Milijan Despotović (1952)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milijan Despotović (1952)  (Pročitano 11789 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 21, 2010, 03:49:23 am »

*




MILIJAN DESPOTOVIĆ

Pesnik, esejista i aforističar Milijan Despotović rođen je 1952. u Subjelu kod Kosjerića.

Studirao je vojne nauke na Fakultetu opštenarodne odbrane u Beogradu a književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.

Objavio petnaest zbirki pesama, a za knjigu "Violina od krika" (Prosveta, 1999) dobio je "Paunovu" i nagradu "Johan Volfgang Gete".

Priredio prvu antologiju jugoslovenskog haiku pesništva "Leptir na čaju" (1991) a zajedno sa dr Ljiljanom Marković i dr Aleksandrom Vraneš priredio haiku šestoknjižje "Trešnjev cvet" (2002).

Objavio zbirke aforizama: "Neko je popustio" 1986) i "Mućkajte glavom" (1989), knjigu šala i aforizama "Male požeške burgije" (reprint izdanje lista "Mala paprika", 2002) i knjigu humorističkih priča "Zapisi na kolenu" (2004).

Vladan Panković i Nikica Banić objavili su (2001) knjigu dijaloga o našoj savremenoj poeziji: "Sagledavanje spektra duginih boja u poeziji Milijana Despotovića".

Pesme su mu prevođene na: francuski, engleski, japanski, nemački, slovenački, turski, makedonski, rumunski, italijanski, rusinski, bugarski, grčki i mađarski jezik.

Kanadski časopis "Lever urban" posvetio je 1997. godine (u prevodu Mirjane Mihajlović) svoj dvadeset deveti broj poeziji Milijana Despotovića i kanadskog pesnika Andre Rua.

Živi u Požegi, uređuje književne novine "Svitak" i časopis za haiku poeziju "Paun".


Saša Važić
Fotografija: banatski kulturni centar.blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 03:49:47 am »

**

U SREDIŠTU PRIRODE

(Milijan Despotović: "Jevremov štap", Prosveta, BeoGrad, 1995.)

Ako je još Bodler učio da se čovek kreće "kroz šumu simbola", onda je Milijan Despotović (Subjel kod Kosjerića, 1952.) u novoj zbirci pesama "Jevremov štap" uvideo da je čovek, na svom putu u ništavilo, trans-formisan u razne simbole rasute kraj tog puta koji prate "velike oči straže" koje "priroda briše u hodu materije". U središtu prirode je isti taj čovek kojem nema leka od prolaznosti i od nemoći da da više smisla svom postojanju (Vidarica uludo traga).

Melanholični ton prožima stihove cele knjige čije je tematsko izvorište u sećanjima, legendama i, pre svega, u pojavama i stanjima prirode i njenih elemenata u stalnom kretanju. Na njene promene ljudsko biće se mora naviknuti, ma koliko to navikavanje bilo bolno i puno slutnji da "Sve je i on ko san", i to san "koji uvek izda" (San uvek izda). Možda je, zato, najbolje prestati tragati za smislom postojanja. već je bolje prepustiti se čarima prirode diveći se njenoj tajnoj mudrosti. idući jednim istim putem kojim su svi pre nas prošli i stići na uvir života kojem ni tu nije kraj jer "Život traje sve dok je onih / koji skidaju mahovinu sa groblja" (Jutro u dućanu).

Motiv straha, pored motiva vatre, često se javlja u poeziji Milijana Despotovića. Strah prati čoveka od rođenja do smrti, otud onaj vrisak novorođenčeta i otud, onako veliki strah u očima samrtnika. Bez obzira što nas smrt postepeno opkoljava i poput bršljana obrasta (Bršljan u vrh drveta), na nju se nikada ne možemo navići, pa zato naše epitafe još za života "čitaju zmije" po grobovima. Plašim se mraka, stradamo od ljudi koji postaju zlokobni znaci (krstače), strahujemo od buba i zveri i ostalih užasa prirode, a najviše se plašimo svojih bližnjih: "Samo se čovek od čoveka trza / i uvek strahuje" (Otisci zuba).

I vatra, ona heraklitovska, koju je sa mnogo mudre strasti opevao Branko Miljković, u ovoj poeziji plamsa, bilo kao slabašan plamičak na palidrvcetu u daljini (Vidarica ...), bilo kao vrela masa koja teče kroz sve prirodne elemente: i vodu, i zemlju i lišće, i cveće, ili za sobom ostavlja pepeo kao "svoj izum" (Ogledalo koje teče). Toj stvaralačkoj vatri ne smeta činjenica da ćemo svi "i onako biti krpa i lišće" jer ispod toplog svoda "zemnog nepca", i dalje će sve da postaje i traje u zemaljskom šaru na radost i tugu drugih koji će istim putem za nama ići. Izvor tog čuda je u vatri, a kad je ona još slovenska, onda u njoj zahuji i istorija predaka i bližnjih rođaka, tada ona, ta vatra, i dušu ogreje i čistim plamenom nadu osvetli.

U tri pesme (Majka kuću čuva, Kad će otac doći i Ljuštenje krompira) opevan je divan lik naše majke koja je oduvek bila čuvarka kuće i kućišta, u odanosti porodici, stalno se žrtvovala za svoju decu, dok otac kao mitski junak, borio sa alama van kuće i tako pomagao majci da sačuva kuću.

I u drugom ciklusu "Igra moždanih opiljaka" (prvi je "Pod obrvom ćilibara"), vatra zamenjuje sunce, od nje zru divlji plodovi, zaustavlja "krvavi nož / zasađen u leđa brata"; ona je sa majstorima "na zidu sunca", ili se pretvara u "miris nagoreline i usta puna pepela" ili, postaje "topli hlad starog hrasta", ili se javlja na mestu gde su "tirani izmislili guje, / što zelenu vatru lože" (Radivoje Vučković piše pismo) da bi na kraju učestvovala u pisanju knjige, nesagorive, neuništive "uz dim ognjišta, često / ugarkom suviše stvarno da vatrom zaustavio / moć Meseca koji prorezuje noćne oblake" (Zapisom i vidom) kako bi se u poslednjem stihu ovog ciklusa vatra pretvorila u zvezdu koja je "prva i potonja svetlost" (Prva i potonja). Motivski, ove pesme su nikle na istorijskim zbivanjima, iz tame bratoubilačkog rata (onog vezanog za Drugi svetski rat), ali, bez obzira na surovosti ove počasti, pesnički subjekt sugeriše propast tirana i zločinaca, a pobedu prirode i čoveka i obezbeđeno trajanje života i čovekovih plemenitih dela.

Treći, i poslednji ciklus, ove uspele pesničke knjige "Kaplju senke ptica" donosi četiri ljubavne pesme. Iako je u pitanju večna tema, autor je izbegao opšte izraze, izražavajući žudnju za ženom kroz san kao gašenje žeđi (Oči niz vrt) ili kao pretvaranje u prah u čaški cveta (Prigrljen tobom). I priroda aktivno učestvuje u ljubavnom činu (Dok šapat zamuckuje) ili se u ljubavi oslobađa straha kroz žeđ za vatrom koju ona nosi (Predeo sa bekstvom).

Većina pesama je ispevana u slobodnom stihu, ali je u nekoliko rimovanih pesama, pesnik pokazao da je savlado i tu veštinu. I u slobodnim stihovima, često umesto rime, skladno zazvuče stihovi (pomoću asonacije i aliteracije) i stilski efekti zvučnošću se pojača njihovo značenje. U jednoj pesmi kombinovani su stihovi i strofe sa haiku pesmama, po kojima je, inače, poznat pesnik Milijan Despotović.

Petnaesta pesničkg knjiga ovog poznatog srpskog pesnika zrelo je književno delo zasnovano na snažnim osećanjima i mudrim otkrivanjima sveta i prirode.


Milutin Lujo Danojlić

SVITAK | književne novine | Godina IV | Zima • Proleće 1997 | Broj 12—13 | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 03:50:24 am »

*

O VIOLINI OD KRIKA


Milijan Despotović je uveren da je pesnikov zadatak da u svetu svakidašnjeg i pojavnog, takođe u doživljajima i uspomenama, u snovima i u zračenju umetničkog stvaranja, otkriva, i da jezičkim sublimacijama saopštava, zrica simboličnih i univerzalnih istina. Knjiga Violina od krika, sastavljena od ranijih i novih pesama, svedoči o otvorenosti prema raznolikim poetskim oblicima — od razvijene narativne fakture, do haiku siluete i do sentence — jer su putevi ka asocijativnom rasprskavanju, ka munjevitom otkriću, ka naslućivanju i ka uočavanju, nesvodivi, nepredvidljivi i nedokučivi. Sve izraženija jezička konciznost znak je naglašavanja misaonih dijagonala, a ispovedna komunikativnost pouzdana je potvrda zrelosti i sigurnosti.
 
Iz recenzije Čedomira Mirkovića

* * *


BOGATA INVENCIJA I KREATIVNOST

(Milijan Despotović: Violina od krika, Prosveta, Beograd)

Knjiga VIOLINA OD KRIKA, Milijana Despotovića sadrži široki izbor pesama iz bogatog opusa ovog autora, kao i venac haiku stihova, zatim sentence i beleške sa mnoštvom dragocenih podataka o nastanku pojedinih pesama, uticajima i kontaktima autora. Sve to, uz autorove portrete različitih slikara i bio-bibliografske podatke, čini ovu knjigu osobenom u svakom pogledu. Autor je imao u vidu sopstvenu potrebu da se čitaocima prikaže na celovit način, nudeći presek svoga mnogoznačnog i žanrovski različitog stvaralačkog učinka. Po tome kako je koncipirana, sa kojom pažnjom je izvedena njena unutrašnja arhitektonika, može se reći da VIOLINA OD KRIKA predstavlja jednu vrstu zaveštanja Milijana Despotovića, čak i svojevrsnu duhovnu zadužbinu.

UNIVERZALNO

Pesnika Despotovića privlači najširi spektar zbivanja oko čoveka i u čoveku: od svakodnevnog događanja, čije se značenje ne može lako nazreti, pa do univerzalnog, sudbinskog, opštevažećeg, do čega se može dokučiti višom spoznajom sveta, razumevanjem značenja i nadznačenja. Despotović beskrajno veruje u moć poezije da razazna suštastvo, da se domogne zaumnog, do kojeg se možemo vinuti samo trpkom mudrošću o čoveku kao najvećoj nepoznanici. ...

ZAVIČAJNO

Temeljna odrednica Despotovićeve poezije jeste odnos prema zavičaju. ...

HAIKU

Među najistaknutije stvaraoce haiku poezije u Jugoslaviji svakako spada i Despotović. ...

Knjigom VIOLINA OD KRIKA, Milijan Despotović je na sugestivan način svestrano iskazao svoju pesničku radionicu, svoje delo, probrano u najlepšim otsevima čiste poezije. Obimna po sadržaju i znalačka po iskazu, ova knjiga će biti vododelnica pesničkog rada Milijana Despotovića. Njegova prepoznatljiva poezija u budućnosti, temeljiće se na ovoj knjizi kao polazištu i prevazilaziti je u novim uzletima i dosezima bogate pesnikove invencije i kreativnosti.


Đoko Stojičić | Komunikacija
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 03:50:55 am »

**

PANTEISTIČKI DOŽIVLJAJ SVETA


Ali sad je sve postalo ozbiljno;
svetlosno sečivo i glasovi između prstiju
ponovo nas razdvajaju, čitaoče

 
Milijan Despotović
 
Dockan je da posumnjamo
u ono što je u našoj svesti
Celoga života reči su nas krale

 
Branko Miljković
 
Pesma je svetlost upamćena

Đoko Stojičić
 

1.
 
Poetiku eliptičnosti sadrže brojni stihovi Despotovićeve haiku poezije, naravno, oslobođeni fabularnih obeležja. Njegove upitanosti ne zahtevaju trenutne odgovore, ni razrešenja pesničkog eventualnog "čvora". Unutrašnja arhitektura ove poezije, i pored svih sličnosti sa drugim pesnicima, stihovima ovog žanra, prepoznatljivo je despotovićevska, obojena osobenim senzibilitetom. Prepoznaju se značenjska jezgra, estetska i etička, poetološka opredeljenja, po ličnom vrednosnom kodu njegove eksplicitne poetike. Životvorni duh je u autentičnim stihovima, u kojima je zanimljiva leksičko-jezička artikulacija. Ozračeni japanskim haiku znakom, Despotovićevi stihovi su ostvareni u duhu samosvojnih lirsko opisnih spirala.
 
Jedan od najboljih i najangažovanijih haiđina, Milijan Despotović, je na planu haiku poezije veoma zapažen i kao pesnik i kao urednik. Uporedo sa poezijom i kritikom, godinama se uspešno bavi i aforizmima. Znam za jadac je zbirka aforizama koje je predhodno objavio u mnogim listovima, dnevnoj, lokalnoj, fabričkoj i satiričnoj štampi, zastupljen je u antologijama jugoslovrnskog aforizma. Počeo je u listu "Reč mladih" (Titovo Užice) gde je radio kao urednik, otvarajući rubriku EROZIJA (znači: Ero zija). U vreme privredne krize znatna je ekspanzija humora (postoje privatni listovi, kao što je "Hus", koji je uređivao Zoran Živković iz Žitkovca, dvomesečno izlazio u jednom primerku). Despotović ima priličan broj sentenci koje nisu čisti aforizmi ili izreke bliske narodnim kakve je Vuk zapisivao. Pripada grupi satiričara i pisaca aforizama koji neguju humor i smeh u aforizmu, inače dosta izbrušenog, izoštrenog da reže. Pomno se angažovao da vedrinom duha, vatrometom smeha zaintrigira pažnju čitalaca. Zbirku počinje upozorenjem: Mućkajte glavom; tu su pregršti duhovito iskričavih aforizama osočenih vedrinom. Poput Domanovića čije je pripovedačko delo uvek politički aktuelno, satirično i humoristično, a neke pripovetke idu "u vrstu alegoričnih i fantastičnih satiričnih priča u rodu Sviftovom" (B. Popović). Čitav niz naših savremenih satiričara obračunava se sa udvoričarstvom, mekuštvom, kameleonstvom, začaurenošću i ustajalošću, čini to i Milijan Despotović.
 
Posle objavljenih stihozbirki Kad u mrtvoj tišini (1974), Puščane rime (1976), Berači gljiva (1979), Bez najave let se naš završava (1979), Kamenopis (1981), Đukanova voda (1982), Jedinica za tatu (1984), Izgovaram zvezdo sjajna (1985 i 1986), Senke u izvorcu (1989), Haiku komunikacija (koautor, 1990) i Putovanje ka rosi (1995), Despotović se (1995), pojavljuje i knjigom Jevremov štap koja je ispovedno intimna u oživljavanju sećanja na stvarne slike autobiografije, utiske i percepcije. Niske su to što život znače.
 
2.
 
Metafizički uzleti Despotovićeve izabrane poezije u ovoj knjizi su neuobičajeni, neki su bliski poetici apsurda, koji, pored ostalih simbolističkih, čak i neorealističkih, razbijaju jednoličnost stvorenih oblika i sadržaja poezije. Obilje raznovrsnih simbola dokazuje pesnikovu invenciju i inicijacije u toplom oživljavanju sveta detinjstva i sećanja na zavičajni ambijent. U narativnim tonovima zablistaju zavičajni amblemi i simboli iznikli u empirijskoj filozofiji življenja, trajanja i umiranja, u dijalektičkim saznanjima životnih protivurečnosti i paradoksa. Emotivni, ispovedni tonovi, proizašli iz patrijahalno-moralnog kodeksa porodice, nadmoćno razbijaju okoštale pesničke oblike. Treba naglasiti da oni nisu zaumno fascinantni, ali ou prirodno pesnički.
 
Izbegavši maniristički razbijene metričko-versifikatorske stereotipe pesnik nastoji da bude izvorno svež, što mu polazi za rukom u dobrom delu poezije, naročito primetno u toposima užičkog kraja, u značenjskim poljima ličnog, intimnog i objektivnog, redukovanjem imaginativnih projekcija. Lično artikulisana leksika mu se grana iz stiha u stih, iz pesme u pesmu i na psihosocijalni kontekst.
 
Tako u "Koštici od vazduha" pesnik naglašava da, "u čipku savršenog kruga uleće slutni svitac / pretvoriće našu glasnu šutnju u zvuk flaute koja drhtavo kleči / i spušta dirke na grivu vetra". I ostalim pesmama, "Pod obrvom ćilibar" prisutna je osobena pesnička simbolika. U "Trci sa senkom" uzima praiskonske elemente antičkih mudraca i dijalektiku, heraklitovsku misao panta rei kada kaže da je zemlja mudrac koji nas pretvara "u simbole od škriljaca, u mahune od gline, u korenje koje raste unutra". Sa rezignacijom vida "počasti zla" u pesmi "Vidarica uludo traga" peva da ne stvarna ptica i njena ogromna senka "u ogledalu kljuje cvet u mom oku, dok čitav krajolik krvari". Setna su lirska razmišljanja u "Jutru u dućanu" kada nikoga ne beše, u dućanu, a to je prilika da pomene domove brojnih pokojnika "a još su valjda tu / očima sa njima vodim nečujni razgovor / život traje sve dok je onih što skidaju mahovinu sa grobova". Grobovi kazuju o trajanju.
 
Takođe je setna meditacija u "Slovenskoj vatri" kada Milisav noseći komitski ćup razbi ga, razlista, "u njemu nema velikog očevog srca / uzneli smo ga u istočnik "Lapčevića brda".
 
Pesma u klasičnoj metrici sa rimama (a-c, b-d) je "Ćilim od bilja" čije poslednje dve strofe glase:
 
Nismo krali reči iza slepoočnih vrata,
na zidu postavljenom bez konca i viska.
U Đilim od bilja, tkalja je čudna,
                             dotle nepoznata,
uvlačila potku od vatre, krvi i vriska.
 
Sve je polje zašlo u let ptica
Crven ga bilja od nebeske žege brani,
ona se tako gordo preselila s naših lica,
u poljubac koji će u suncu da predani.

 
"Majka kuću čuva" oživljava patrijahalnu sredinu pesnikovog doma i majka pristavljajući lonče "čaj nam topli sprema, u svoje grudi skuplja naše boli, za svoje vremena nema". Isto je upečatljiva slika patrijahalnog morala u pesmama "Kad će otac doći" i "Ljuštenje krompira".
 
U "Ogledalu koje teče" zanimljivi su motivi prolaznosti i pepela ("vetar raznosi cvet pepela"), kao i moralno umni pokazatelji i podsticaji za razmišljanje antičkih mudraca: "Zato se moli vodi i zemlji, lišću i cveću koje pretače vatru. U "bršljanu u vrh drveta" kaže: "Misao prisna glavi / ispisana u vazduhu u vodi / prelazi granice živog i neživog / telo podvodi vatri dojke". Vatra je ta umolnica, vatra nade.
 
U pesmi "Pergament moje ćutnje" kaže se: Čućeš tada zvuk padanja crvenih bobica gloga / rano ozrelih od vatre koju nosi vetar sa Cvetnog trga". Vatra je i u "Jevremovom štapu": "Oslanja se o štap, hvatom ruke ljubi zvezdu / čija će vatra zaustaviti Filipov krvavi nož / zasađen u leđa brata", dok u pesmi "Tirani izmislili guje" stoji u poenti: "mene će uvek prepoznati moje reči / čija je urna u bilje rasuta".
 
U ljubavnoj pesmi "Oči niz vrt" — pesnik piše: "Svici noćas vode tvoje oči niz vrt do samotnih stabala brekinje / sa kojih nezadrživo kaplju senke uznemirenih ptica (...). Već rano ujutro duga senka stići će do tvoje postelje / zastrte na krevetu-bunaru / da se skrasi u žeđi koja postaje gorka javka".
 
"Prigrljen tobom" zrači toplim ljubavnim osećanjem, "topim se kao poljski cvet / koji je božanstvom smatrao Sunce / čijom se bojom toplo oblačim". U pesmi „Dok šapat zamuckuje": "Mesec otvara vidik do postelje / unosi nam se u lice, a se mrdnemo, odaju nas senke". Tu violina žubori na uvo, "naiskap tolim žeđ za vatrom", a u poslednjoj pesmi "Predeo sa bekstvom", dok lunarno kaplju i svetlost i žeđ, poručuje: "otvori prozor beračice moja / neka senka donosi miris četinara / rastvorenog u vodi koja kapa od tla ka nebu / neka miris vatre nastani nosnice / i oživi predeo sa bekstvom". U tom predelu pesnik gradi, i uzdiže, poetsku materijalnost saobraznu fabuli i kompoziciji njegove pesme pune životnosti.
 
3.
 
Despotovićevi stihovi svetle i tamnim sjajem svakodnevlja, otkrivajući tajanstvene dubine čovekovih nemira, tanatološka zračenja i razmišljanja o smrti, preplete stvarnog i nestvarnog. Tu su uverljive slike pesničke scenografije užičkog kraja, u kojoj je osoben unutarnji ritam lirskog pripovedanja i finog nijansiranja jezičkostilskog tkiva. Ako su tačna viševekovnim iskustvom proverena Danteova misaona jezgra da nema većeg bola no u bedi života sećati se srećnih dana, Miseova refleksija da su najočajnije pesme najlepše i znam neke od njih koje su čisti jecaji, potvrđuju i misao filozofa Boža Kneževića da je jedino bol toliko moćan da širi prirodno usku dušu čovekovu, Despotovićeva poezija nije prožeta toliko bolom, ali je seta kao i racionalna skepsa opervažila znatan broj stihova. Pojedini stihovi instiktivno traže odgonetku života o celini življenja, zato su tamnim koloritom obojeni i dramatično intonirani. Dekartovsko mišljenje, znači "postojim" je i Despotovićev imperativ pred enigmom života, iskušenja koja podrazumevaju neizvesnost traženja i nalaženja puteva pa i bespuća svakodnevice.
 
U poemi: "Dolazeći Lazarevoj vodi" zapisuje "reči potopljene u vodi da ne sagore" elementi su filozofske misli antičkih mudraca, a tu je i "muzika trske i vatre". Tu je čovek — trska, koja misli (reči francuskog filozofa) i reči potopljene u vodi, slične stihovima pisanim na vodi rano preminulog engleskog romantičara. U vazdušastoj kupoli uludo "listamo zvezdani zodijak". Ovde "curi vatra trepavice dokle pogled dopire". U "Smrti ili zapisu na pesku" tvoj korak i glas su "preliveni ehom gluve svirke, a u čaši je "presvisla voda". U "Mrlji koja uznemirava" živopisan je kontrast svetla i mraka: "prebiva zamišljena zvonka svetlost, koja mi pomaže da preživim ovaj mrak".
 
U "Govoru velikog učitelja" sve četiri pesme su u znaku vatre. U "Kući vatre" kaže: "U počiv noći ukočene munje / mesečevom lijanom slaze / do kuće princa vatre. U "Julu" "julsko sunce, pokretna reč greje koplje mirisa", a u "Šumi vatre" "pepeo je izum vatre i raskovna bilj".
 
U "Ogledalu koje teče" je dijalektika prirode, sve je u pokretu, teče, sve se menja, "nebo u zemlji i zemlja u nebu"... U "Daljini" su sveži ljubavni stihovi: "Dok te grlim, očima se u noći igram berača / razmeštam zvezde po krovovima kuća, potom, dok te ljubim / one se opet vinu na svoje mesto". Dijalektika je u "Oblozi od gline" ("iznad nas je i u nama priroda") i bitni elementi starogrčke filozofije (apjelon, zemlja, voda i vatra), "zato se moli vodi i zemlji, lišću i drveću, dok pretače uvek podmlađenu vatru".
 
U Ćilimu od bilja, "ključ razumne krvi u pramraku nevidljivu vatru loži", "u tom grču vatre (..... svaka se godina ponaosob u klupče svila". Despotović ovako pozdravlja grčkog mudraca u "Dolasku Talesa": "Stiže Tales iz Mileta / onaj koji vatrom gospodari; pod obrvom ćilibar mu svetli". U njegovoj pesmi fosforescira "misao prisna glavi / ispisana u vazduhu u vodi / prelazi granice živog i neživog / odvodi telo vatri dojke" ("Bršljan u vrhu drveta").
 
U "Zapisu i vidom" u "Pergamentu moje ćutnje" čuje se "zvuk padanja bobica crvenog gloga / rano ozrelog od vatre / koju uznosi vetar sa Cvetnog Trga".
 
U "Kući bez odžaka", "gde se majka već zatravi-la": „I ko ono ode putem ka Previji / tamo gde izviru sunce i strah istovremeno / noseći violinu sa strunom od krika?"
 
Despotović u pesmi "Zapisom i vidom" peva o knjizi koja je "pisana uz dim ognjišta, često toplim ugarkom / suviše stvarno da bi vatrom zaustavio moć Meseca".
 
U "Seobama" odzvanja daleki zvuk "Seoba" Crnjanskog ("samo slute daleki tragični odziv") kao i "Epitafu od čađi" ("Rasuti u nove itake sklonićemo i naša pismena / i samo će neke nove lastavice / tu svraćati / i neće biti svesne da sve je u snu počelo").
 
U "Dirci na grivi vetra" i "Lajanju na ljude" ruka Đordana Bruna pokazuje "na lomaču duha oko koje se lavež čuje", a na kraju pesme: "Gasim kanal lokalne televizije / svestan da se lavežom samo vetar hrani", pesma direktno snima savremeni, uvek aktuelni, trenutak političke satanizacije.
 
U pesmi "Predstava je završena" opet se opeva voda ("U ram vode ne može stati divlja noć / noć pojede vodu i paparat neba"). U pesmi iza "Sekutića mraka" "zvezda se mreška u ogledalu izvora".. U "Koštici od vazduha" slutni svitac "pretvoriće našu glasnu šutnju u zvuk flaute koja drhtavo kleči / i spušta dirke na grivu vetra". U "Trci sa senkom" "zemlja je mudrac koji nas pretvara, vazda, u simbole od škriljaca, u mahune od gline / u korenje koje raste unutra". Piše da san "ima svakog od nas u šaci / kojom nasejava trošnu i kršnu zemlju" ("San uvek izda"), a u "Divljim dunjama": "Niste vi ni vazduh, ni voda niste!"
 
U "Putu na sever" i "Kobnom vrtu" posvećenoj Momčilu Tešiću, trava je već "spoznala ukus zemlje u koju kapa sok lišća i naših pogpeda". U "Sutomorskoj plaži", "goleme vode u propnju" i "razjarena vatra sutomorske plaže".
 
U "Pojilu veštog tvorca", "Na jezeru Palić" obliva pesnika sumporovita sveža voda, a u "Predelu sa bekstvom" neka senka donosi miris četinara / rastvorenog u vodi koja kapa od tla ka nebu". U "Kestenu i princezi" "videla bi princeza velike oči vode / u prisnom okviru koji traži njeno lice". "Jasno se čulo šuštanje papuča / po suvom lišću i piskav glas gitare."
 
Pesma "Oči niz vrt" je sva u životvornim personifikacijama i uspeloj simbolici ljubavnih izgaranja. Drhtava od ljubavne čežnje, pesma je s izuzetnim nadahnućem ("Svici noćas vode tvoje oči niz tužan vrt / do samotnih stabala brekinje / sa kojih nezadrživo kaplju senke uznemirenih ptica / Ti ih pretvaraš u moje ruke, korake, oči (...) Već rano ujutro duga senka / stići će do tvoje postelje"...
 
Ljubavna "Prigrljen tobom" "sanjar razvlači stolnjak preko virtuozne rezbarije prvog mraza (...) Ja prigrljen tobom / topim se kao poljski cvet koji je božanstvom smatrao sunce / čijom se bojom toplo oblači", protkan je tihim bojama romantike.
 
"Dok šapat zamuckuje" personifikovan je jecaj violine koja "negde daleko žubori / naiskap tolim žeđ za vatrom / u kojoj će naš šapat da izgori". Takođe je ova pesma neoromantična i neosimbolička lirska povesma.
 
I Despotović ima svoju "Noć skuplju vijeka", svu erotski zapožarenu, rasplamsalu, buktavu u "Jabukama": "Senka hrastova, a ti kao vila, moćna / na obrazeti poljub do poljuba mećem/bivaš pitoma zver, zver noćna / dok na tebe nagu, kao pčela slećem". Pesma je u romantičarskoj hiperbolizaciji čulnosti u atmosferi prirode.
 
U ciklusu "Majka kuću čuva" prva pesma "I glasu hladno" omaž je mrtvim: Milovanu, Slobodanu, Dragoljubu koji su "živeli iznutra, prerano / Tako svi i nastavljaju život, ako ga nastavljaju". Setom je takođe prožeta "Samo čuvarkuća ostala" kada je "majka priložila prtenu košulju i kandilo okačeno u kući": "Samo je čuvarkuća ostala, iza opela, iz vremena slame, / pa me priseti beskućnika / što sakuplja iglice bora / pod kojim sedim kao u crkvi / da istinski očistim dušu". Poezija je ovo očišćenje.
 
U haiku ciklusu "Pahulje ptica" u sažetoj formi Despotović, u kroki-potezima, pesnički izvežbano dočarava svet ptica. I u ovoj rukoveti stihova on se dokazuje kao vrsni pesnik ovog žanra i poznat širem krugu haiđina.
 
U ciklusu "Nebo u ruci", u "Padalištu", u uspelom kontrastu svetlo — mrak pesnik kaže: "Vidite ovo nebo u ruci? / Ako ga ispustim desiće se mrak", a u "Istoriji puške" pramateriji "vatri iz dlanova" se obraća: "samo mudriji menja tvoje navike". U "Sijinoj vodi" je "nestanulo vode i kamenja". A zlu je vreme ne dođe li razum.
 
U ciklusu "Pod šapatom zveri", u "Grehu", posvećeno Đordanu Brunu, opet vatra: "al' sveci neumorno prikupljaju potpalu da zagreju sopstveni greh". U pesmi "Kao da nije svanjavalo", "voda je osokoljena mrakom". "U Noći na istoku" "ovo je zemlja vode, vatre i vazduha".
 
U ciklusu "Vatra vraćena unutra" u pesmi Pevati glasom golubice opet o vatri: Pogrešno kazano vraća vatru unutra / a ona i pesmu progori", a u narednoj "Raskovna voda" otiče, posvećenoj prerano umrlom pesniku pitome lužničke doline Paunu Petronijeviću, u poenti je bolom optočena strofa:
 
U očima se svet ne svršava
on se pretače u pesmu
koja od tebe do mene šeta,
ova raskovna voda otiče
i čuva tvoj glas iz Dobrog leta.

 
Istim putem lirski subjekt opeva — pogledom prati, "obramača pridržava žbanove / u koje ću uliti glasnu žeđ / što je majka na leđima odnosi na Božovića izvor, da bi s tugom završio: "Ni lepih žarica nema više na prozoru — umrla majka".
 
U "Iskricama" su kontemplativna zrna, njegoševski kazano "udar nađe iskru u kamenu". Jedna od iskrica je i ova "Da li će ikada iko pročitati knjige koje ja nisam uspeo da napišem?" I opet vatra: "Ako je imaginacija podešavanje vatre na kojoj se greje odsutnost, onda je opažanje "toplote" koja do nas dopire".

U ciklusu "Tražimo ključ" pesnik beleži bljesak velikih munja, boju spržene trave, "okom dopisujem vratnice koje čuvaju zveri / da ne odu iz kruga pepela / u kome je zapretena vatra što se svodi na senku po meri". U Prvoj i potonjoj, zvezda je prva i potonja svetlost i "I senke će napustiti ništice kao koraci vodu". U pesmi "Podne u Grivskoj" kaže sebi: "Razgrni ovu vatru jesenjeg sunca". I "Dalje od pepeljare" je utrnula vatra.
 
U ciklusu U njenoj senci prva je "Visoki Dečani" u kojoj je kotorski neimar Vito sagradio knjigu manastir "i poljska vatra i krv i svetlost, i nebo klasje, i put za sever, sve tu piše". Rodoljubivi su stihovi o Teodosiju koji kada su Turci potpalili manastir i štampariju Rujno  — "ode udes da prokune". Takva je kratka "Jed" (Noć kad je Milinčić ubijen). Takva je U njenoj senci posvećena Carici Milici "Sve tešnje nam u njenoj senci / koja i danas čeka Jugoviće".
 
U lirskoj rukoveti "Sanjam li to" fina je kroki slika sažete pesme "Zver". "Vidim li to, ili sanjam: žedna zverka na mojim stopalima / otvara vene, pije / Bacam joj kost da me se okane /, a ono se pojavi nova zver, glođe kost".
 
4.
 
Kada pesma ne deluje misaono-osećajno na čitaoca, a figurativno izražavanje je lišeno organske veze reči, omama stilskih ukrasa postaje sama sebi cilj, emocionalnost postaje fikcija u nekim savremenim pesničkim delima, svedena na najužu meru, vodi do cerebalne aparature, a ne može se zamisliti moderna renesansa u srpskoj poeziji da je ponekada izražajno proizvoljna da je može svako na svoj način da tumači. Propagatori eksperimentisanja u poeziji, strasni u tretiranju novih ili starih izama i u negiranju ovog što je mirisalo na romantiku i patos, vide dogme u potvrdi tradicionalnog. Nadovezivanje na plemenito što postoji u pesničkoj tradiciji, oplođeno je novim stvaralačkim impulsima. U tom smislu valjan je primer Despotovićeva poezija: jasna, maštovita, osećajna, doživljena.
 
Ako je nadrealističko pevanje proširilo inventar stvari o kojima je poezija inače malo obrađivala, nije u mogućnosti da se estetski celovitije pokaže, niti može da postane pojam u kome će se kristalisati čitava gama misli i osećanja savremenog čoveka. Pronađeni su novi prosedei pesničkih sredstava i našli su se adekvatni izrazi kojim se obrađuju savremeni estetski ideali. Za dobro oko čitaoca i dobar i zdrav ukus uvek će stvaralački duh biti medijum u kome trepere estetska osećanja podjarena svežim kombinacijama, jer poezija predstavlja univerzalni humanizam koji pretvara svet snova u stvarnost sažimanja dinamičnih lirskih trenutaka koji su i izraz lične vizije sveta. U individualnom obogaćenju sažimanja dinamičnih lirskih trenutaka koji su i izraz lične vizije sveta. U individualnom obogaćenju i izrazu lične vizije sveta, bez obzira da li se nadovezuju na tradiciju ili daje novu koncepciju, Despotovićeva poezija se čita sa zadovoljstvom jer spaja melodiju i sliku.
 
Savremena srpska poezija daje rezultate u kojima je sinteza meditativnosti, plemenitih misaono-osećajnih tonova. Pore inovacija kako u sadržini i formi, bilo u vezanom stihu ili verlibrističkoj tehnici, istorijski, psihološki, pikturalni, dramski elementi valjano su prisutni u znatnom broju savremenih stihova kod Despotovića. Poezija i muzika su ovde dve sestre bliznakinje, rođene sestre ili posestrime. Unutarnji ritam je, pored ostalog, u slobodnom stihu da bi se ne samo grafički razlikovala pesma od proze. U tom smislu, i pored određenih stvaralačkih dopuna i izmena, razmišljanja poznatih pisaca, estetičara i filozofa ne mogu se ni danas odbaciti. Fridrih Šlegel je pisao: "Danteova proročka poema jeste jedini sistem tradicionalne poezije, još uvek najviši u svojoj vrsti. Šekspirov univerzalitet, pravo je središte romantične umetnosti, Geteova čisto poetična poezija najsavremenija je poezija. To je veliki trozvuk moderne poezije, najunutarnjiji i najsvetliji krug". Tim krugom dahnuta je ova poezija.
 
Klajet je u jednom svom pismu naglasio korelativnu vezu poezije i muzike: "Jer ja tu umetnost smatram korisnom ili, još pre, da se izrazim školski, algebarskom formulom za sve ostale. Ja sam od moje najranije mladosti dovodio u vezu sa tonovima sve ono što je uopštavajuće do čega sam dolazio razmišljajući o pesništvu. Smatram da je u osnovnom basu sazdano ono što je od suštinske važnosti za objašnjenje pesništva".
 
Hofman kaže: "Kako je muzika ipak nešto vanredno, a kako čovek malo može da dokuči njene najdublje tajne. (...). Da, njega prožima božanstvena snaga i, predajući se detinjskim pobožnim srcem ONOME što u njemu izaziva duh, on ne može da govori jezikom onog nepoznatog romantičnog duhovnog carstva i da izaziva, nesvesno, kao šegrt koji je u čarobnoj majstorovoj knjizi glasno čitao, sve sjajne pojave iz svoje duše, te one proleću kroz život u blistavim kolima..."
 
5.
 
Na kraju Despotovićeve knjige su Napomene uz pesme, korisne za objašnjenje njegovih pesama. U njima su neophodna razmišljanja povodom pojedinih stihova. Time se doprinosi objašnjenju njegove poezije i poetike. Ti esejistički odlomci mogu da budu podsticaj i drugim našim pesnicima da to čine i učine u svojim zbirkama. Pored poznatih činjenica (kao o Đordanu Brunu i drugo) u zbirci su prisutna kontemplativna zrna, iskrice koje svrsishodno dopunjavaju naša razmišljanja i utiske o objavljenim njegovim stihovima. Ima i dragocenih biografskih podataka i manje poznatih činjenica (kao o Dragiši Lapčeviću, Požegi i slično), zatim mini-eseja o haiku ("Pahulje ptica"), o violini pesnikovog strica Slobodana Despotovića.
 
Despotović u napomenama daje ključ za dešifrovanje svoje poezije, koja je u određenom smislu paradigma savremenog pesničkog senzibiliteta. U neku ruku to je vrelo žive vode, izviskra vatre, oplemenjeni grumen zemlje, vazduh, bez kojih nema disanja ni pisanja. Ovi elementi, uz još neke životvorne i smislotvorne, daju njegovoj poeziji nove slojeve značenja. Despotović traži i nalazi savremene pesničke modele. Tu su senzualni vidovi ljubavi dominantni ali bez verbalističkih tirada. Narativni tonovi se tu isprepliću s lirskim da bi se dublje eksplikativnije komuniciralo sa čitalačkom publikom. Tu je i pravi ključ njegove pesničke alhemije i sledstveno tome tu je samosvojno, uglavnom, pevanje i mišljenje.
 
Panteistički doživljaj sveta je u Despotovićevoj poeziji verodostojan. U tom doživljaju orfički zvuci violine razležu se spontano i nadahnuto, doživljeni i oživljeni.

 
Vladeta Vuković


Milijan Despotović
Violina od krika
(Poezija, haiku, sentence, beleške)
Prosveta
Beograd, 1999
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 03:52:25 am »

**
Milijan Despotović
VIOLINA OD KRIKA
Poezija, haiku, sentence, beleške

Ciklus Dolazeći Lazarevoj vodi


Kad padne reč
i senka povuče glavu



I

Dobru je tesno,
i ptici samosvojna glasa.
 
Svetom haraju zveri,
uvode zmije u svest, u kosti...
 
Moguća nada vida rane.
Ima li spasa?!
 
Može li ljubav
taj stravični ambis da premosti?



IV

Zavodnice bešumne svetlosti,
objavi priklon svelom bilju.
 
Sagovorno udomi rosu koja glača
zaboravljene duhove...
 
Kasniš. Ne! Ne poriči.
Razumeo sam varke:
barska trska iznutra u vetar šapuće,
premešta glasove  —
one što će rasuti bez traga
i one koje će čičak zadržati.



V

Pustio sam nadu, uzletele su vrane;
uzdah i jeza kapaju sa kljunova,
curi vatra trepavice dokle pogled dopire.
 
Bela obrisna linija drhti smerno
i prati klatno ruke
rasečeno bledom mesečinom,
iza koje je njen romanski lik.
 
Konačno, tišina ima svoje ime.



VI
 
Kad padne reč, senka povuče glavu,
zemlja poleti, o poleti, u nebo!
 
Imaš li tad odgovor, za slad,
zverko ljudskog znaka?
 
I vazduh će ti izmaći rame,
otvoriće one kovčege plača
koji će ti pljunuti
u glasno lice uranijuma.
 
Ubiće te krik pupoljka
i pucanj kapilara pčele.




Ciklus Čemu ovo sluti


Na rukavcu razuma
zveče kosti očišćene zemljom



ČEMU OVO SLUTI
 
Škljocnula je brava na kući bez vrata.
 
Ona polomi tišinu, kao gačak,
što ode niz tmušu.
 
I, kao da joj se javi duša vetra
sa vilovita polja,
stade zagledana u knjigu lipe:
O, čemu li ovo sluti?!
 
On je veliki ratnik, veli;
u putir nalije malo muke,
malo podmetnutog napeva od straha,
pa na strašno mesto pođe, zle naravi,
naravi iz razdešenog sna,
dozivan iščezlim glasovima.
 
Onda puče ćup
u koji je sutra trebalo
zavući drhtavu ruku,
uznemire se u mrežama pauci,
pokrenu miševi iz jazbina,
odvežu glasovi uplašenim psima..
 
On molitven ili prezren,
nedomišljen, kao Haronov čun,
samo se pomene, kao mrtvi,
da se ne zaboravi.
Ko ga se ne seti
kao da se ništa i nije dogodilo.
 
     Iz sna prenu
     me popić. Ona glasno
     nastavlja...

 
"Bože, kako vi spavate!
A šta sam čula"?
 
Presuditelje koje ona vidi
niko više ne smotri,
a njena se priča ne završava.



SMRT ILI ZAPIS NA PESKU
 
     Mlada kopriva
     ispred kolibe prikuplja
     suvo lišće.

 
Njena crna haljina raste
iz naših očiju.
Kačimo na nju cvasti trešnje,
maka, zove...
Sve dok ne padne duga nok
 
U tišini, dok gubi oblik,
oblači je ispred mesečevog ogledala,
pred kojim se zaustavlja
i tvoj korak i glas,
preliveni ehom gluve svirke.
 
Sa njom se zdravimo
na pola otvorenim očima
dok čvrst ugriz zemlje
razmiče kucanje srca:
odatle se puni krvotok vinjage.
 
Samotna klupa,
nedovršen rukopis,
naočari bez sočiva,
čaša u kojoj je presvisla voda,
pogled koji je odnela uplašena ptica...
Noć je svesno umešana u zločin.

Tvoje lice biva istinska freska
koja se sklanja duboko u had
i ne mari što nestaje iz oka,
kao zapis na pesku.
 
Dodiruješ me u nekom vagonu,
na sporednoj stanici,
bez nade da ćemo otići dalje
i da ćemo jedno drugom više prići.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2010, 03:53:01 am »

**
Milijan Despotović
VIOLINA OD KRIKA
Poezija, haiku, sentence, beleške

Ciklus Govor velikog učitelja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Jun 10, 2012, 08:27:24 pm »

*
Stihovi Milijan Despotović


PRAZNIK  SUZE

Došla je ove noći
bez meseca u očima
noseći obrnut pogled.

Zanimale su je stvari unutra
moja mala tiha jeza
koja traje,
koja se obnavlja.

Zapištale su meni guje,
mrtve je šake otvorila
na dlanove primila kosti mraka.

Onda ih je odnela nekud,
uzalud s večeri
čekam da se vrati.

Taj dan sam nazvao praznikom suze.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jun 10, 2012, 11:53:27 pm »

**

NEMA VEČNE DOBROTE

Milijan Despotović: "Razgovor sa Sizifom", "Beogradska knjiga", Beograd, 2008.

"Reči su igle kojima se pričvršćuju misli". Ovo promišljanje Viktora Igoa moto je najnovije pesničke knjige "Razgovor sa Sizifom" Milijana Despotovića, uglednog pesnika, esejiste, književnog i likovnog kritičara, aforističara, sakupljača narodnih umotvorina i izdavača, koji živi i stvara u Požegi. Milijan Despotović je, bez obzira što bivstvuje u malom gradu ("provinciji") uspeo da u savremenoj srpskoj književnosti zauzme visoku poziciju. Jedan je i od najplodnijih haiku-pesnika, a kao izdavač potvrdio se izuzetno vrednim knjigama drugih autora. "Svitak", književne novine koje on uređuje, kao i časopis za haiku poeziju "Paun" po svom kvalitetu i koncepcijskoj raznorodnosti prihvaćeni su veoma dobro među ljubiteljima književnosti i onima koji ovu umetnost zdušno prate i njome se bave. Pesme i aforizmi ovog autora prevođeni su na trinaest stranih jezika. Za Milijana Despotovića pesništvo je sizifovski posao, ali je plemenit i nije uzaludan.

U pesmi po kojoj je Despotovićeva knjiga naslovljena pesnik se pita: "Sizife, brate, / koliko još ima do vrha / koji se stalno osipa, / zrni?", da bi dao i svoj odgovor: "Upornost je najbolji saputnik." Upornost i večita inspiracija, kao i "rilkeovsko" iskustvo (naravno, i životno) sled je pesnikove knjige koja je sva u dosluhu sa životom, prošlošću, tragičnim vremenom punim klanica i krvi i pesimističkog poimanja života i sveta, i unutrašnjim bolom vaspostavljenim između tvorca i njegove pesme. U deset pesničkih krugova (ciklusa) Despotović svoje pevanje zasniva i na svojim nedosanjanim snovima nostalgično nastanjenim u pesnikovoj svesti. Ova poezija, pored lirskog u sebi, upila je i duboke premise filozofskog kazivanja.

"Nema večne dobrote, / ona retko svrati, pa ode" — zapisuje Despotović u uvodnoj (programskoj) pesmi "Važna reč", da bi u pesmi "Na ovom mestu", posvećenoj Dušku Trifunoviću, rekao: "Naša velika kuća je gorela / da bi slepci videli koliko je sati." Dobrote — te silne krasote svakog čoveka skoro da više nema, a slepaca je sve više, oni su vešto naučili kako se spaljuju kuće — da bi iz njih oterali nevine umnike ovoga sveta. Zar ovo nije kadar dokumentarnog filma o prošlom i sadašnjem (a možda i budućem) vremenu? U pesmi "Geteu u Vajmar pismo" pesnik se zabrinuto pita: "Sve je razneto, ostale su reči, / u njima se snalazi samo duša — / zato valjda još trajemo?" A gde se duša najbolje snalazi ako ne u rečima, u pesmi? Reči su duši jedina potpora (možda i poslednja nada).

 U kondir onaj, prazan,
 vila zahvati samo suze.
 I ode sanak pusti,
 uvrh Stražilova,
 bez onog što večno sanja utopljen u rime!"

 ("Sanak onaj pusti")
 
Šta bi Despotović bez Branka Radičevića, Darinke Jevrić, Desanke Maksimović, Vaska Pope, Puškina, Alena Boskea, Rajka Kneževića, Miodraga Stanisavljevića, Duška Trifunovića, Pere Zupca, Steve Raičkovića, Dobrila Nenadića, Dragana Jerotijevića Jerotija, slikara Miodraga Miše Jelića…? Mnogi od njih su Milijanovi savremenici i sapatnici i on im se na veoma zdušan način zahvaljuje posvećujući svakome po pesmu antologijske vrednosti. Pesnik ne zaboravlja ni svoje najmilije. U završnoj strofi pesme "Dovršena melodija neba", posvećenoj stricu Slobodanu, pesnik peva:

 "Silazeći niz Despotovinu,
 spotičem se o dovršenu melodiju neba:
 levo su Radonjići, desno Miletići
 kuće odavno nemam,
 a njoj treba ići."

U ovoj pesmi tragika je isuviše velika. Golema. Samo preci mogu da nas vrate u pravi život i naše snove. I očevi: "Oče, ti koji si naš pogled / u kamen prizvao, veruješ li i dalje / da su naše duše putujuće? ("Oče, veruješ li?")

 Ipak, stihovi iz pesme "Beračica pogleda":

 "Ubrala si pogled sa moga lica
 cvete koji nisi pripadao meni,
 a onda nestala, kao retka ptica,
 koju ne prepoznajem u drugoj ženi"

sa manje optimizma pesnika vraćaju žaru svoje voljene, onoj koja je bila i kojom se "jedna ruža" njenim "imenom naziva".
 
Milijan Despotović je jedan od najplodnijih srpskih pesnika haiku poezije. Takođe on je i izuzetan poznavalac i tumač ovog književnog roda koji je duboke korene iz dalekog Japana pustio i u zemlji Srbiji. U poslednjem ciklusu objavljenom u knjizi "Razgovor sa Sizifom" ugnezdilo se četrnaest predivnih haiku pesama.

 "Starac izlazi
 iz kolibe: o tome javlja
 jato golubova."

 "Bunar pod starim
 lišćem. Ove jeseni ne čujem
 dedin kašalj."

Pesničkom knjigom "Razgovor sa Sizifom" pesnik Milijan Despotović je svoje pevanje uzdigao na sam pijedestal srpskog pesništva. Da je to tako potvrdili su u pogovoru Gančo Savov, književnik iz Bugarske, i recenzenti akademik Žarko Đurović i dr Mićo Cvijetić. U knjizi je objavljena i sjajna pesnikova beseda koju je Despotović izgovorio na dodeli ugledne književne nagrade "Johan Volfgang Gete" u Štutgartu 27. oktobra 2001. za knjigu "Violina od krika".


Živko Avramović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 22
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 08, 2012, 01:53:07 am »

*
Milijan Despotović: "Razgovor sa Sizifom", Beogradska knjiga, Beograd, 2009.


STRAST ISTINITE POUKE

Započeti pisanje o zbirci poezije a ne osvrnuti se na odsjaje božanske vatre umetnosti nije ništa drugo do izdaja poezije. A uroniti i ispitati blagodeti umetnosti a ne pomenuti Platona može biti samo ignorisanje inteligencije.

Umetnost ne može biti podražavanje u običnom smislu, kaže Platon, jer iz ruke i mozga umetnika izlazi mnogo više nego što manifestuje obična i uvek dostupna priroda. Lepota, invencija i ingenioznost umetničkog dela ne objašnjava se vezama  između čula umetnika i spoljašnjeg sveta nego strujom stvaralačke energije koja je se ulila u njega pravo iz dubokih ideja ili razloga koje spoljašnji svet samo podražava.

Umetnik drži i formu i plan ne pomoću svojih očiju ili ruku, nego svojim učestvovanjem u umetnosti.

Koristeći se snagom strasti i slika za privlačenje pažnje, pesnik može promišljenim postupkom dodati već prisutnoj vrlini poezije pozajmljenu vrlinu istinite pouke. Tako će vešto korišćenje mašte uspešno pokazati posebnu moć poezije, i ujedno koristiti najvišim interesima čoveka. Poezija je dobro ludilo, koje isteruje zlo ludilo.

Najnovija pesnička knjiga Milijana Despotovića "Razgovor sa Sizifom" tkana i satkana od visokog intelektualnog naboja, refleksije i znalački prihvaćenog i prenesenog oštroumnog sagledavanja istoričnosti, filozofičnosti i mitske matrice takva je zahvaljujući apsolutnoj posvećenosti poeziji i njenoj osetljivosti za raspoloženje čitalačke publike i smisao teme. Tako oblikovanom poezijom Milijan Despotović dokazuje da je pesnik večni čovek. On je među nepotpunim ljudima jedini potpun. On je kazivač i imenilac stvari, jer je njegova moć izražavanja svojih utisaka jednaka njegovoj osetljivosti u primanju tih utisaka.

Upliv u matricu istorije, filozofije, mita i pradavne želje da se osvoji slika koja je svečanost za oči u pesmi Odbrana doživljava vrhunac pokretačke snage za upliv osećanja u misao.

Slušam te, Sokrate
dok me greje Heraklitova vatra,
a mislili su da je i ona iščezla
u ozbiljnoj igri rasprskavajućeg zvuka,
u vreme mentalne smrti dneva.


U razmišljanjima o knjizi Milijana Despotovića "Razgovor sa Sizifom" veoma je važno istaći i proplamsaj Despotovićevog aforističarskog impulsa koji u nekim pesmama takvom vrstom proosećanosti daje pesmi novi vid topline i životnosti.

Autentični pesnički talenat suptilno i nenametljivo sublimira jezik, motiv, sliku i semantiku u osobenom osvetljenom kutku za daljim i neutaživim prosvetljenjima.

U pesmi Divlji, sasvim divlji, Despotović iz vasionske fizionomije bola i odmora od bola napaja energijom volju za pevanjem i, istovremeno, diže glas protiv varvarstva nad duhovno uzvišenim, čistim i svetačkim u maniru pesnika kao večnog čoveka kome trojstvo delatnika, mislioca i govornika daju materijal a opet je on taj koji planira i gradi.

Vreme je ne činiti vek crnjim
kad rđava svetina nadire,
ne sluša proroka koji nejak čupa divlji koren.


Pesnički proizvod Milijana Despotovića oplemenjen je darom preciznog posmatranja i razboritog rasuđivanja. Taj i takav dar, nakon predanog iščitavanja knjige "Razgovor sa Sizifom" uveriće čitaoce da usklađenost motivaocionih sazvežđa i stilizovane veštine obrade usmerene prema opštoj emocionalnoj svrsi umetnosti oblikuje i uokviruje plodonosnu saradnju čuda i verovatnoće. Mudar izbor sižea u knjizi "Razgovor sa Sizifom" samo nas još snažnije umrežava u uverenjima da je naše doživljavanje umetnosti samo kopija našeg doživljavanja stvarnosti. A od te činjenice zavisi i prvi i svi potonji utisci.

Možda se paradigma prethodno izrečenog nalazi u stihu iz pesme Razgovor sa Sizifom.

Upornost je najbolji saputnik.

Ako vas ona ostavi
Bivate novi kamen,
I jao meni na ovom putu ka visu.


Otmenost, neosporive sentencije, sugestivnost u izražajnoj ritmici i metafora odbegla od kakvog dragog kamena da bi se nastanila u poeziji, dozvoljavaju u knjizi Milijana Despotovića da srž poetskog teksta bude svima dostupan i to se, ponajpre, prepoznaje u pesmama:

Na svom mestu, Odbrana, Ogledalo krvari, Konopčić, Razgovor sa Sizifom, Divlji, sasvim divlji, Dolazak kuće, Tačka i poljubac, Suviše ozbiljno za san, Geteu u Vajmar pismo, Mesečev zapis, Velika dušo Vizantije, U tuđem snu, Dešavaju se čudesa, Dovršena melodija neba, Sunce u zlavi, Tačka, Pismo i belina, Praznik suze, Goniči, Vlažne izustice...

Bilo bi krajnje nepošteno ne pomenuti jednog uglednog i gosta i aktera knjige Milijana Despotovića a to je Heraklit i jednu, od mnogih važnih misli, koja dovodi u vezu ideju logosa i Despotovićevu strast iskustvene pouke:

Borbom nastaju i nestaju sve stvari. Borba je roditelj i car svemu. Od jednih pravi ona bogove, a od drugih ljude. Jedni su robovi, drugi su slobodni ljudi.

Jedna od srećnik okolnosti razvoja Poezije, poetskog stava, mišljenja i delovanja je i to što vrlo često učenik prevazilazi učitelja. A prvopomenutog Platona je nadvisio njegov učenik Aristotel koji je u težnji da je sve što je tema rasprave dobije pravilnu definiciju o pesničkoj umetnosti govorio i pisao i ovo:

Pre svega pesnik treba da predstavi sebi događaje u svoj njihovoj živosti, pa da se onda preda sastavljanju priče i izrađivanju govora. Jer samo tako ako pesnik događaje veoma jasno pod sobom vidi, baš kao da je sam njima prisustvovao, može nalaziti ono što dolikuje i najlakše se kloniti onoga što se s tim ne slaže.

Sizifovski i usud i personifikacija uzaludnog posla može biti mala i dobro skrivena značka na reveru srpske poezije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. Ipak iznimaka ima i to, u prvom redu, među onima koji se odvaže na razgovor sa Sizifom, razgovor "na ravnoj nozi". Sizif kažnjen zbog lukavstva i varanja ljudi, na kraju muka, dobio je priznanje najvećeg suparnika Autolika da je lukaviji od Sizifa i ponudi mu svoju kćerku za ženu. Obojica su bili ubeđeni da će iz te veze nastati najlukaviji čovek na svetu. I tako je i bilo. Rodio se Odisej koji je prevazišao i oca. I tako se zatvorio krug nad uverenjem da je ljudsko doživljavanje umetnosti samo kopija ljudskog doživljavanja stvarnosti proiznikle iz dionizijskog karaktera mita.

Milijan Despotović je pred zainteresovani pesnički svet doneo knjigu koja će još dugo ostati u rukama a još duže u kućnim bibliotekama u kojima će zauzimati posebno mesto. Nijedna knjiga se ne čuva tako kao knjiga poezije. Nijedan drugi tip intelektualca ne naziva se božanskim.


Napisao: Čedomir Ljubičić | Artija
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 28, 2013, 02:26:49 am »

**

REČ ISTINE I DOBROTE

"Razgovor sa Sizifom"

Milijan Despotović (1952) objavio je svoju novu knjigu "Razgovor sa Sizifom".1 Knjiga je komponovana od ciklusa Važna reč, Davno zapamćen razgovor, Odbrana, Čovek i drvo, U cvetu vodopije, Pogled prizvan u kamen, kazaljko vriska, Goniči, Svetlost i Tačka u nebu (haiku), sa ukupno pedeset tri pesme i četrnaest haiku stihova.

"Teško je obuhvatiti i emocijama i razumom sve ono što nam pružaju pesme Milijana Despotovića. Svojom lirikom on lebdi iznad veličanstvene slike života u svim njegovim oblicima — statičkim i živim. Naročito ne kažem 'mrtvim i živim' jer kod njega ništa mrtvog nema, čak i kad peva o smrti i mrtvoj prirodi".2

"I poeziju prate slične identifikacije prepoznatljivosti. Dokaz za to je njena stalna obnova. Najvećma u saznajnoj sferi. Oni koji su pratili nastajanje Despotovićevog pjesništva, uočili su, gledano kroz prizmu vremenskih faza, njegovu kontinuiranu obnovu, kako u tematskim tako i u izražajnim dispozicijama. Pod obnovom treba podrazumijevati ujedno i iskušavanje pjesnikova dara za koji ćemo reći da je u spirali rasta.3

"Milijan Despotović, pesnik, aforističar i esejista, ostvario je obiman i prepoznatljiv književni opus. Zauzeo je lepo mesto u svetu književnosti i kulture kao pisac, ali i kao urednik i izdavača, aktivni i važan sudionik javne književne scene".4

Moto pesničke zbirke preteča pesničkih škola devetnaestog veka, Viktor Igo (1802—1885): "Reči su igle kojima se pričvršćuju misli". Reč, misli, dobrota i istina, sa naslanjanjem na filosofski, imaju u Despotovićevoj poeziji ove zbirke važan i značajan poetski i emotivni smisao. Zato je prvi ciklus sačinjen od samo jedne pesme, "Važna reč, a njome se otvara cela zbirka. Nema večne dobrote, do nje stiže samo dobra misao, oćutana reč usađuje u ljudsko biće podlo nebiće, a večna reč je samo život, jer je život sam po sebi večan. Tim premisama i poetskim zaključcima po analogiji Despotović uranja u aktivistički poetsko–emocionalni naboj kojim angažuje i sebe i svoju čitalačku publiku.

Filosofični oslonac izneo je naznakom pesme "odbrana" istoimenog ciklusa. Apostrofom obraća se Sokratu (470—399 pre n. e.), grčkom misliocu sofisti koji se odvaja od sofista težnjom za mudrošću i traženjem puta ka njoj. Manuelna veština fizičkog rada odvajala ga je ka ironiji, koju koristi baveći se filosofskim argumentisanjem, na osnovu čega je Platon (427—347 pre n. e.), učenik Sokratov i učitelj Aristotelov (384—322 pre n. e.), zaključio; filosof je jedini pravi političar. Ali, od filosofije i politike odvaja se poezija, najpre na osnovama mudrosti, a zatim kao emocionalni i estetski fenomen, čije će zakonitosti mitom o Prometeju i lestvicama lepote započeti Platon, a kao umetnost u utakmici sa prirodom postaviti na osnove konačne zakonitosti Aristotel. Despotović se obraća Sokratu zbog njegove odbrane koja ga nije mogla odbraniti i pored sve nevinosti, jer su denucijantski izdajnički judinski prsti bespogovorno uprti. Tako je Sokrat u datom trenutku filosofske odbrane postao poetski motiv, jer je i sama osuda na trovanje kukutom besmislen čin, ne samo zbog nevinosti osuđenog, već i zato što je svaki život na Zemlji ograničen sa jedne strane začećem, a sa druge strane starenjem i prirodnim nestankom. I pored te istine, kojom se bavi i Despotovićeva poezija, ljudi kao najrazumnija živa vrsta na Zemlji, nisu u stanju da shvate da nikakva prava nemaju da nasiljem ili kakvim drugim načinima skraćuju ili oduzimaju drugom čoveku život. Despotović taj sumanuti fenomen u ljudskom rodu obeležava metaforom "fantomski svrab neba". Istovremeno se poziva na Heraklita koji je atribuisan divovskom snagom i ogromnim rastom, kojima se služio da pomogne napretku čovečanstva, zbog čega je patio, ali je postao besmrtan.

Iz toga međuljudskoga klevetničko-denucijantskoga vrzinoga kola koje nikada nema nikakve ideale, već samo opskurne planove pljačke, otimanja, razdora i rata, Despotovićeva poezija usvaja motiv Sizifa, emotivno prožetog kroz celu zbirku, a po naslovu pesme "Razgovor sa Sizifom" naslovljena je cela zbirka. Pesma počinje novim obraćanjem, apostrofom, jednom od najbitnijih stilskih figura u Despotovićevoj zbirci, čime pesmu čini dinamičnijom, a čitaoce ili slušaoce vezuje pažnjom za osnovne poruke stihova. Efektno je upotrebljena i figura pitanja, sa sumnjom i ironijom.

Sizife, brate,
koliko još ima do vrha
koji se stalno osipa,
zrni?

U grčkoj mitologiji Sizif je osnivač grada Korinta, njegov prvi kralj koga je odlikovala velika mudrost. Uspeo je izbeći kaznu što je video boga Zevsa u preljubi sa Eginom, kćerkom boga Ezopa, čak je samog boga smrti, Tantosa, svezao i zatvorio. Sizif je postao pretnja za autoritet bogova jer nije ćutao ni o njihovom neznanju i drugim lošim osobinama, pa je Tantos, oslobodivši se, napio, oteo mu dušu i kaznio kaznom besciljnog života: neprekidno je morao na visoki breg valjati ogroman kamen, koji bi mu se na vrhu uvek izmakao i otkotrljao natrag, a Sizifov posao da ga ponovo vrati na vrh postajao težak, besmislen.

Snažnom osećajnošću uranjajući u istine o međuljudskom vrzinom kolu pesnik nikada nije pesimističan. Iako "Sizifov posao" poezije da ljude prosvetli, oplemeni, učini ispunjenim dobrotom postaje atavistički prodoran u narodu kome se pesnik obraća, on nikada ne doseže onu idealnu dobrotu koje se pesnik želi dotaći. Taj ideal izmiče ispod reči rečenih ili prećutanih. A reč je u narodu, i kada je urok, ravna zakletvi, prikrivenoj ili ironično negoveštenoj. Otuda Despotovićeva poezija nije posve optimistična, već nagnuta ka blago ironičnoj plemenitoj tuzi. Iz ljubavi prema svom narodu izrekao je veliki broj veoma darovitih aforizama uzimajući u zaštitu narod od raznih pošasti savremenog doba. I u poeziji je smisleno aforistična gotovo svaka strofična celina njegovih pesama.

Boreći se za ljudsku dobrotu, Despotović se uvek vraća prema reči, a zatim metaforičnim govorom ukazuje na osnovne elemente istine, od kojih je najvažnija istina dobrote, ljubavi, međusobnog poštovanja, istine života.

Ta istina o životu izražena je pesmom "Koncert za klavir, ili o životu". Obraća se Bramsu (1833—1897) i njegovim krepkim, blago melanholičnim simfonijama i klavirskim sonatama.

U traganju za još višim, plemenitijim i osećajnijim lirskim izrazom, Despotović zalazi još dublje u prošlost, u sam početak romantizma, ili njegov nagoveštaj, sentimentalizam. Gete Johan Volfgang fon (1749—1832), jedna od najvećih svetskih liričara, dotakao se visokim lirskim tonom same pesnikove lirske osećajnosti, i on mu posvećuje visok nivo pažnje. Istančani lirski senzibilitet Despotovićeve lirike i njegovog književnog angažmana nagrađen je nagradom "Johan Volfgang Gete" u Štutgartu 2001. godine. U zbirku "Razgovor sa Sizifom" Despotović je uneo besedu koju je izgovorio pri prijemu nagrade, a u pesničkom delu zbirke, u ciklusu "Čovek i drvo", zapaženo mesto ima njegova pesma "Geteu u Vajmar pismo". Obraća se Geteu apostrofom, besednički:

Vaše blagorođe,
evo me, niz breg pod naljućenim suncem,

slazim oprezno, nogu pred nogu,
kočijaš Kronos ostao bez vranca
i čemu sad žuriti?

Despotovićeva pesma ima blagi polemički tron, kojim čini i odgovor Geteu umesto Vuka Karadžića, kome je Gete iz Vajmara, istim apostrofom: "Vaše blagorođe", pismo izrazio radost zbog poslatih mu srpskih narodnih pesama, "Gramatike" i "Rječnika". Motiv Despotovićeve pesme je i Verter, koga je Gete branio 1971. i 1972. godine u razgovoru sa engleskim nadbiskupom: "Kad već tako govorite o mom jadnom 'Verteru', kako bi onda trebalo govoriti protiv silnika koji jednim jedinim potezom pošalju u rat sto hiljada ljudi, od kojih će poginuti osamdeset hiljada i koji se međusobno podstiču na ubistvo, paljevinu i pljačku. Vi hvalite boga posle takvih užasa i pevate Tedeum (Tebe boga hvalimo)"5 Gete je Verterom izrazio antiratni stav i stao u odbranu ljudskog života i od samoubistava i od međusobnih umorstava.

Seta u Despotovićevoj poeziji izvire iz saznanja o ljudskoj zlobi, patnji i nepravdama. U pesmi "Kretanje belinom" sastavlja likove što ih sunce dobrotom ocrtava, a u završnim stihovima naslanja se na celu jednu zbirku pesama Desanke Maksimović (1898—1993) pod naslovom "Nemam više vremena" (1973). Pesničkom intuicijom usvaja i istovremeno opovrgava smisao i sadržaj anaforski postavljenog naslova "nemam Više vremena" i stihove u toj pesmi, ali iz bezizlaza nalazi naknadni izlaz.

U istom visokom lirskom tonalitetu pesmu "Sutradan" posvetio je Desanki Maksimović. Njegova pesma "Molim za oprost" analogijom prosijava iz zbirke ove pesnikinje "Tražim pomilovanje" (Lirske diskusije sa Dušanovim zakonikom) (1964). Prvim stihom Despotović daje lirski tonalitet uzvične figure sa naglaskom čistog uzvika neoborive istine, posle koje se direktno obraćanje sažima u molbu:

Nema gorke svetlosti!
Ne povredite ni tminu,
voljom stvoritelja ona svetlost nije.

Molim za oprost onima
koji je kazaše grešno.

U sledeće tri pesničke celine pesnik moli za oprost onima koji učiniše grešno, zalutalim putnicima, do gradacijski istaknutog katrena:

Glasovi koje nismo slušali
ponavljaće se u našim grudima.

Molim za oprost onima
što govoriše kad je ćutati trebalo.

Pesnik se u koncentričnim krugovima nijansira terminom, i uvek novim značenjem termina reč metonimijskim poredbenim odnosima sugerira oporu istinu da se u narodu kome on pripada najviše strada zbog reči i od reči. Pesnik se u toj lirskoj konstelaciji ne upušta u razmatranja uzročnih i posledičnih veza i odnosa dželata, žbira i žrtve, već usklađuje središnju nit pesničke istine koja mora biti opšta i svevremena.

Zbirka pesama "Razgovor sa Sizifom" nastavlja i dosledno dograđuje visoku vrednost humaniteta i ljubavi prema svom narodu, iskazanu kroz Despotovićevo ukupno književno stvaralaštvo. Ljubav prema ljudima u njegovom aktivizmu je plemenito sagorevanje za dobrobit opstanka i za stvaralaštvo od koristi za narod i društvo.

Umetnička vrednost poezije u ovoj knjizi, uključujući i međusobno prožimanje sa zen tačnošću, askezom i knjigom haiku iz pera vrhunskog haiđina, zaslužuje i posebno studioznije istraživanje, što je nekim knjigama već učinjeno.


Milovan Gočmanac

______________

1 Milijan Despotović, Razgovor sa Sizifom, Beogradska knjiga, Beograd 2008.
2 Gančo Savov, Razmišljajući pesmom, u knj. Milijan Despotović, Navedeno delo, 97
3 Akademik Žarko Đurović, Smislena jezička koherentnost, u knj. Milijan Despotović, Navedeno delo, 100.
4 Dr Mićo Cvijetić, Vera u moć reči, u knj. Milijan Despotović, Navedeno delo, 104.
5 Milan V. Dimić, Beleška o piscu u knj. J. V. Gete, Jadi mladog Vertera, Rad, Beograd, 1963, 137.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 28, 2013, 02:50:38 am »

*
HAIUKU STVARNOST




 
MILIJAN DESPOTOVIĆ

S. V. Poznati ste kao jedan od prvih ljudi, koji se, posle Miloša Crnjanskog, Vladimira Devidea i Aleksandra Nejgebauera, aktivno posvetio širenju znanja o haikuu i na njegovom razvoju na našim (nekada jugoslovenskim, a sada i srpskim) prostorima. Kako je došlo do toga, otkud Vaš inicijalni interes za haiku poeziju i šta nam možete reći o svom pionirskom radu?

M. D. Ja sam godinama, kako to kaže Pero Zubac, vršio "podešavanje čula" da makar odškrinem svet duha haiku poezije. Prvi ozbiljniji zavir u tu poetsku formu počeo je susretom sa pesnikom Slavkom Sedlarom u Vršcu, 1981. godine, u Sterijinoj kući na promociji moje pesničke knjige "Đukanova voda". Slavko mi je prišao i, između ostalog, rekao: "Sve je to lepo, ali znaš li ti šta je haiku?" Naravno, znao sam, ali sam znao i da je Slavko već tada bio, i do danas ostao, na srpskom haiku prostoru neprevaziđen haiku majstor, koga je uveliko uvažavao, za nas tada kultni znalac ove forme, dr Vladimir Devide iz Zagreba. Usledila je moja duga prepiska sa Sedlarom, a kasnije i sa Devideom.

Tada sam bio glavni i odgovorni urednik glasila mladih titovoužičkog regiona, lista Reč mladih, na čijim stranicama sam već ustupao prostor haiđinima sa prostora Socijalističke Jugoslavije. Kako sam, po uzoru na dr Toda Čolaka, uvažavao svakog saradnika pismenim odgovorom, usledila je plodna saradnja sa brojnim piscima koji su izražavali želju da se osnuje haiku časopis, posebno stoga što je tada jedino haiku glasilo, varaždinski časopis Haiku, prestao da izlazi 1982. godine.

S. V. Pokretač ste prvog srpskog časopisa za haiku poeziju (Paun), koji sledeće godine navršava dve decenije postojanja. Kakav su Vaša sećanja na početke uređivanja i izdavanja tog časopisa i na odjek na koji je on naišao na našim prostorima?

M. D. Već 1988. godine, zahvaljujući finansijskoj pomoći Skupštine opštine Požega, uz veliko razumevanje tadašnjeg predsednika, dr Nikole Bajića, štampana su prva dva broja časopisa Paun. Od tada se časopis štampa isključivo od sredstava koja se sakupe prodajom, pa je to razlog što nema besplatnih primeraka. Prvu redakciju su činili Hadži Dragan Todorović, Dragan Jovanović Danilov, Zoran Nedeljković, Milijan Despotović i dopisni članovi: Vladimir Devide, Slavko Sedlar, Aleksandar Nejgebauer i Boro Latinović. Ja jesam pokretač i onaj koji je sudbinu časopisa vezao za sopstveno ime. Od toga tereta sam pomalo umoran, ali i zadovoljan. Zadovoljan, jer časopis traje i ima svoje kupce-čitaoce, što je, priznaćete, problem mnogih časopisa koji dobijaju redovnu finansijsku dotaciju. Skoro da nema značajnijeg haiku stvaraoca sa prostora Jugoslavije koji nije sarađivao sa Paunom. Nehaiku razlozi su doveli i do teškoća u saradnji sa piscima koji su ostali izvan Jugoslavije.

S. V. Kako objašnjavate to što je Paun uspeo tako dugo da se održi za razliku od mnogih drugih časopisa za haiku poeziju koji su bili daleko kraćeg trajanja?

M. D. Paun je imao i ima problema sa redovnim izlaženjem, i oni su poznati. Ali traje zahvaljujući entuzijazmu i asketskoj upornosti saradnika i kupaca, i mojoj kao urednika, pre svega. Bez te snage istinski život časopisa je nemoguć. Paun nema tiraž na zalihama, štampa se samo za poznatog kupca-čitaoca.

S. V. Koliko ste uspeli da sprovedete od konceptualne politike časopisa i u kojoj meri ste zadovoljni svojom uredničkom i izdavačkom delatnošću?

M. D. Osnovna koncepcija časopisa da prati, u prvom redu, domaće (najpre jugoslovensko, potom srpsko) haiku pesništvo zadržana je, u neku ruku, i do danas. Nisam zadovoljan brojem priloga, esejističkih, pre svega, o tumačenju ove pesničke forme, pre svih onih koji neguju izvornost u najširem smislu reči, isključujući eksperimente, jer za to postoji mnoštvo drugih formi. Haiku jednostavno ne trpi objašnjavanje ni filozofiranje; on je to što jeste. Veliki je pritisak da se pod okrilje haikua smesti svako trostišje bez značajki forme. Mnogi zaboravljaju da haiku ne čini samo metrika. U metrici su dozvoljena odstupanja, ali kada je u pitanju intro (sadržaj), odstupanja ovoj formi nisu primerena. Mi se tu često i ne razumemo dovoljno, pa sam bio prinuđen da u odgovoru na pitanje "zašto sprečavam inovacije" zapisujem (pro)misli o haikuu u pokušaju da formu i značenjski lakše shvatimo. Nekoliko tih uputa objavio sam u časopisu Paun (br. 34, 35, 36/2005, str. 94-95).

S. V. Požega, u kojoj živite i stvarate, je u vreme pokretanja časopisa Paun i biblioteke "Plamen bananine kućice" (1989) postala haiku centar. Nešto kasnije haiku dobija i nove centre (Odžaci, Kula, Niš, Beograd, Novi Sad), ali svaki do njih, uključujući i požeški, čini se, deluje sam za sebe. Zašto je, po Vašem mišljenju, to tako?

M. D. Da. Požega je to (centar) postala ni kriva ni dužna. Da sam živeo u nekom drugom gradu, možda bi to bio taj grad. Ponovo govorim o entuzijazmu. U Odžacima se to desilo jer su tamo Vojislav i Nebojša Milenković, u Kuli jer tamo živi Boro Latinović, u Novom Sadu — Nebojša Simin i Zoran Doderović, u Nišu - Dragan J. Ristić i drugi. Ali, sve se nekako okupljalo oko Požege, jer sam krenuo sa časopisom, ali i izdavačkom haiku delatnošću osnivajući biblioteku "Plamen bananine kućice". Svi ti centri danas deluju svaki za sebe, ali i sarađuju onoliko koliko je to moguće u uslovima materijalne neizvesnosti (kada su u pitanju troškovi štampe i korespondencije). Implikacija da delujemo sami za sebe samo potvrđuje da se haiku još uvek bori za svoje mesto u nacionalnoj književnosti, za ravnopravan tretman sa drugim književnim formama kod Ministarstva kulture i na kasi lokalne samouprave. Zbog toga je i neke konkurse teško izneti i zbog toga oni blede. Požega bi uskoro trebalo da obnovi svoj konkurs za najlepši izvorni haiku, da priredi knjigu izbora iz haiku pesništva saradnika Pauna, ali i da ustanovi priznanje "Haiku majstor".

S. V. Čini se da je došlo do osipanja haiku centara, bilo da se radi o klubovima, časopisima ili konkursima. Tako je danas aktivan samo haiku klub "Šiki", koji deluje u Beogradu, a od nekada zaista impozantnog broja časopisa, samo Haiku novine iz Niša, Osvit iz Beograda, dvojezični (srpsko-engleski) elektronski časopis Haiku stvarnost/Haiku Reality koji uređujem ja i Paun koji Vi uređujete. Što se tiče konkursa na nivou ustanove, njihov broj se sveo na samo jedan — odžački. Kako to tumačite, uzimajući u obzir da haiku poezija, od njenog samog uvođenja u našu zemlju, neprestano dobija sve više poklonika?

M. D. Dobro ste rekli: sve više poklonika. Haikuu je potrebno očišćenje ili osnivanje našeg časopisa "Žablja bara" kako su to uradili na Zapadu promovišući "ćaknuti haiku". Moramo se boriti za uvođenje haikua u programe škola i fakulteta, da se on naučno osvetli, jer haiku odavno nije samo japanski, a što se srpskog haikua tiče, nema razloga za odstupanje od izvornog. Uzmimo samo podudarnost godišnjih doba koje naznačavamo u reči koju Japanci nazivaju kigo.

S. V. Priredili ste prvu antologiju jugoslovenskog haiku pesništva (Leptir na čaju, 1991) i pregled haiku pesništva u Jugoslaviji (Grana koja maše, 1991). Jedan ste od priređivača najobimnije haiku publikacije Trešnjev cvet (2002). Kako danas posmatrate svoj rad na gore pomenutim samostalnim projektima a kako na zajedničkom projektu? Kako biste procenili njihov kvalitet i značaj?

M. D. Leptir na čaju je pokušaj stvaranja antologije od zbilja skromne haiku produkcije u tadašnjoj Jugoslaviji, koju sam sačinio na zahtev izdavača "Grafičar" iz Tuzle. To je, kao i izbor Grana koja maše, zbilja pionirski poduhvat, ali se od nečeg moralo početi. Izdavaču se žurilo kao da je očekivao provokaciju za početak rata u tamošnjoj jugoslovenskoj republici, a počelo je na Baš-čaršiji ubistvom srpskog svata. Izdavač je želeo da haiđini obeleže nešto što će nestati. Jednostavno, u svemu se žurilo i to je samo jedan i jedini trag takve koncepcije. Na šestoknjižju Trešnjev cvet radio sam više od deset godina, uporno obezbeđujući i prevode na engleski i ruski jezik. A onda se desilo ono što se desilo — "sumrak Zapada" i ničim izazvano bombardovanje. Odustao sam od engleskog prevoda i poverio Aleksandru Ševu, haiđinu i lektoru za ruski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, da završi prevod, ali samo na ruskom jeziku. Dr Aleksandra Vraneš i dr Ljiljana Marković, profesori na Filološkom fakultetu u Beogradu, čuvši za moju nakanu da objavim ovako obimne knjige, predložile su mi da izbor haikua podelimo u četiri knjige i kompletu pridodamo izbor iz japanske haiku poezije i zajedničku knjigu eseja o haikuu, što sam ja i prihvatio. Izdavač je Filološki fakultet u Beogradu. Ovo šestoknjižje smatram vrednim i to je samo nastavak mog strpljivog vukovskog rada na okupljanju haiđina i njihovom knjiškom prikazanju - poetski i biografski.

S. V. Kako biste procenili stanje haikua u Srbiji?

M. D. Srpski haiku danas čini haiku pesništvo koje stvaraju pesnici u matici, ali i brojni haiđini u rasejanju. Imam utisak da se haiku piše, a ne uočava dovoljno. To je vražije teška poetska forma i piše se jako sporo. Treba stalno imati na umu da u haikuu sadašnjost jeste večnost. Dakle, ako je haiku doživljaj u prirodi i ako se uočava Sad i Ovde, onda to traje. Potrebno je biti prilično produhovljen da bi se takve slike uočile. Uostalom, haiku stvara priroda; pesnikova uloga je da ga uoči i zapiše. Srpsko haiku pesništvo ima dosta od kabinetskog; to se oseća. Treba se držati estetskog principa i retorike haiku poezije. U tom smislu predstoji nam dosta rada, učenja i poslušanja same prirode kako bi srpsko haiku pesništvo polako išlo ka sazrevanju. No i pored toga, prateći izveštaje sa međunarodnih haiku konkursa u Japanu (a te ocene su merodavne), uočavamo da naše pesništvo (po broju nagrada) vrhuni. To prija, ali ne znači da se treba predati samozadovoljstvu. Ima mesta za kretanje ka jednostavnosti u čijoj biti je priroda, a znamo da je ona simbol života uopšte, pa i čoveka.

S.V. Kakav je, po Vama, odnos između haiku poezije i drugih poetskih vrsta?

M. D. Odnos između poetskih formi može biti predmet estetike koja se, na neki način, uobličava u konkretnoj poetici. Međutim, može se prostom analizom uočiti da se forme, u najvećem broju slučajeva, prožimaju. To je slučaj i sa haikuom koji je sve češće moguće uočiti i izdvojiti iz poezije savremenih pesnika. To opažanje, kao deo celine, iskazao je još i Zigfrid J. Smit koji je zapisao: "Uspelo umetničko delo (...) jeste celina i deluje kao celina. Ipak, u opažanju i u analizi njegovi delovi ostaju vidljivi kao delovi". Nedavno sam, pišući o knjigama pesama Veroljuba Vukašinovića i Bojane Stojanović Pantović (a ranije i o knjigama Stevana Raičkovića), otkrio sjajne primere haikua. I kod pesnika koji su odbacivali svaku pomisao na haiku nalazio sam odlične haiku pesme koje su savremenoj poeziji dale duh velikog u malom, bogatog u siromašnom i lepog u jednostavnom.

S. V. Šta je za Vas haiku poezija i zašto ste odabrali ovu drevnu poetsku formu da preko nje izrazite unutrašnji život?

M. D. Za mene ja haiku unutrašnje bogatstvo, duhovni mir u surovim vremenima nesanim, koja kao da sam slutio. Bez haikua, čini mi se, ja bih mnogo teže razumeo vreme, teže bih preživeo. Konačno, jedino blago koje nam niko oteti ne može je reč. Ionako su sva druga blaga, uključujući i samoproklamovane slobode, odveć sumnjiva. Haiku je moja škrinja doživljaja, koje imam razloga da pamtim, tu ih čuvam i oni deluju sveže, kao da su se dogodili u ovaj čas. Intuicija je ono što se u ovoj pesmi prepoznaje kao dar, a ja držim do dara, a ne do isprazne intelektualnosti. Ja ne pišem samo haiku, ja haiku živim. Osim haikua, pišem i druge forme poezije, bavim se književnom i likovnom kritikom, satirom... dakle, pišem sve ono što mi je obezbedilo status književnika. Ipak, duh haikua, životnost, podloga je mog ukupnog stvaralaštva. . . nastojim da u svemu onom što pišem, o čemu promišljam, očuvam takvost, prirodnost stvari, bez ukrašavanja, jer sve govori samo o sebi.

S. V. Možete li se setiti svojih prvih haiku pesama?

M. D. Svakako. Inače, napisao sam veoma malo haikua i sećam se povoda za zapisivanje svakog do njih. Izdvajam ova dva:

Iznenadni letnji
pljusak pojačava bat
ovčijih nožica.


Jedna, naizgled, neobična slika koja je na mene ostavila izuzetan utisak kako trenutkom uočavanja tako i prepoznavanjem doživljaja iz mog detinjstva. To je trenutak kad moja majka Branka vraća ovce sa ispaše i iznenada počinje jaka kiša. Kako kiša počinje jače da pada, tako i ovce svojim nožicama pojačavaju bat. Ovu sliku sam kao dete, dok sam rastao u rodnom Subjelu, imao priliku da doživim mnogo puta. Ipak, kao haiku pokušaj zapisao sam je kao odrastao čovek.

Sad suvi
list oraha, nazuva
bakine cipele.


U blizini moje stare kuće u Subjelu, koja je tada bila pokrivena slamom, komšija je sazidao kućerak od jedne prostorije u koji je smestio svoju majku Stojanu. Baka Stojana je bila u poodmaklim godinama i tugovala je zbog odvajanja od porodice koja ju je skoro zanemarila. Uz veliko poštovanje koje je moja majka imala prema baki Stojani, i ja sam rado kod nje odlazio. Sećam se da niko nije umeo tako dobro da skuva pasulj kao ona. Otišao sam iz sela, a mnogo godina kasnije, prolazeći pored kućerka baba Stojane u potrazi za gljivama bašnjačama, osvežio sam svoja sećanja. Međutim, baka je već otišla u svet trava, a pred vratima kućerka još uvek su stajale njene cipele pune suvog lišća koje je naneo vetar.

S. V. Kada ste ih napisali i pod čijim uticajem?

M. D. Uticaja skoro da nije ni bilo. Tek koju godinu kasnije shvatio sam da su te moje pesme haiku.

S. V. Kojoj vrsti poezije, zapadnjačkoj ili istočnjačkoj, ste Vi lično naklonjeni? Ko su Vam omiljeni pesnici i zašto?

M. D. Naklonjen sam dobrom haikuu. Istok je, svakako, udahnuo više svetlosti u ovu formu, no obradujem se i kad pročitam dobar haiku koji je nastao na Zapadu. Sa Zapadom je i danas mnogo toga problematičnog. Pre svega, odnos prema prirodi, te i prema čoveku, koji je, kako to kaže Vladimir Devidé, "doveo do toga da je rad za čovjeka Zapada prokletstvo". Tehnička civilizacija nije donela bogatstvo, ako jeste, ono je lažno, nije ni lepotu, čak ni oblici umetnosti u takvom okruženju nisu otkrili nadahnuće za humaniji prilaz životu. Stoga nije ni malo slučajno haiku nastao na Istoku, u zemlji simbolično nazvanoj "zemlja izlazećeg sunca". Bašo je kultni haiku pesnik za mnoge haiđine, a meni je, opet, blizak predbašovski period u haikuu, posebno pesnici Sogi, Sokan, Moritake, Isa... možda zbog blagog humora koji vešto izmiče senrjuu i ostaje u haiku formi, a kao takav se registruje pre promišljanja o uočenom. Evo jednog haikua koji je zapisao Moritake (1472-1549):

Nije toliko
u cvijetu, koliko
u nosu miris.


S. V. Kakvo je Vaše viđenje haiku sveta? Da li se on razvija ili stagnira u poređenju sa njegovim japanskim korenima? Smatrate li da se danas haiku piše uspešnije nego pre više stotina godina?

M. D. Ne znam da li je kod nas dovoljno prisutno svetsko haiku pesništvo. Do mene su stigle nekolike antologije u kojima značajno mesto zauzima i srpski haiku. Na to sam ponosan, kao i Vi, naravno.

Haiku je poetska forma koja se mora živeti da bi se razumela, do njegove prvotnosti se mora doći. Ja nisam ni pokušao da pišem o cvetu nara jer nikad nisam ni video cvet nara. Čini mi se da svetski haiku u odnosu na izvorni, japanski, pre svega, ide nekim drugim putem, dobrim delom čuvajući samo ram. Nedavno sam imao priliku da pišem o knjizi likovnog izraza Radovana Antonijevića Pujda, u kojoj su tehnikom suve igle iscrtane slike od eksera, kanapa, delova rama, rama, crne tačke, velike crne mrlje i nazad sve do eksera. Bojim se da svetski haiku, napusti li značajke izvornosti, ne ode tim putem. Ne sporim mogućnost stvaranja novih poetskih formi. Haiku je u tom smislu dobio rengu, ulančanu pesmu, i nije tu kraj, svakako. U tom pravcu treba istraživati a ne prepravljati ono što je vaspostavljeno sa uporištem u prirodi. Još jednom podsećam da haiku stvara priroda; pesnik ga zapisuje.

S. V. Kakvo je Vaše mišljenje o starim japanskim majstorima? Smatrate li da je njihova vrednost možda precenjena? Šta mislite o savremenim haiku pesnicima uopšte i koja imena biste naveli kao posebno uspešne haiku pesnike?

M.D. Stari japanski majstori... pa sami ste rekli da su to majstori! Ko sam ja da tvrdim da je njihova vrednost precenjena?! Radije bih da pozovem naše haiđine da se bore da dostignu te vrednosti. Savremeni haiku pesnici, dakle, imaju i motiv i razlog, ali i uzroke da zapisuju svoje haiku doživljaje. Ima zbilja uspešnih pesnika, previše da bih mogao da ih sve nabrojim. Kada ovo kažem, mislim na Bašoa koji je rekao da je haiku pesnik onaj koji je za života napisao bar deset dobrih haikua. Stoga mislim da danas ima dosta uspešnih haiku pesnika. Ono što bi svakom dobro došlo je očišćenje od nehaikua. I kad pišem o nekim zbirkama kao recenzent ili kao kritičar, trudim se da predmet moje pažnje budu uspele pesme (ostale previđam), a autor to mora umeti da ceni i bude samokritičniji. To činim kao haiđin i nisam siguran da dobri tumači haikua mogu biti oni koji u duši nisu pomalo haiđini. Uvek mi, kad o tome razmišljam, na um dođe misao Izeta Sarajlića koji je kazao: "Kritičari sve znaju o ljubavi, samo ne znaju da ljube".

S. V. Čitava debata se vodi o tome šta je a šta nije haiku. Postoji niz definicija haikua i još uvek prilično neslaganja kada su u pitanju njegova forma, sadržaj i stilske figure koje se mogu ili ne mogu koristiti, a što sve dovodi do različitog načina pisanja haikua i pesničkih izraza. Posebno su se u Americi vodile mnoge diskusije i uložilo prilično napora da se iznađe definicija haikua za Zapad, tako da je Haiku društvo Amerike osnovalo čak komitet koji je trebalo da sačini konačnu definiciju. Može li se haiku definisati? Ako može, šta bi bila Vaša definicija?

M. D. Kada bi se jednom za svagda uspostavila definicija haikua, nisam siguran da bi imalo smisla o haikuu promišljati. Spreman sam da napišem esej o haikuu, a to sam već i učinio mnogo puta. Čine to i drugi. Kojegde pronađem i citate u vidu definicije. Lično nisam spreman za konačnu definiciju, a ne mislim da je mogu dati ni kojekakvi komiteti, oni to još manje mogu. Haiku se ne da definisati. «On», kako kaže Blajt, "nije lepa stvar i večni užitak, već prst koji pokazuje splav koji nam više ne treba kad smo prešli reku".

S. V. Kakvo je Vaše mišljenje o modernizaciji haikua (ključne reči, odstupanje od izvorne forme i suštine...)?

M. D. Modernizacija? Pa haiku nije automobil, pa da mu poboljšate tehničke osobine. Haiku nije uopšte stvar, taman pevao o nekoj stvari. Ako pesma nema formu, suštinu i ključnu reč, čega ima?! Da bi izbegli pridržavanje ova prva dva sastavna dela, pesnici koji prave (uslovno rečeno) pomak zagovaraju izostavljanje ključne reči koja haiku tonira godišnjim dobom. Mi moramo razlikovati haiku od pesničke minijature, pesmu koju Svetozar Radonjić Ras jednostavno naziva "kratkom". Kad kažemo haiku, mislimo na ljubav prema prirodi. Može li se ta ljubav modernizovati njenom negacijom?

S. V. Mada je haiku poezija najraširenija forma koja se danas piše u svetu, još uvek je (čak i posle više stotina godina) njeno tržište ograničeno i malo. Reč profesionalnih kritičara se o njoj retko može čuti. Verovatno je tako svuda u svetu.. Kako biste Vi to objasnili? Može li išta da promeni položaj haikua?

M. D. Vi ste u pravu. To je tačno! Zato je haiku asketska forma. Haiku biblioteke stvaraju samo posvećenici, čitaoci koji su pomalo i sami haiđini. Haiku knjige na tržištu ipak dele sudbinu ostalih knjiga. Koliko učinite da one dođu u prave ruke, toliko se toga i zbude. Tako je bar kod nas. U svetu vidim da treba platiti unapred izdavaču da bi vam neki haiku ili neka druga pesma bila objavljena u nekom časopisu. Ovde je sve teže objaviti knjigu, a ne verujem u skori boljitak u tom pravcu. Siromašimo... No verujem da će to dovesti do stvaranja dobrih rukopisa. Solženjicin je jednom rekao: "Što je pesniku gore, to je poeziji bolje". Ipak, čini mi se da haiđini uviđaju krizu knjige, časopisa, novina i da se sve češće organizuju druženja, uranci, haiku časovi, škole, što omogućuje da se haiku vrati prvotnoj zamisli da se kazuje i pamti u ovakvim prilikama. Treba iskoristiti svaku mogućnost za popularizaciju i objavljivanje u nadi da će uvek biti entuzijasta koji će za to stvoriti uslove, makar i sopstvenim odricanjima kako to činite i Vi u "Haiku stvarnosti".


Saša Važić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: