Fragmenti o postmodernoj
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Književne teme « Fragmenti o postmodernoj
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Fragmenti o postmodernoj  (Pročitano 8124 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 21, 2010, 03:02:37 am »

**

FRAGMENTI O POSTMODERNOJ

1.
O postmoderni je moguće misliti (i pisati) na više načina (sa više stanovišta, iz više uglova). To nije omogućeno samo različitim načinima (filozofskog i drugo) mišljenja i izražavanja — koji su do sada standardizovani — već je uslovljeno (čak i pospešuje se) i samim karakteristikama postmoderne. Njene karakteristike su toliko raznovrsne, dinamične i fluidne, toliko su u nastajanju (i nestajanju), pa i u međusobnom suprostavljanju, sve do isključivanja — da je postmodernu veoma teško (ako ne i nemoguće) okarakterisati (definisati) precizno, jednoznačno ili bar višeznačno; u svakom slučaju: celovito i smisaono.

Zbog svega toga, o postmoderni je uputnije, ustvari celishodnije pisati fragmente a ne celovite rasprave. Fragmentima se može ukazivati na njenu kompleksnost, razvojnost, višeznačnost i slično. A zatim, na osnovu fragmenata (kao građe) može se razmišljati i o nekom celovitijem građenju potpunije i sistematičnije rasprave o postmoderni.

To, uostalom, nalaže i sama postmoderna kao mišljenje, kao pokret, kao zahtev, zalaganje, stanovište i sl. o "dekonstrukciji moderne". Tim pre što se postmoderna do sada nije konstituisala kao celovita, sistemski izvedena fiolozofija koja ima svoj, uslovno rečeno, čvrst konstruktivni karakter. Ali, ona nije ni samo destruktivna, već je, prvenstveno, pokušaj "dekonstrukcije" onog što se u moderni (po mišljenju postmodernista) pokazalo kao destruktivno. A zatim, postmoderna nije samo filozofski fenomen već je nešto što je mnogo raznorodnije od filozofije, shvaćene u njenom bitnom određenju. Ona (postmoderna) je naime — veoma širok, te poprilično obuhvatan duhovni pokret, koji uz filozofsko ima i kulturno, umetničko, estetičko, ideološko — političko, pa i ekonomsko i drugo značenje.

Shodno tome, fragmenti (ili celovitije rasprave) o postmoderni mogu biti ne samo filozofski(e) već i: kulturološki, sociološki, politikološki, te i interdisciplinarni. Tekstovi koji slede imaju ambiciju da budu, prvenstveno, filozofski, što ne znači da neće dodirivati i druga značenja i sadržaje postmoderne.

2.
Prvo što "pada u oči" (kad je u pitanju postmoderna) jeste to da je ta reč složenica, sastavljena od "post" i "moderna". Time se već jasno stavlja do znanja da je postmodernu nemoguće shvatiti, objašnjavati, razumevati bez znanja o tome: šta je moderna? Istovremeno se uočava da predfiks post (posle) — u našem vremenu — nije vezan samo za postmodernu već je veoma upotrebljiv za brojne opšte sintagme o savremenom društvu, i to one koje se prožimaju, ili su u nekoj drugoj vezi, u nekom drukčijem odnosu sa pojmom "postmoderna". Takve su, recimo, sintagme: "postmoderno društvo", "postkapitalističko društvo", "postindustrijsko društvo", "postsocijalističko društvo", "postfeudalno društvo", "postistorijsko društvo". Njima se pridodaju i sintagme iz određene oblasti, naprimer iz filozofije, te se javljaju pojmovi kakvi su: "postmetafizičko mišljenje", "postmarksizam", "poststrukturalizam"...

3.
Da bi se približili pojmu "postmoderna" potrebno je znati šta je obuhvaćeno obimom i sadržajem pojma "moderna". Nema sumnje da je i moderna širok, višeznačajan i razvojan pojam. Jezički gledano, on dolazi od latinske reči m o d e r n u s što znači savremen. Sadržajno shvaćen, pojam savremen više je zavisan od "duhovnog prostora" nego od "hronološkog vremena". U tom slislu, jedna te ista savremenost događa se u raznim "duhovnim prostorima", tj. kod raznih naroda ili istovremeno ili u različito vreme, ustvari: retko kada (možda nikada) baš istovremeno a hronološki raspon može biti veći ili manji. Ako se uzme u obzir čitavo čovečanstvo, onda se terminom savremenost mora obuhvatiti veliki period, više vekova.

Sve to važi i za našu savremenost, označenu (još odavno) pojmovima: modernost, modernizam, moderna i sl. U zavisnosti od jednog ili više kriterija, naša savremenost je počela pre više vekova. Koliko vekova. tj. kada je počela? Odgovora za to ima nekoliko. Evo nekih:

Prema nekim misliocima (recimo Habermasu), začetke moderne treba tražiti već u petom veku naše ere, kada se snažno afirmiše hrišćanstvo kao dimenzija duhovnosti evropskih i drugih naroda, te njihovo odvajanje (svojevrsna emancipacija) od predhodnih oblika duhovnosti, posebno od politeističkih religija, od paganstva i sl. Međutim, od petog veka pa nadalje hrišćšanstvo se — na razne načine — uzdrmava. Istoričari posebno ističu pad Carigrada (1453), otkriće Amerike (1492) i druga značajna zbivanja do kraja osamnaestog veka.

Imajući u vidu osnovne epohe u razvoju čovečanstva, a naročito klasifikaciju na "društveno — ekonomske formacije" (što znači po kriterijumima socijalno — ekonomskog razvoja) najveći broj mislilaca (teoretičara, istoričara i dr.) smatra da je moderno doba (koje traje i danas ) stvarno (kao celovita epoha) započelo ukidanjem feudalizma i nastankom kapitalizma (od četrnaestog do šesnaestog veka). Prelomni (presudni) događaji za to bile su buržoaske revolucije, od kojih su najtipičnije: francuska (politička) i engleska (industrijska). Tako gledano, moderna počinje usponom buržoazije, konstituisanjem građanskog društva, razvojem industrije, dominacijom robno — novčane privrede, razvojem građanske demokratije... Ukratko: modernost se na društvenom planu učvrstila kroz jačanje kapitalizma i građanskog društva.

Na duhovnom planu, što znači u oblasti ideja, tj. razvoja filozofije, nauke, umetnosti slično, moderna se afirmisala najviše kroz razvoj prosvetiteljstva. Od brojnih osobenosti tog (veoma širokog i dubokog) duhovnog pokreta, za modernu su posebno značajne sledeće:

— veliko poverenje u duhovnu (razumsku, saznajnu i dr.) moć čoveka da na osnovu znanja (filozofskog, naučnog, tehničkog) ovlada prirodom i podredi je svojim potrebama, na jednoj strani, kao i ovlada samim sobom, svojim životom na drugoj strani — kao i ovlada samim sobom, svojim životom na drugoj strani — te se tako oslobodi zavisnosti kako od prirode, tako i od drugih (natprirodnih) sila; što je došlo do najvećeg izražaja u francuskom prosvetiteljstvu, materijalizmu, deizmu i dr. kao i u engleskom empirizmu, te socijalno — političkim idejama (teorijama, shvatanjima) u Zapadnoj Evropi;

— uspostavljanje i jačanje autonomije razuma kao osnovne ljudske (saznajne, moralne, estetske, političke i dr.) moći; što je posebno izraženo u nemačkoj klasičnoj filozofiji, pogotovo Kantovoj., da bi u Hegelovoj bilo nadograđeno "filozofijom uma", tj. idealističkim i dijalektičkim sistemom o celini ljudskog znanja, celini istorije čovečanstva itd;

— sekularizacija politike, koja se odvaja razdvajanjem religioznog i političkog života; odvajanjem crkve od države, izjednačavanjem građana pred zakonima države, bez obzira na veru; ukratko: jačanjem autoriteta (moći, značaja) države i slabljenje crkve, kao razlika od drugačije konstalacije tokom feudalizma;

— afirmacija ideja o linearnom i to progresivnom razvoju čovečanstva, za razliku od raznih cikličnih shvatanja istorije, bilo da su ona religiozna (teološka) ili neka druga; što je izraženo najviše kod Hegela u objašnjenjima napredovanja čovečanstva (kroz istoriju raznih naroda) ka sve većoj slobodi, samosvesti, svrhovitosti i sl. i to u skladu sa sveopštim razvojem (ljudskog) duha (subjektivnog, objektivnog, apsolutnog...), a uz kriitku prosvetitelja što su se previše vezali za razum jer je on uži od uma;

— sveopšta vera u čovečanstvo može i treba da stvori "bolji svet", pravedniji Društveni poredak, sa mnogo više slobode, društvene jednakosti, demokratije, sklada zajedničkih i individualnih potreba i interesa...

I pojava, i uspon, i snažna afirmacija moderne odvijala se, dakle, kroz "jačanje subjekta u odnosu na objekat", putem uvećanja ljudske moći i sveopšteg snažnog verovanja čoveka da svojim umom može svoju sudbinu "uzeti u svoje ruke", biti "kovač svoje sreće", a preko toga, uporedo s tim, i vladalac nad (do tada mračnim) silama prirode. Zato se tokom moderne ostvaruje sveopšta upotreba (pa i instrumentalizacija uma), o čemu će u našem (dvadesetom veku) lucidno pisati (Horkhajmer i Adorno u Dijalektici prosvetiteljstva i drugim delima i spisima iz opšteg trenda prosvetiteljstva i srodnih duhovnih orijentacija), neki teoretičari su se izdvajali skepsom ili izričitim protivstavovima. Tipičan je Ruso, sa svojim naturalizmom.

4.
Moderna je našla svoj specifičan izraz u filozofiji (kao, uostalom, i u svim značajnim oblastima: ekonomskoj, političkoj, kulturnoj, naučnoj, tehničkoj). Taj izraz je složen i razvojan. Moderna počinje nastankom novovekovne filozofije, dakle sa Dekartom i Bekonom. Opravdano je reći da su oni — svaki na svoj način — podstakli razvoj prosvetiteljstva i drugih srodnih duhovnih pokreta, orijentacija, filozofija. A "a zajednički imenitelj" Dekartove i Bekonove filozofije (sa stanovišta duhovnosti moderne, tj. modernog društva) je nalaženje glavnog oslonca čoveka u ljudskom umu, u razumu, u iskustvu, u mišljenju. U tom smislu su Dekartov cogito i Bekonova borba protiv predrasuda (aidola) komplementarni. A cilj je, takoreći isti: sticanje istinitog znanja za ovladavanje prirodom i svojim životom.

Pa, ako je kod Dekarta um ili razum, tj. mišljenje imalo značaj za objašnjavanje, prvenstveno, ontoloških i gnoseoloških pitanja, te kod Bekona gnoseoloških i naučnih — kod prosvetitelja kao i kod brojnih racionalista i empirista Novog veka, a pogotovu kod Kanta, razum će dobiti itekako veliki značaj u oblasti politike i etike. A Hegel će moć, ulogu i značaj razuma uvažiti, ali i ograničiti, da bi još potpunije objasnio ne samo um (kao širi od razuma) nego i ljudsku subjektivnost u celini. O tome — svestrano i inspirativno — piše Hebermas, naročito u Filozofskom diskursu moderne.

5.
Moguće je artikulisati ovakav paralelizam: današnje rasprave o moderni i postmoderni liče, bar po nečemu, na predhodne, viševekovne rasprave o bitnim pitanjima: sveta i čoveka; bića i mišljenja; mišljenja i govora... Idući unazad, u istorijsku prošlost, u tom smislu su ilustrativne rasprave u osamnaestom veku, vođene između "starih" i "novih" (Les anciens et les modernes). Pa još dublje u prošlost: rasprave o opštim pojmovima (univezalijama) i suprotstavljanje logosa mitosu, dijalektike (Platonovog tipa) sofistici njenim reprezentativnim stavovima).

Takođe je moguće uspostaviti paralelizam "logike razuma na jednoj strani", i "logike lica", na drugoj. U tom smislu bi naspram Dekarta stajao Paskal: naspram Hegela Kjerkegor.

U svetu ovih paralela, opravdano je tvrditi da se teme postmoderne filozofije nisu javile pri kraju moderne (filozofije ili epohe ), već su postojale i ranije: bile su na relacijama navedenih i srodnih paralela.

Na sve to, i slične fenomene postmoderne, još eksplicitnije ukazuju neki autori. Nenad Daković piše: "Hronološko određenje postmoderne nije moguće, pošto se ona pre oslanja na romantizam nego na modernu". (Ogled o sablasnom, "Svetovi", Novi Sad, 1993. str. 213).

6.
Uputno je razlikovati pojmove moderne i modernizam, na jednoj strani, i postmoderna i postmodernizam, na drugoj strani. Moderna i postmoderna su oznake za epohe, velike periode u razvoju čovečanstva, a modernizam i posmodernizam su osnovni pravci (kulturni, duhovni, idejni, umetnički...). Što se tiče moderne, nema značajnijih sumnji u vezi s tim da je to oznaka za viševekovnu epohu, vreme razvoja kapitalizma i pojave socijalizma, socijalističkih revolucija, a zatim i brojnih društvenih pokreta. Postmoderna, se međutim, nije učvrstila kao nova epoha. To se vidi i po tome što su postmodernizmi mnogo fluidniji nego modernizmi. Ali, nešto im je zajedničko. Kao osnovni pravci (svaki u svojoj epohi ili periodu postojanja) oni izražavaju "duhovnu aromu" svog vremena, ukazuju na preovladavajuće teme, motive, probleme i sl. duhovnog izražavanja (u umetnosti, filozofiji, kulturi uopšte). Još više od toga, oni su "moda" određenih vremena, tj. modeli savlađivanja društvenih problema i načini izražavanja ljudske potrebe i smisla za ljudsko.


Dr Adam Ninković, Jagodina

SVITAK | književne novine | Godina IV | Leto 1997 | Broj 14. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega

[postavljeno 13.11.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: