Radojica Tautović — Zabavljači protiv umetnika
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Književne teme « Radojica Tautović — Zabavljači protiv umetnika
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radojica Tautović — Zabavljači protiv umetnika  (Pročitano 3936 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 12:02:14 am »

**

ZABAVLJAČI PROTIV UMETNIKA

— Jedan vid književne krize —


Razvijajući se u trouglu pisac — književni lik — čitalac, organska kriza književnosti ispoljava se i u "mrtvom uglu" između takozvane elitne literature i "masovne kulture". Ova kultura i ona literatura seku se pod pravim uglom, a njihovo presecanje javlja se kao zaoštren sukob zabavnog i lepog, dakle — kao još jedan vid i moment konfliktne situacije. Neki istraživači umetnosti nalaze da ovoga sukoba nije bilo do sredine XIX stoleća: sve do tog trenutka, zabavni motivi bili su prirodno uklapani u visoku muziku Hajdna i Mocarta, pa čak i u Bahovu ozbiljnu muziku; ukratko, lepa umetnost je obuhvatala zabavu. Kasnije. odnos između lepog i zabavnog preokrenuo se za 180 stepeni, baš kao da se okretao na legendarnom "kolu sreće". Laka zabava se otela i otuđila od ozbiljne umetnosti.

Zabavljač je potisnuo umetnika. On je postao ne samo autor masovne "popularne literature" već i njen heroj, pa samim tim i kumir čitalačke mase. Umesto da umetnost obuhvata zabavu, sada ova, druga osvaja izopačava i suzbija onu prvu.

Masovna kultura liči na javnu kuću u kojoj orgija prostituisana zabava; elitna literatura podseća na kakav manastir gde vene usedelička lepota; pri tome se manastir sve većma pretvara u filijalu burdelja (za "bolju" publiku).

Čitaoci hrle u burdelj iz koga je zabavljač izgurao pisca i umetnika; nasuprot tome, pisci se povlače u manastir, napušten od čitalačke pastve. Tako se međusobna otuđenost pisanja i čitanja reprodukuje u razvodu lepog i zabavnog.

Ovaj razvod ukazuje se kao privid, ako se pogleda u sociološkoj perspektivi, upravo u perspektivi društvenog napretka. Pošto se zamonašila i udaljila od masovnog čitaoca, lepa književnost se svela na čistu umetnost, koja nije ni u kakvom aktivnom sukobu sa društvenom stvarnošću. Drugim rečima, ona je svedena na klasiku koju karakteriše baš odsutnost ovakvog sukoba. Na istu klasiku svedena je i moderna umetnost "avangarde": ona nailazi na blagonaklon prijem u apartmanima i galerijama milionera, čak i u katoličkim hramovima; ona je pudlica koja laje, ali ne ujeda, jer je od rođenja — bezuba.

Ako umetnička kritika još ne uviđa da je čitava "klasika" uškopljena i bezopasna za ugnjetački društveni poredak, to je već odavno uočila — politička policija. Kao reprezentativan organ ove policije, ruski carski cenzor Oljdekop je 1841. godine ovako ocenio klasičnu tragediju: "Općenito se može tragedija, slično operi u blatu, smatrati najbezopasnijom disciclinom dramske umetnosti" (citirao V. B. Šklovski u svom delu Uskrsnuće reči, srpskohrvatski prevod, Zagreb 1969. godine).

Oljdekopova procena dade se protegnutl i na zabavnu literaturu koju fabrikuje današnja kulturna industrija. Savremeni istraživač Edgar Moren ocenjuje tu literaturu isto onako kao što je stari cenzor ocenio klasičnu tragediju: "Masovna kultura — konstatuje on — teži da neskladne teme mladalačkog doba uključi u svoje standardizovane skladove. Teži za tim da osnuje "Olimp za one ispod dvadeset godina, s Prometejima pripitomljenim u Ganimede" (E. Moren: Duh vremena). Prometeji pripitomljeni u Ganimede. . . Da, baš u tom grmu — u tom pripitomljavanju — leži zec. Takozvana zabavna literatura gaji i nameće kult buntovne mladosti, često hipertrofirana do kulta tinejdžera. Istu mladost, međutim, ona davi u zagrljaju. Davi je na taj način što je rasčovečuje. Ona je dehumanizuje time što za merilo i načelo vrednosti uzima mladost, dok takvo načelo i merilo može da bude jedino ljudskost. Ne vredi čovek zato što je mlad; obrnuto, mladić vredi samo zato što je čovečan. Dehumanizujući mladića, zabavna literatura ga samim tim i obezvređuje. Ona ga navodi i nagoni da se identifikuje sa njenim "herojem" naime sa zabavljačem koji je ne samo antipod proizvođaču i stvaraocu, već i sušta suprotnost uebelu. Tako, izjednačavajući se sa zabavljačem, sa junakom i autorom zabavne literature, njen mladi čitalac biva posuvraćen u vlastitu suprotnost, u neku vrstu Ganimeda, — koji je mitska praslika zabavljača, jer ga je Zevs uzeo za predmet svoje homoseksualne zabave. Na izgled, "heroj" zabavne leterature bio bi istovetan sa njenim mladim i gnevnim čitaocem; u suštini, on se ovom protivstavlja na jedan pervezan način, da bi ga pretvorio u pripitomljenog uškopljenika.

Zabavna literatura, dakle, postiže samo jedno prividno jedinstvo sa čitalačkom masom to lažno jedinstvo odgovara stvarnom otuđenju "lepe" književnosti od iste mase. Zbog ovakvog svog otuđenja, "lepa" literatura ne može revolucionisati društvo, sve i da to hoće; međutim zahvaljujući jedinstvu o kome je reč, "zabavna" literatura neposredno i delotvorno konzerviše dati socijalni sistem. Otuda, da je nešto živ, stari policajac Oljdekop okarakterisao bi zabavnu književnost kao "najbezopasniju disciplinu" literature.

Bilo da se uputi autostradom "zabave" ili alejom "lepote", književnost dospeva do bespuća, to jest — do otuđenja od čitalačke publike. Osvrne li se oko sebe, da bi potražila izlaz ili putokaz, ona će ga naći tamo gde počinje njeno društveno-kritičko angažovanje. (Odlomak)

Radojica Tautović

"Panonsko jedro", list za književnost, kulturu i društvena pitanja | februar/mart 1972. | Ruma
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: