sledeća tema »

[Angelina]

*




VELIMIR ŽIVOJINOVIĆ MASUKA (Velika Plana, 04.12.1886 — Beograd, 24.08.1974)


Velimir Živojinović Masuka (1886—1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani.


BIOGRAFIJA

Velimir Živojinović Masuka rodio se 21. novembra (4. decembar) 1886. u Velikoj Plani. Godinu dana po rođenju, umire mu majka a kao desetogodišnji dečak ostaje i bez oca, koga ubijaju politički protivnici. Škole je završio u Velikoj Plani, Smederevu i Beogradu. Na beogradski Univerzitet upisuje se 1907. godine a studije završava 1914. Od 1909. do 1912. boravi na studijama u Lajpcigu.

Sa srpskom vojskom se 1915. povlači preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen i odveden u logor Boldogasonj, gde ostaje do jeseni 1918. godine.

Nakon rata radi kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prelazi u Narodno pozorište. Radi kao saradnik i kritičar dnevnog lista "Epoha", a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokreće književni časopis "Misao". Od 1925. do 1934. godine Masuka se posvećuje književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. U časopisu "Misao" objavljuje pozorišne kritike.


KNJIŽEVNI RAD

• zbirka pesama "Vedre i tamne noći" (1922)
• drame "Stanica" i "Čovek snuje..." (1927)
• pesnička zbirka "Odblesci u noći" (1928)
• zbirka kritika "Iz književnosti i pozorišta" (1928)

http://sr.wikipedia.org

[Angelina]

**
Stihovi Velimir Živojinović Massuka


GRUDOBOLJA.

Obručila mi se jedne studene noći
Na pustoj poljani, dok je šibao vetar,
I zagrlila me svojom koščatom rukom
I pripila me uz grudi i uz usne,
I deset orgijskih dana i deset orgijskih noći,
S klicanjem od koga obamiru čula,
Pekla me poljupcima od plamena
I grizla mi zubima usne, i lomila rukama kosti
U strasnom grljenju. I pevala mi pesme
Dženetske. I putevima od plamena
Vodala me u nepoznate zemlje
Sjaja i čuda i jezivih lepota.
Deset orgijskih dana i deset orgijskih noći,
Pekući me svojim očima od zapaljena ulja,
Sisala je, dahom od plamena,
Kao veštica moju dušu
I pila, iz žeženih putira, moju krv,
Presipljujući je, u razbludnoj napitosti,
Za raskošnu gozbu našeg venčanja,
Dok su po crnim kutovima naše kolibe
I na mračnom tavanu
Korovi vetrova
Pevali svadbene pesme.
Sad sedimo jedno pored drugog u postelji,
Pognutih glava
I blenemo tupo u mir.
Otpevane su orgije.
Sa rukama oko kolena, neočešljana i ružna,
Nepomično se oslanja na mene svojim kostima
Dosada.

I molim je: idi! I preklinjem je: ostavi me!
I uveravam je rečima najsrdačnijim
Da mi nije više potrebno njeno društvo.
I, zahvaljujući joj s nežnošću za sve,
Molim je da se ne muči više u ovoj dosadi:
Napolju je proleće i more
I povorke mirisa šetaju preko brda. —
Al' ona, nepomična, ćuti.

U meni tad uzavire gnjev
I dovikujem joj da mi je odvratna,
Da je se gnušam, da je mrzim.
I bacam joj uvredu za uvredom,
I biram reči sve pogrdnije,
Najužasnije, najprljavije,
I vapijem, i cičim,
I u zapenušenom besu
Dovikujem joj: Napolje! —
Ali ona, smešeći se, ćuti.
Ja besnim
I hvatam je za prljavu kosu
I, van sebe,
Petama hoću da je izbacim
Iz svoje postelje. —
A ona se samo priklanja uza me
I ja osećam
Da je ni maći ne mogu
I da joj je svaki prst
Teži od olova.

Tad ustajem i bežim. —
Ali ona,
Kao da hoće da mi se ruga
Ustaje sa mnom i korača sa mnom,
Sa mnom se u trku vraća
I sa mnom smešeći se pada
Na našu postelju.

Od bola
U jastuk zarivam glavu
I ridam
I kunem Boga
Koji me stvori . . .
A kada se isplačem,
Čini mi se da je manja grubost njenog osmeha
I lakši teret njenog ramena
Koje se pripija uz mene.

I onda, satima, okrenuvši jedno drugomv leđa
U nemoći i rezigniranom trpljenju,
Sedimo u postelji, umorni, ćutke,
Da opet zajedno legnemo
I opet zajedno ustanemo sutra.


* * *

Već smo se privikli jedno na drugo
I pomirili u mržnji.
U dosadi nam prolazi dan
I u umornom ćutanju.
Ali me ona ne ostavlja nikad:
Zaverili smo se krvlju.
Samo po nekad, noću,
Kad sanjam o svom detinjstvu
Pa trčim preko našeg dvorišta
Za bratom, uz vrisak i uz smeh,
Ja zaboravim na njeno prisustvo.
No i tad, usred najveće radosti,
Kad širim ruke da brata uhvatim,
Osetim kako me, kao radi neke tupe opomene,
Okrećući se, udari u rebra
Svojim koščatim laktom.
I onda znam opet da je tu
I, probuđen, čujem, krov vreli dah, suvo kašljanje.

A u mraku se sijaju
Dva oka od zapaljena ulja.

Objavljeno u časopisu "Misao" 1919—1937, Beograd. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije

[Angelina]

**

VELIMIR ŽIVOJINOVIĆ MASUKA

Ovu sumornu panoramu umrlih pisaca, žrtava tuberkuloze, završićemo jednim živim pesnikom, Velimirom Živojinovićem (V. Massukom) i jedinom njegovom pesmom Grudobolja. Uzgred jedna napomena. Massuka je jedan od retkih naših pesnika koji ne peva uopšteno o svojoj bolesti već je imenuje; ostali kao da su strahovali ili su se stideli da je nazovu pravim imenom i da tako odaju njeno prisustvo u svome telu i u svome delu. Krili su je od sveta da bi izbegli sažaljenje koje ubija i izolaciju koja sahranjuje; i od sebe da bi sačuvali nadu. Massuka je uspeo da preboli, čak i da prevali osmu deceniju života, ostavivši potresno svedočanstvo o ličnoj drami iz mladosti koja je imala srećan ishod, i o mnogim neznanim dramama svojih prethodnika koje su se mahom tragično završavale.

Grudobolja je mala poema u slobodnim stihovima bez rima; klasičan, vezani stih sa slikovima delovao bi neprikladno, kao obruč na grudima čoveka koji teško diše. Cela poema je zasnovana na personifikaciji: grudobolja je predstavljena kao poročno razbludna i perverzno ružna ljubavnica, "koščatih ruku" koje lome telo, sa "očima od zapaljena ulja" koje sažižu i "poljupcima od plamena" koji peku. Data je skoro klinička analiza svih manifestacija bolesti, kako fizičkih tako i psihičkih, ali u poetskim slikama koje odvratno u životu transformišu u estetički lepo. Uvodni deo pesme dočarava prvi stadijum bolesti kada groznica zahvata čula i košmar obuzima svest pred uzbuđenjem od strašnoga i neizvesnoga. Tada se doživljuju čudne vibracije tela i duha koje podsećaju na one istočnjačke priče o ljubavnicima osuđenim da, posle noći provedenih sa ženom iz harema, dožive smrt:

Obručila mi se jedne studene noći
Na pustoj poljani, dok je šibao vetar;
I zagrlila me svojom koščatom rukom,
I pritisla me uz grudi i uz usne;
I deset orgijskih dana i deset orgijskih noći,
S klicanjem od kojeg obamiru čula,
Pekla me poljupcima od plamena,
I grizla mi zubima usne, i lomila rukama kosti,

U strasnom grljenju. I pevala mi pesme
Dženetske. I putevima od plamena
Vodala me u nepoznate zemlje
Sjaja i čuda i jezivih lepota.

Ta čudovišna ljubavnica ništa ne daje već sve uzima; sadistički uživa u izabranikovim mukama ne uzvraćajući nijednom nežnošću; njena čulnost pomućuje svest ostavljajući u podovesti samo mesta za strah, kao pred ponorom u koji se nezadrživo tone:

Deset orgijskih dana i deset orgijskih noći,
Pekući me svojim očima od zapaljena ulja,
Sisala je, dahom od plamena,
Kao veštica moju dušu
I pila, iz žeženih putira, moju krv
Presipljujući je, u razbludnoj napitosti,
Za raskošnu gozbu našeg venčanja;
Dok su po crnim kutovima naše kolibe
I na mračnom tavanu
Horovi vetrova
Pevali svadbene pesme.

Posle te faze paroksizma osećanja, nastaje, baš kao i posle ljubavnog pira, obamrlost i ošamućenost; apatija nije mir već samo privremeno primirje, nije pomirenje no predah za nove orgije života i smrti:

Sad sedimo jedno pored drugog u postelji,
Pognutih glava,
I blenemo u mir.

U sledećim odeljcima vanredno su dati i priroda bolesti i psihologija bolesnika. Propadaju svi pokušaji, jedan za drugim, da se nesrećni ljubavnik oslobodi svoje grozne ljubavnice; ona se oglušuje o sve razloge i ostaje gluva na sva proklinjanja. Uzalud zatreperi nada i otme se krik za životom:

Napolju je proleće i more,
I povorke mirisa šetaju preko brda. —
Ali ona, nepomična, ćuti.

Ne može ni gnev da je razljuti, ne pomaže ni nastojanje da se silom istisne iz postelje; suviše se ugnezdila da bi se potisla, i odveć je snažna da bi se pobedila:

A ona se samo prislanja uza me,
I ja osećam
Da je ni maći ne mogu,
I da joj je svaki prst
Teži od olova.

Preostaje bekstvo iz sobe ložnice i grobnice, ali sustiže nemoć da se otme i nemogućnost da se pobegne:

Ustaje sa mnom, korača sa mnom,
Sa mnom se u trku vraća
I sa mnom, smešeći se, pada
U našu postelju.

Bol, proklinjanje sudbine i suze povremeno donose olakšanje, kao što se malo pavedrine javlja i na najmočarnijem jesenjem nebu:

A kada se isplačem,
Čini mi se da je manja grubost njenog osmeha,
I lakši teret njenog ramena
Koje se pripija uz mene.

Da navika postaje druga čovekova priroda, potvrđuje čak i bolest:

Već smo se privikli jedno na drugo
I pomirili u mržnji.
U dosadi nam prolazi dan
I u umornom ćutanju.
Ali me ona ne ostavlja nikad:
Zaverili smo se krvlju.

Grudobolja je ljubavnica koja zahteva vernost do groba, i ljubomorna je, kao na suparnicu, na ovaku radost i uopomenu, čak i na onu u snu:

Samo ponekad, noću,
Kad sanjam o svom detinjstvu,
Pa trčim preko našeg dvorišta
Za bratom, uz vrisak i smeh,
Ja zaboravljam na njeno prisustvo.
No i tad, usred najveće radosti,
Kad širim ruke da brata uhvatim,
Osetim kako me, kao radi neke tupe opomene,
Okrećući se, udari u rebra
Svojim koščatim laktom.
I onda znam opet da je tu,
I, probuđen, čujem, kroz vreli dah, suvo kašljanje;
A u mraku se sijaju
Dva oka od zapaljena ulja.

Grudobolja je mnogo impresivnije delovala kad se, posle prvog svetskog rata, pojavila u jednome od prvih brojeva časopisa Misao, čiji je urednik, pored Pandurovića, bio i Massuka, nego u njegovoj zbirci Vedre i tamne noći, i u poslednjoj Stihovi, u izdanju Srpske književne zadruge. Tamo se, na žućkastim i hrapavim listovima časopisa, doživljavala kao drama koja još traje i čiji je kraj neizvestan; u kasnijim zbirkama delovala je kao epizoda, pomalo zaturena i zasenčena drugim pesmama, ali je i tu, sa još dve-tri, među najboljima: i odatle su stravično sijala "dva oka od zapaljena ulja".




Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973

[postavljeno 04.03.2010]

[Angelina]

**
Stihovi Velimir Živojinović Massuka


TIŠINA, BURA I ČEŽNJA.

Na nebu se crtaju ruže
U krvavome moru večeri.
Kroz polusjaj zlatice kruže,
A daleko se blešte glečeri.
Prozračni miris i mir. I drhtaj mlak.
I sjajem protkani mrak.

Tišina. Samo krešti
U srcu mome bura. Ciči, besni.
I kida srce svesni
Bol. I mučki trešti
Za ljutom munjom grom
U dom, u moj dom.

O, kako bi dobro bilo,
Kada bi, daleka, ti
Došla, i na svoje krilo
Spustila glavu moju umornu, da zli
Duhovi u njoj uljuljkani budu!
Da usnama, koje duboko ćute,
Da rukom, što potiljkom traži pute,
Umiriš srce moje, ovu ludu.

Pa onda, za večeri jasne,
Uz vedre odjeke kasne,
Da tiho, da tiše spim,
Dok trne sumrak i sjaj,
I dah, i dah moj s njim.
Pa noć. Pa mir. Pa kraj!

Objavljeno u časopisu "Misao" 1919—1937, Beograd. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije

[Angelina]

*
Stihovi Velimir Živojinović Massuka


KO ZNA!

Da l' živim il' sam prošao?
U jedan suton sam došao,
i svu noć, evo, bdim.

I slušam: — (Je li to Bog
na uho meni šanuo,
il', davno mrtav snim?)
"U radost srca tvog
ja nisam sreću kanuo."

Znam: mutan sjaj je svanuo
na čelu dana mog.
I drugi nije došao.

Da l' živim il' sam prošao?


ZA MRTVOM ZVEZDOM

Naiđe, bude, pa nosiš u glavi
danima lik jedan slučajno negde spažen:
k'o da oteža na grani sna, zaplavi
u sočni cvet, maglama čežnje vlažen.

Naiđe, bude. — Šta snivaš, srce, tada?
Što ti miriše nebo rumenim rosama krvi?
Što ti na otkucaja val, kao sa česme, pada
dobrote bolne mlaz, i tu se guši i mrvi?

Čežnja? — Al' za čim? Pozdrav — Ali kome?
Tuga? — Zbog čega? — Il' sve to? — I sve to spoji
miso u lik taj jedva viđen, koji
talasi duše i nemaju, i lome:
onako kao voda zvezde lik,
daleke, mrtve možda, i drage zvezde lik.


TUGA

Poljubi me, začaraj me sobom,
zatvori mi oči ćutanjem;
da, u trenu zaborava, tobom
živim kao senka lutanjem.

Biće mi se, tmulo od gorčine,
zaželelo tuđeg življenja:
jednog trena sopstvene daljine,
jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, začaraj me, svedi
sasud srca do izlivanja;
obaj dušu, uzmi je, izvedi,
da počine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom
živim kao senka lutanjem,
sklopim oči umorne nad sobom,
i isčilim u te ćutanjem.


PROSTA ISTORIJA

Prošlo je sve; i jedva dušu dirne
sećanja talas drag,
ko s večeri kad tihom vodom pirne
daleki vetar blag.
Prošlo je sve što bolelo me ikad!
O, laž je da se ne zaceli nikad
rana i radosti trag!

Bez nespokojstva, bez srđbe, bez krika,
sećam se danas ja
ljubavi naše, tvog smeha,
a srce jedva zna
za užas dana, za besane noći,
za kletve da se živeti neće moći,
za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Prošlo je sve. — I samo katkad, kad
mesečev takne me prah,
dušu mi talas jedan jedva dirne,
ko tihu vodu u večeri mirne
dalekog vetra dah. / Vojvodina cafe


RUKA

Gde je tvoja uska, tiha ruka,
puna zvuka dok niz kosu klizi,
puna reči kad se oko struka
svije, kad se poput vitog luka
slije s mojim telom? Prisni, bliži,

mi ćutasmo tad, a ona sama
pričala je šta u tebi vri:
cela sočna, topla, slatka tama
ključala je njome; cela ti
zvučala si kroz nju; cela drama

krvi naše, i bolna i draga,
u snažni se izlivala zvuk,
dok uz bedra svijao se naga
tvoj drhtavi, vitki, lomni struk.

Gde je tvoja tiha ruka vita,
da na somot oslonim se njen,
pa da slušam kako šumno hita
njenom krvi moga bila sen,
kako čezne gladna, nikad sita,

da izljubi pore moje sve,
šapćući ime moje?
Pun sam zvuka tihe ruke tvoje,
pun nežnosti i njene i svoje,
i nje željan, željan nje.

[Angelina]

*
Stihovi Velimir Živojinović Massuka


REČI

Reči? — Kad tače list moj sluh
i zaljulja se na njemu
voda se krenu, talas pljusnu, — čuh
pramičak slova iz bajaka o Svemu…

Reči? — To beše Slova duh :
leptirak jedan na talasu golemu.
Reči? — Gde ima njih tu? I čemu?


POD HRASTOM

Došao sam; seo. Znali smo se davno,
nije se ništa začudio hrast.
Okrilje mu je sačuvano tavno,
i ponudio mi tako jednostavno
mir svoga krila i ćutanja slast.

I ćutali smo dugo. On je blago
pogledom nekud lutao kroz dan:
žalio nebo pobledelo nago,
tešio cveće precvetalo drago,
skupljao granjem umor sveta ran.

Onda je reko — utehe je bilo
bezmerno dobre u karanju tom —
Nijedno srce i nijedno krilo
nije ti meko i udobno bilo
kao mahovina na podnožju mom.

— Jednu sam dušu tražio u svetu,
rekoh, da vidik svoj podelim s njom.
— A iskidao sopstvenu u letu,
i našo opet na ishodu metu :
ćutanje svoje na podnožju mom.

— Da, da… — Ne zbori! Slušaj kako ključa
rađanje misli, poniranja hod
kroz žile moje; kako se klobuča,
navire, buja dok se zaobruča,
sokova čežnja u radosni plod.

Ovako sam, u čvrste zemlje kori
uduben, vidim svih tokova put;
sve što se rađa, raste, diše , bori,
sve to kroz moje lišće zažubori,
po dušu svaki dotakne mi prut.

Ne traži jednu! Dah, ona proleti,
nit konac misli zavezaće nju.
Sviju se, sviju dotakni i seti,
u svaku od njih svoje grane spleti,
da s tvojim cvećem cvetaju i mru. / Opalo lišće

[Angelina]

**
Stihovi Velimir Živojinović Massuka


ČETIRI RAZDOBLJA

PROLEĆE
 
Prasne i cikne i prne
nasmejanog vetra bles
niz njive crne...
 
Rascveta se, svrne
u neba plavi vres.
 
Odjek sa tornja kane,
razlije se, bujne,
poplavi put i poljane.
 
I prsne negde, i svane
u konac molitve rujne.
 
LETO
 
Podne na podne legne
zagasitim ćutanjem.
Nebo se slegne.
 
Leto polegne
u senke svetlosnim lutanjem.
 
Zabruji, raste
teškoga zvona brujanje.
Polete laste.
 
Srce sa bronzom sraste
u tučne molitve hujanje.


JESEN
 
Sivi su: pod nebom ždrali,
mrak koji sipi, put,
bregovi mali.
 
Svije se jesen, i svali
Na svaki kut.
 
Jedva se spušta i čuje
večernje crkve zvon.
Prošumi, kljuje.
 
Pepelom zagrobnim truje
Duše udavljen ton.
 

ZIMA
 
Prene se dan, primi
srca mog kao buđenje,
na putu zimi.
 
Ceo se vidik snimi
k'o zvona poslednjeg suđenje.
 
Zaškripi podne, prođe.
Brava rastruže čelikom.
Tamničar dođe.
 
Duša po pokrovu pođe
tiho molepstviju velikom.
 

NA ŠETALIŠTU
 
Zakružio je list u tihom letu
i takao se grudi mojih, žut:
k'o da ne beše mesta na tom svetu
drugog za njegov bol i njegov put.
 
I k'o da meni zadnje želje svoje
predade bolnik na samrti, tih;
misli se tiho zamračiše moje
i senka pade ćutanja na njih.

Kakav mi dade amanet? Što meni?
Ko mi ga posla? Rad čega? Šta znam!
Kad novo lišće svetom zazeleni,
amanet, možda, proklijaće sam.
 
Zakružio je list u tihom letu
i takao se grudi mojih, žut.
Susreli smo se jednom na tom svetu,
a vezao se zauvek naš put.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012