Srba Ignjatović (1946)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srba Ignjatović (1946)  (Pročitano 11338 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 31, 2010, 10:21:42 pm »

*




SRBA IGNJATOVIĆ

Srba Ignjatović (rođen 1946. u Knjaževcu) je srpski književnik.
 

BIOGRAFIJA

Diplomirao je, a potom i magistrirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Pročuo se kao književni kritičar, a poznat je i kao pesnik i pripovedač. Kao kritičar se nije predavao takozvanoj oficijelnoj srpskoj književnoj kritici. Objavio je više knjiga poezije, a zastupljen je i u domaćim i stranim antologijama poezije.

Bio je urednik u nekoliko časopisa, a danas uređuje časopis Savremenik, u sklopu izdavačkog preduzeća Apostrof, čiji je osnivač, vlasnik i glavni urednik.

Predsednik je Udruženja književnika Srbije.



KNJIŽEVNE KRITIKE, ESEJI, STUDIJE

  • Salomina činija, 1970.
  • Doba kolaža, 1978.
  • Poetizam stripa, 1979.
  • Proza promene, 1981.
  • Tekst i svet, 1982.
  • Srećni Vavilon, 1986.
  • Zapisi slobodnog strelca, 1986.
  • Književnost i novi mit, 1988.
  • Deset srpskih pesnika, 1992.
  • Hronika pesničkog umeća, 1992.
  • Usud, separat objavljen u časopisu Stvaranje, br. 9-10-11-12 / septembar-decembar 1998, Podgorica
  • Napisao je (zajedno sa Sinišom Ristićem) uvodnu studiju za monografiju Spajajući vale sa zvezdama: lirski rasponi Milene Pavlović Barili, Beograd, 1998.
  • Dragan Savić, likovna monografija, 1990.

 
POEZIJA
 
  • Koji nemaju duše, 1971.
  • Deseti krug, 1975.
  • Slagačnica, 1981.
  • Zograf oštra srca, 1989.
  • Rašljar, 1989.
  • Gačući u novi vek, 1993.
  • Varvari na Pontu: izabrane i nove pesme, izbor i predgovor Jovan Pejčić, Beograd, 2000. ISBN 86-07-01237-8


PROZA

  • Crv u glavi, kratke priče, Beograd, 1998.
  • Kako mi je žaba uletela u usta ili o samosaznavanju, roman-ogled, Beograd, 1998.
  • Kad smo svi bili Tito i druge priče, Beograd, 1994, 1998.


PREVODI NA STRANE JEZIKE

Prevođen je na nekoliko stranih jezika.
 
  • Golemiot vid, izbor Ignjatovićeve poezije na makedonskom, Skoplje, 1968.
  • Il cerchio decimo, izbor Ignjatovićeve poezije na italijanskom, Bari, 1994.
  • Ahile subjugat, izbor Ignjatovićeve poezije na rumunskom.
  • Ignjatovićeva knjiga Gačući u novi vek objavljena je u Bukureštu kao dvojezično izdanje na rumunskom i srpskom jeziku, (1997).
  • Cronicar, insurgent, alchimist, Pančevo, 1991. Knjiga Hroničar, buntovnik, alhemičar objavljena je na rumunskom, a posvećena je poeziji Joana Flore.
  • Isto tako na rumunski je prevedeno i drugo, dopunjeno izdanje Ignjatovićeve knjige Kad smo svi bili Tito i druge priče, 1997


KNJIŽEVNE NAGRADE

  • Veliki pečat varoši sremskokarlovačke,
  • Isidora Sekulić,
  • Ljubiša Jocić,
  • Milan Bogdanović,
  • Zlatni beočug KPZ Beograda,
  • Kondir Kosovke devojke,
  • U Rumuniji je dobio Veliku nagradu Nikita Stanesku i Veliku nagradu Lučijan Blaga.

Tekst: Wikipedia
Fotografija: nepoznat autor
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 31, 2010, 10:22:48 pm »

*
Stihovi Srba Ignjatović


RADNOTI*

U noćni čas
Kad zamru romori
Isus sa prisne silazi.
Na nogama mu klompe drvene
Na licu — lik pesnika
Logoraška odeća
Stud čuva.
Hoda do zore, da ne padne.
Zauvek, sam korak. / Miroslav Dušanić — blog-post

* Mikloš Radnoti (Radnóti Miklós), mađarski pjesnik, za vrijeme II svjetskog rata bio zatočen u logoru u Boru, strijeljan u blizini austrijske granice
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 20, 2011, 05:48:16 pm »

*
Stihovi Srba Ignjatović


KADA SVET

Kada svet najzad postane savršen,
ravan kao velika zrela pogača,
oko njega će se kretati
sva nebeska mehanika.
Preživeli će prionuti na rađanje dece
i obnovu spomenika rasutih po trgu.
Svi će klicati isto rečima Velikog brata.
U modu smesta ulaze ode —
odbačena, osuđena na smrt,
pade tiranija mrskih soneta.


GOSPODE, POMOZI SLABIMA

Pobednici povazdan pišu istoriju.
Nameštaju joj glavu, lepe noge i ruke.
Istina ipak ispliva, makar kroz frulu od zove:
progonjeni su od gonilaca bili časniji i bolji.
Biti gonjen je sudbina, a ne zanat.
Gonič je radno mesto, stara profesija!

Na licima prognanih ugasle su strasti.
Putem u Ništanigde, prašnjavim drumom,
pokreće ih još samo goli očaj —
briga za starce i nejač, konak, vodu i hleb.
Gospode, pomozi slabima, okrepi ih iznutra,
neka im srca i duše budu tvrdi orah.


DOKAZ

    Ako nadživiš baš sve
    što bi da te ubije
    šapuće poslednji prorok
    imaćeš pouzdan dokaz
    za koliko smrti si ojačao.


Svario sam razne države i sisteme,
podizao ruku i brzo je spuštao,
celivao glasačku kutiju kao ikonu
da opet poludim i spalim grad.

Sad idem od ćivota do ćivota,
ubirem med svetosti,
hladim se suzom i grejem svećama,
pokopavam seni u sećanje.

Čekam da me pronađu ojačalog,
zaleđenog u krik,
dokaz kolika je
obratna kolateralna šteta. / Književni pregled


KOREN
 
Štetočine napale vrt,
Na večno Kosovo nalik
leluja potonji list.
 
Pod načetom mekom opnom
još kruže eliksiri:
srsi života biju,
iskonska gorčina vri.
 
U pupoljku cvet,
u cvetu plod,
u srcu ploda
crno seme.
 
Silovit hitac stabla
još prkosi zemljinoj teži
dok obratni radnik, koren
rudari u podzemlju.
 
Izgubi li vodenu nit,
izjede li ga Crv,
ko će da ishrani,
ko da održi svet?
Sačuvaj, Gospode,
makar koren od štete.


KOSOVO, MART 2004.
 
Kolevka u vatri:
gavran opet nosi
Damjanovu ruku.
Nebo popala čađ:
iz zemlje niče
go jauk.


PODELA ULOGA

Najgore je
Kad ovca poludi.
Ruši gradove, vrši atentate.
Zabrani vunu, mleko i sir.

Besposleni pastiri
Lutaju dok se sretnu.
Onda su neki Laj,
A neki Edip.


ZID
 
Evo tebi zid
da se sam uzidaš!
Iz temena će nići čardak,
iz stopala bunar
 
da se putnik-namernik
pod zvezdama odmori,
u vodi svet dogleda.
 
Tu će negde proći
i mlada Gojkovica:
živopisac je njen lik
već urezao šilom
po obrazu tvoga kreča!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 12, 2012, 09:27:45 pm »

*
Stihovi Srba Ignjatović


POSTANJE
 
Bio je prvi čovek
I bila prva žena.
Još jedan i još jedan.
Afrodita s mnogo lica.
 
Zatim su došle godine.
Stvari dobile ime i cenu.
Tada su bogovi konačno
 
Odlučili da oneme.
 

VOĆE NAŠEG STABLA PONOVO ZRI

Pristižu grmalji u kožama, varvari s bodežima i
dugim sečivima.
Svaka žilica treperi na tim grubo zdelanim
licima.
 
*

Kotrljaju se lobanje ka podnožju. Dolaze druga
plemena i koriste ih.
Zidaju neobične, saću nalik, šupljikaste građevine.
Jednoga dana to će biti naše svetinje.
 
Glave su se kupile po putevima i razbojištima ili
skidale u mračnim podrumima, na točkovima
i panjevima.
I danas se dobavljaju u kasapnici istorije.
 
*

Kotrljaju se lobanje niz stenu. Stalno klize da
da urese dno.
Svome narodu govorimo kako je navikao:
Ništa još nije propalo dok plodovi, u lukovima,
odskaču niz breg.
Voće našeg stabla ponovo zri, njišu se peteljke.
Beračima uprkos.
 
Došli smo ovamo s juga, sa onog tamnog polja.
 

STANICE U PUSTINJI

Beskonačno susretanje Istoga
sa Istim.
Onaj koji je ovde umro
nanovo se roditi neće.
(Samo vetar, u milenije,
niže zrna na konac.)

Hladan je sjaj u očima
usamljenih ptičurina.
Prazan i nepomičan
horizont s crnim viskom.

Orao bdi u daljinama,
na vrhu citadele.
Tek povremeno klizne
naniže, po oštrici mača.
 
Samo u pustinji još
postoji prastari red
stranica, osa simetrije.
 
Pesak su mrtvi gradovi,
od peska gradovi budući.

Više na... Biblioteka ZAVETINE 2
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 12, 2012, 10:10:07 pm »

*

IZBOR POEZIJE SRBE IGNJATOVIĆA "SLOBODAN PAD"


BEOGRAD — Jedan od najproduktivnijih i najcenjenijih književnih poslenika blizu pola veka Srba Ignjatović tek sada je debitovao, kao autor, u Srpskoj književnoj zadruzi koja je danas predstavila knjigu izabranih pesama (1991—2011) "Slobodan pad" u elegantnoj opremi originalne "Male biblioteke".

Glavni urednik SKZ Dragan Lakićević predstavio je Ignjatovića kao pesnika sa više od 10 knjiga lirike, značajnog tumača književnosti (književni kritičar, esejista, predavač, urednik, izdavač) dobitnika brojnih nagrada u zemlji i inostranastvu posebno u Rumuniji, Bugarskoj i Češkoj. Kako je primetio Lakićević, Ignjatović je "od kraja devedesetih 20. i tokom prve decenije 21. veka u lirskoj formi beležio svoje fascinacije fenomenima i značenjima sveta koji ga okružuje i koji je u njemu". "Neki pisci to čine pišući dnevnike, neki polemišući sa stvarnošću u vidu pesničkih eseja, a Ignjatović kombinuje i jedno i drugo-elemente dnevnika sa elementima eseja, ali najviše prostora ostavlja ličnoj, lirskoj persektivi", objasnio je Lakićević. "Umesto u istorijsko-filozofskom ili u moralističko-psihološkom smeru, ovaj pesnik se, kako je rekao Lakićević, opredelio za poeziju koja u tehnici lirskog albuma osvetljava one slike epohe i društvene zbilje na koje reaguje njgeova senzibilnost".

Ignjatović, koji je sam načinio izbor za ovu knjigu, rekao je da su stihovi iz tri poslednje zbirke koje čine svojevrsnu trilogiju i donose prekid sa poezijom iz prethodnih godina. "Realitet me je naterao da se više pozabavim doživljenim i iskustvenim i da to učninim na pesnički način", nastavio je autor. On je naglasio da se grozi vulgarnog angažmana kroz poeziju jer to je uništava i profanizuje i izrazio je nadu da je ostao u estetskim granicama poezije. Takođe smatra pesnik, ovo nisu vremena da se pisci u svojim delima bave isključivo sami sobom bežeći od stvarnosti i on se trudio da izbegne te zamke. (Tanjug)

Tekst preuzet sa: Glas Srpske | 12.07.2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 12, 2012, 10:18:37 pm »

**

KNJIŽEVNOST, KULTURA I "DRUŠTVENI UGOVOR"


Ako je tranzicija shvaćena i praktikovana kao divljanje, onda je reč o vremenu u kome je sve dozvoljeno. Ne samo što nema Boga, nego nema ni elementarnog građanskog morala, reda, pridržavanja osnovnih pravila društvenog ugovora. Reč je o prilikama u kojima prosperiraju grabežljivi i drski, osioni prostaci — hulje se naglo obogate, a sav talog, da parafraziram Ivu Andrića, ispliva na površinu.
 
Spas od krajnje neregularnosti u takvim prilikama obično se traži upiranjem pogleda u državu (pod uslovom da ona, kakva-takva, ipak postoji). Suočene upravo danas s krahom špekulativnog liberarnog ekonomskog sistema, čak i najmoćnije zemlje pribegavaju intervencijama države. Nasuprot njima, mali i nejaki vapiju za nekim spasom koji bi se, navodno, mogao ukazati po sistemu deus ex machina a na unutarnjem planu iznova zazivaju standarde pravne države.
 
Upravo ovo poslednje je naša situacija, pogotovu kada je reč o kulturi, uključujući umetnost uopšte i, posebice, književnost i knjigu, autora i izdavača.
 
Država (birokratski aparat) najavljuje lek o kojem se raspreda već više od petnaestak godina: opšti — u novije vreme imenovan i krovnim — zakon o kulturi.
 
Nacrt koji sam imao u rukama (ne znam da li je bilo daljih verzija) već je preglomazan, neprecizan, mestimice čak anahron. Odeljak posvećen amaterizmu u njemu prethodi odeljku zabavljenom naukom. Već ovaj detalj, bez daljih zalaženja u odeljke i paragrafe, alineje i sl., dovoljno govori o spomenutom nacrtu. Krajnji utisak takođe nije povoljan: tekst se odviše bavi aparatom, službenicima, kulturnom administracijom i logistikom, a premalo suštinskim odrednicama iz kojih bi mogli proisteći nužni prateći zakoni (pravna razrada načelnih postavki).
 
Ali ostavimo po strani nacrte i projekte: mnogo veći problem držim da je u tome što se u nas ni već postojeći zakoni ne primenjuju. Dosta solidan Zakon o autorskom pravu praktično je suspendovan. Ili nije: važi za strane autore, ne važi za domaće pisce.
 
Pokušajte da objavite delo stranog pisca bez kopirajta, pa ćete videti kako ćete se provesti! Utužiće vas domaća advokatska kancelarija, ovlašćena da štiti inostrana prava. Domaći pisac, nasuprot tome, potpisuje najčešće fiktivne ili materijalno beznačajne ugovore — ukoliko do toga uopšte dođe — ili je obeštećen delom tiraža kojim će častiti rodbinu i prijatelje. Da apsurd bude veći, izdavač je i na te primerke dužan da državi plati porez na autorsko pravo, jer se ovo računa kao honorar u naturi!
 
Svojevremeno sam od finansijsko-poreskih vlasti tražio obrazloženje tog kvazialhemijskog zamešateljstva, mada znam da ga, s razlogom, najveći broj izdavača jednostavno ignoriše. Utaman sam tražio objašnjenje — jer ga, naravno, nikada nisam dobio.
 
Naličjem te situacije — a činjenica je da se nama određene situacije periodično ponavljaju — bavio se, negde tridesetih godina minulog veka, začudo Miloš Crnjanski. Crnjanski se tada zapitao ne postajemo li, imajući na umu rasprostranjenost svakojakog nemačkog i mađarskog šunda, kolonija strane literature. Druga je stvar što je Milan Bogdanović protumačio taj apel Crnjanskog kao napad na Nolit, novu, naprednu, levičarsku literaturu, te se razgorela polemika čiji su cehovi Crnjanskog pratili do smrti.
 
Svaki, a pogotovu "oktroisani" izolacionizam, pa još u kulturi, apsolutno je poguban. Ukoliko, međutim, pogledamo kataloge znatnog broja domaćih izdavača, videćemo da je tuđe — problematični hit, kvazinaučno delo, teorijska piljevina, žvakatorski poučnik — vazda nešto slađe, komercijalno poželjnije od domaće robe1
 
Svejedno, hajde da se ne petljamo u tržišne slobode! Primer Crnjanskog je tu dovoljno poučan.
 
Vratimo se na pitanje zašto je, i da li je, i u čemu sve — Zakon o autorskom pravu suspendovan kada je reč o domaćem piscu.
 
Ostavimo po strani i klasičan odnos autor — izdavač. Jer, u osnovi, nije reč o prikačenosti autora samo u tome domenu.
 
— Autorski književni prilozi u tiražnoj štampi plaćaju se po izuzetku, a ne po pravilu, po automatu.

— Prilozi u mas-medijima — na televiziji, radiju, pre svega ono što predstavlja govorno delo (iz domena tzv. malih prava), nekada su se, doslovce, plaćali automatski, po zakonskoj obavezi. Ko to danas poštuje?

— Književna periodika opstala je u nas zahvaljujući tome što ne praktikuje autorske honorare ili ih nekako, tek simbolično, otaljava.
 
— Kulturni centri, biblioteke, književne tribine dovijaju se prema mogućnostima, od prilike do prilike. Standardi, pravila, ne postoje.

— Nisu stvorene zakonske mogućnosti da pisci, po svetskom modelu, makar povremeno budu (plaćeni) gostujući profesori.
 
— U domaćem zakonodavstvu nema ubedljivih olakšica, "nagrada" za mecenatske priloge kulturi.

— O pribavljanju sponzorske, donatorske itd., pomoći tom legalizovanom prosjačenju, nemam nameru ni da govorim.
 
Idealna situacija je ona shodno kojoj pisac živi od svojih knjiga. Ali kolikom broju pisaca — u svetu uopšte, ne samo kod nas — to polazi za rukom? Najzad, život je i ono između, od jedne do druge knjige. To između "pokrivaju" prethodno pobrojani civilizacijski mehanizmi zaštite autora — autorskog rada.
 
Šezdesetih godina minuloga veka, u vreme kada je književna generacija (šire pojmljena) kojoj i sam pripadam bila na startu, u autsajderskoj poziciji, ti mehanizmi su postojali i delovali. Čak je i novac od bibliotečkog otkupa knjiga išao autoru a ne izdavaču, i to kao dodatni honorar.
 
Objaviti knjigu, međutim, bio je pravi problem nad kojim su, da se neko nepedigriran i premlad ne provuče, bdeli etablirani pisci-urednici, programski i izdavački saveti, sve do vazda budnih neuniformisanih cenzora. Ali su izvesni skromni ventili ipak postojali. Recimo kruševačka Bagdala, DOB — edicija Doma omladine Beograda, edicija studentskih Vidika, dozirana biblioteka Prva knjiga Matice srpske... Možda još ponešto.2

Generacije koje su prošle kroz Književnu reč i biblioteku Pegaz, probile su na neki način tu barijeru i u izvesnom smislu demokratizovale pristup izdavačima. Proces nije bio lak ni kratkorajan. Osnovna teza tadašnjih novih bila je da postoje dve slike naše litera ture — oficijelna, ona koju oblikuju izdavači, i stvarna, zasnovana na potencijalu rukopisa u ladicima. Uticajni mediji oštro su ozvaničili odgovor: sve što vredi biva objavljeno, da bi se ubrzo, na konkurs Udruženih izdavača (Nolit, BIGZ i, mislim, Prosveta) slila takva bujica rukopisa da su svi bili zapanjeni.

Demokratizacija objavljivanja danas je poodmakla. Izdavači nisu samo izdavačke kuće, nego i kulturni centri, domovi kulture, biblioteke, klubovi, škole, društva i društvanca, sami autori... Kompjuterska priprema i ravna, sada već i digitalna štampa, sa svoje strane su doprinele toj demokratizaciji (omasovljenju, manje pretenciozno rečeno).

Od sveg toga (unekoliko i prividnog) obilja, najveći deo prolazi bez posledica. Bez recepecije, analize, pravog kritičkog odjeka.
 
Čak i ono što vredi može glatko da ostane neprimećeno, ako nije poduprto posebnom logistikom i lobistikom.
 
Provlači se, tu i tamo, još jedna floskula: maloj zemlji, maloj kulturi, malom jeziku nije ni potrebno više od stotinak pisaca. Za tih stotinak će biti mesta i pokrića, ostali su nepotrebni.
 
Ali šta ako je taj broj realno (po vrednosti) znatno veći? E, onda je već na delu divlja jagma, bespoštedna borba oko ispošćenog kazana.
 
I to i jeste naša današnja, tranziciona situacija, potpomognuta državnim nemarom, prenebregavanjem civilizacijskih dostignuća (kakvo je autorsko pravo), konfuznim višepartijskim kulturnim politikama, novim aršinima podobnosti i lojalnosti, isturenim nasuprot argumentovanim, stručnim analizama vrednosti. Stare birokrate, negdašnji moćnici, bili su tvrdokorni čuvari ideologije i sistema. Ipak je i među njima bilo izvesnog zazora, ako ne poštovanja spram kulture i umetnosti. Stoga je, kada su se utvrđivala pravila igre, spremali zakoni i propisi, bivalo slučajeva da se obrate strukovnim udruženjima, to jest njihovim predstavnicima, s molbom da nacrt sami sroče: ko će to bolje nego vi kojih se neposredno tiče — pravdali su se. Danas pravila pristižu iz anonimnih pera alhemijsko-ekspertskih laboratorija, a izvornici i idealni obrasci znaju da budu loše prevedeni papiri pozajmljeni sa strane.
 
Izvesno je, uz sve rečeno, da se u domenu kulture i umetnosti mnoge stvari ne mogu normativizovati na, kako bi pravnici rekli, pozitivan, a političari, u svom pomodnom žargonu dodali, održiv način. I sama književna vrednost više je fluid nego supstanca. Tu je i ona pouka sociologije kulture da temeljne valorizacije dela slede tek znatno posle autorove smrti.
 
Utešno?!
 
Za samog autora teško da to može biti ohrabrenje.

Držim, međutim, da i onda kada krajnje brižljivo i odgovorno rasuđujemo o kakvom svom savremeniku, i ne nalazimo da njegovo delo zaslužuje širu pažnju, valja da uključimo koje zrnce opreza. Šta je bio Meša Selimović do pojave Derviša i smrti? Pisac bledunjavih pripovedaka, nepoznat i nepriznat na široj sceni. Da sve bude još zagonetnije, ni veoma pažljiv čitalac tih pripovedaka neće u njima naći zametak buduće velike gradnje.

Ali da se okanem krupnih primera. U krugu istinskih beogradskih boema godinama, decenijama zapravo, kretao se mladac s lisičijim brkovima koji je rado govorio tuđe stihove, svestan da njegovi sopstveni nisu na bogzna kakvoj ceni. Nekako pred tragičan nestanak, napisao je pregršt stihova — posmrtno su ih objavili prijatelji — u kojima prebiva žar autentične poezije. Druga je stvar, naravno, hoće li ga se setiti današnji antologičar ili će ga nehajno mimoići. On je, konačno, rekao svoje.

Ili, da skoknemo u susret domaćinu, ko bi u onim srednjoškolskim stihićima mladog Nišlije naslutio budućeg Branka Miljkovića?
 
Eto dovoljno razloga da budemo protiv svake isključivosti upravo danas, u prilikama u kojima su lobistika, koterijaštvo i isključivost podloga borbe za književni, a pokadšto i goli opstanak. U bici za taj potonji cilj često se, međutim, ispostavlja da su najefikasniji upravo oni s tanjim i sasvim tankim pokrićem. Obratnu proporciju oni moraju da kompenziraju drugim umećima: socijalnom dovitljivošću na primer, korišćenjem pomodnih političkih mantri takođe.

Ponoviću, kao toliko puta ranije: moja književna generacija obrela se na poprištu socijalističkog estetizma i navodnog procvata hiljada cvetova. Poručeno nam je, zapravo, da je književnost lepa laž. — Samo vi imaginirajte, eksperimentišite, inovirajte...
 
Oni među nama, koji su shvatili da u složenom umetničkom tekstu mora da postoji i kakav otisak neponovljivo ličnog iskustva, odaslatog kako u savremenost, tako i u buduće, postali su zaista pisci. Dovinuli su do tajni zanata (umeća), a raskinuli okove lepe laži. Književna laž, manje ili više lepa, svejedno i dalje postoji. A naporedo sa njom i raznorazni, pa i ideološki i kvaziideološki recidivi. Menjaju se vremena i predznaci, ali bit modela i odnosa, svest i rasuđivanje mnogo sporije i teže...


Srba Ignjatović

_____________

1 Čak i kada je sročeno tendenciozno a, ukoliko je reč o nauci, problematično, sumnjive je vrednosti i doslovce nenaučno.
Ima i zabavnih primera. Čitajući, recimo, pojedine sveže prevedene knjige američkih autora o komunikaciji i medijima srešćemo se s neobičnim računanjem vremena i određivanjem epoha. Odrednice te vrste mogu da glase: u doba Regana, za vreme Džordža Buša Starijeg...
Obrazac neodoljivo podseća na drevne antičke letopise i imperijalni Rim — odnosno na beleženje vremena u skladu sa vladavinom rimskih careva i imperatora.
2 — Ako ne mogu da objavim knjigu ovde, objaviću je makar kod fašista! — uzviknuo je u pravednom gnevu jedan tada mladi prozaista.
Autorova potreba i pravo na objavljivanje zaista su izvorniji i preči od svih regula društvenih ugovora. U suprotnom, ne samo autorov rad nego i život bivaju represirani.
Kaže se da knjige ne gore, ali istinitost te fraze ojačao je samizdat... Samizdat, autorsko izdanje i sl., stoga nikakav zakon ne bi smeo da dovede u pitanje.


Tekst preuzet sa: Komunikacija/časopisi/Gradina
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 04, 2012, 09:01:27 pm »

*
SRBA IGNJATOVIĆ


MALI NAROD ZAHVAĆEN VELIKIM RASTAKANJEM

Valjalo bi krenuti od obnove i jačanja svesti o jedinstvu srpskog kulturnog prostora. A onda ići dalje, korak po korak...

Možda su kulturni poslenici, poput Srbe Ignjatovića, predsednika Udruženja književnika Srbije, našeg poznatog pisca i pesnika, najpozvaniji da pokušaju da daju odgovor na pitanja: zašto Srbija prolazi kroz višegodišnju agoniju kojoj se ne vidi kraj, zašto nemamo nacionalni plan? Razlog je očigledan — emisari, nastavljači dugog i bogatog srpskog književnog života, sagledavaju realnost iz više uglova. To čine, pre svega, kao istinski umetnici, stvaraoci, kao dokazane patriote, ali i kao učesnici opšteg društvenog života. Problemi, kriza i sve ono što što ide uz "Srbiju u tranziciji", dakle, u stupu prati i kulturu.

Kuda to vode Srbiju njeni političari? Dakle, kuda ide Srbija, a kojim bi putem i kako trebalo da krene?
 
Dozvolite da na ovo pitanje odgovorim kao pisac, spominjući naslove nekih svojih knjiga. Prva na koju ću uputiti je "Kad smo svi bili Tito i druge priče". Objavljena je na vreme — 1994, drugo izdanje 1998, a treće minule, 2008. Tome ću pridodati knjigu s indikativnim naslovom "Niže i naniže" iz 2005. I knjigu pesama "Slepi putnik" iz 2007. Jasno je da su svi ti naslovi "otvorene figure", ali bi moj posao bio jalov ako ono između korica ne bi bilo i književno relevantno. Književnost se ne pravi samo za ovaj trenutak, ma koliko da je piscu koji ne želi da bude proizvođač puke "lepe laži" lično iskustvo nezaobilazno "gorivo". S druge strane, kada je reč o "vođenju" — nekuda, ma kuda — neizbežno se susrećemo s medijski učestalo opretivnim pojmom "elite". Ona je, navodno, ta koja treba da bude vidovitija od ostalih, da projektuje i trasira "pravac kretanja". Domanović nam je na tu temu ostavio večni nauk. Elita izvesno ne može biti ono što se danas tako naziva: politički "krem", grupa tajkuna, nešto zvezda estrade... s tim što su umetnici puki prirepak. I nije problem u ovom poslednjem: malo se ko od pisaca koji su se okušali u politici, da ostanem pri svojoj branši, tu proslavio.
 
Srbija bi mnogo lakše prošla da je u protekle dve decenije imala pravu intelektualnu elitu sa jasnim nacionalnim planom i programom.
 
Pod istinskom elitom podrazumevam ljude visoko kvalifikovane u najrazličitijim domenima, savesne, i moralno čiste, požrtvovane kada je reč ne o pojedinačnom i ličnom, nego i o opštem dobru. Kada god smo, u istoriji, takve ljude imali isturene na javnoj sceni, Srbija je napredovala. Izuzetno značajan pojam opšteg dobra danas je prezren, kompromitovan do te mere da je onaj ko nastoji da dela u skladu s njim, i to izvedenim do principa, na operativnoj, opticajnoj lestvici vrednosti neka vrsta javne budale! Kada se, i ako se, konačno na sceni pojavi — uspostavi istinska elita, obeležena pobrojanom vrednostima i sposobnostima, moći će da se kaže da zaista imamo bolju šansu. Naravno, nisam idealist - utopist koji potpuno zapostavlja gibanje masa i misli da se sve rešava jednim "ključem". Ali sam svestan da promene u glavama najsporije i najteže. Nije lako doći do osvešćenja a ujedno je pogubno birati "mamurluk" kao trajno rešenje.

Da li Srbija ima nacionalni program? Šta je, po vašem mišljenju, nacionalni program i šta mora da sadrži? Zašto ga nemamo?

Vreme i istorijski protok raznizali su — ako ga je ikada i bilo — naš nacionalni program. Njegovi obrisi su i u prošlosti više puta menjani. Mislim da bi bilo najzdravije krenuti, za početak, malim koracima. Poslužiću se figurom. Proglašen je nedavno veleplan čišćenja grada. Možda je nešto i učinjeno, ali Beograd nije, vidno, ništa čistiji nego što je bio. Hvala Bogu da su na pojedinim uličnim mestima postavljene javne pepeljare, ali mi i dalje pljujemo, bacamo opuške i svakojako smeće, sejemo plastiku i tragove kućnih ljubimaca gde god stignemo. Sve se to svodi na činjenicu da istinskog uspeha neće biti ukoliko i ja, i sve moje komšije ne promenimo navike, ne izađemo pred zgradu i vlastitim rukama ne uklonimo smeće koje su upravo neki od nas zasejali. Takvi, mali koraci, kada govorimo o nacionalnom programu, potrebni su nam u svim domenima. Koliko za početak, da se vratim onome što mi je najbliže, držim da bi valjalo krenuti od obnove i jačanja svesti o jedinstvu srpskog kulturnog prostora. A onda ići dalje, korak po korak... Možda će ovo zvučati vrlo neambiciozno i skromno, ali mi moramo da budemo svesni da smo mali narod, i to zahvaćen velikim rastakanjem. Sa Svetozarom Stojanovićem godinama delim opasku o Srbima kao "velikom malom narodu", kako to on formuliše, s tim što u mojoj interpretaciji to znači da smo narod što podjednako pati od megalomanije i, ne manje, od kompleksa inferiornosti.

Objasnite.
 
Da u objašnjenju krenem obrnutim redom: običan pogled na sve ono što nas okružuje, pa čak i na promene u jeziku, pokazuje koliki broj naših ljudi dela po principu da je sve tuđe nekako bolje i slađe. Naravno, na delu su brojni i moćni mehanizmi koji takvo uverenje podstiču. Iza njih, jasno, ne stoje naši prijatelji. Čak je pianje, ukoliko je neko slab, u vidnom posrnuću i posuknuću, koliko istinskih prijatelja ima. Na slabog su svi, pa i komšije, skloni da nasrnu, ne bi li štošta i sebi prikrojili. U isti mah naša tradicionalna megalomanija je u biti naša razmetnost. Toliko, navodno, imamo svega i svačega da nam pretiče i za odbacivanje! Nama, da se vratim književnosti, i klasici malo znače. Zaboravljamo pisce koje ne bismo smeli da zaboravimo, ne preštampavamo ih, ne obeležavamo njihove jubileje. Šta će nam oni kad pristižu samoproglašeni i "novokomponovani", medijski razvikani genijalci, makar da je i njima, kao i onima koji ih slave i medijski podržavaju i dalje problem kongruencija — odnosno slaganje roda, broja i padeža!Svojevremeno je od Cankara, tipičnog elementarnog realiste, Taras Kermauner, slovenački esejist negda omiljen u Beogradu, napravio postmodernistu. Adaptirao ga je za novo vreme. Kod nas se, međutim, pojavljuju antologije s ciljem da se do kraja "pobrkaju lončići". Svi pisci koji su pisali na srpskom jeziku po univerzalnom i jedino valjanom načelu su srpski pisci. Njihovom poreklu, makar bilo i manjinsko, svaka čast! Ali to je, naravno, neknjiževna stvar, stvar građanskog opredeljenja. Svako naknadno "razbrajanje", pogotovu klasika, čist je falsifikat, igra s mrtvim dušama! Ali, eto, i to je danas moguće.
 
Kome je u interesu da Srbija luta bez jasne vodilje — nacionalnog plana ?
 
To lutanje je ono što ide na ruku, pogoduje, u interesu je — kako god hoćete — neprijatelja i odroda. Posebnu pažnju treba obratiti na ovu drugu reč. Naš jezik je stariji i mudriji od svih nas, a činjenica da postoji prava reč govori da je pojava davno prepoznata i vajkadašnja, nešto sa čime smo se i u prošlosti sretali i što nas je saplitalo.

Šta je od prioritetnog značaja za nas kao za narod koji polako gubi i nacionalni duh, tradiciju, svoju kulturu, identitet ... Konačno, ima li nade za srpski narod ?
 
U jednom od prethodnih odgovora definisao sam skromni, početni prioritet — naravno, iz vlastitog ugla. Umniji od mene izvesno mogu da formulišu značajnije i više prioritete. A nade ima, dok ima i života. Ono što je svakako potrebno jesu bolja ekonomska situacija, viši natalitet, očuvanje i razvoj ključnih institucija... sve što omogućava život potpuniji i smisleniji od golog opstanka.

Prokomentarišite problem Vojvodine, vojvođanski Statut, odnosno upornu težnju srpske aktuelne vlasti regionalizaciji, odnosno, cepkanju Srbije.

Kada govorimo o Vojvodini, regionalizaciji gledamo, u stvari, repriziranu reprizu. Bilo bi komično da ne preti tragičnim ishodima. Da li ćemo se, još jednom, iskazati kao narod sklon nehaju i zaboravu, kratkom pamćenju? Treba ponovo čitati Steriju, još jednog poluzaboravljenog klasika. Dobra je i ona krilatica Brane Crnčevića: "Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika". Planeri i arbitri globalne politike izgleda da bi radije da nas uvere u verodostojnost navodnog proročanstva Tarabića.
 
Kako ocenjujete političku atmosferu u zemlji — uz postojeće — ekonomske, društvene, probleme?
 
U celoj ovoj priči primetna je, i mislim da je to najopasnije, čuvena deviza "Spasavaj se ko može". Makar i na štetu bližnjih, po svaku cenu. Ovim odgovorom rizikujem da mi se prišije ono što sam davno čuo, naime da sam "j.... moralist". Podsetio bih, međutim, na znamenite francuske moraliste. Koliko znam, njima niko nije savetovao da "idu u crkvu".

Često se komentariše da postoje dve Srbije — "prva" i "druga" Srbija. Koliko UKS to oseća na svojoj koži ?
 
Pošto je Srbija "prevelika", zaista se intenzivno radi na tome da se ona usitni. Usrećitelji i transformatori Srbije verovatno bi želeli da vide jednu, drugu, treću, devetu ... Srbiju. Nedavno sam bio u prilici, govoreći na jednom zaista narodnom skupu u ime UKS, da kažem kako nas zanima prava Srbija. Na ostatak vašeg pitanja želeo bih da odgovori "bela knjiga" o UKS, a nadam se da će se ona, jednog dana, i pojaviti.
 
Da li to znači na je avangarda našeg društva, intelektualna elita razjedinjena?
 
Intelektualna elita nije samo razjedinjena nego, u ovome času, ne funkcioniše ili i ne postoji. Postoje samo parcijalni interesi i udruživanje zarad njihove realizacije. Da bi bila prisutna — ne u smislu kakve formalne konstitucije intelektualna elita mora da ispuni barem neke od prethodno pomenutih kriterijuma. I u Brozovo doba bilo je evidentno da je tzv. inteligencija dobrim delom "roba" koju je lako kupiti.danas je cena još niža. Globalni mentori to dobro znaju i nimalo ne kriju. Ipak, ne sumnjam da pravi ljudi u brojnim pomenutim oblastima postoje. Ono što manjka, da se izrazim "naučno", jeste koheziona sila.
 
Nije li došlo vreme da se stvari nazovu punim i pravim imenom, odnosno u javnosti jasno prozovu pre svega, Srbi na pozicijama, koji uništavaju temelje spostvenog naroda, odnosno, ugrožavaju nacionalni interes?

Odgovaram u sopstveno ime: i kao "j... moralist" jer nikada nisam bio sklon ćutanju. Kao pisac nastojim da ono što mislim i doživljavam artikulišem na književno relevantan način. Ali nisam bežao ni od publicistike — novinskih komentara, na primer, samo ako mi se gde ukazalo parče javnog prostora. Ali i tog prostora izgleda da je sve manje. Za kraj želim da odgovorim navodeći jednu pesmu iz svoje knjige "Slepi putnik". Njen naslov dovoljno govori: "Ispovest bivšeg narodnog junaka u tramvaju".
 
Dobar dan, dobri narode!
I potamo se malo, da čiča sedne.
Odavno nisam kadar stići ni uteći.
To može pravo gorsko zvere —
Hajduk, komita, uskok,
Stvor vičan opstanku u zlu
I na strašnu mestu.
Samo nas, takvih junaka, nema
ni semenka na vidiku.
 
Uče nas disanju na slamku
da ne počinite ništa ludo.
Al zlo strpljivo čeka,
na mostu ko i na ćupriji.
Beganova majka nikad ne zaplače.
Najveća je mudrost trpen-spasen.
Zato namiri drumarinu,
krvniku daj krvarinu.
Ako ustreba, ponovo vodaj opanke!
 
Buljuk, na kraju, epskih izdajica
Proguta stanica-rugalica:
Dok kuća gori,
Baba se sita načešlja!

 
Razgovarala Biljana Živković | 17.09.2009. | SRPSKA.RU
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 04, 2012, 09:32:29 pm »

*
INTERVJU: SRBA IGNJATOVIĆ O DEOBAMA MEĐU KNJIŽEVNICIMA


SRBIMA NIKAD DOSTA PODELA

Osnivanje društva pravoslavnih pisaca znači opet novu podelu, ovoga puta na konfesionalnoj osnovi. Posle toga bi bilo logično da se osnuju, upravo u Srbiji, društvu katoličkih, islamskih, možda i budističkih pisaca

Udruženje književnika Srbije, sudeći po aktivnostima koje poslednjih meseci ostvaruje, slovi za jednu od najaktivnijih i najživljih kuća srpske kulture. U prilog tome je i epilog tek završenih Međunarodnih susreta pisaca. Uprkos tome, Udruženje je suočeno s problemom podela. Naime, kako saznajemo od Srbe Ignjatovića, predsednika Udruženja, pod krovom zdanja u Francuskoj 7, upravo se formira još jedna nova organizacija pisaca.
 
Ispratili ste i poslednjeg gosta Međunarodnih susreta pisaca. Kakav je vaš utisak o uspehu ovogodišnje manifestacije?

Nedavno okončani 44. beogradski međunarodni susreti pisaca okupili su preko pedeset pisaca iz više od dvadeset zemalja. Još jednom se potvrdilo da ovaj najveći međunarodni skup te vrste na Balkanu ima puni smisao. Uzgred, gosti iz Amerike, recimo pesnik i profesor Aleksandar Tejlor, bili su potreseni onim što su videli na Kosovu. Italijani su hrlili u Dečane, Kinezi posetili Oplenac. Karel Sis, pesnik iz Češke, dobitnik nagrade Povelja Morave u Mrčajevcima, kazao je kako se osvedočio da je "poezija svojina jednog srpskog sela". Pesničko veče na Kolarcu propratila je puna sala, a već na otvaranju predstavljena je dvotomna Antologija moderne srpske poezije na poljskom, autora Gžegoža Latušinjskog. Da spomenem i performans, ali pesnički u Studentskom gradu. U galeriji tamošnjeg kulturnog centra, u ambijentu od tri sprata ispunjena u čast susreta, biranim likovnim ostvarenjima o temi dnevnika, svoje stihove govorilo je na više jezika šezdesetak učesnika sve do u kasne sate.
 
Ovih dana govori se o inicijativi za osnivanjem još jednog udruženja književnika. Kakav je vaš stav o tome?
 
Veoma neugodno zvuči najava da će uskoro, na podsticaj pojedinaca iz dijaspore, pod krovom Francuske 7 biti osnovano još jedno književno udruženje. Izgleda da nama, Srbima, nikad nije dosta rastakanja i podela. Ili nekome jako smetaju promene koje su počele da bivaju sve očitljivije u Udruženju književnika Srbije, pa je pregao da ih "na vreme", iznutra osujeti.

Odakle je potekla inicijativa za osnivanjem nove da ne kažem još jedne asocijacije pisaca Srbije?
 
Sama ideja je, blago rečeno, paradoksalna. Reč je o osnivanju društva pravoslavnih pisaca. Znači, opet nova podela, ovoga puta na konfesionalnoj osnovi. Posle toga bi bilo logično da se osnuju, upravo u Srbiji, društvo katoličkih, islamskih, možda i budističkih, ateističkih i kakvih sve ne pisaca"! Zar nam je u ovome času to zaista potrebno!? Jedna takva ideja može samo da proizvodi štetu i to kako na unutarnjem, lokalnom, tako i na spoljnom, globalnom planu. Odakle god da je potekla, valjalo bi da njeni zagovornici razmisle o posledicama. U Udruženju književnika Srbije uvek smo s razlogom isticali da u svojim redovima imamo članove iz svih manjina, da nikako nismo jednonacionalni. Kome je, najzad, potrebno da pisci glume pravoslavne "mudžahedine"? Postavljam ovo pitanje osećajući se kao valjan pravoslavac, ali i razuman, onaj koji želi dobro i vlastitom udruženju i vlastitom narodu. Pokazalo se, uostalom, da deobe nisu razumna stvar ni među izdavačima. Zato, nas nema na Sajmu knjiga u Frankfurtu. Jeste i u državnom aparatu moglo da se na vreme misli na tu našu prezentaciju, ali bi, valjda, trebalo da je ona ipak preča briga samih izdavača.



U SUSRET SAJMU KNJIGA Na pragu smo Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Šta za vas predstavlja ova manifestacija?
Utešno je što se primiče Beogradski sajam knjiga. To će biti prilika da još jednom sagledamo stanje domaće knjige. Možda i da se pokrenu neke nove inicijative u tom domenu. Domaća literatura ne može, kada je reč o prodoru u svet, o vrhunskoj afirmaciji, da se meri s uspesima naših sportista, pogotovu tenisera, ali ona u svom domenu nije zanemarljiv segment kulturne afirmacije. Sajam knjiga ne doživljavaju samo izdavači i pisci nego i čitaoci kao svojevrstan praznik. To nepregledno šarenilo knjiga svake godine je, iznova, potvrda vitalnosti naše kulture i živosti duha. Zamislimo da, nekim čudom, sajma knjiga nema. Bio bi to istinski poraz za mnoge. Ljudi bi se, naprosto, osećali ne samo zakinuto, nego i ojađenim, na neki način psihološki pokradenim. Tako bi, verujem, bilo i ako bi crvi naopakih ideja konačno Udruženje književnika Srbije razjeli i urušili, i to "suptilno" — iznutra.


Mila Milosavljević | 16.10.2009. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 04, 2012, 09:54:26 pm »

*
SRBA IGNJATOVIĆ:


PRAVA ISKRA RAZBUKTI I "STARI PANJ"

Dobitnik nagrade "Ramonda serbika", o svojoj poeziji, književnoj sceni, kritici, piscima. Na životnoj sceni danas su mahom generacije čiji su mnogi zanosi propali a iluzije se raspršile





Čim svane sedam za radni sto, /za ono što tako zovem,/ opčinjen belinom" — ovim stihovima otvara novu pesničku knjigu Srba Ignjatović, "Čim svane i druge utopije", koje je ovih dana objavila NB "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva u uglednoj ediciji "Povelja". Da nije tako, kako bi ovaj pesnik pripovedač i kritičar za minule četiri decenije koliko je prošlo od prve do poslednje zbirke, objavio impresivan opus od 17 knjiga, eseja i kritika, deset pesničkih zbirki, šest proznih knjiga, jednu dramu i nekoliko stotina napisa u književnim glasilima. Uz nagrade "Isidora Sekulić", "Milan Bogdanović", "Milan Rakić", "Zlatni Orfej"... nedavno je dobio još dva priznanja za ukupno stvaralaštvo, Povelju "Morave" i "Ramonda serbika".

U duhu i stilu Srbe Ignjatović (1946) je, kako kaže njegov sabrat po stihu Adam Puslojić, postao tih i dostojanstven, precizan i suptilan, ali i žestok i furiozan. Otvoren za dijaloge i susrete, ali i polemički spreman, zabrinut za danas i sutra, za svetsku i humano, kao i za izrazito srpsko i nacionalno u jednakoj meri i u isti mah.

U zbirci "Čim svane" su i stihovi: "Zar ne vidite da su glupaci/na velikoj ceni? Zbog njih se tope lednici, dižu i propadaju gradovi, brkaju međe vode i kopna." Svima je jasno da je to tako, ali umesto intelektualne pobune, stiče se utisak da je prevladalo osećanje nemoći i rezignacije?

Nema nikakve sumnje da su se mnogi, pa tako i pisci, uklopili, da ne kažem utopili, prilagodili primatu ličnog interesa i egoizma. Nisam zagovornik napadnog moralizma, ali znam koliko štete mogu da nanesu sujete, pogotovu one bez pokrića. Ali takođe znam da na osnovama ciničnog i pragmatičnog koristoljublja nije nastalo nijedno zaista vredno književno delo.

Kao dugogodišnji izdavač kako vidite današnju izdavačku scenu. Mnogi se žale da je previše "šareniša", komercijalnih izdanja, u čijem se obilju gube vredna dela?

Najvažnije je, ipak, kako je govorio Miloš Crnjanski još tridesetih godina minulog veka, da ne postanemo kolonija strane knjige, robovi komercijale, raspamećeni i obezličeni konzumenti agresivnog marketinga. Obilje, inače, samo po sebi nije loše; jedino je pitanje koliko je realno ili prividno. Vrhovi naše književnosti ipak pripadaju minulom veku. Crnjanski, Andrić, Selimović — da spomenem samo ta imena — nisu nadmašeni, makar da se nađe polutana koji će ih priglasiti demodiranim i arhaičnim.

U tom pogledu kritika bi trebalo da ima značajnu ulogu. Ali književna kritika je već duže vremena u ozbiljnoj krizi. I kao da joj sve manje veruju?

I sam sam se bavio, godinama, pa i čitavim decenijama, književnom kritikom. I učestvovao, naravno, u nizu razgovora o tzv. "krizi kritike". Zanimljivo je da su u međuvremenu književna obaveštenost i znanje nesumnjivo narasli, postali bliski većem broju ljudi koji o književnosti i književnim delima danas pišu, ali svejedno dominiraju interesni marketing i lobistika nad suštinskim analizama i pouzdanim vrednovanjem. Ponudiću samo jedno objašnjenje: već decenijama smo društvo u krizi, narod, zemlja, država... i stoga, logično, kultura i književnost ne mogu da budu izuzetak, carstvo apsolutnog reda, makar da je taj red, u sferi umetnosti, inače redak, pre stvar izuzetka, srećnog perioda, no pravilo.

Imamo paradoks sve većeg broja "samofinansirajućih" knjiga domaćih autora. Kako objašnjavate ovaj paradoks?

Poput Slobodana Mašića, tvorca poznatih Nezavisnih izdanja, ja sam za "demokratiju objavljivanja". Čak i slabe i osrednje knjige ne mogu da nanesu ozbiljnu štetu. Problem su laž i licemerje, odnosno manjak intelektualnog poštenja da se nadobudnom autoru ocena sreže u lice.

U vašoj zbirci čitamo "Takvi su običaji u našem gradu:/ili kupuješ, ili te kupuju,/ ili prodaješ, ili te prodaju." Kuda to uopšte idemo?

Ne tako davno do nas je, iz belog sveta, mislim preko Mađarske, bio dosegao lanac kojekakve neophodne "robe" čiji je trebalo najpre da postanete konzument, a potom neoficijelni prodavac, ili, uz procenat, šef lanca prodavaca koji formirate među svojim prijateljima, poznanicima i rođacima... Očigledni ciljevi su eliminacija lagera, prodavnice i prodavca kao profesije. Ova đavolska zamisao, proširena na sve druge sfere i dobra, zaista bi označila kraj civilizacije kakva nam je poznata. Ako u mojoj poeziji ima pobune, onda je ona usmerena protiv takvih sumračnih vizija i apsolutno negativnih univerzalističkih utopija.


USPEO 40 ODSTO

Bili ste predsednik UKS u dva mandata. Kakva iskustva nosite? Ima se utisak kao da ste odahnuli?

Posla u UKS prihvatio sam se s nadom da štošta mogu da unapredim i poboljšam u književnom esnafu. Ne bih da govorim o ostvarenim niti o propalim projektima, ali držim da sam u onome što sam želeo uspeo manje od 40 odsto. Oni kojima postojanje UKS nije po volji bili su nešto podrazumevano, sa čim sam računao. Nisam mogao da predvidim otpore i ometanje iznutra i stoga, posle spomenuta dva mandata, zaista s olakšanjem mogu da autorski rad stavim na prvo mesto, smatrajući da sam svoj obol "širem dobru" esnafa namirio.



PROZNE MINIJATURE U "Prolaznoj kući", takođe nedavno objavljenoj, napisali ste da se istorija velikih književnih dela okončava sa 20. vekom. Koji je razlog tome?
"Prolazna kuća" je zbirka proznih minijatura u kojoj sam nastojao da ono što se ne može iskazati poezijom zahvatim, ali opet jezgrovito, na narativan način. Naravno, kao neko ko se "specijalizovao" za kratku formu, pesmu i proznu minijaturu, našalio sam se na račun ambicioznih tvoraca "veledela" u tekstu na koji aludirate. Naglasio sam da ukoliko kabasta tvorevina ne "uhvati" čitaoca već na prvim stranicama, on će je ostaviti i nikada više neće uzeti u ruke. Prednost kratke forme je upravo u šansi da vas odmah "zgrabi". S druge strane, najznačajnija ostvarenja srpske književnosti u novijem dobu, ako ćemo pošteno, i danas pripadaju epohama realizma i modernizma (između dva svetska rata). Svim izvikivanjima uprkos, reč je o delima i autorima što još nisu nadmašeni.


Dragan Bogutović | 23.09.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 05, 2014, 09:33:52 pm »

*
INTERVJU: SRBA IGNJATOVIĆ, književnik


ŠEKSPIR ILI KOBASICA

Koliko god da poezija, drugim rečima umetnost, danas zaista nije na visokoj ceni, ona je, u najboljem slučaju, eliksir, gotovo lek
 
Srba Ignjatović (1946), pesnik, prozni pisac, esejista, autor desetak pesničkih knjiga, više knjiga proze, eseja i drama, ovogodišnji je dobitnik nagrade "Povelja Morave", koja se dodeljuje u Mrčajevcima, u okviru Beogradskih međunarodnih susreta pisaca. Ignjatović je dobio i nagradu za životno delo "RamondaSerbica", koju grad Niš dodeljuje u sklopu Književne kolonije Sićevo.

Ignjatović je ove godine objavio knjigu kratke proze "Prolazna kuća", a Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva upravo je objavila njegovu novu zbirku pesama "Čim svane i druge utopije". U Bugarskoj je objavljena njegova knjiga izabranih pesama. To je treća njegova knjiga na bugarskom i dvanaesta objavljena na nekom stranom jeziku.

U naslovnoj pesmi "Čim svane", bavite se večitom temom — pisac pred belinom papira. Kako krotite svoju "nemilosrdnu ruku"?

Ako je u mladosti pisanje bilo motivisano ambicijom, danas je ono za mene osmišljavanje vlastitog života. Banalnog, izvan toga, kao bilo čiji drugi. Ali svest o životu kao "masovnoj pojavi" sledi da je u zrelim godinama koliko najbolji pokretač, toliko i korektiv. Zaista se grozim onih koji iz pesme u pesmu, i iz knjige u knjigu raspredaju isključivo o "tankoćudnom sopstvu".

Živimo u svetu u kojem: "ništaci bi da sude/ maloumni da prosvetljuju/ lopuže nude oreol/ bitange svetkuju". Ima li nam spasa?

Stihovi koje ste naveli deluju, kako bi se aktuelno reklo, baš "transparentno". Istina je da sam se u novim knjigama — "Sudbeniku", "Slepom putniku" i ovoj najnovijoj približio govornom idiomu. Tako je nastala mala pesnička trilogija u čijem je središtu ne samo zainteresovanost za ličnu, nego i opštu sudbinu. Sami motivi su odabrali jezik, ali on nije smeo da izgubi poetski oblik i estetsku vrednost.

O spasu (za razliku od spasenja): ako sami sebi pomognemo, i pogotovu jedni drugima, nade ima bez obzira na velike mračne utopije što samo menjaju predznak, a postojano pretenduju da prinudno usreće čovečanstvo.

U pesmu je ušla i statistika: 50.000 uživa, 800.000 živi, ostali preživljavaju. Treba li poezija gladnom narodu?

Taj navod je, u stvari, vrsta citata i preuzet je upravo sa prve stranice "Politike", i to pre prilično vremena. Bojim se da bi aktuelna statistika zvučala još nepovoljnije. Koliko god da poezija, drugim rečima umetnost, danas zaista nije na visokoj ceni, ona je, u najboljem slučaju, eliksir, gotovo lek, i to ne samo za onoga ko je piše. Ali svaka prava umetnost traži kultivisanog "konzumenta". Nasuprot tome — cilj masovne kulture je, kao i u ideologiju pretvorene ekonomije — proizvodnja pukih potrošača.

I tako Bog postaje — hleb i maslac?

Reč je, naravno, o metafori prožetoj ironijom i, u isti mah, o varijetetu stare dileme: Šekspir ili kobasica.

A pogled na istoriju kaže: "Tajna večera je bila/ na redu je poslednji obrok". Baš crno?

Moje pesme su tamne, nema zbora, ali humor, makar crni humor, i ironija, paradoks i paroksizam držim da su moćno odbrambeno oružje što u njima deluje iznutra. Toj "skali" svakako treba dodati arhetipne poruke i istine koje se udevaju u individualni glas naporedo sa svim onim što baštinimo kao sopstvenu kulturu, počev od narodnog duha i stvaralaštva do pisanog nasleđa. Zar je to malo? Evo, da budem izričit: spasa nam ima, pod uslovom da ne odustanemo od toga što jesmo.

U opštoj rasprodaji, kažete u jednoj pesmi, književnici i fariseji "idu na parče i kilo". Može li danas da se živi od pisanja?

Često sam bivao u prilici da — sa smeškom razumevanja, nadmoći ili gorke ironije, svejedno — pratim lupinge kolega umetnika ornih da nadmaše i samog Herostrata. Istina, kupoprodaja je u velikoj modi. S druge strane, poražavajuće je da se od mukotrpnog pisanja, koje je podrazumevalo stalne rubrike i prisutnost u medijima, moglo živeti u "velikoj Jugoslaviji". Danas, zakona imamo na tone i vagone, ali autorsko pravo, izuzev kada je reč o stranim autorima, praktično ne postoji.

I dalje pišete olovkom, ne pristajete na tehnološke novotarije. Da li kompjuteri pomažu ili odmažu piscima?

Olovkom pišem poeziju. Potom je, prekucanu, dorađujem. Postoji nešto što se može nazvati "otporom materijala". Kao da kamenom zidate zid, a onda vam nedostaje ugaonik — prava reč. Potraga za njom može biti istinski proces, a kada je iznađete, kada "legne" na pravo mesto, to je istinsko kamerno slavlje. Diskurzivne tekstove pišem pravo u mašinu, potom dorađujem. Znam sve što se na kompjuteru može uraditi, ali tu mi, naknadno, pomažu profesionalno verzirani, čiji rad svakako poštujem. Kao urednik (časopisa i tuđih knjiga), čitalac štampe i svakovrsnih izdanja, moram da konstatujem da je nivo jezičke kulture, uključujući i samu pismenost, neverovatno opao. Najgore je što mnogi autori, imajući pred očima samo parče vlastitog teksta na ekranu, a slepo verujući u doktrinu "proizvodnje značenja", ne uspevaju da vladaju vlastitom celinom. Od te pošasti nisu izuzeta ni neka od danas najcenjenijih imena. Ali to je, već, druga priča.


Zoran Radisavljević | 20.09.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: