Svetislav Stefanović (1877—1944)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Svetislav Stefanović (1877—1944)  (Pročitano 10895 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 21, 2010, 03:09:37 am »

*

  


SVETISLAV STEFANOVIĆ
(Novi Sad, 01.11.1877 — Beograd, novembar 1944)

Svetislav Stefanović je bio pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar.

Svetislav Stefanović je po profesiji bio lekar, osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više je puta odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Posle Drugog svetskog rata optužen je kao klevetnik sovjetskih vlasti u vezi sa zločinom u Vinici, dok su kasnija istraživanja potvrdila njegovo svedočenje. Optužen je i kao savetodavac Velibora Jonića u progonu književnika, ali u optužnici nisu navedeni dokazi koji bi potkrepili ovakve tvrdnje. Zameralo mu se i to što je 1937. godine preveo Musolinijevu knjigu O korporativnoj državi. 1944. godine je streljan kao neprijatelj naroda i ratni zločinac.

Bio je modernista i avangardista. Poeziju je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Stražilovo (1893), Brankovo kolo (1911—1914), Bosanska vila (1911—1914), Hrvatskosrpski almanah (1911), Letopis Matice srpske (1913, 1926, 1928), Srpski glasnik (1916—1917), Srpski književni glasnik (1914), Delo (1914), Vihor (1914), Srpske novine (1916), Zabavnik (1917—1918), Dan (1919), Kritika (1921—1922), Misao (1919,1922,1923), Republika (1922, 1923, 1924), Vreme (1926), itd.

Objavio je i sledeće knjige poezije:

Pesme originalne i prevedene I, II, III, Mostar, 1903, 1904, 1905.
Sunce i senke, Beograd, 1912.
Strofe i ritmovi, Beograd, 1919.
Granice, Beograd, 1926.

Gojko Tešić kaže da je od Stefanovićeve poezije znatno važniji njegov kritički angažman u odbrani koncepcije modernog srpskog pesništva. Branio je Disovo pesništvo u programskom članku Čast i sloboda tvorcima! (Brankovo kolo, 15. IX 1911), značajni su eseji u Bosanskoj vili (1912—1913), Više slobode stiha, Stih ili pesma?, a u međuratnom periodu brani modernističko pesništvo, naročito u eseju Uzbuna kritike i najmlađa moderna (Misao, 1921) i u polemici sa Markom Carom (Misao i Politika).

Stefanović je bio poznat kao kritičar svojih savremenika. Smatrao je da se previše energije troši na rat sa starom umetnošću, umesto na oslobađanje nove. Kritikovao je veštačku konstruisanost i nedostatak intuitivnosti i spontanosti u avangardnoj poeziji. Verovao je u pobunu, obnoviteljsku misiju, ali i u povratak varvarsta i primitivizma u književnost, smatrajući da predstavljaju osveženje za umetnosti. Međutim, tridesetih godina Svetislav Stefanović napušta koncepciju za koju se zalagao, odriče se modernizma, postaje konzervativan i prelazi na književnu desnicu.



Literatura
  • Gojko Tešić: Antologija pesništva srpske avangarde 1902—1934, Svetovi, Novi Sad, 1994.
  • Gojko Tešić: Srpska avangarda u polemičkom kontekstu, Novi Sad, Svetovi, 1991.
  • Stanislav Vinaver: Sunce i senke. Pesme g. Svetislava Stefanovića, Štampa, XI/180, 2. VII 1912.
  • Milivoj Nenin: Svetislav Stefanović — preteča modernizma, Novi Sad, 1993.

Spoljašne veze
  • Glas javnosti
  • NIN
  • Gradska biblioteka Novog Sada

Tekst: Wikipedia
Fotografija: NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 03:11:28 am »

*

SVETISLAV STEFANOVIĆ


Najplodniji među novim pesnicima srpskim jeste Svetislav Stefanović.— Javio se krajem devedesetih godina, i za desetak godina dao je nekoliko knjiga pesama, eseja, skica, prevoda. U Mostaru (1903, 1904, 1905), izišle su tri knjige njegovih Pesama; iz tih ranijih zbirki stihova, iz doba od 1902. do 1912, probrao je kao neku malu antologiju Sunca i senke (Beograd, 1912). 1911. izišla je u Novom Sadu njegova drama Sukobi, 1904, u Mostaru, zbirka proznih radova Skice. Prevodio je dosta iz engleskih pesnika, Bernsa, Bajrona, Šelija, Edgara Poa, Tenisona, Svinberna, Rosetija, Vajlda, itd. 1907. izišla je u Mostaru jedna sveska njegovih književnih ogleda Iz engleske književnosti (o Šekspiru, o "Novoj renesansi", o Danteu, Gabrielu Rosetiju, o Aldžernonu Čarlsu Svinbernu). Stefanović je dosta prevodio iz Šekspira, u stihu. Tako: Julije Cezar (Mostar, 1902), Magbet (Mostar, 1903), Mletački trgovac (Mostar, 1905), Mnogo vike ni oko šta (Mostar, 1906). Od Edgara Poa preveo je Dve pripovetke (U Molstremskom vrtlogu i Istina o g. Valdemaru, Mostar, 1902).

Stefanović ima izvesnih dobrih osobina. On ima veliku duhovnu radoznalost, retku vrednoću i radnu snagu, dosta široko književno obrazovanje. Lekar po struci, kao posledicu svog prirodnjačkog obrazovanja, on ima i širih opštih ideja kojima često izlazi iz uskoga kruga osveštanih pesničkih tema. Stojeći pod uticajem engleskih pesnika, on ima i novije pesničke motive i originalniji pogled na svet. Širok panteizam, velika ljubav ka prirodi i saosećanje svetskoga života, često izražavano sa snagom i akcentom, odlikuje njegove najbolje stvari. Ali Stefanović ima mana koje vrlo jako opominju na Lazu Kostića, čiji je on obožavalac i jedan od vrlo retkih branilaca. Osećajući izvesnu originalnost u sebi, on hoće da bude originalniji no što jeste, usiljava se da bude dubok i simboličan i ispada mutan, zamršen i nejasan, i u celini ostaje težak za čitanje. Stihovi su mu uglasti i tvrdi, "pesničke slobode" nedopušteno velike, jezik neizrađen i nesiguran. Njegovi pokušaji da se potpuno oslobodi ranije srpske versifikacije i da stvori novu, slobodniju versifikaciju, nisu uspeli. Uopšte, on je jedan od onih pisaca koji više hoće no što mogu, i njegove književne ambicije nisu u skladu sa njegovim književnim sposobnostima. Kritički i dramski pokušaji su mu sasvim slabi, i odaju oskudicu ravnoteže u duhu i mere u ukusu.


Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 03:13:01 am »

*
Stihovi Svetislav Stefanović


POEZIJA.

Po istom, draga, mi idemo putu,
Životi su nam tesno udruženi.
Podnosili smo revno sudbu krutu,
Nit sja ti sunce, kad ne sja i meni.

Od tebe niko miliji mi nije,
Od svega znanog drago si mi slađe,
Pa ipak duh mi jednu tajnu krije,
Ko brižan lopov tajnu svoje krađe.

Ja više tebe volim drugog stvora,
Kom ne znam lika, imena ni glasa —
Ko san mi stiže sa neznanih gora,
Il tajni šumor dalekih talasa.

Ni u snu nikad ne videh mu bića,
Al kad mi dođe, dušu mi očara,
Pa slutim uza nj slasti višeg žića
I sve zemaljsko u ništa se stvara.

U časovima tuge mi i bede,
O kojim, draga, duh tvoj i ne sluti.
Ja osećam, gde poput senke blede
Taj stvor mi slazi. Njegov pogled kruti.


TAMA

Ploviš kroz moj život kô san jedne strasti
koja nema bića: otišla se barka
iz dalekog carstva sva od sunca žarka;
vesla joj i jedra umorna od slasti

pala. A moja je duša kao more,
ljutika se i giba po njoj zlatna ljuska:
ko kišom crvenih ruža voda pljuska,
od kikota tvoga; zapaljeni gore


AKORD

Doći ću ti draga, u jesenje veče
kad sve ko val smrti siva kiša guta,
i pustinjom mraka samo bol što luta,
bol koji od suza samo žešće peče.

Reći ću ti reci kao jesen tužne,
mutne ko ta kiša koja zvezde gasi,
puste ko krik smrti tonuć u talasi,
i bolna ko nada jedne duše suzne.

O, da li ćeš večno tajanstvena ženo,
čuti reći gđe mi sve se suze sliše,
kô svi ritmi tuga u padanju tmina?

I da l' će na tvoje srce zatvoreno
pasti bol moj crni iz crnih dubina,
kô na prozor izbe crni akord kiše?!

Pesma "Poezija" preuzeta iz antologije "Naša pjesma" (II knjiga, Sarajevo 1905), priredio Josip Milaković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 03:15:32 am »

**
Stihovi Svetislav Stefanović


PRED KRAJ LETA.

Pred kraj leta, kad je grožđe na vrhuncu,
I mirisom guši osušena trava,
I suncokret mrtav od ljubavi k suncu
(Sprženo mu srce smrtno žuta glava), —

U večeri mlake pune mesečine,
Kad zabruji pesma silnih zrikavaca,
Neviđenih, skritih pod velom magline, —
Ja volim tu pesmu bezbrojnih srdaca.

Njen smiso mi biva jasan čisto oku:
I dok, stojeć' usred zrelog vinograda,
Iz napuklog grožđa struji miris vina,

Razumem tu pesmu neželjnu visina,
Suvu kao zemlja ta po kojoj pada,
I k'o život zdravu, nisku, i široku.



PROLEĆE.

Miriše zemlja sočna, sveža, jedra.
Sve klija, pupi; svud strujanje, vrenje.
Čisto se vidi gde zemlji iz nedra
Život, kroz žile, siše podmlađenje.

Pod jednim hrastom leg'o sam na travu,
I slušam kako šušti, pucka, struji.
Pučinu gledam neba bistru, plavu,
Dok rana pčela negde blizu zuji.

A sunce lije, toči zrake vrele;
Pod žarom im, ja sanjam usred jave;
I pred sobom već slutim voćke zrele,
I šaren ćilim cvetova i trave.

I osećam k'o da sam s hrastom jedno:
Kroz žile k'o da sišem podmlađenje,
I kao da mi kravi srce ledno
Života mladog, sočnog, jedrog vrenje;

Da puštam žile sve dublje, sve šire,
Kroz mnoge sloje prostora i doba,
Kroz život celi što se čudno stire
Od praotačkog do najmlaćeg groba;

I osećam kroz mene kako bije
Dah tajni onih što će za mnom stići,
Budućnost daljna što još brižno krije:
U pupoljku se to bude cvetići.

I u čas ovaj proletnji i mladi,
Dok svuda pucka, šušti, struji vrenje,
Ja osećam kako u meni radi
Života svetskog večno podmlađenje.

K'o drveće i moja duša pupi,
I sa blaženstvom san stvaranja sniva.
O rasti, dušo, puštaj žile, upi'
Sve sokove iz kojih život biva!



SAN VUKA MANDUŠIĆA.

Prošla je ponoć blaga i vedra,
K'o pučina mora u vreme ti'o,
Duboka, nema. Bez daha i kreta
Vazduh je ćut'o, dok je kroza nj lio
Mistični mesec maglice tanke
Preko cvetova, trave, drveta.

Senokos mladi pun poljskoga cveća
Strepi u sjaju meseca i studi.
Sanjaju bulke, mak, i rozalije;
Ali ni miris ne sme da bludi,
Već stoji dole, pritajen, prigušen —
K'o sve da krije svoje misterije.

Mandušić sanja, i taj predeo nemi
Njegova ljubav kroz san oživljava.
On ćuti dodir nekog tajnog krila
— K'os truje sitne u vodi što spava —
Što, kada cveće svojim mahom dirne,
Ostaje na njem izmaglica plava.

I čini mu se da kroz svaki cvetak,
Kroz travku svaku, duhovi pokojni
Bude se s čežnjom života; dok anđ'o
Nevidnim krilom, u taj čas opojni,
Diže ih tiho u visine mlečne...
Od tog dodira tajne neizrečne

Zadrkti cveće, a ta magla plava
Ostaje tragom anđelskog zadaha. —
...Anđel'ja mlada, usamljena tada,
K'o srna laka, k'o košuta plaha,
Slazi med' cveće da za dragim tuži,
Svetinje puna i pobožnog jada.

Skrušena ide k'o pogreb pun misli;
Garave svoje kose je rasplela;
Pale su vlasi k'o tužni talasi,
Potopile joj vrat i nedra cela;
Crnje neg' nojca, one kriju čari
Belje neg' ova mesečina bela!

Cvet ne bi klon'o pod korakom njenim,
Ni drktala travka kad ona slazi;
Al' teška je tuga s plaštom svilenim!
Tuga je njena što cveće gazi...
Reči su njene k'o tuga crne,
Od kojih cveće premire, trne.

— "Kud mi vas nesta, vi oči čarne?
Ko mi vas ote, vi usta slatka?
Gde mi se sakri, ljubavi moja,
Radosti moja, tako kratka?
Oh, kud se sakri, jer znam da nije —
Iščezla nije duša tvoja!

"Je li u ruži, te tako miriše?
Il' je u tankom maglinom pramu,
Što na njoj počiva? il' je u zraku,
K'o svile nit što pliva kroz tamu?
Il' je u dahu te noći crne,
Te mi u tugu ljubav ogrne?

"Svuda te tražim!" ...Pri tom se sagla,
I k'o od čežnje obamrle
Padoše vlasi garave, bujne,
Pa se sa cvećem, sa travom grle.
Po njima pada svilena magla,
Dok cveće kvase suze joj nujne.

Izgleda kao da oseća cveće,
K'o da i magla sa njome jeca,
I kao da kaplju srebrne suze,
Srebrne suze s bledog meseca...
K'o ona, sve je puno sete,
Ljubavi duša i tuge svete.

Il' tako samo Mandušić sanja...
On to u cveću, mesecu, magli,
Oseća slasti tužaljke njene;
Negova duša to žudno nagli —
Al' u tom času čari tajanstva
Zar otkrit' tajne prigušene?

Mandušić ćuti, treperi, sanja,
I čini mu se da iščezava,
K'o da se topi od čudne slasti,
Da biva cveće, ta magla plava,
Što trepti k'o veo povrh granja
Il' čini kao da diše trava.

I tad ga osvaja želja pusta,
Življa od tol'kih doživljaja!
O, šta bi dao da je u grobu,
U onom času punom obaja;
Da on se to sad iz groba budi,
Pa u toj noći čezne i žudi,

Kroz cvetak diše, u zraku snuje,
U tankoj magli očaran hrli;
Da vlasi ove to njega kriju,
Dok smrt se kroz njih s životom grli;
Oh, šta bi dao, te suze sjajne
Da za njim mrtvim 'vako se liju!

Da za njim plaču te oči lepe,
Ta usta slatka njega da žale,
Taj srebrn glas da njega doziva, —
Dok kose crne čežnjivo pale,
U času tuge, ljubavi duša
— Kad mistična magla sve obliza...



ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sastavio Bogdan Popović
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE u Beogradu, 30.07.1936. godine

[postavljeno 22.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 03:17:44 am »

**
Stihovi Svetislav Stefanović


VEČITI PUTNICI.

U svemu što se zbilo i u svemu što biva
ja imam udeo svoj radosti, krivice, slave.
Bezbrojna stoleća sva u meni su opet živa
i ko duboka mora celi moj život plave.

Ja sam kopča svega i most međ svetovima.
Sve što je bilo kroz mene se s onim što će biti spaja;
bez mene prošlosti nema, kroz mene budućnosti ima
sve. O kletve postanja! o slasti, o žudnje beskraja —

što sve postojeće za ono što nije veže!
Kakvom sam bogu most ja da s neba međ ljude sađe;
kakvom sam vragu lego da u meni kot svoj leže;
kakav će na mom putu novi svet da pronađe

zaneti moreplovac što novu zemlju otkriva?
O zar da je ne nađe kad je u duši mu zablistala?
O zar da je videti neće kad večno o njoj sniva?
Već su doletele tice s neznanih njenih obala,

daleke ogromne vatre neznana bića pale,
i ko crvene zastave na daljnim vidicima gore
odsevi ogromnih zora što su ognjeno obasjale
putanje morske. Gle, već veseli klici se ore

mornara što su još juče u očaju roptali ljuti,
kliču već novoj zemlji — o, daj da zaborave staru! —
O večni putnici u meni, o moji beskrajni puti,
o kuda vodite večni u beskrajnom, svemirnom šaru?

Velike zore mojih noći, gde su vam sunca?
Velika sunca mojih dana, gde su vam neba?
Velika neba, da vas domašim, o kamo vrhunca?
O gladi večnih putnika u meni, kamo vam hleba?

Pijmo krv naših srdaca neka nas hrani,
na stope metnimo krila da stupamo tiše,
u grudma nosimo smrt da nas od sunca brani,
večni putnici moji, hajdmo i od neba više!

Hajdmo preko mosta u čami što izmeđ svetova stoji,
i sve postojeće što s onim što nije veže.
Ne mari! bog neki sišo je u nas, i mi smo svoji!
Ne mari! vrag neki u nama kot svoj leže!

Jer smo kopče svega, i most međ svetovima,
i sve što beše kroz nas se s onim što će biti spaja
i u svemu što je čast i udeo ima
naš! O kletve postanja, o slasti, o čežnje beskraja!


Stihovi objavljeni u časopisu "Misao" ● Knjiga IV ● sveska 3 | Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2010, 03:18:19 am »

**
Stihovi Svetislav Stefanović


MUZIČKE VIZIJE1

2.

Jecaju i struje mesečevi zraci;
K'o srebrna harfa mesečina svira;
Plivaju i tonu magleni oblaci,
K'o akordi puni kroz carstvo etira.

Trepte tihe vode, i s čežnjom dubina
Upijaju u se zvukove što žedne,
Dršćući k'o krune vodenoga krina,
Pod dojmom blaženstva misterije jedne.

Rasklaplju se u snu očarane školjke;
Izdišu površjem, k'o od zlata pena —
I s nemoći tihom jedva slatke boljke
— Drkće mesečina zvucima Šopena.



KAD UMRE BOL

Celu noć plaču i umiru zvezde,
i jeca nebo iz sviju dubina;
kroz mesečinu belu k'o od krina
beskrajno negde crni konji jezde,

izbezumljeni i bez gospodara;
i vrište neka crna jata ptica,
i pište neka jata udovica,
i mre od tuge negde majka stara.

U ove noći nikom nema mira;
k'o pustoš neka kroz sve duše rida;
a umoran je život sam, i drema

sve, pijano od umora; i svira
bezdušni vetar, gole rane kida:
no zalud boli, ni bola već nema.



UNIŠTENJE

Zapljusni mi dušu, vale noći plave!
Vrele one vatre, što mi bićem kruže,
Potopi k'o strasne, opaljene ruže;
I sva žud života neka tobom zgasne,
Vale noći plave!

Senke moje duše crvene, krvave,
Što rastu k'o senke stvari k međama ti,
Upi; k'o svu zlokob sina tužna mati
U duboke bore, stradanjima časne,
Vale noći plave!

K'o kita od snega pro srebrne reke
Plovi oblak jedan mističan i sjajan,
Uzdisajni pomen svud prisutnog mrenja.

Nosi zvuke kao letnja svila meke.
Dok do u dno srca duboko beskrajan
Bol večnosti lije svu slast uništenja,
Valom noći plave!


____________

1 Srpska moderna Priredio Zoran Gavrilović | Svjetlost — Sarajevo 1960
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2010, 03:18:43 am »

*
Stihovi Svetislav Stefanović


SMRT

Polumrtvo od umora i gladi
kljuse do morskih s nama stiže međa;
Skidosmo tovar s ranjavih mu leđa,
i pustismo ga nek što hoće radi.

Saleteše ga muve i obadi;
ogromna rana teče sve to jače
pod morskim suncem; sve se meso smače;
već svraka sleće da mu pluća vadi.

I psi se kupe, već strvinu njuše.
A oko njega maslinovi vrti,
a u nozdrve beskraj mora duše,

a u dnu oka spi san rodnog kraja.
I tako mre, dok se u jedno spaja;
vizija mora i doma i smrti.



ĆUTANJE

Jezero mirno stakli se i blista,
Ni voden konjic talasić ne kreće,
Ni dah vetarca nestašno ne leće
Da posukne ta površina čista.

Po njoj se šire kao preko platna
Slikara nekog božanskog, neznana
Visoka stabla lisnatih jablana
I s nebom plavim kugla sunca zlatna.

Vidno u skladno Jedno sve se slilo.
U lakom čunu mi smo tu stojali,
Ćuteći, nemi nasred vode sjajne.

I ipak mi se tada učinilo
Ko da smo čak u beskraj putovali.
I da smo čuli svoju stvari tajne.



MESEČINA

Nebo je mirno, metalno i glatko.
Po njemu kugla mesečeva klizi
Lako al sporo, i u miloj nizi
Veče je tiho, srebrno i slatko.

Ko magla laka, po jezeru pala
I razlila se mesečina siva.
A mesec — nije, nego avet živa
Po očaranoj vodi plivat stala.

Žuborkajući skakuću talasi
Na bela bedra joj, ko da je gone,
A ona čas na val, čas bega, tone.

I srebrne joj zamršuju vlasi
Nestašni vali, a ona se ne da,
Otima se, brani i od slasti preda.



POVRATAK

Plove tame duboke s nemim šumom;
Duša noći leprša kao sova
Mekim krilom; mesečev krvav lik se
Zlokobno javlja.

Ukraj puta sablasti čudne jure,
Niču kao iz zemlje, u tren oka
Noć ih guta, ko da se njima hrani
Večita nesit.

Neba nema. Samo gde mesec niče,
Leži oblak svečano mrk i težak,
Ko sarkofag izgleda; nebu samom
Uzdignut gore.

Dusi noćni nemo taj kovčeg nose
Moru jednom, ko grob duboki mrtvom;
Mesec kao buktinja smrti svetli
Pogrebu nemom.

Moju ljubav umrlu nose dusi,
Mračni dusi nose je moru mračnom.
Sve i svud je tama, tek san njen večni
Beo je ko sneg.
(.....)



KROZ VARDARSKU KLISURU

Kida se Vardar kroz suro kamenje;
časom se propne ko šinuta guja,
čas opet spline, smalakše mu struja
i samo drhće ko tajno grljenje.

Obamre najzad, sav stišan i mali;
duboke vode zamišljeno ćute;
stoje jablani i vrbe pognute
od misli : kuda to prolaze vali?

Pun iza klanca mesec se pomalja,
srebrn, s oblakom dugim preko srede,
ko zmaj sa krilima raširenim sušti.

I čim se javi, sjuri se i svalja
na vale strasno — i ko bajke sede
bljeskaju, tonu srebrne krljušti.

Pred uništenje
Celog smo dana klizali po putu
od Žura do Ljum — Kule; sporo, teško;
prošlo je sve već što beše viteško,
još samo osta u skrivenom kutu

srca ko neka tajna žud stradanja,
volja za ispunjavanjem sudbe. Kola
tma skrhanih, ko tolko naših bola,
leže, ko leševi sred raspadanja.

Dovršena je njina zadnja trka;
i njin se život dokonča u smrti;
i sve je samo kostur pust i krti.

Noć se ko grob otvara mrazna, mrka —
dok čudno stoje, pala s Mlečnih puta,
Velika kola neba izvrnuta.



SMEH

Albanske gore u suncu se ore
od belog smeha. Ko niz snežnih zuba
blista se oštra pruga gorskih ruba;
kikot se širi od gore do gore,

i ko rasuto srebro prska more.
Visim na rubu ponora beskrajnog,
plamteć od jednog osećanja tajnog
ko požar kojim sunce tonuć gore.

Draž me opija smrti tako blize:
ko oblak onaj što nad morem gine,
pusto, bez groba i bez otadžbine,

postati ništa! Same misli klize.
Dok u suncu gore brda nasmejana,
i šumi u beskraj sinji bol Jadrana.



UTEHE

Sudba je naša stradati,
Sva sreća nam je se nadatai,
Sva čast nam sebe svladati
(Al tužno je čovekom vladati).

Slatko je na kob se tužiti,
Divno se s bogovi družiti,
Još slađe je crvu služiti
I zemlju srcem okružiti.

Lepo je na zlo se buniti
I sebe ko žito iskruniti,
Još lepše je krst svoj nositi
I život i dane prositi.

Najlepše je večno snivati
I sve lepotom darivati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Decembar 21, 2010, 03:21:29 am »

*

DVA KAPUTA


U rukama imam poslednje "pismo" koje je napisao Svetislav Stefanović. Na jednoj strani "pisma" je poruka:

Treba mi zimski kaput, 1 ćebe, 1 jastuk, pribor za brijanje i 1 peškir; malo hleba, slanine i 2 kuvana jaja.
Pop Stojanova ul. 9.


Ispod toga neveštim rukopisom piše: Tata je odveden na saslušanje.

Na drugoj strani je adresa:

Dr Gita Stefanović
Srp. Knjiž. Zadruga
1
Kr. Milana 19 i potpis Dr Svet. Stefanović

Kopiju ovog "pisma" dobio sam od Ivane Stefanović, koja ga je godinama čuvala; nesigurna šta činiti sa njim... O samom "pismu" teško je govoriti. (Sem pukog opisa: da je pisano ćirilicom.) O tome pod kojim je uslovima Stefanović pisao tu poruku možemo samo nagađati: sumnjamo da je i jednu reč preko ovih smeo napisati. Svetislav Stefanović je uhapšen 22. X 1944. godine2. Ovi njegovi poslednji redovi, koje smo ovde objavili, nastali su u tom vremenskom razmaku — verovatno bliže prvim danima po hapšenju. Ponavljam, ne usuđujem se da čitam više nego što je u poruci napisano.

Ali, progovoriću o prvoj asocijaciji: o čoveku koga vidim u toj poruci. Naime, ova poruka prizvala je Iliju Ivačkovića, danas gotovo potpuno zaboravljenog pisca.

Ulazeći u srpsku književnost Ilija Ivačković je čak tri puta pisao o delu Svetislava Stefanovića. Prvi put je u Srđu 1904. godine prikazao Stefanovićevu prozu, da bi potom u Novoj iskri 1904. godine i u Brankovom kolu 1905. godine pisao o Stefanovićevoj poeziji. Lako je vidljivo da je njihov zajednički prostor bio sa druge strane Srpskog književnog glasnika. Tekst objavljen u Brankovom kolu sigurno ide u red najboljih tekstova o Stefanovićevoj poeziji. Interesantan je kraj tog Ivačkovićevog teksta, koji nam govori i o neposrednom kontaktu između njih dvojice: "'ne letim po visinama fantazije', pisao mi je g. Svetislav Stefanović još lane, naskoro posle mojih referata o njegovim Skicama i o prvoj zbirci njegovih Pesama, 'ali ronim u dubine života, i tek sam počeo iznositi ono, što sam tu našao i još nalazim'".

Na žalost, prepiska između njih dvojice nije sačuvana, a putevi im se u literaturi više nisu ukrstili.

Da im se putevi još jednom ukrste učinio je sličan završetak života. Iliju Ivačkovića, pak, uhapsili su noć uoči oslobođenja Deliblata, 27. IX 1944. godine. Nije teško zaključiti da je streljan iste noći.

A za to, da se setim Ilije Ivačkovića povodom poslednje poruke Svetislava Stefanovića, zaslužna je ćerka Ilije Ivačkovića — Ilinka. Naime, još pamtim njene reči kako je, nekoliko dana pošto joj je otac odveden, na jednom od oslobodilaca videla — očev kaput.


________________

1 Porodica Stefanović tada stanuje u prostorijama SKZ. A kad smo već pomenuli SKZ recimo i to da knjiga Todora Manojlovića, koja je objavljena u toj istoj Zadruzi 1944. godine, ima naslov: Ogledi o književnosti i umetnosti. U Seminaru za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu čuva se jedan primerak te knjige, dok Centralna biblioteka istog fakulteta ima čak tri primerka. Posle teksta u Poljima (mart-april 2005, broj 432) Jedno uzaludno pismo u kojem sam napisao da knjigu nisam imao u rukama, profesor Borivoje Marinković mi je poslao Manojlovićevu knjigu — da je vidim.
Parafraziraću stihove jednog pesnika — čije ime ne smem da pomenem — o tome kako viski treba tražiti tamo gde ga ima, a ljubav tamo gde je nema. A knjige očito treba tražiti nekim redom.
2 Kako su Stefanoviću sudili pokazao je Predrag Puzić u knjizi Lomača za Sensa, Sremski Karlovci, 2003. godine.


M i l i v o j   N e n i n | godina L / broj 436 / novembar-decembar 2005. | POLJA
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Decembar 21, 2010, 03:26:09 am »

*

JEDNA PORODIČNA PRIČA


Sudbina Svetislava Stefanovića u velikoj meri jeste i paradigma 20. veka, veka totalitarnih ideologija. Smrtna presuda koju mu je, novembra 1944, izrekla nova, komunistička vlast, stavila je tačku na intelektualne dileme ove značajne ličnosti srpskog duhovnog korpusa. Odmazda pobedničke ideologije i nezaobilazni balkanski mentalitet, koji zatire svoje duhovne vrednosti, učinili su da se Svetislavu Stefanoviću brzo izgubi svaki trag u našoj kulturnoj baštini. I da se budućim generacijama ostavi da, s vremena na vreme, postavljaju pitanje: Ko je bio Svetislav Stefanović? A bio je književnik i pesnik modernizma, kritičar, prevodilac Šekspira, aktivno je učestvovao u književno-političkim polemikama između dva svetska rata. Po profesiji je bio lekar.
      
U saopštenju vojnog suda Prvog korpusa NOVOJ, njegovo pogubljenje ovako se obrazlaže: "Svetislav Stefanović je propagirao ideologiju fašizma i preveo Musolinijevu 'Državu'. Bio je nemačko-nedićevski komesar u Srpskoj književnoj zadruzi, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnosti i književnika. Takođe, bio je član nemačke komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici." Upućeni smatraju da je ovo poslednje i stvarni razlog Svetislavljeve egzekucije. Ne postoji nijedno svedočanstvo da je nekog denuncirao, da je neko izgubio život zbog Svetislava Stefanovića. Ostalo je zabeleženo da je pomagao Simi Panduroviću, iako je poznata njihova žestoka polemika iz dvadesetih godina.
      
Paradoksi 20. veka poigrali su se životnim ubeđenjima Svetislava Stefanovića: od egzaltiranog avangardiste i moderniste do zastupnika književnog konzervativizma, od mondijaliste do pobornika nacionalnog fundamentalizma, od republikanca do pristalice novog nemačkog poretka. Ideološki antagonizmi nisu zaobišli ni Svetislavljevu porodicu - sin Pavle, oduševljen komunističkom idejom, hladno i cinično prokomentarisaće vest o očevoj egzekuciji rečima: "Sasvim pravilno". U svom "Svedočenju" iz 1973. godine, Pavle Stefanović je napisao: "Danas se kajem! Nije trebalo ono da kažem, nije trebalo onako mrtvog oca da uvredim. Danas, da, jer sam razočarani komunist."
      
Mada se u prethodnoj deceniji pojavilo nekoliko knjiga koje se bave ličnošću i kulturnom zaostavštinom Svetislava Stefanovića, čini se da tek predstoji iščitavanje njegovog dela, kao i suočavanje sa učinkom ideoloških presuda.
      
"Uvek u novembru pomislim: to je onaj mesec kada su Svetislava streljali. Koji je to bio dan, kakvo li je bilo vreme, pitam se. Ne zato što je to važno, već zbog potrebe da prazninu ispunim kakvim-takvim slikama", priča za NIN unuka Svetislava Stefanovića, kompozitor Ivana Stefanović.
      
TRIJUMF POBEDNIKA: Postoji nekoliko porodičnih priča, sve su lične, u ravni osećanja i utisaka i ne mogu se dokazati. Jedna je vrlo bitna: Svetislava su prijatelji upozoravali da treba da ode iz Beograda, do prvog sela ili provincije. Zašto je to odbio? Jer se pozivao na vođu partizana J. B. Tita, koji je nekom prilikom, negde, rekao da niko ko nije uprljao ruke krvlju neće biti ni na koji način maltretiran. Ima i jedna druga priča, zapravo slika, gde Svetislav sa ženom i dvoje male dece 20. oktobra stoji u masi i pozdravlja oslobodioce Beograda. Neposredno posle toga, priča se, došla su dvojica visokih partizanskih oficira i dugo razgovarali sa Svetislavom u kancelariji na drugom spratu, gde se i danas nalazi SKZ. Posle njihovog odlaska, supruga Gita je svom mužu ljutito rekla: Kako si mogao pred njima da hvališ nemačku poeziju i Getea!? Znaš, valjda, ko su oni? Dva dana posle tog razgovora, Svetislav je odveden u zatvor.
      
Recimo, jedna priča glasi ovako: u mračnu zatvorsku odaju, gde se nalazi onih 105 beogradskih intelektualaca, ulazi neko u šinjelu i obraća se Svetislavu: "E, moj doktore, šta ste dočekali?!", na šta Svetislav odgovara: "Mladi čoveče, ne možete nikad znati šta će ko dočekati i kakav će čiji kraj biti!" Znači, Svetislav govori kao mudar čovek, nije uplašen i opominje ga na to da je u blizini greha i da taj greh može biti naplaćen kasnijom igrom sudbine. Pobednik u šinjelu koji dolazi da pokaže svoj trijumf je Slobodan Penezić Krcun. Znamo kako je on završio.
      
Na jednom malom zgužvanom papiru koji se sačuvao u porodici, u starinskoj, sedefnoj futroli, Svetislav traži da mu se, uz neke druge stvari u zatvor donese ćebe. Ko je taj papir izneo i kako je stigao do porodice? Ko ga je stavio u sedefni omot i ko je želeo da musavi papirić pretvori u porodičnu relikviju? Sve sama pitanja.
      
NOŽ U STOMAKU: Svetislavljeva smrt je, verovatno, jedna od najjačih činjenica mog života, iako, vremenski, uopšte ne dotiče moj život. Neverovatno je koliko se deda, kao lik ili kao osećanje, transformisao kroz moj život. Deda je bio oličen kroz odsustvo predmeta, oko njega je postojao led. Psihološka zabrana je postojala, visila je u vazduhu, iako nikad niko nije rekao: Ne, o njemu nećemo govoriti. Ali, postojala je nevidljiva crta preko koje se nije išlo, preko koje su se ledile emocije. Ona je bila oštri mač, koji se dobije u stomaku, odnosno, rodiš se s njim a ne znaš da ga imaš. I treba mnogo vremena da postaneš svestan tog sečiva i da ga izvadiš iz sebe.
      
Kada je jedna od tetaka umrla, pre tridesetak godina, u našu kuću stigao je jedan kovčeg sa Svetislavljevim stvarima. Tako sam, na neki način dobila čoveka od krvi i mesa, jer se u porodici o Svetislavu govorilo na prilično enciklopedijski način — lekar, prevodilac Šekspira, izvanredan poznavalac, takav veliki um... Nisam znala da li je pušio, da li je sukao brkove... Tek u tom kovčegu "napipala" sam "živog" čoveka. Recimo, obradovala me je činjenica da je bio lep čovek.
      
U VRTLOGU IDEOLOGIJA: Kada je moja baka Milana, Svetislavljeva prva žena, umrla 1933, pojavila se druga žena, takoreći vršnjakinja mog oca, njegovog sina. Tada je odnos jakog oca i jakog sina, naprosto buknuo. Onda je jaki otac dobio dvoje dece, žena je bila strankinja, sin Pavle je ideološki naginjao ulevo a ta žena, Mađarica, katolkinja, udesno... Tako su se moj otac i deda Svetislav razišli u poslednjih desetak godina Svetislavljevog života. To se desilo mnogim porodicama, pa i građanskim. Možda se, čak, u tim porodicama sukob odigrao temeljnije nego na selu, gde je jedan brat otišao u partizane a drugi u četnike. To su balkanski standardi. Ali, ja ne verujem u njihov ideološki sukob: mislim da je moj otac imao problem sa svojim ocem, koji nikako nije bio ideološke prirode. To je samo bilo pokriće, tako im je, verovatno, obojici bilo lakše.
      
Svetislav i Pavle imali su nešto veoma zajedničko. Šteta što to ne mogu da im saopštim. S današnjeg aspekta, posle svega kroz šta smo prošli poslednjih deset godina, najezdu agresivnog populizma i ispraznog tradicionalizma, ta njihova zajednička crta se sada neverovatno izoštrava. Obojica su modernisti, tumači, zastupnici modernog mišljenja u stvaralaštvu. Svako u svom vremenu, obojica su imali sluh za novo i to novo branili su sa polemičkim žarom i strašću, po cenu da ih sredina zbog toga bespoštedno napada. Svetislav je branio Lazu Kostića, Vinavera i Crnjanskog, najavio modernizam, bio polemičar i tumač novih kretanja u poeziji. A šta je drugo bio modernizam, nego evropeizacija?!
      
Pavle je branio avangardu, posebno u muzici. Imao je za nju neobično iskrena i neverovatno uspešna tumačenja. To što je jedan bio streljan po presudi prekog komunističkog suda, a drugi bio levičar-idealista, uopšte ne narušava njihov zajednički odnos prema velikoj tradiciji civilizovane Evrope.
      
Ideološki sukobi — to je laž, maska za prikrivanje ljudskih slabosti i nesporazuma. Sukob Pavla i Svetislava je tipičan psihološki sukob dve volje. Šteta što ljudi, kada im se takve stvari događaju u velikim društvenim burama, kad jedan krene levo a drugi desno, nisu sposobni da vide šta im istorija radi, kako manipuliše njihovim sujetama.
      
GROBNO MESTO: U ormanu imam ceo jedan niz, desetine knjiga jednog našeg pisca, na koga je pala porodična sumnja da je ispisao, odnosno formulisao presudu za Svetislava — Marka Ristića "Anina balska haljina"... i drugo. Otac je bio veliki bibliofil, strastveno je sakupljao knjige i isto tako ih čuvao. Jednog trenutka, posle očeve smrti, htela sam da izbacim sve Ristićeve knjige. Ipak, shvatila sam da to nije način, da knjige ne treba izbacivati, niti spaljivati. Evo ih tu, još i sad ih gledam.
      
Pokušavam da se oslobodim, koliko god mogu više, tog nevidljivog praha što je popadao preko svih nas. Iskreno se nadam da će generacija moje ćerke i dece mog brata, biti potpuno van toga. Moja Ana je bila mala kada sam joj, u jednom trenutku, rekla: Ej, dete, tvog pradedu su ubili! I nisam načinila neki efekt. Stvarnost je tada bila slična istoriji. Naravno, Svetislava se ne sećam, ali u sećanju imam druge ljude koji su se upravo bili vratili sa Golog otoka, ili Boru Pekića koga mi je otac pokazao sa prozora. Upravo se bio vratio iz zatvora, mršav kao stabljika. Oko mene je bio priličan broj ljudi koji su došli sa robije, prošli strašne stvari. Sasvim izvesno, taj sistem se reperkutovao pojedinačno na svakog od nas, svima je usadio dozu straha.
      
Kada smo brat i ja sređivali porodičnu grobnicu, dali smo da se ispišu imena prababe, pradede... Ostalo je prazno mesto za Svetislava. Nikako ta priča da se završi. Kad ljudi umru, idemo na sahranu, plačemo, neko vreme smo žalosni, a onda ostanu sećanja. Na neki način, stvar se završi. Kod ove vrste mučkog prepada, ostane nešto nezavršeno. Čovek mora da ima grobno mesto. Neka je ono zrno peska, neka je njegovo grobno mesto ono sa koga će neko da raspe pepeo. Svejedno, to mesto mora da postoji, a Svetislav nema grobno mesto.
      
SUOČAVANJA: Mislim da je to bilo 1990, na beogradskoj televiziji videla sam jedan kratak snimak: mali spomenik u nekom šumarku, koji su zajedno podigli Poljaci i Rusi u Katinskoj šumi. Verovatno je to bio znak simboličnog priznanja za onih nesrećnih 14 000 poljskih oficira koje su tu pobili Rusi. Verovatno se to do danas desilo i u Vinici u Ukrajini, tamo gde je Svetislav video hiljade leševa ljudi koje, zbog datuma smrti, nisu mogli ubiti Nemci već neko pre njih, dakle Sovjeti. Volela bih da neko ozbiljan kaže: Taj čovek nije trebalo da bude ubijen zato što je utvrdio da su leševi u Vinici vremenski stariji od Hitlerovog ulaska u Ukrajinu. Ili zato što je preveo Musolinijevu "Državu". Na kraju krajeva, njegov život ne počinje od 1933. Svetislav je od početka balkanskih ratova, pa sve do 1918. radio kao vojni lekar u trupi. Ne samo što je bio izbrisan iz političke istorije i istorije književnosti, već i iz istorije naše medicine, mada je bio predsednik Srpskog lekarskog društva.
      
Jedino je Udruženje književnika '92. napravilo jednu malu tablu, gde je ispisano desetak imena onih koji se do sada nisu nalazili ni na kakvim tablama, jer su bili izbrisani. Među njima je i Svetislav. I to je jedini beleg koji je ostao iza tog 70-godišnjeg života.
      
Mislim da će veoma brzo morati da dođe trenutak kada će društvo — zbog sopstvene obaveze a ne zbog pritiska porodica - morati da se suoči sa temom streljanih intelektualaca 1944. Rehabilitovati nepravedno kažnjene ljude veliki je zadatak, koji će neko morati da uradi.

      
Ljubiša Stavrić
      
      
Zainteresovanost za autoritarno

Ne samo kod nas, nego u čitavoj Evropi posle Prvog svetskog rata bio je vidljiviji proces zainteresovanosti za autoritarne i totalitarne sisteme, nego za demokratiju. Svetislav Stefanović hteo je da ono što se tada dešavalo u Evropi, a što se kod nas posle dosta simplifikovano nazvalo fašizmom, veže za našu nacionalnu tradiciju pretkapitalističkog vremena.
(Predrag Protić, istoričar književnosti)
 
Osvetnici
 
Tragedija Svetislava Stefanovića i intelektualaca tog vremena, rekao bih i tragedija te revolucije, bila je u tome što su mnogi ljudi u Srbiji partizane očekivali kao stvarne oslobodioce, a oni su došli kao osvetnici. Srpska inteligencija koja je imala neboljševičku boju to je, nažalost platila. Uostalom, kao i srpska građanska klasa koju je, kako je to Borislav Pekić rekao, od tada počela da nagriza plesan i na kraju je sasvim pojela.
(Predrag Palavestra, istoričar književnosti)

NIN | 22.11.2001.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Jun 07, 2012, 09:52:23 pm »

*

PROŠLOST BEZ NEPOSREDNOG DOKAZA

(Predrag Puzić, Lomača za Sensa, Kairos, Sremski Karlovci 2003.)

Moto knjige počinje stihovima pesnika Brane Petrovića "Nama nisu od gledanja u lomače presahle suze".
Predrag Puzić u knjizi "Lomača za Sensa"‘, Kairos, Sremski Karlovci, 2003, piše o kazni, koju je nad Svetislav Stefanovićem, pesnikom, kritičarem i prevodiocem Šekspira izvršila OZN-a (partizani) pri njihovom oslobađanju Beograda. Pisac knjige postavlja pitanje da li ima elemenata u korist optužbe? Taj tzv. revolucionarni sud, po današnjim saznanjima, izricao je kazne bez istrage i odluke. Donosio ih je samo na osnovu nekog spiska, koji je sačinjen za potrebe toga suda. Na taj način streljani su mnogi ljudi. Primera radi, prof. Pravnog fakulteta Ilija Pržić, dr Petar Zec, dr Jovan Mijušković, novinar Svetolik Savić i mnogi drugi.
Sve to podseća na Staljinove čistke koje su kod nas vršili Staljinovi učenici da bi dokazali svoju privrženost partiji.

Nesumnjivo je da je Svetislav Stefanović objavljivao članke u štampi i pre i za vreme rata u kojima je iznosio svoje političke stavove, za koje se u zemljama Zapada krivično ne odgovara a ponajmanje gubi glava. Evo jednog osvrta na rad Komesarske uprave SKZ iz vremena rata, čiji je predsednik bio Svetislav Stefanović i čiji je rad proglašen za izdajnički, što je, pored ostalog, bio veliki greh. Poznato je da je nemačka vlast 1941. g. zabranila rad svim udruženjima a to se odnosilo i na rad SKZ za vreme okupacije, jer je njen dotadašnji predsednik Tihomir Ostojić odbio patronat nad SKZ s obzirom na njenu samostalnost. Komesarska uprava, sa novim, velikim ovlašćenjima, bira za predsednika Svetislava Stefanovića. O tome radu odmah posle rata sačinjen je zapisnik, kao i o zadruginoj imovini i njenom delovanju.

D. Nedeljković, predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, proglašava taj rad izdajničkim i ide toliko daleko da dva kola Zadruge proglašava nepostojećim (kolo 44 i 45), tako da nisu ušli ni u Bibliografiju.

Već u maju 1945. g. predsednik SKZ Veljko Petrović i nova uprava proglašavaju sva izdanja Komesarske uprave ništavnim, a prvu knjigu 1947. g. objavljuju pod red. br. 301 (44 kolo).

Tek 2002. godine, na redovnoj skupštini, na predlog Upravnog odbora, SKZ donosi odluku da se skine zabrana sa zadruginih izdanja, ali nije bilo reči o rehabilitaciji Komesarske uprave.

Beogradski Centar za unapređenje pravnih studija predstavio je model Zakona o rehabilitaciji, kojim bi sve žrtve političkih i ideoloških progona trebalo da budu rehabilitovane. Ali i taj predlog je nepotpun, jer je preskočio period od 20. oktobra do 29. novembra 1945, u kojem su ljudi masovno bili suđeni i likvidirani?! Da li će nova vlast imati dovoljno svesti i savesti da usvoji i primeni Zakon o rehabilitaciji? U vreme ulaska partizana u Beograd, po glavnom gradu su vršljali sovjetski agenti na čelu sa pukovnikom Timofejevom, članom NKVD. Postoji uverenje da je Svetislava Stefanovića on likvidirao, zbog toga što je bio član komisije za ispitivanje zločina u Vinici koju su Nemci obrazovali. Posle ispitivanja zločina u Vinici Stefanović je napisao članak u Srpskom narodu pod nazivom "Pouka poruka iz Vinice". To je bilo dovoljno za osudu na smrt.


Autor: Živorad-Žika Lazić | Hereticus 2003—2
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Novembar 12, 2012, 04:49:51 am »

*
Zašto Srbija i danas ćuti — 1


ZLOČIN I KAZNA SVETISLAVA STEFANOVIĆA

"Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o suđenju ratnim zločincima u Beogradu: ... U toku bitke za Beograd i posle oslobođenja Beograda, u ruke NOV pali su mnogi izdajnici i neprijatelji naroda koji su pod okupacijom radili za fašističke osvajače i izvršili za njihov račun veliki broj zločina... Presudom Vojnog suda Prvog korpusa osuđena su na smrt lica čija se imena navode. Smrtna presuda izrečena im je kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima, u smislu čl. 13, 14 i 16 Uredbe Vrhovnog štaba o vojnim sudovima". ("Politika", Beograd, 27. 11. 1944.)

Na objavljenom spisku od 105 imena, pod rednim brojem 66, bilo je i ime književnika Svetislava Stefanovića. Dr Svetislav Stefanović (Stari Futog 1877 — Beograd 1944), lekar, autor je šest knjiga stihova, dramski pisac, esejista, prevodilac, književni kritičar, naučni radnik. Prvi se javno suprotstavio Skerliću u sporu oko Disa. Osnivač je i predsednik Jugoslovenskog lekarskog društva, učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, više puta odlikovan. Vatreni je pobornik nove modernističke poezije, najviše Crnjanskog. U periodu između dva svetska rata oglašava se u listovima različitih orijentacija - od legalnog dnevnika KPJ "Sutra" do Ljotićevog lista "Naš put".

Prošlo je više od pola veka od tragične smrti Svetislava Stefanovića, a na tamnim stranama savesti naše književnosti još se nalazi njegovo ime. Poslednjih godina, doduše, značaj njegovog dela za istoriju srpske kulture dvadesetog veka se sve više preispituje. Epilog Stefanovićevih poslednjih dana je poznat. Ovaj tekst je pokušaj da se ukaže na neke činjenice koje su prethodile njegovoj smrti. Glavni akteri ovih događaja su dve osobe — obe književnici. Prva preti istrebljenjem, druga javno poziva na linč. Pre nego što se pozabavimo njima, a i još nekima, krenimo od optužnice.

"Stefanović Dr Svetislav, ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve "Države", nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnosti i književnika. Član nemačke komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici".

Otvoreno je pitanje šta to Stefanovića okreće ka fašizmu? Možda je njegova sklonost, još od mladosti, da u svojim političkim shvatanjima pravi nagle zaokrete, prevagnula ovaj put. Nekadašnji pristalica socijalizma i ideja Svetozara Markovića, zaljubljenik u Šekspira i englesku književnost, stradalnik albanske golgote, stavlja se u službu novoprihvaćene ideologije. Da li je, međutim, bio ideolog fašizma, kako piše u obrazloženju presude, teško je reći. Iz članaka koje je objavljivao pre i za vreme rata, jasno se vidi njegova politička opredeljenost, ali ne i spremnost da se stavi na čelo ovog crnog pokreta u uslovima koji su tada vladali u Srbiji. Čak bi se, možda, moglo reći kako se on, vremenom, distancirao od partije kojoj je pripadao (Ljotićev ZBOR) i njene orijentacije, i da se više zalagao za ostvarenje srpskih nacionalnih ciljeva u okviru nove, posleratne Evrope. Ako, pak, i ima elemenata za pomenutu monstruoznu optužbu, ima li opravdanja za presudu?

Stefanoviću u greh upisan je i njegov predratni prevod Musolinijeve knjige "O korporativnoj državi" (1937), kao i to da je bio savetodavac Velibora Jonića, ministra prosvete u vladi Milana Nedića, u progonu književnika. Optužba za ovakav navod ne iznosi ni jedan dokaz. Istina, Stefanović u svom članku "Izgrađivanje Nove Srbije kao seljačke države", štampanom u "Srpskom narodu", na Božić 1942. godine, daje svoje viđenje "gonjenja": "Nova Srbija svojim bivšim državljanima koji su se stavili ili se stavljaju u službu tim njenim upropastiteljima i neprijateljima, treba da anulira državljanstvo i sva prava koja su s tim skopčana".

Ima li u ovim rečima i traga pozivu na surove obračune sa onima koji su se opredelili za drugu stranu - pogotovo sa književnicima? Ima li poziva na pogubljenja, kao što će ih biti u Beogradu nakon 20. oktobra 1944. godine? Zna se, međutim, da je Stefanović, u toku rata, pomogao jednom komunisti! Zastupnici optužbe ovo predviđaju? Da li je moguće da im ovakav podatak, i te kako bitan po sudbinu jednog čoveka, ostaje nepoznat?

Kao poslednje, Stefanović se tereti da je, kao član nemačke komisije učestvovao u "klevetanju sovjetske vlasti" povodom zločina u Vinici. U julu 1943. godine, u komisiji sastavljenoj od "stranih lekara, novinara i sveštenika", našao se i Stefanović. Njen zadatak, pod nemačkim pokroviteljstvom, bio je da ispita i utvrdi istinitost sovjetskih navoda, po kojima su Nemci odgovorni za pogubljenje više hiljada ljudi u Vinici, u Ukrajini.

U članku "Pouka i poruka iz Vinice" ("Srpski narod", 31. 7. 1943. godine) Stefanović, potpisujući ovaj tekst, kaže da je "masovno ubijanje vršeno... po mišljenju sudsko-medicinskih stručnjaka, po starosti drveća i drugog rastinja na grobovima, i po drugim dokumentima, 1937. i 1938. godine". Dakle, pre nemačkog ulaska na ovu teritoriju, 22. juna 1941. godine.

Posle višegodišnjih istraživanja, započetih 1987. godine, zajednička poljsko-sovjetska komisija ustanovila je da su masakr počinili vojnici Crvene armije nad zarobljenim poljskim oficirima, u proleće 1940. godine. Broj pogubljenih veći je od 15.000.

Ova tvrdnja da se, zapravo, radi o još jednom staljinističkom zločinu, kao i samo njegovo učešće u istrazi, bili su dodatni teg na vagi života i smrti Svetislava Stefanovića. Uvek budni NKVD upisuje Stefanovićevo ime na svoj "čornij" spisak, i te jeseni 1944. oproštaja nema.

Nakon što je "iskusio i kaznu" (kakvog li iskustva!) za dežurne družbenike posao nije gotov. (Reči pod navodnicima ispisuje Boško Petrović u Napomenama knjige "Pesnici" I, 1971. godine). Čitav opus Svetislava Stefanovića odnet je u tminu i zaborav. Mnogo godina on za našu književnost postaje "odsustvo, belina, neka vrsta aveti".


Predrag Puzić | 31.10.2001. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Mart 03, 2013, 02:03:11 pm »

*
Zašto Srbija i danas ćuti — 2


MARKO RISTIĆ ŠALJE U SMRT

Ne može da bude slobode naroda, ni mira ni sreće, bez potpunog nemilosrdnog uništenja izdajničke reakcije

Književnik Đorđe Jovanović, u jednom od ratnih brojeva partizanskog "Glasa" (1943), sve one koji se tokom okupacije angažuju u raznim institucijama kulture naziva "ološem" i "najnakaznijom pasminom srpskog naroda". Za njega to je neshvatljivo i neoprostivo jer "danas sve tekovine srpske kulture mogu jedino da služe našoj narodnooslobodilačkoj borbi. "Čak i neutralnost za njega je izdaja, a "svako pravdanje svog neučestvovanja u NOB neodoljivo se pretvara u optužbu i osudu."

Pored Vladimira Velmar Jankovića, Nikole Trajkovića, Sime Pandurovića, Miloša Đurića, Stanislava Krakova i drugih, Jovanović, kao prvog, proziva Svetislava Stefanovića. Njegov dugogodišnji umetnički rad svrstava na margine srpske književnosti, naziva ga osrednjim liričarem i, zajedno sa ostalim, "odvajkada izdajnikom".

Povod Jovanovićevih optužbi je pristanak Stefanovića da, u okviru ministarstva prosvete u vladi Milana Nedića ("gnusnog starkelje Nedića), zauzme čelno mesto u Srpskoj književnoj zadruzi. Delokrug njegovog rada bila je isključivo izdavačka delatnost i "rad na kulturnoj obnovi Srbije", kako piše Stefanović u "Srpskom narodu" ( 26.6.1942). Ali, i ovo je dovoljno da bude svrstan među "kulturne Brankoviće". Kada potroši sve etikete, Jovanović izriče ključnu rečenicu — Stefanovića i ostale naziva "poturicama koje će biti istrebljene".

"Pa dokle ta večita borba čoveka protiv čoveka? Gde je tu trunka onog sklada među sferama, one kozmičke harmonije o kojoj pesnici sanjaju od početka sveta!" - zapisaće Stefanović u svojoj drami "Kuća tamnih senki", 1927. godine.

Đorđe Jovanović - "Jarac" (1909), neće dočekati ostvarenje svojih zamisli. Poginuo je 1943. godine, kao politički komesar Kosmajskog partizanskog odreda. Njegovo telo okupatorske vlasti izlažu u centru Sopota, kao zastrašujući primer.

A evo kako je, jedan od posleratnih srpskih književnika kritičara, Radomir Konstantinović (Biće i jezik, knjiga 7), ocenio svog kolegu Stefanovića: "On je pod okriljem nacističkih ubica i palikuća, doživljavao svoj čovečanski kraj, ubeđen da je, najzad, u sveopštem krvoproliću, došlo vreme da se izvrši "revizija vrednosti" i da se njemu oda zasluženo, a dotle uskraćivano priznanje." Uzgred, "čovečanski kraj" na koji Konstantinović misli, odživeće oni koji Stefanovića šalju na gubilište. I ne samo oni.

Da li je književnik Marko Ristić (1902—1984) "obojen" drugom ideologijom i sa pozicija novostečene vlasti, bio "ubeđen" da je došlo vreme da se izvrši, ne revizija vrednosti, već obračun, na život i smrt, sa dojučerašnjim kolegama?

Naravno, Ristić nije osoba koja povlači obarač. On je revnosni službenik partije kojoj pripada, njen glasnogovornik: "Nema, ne može da bude slobode naroda, ni jedinstva, ni mira ni sreće, bez potpunog nemilosrdnog uništenja izdajničke reakcije, bez pravde koja, kako su rekli Koča Popović i Peko Dapčević, "obuhvata osvetu, uključuje osvetu" ("Politika", 5. 11. 1944.) A obuhvatanje osvete, po Ristiću, sastoji se još i u "nemilosrdnoj kazni". Razlog za tako drastičnu meru on nalazi u sledećem: "Jer i neuklonjeni izdajnik je kvasac budućeg izdajstva". I sve je to ništa drugo do obaveza. A evo i ko je taj zbog koga se sve to čini: "Na to nas obavezuju i budućnost i naša i naše dece."

Krajem istog meseca iste godine, i opet u "Politici" (27. 11. 1944), "pesničko" pero Marka Ristića nas obaveštava da je "buduća sreća tako pouzdano obezbeđena". Razlog euforije je sledeći: "Zajedno sa koljačima i agentima i oni koje je do juče Beograd smatrao svojim uglednim građanima... obedonosni narod počeo je već da uništava."

Ristić preporučuje još i ovo: "Srpski narod može tu sramotu, tu prljavštinu da spere sa sebe jedino jednim beskompromisnim uništavanjem svih onih uslova koji su tu prljavštinu omogućili, jednim potpunim čišćenjem svega onog što je taj gad uslovio i izlučilo."

Opraštanja nema, jer bi "praštanje i zaboravljanje bilo kriminal prema časti i sreći naroda", a "teško onima koji toj sreći hoće da stanu na put." Neki od tih bili su i ljudi sa pomenutog spiska od 105 streljanih, koji "Politika" objavljuje u istom izdanju, na prvim stranama.

Pod rednim brojem 66 bilo je ime Svetislava Stefanovića. Koji su razlozi naveli Ristića na ovakav čin? Njegov nekadašnji kolega iz predratnog nadrealističkog kruga, pomenuti Đorđe Jovanović, u jednom od ratnih brojeva "Glasa", između ostalih, pozvaće i Ristića da se aktivno uključi u NOB. Ristić se ne odaziva. Jesu li, onda, njegovi uvodnici u "Politici" pokušaji iskupljenja? U njima on neće prozvati ni jedno ime, pa ni Stefanovićevo. A i čemu prozivke, čemu nabrajanja kad je spisak i onako predug.

Dokumenta o radu beogradskih intelektualaca za vreme okupacije, Ristić u oktobru i novembru 1944. godine više puta nosi u hotel Mažestik, gde je posle oslobođenja bila smeštena elita nove, partizanske vlasti. Osoba sa kojom se sastaje, vodi razgovore i od koje dobija instrukcije i ovlašćenja, jeste Milovan Đilas, tada glavni ideolog KPJ, a koga neki današnji srpski akademici veličaju kao izuzetnog književnika.

Godine 1948. Ristić, sada već ambasador u Parizu, naći će se gotovo u istoj situaciji kao oktobra 1944. ovaj put povodom Rezolucije IB-a. Uviđajući preku potrebu za ponovnim potvrđivanjem svoje lojalnosti, on se više ne obraća Đilasu, već Titu: "Molim vas, druže Maršale, da mi pošaljete potrebne instrukcije i da verujete u bezgranično poštovanje i ljubav koju imam za Vas."

Kao još jedan od priloga za biografiju Marka Ristića, pomenimo i ovo — krajem jula 1946. godine, u jednom izveštaju poslatom iz Pariza MIP-u u Beograd, a povodom suđenja Petenovim ministrima i drugim visokim funkcionerima Vlade u Višiju, ambasador Ristić se zgražavao nad činjenicom, nezamislivom u Beogradu u jesen 1944. godine, kako "jedan deo štampe otvoreno brani optužene kao žrtve činovničkog poziva."

Razočaran blagim kaznama i čak oslobađajućim presudama, on će žaliti što državni tužilac "više brani nego što optužuje", i što se "sud, oslobađajući optužene, solidarisao sa izdajom."


Predrag Puzić | 31.10.2001. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #12 poslato: Septembar 01, 2013, 11:56:39 pm »

*
Predrag Puzić: "Lomača za Sensa"


PISAC NA LOMAČI

Predrag Puzić napisao knjigu o rehabilitaciji dr Svetislava Stefanovića, žrtve komunista 1945. Među onima koji su smatrali da i njegova dela zaslužuju presudu "spaljivanjem" bili su i Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Veljko Petrović. Knjiga nastala iz traganja za istinom o stradanju našeg najvećeg prevodioca Šekspira.

Svojom lucidnom i temeljno pisanom knjigom o dr Svetislavu Stefanoviću, Predrag Puzić je bitno doprineo da se lik ovog značajnog pesnika i kulturnog poslenika sagleda na mnogo istinitiji i pravedniji način nego što je to do sada bio slučaj. Time je autor ovog dela dao lep doprinos skidanju političkih anatema čija je žrtva, kao što je poznato bio, a na neki način i ostao, i Miloš Crnjanski.

Ovako je žiri Zadužbine Miloša Crnjanskog obrazložio nagradu "Miloš Crnjanski" za 2002. i 2003. godinu, dodeljenu mladom Novosađaninu Predragu Puziću za književnu publicistiku "Lomača za Sensa", u izdanju sremskokarlovačkog "Kairosa".

Puzić je u ovoj knjizi pokušao (i uspeo) da ukaže na neke od činjenica koje su prethodile, a pojedine i bile presudne za tragičnu smrt književnika dr Svetislava Stefanovića. Godinama se presuda njemu (osuđen je na smrt i ubijen je u Beogradu krajem 1944. godine) nije stavljala pod lupu. Tek kasnije postavljana su pitanja, ali bez odgovora. Puzićeva knjiga je zapravo rekonstrukcija priče o stradanju književnika, lekara prevodioca i naučnog radnika bliskog prijatelja Laze Kostića, Disa, Vinavera, Crnjanskog, Dučića. Učesnika oba balkanska rata i vojnog lekara u Prvom svetskom ratu, najvećeg prevodioca Šekspira u nas (preveo je 14 njegovih dela) i istaknutog prevodioca sa jevrejskog, italijanskog, mađarskog i nemačkog jezika.

Kako uočava recenzent Milivoje Nenin, ova knjiga "u drugom delu postaje i knjiga o Srpskoj književnoj zadruzi". Autor je i svojevrstan analitičar tog vremena i događanja, čija je istrajnost u traganju za pisanim dokazima o "osudi" i "krivici" Stefanovića — podvižnička.

Puzić je u knjizi "Lomača za SENSA " osvetlio posleratni pravosudni sistem i način na koji je radila ta nova vlast: kako se sudilo i kako su presude izvršavane. — Sudski postupak protiv Stefanovića, po svoj prilici, nije ni vođen i čitava optužba zajedno sa presudom je stala u novinski članak — zapisao je književnik Milivoje Nenin naznačivši da je Puzić, držeći se tačaka iz tog novinskog teksta, pokazao prirodu Stefanovićeve "krivice". Koristio ih je kao naslove poglavlja svoje knjige i preciznom analizom istakao njihovu neodrživost i besmislenost.

O Stefanoviću je kod nas posle rata malo pisano, a prema rečima autora, jedva da je bio i pominjan.

— Smrtna presuda koja mu je bila izrečena zbog navodne saradnje sa okupatorom, bila je istovremeno, dovoljna osuda i za sve ono što je on decenijama stvarao — ističe Puzić, napominjući da nije bilo knjige koja bi bar pokušala da osvetli Stefanovićev rad u vreme nemačke okupacije. — Ono što sam uspeo da pronađem i objavim u ovim koricama pokazuje da se Stefanović nije ogrešio o svoj narod i da etiketa "izdajnik" važi samo za one koji su ga odveli u smrt. Naslov za ovu knjigu autoru se sam nametnuo.

— SENS je jedan od Stefanovićevih pseudonima — kaže Puzić, objašnjavajući. — Na prvoj vanrednoj skupštini SKZ, krajem aprila 1945. rezolucijom, koja je tom prilikom usvojena, bilo je predloga da se sve knjige koje je Zadruga štampala u okupaciji iseku u paramparčad. Jedan od učesnika predložio je da knjige završe na — lomači. U svemu tome su, inače, zajedno učestvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Miloš Moskovljević, Božidar Kovačević i drugi. Neki od učesnika bili su Stefanovićevi dugogodišnji prijatelji. Međutim, sve ovo je, kako zapaža Puzić, bilo malo spram onoga što su svojevremeno radili i "odradili" književnici Đorđe Jovanović, Marko Ristić, Eli Finci, Radovan Zogović i drugi. Njihov predratni, ratni i poratni angažman Puzić svodi na: poziv na krvavi obračun. Njihov zadatak bio je da pokazuju prstom (drugi su opet upirali puške) na sve one svoje kolege koji nisu hteli ili mogli da se svrstaju u crvenu kolonu.

Puzićevo bavljenje Stefanovićem ovim nije završeno. Upravo priprema jednu obimnu knjigu u kojoj su predstavljeni njegovi izabrani politički članci, objavljivani u našoj i stranoj periodici, u vremenu od 1899-1944. godine. Priprema, takođe i jednu knjigu njegove političke poezije.



VINIČKA ŽRTVA
Predrag Puzić podseća:
— Stefanoviću je, u neoprostiv greh, između ostalog upisano i njegovo učešće u međunarodnoj ekspertskoj komisiji za utvrđivanje ratnih zločina, sredinom 1943, komisiji koja je utvrdila da su masakr nad zarobljenim poljskim vojnicima i oficirima, kod ukrajinskog grada Vinice, izvršili pripadnici Crvene armije. Četiri decenije kasnije sovjetska vlast priznaje da je zločin izvršen po Staljinovom nalogu. Stefanović je, dakle, poslednja vinička žrtva.

VRAĆANJE U UDŽBENIKE
Prva Stefanovićeva knjiga objavljena je kod nas 1997. godine, dakle više od pola veka od njegove smrti.
— Reč je o kljizi Milivoja Nenina, a izdavač je Rajko Kosijer, odnosno "Kairos" iz Sremskih Karlovaca, koja se osmelila da štampa moju knjigu, pošto su je dve kuće prethodno odbile — kaže Predrag Puzić, naglasivši da je Nenin najviše uradio na Stefanovićevoj rehabilitaciji. — Međutim, ona će biti potpuna tek kada se Stefanović "vrati" u školske udžbenike. Na političku rehabilitaciju, čini se, treba malo sačekati novo vreme i nove ljude!


Zorica T. Mirković |13.01.2004. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #13 poslato: Decembar 18, 2014, 02:10:55 am »

*

ZAHTEV ZA REHABILITACIJU SVETISLAVA STEFANOVIĆA[/size]

Zahtev za rehabilitaciju lekara, književnika, mislioca i filozofa, koji je streljan 1944. godine, podnela Okružnom sudu u Beogradu Tamara Grujić, magistar iz Kikinde

Autor knjige "Narodna književnost u viđenju Svetislava Stefanovića", Tamara Grujić iz Kikinde, podnela je zahtev za rehabilitaciju Svetislava Stefanovića Okružnom sudu u Beogradu. Ona tvrdi da je Stefanović (1877—1944) jedna od "najtragičnijih ličnosti srpske književnosti prve polovine XX veka".

Reč je o lekaru i književniku koji je često menjao svoje političko opredeljenje: od Radikalne stranke, preko Ljotićevog Zbora, do Nedićeve Socijalističke stranke. Bio je učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, više puta odlikovan, predsednik Jugoslovenskog lekarskog društva. Streljan je 1944. godine, a u Saopštenju Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o suđenju ratnim zločincima u Beogradu ("Politika", 27. novembar 1944, str. 1), pod brojem 66, piše: "Stefanović dr Svetislav, ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve 'Države', nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac, član nemačke komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici..."

O njemu se posle njegove smrti nije govorilo. Potrebno je bilo da prođe pola veka, pa da se oživi književni rad Svetislava Stefanovića.

Svetislav Stefanović je pisao poeziju, drame, književne kritike, studije o narodnoj književnosti, polemisao je, prevodio sa engleskog, nemačkog, italijanskog, francuskog i mađarskog jezika. Svoje radove objavljivao je u više od šezdeset listova i časopisa u zemlji i u inostranstvu. Bio je prijatelj Laze Kostića, Disa, Todora Manojlovića, Vinavera, Crnjanskog, Dučića...

Doktor Svetislav Stefanović uhapšen je 22. oktobra 1944. godine, dakle dva dana po oslobođenju Beograda, a streljan već nakon mesec dana. Kako je odluka o osnivanju ovog suda objavljena u beogradskoj štampi 12. novembra 1944. godine, proizlazi da je dr Svetislav Stefanović "procesuiran" za oko dve nedelje. Tamara Grujić smatra da su mu bila uskraćena čak i ona osnovna prava na odbranu predviđena Uredbom VŠ (Vrhovnog štaba) o vojnim sudovima, te da nije streljan po odluci suda, već jednostavno pogubljen, bez prava da se brani, bez suđenja i bilo kakvog postupka. Svetislav Stefanović je postao broj "66". Istu sudbinu doživele su još 104 osobe.

Poslednji deo optužbe "član nemačke komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici", kaže se u obrazloženju Tamare Grujić, bio je od presudnog značaja i verovatno mu je došao glave. Kao ugledan lekar tog vremena, dr Stefanović odveden je kako bi kao član komisije istražio događaje povodom pronalaska masovnih grobnica u Vinici i Katinskoj šumi, odnosno streljanje dvadesetak hiljada poljskih oficira za koje je bila odgovorna sovjetska Crvena armija.


________________

REHABILITACIJA U SKZ

Marko Nedić, glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge, podseća da je Svetislav Stefanović bio predsednik SKZ u vreme "komesarske uprave", od 1942. do 1944. godine. U tom periodu objavljena su dva "Kola", u prepoznatljivim sivim koricama, sa Zmajevim znakom. Posle oslobođenja, Srpska književna zadruga je bila prinuđena da se odrekne ta dva kola i rada "komesarske uprave", iako su objavljena i neka kapitalna dela. Pomenimo samo Antologiju srpske poezije, u dva toma, i Antologiju srpske pripovetke.

Na Skupštini Srpske književne zadruge, pre pet godina, "rehabilitovana" su ta dva "Kola". U "Bibliografiji SKZ 1993—2002", koju je uradio Radisav Cajić, nalazi se i dodatak s knjigama objavljenim od 1942. do 1944. godine.

Zoran Radisavljević | 02.03.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #14 poslato: Januar 04, 2017, 03:12:32 am »

*

KO SU PISCI KOJI SU STRELJANI ZBOG DRUGAČIJEG MIŠLJENJA

Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života. Među velikim "izdajnicima revolucije" Stefanović, Božović, Vasić...

Naprečac, bez pogovora i dokaza, nemilosrdno, i brutalno, sa pečatom "narodnih izdajnika" mnogobrojni srpski ugledni umetnici i intelektualci stradali su od ruke nove komunističke vlasti odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Među njima i književnici od kojih su neki izvedeni pred streljački stroj, drugi bili prinuđeni na progonstvo, a treći se opredelili za unutrašnje izgnanstvo. Od početka tog surovog progona proteklo je 70 godina, što je bio povod Srpskom književnom društvu da pripremi niz tribina pod zajedničkim naslovom "Streljani pisci". Večeras će biti održana prva, posvećena Svetislavu Stefanoviću (1877—1944).

— Uz dragocenu pomoć Gojka Tešića biće održana i tribina o Grigoriju Božoviću, Dragiši Vasiću, Niki Bartuloviću, Jezdimiru Dangiću... O književnicima osuđenim ne samo na fizičku smrt već i na višedecenijski zaborav - kaže za "Novosti" Dejan Simonović, urednik tribinskog programa SKD. — Bio je to ogroman gubitak za našu književnost. Ovaj niz razgovora je čin nepristajanja na kidanje književnog kontinuiteta. To je ne samo ispravljanje nepravde počinjene ljudima i njihovom delu, već i pokušaj da se održi živo sećanje. Nemoguće je graditi ozbiljnu kulturu na ledini, i uvek iznova počinjati od nule. Ne poznajući ono što je bilo, ne možemo razumeti ono što jeste, niti se suočiti sa onim što će doći.

U razgovoru za "Novosti" dr Gojko Tešić, književni istoričar koji se ozbiljno bavi ovom temom, podseća na reči Vladimira Dvornikovića koji je u svojoj "Psihologiji izdajstva" zapisao: "Herostratizam, na žalost, nije stran našoj rasnoj psihi. Za prosuđivanje i pravo tretiranje izvesnih mračnih pojava u našoj bivšoj i sadašnjoj sredini ovo saznanje je od osnovne važnosti".

Pre četvrt veka u delu "Utuljena baština" Tešić je napisao: "Ideološko jednoumlje, osvetnički duh, primitivizam ideoloških čistunaca koji su se utrkivali u svom podaništvu zarad karijerističke pohotnosti ispisujući najbezumnije presude o književnom stvaralačkom činu tzv. izdajnika revolucije, sasvim sigurno čine crne mrlje naše književne kulturne istorije. Pisci su piscima izricali i optužnice i presude: činili su to sa strašću, likovalo se što su neki najznačajniji srpski intelektualci završili pred streljačkim strojem, a da im krivica nije dokazana, a poneki je, nažalost, nisu ni imali. Krivi su bili jer su drugačije mislili. A oni koji su im ispisivali optužnice bez pokrića katkad i falsifikovane činili su to u ime pobednika, nove ideologije, a pre svega zarad svoje karijere i lagodnog života".

Ističući da je na istoričarima književnosti i kulture da to polje očiste od zla, korova mržnje, falsifikata i da isprave koliko se to može ispraviti, Tešić kaže da su odstranjeni srpski pisci ili oni koji su okončali u emigraciji, a za neke se i ne zna gde su nestali, čine važan deo naše književne baštine. Svetislav Stefanović je, navodi, preveo skoro celokupnog Šekspira i samo da je to uradio bilo bi dovoljno da mu se danas s pravom divimo, a učinio je veoma mnogo toga za tradiciju srpskog književnog moderniteta; Grigorije Božović je jedan od najvećih pripovedača i putopisaca srpskog jezika na osnovu čijih se reportaža može konstruisati kulturna istorija Kosova i Metohije i bivše Južne Srbije; Niko Bartulović je značajan pisac dalmatinskog podneblja i izuzetan kulturni poslenik jugoslovenske duhovne orijentacije; Jezdimir Dangić je autor romana o mladobosancima...

— Priča o streljanim piscima je priča o istoriji srpskog beščašća koje dan-danas živi na "fascinantan način", na opskurnim blogovima, u jezivim komentarima nazovi intelektualaca, ma kako se oni zvali i ma gde se oglašavali, raznim tzv. desničarskim, levičarskim, nevladinim glasilima i akcijama nevladinog sektora... Ubijanje srpske književnosti i kulture je vrlo plodna, bogata i nepresušna tradicija, a ona i danas ima svoje egzekutore, tužioce i sudije, neke nove još morbidnije i opskurnije bogdanoviće, ristiće, gligoriće...


"IDEOLOG FAŠIZMA"
U Francuskoj 7 večeras (19) o delu i sudbini Svetislava Stefanovića govoriće Gojko Tešić, Milivoj Nenin i Ivana Stefanović.
— Kritičar, polemičar, prevodilac, pesnik, esejista, dramski pisac, izučavalac narodne književnosti, inače lekar, Stefanović se našao na listi osuđenika na smrt pod brojem 66 u "Saopštenju Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu", objavljenom na prvoj i drugoj strani "Politike" 27. novembra 1944. Uz redni broj imena u Saopštenju stoji: ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve "Države", nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnika. Član nemačke komisije za klevetanje sovjetskih vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici". Posmrtno je isključen iz članstva u SKZ, da bi posle višedecenijskog zaborava vraćen u srpsku književnost u kontekst i vreme kome pripada.


D. Bt. | 14.04.2014. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: