Milosav Tešić (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milosav Tešić (1947)  (Pročitano 12918 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 21, 2010, 04:09:29 am »

*




MILOSAV TEŠIĆ

Milosav Tešić (Lještansko kod Bajine Bašte, 1947), pjesnik, esejist, lingvist. Diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi u Institutu za srpski jezik kao urednik Rečnika srpskog književnog i narodnog jezika. Živi u Beogradu. Član je SANU.

Javio se relativno kasno s prvom pjesničkom knjigom, ali kao već formiran pjesnik. U vrlo kratkom roku zauzeo je mjesto jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pjesnika. U svojoj prvoj knjizi ("Kupinovo") Tešić poetski aktivira stvarna i simbolička značenja srpskih toponima, u drugoj ("Blago božije") silazi u lično i kolektivno iskustvo da bi poetski dočarao svijet svog djetinjstva i skrajnute elemente srpske kulture, a u "Prelesti severa…", svojevrsnom romanu u stihovima, opjevao je Veliku seobu i prelom u kulturi srpskog naciona na prelazu 17. i 18. vijeka, dok u je "Sedmici" opjevao stvaranje svijeta.

Tešić u srpsku poeziju vraća i revitalizira stare poetske oblike srpsko-vizantijskog pjevanja — kanonske pjesme, kondak, stihiru, svetilan, te rondo, rondel i glosu iz umjetničke lirike. Kao vrhunski versifikator, obnovitelj je jampske stope u srpskoj poeziji i donosilac velikog i raznovrsnog leksičkog blaga.

Dobitnik je brojnih nagrada: Zmajeve, Disove, Žičke hrisovulje, Pečata varoši sremskokarlovačke, Nagrade kritičara "Borbe" za knjigu godine, nagrade "Miloš Crnjanski"…



DELA

  • "Kupinovo", BIGZ, Beograd, 1986.
  • "Ključ od kuće", Matica srpska, Novi Sad, 1991
  • "Blago Božije" (izabrane i nove pesme), Vreme knjige, Beograd, 1993.
  • "Prelest severa", Prosveta, Beograd, 1995.
  • "Prelest severa, krug račanski, Dunavom", Prosveta, Beograd, 1996.
  • "Krug račanski, Dunavom" (posebno izdanje), Prosveta, Beograd, 1998.
  • "Izabrane pesme", Nolit, Beograd, 1998.
  • "Sedmica", Srpska književna zadruga, Beograd, 1999.
  • "Bubnjalica u pčelinjaku", Gradska biblioteka Čačak, 2001.
  • "Na staništu brezovih dedova", lirski zapisi, Povelja, Kraljevo.
  • "Najlepše pesme Milosava Tešića"
  • "Mlinsko kolo", Zavod za udžbenike, Beograd, 2011

Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 04:09:57 am »

*
Stihovi Milosav Tešić


ŠLJIVA SRPSKA

Gledam: za suzu srpskih terena,
kao u 'albi, zamiču bratstva —
udišu, usput, miris od sena.
Slušam i 'agor: kao kad pastva
hrišćana kreće, zorom, u žetvu.
Kud li da pođe ovaj tumarač;
s raskršća kog li Mesečev cvet mu
tabane praši, skupiv u 'arač
pucnjavu letnju — s koje već prska,
s pčelom u mesu, šljiva — a srpska?

Šklopoće, drči otpadak smisla —
opanak krpljen: praslika trenja
zemlje i zvezda, Srbija s visa
jaglike bere s unezverenja
moje jednine, što se kotrlja,
odskače, tumba, sva u mutljagu
stvarnosti mučne, čija se brlja
oseća svukud — vonja po tragu
vizija lepih, s kojih tek prska,
s bregova plavih, šljiva — a srpska.

Voćke kad rade, počne i zbrka
u pesimizmu: čaške treznoće,
bačve pijanstva čin su i svrha
dvojnog jedinstva, koje me hoće
smaći sa kičme nepostojanja
rodne blizine, što se rascveta
po siromaštvu svakojih grana,
tužna u dvoru davnašnjih leta,
s čijih se krošnji, orah kad prska,
blisko zaplavi šljiva — a srpska.

Kapni mi, tropno, trudna od zrenja,
poput dobrote kojom se prašta:
nije mi lako biti sred vrenja
kad se raskipi s jesenjih bašta.
Šljivov je vidik razgranat, širok,
ali i loman — gotov da kljokne.
S njega se čovek, Božiji prirok,
u nadahnuću, otisne, propne
u ozarenje: svemir gde prska,
složno gde prašti šljiva — a srpska.

Dremaj, težino tamjana modrog:
ti si mi grimiz s Tajne rođenja,
spomen na sofru modrila rodnog,
čemu se vraćam iz otuđenja,
noseći krpe svakojih prnja.
Spavaj, pod rodom, letino blaga,
strovilom kljukni kad se skotrlja
jesen sa brda. — Neka se strada:
meni, po glavi, krši se, prska,
s krunom o nebu, šljiva — a srpska.



IMA NEKA VASIONA

Jer, ipak, "ima neka vasiona",
što kaza seljak, osušen i spečen.
U ritmu bića okreće se ona,
po kršu vrlja; tek u čas će rečen,
kad telo zađe, kad se smori tuča,
da pukne zrnom, da se razobruča.
Jer, ipak, "ima neka vasiona",
što kaza onaj jaganjce što pase.
Razdvoji sklop joj, Milosti i Spase,
da mahne, širom, vratima četvorma.
Ovako šta će jadnik siromašak:
da sluša oblak kako komi grašak? —
a ipak "ima neka vasiona".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 04:10:18 am »

**
Stihovi Milosav Tešić
KLJUČ OD KUĆE 1991


ČITAJUĆI DANILA,
SVETI MARKO

I
Čitajući Danila (knjiga Bašta, pepeo,
gde se suđe pominje, poslužavnik recimo,
i matera Kišova1 — ja se setih: predeo
rodne kuće sjanuo, iz pećnice pecivo
rumen miris ispušta u duvansku maglicu —

(jekavicom nastavljam) — a rakijsku staklicu
(kao dukat, ćilibar) vijenac je rakije
prsten srebrn, mjehurast) rascvjetao pjenasto. —
Krsna slava, Markovdan: Sofrom tamjan — tamnije
biva oko uglova, a svijeća perasto

žut zaperak ispreda; gosti sjede, pričaju
(politika tema je), zgledaju se, šapuću
(neko se i prekrsti); ključa šljivka — titraju
plamenice duvarom. — Kao da se na kuću

sveto miro prosulo. Dim je plava kudjelja,
s naborima haljina. Sjenke vrvež izgone
povrh škrinje žutnule. — Ima božjeg udjela
u kućevnom žuboru, u zrcanju s ikone,

u pjesminom raspjevu: Krpljen život krpija,
a kroz prsle prozore prelama se Srbija!

II
A kroz prsle prozore prelama se Srbija,
beharaju madžarke! Kome li se priroda
u sretanje spremila? — kad je život grdija,
taljiganje, pedepsa, a svijetom izroda
kao pasjeg nakota! — Bruj pčelinji: takuše

cvijetom se osule. (Ne bježite, mrakuše,
i vas zdjele čekaju.) — Teče pjesma sjetnica,
kroz tavninu prisjetak: Igram vepra Putalja
oko duda kvrgavog. (Sablja mi je preslica
s djevojačkom obrvom.) — Od jutarnjeg gutljaja

križaju se, pretiču zavijuci arije:
Gorom jezdi, Gora pro... (Prostor svjetlost kresnula.)
Hruskom kocke šećera iz novinske hartije,
ćirilicu sričući: Pe-to-let-ka kre-nu-la.2

Širom vrata smiju se dok guslice grcaju:
Treću sveci vrgo .... pri.... (prikazuju munje se
razgaljenim gostima.) Mačku oči zvrcaju
u pijevca kuvanog. Lanjske dunje, dunje se

zlate oknom natrulo. (Lebdi crkva u kući.)
S kolijevke bratac mi pocupkuje gučući.

III
S kolijevke bratac mi pocupkuje gučući,
a kroz žamor čuje se: Taši-taši-tanana,
pao četnik s tavana. Golub, vrabac, gug?-ću,
drijenkom se za-ki-ti! (Riječ mi se raspala
na šarene slogove.) — U prozorskom staklu se

ogledaju bregovi: vjetar duhne — taknu se
procvjetalim trešnjama. — Mati kolač iznosi,
bosiokom načičkan. Oko stola aura,
tišinini nezuji, Sveti Marko, hitro si
žito s brade prosuo! Kao zrela mahuna

kada suho zapucka, tako znake krstove,
čitaoče nevjerni, čeljad kruni niza se. —
Vrte ruke četvore, uz trzaje Hristove,
vrte kolač, skrše ga. — Hljebna duša ziba se

nad trpezom prepunom. (Zarudjela, zinula
bravlja glava s jabukom.) — Sjen patosom: koprena —
(tanko li se oprela) — u pročelju sinula.
Šporet vatru smiruje. Trepti čaša tropera.

Zrcaj, zrcaj, čašice! — Blijed plamen: kandilo.
Kuća mi je proljeće što se maglom natkrilo.



1 (To su prve stranice)
2 (To je neka pšenica što pet puta žanje se: čim se jedna požanje, odmah druga iznikne.)


[postavljeno 16.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 04:10:42 am »

*
Stihovi Milosav Tešić
DOPISANA POEMA


KALOPERA PERA



U napevu ču se: Kalopera Pera!
i veče se stvori u petrovsku lilu.
Davnine nam dragulj, a tuge nam seja
u pevanje pusti Ravijojlu vilu.

Došumeše tvorbe sa gorskih veselja
u Žuber i Vidrak, karavilje deva:
i Valjevki dičnih, i Jelena, Jela,
i Jelica, Ruža, i svih Paraskeva...
Poteku vidici da presvlače vreme
u odeždu Ane, u lik Teodore,
da porečja, gorja u žar-dijademe
i pečate sliju: te drži se, bore,
o trpezi časti kad s proplanka vida
Kandosija sija — a zri Simonida.

S Jasenovca brda, gde ovce se roje
i planduju duše, a munje se bruse,
nebesa se slegnu kad oblake doje
Anđelije bele, Jerusavlje ruse.

Otključaj se krstom, učetvoren grobe,
da raseješ diljem od praha pergament.
Tu Kosovke dve su, s kondirima obe:
i hudnica Bela, što nariče lament
i suši borike, i Devojče s reke
sa klobukom pavšeg, a milo mu perje,
te nesvesno sluti, uz trzaje zveke,
da s crvene rose već zrakaju perle,
da Svelazar šalje, kroz istočna vrata,
dva božura bojna: ženika i brata.

Sa reka nam suznih, tih Kokita s plačem,
tek seni zacvile, uz pokrete šljunka
i ježenje peska. — Tu Morana s tkačem
izvrzuje pređu iz žurnoga šumka.

Zlatokrilke kršne, monahinje potom,
zar sroza se sveća od dušinog voska?
Zar suv li kaloper da šušti životom
kroz vapaj te zgore u plamenu Boška?
O Kneževa Gospo i žalosti drugo,
zeleni se vreme sa zvezdom u dubu,
sa lipom u zvezdi, i vaznosi, tugo,
Jevrosimu majku i Damjana ljubu,
a s Bosfora peče (u nemeri mera!)
Olivera vila, Kalopera Pera.
Kroz jasenje kitno i vilinske vlasi,
kad ponoćna gumna romorika krepi,
sa mesečnih kosa prodihuju dasi
despina nam gorkih — i nimfi i elfi.

U viziji kraja, gde bdi Ljubostinja
nad plemenom koje obuhvata tama,
u atlasu s tugom, u auri inja,
Jefimija bledi nad činom dok drama
u propast se ruši. — O veziljo trpnje,
ugradila jesi gorčinu i otrov,
gubitak od srca, uz ujede ćutnje,
u ikonu malu, u zavesu, pokrov;
draguljima žižiš dok godišta tonu
kroz zastore mraka u mrak-vasionu.

U sazvežđa mrtvih i rumen od gline,
kad ustukne Mesec i progleda senka,
odvezu se ružom brodarice s Drine,
s Kolubare gola baždarica Željka.

A Jerina, mada i prokleta bila,
u razroko doba s olujom o kuku
i ona je žubor, i ona je vila
jer podiže kule o mahnitom huku,
što nasrće srčan, kad odnekud dođe,
da popije Dunav i obere grožđe.

Kad popusti pažnja đavoljem ustrojstvu
i dežurnoj zlobi kad ritmovi stanu,
i ukaže svet se u drukčijem svojstvu,
iz kraljičkog kola vilenice banu,
te trojička jutra i podnevi, širom,
u naviljke skupe energiju bivšu,
od koje se — ljeljo! — pod nebeskim virom
preobrazi privid u slova što dišu.

Iz povesne drače, iz grmena čička,
proviruje tužno Sultanija Mara,
što zasnova ljubav u zrnu kamička
i okupi brižno, u hram bez oltara,
sirotinju, pisce, obitelj, vlastelu;
i razape udes o Dubrovnik, Mletke:
da odslika carstvo u Ježevu selu,
uz ječmenu slamu za bližnje i pretke,
da nemilost sklopi u krst i u datum —
ta robinja kobi, madregna i hatun.

Tek dodole čujem kad kiša se kani
da dojkama pljusne u dob što prohuja,
da orosi tren se i zamor se stani
u grozd polugolih Karaviljki, Struja...

Iz crkvica sremskih kroz duh Angeline
što razdade blago na uboge, nište,
istekla su mira u slom od celine,
kud besovi tutnje, a siroti pište.
O trajanje pusto, o pustoši trajna,
raspečati povest da leta se skupe
na Božiji zdenac i viđenja čarna,
da zaplaču zbirno planine i župe.

Lazarice ko su? Lazarice šta su?
Uz jagnjila bela (šta jagnjila behu?),
iz nekojeg čina, u nekojem času,
izmile i one sa čedom u smehu.

Sa stoleća triju, u pepeo sleglih,
romorenje slušam i zapevku tanku,
i potmuo žamor u korov poleglih...
Tek prozriče leto po svetlosnom čanku,
divljakuše pčele kud divizmu srču,
te puste se, krišom, biljarice Slavke
(i Zagorke, Perke...) po bilju u vrču
vreline i zrenja, gde gorkulje travke
navaljuju uljem da prokaplju štedro
u uboje ljute, u naprslo rebro...

Trepetljike prospe s petrolejke žižak
u šimšir-tišine sa trideset prelja,
gde predivo vuče iz tame jezičak
vretenom što bruji od ruja i želja,
a s romorne noći tek čuje se basma
što upreda mesec u misirska pasma.

Zasjaji li išta kroz bukvu i smrču,
kroz gudure, klance i zabit u grču,
to krčmarke dve su: i Janja i Mara!
Iz očiju njinih jezera se crne
i magle se krčme, i navire jara,
a s bedara britkih istrče im srne
pred gomilu glava u povesmu dima,
što jelene gone nad plamenom vina.

Izvrze se Mesec iz rumenog klupka:
kolenika živne, poteče u tkanje,
te žica ušumi iz žubornog čunka,
iz razboja srca, u tkalačko stanje.

Da jaglikom prvom živici ožute,
da vrba olista, da oblak sa venca
maslačkom poteče, dok najezde ljute
iskaljuju narav: jer Slepica Jeca
i Živana Slepa i vide i znaju
da brda su oči, da ravni su uši
nad linijom peva; da ono što tkaju
žalosti i cvelja, a purpur je duši.

Ne svetliče igle, ne teku kančela,
a pletilja sura cvetoplete para.
U pletivu gustom izumiru sela
i navire vlaga iz umornih šara;
a vezilje dve nam, Ikonija, Olga,
zamirišu smiljem što stvorio bol ga.

A Vrdnička Vila, a Vukova Mina
i Koviljke lepe iz čar-spomenara...
U "Korpu sa grožđem" još zre Katarina,
a pritiče krepost iz dalekog nara
kroz namršten vazduh od načetih freski,
kroz Nadeždin "Prizren", "Gračanicu" njenu
i "Drvo na bregu"... Tek odsjaji reski
otvaraju pogled u san-ekumenu,
što krošnjama senči i "Resnik" i "Žetvu"...
kud Nadežda, sestra u tifusnoj družbi,
po livadi scvaloj u zaumnu metvu,
zaustavlja boje u vrućice žurbi.

Vrh trpeza poljskih u žetveno doba
naraste u zraku i razlomi hleb se,
a obzor rascrta rukavcem teskoba
i baci se srpom gde složio lep se
žrtvenik od snoplja, u zaranku crven.
U nekakav vashit taj tren je vaznesen
i traje u glasu što jagli se srmen,
a davno se čuo i bio raznesen...
(Mobarice bile i bili mobari...)
Postoji li išta u senkama tvari
da opstaje makar u ponekoj šari?

U državi mladoj, u presudnom veku,
tri kneginje behu, dve kraljice behu.
Prominuše one u godina teku
sa spomenom dobra, a s ranom o grehu...
Zar Srbija nije i Šareni konak
pod kapijom zvezda: za Ljubicom žita
talasaju burno; Persidin su orah
kultura i znanje; a s Julijom svita
na krunidbe seća; kroz gorčicu zala
za Natalijom se ukazuje Draga
dok divljaju boje u grimizu saga,
a vlaže se oči s dubinom od žala.

Požurilo veče,o glog se razbolo,
te nevestu jesen ne odvodi u dvor,
a vile se trude, uz prolomku kolo,
da razmaknu zvezde i udalje sumor...
Pod ognjištem neba šareniš se, Bašto,
a nemoć se trže i žalost svetluca.
Lomata se razum po pitanju zašto
pahuljica Zemlje iz ponora vrca.

Poslužavnik jedan, od lima i zelen,
a kraljevskim parom što odslikan bio,
prosjajuje rđom kroz zagroban selen,
te propao traje, u sećanju mio.
Tu Marija s vencem, pod dvoglavim orlom
i krunom sa krstom, u otmenom stavu
što ćutanjem znači, ublažuje prolom
i šum kastastrofe niz poletnu stravu...
Sudbina je naša neopevan pelen,
a poniru reči i jenjava patos
dok žute brežuljci i suši se neven
sa linije kratke rođenje — parastos!

Pretvorilo sve se u prah što je smleven
u tišak ništine, u obred neznanja
nad zastorjem kraja kud tekao jelen,
gde bivša budućnost u gluvilu sanja
da ukreše oči o nebesku čašu,
da isprati povest kroz tmu neosvića
u predeo Uma, u kolevku našu,
gde utače svest se u trzaj Svebića.

Vedrinom se svetli pred lanetom strelac.
Po mišljenja polju ne bele se rade,
a ljubavi vrle gorčinin su zdenac:
to Anica nutri, to Ksenija znade,
a pretrne učas i crn zemljodelac
propupe li leske saznanja i nade.

U vilokrug bilja, i tkaljo i preljo,
dolete li ikad Kalopere šumne,
to šumljenje pukne u pripevak "ljeljo",
što košute krene iz vrtače tmurne.

Kalopero Pero, čudesa se tvore:
preobražen svet je u milost što blaži,
te groblja se zore kroz um Isidore,
a Desanka plavu peruniku traži,
po ukletom znaku prašine i pleve,
za sve Magdalene i sve Genoveve.

Vrh vilinskog vitla, i tkaljo i preljo,
niz odrone sunca po čaškama sfere,
nad kružnicom plača, gde kupe se — ljeljo! –
vitopere strukom Kalopere Pere
i streljaju srcem, iz srčike kobi,
u dokoljen zvezdan po Nečaji vodi:
a izgoni izvor iz očiju svoda
Mnemosina srpska, Žeravija voda.


Politika objavljeno: 22/03/2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 04:11:09 am »

**
                                                                                                       UDC 821.163.41-14.09 Tešić
                                                                                                              821.163.41-95

JEZIČKA ALHEMIJA U SEDMICI MILOSAVA TEŠIĆA


Aleksandar Milanović


SAŽETAK: U radu se prate sličnosti i razlike između jezika u Sedmici i prethodnim zbirkama Milosava Tešića. Dok pojedini prepoznatljivi jezički postupci (npr. visoka frekvencija srpskih toponima, pasaži iz stranih jezika) više nisu prisutni, drugi se javljaju bilo sa istom motivacijom kao u ranijim zbirkama (etimološka figura), bilo drugačije motivisani (upotreba deminutiva i hiporistika, arhaizama, leksičkih negatora, okazionalnih polusloženica).

KLJUČNE REČI: etimološka figura, deminutiv, hipokoristik, arhaizam, neologizam, leksička negacija, okazionalizam.


Čini se da se svaki čitalac Tešićeve poezije mora složiti sa sudom Mihaila Pantića: "Povodom poezije Milosava Tešića možemo govoriti o bezbroj različitih pitanja, ali kada govorimo o toj poeziji, mi, zapravo, sve i da nećemo, moramo govoriti o jeziku, o njegovoj melodiji, o svim onim leksičkim slojevima i leksemskim raritetima, o prelivima i nijansama značenja koje je svakodnevni govor, moronski redukovan, plitak i plošan odavno zaboravio."1 I zaista, većina književnih kritičara, tumačeći Tešićevu poeziju, isticala je i mnogobrojne njene jezičke specifičnosti: uticaj jezika malih folklornih formi, nizove srpskih toponima, datih, uz jasnu simboliku, najčešće kao podsticaj za etimološku igru ili ostvarivanje fonetskog simbolizma, heterogen jezik u kome se ukrštaju arhaične i dijalekatske crte sa novim i okazionalnim, preplet ekavice i ijekavice, simbolički upliv mađarskog i latinskog jezika u srpski itd.

Svi pomenuti i mnogi drugi postupci odslikavaju se uglavnom u heterogenoj leksici Tešićevih pesama, dok su elementi folklornog i arhaičnog utkani, pored leksičke, i u gramatičku strukturu pesnikovog jezika. Tako u zbirci Blago božije nalazimo obilje folklornih, najčešće bajaličkih formula, ali u novim, originalnim tekstovima, čime su aktuelizovani i osavremenjeni drevni modeli pesničkog govora. "Folklorni ton", kako ga kritičari često nazivaju, postignut je čestom deminucijom, karakterističnom za dečji folklor, navođenjem tvorbenih mocijskih parova i parnih rimovanih konstrukcija, koji su tipični za zagonetke. U pesnikovom jeziku odzvanjaju etimološke figure, obeležje zagonetki i razbrajalica, te leksički negatori, čime se stvara ton sličan tonu zagonetki. Česte su i onomatopeje i elementi dečjih brojanica, razbrajalica, brzalica ili etimološpke magije.

Folklorni ton nalazimo i u zbirci Prelest severa, Krug račanski, Dunavom, ali je dominantan jezički postupak u njoj arhaizacija na svim nivoima jezika. Jezička patina ogleda se već u naslovu, u kome se javlja jedan leksički (reč prelest) i jedan sintaksički arhaizam (postpozicija atributa u sintagmi krug račanski).2 I sam pesnik obrazložio je u inetrvjuu datom dnevnim novinama neke od motiva za arhaizaciju svog pesničkog jezika: "Ne kažem da je moja poezija laka za čitanje. To uostalom nije ničija poezija, pa čak ni ona koja je ispevana na oko jednostavnim stihovima sa najrazumljivijom standardnom leksikom. Međutim, većina moje 'nerazumljive' leksike smeštena je u takav stihovni kontekst koji joj, uz pažljivo čitanje, uz duboku čitalačku koncentraciju, obezbeđuje neophodnu razumljivost, makar i toliko da se odškrinu njena značenjska vrata. Možda to i nije tako, ali je istina da sam se trudio da to tako bude. O estetskoj funkcionalnosti arhaične leksike moglo bi se naširoko pričati. Ukazujem tek na to da efektno upotrebljen neki arhaizam u poeziji savremenog pesnika prestaje da bude arhaizam i postaje moderna reč, da ne kažem i reč spasena od zaborava, reč koja nosi modernu osećajnost, te se otud, da zaoštrimo to pitanje do kraja, uz rizik preterivanja, ona može, u sferi pesničkog jezika, doživeti i kao neologizam."3

Izneti stav najbolje se može ilustrovati primerom arhaične lekseme prelest, koja je u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika4 definisana samo kao 'čar, draž izazvana nečim ugodnim, primenljivim; slast, naročito ljubavna', što potvrđuju i oba primera iz književnih dela nastalih u Zagrebu u drugoj deceniji XX veka. Međutim, Tešić, leksikograf i sjajan znalac istorije srpskog jezika, u naslovnoj sintagmi vaskrsao je i drugo, u Rečniku ispušteno ili, možda, u savremenom srpskom jeziku nepotvrđeno značenje reči prelest 'prevara, obmana, lukavstvo', koje beleži Sava Petković u crkvenoslovenskom jeziku.5 Pesnik je time na izuzetan način iskoristio zanimljivu polisemičnost arhaizma, istovremeno oživljujući jedno u tolikoj meri zaboravljeno značenje — da je promaklo i pojedinim književnim kritičarima.

Da je potisnuta reč tako zaista postala moderna, potvrđuje i roman Opsada crkve sv. Spasa Gorana Petrovića, takođe izuzetno upućenog u srpsku jezičku starinu, koji je, svejedno da li pod neposrednim Tešićevim uticajem ili ne, istu reč upotrebio u svome proznom delu, objavljenom dve godine nakon Tešićeve zbirke.6

Osim leksike, međutim, Tešić je u zbirci Prelest severa, Krug račanski, Dunavom arhaizovao i fonetiku, morfologiju, pa i sintaksu svoje poezije, koristeći se, s jedne strane, zastarelim oblicima srpskog narodnog jezika, sa druge — srpskih književnih: srpskoslovenskog, koji je bio u upotrebi do tridesetih godina XVIII veka i čiji su poslednji predstavnici bili upravo monasi manastira Rača, i ruskoslovenskog, koji je sa svojim prirodnim nastavljačem slavenosrpskim bio u upotrebi od treće decenije XVIII pa do sredine XIX veka, dakle upravo u vreme koje pesnik opeva. Tako se kao sintaksostileme javljaju postpozitivni atributi, položaji enklitika neobični za današnje jezičko osećanje, predikati pomereni na sami kraj klauza, što je sve dovelo do barokizacije Tešićeve rečenice. Uz baroknu leksiku, jezik je time u potpunosti aktuelizovan, davno vreme oživljeno. Kroz registrovanje arhaičnih crta i narodnog i književnog jezika simbolično se svedoči i o podvojenosti tadašnje srpske kulture, izraženoj u diglosiji.

Mnogi pobrojani jezički postupci, karakteristični za prethodne Tešićeve zbirke, prepoznaju se i u Sedmici. Drugi pak, izgubivši u novom kontekstu (novom sadržaju i novoj pesničkoj formi) funkcionalnost, u njoj se više ne mogu naći, što pažljivi čitalac pre svega zapaža pri potrazi za prepoznatljivom toponimskom brojanicom, ali i u drugim crtama — na primer izbegavanju upliva stranih jezika u maternji. Najčešće pesnik ipak zadržava jezički repertoar iz prethodnih zbirki, menjajući mu frekvenciju i motivaciju.

Iako obnavlja strogu formu srpsko-vizantijske crkvene poezije, Tešić je jezički, sadržinski, formalno i metrički inovira. O tome pesnik, upravo povodom Sedmice, kaže: "Obnavljanje nekog starog pesničkog oblika jedino je smisleno ako se u njega ugradi novi pesnički sadržaj, koji, s druge strane, gotovo redovno primorava pesnika da makar donekle i formalno preinači neku davnašnju pesničku vrstu."7 Ugradnja novog sadržaja, naravno, najčešće podrazumeva i primenu drugačijeg jezika.

Zato su i sada neki folklorni jezički elementi, tako karakteristični za ranije Tešićevo pesništvo, i dalje prisutni, doduše redukovani na manji broj sredstava i pojedinačno prigušeni u frekvenciji. Pronalazimo, tako, u formi crkvene poezije i etimološke figure naročito efektne uz glagole u imperativu (Modruj, veče modro 26, Pojačaj škripu, škripnice iz čvora 28, umnoži, svete, množenja bogatstvo 39, O Tkaljo lepa s razbojem u stasu, / u šumno tkanje sva vremena stkaj mi 49, Skinijo, svadbuj svadbeno bela 69) ali i uz druge glagolske oblike predikata (šire se širom Božija vrata 55, Zev bi da zevne 62, ne kući kuću jezički zbrka 63).

Takođe, deminutivi i hipokoristici prisutni su kao stileme i u ovoj zbirci, ali, čini nam se, sada ne više oslonjeni na dečji folklor, što bi u Sedmici bilo sasvim nemotivisano, već na srpsku klasicističku poeziju u kojoj je bila izražena sklonost ka deminutivima i hipokoristicima (i kojoj ćemo se još jednom vratiti u tekstu): ostrvce 17, drvce 23, pomenak 23, plamičak 23, brežuljak 28, cvetak 41, redak 41, rečca 41, zemljica 55, grančica 55, plamak 58, 78, danak 61, lozica 67, lađica 69, kišica sitna 69, praška 78, mehurak 96, dečica 96, 98, crkvica 99 itd. Tešić tepa čak i danima u nedelji: Subotice, listaj / u savršenstvu 47, Sredica tek će 62.

Arhaizmi u Sedmici niti su frekventni kao u prethodnim zbirkama, niti im je motivacija za takvo oneobičavanje jezika identična. Arhaizovana je i Tešićeva rečenica i njegova leksika.

Na sintaksičkom planu srećemo danas neobičan položaj padežnog (nekongruentnog) atributa u genitivu bezobličja carstvo 11, raskola jedinstvo 17, Višeg uma graške 26, hitre smrti presa 34, Gluvog doba svila 40, istih žudnji kuća 50, katastrofe žurba 52, jagoda ljupkih čudno saznanje 59, kružnice smutne odredba bitna 59, radosti refren 66, nade promil 68, smislenih kapi besmisla ures 69, ljubavi glagol 88, krsta začetak 99.

Manje neobična, ali takođe danas arhaična jeste i postpozicija padežnog (kongruentnog) atributa: nagon bogotvorni 12, prašnik zemni 56, Grdina rodna 57, postelja šumna 57, jabuka rodna 59, orkestar žurni 60, poredak njen 61, raskršće svako 61, prilika trpna 61, pupoljak žurni 66, pahulja šumna 66, vijuga zlatna 67, greh težak 67, tablica modra 67, potreba prava 68, mahuna mračna 69, svetraj kružni 69, oči ženske 82, košuta svoja 83, obličje vidno 87, kupina večna 90, koštica lažna 91, žitnica čelna 92, koliba gorska 93, pupoljak breskvin 99.

I postponirane i anteponirane atribute Tešić enklitikama ponekad odvaja od imenice — upravne reči sintagme (o vrat mi grčen 40, bašta je tvoja 56, o dojke mi vrhu 79, rečnik mi srca 88, kockast je stolnjak 91), čime dodatno arhaizira i oneobičava rečenični sklop.

U arhaične crte, bliske biblijskom stilu, može se uvrstiti i savremenom razgovornom jeziku neobičan položaj enklitika: gomila mrak se 11, orosi trag mi 18, odnesi bol mi 19, plamičak smisla da ne zagubi se 24, Kad skoli srh me 24, šareni žar se 34, podgaji čin mi 47, Ne trezni krik mi 48, Miluje mesec čelo mi 55, Pazuha tvoja otave dve su 57, raskoli Zlo se 59, otkrili stid je — uzdigla most je 60, Vaskrslih duša začuje hor se 68, Sljuštio kreč se 90, Ne može poj se začeti lako 94, taloži greh se 98.

Uz približavanje biblijskom stilu, dodatna funkcija arhaizama sada nije, međutim, da aktuelizuju konkretno prošlo vreme, već da sugerišu da su biblijske poruke svevremene, važeće u prošlosti kao i danas. Zato su u zbirci prisutna i nekadašnja, zaboravljena imena slova, koja su se javljala i u prethodnim zbirkama (Kad jedra prezre guduru Četvrtka i slovnu težest, zelen-dojki čaške / o rci tarne stamena a krhka; / iz kavez-slova, s imenom i dobro, / zavapi vlažna: Modruj veče modro 26), kao i lekseme štedar 23, težest 26, nadežda 64, dažd 64, topa 67, tušta 67, rašta 80, suštastvo 91, itd.).

Kao kontrast arhaizmima, na suprotnom polu vremena, a takođe sa zadatkom ilustrovanja univerzalnosti, svevremenosti poruka, u Tešićevom poetskom vokabularu nalaze se i lekseme iz savremenog života, koje kao da su preuzete iz dnevnih novina i magazina: hlorofil 24, krvna zrnca 27, registar 28, diktatura 40, integral 60, fotosinteza 68, ekran 68, grafikon 79, kamuflaža 80, taster 81, kriminal 91, difuzan 91, ekstrakt 97, eliksir 97... Najbolju ilustraciju ovovremene leksike u kontekstu crkvene pesme svakako nalazimo u pesmi Psalam sedmog dana: Ne umukni, Bože: u dizajnu zlo je / napupilo ljupko, u finom dezenu, / šarenicom vida, reklame se roje i satiru sluh mi u grabež-refrenu. / Ne umukni. Bože: u dizajnu zlo je!

U identičnom tonu pesma se i završava: Ne počivaj, viči, Savaote, Silo: / antene uključi, o krovove čuka / membrane razapni, jer grči se bilo /u amfibrah-metru, u kovnici zvuka. / Ne počivaj, viči, Savaote, Silo!

Podsetimo se, sa istom funkcijom i Ivan V. Lalić u Četiri kanona mesto pronalazi i leksemama i sintagmama — kolokacijama: globalno selo, opšta komunikacija, sponzor, mašina za mlevenje, megainflacija, semafor na raskrsnici, mali ekran itd.

Kod Tešića se u naizgled savremenim rečima nalaze i skriveni dijalozi sa pesničkim precima, kao u slučaju reči embrion, koju upotrebljava na dva mesta u zbirci (O žiško lipe s jasenovog hrasta, embrion ti si utrojenih sila 27, ali mi čuvaj pokoji odsev / s tamnog ekrana, makar to bio / prevarin somot, krađin kaloper, / ali i nade promil, embrion — / zametak nečeg čemu se ne zna / potreba prava, razlog ni veza, 68), a koju je tako senzacionalno u XIX veku u srpsku poeziju uveo, preuzevši je iz jezika nauke, pesnik Jovan Subotić, pesnik koga Tešić neobično ceni.8 Dalji pesnički trag, večan za pojam embriona, vodi preko Subotića — do Račanina Venclovića, čime se krug zatvara.9 Pišući o Venclovićevoj pesmi sa nesvakidašnjom temom — smrti pre rođenja — Milorad Pavić zaključuje: "Pesma Embrionu Jovana Subotića (...) tako je neočekivano dobila jednu minijaturnu paralelu u poetskom svetu naše i Subotićeve prošlosti."10 Naš pesnik, sasvim sigurno ne slučajno, tu paralelu povlači i u suprotnu stranu, ka vremenu naše sadašnjosti i poezije Milosava Tešića.       

Između arhaizama s jedne i uslovno rečeno neologizama, tj. reči novih i neuobičajenih u pesničkom jeziku s druge strane, na leksičkom planu u Sedmici susrećemo niz jedinica kojima bi prosečan savremeni čitalac najlakše pridodao odrednicu "neobično": šapor 24, zgrobiti 25, zgrašiti 25, gavez 25, srč 25, vatralj 28, koleso 34, tmur 34, pavit 35, pažit 35 itd. I po treći put čitamo pesnikove reči: "Ne znam u kojoj se meri koka-kola generacija zanima za poeziju, ali ako takvog interesovanja u toj populaciji ima, onda to znači da taj svet ima zadovoljavajuće jasnu predstavu o svojoj nacionalnoj pripadnosti, istoriji, jeziku i kulturi. Ubrzo bismo ostali bez ikakvog identiteta ako tako ne bi bilo. Uostalom, zašto ne bi neki kokakoličar ili kokakoličarka, ako već čitaju poeziju, posegnuli za odgovarajućim rečnikom da bi videli šta znači reč koja im je nepoznata, a opet što bi se morali i truditi da im bude sve jasno: poezija se više oseća nego što se razume.""

Niti u jednom postojećem rečniku čitalac, ipak, neće naći produkte isključivo pesnikove jezičke kreativnosti, Tešićeve okazionalizme. Semantička prozirnost njihova, međutim, potrebu za traženjem rečnika ništi. Prvi tip okazionalizama, prisutan i u ranijem Tešićevom pevanju, jesu leksički negatori. Ljubomir Simović je u njima, u zbirci Prelest severa, Krug račanski, Dunavom, video "leksički sloj do koga je Tešić mogao doći sledeći putokaz reči koji je našao u Popinoj pesmi", uz komentar da "Tešić na ovaj način slika razgradnju jednog svega, razgradnju smisla, razgradnju u samim osnovnim pojmovima, razgradnju neumoljivu, temeljnu i definitivnu".12 Autor ovoga rada u njima je pre video uticaj folklora (izvršen i kod Pope) i konstatovao da se njima ilustruje kultura koja se u svesti javlja i kao postojeća i kao prividna.13

U Sedmici isto jezičko sredstvo upotrebljava se sa novom funkcijom, ovoga puta da oslika sukob namera koje je Bog imao u sedam dana stvaranja i ostvarenja čoveka u osmom, tj. pometnju koja je nastala. Pometnja, metež, nastali su van jezika ali i u njemu, o čemu se u zbirci na više mesta (u pesmama Psalam četvrtog dana i Pesma prva: nužan je, ipak, molitven zapis) peva, a najkonkretnije u pesmi Peto pevanje:

Pogubnoj Gradnji nebo je svrha: / ne steže smola gordi Vavilon — / ne kući kuću jezička zbrka. / rečnik pometnji, dvojstva nebinom. / Veznik o pridev brojkama tuče — glagoli trajni svršeno zvuče. / Senarska zemljo, tržištem zlosti / imenskih reči valja se reka, uzvikom boga prilog se gosti, / luduju rečce mutnog porekla. / Mute se boje bistrih vokala. / Jezik je mućak — bleskanje kala.

Iz jezičkog meteža nastaju i stihovi u kome su prisutne negacije pojava karakterističnih za svet (i jezik) u harmoniji: U slepoj šumi jalovoga voća ne buja trbuh nego netrudnoća 29, u muk mi leden, koji bi da smelje / kamenjar greha, da ga smrvi, svali / u netraj trajni 42, Zemlja je miris bratoubistva, / pletivo jeze koje se para. / Poredak njen je pismo nepisma 61.

Iz iste jezičke zbrke koju opeva niču kod Tešića i okazionalne polusloženice, tako karakteristične i za prethodne zbirke, kojima se, kako je već u kritici konstatovano, jezik oneobičava tako što Tešić "dosledno izbegava istrošene kvalifikativne sintagme — pridev + imenica,14 ali ne samo taj tip sintagmi, o čemu svedoče primeri iz Sedmice: haos-polje 11, zumbul-ruda 13, razboj-boja 19, jesen-sena 19, zelen-dojka 26, kavez-slovo 26, četvrt-tren 33, gvozden-ljuska 35, pelen-zvezda 42, kutljag-telo 43, osvit-sjaj 47, kaloper-duša 50, istok-čaša 50, grabež-rulja 51, napast-narkoza 61, bodež-kadifa 64, ipsilon-iks 68, grabež-refren 83, orah-nebesa 87, kvarež-ostatak 87, raspamet-sveza 87, zamor-pejzaž 87, ponor-tamnina 87, kalem-vreteno 88, nerazum-reka 91, ures-nitna 95, stožer-soha 95, vazduh-zraka 95, pamtivek-zova 99.

Pometnju, kao i neprekidno sukobljavanje svetlosti i mraka, najbolje odslikavaju oksimoronske polusloženice ponoć-jutro (13) i rastroj-stroj 19, kao i oksimoroni (vedrinin tmurak 19, mesečina sunca 29, kockasta lopta 55, kružeći stoje 65, kocka od kruga 67), te antiteze (Trenuci to su neslovnn i slovni 12, obeju boja on je zatvorenik, / i čuvar njihov 13, Stojim a letim 58, zapad je istok 59, izvorci njini njina su ušća 67).

Opevajući jezičku i vanjezičku pometnju sveta od pamtiveka do danas, kroz upotrebu različitih i pažljivo motivisanih jezičkih postupaka i sredstava Tešić je ponovo potvrdio glas neponovljivog jezičkog alhemičara među savremenim srpskim pesnicima.


______________________

01 Mihailo Pantić, Sinteza pesničkih tradicija u poeziji Milosava Tešića, Milosav Tešić, pesnik, Narodna bibliotska Kraljevo, 1998, 146.
02 Za detaljniji uvid u jezičke karakteristike pomenutih zbirki v. Aleksandar Milanović, Folkorno i arhaično u jezičkoj strukturi pesama Milosava Tešića, Milosav Tešić, pesnik, Narodna biblioteka Kraljevo, 1998, 59—76.
03 Intervju dat Draganu Mojoviću za dnevne novine Blic od 21. jula 1999.
04 U izdanju Matice srpske, Novi Sad 1967—1976.
05 Sava Petković, Rečnik crkvenoslovenskoga jezika, Srpska manastirska štamparija u Sremskim Karlovcima, 1935; fototipski — Srpska patrijaršija, Beograd 1971.
06 V. Aleksandar Milanović, Stilematičnost arhaizama u romanu Opsada crkve sv. Spasa Gorana Petrovića, Povelja, 1, 2000, 120—130.
07 Intervju dat Zoranu Radosavljeviću za dnevne novine Politika od 7. 1. 2000.
08 Usmeno Tešićevo svedočanstvo u razgovoru s autorom ovog priloga.
09 O Subotićevoj pesmi Embrionu v. rad Miodraga Pavlovića O jednoj pesmi Jovana Subotića, Epoha romantizma, prirelio Zoran Gluščević Nolit, Begrad 1966, 165—172.
10 Miodrag Pavić, Gavril Stefanović Venclović, SKZ, Beograd 1972, 233.
11 V. fusnotu 3.
12 Ljubomir Simović, Tragom račanskih kaluđera, Milosav Tešić, pesnik, Narodna biblioteka Kraljevo 1998, 27—28.
13 V. fusnotu 2.
14 Nikša Stipčević, Pesma ukrššenih puteva, Milosav Tešić, pesnik, Narodna biblioteka Kraljevo 1998, 13—23.



Aleksandar Milanović
scindeks.nb.rs

[postavljeno 16.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2010, 04:11:31 am »

**
Stihovi Milosav Tešić


SIJEČANJ: U SNIJEGU BOŽUR SJA

Kud ćeš, pile, sokole, kud s prozeblim kurčićem!?
Nikud, mačak, ne mrdaj — valja klati posjeke!
(Prosijevne sječivo pod žeženim brusićem,
a sjeverac ćurliče kroz gudure, prosjeke.)
Započinje vabljenje: Gude-gude-gudice —

evo meće s prekrupom ovdje gdje su uzice,
sjekira i čengele. — Krene vepar krmaču:
gegaju se, guriču, gone tikvu po blatu,
a slanina ziblje se. Kroz biočug, kukaču
žmurka sunce jovanjsko, o sataru okatu

kresne snježnim zračićem. — Koljem, šurim — jedan, dva!
Coke-coke, vepriću, laka mi je ručica,
u njoj mi je bosiljak. — (U snijegu božur sja.) —
Ne plaši se, prasice, pecnuće te mušica

i ujesti skakavac! — Hajde, štrkljo, štrkljane,
hvataj krv u sudove — daćemo ti prdalo
i sa žara slezine! — Vuku mačke grkljane,
a crijeva keruša. — Tek vjetrovo drndalo

u jabuku šupljaru nešto strese, udrobi.
Što je toplo rukama u svinjećoj utrobi!


PČELINJAK

Grabežan sumrak guta gugutke,
loče surutku, pljuje ugruške.
Prospe se dremež ćuka, jejine,
odloži alat pleme pčelinje.
Svetac u dronjku voćke sparuje,
baca se žarom, krpe spaljuje.
Kolica škripe. Tmulo trutovi
gude, brundaju. Kućni duhovi
vunu dridaju. Uštap utvara
gazom prelazi — gnjile mošnice
u bakrač s medom moči. Košnice,
smiljem kađene, guši uspara
i fujka zefir, vreo, voštani,
u razboj noćni, krckav, koštani.


KLENAK

U rešetku iza Klenka
zapliće se rog jelenka.

Oko kuće bez dvorišta
s jednim Crnim jezdi Ništa.

Zmijom pejzaž, rezbarija,
sa tromeđe u me zija.

Kukuriče Petrov cvetak.
Za nedeljom kaska petak.

Izgoneći šeboj-boju,
vida Luna paranoju,

a zinuvši, čak vrh Tise,
karanfilom zapali se.

Tajni žižak, istog časa,
pšeničicom protalasa.


NEPOZNATI RAČANIN:
GLEDAJUĆI ZLU U OČI

Zlo je meni prozborilo
kad je vrata otvorilo:
Dobro veče, sjajna trepko!...
Stižu Trojko i Treperko.

Zlo je meni gututalo
kad mi ruku usukalo:
Jedi knjigu — gutaj slova,
trepet-lisko jasikova.

Zlo je meni namignulo
u krstima kad žignulo:
To što pucka nije koska
nego plamen žedan voska.

Zlo je meni šaputalo
kad mi grlom skakutalo:
To što šumi, mrvo živa,
šum je ruže sa sečiva.

Zlo je meni cijukalo
kad mi rebra čijukalo:
Ja sam sveća, cvete beli,
što ti svetli dok te celi.

Zlo je meni tiho reklo
kad mi gvožđem uši peklo:
Ja sam igra — nisam zloba,
igraću ti oko groba.

Zlo je meni čavrljalo
kad me mrakom kotrljalo:
Ne jadikuj, praško snega,
ja sam alfa i omega.


MLIN S NEBESA

Rasani se nagon vatre:
tutnji žrvanj da se satre;

omiču se s mlinskog točka
pilad zvezda, Mesec kvočka.

Kroz rešeto zvezdoresa
promleo je mlin s nebesa.

On je tutanj nesmirenja
u sistemu nesistema.

Vezuje se voda u čvor.
Meljavom se diže sumor.

Mlinsko kolo širi zonu:
hvata šumu — vasionu.

Koji melje vodu živu
poznaje se po meljivu.


ROSA CANINA

Sjani mi, sjani, divlja ružice
Ovo su časi raspuklih sanja
Uzalud tržem prozukle žice
u vražjem kolu okolo panja
Oglase strune trzaj užice
Mnogo je zbilje, groze, hroptanja
Zasvetli nebo i prhnu ptice
kroz jasnu suzu u bela sjanja
U zreloj jezi suroga inja
cvati mi, cvati Rosa canina

Iz mene sjaji gljiva ludara
Sa čamov-daske pišu mi čavke
O tmurno podne lađom udaram
i brodim, brodim bez jedne javke
Nije li biće gašenje žara,
pelinov cvetak u krilu majke,
pahulja žarka što se razara i hrli,
hrli od želje žarke
Seli se telo u čašku krina
Cvati mi, cvati Rosa canina

U srcu zdrobljen svetluca kristal
Cijuče duša, kaplja s izvora
Zahuje živci uz drobni lišaj
i peče zumbul, zumbul otrova
Svibanjsko cveće natkriljuje ždral
U smernoj tuzi romori gora
Zeleni breže, dugom zablistaj
i plamen svuci niz lice stvora
Sa usne usna latice spira
Cvati mi, cvati Rosa canina

Ja gledam u svet očima bilja:
i vidim senku, i vidim krila,
i slušam kako kroz mračna tkiva
žubore ure i tuku bila
Ja čujem žamor ušima smilja:
ni tajne spone pogmulih sila,
ni plaha voda, ni vatra živa
ne znaju tajnu mojiih tamnila
Iz srca Oca kroz srce Sina
cvati mi, cvati Rosa canina

Od rumen-jada i od zreline
ja jezdim belcem, jezdim, carujem
uz žubor-more, preko tanine,
i svakoj drači dukat darujem
Drugi je život iza crnine:
sa drugom družbom onde svanjujem
i sinem, sinem uvrh strmine,
sa druge bulke grejem, žarujem
To žalba nije no pesma ina
Cvati mi, cvati Rosa canina

Ja ginem, Mati, ludom maticom
i trgam grozje, trgam kupine,
i vitlam, vitlam božur palicom,
i trpim, trpim trulež trupine
Vine me vetar, vine lađicom:
od vrele žalfe pečal ugine
i line, line hudom stazicom
sa himen-huma blesak buktinje
Sabirci moji nemaju zbira
Cvati mi, cvati Rosa canina

Zlatnu mi škrinju čvorak raskuje: o
sviću ceste, svetle bogazi,
od moje ruže flora strahuje,
kroz mene ruža s nožem prolazi
Spušta se pauk s prazne čahure
i žedan prede, u lov polazi
Psaltir mi čita jesen s mahune,
a pauk grabi, pauk dolazi
U šuplje gajde vetrina svira
Cvati mi, cvati Rosa canina

Rascepom svesti cvili rakita
Selenu hvata ljuta groznica
Od teške zveke sjajna nakita
pucaju vene, drhti lozica
Ja trošim strasti prosca što skita
S međe mi grane rujna gorčica
Kruni se oblak, krune se žita,
kruni se u me ruža božica
U čednom času čulnoga čina
cvati mi, cvati Rosa canina

U igri varki žarulje kresnu
i nema noći ni ima dana
Od ludnje sudnje ljubice blesnu,
pakao s rajem pod suncem sanja
O leden kamen nebesa tresnu
i s venca planu sedma svitanja
Kazujem tajnu, tajnu čudesnu,
plačem radosnim, znakom pitanja
Iz srca Oca kroz srce Sina
cvati mi, cvati Rosa canina


PRETRES KUĆE

Šljivom behar: proljeće. S proplanaka, s gajeva
djevojči se priroda. A u kući pretres je. —
Mamicu ti četničku, gdjeje slika Kraljeva!?
viče trojka skojevska. — Zaturila negdje se —
odgovara djeda im. Škripe škrinje, police;

krevet srušen, provaljen, a klimave stolice
pod čizmama krckaju. (Skoči mačak s pendžera,
uvrh trešnje popne se.) Preturanje, lupnjava:
s peći čunak tandrkne, iz razdrtog džempera
ispadaju orasi. Tresak, vika, tutnjava

začuje se tavanom1. — Kriješ vunu, pšenicu,
mamicu ti četničku! (Smrsi starac u njedra:
Nisam četnik, Srbin sam.) — Krvavu ti česnicu
hajde podrum otvaraj!2 — Burad, kace i vedra

ispremeću momčine. Ugledaju prazan ram3...
Cikne jedan čvorugav: — Nanu li ti naniiu,
nemaš sliku, imaš ram! Zar te nije, stoko, sram! —
Kundak, šaka: djedov krik... Kroz koprenu tami

krenu dalje skojevci. A iz gunja uboga
šuška djedu sličica kralja Petra Drugoga.

1 (Prhne golub prsplašen)
2 (Pas zalaje, pobjegne)
3 (Ram u čabru kupusnom)


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2010, 04:11:56 am »

*
MILOSAV TEŠIĆ, PESNIK, DOBITNIK NAGRADE "MEŠA SELIMOVIĆ"


MASLAČAK MOŽE BITI RUŽA

Pesnik Milosav Tešić, objavio je svoju prvu knjigu pesama "Kupinovo" 1986. godine. Zatim slede zbirke "Ključ od kuće","Blago Božije", "Krug račanski Dunavom"... Pre pet godina objavio je "Prelest severa". "Nolit" je 1998. godine objavio "Izabrane pesme" Milosava Tešića, a prošle godine SKZ u svojoj čuvenoj biblioteci objavio lirski spev "Sedmica".

Ovu knjigu književni kritičari stavljaju u sam vrh srpske poezije, a i razni književni žiriji su ovu knjigu uzimali kao jednog od najozbiljnijih kandidata. To je, čini mi se, svejedno ovom pesniku, jer njegov lirski spev je nastojanje "da se praznina puni, imenica stvara" i pokušaj da se svet zaustavi "jer mogu očas šume da oneme/ da bude zbrisan jezik čavke kreje/da vidik zastru krljušti i peraja". Zemlja je za ovog pesnika čas Tikva, čas knjiga Mraka, čas Prazna soba, čas Krčma prokletstva...

Gospodine Tešiću, da li je pesma molitva?

Može se slobodno reći da u srpskoj poeziji savremenoj, modernoj, nema mnogo pesama za koje bismo rekli da su pesme molitve. Takvih pesama bilo je u našoj srednjovekovnoj poeziji, a ona je imala jak oslonac na vizantijsku književenost. U poslednje vreme kod izvesnog broja pesnika pesme jesu molitve. Tako da se može reći da postoji jedna nova lirska vrsta molitvena.

Vaša poezija je na tragu Momčila Nastasijevića. Koliko je jezik "sklonište"?

Pesma je ustvari, jedna posuda i ako gledamo sa stanovišta jezika i u nju se skupljaju, staču, sva prethodna iskustva na planu jezika. U tu posudu ne može sve stati. Vi ste spomenuli trag Nastasijevića... Trag Nastasijevićevog pevanja, jednog od naših najvećih pesnika, oseća se u mojoj poeziji, i to nije ponavljanje. Prosto, velikog pesnika ne možete ponoviti... To je polaženje od nekih njegovih pesničkih iskustava, nekih njegovih jezičkih kondezacija. I Momčilo Nastastijević je polazio od nekih drugih, prethodnih pesnika. Prisustvo Nastasijevićeve poezije je bilo očitije u mojim prvim knjigama, i sada ih ima manje, ili ih uopšte nema.

Vaša "Sedmica" je neka vrsta sagovorništva sa Biblijom, ili bolje rečeno Biblija je polazište Vašeg pevanja?

U mom ukupnom pevanju biblijski motivi su prisutni prilično... Doživljaj stvaranja sveta ugrađen je u "Sedmici", odnosno, Knjiga Postanja... Znamo, za šest dana je Bog stvorio svet... To nije prepevavanje, ili opevavanje mita... "Sedmica" je pevanje o onome što je nastalo posle stvaranja, o onom osmom danu koji još uvek traje i koji je nastao kao posledica nedoumica posle tog veličanstvenog čina stvaranja. Biblijske legende i mitovi koji su prisutni samo su podloga da se nešto kaže iz savremene pozicije.

Vi insistirate na vezanom stihu, na zvučnoj tačnosti?

Mislite na verifikacionu, metričku stranu moje peozije?

Ja isključivo pišem u vezanom stihu, a "Sedmica" je moja najrigoroznija knjiga što se tiče metričke tačnosti. U "Sedmici" je ispevano šest novih varijanti srpskog vezanog stiha. Kad kažem novo, to nije s neba palo! U pitanju je oslanjanje na srpski klasični vezani stih. I to su temelji nastanka mog pisanja.

Jezik je i stecište prošlosti. Koliko je teško prepoznati tu prošlost u jeziku?

Pesnici imaju čula za to! Sitnica, to prepoznavanje, otvara nov pesnički prostor.

Ima li apsolutne pesme?

Teško je reći da ima. Pesnici teže tome, ali to je teško reći... Znate, ta težnja ka apsolutnoj poeziji je bitna i zahvaljujući njoj, poezija kao umetnost traje.

U svojim ranijim zbirkama koristili ste i ijekavicu. Isključivo kada ste se sećali slika iz detinjstva...

U pisanju koristim oba naša izgovora. Ijekavski izgovor je moj maternji. U mojoj ranijoj peoziji je više prisutan. "Sedmica" je ispevana ekavicom. U "Ključu od kuće" su motivi iz detinjstva i te slike sam diživljavao u ijekavici. Da sam ih pisao ekavicom, bile bi krnje.

Jedan Vaš stih glasi: "Ja gledam u svet očima bilja".

Da u mojoj poeziji je svet bilja itekako prisutan. Od prve knjige "Kupinova", pa do "Sedmice"... Biljke su uvek simbol i uvek maslačak može biti jednak ruži... Majčina dušica, jabukovom cvetu! Ali, to ne treba shvatiti kao ukrašavanje! Da bi rekli ime jedne biljke u pesmi, morate imati doživljaj te biljke. Ne samo vizuelni! Od imena biljke može se stvoriti potpuno novi svet. Biljke su dovođenje sveta u neku zajedničku tačku svega živog, a u pesmi se to može.

Evo, nedavnoste dobili nagradu "Meša Selimović". Šta mislite o nagradama?

Postoje prave književne nagrade koje imaju ugled i one koje su bez ugleda. Ali, ako se nagrađuje dobro delo, to je i nagrađivanje nagrade! U tom smislu nemam ništa protiv, to populariše književnost, te i oni koji ništa ne znaju o poeziji, saznaju da ona postoji! Nažalost, vreme u kome živimo čini da nagrade znače nešto samo ako to podrazumeva i neku novčanu vrednost! Nisu ni pesnici željni papira, koje su potpisala tri-četiri člana žirija!


O. Đurđević | 2002 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 03, 2016, 11:50:23 pm »

*
MILOSAV TEŠIĆ


"MLINSKO KOLO" MILOSAVA TEŠIĆA

Akademik Milosav Tešić, dobitnik "Trojeručice", o novoj knjizi pesama. Ako se između prošlog i sadašnjeg vremena otvori provalija, naići će sa na to bezdno i u budućnosti





ODRASTAO sam u vodeničarskoj porodici, ponekad, kao dečak, i pripomagao u vodeničkim poslovima — u radnjama teškim i odgovornim. Pojam vodenice i bukvalno se dodiruje s onim delom Molitve Gospodnje koji glasi: hleb naš nasušni daj nam danas.

Akademik SANU, pesnik Milosav Tešić, ovim rečima opisuje osnovni, izvorišni podsticaj za opevanje i veliku posvetu vodenici u novoj knjizi pesama "Mlinsko kolo" (izdavač Zavod za udžbenike), kojom se još jednom dokazao kao prvorazredni umetnik srpskog jezika.

Bez te čvrste iskustvene podloge teško da bi se mogla površna predstava o vodenici preobraziti u široko zasnovanu i složenu metaforu postojanja ili u zvučni uređaj u čijim se sazvucima čuje ili bar naslućuje rad kosmičkog bila. Sa "mlinarske" tačke gledišta i poezija je mlivo: fino jezičko mlivo, proizvod stvaralačke meljave — kaže za "Novosti" Milosav Tešić.

Koliko današnji čitalac može da oseti magijska značenja koja su vekovima unazad nosili voda, mlin i čitav ambijent oko vodenice?

Pesnička umetnost ima obilje sredstava, znanih i neznanih, kojima može da dočara svaki predmetni svet: njegovu fizičku sliku, njegovo zvučanje i sve drugo što označava suštinu tog sveta. U knjizi "Mlinsko kolo", u ciklusu "Pašum vodeničkog buka", čestim promenama ritma pokušavaju se dočarati vodenički šumovi pri mlevenju žita. Pomoću tih ritmova, koje će svaki pažljiviji čitalac, čak i bez ikakvog metričkog predznanja, prepoznati kao različite, ulazi se u svet i konkretnih i naslućujućih značenja vode, mlina i uopšte vodeničke atmosfere, stišane ili bučne; stiže se u vodenicu preoblikovanu u složen poetski simbol. Za čitaoca je važno da prvo oseti taj ritam. Potom će ga melodija lakše ili teže, brže ili sporije, već prema meri njegovog čitalačkog iskustva, uvoditi u magijski, simbolički, stvarni i nadstvarni svet vodeničkih slika i njihovih značenja.

Na kraju knjige dali ste, ipak, objašnjenje.

Pošto znam da većini čitalaca nisu poznati pojedini ili čak i mnogi vodenički termini, objasnio sam ih u pratećem tekstu "Beleške uz pojedine reči". Tu su, na primer, protumačeni i ovi pojmovi: badanj, vitao, vodeničište, vreteno, gornjak, donjak, žrvanj, koleso, kolo, mučnica, mučnjak, omaja, peraje...

Reči koje koristite u pesmama, njihovi oblici i zvuci, kao da i same sobom iz davnina nose zaboravljenu melodiju. Smatrate li da vaše pesme mogu biti razumljive i bliske i onim čitaocima iz ovog vremena koji daju primat vizuelnim umetnostima?

I poezija je vizuelna umetnost i to od najfinije vrste, ali se ona ne može poimati u zavaljenom i opuštenom stanju ili cupkajući nogom preko noge! Da bi se proniklo u njena značenja, da bi se shvatile njene poruke, ona od čitaoca ponekad zahteva čak i sastvaralački odnos. U njenim nadnaravnim, nestvarnim slikama — ako se do njih emocijom i umom dopre, ako se one sržno otvore — data stvarnost se preobražava u viziju bitno drugačijeg postojanja, u novost u kojoj se sjedinjuju prvotno i potonje.

Nagrađeni se nedavno "Bogorodicom Trojeručicom" kao pesnik nadahnut hrišćanstvom, koji oživljava i inovira tradiciju. Da li srpski pisci samo u naše vreme okreću leđa tradiciji ili je to bila prirodna odlika svake nove književne generacije?

Zanemarivanje tradicije ili čak i prezriv, nipodaštavajući odnos prema njoj nije u biti nijednog autentičnog stvaralaštva, bez obzira na to što se pojedini pisci ili grupe pisaca deklarativno izjašnjavaju protiv tradicionalnih vrednosti. Bitno je održavanje i nastavljanje veza između prošlosti i sadašnjosti i njihovo projektovanje u buduće doba, ali stvaralački nadograđeno. Ako se između prošlog i sadašnjeg vremena otvori provalija, naići će sa na to bezdno i u budućnosti. To znači da vremensko trojstvo prošlost-sadašnjost-budućnost valja da bude prožeto i objedinjeno jedinstvenim i kontinuiranim strujanjem. Originalnost jednog pisca ili najboljih predstavnika jedne književne generacije ogleda se i u načinu baštinjenja sopstvene tradicije, a nikako u njenom odbacivanju. Nijedan savremeni srpski pisac, koji je zaista pisac (a ne samoproklamovana, lažna veličina), ne zanemaruje nacionalnu književnu tradiciju i kulturu.

Kažete u uvodnoj pesmi "Žički natpis" da "u ništenje greznu čistota i ponos", kao da ste u najkraćem odslikali današnji svet. Može li se opet uskladiti poremećeni "odnos čoveka i neba"?

Tragam za preostalim primerima takvog odnosa, živim i postojanim u predelima iza ovosvetskog mračnog zastora, tamo gde združeno šume podzemne i nebeske vode, gde se čuju jezici bezazlenih, nevinih i čestitih, tamo gde poganija i beščašće još nisu stigli da zakorače.

Često se čuje da Srbija na svim poljima često pravi korak napred, pa dva unazad. Kako objašnjavate to srpsko mlinsko kolo iz kojeg nikako da se izvučemo?

Preporučio bih srpskim političarima da bez brzanja i preskakanja a sa razumevanjem pročitaju tekst Nikite Mihalkova "Istina i pravda — Manifest prosvećenog konzervatizma", jer su ideje izložene u njemu od značaja i za našu budućnost, ako nam je do nje uopšte stalo.

U našem udvostručenom koračanju unazad ogroman udeo ima prilježno izvršavanje zadataka na razgradnji nacionalnog identiteta. Čitavi radni timovi utrkuju se u ocrnjivanju sopstvenog naroda, što je izgleda jedan od oberučke prihvaćenih uslova za učlanjenje u Evropsku uniju. Oni to čine u potpunoj medijskoj komociji i komforu, uz ravnodušnost prema propadanju nacionalnih dobara ili čak uz podsticanje tog propadanja; rade to uz omalovažavanje i nagrđivanje nacionalnih kulturnih vrednosti i uz prećutkivanje nepravdi koje nam se često nanose. Oni u ekonomskoj propasti i bankrotstvu pojedinih članica te grupacije ne žele da vide ono što je svakom očevidno i krajnje opominjuće.

Slika naše stvarnosti je u neskladu sa našim željama?

Naspram ovdašnjeg svakodnevnog panegiričnog, a već odbojnog i dosadnog, veličanja potrebe za što bržim zauzimanjem stolice u evropskom raju, stoji slika opustelih srpskih sela i zaparloženih oranica, sa tonama i tonama smeća, godinama gomilanog oko osiromašenih gradova, pored puteva, uz reke, razbarjačenog po drveću. Nikako da se ta smetlišta očiste! Možda je tako i bolje, jer je to verna slika naše stvarnosti, njena realna i simbolička oznaka.

Da se razumemo: kao što sam svestan ličnih nedostataka, svestan sam i mana naroda kojem pripadam, ali me to ne lišava ljubavi prema njemu. Zato u izrazu evrointegracije sasvim jasno čujem i refren bombardovanje NATO avijacije.



DOZA INSTANT KULTURE
SMATRATE li da bi Srpska akademija nauka i umetnosti mogla aktivnije da učestvuje u kulturnom i javnom životu?
Po prirodi stvari, SANU niti je ikad bila niti bi valjalo da bude sudionik u kulturi masovne potrošnje, ali je tačna i vaša primedba da bi ona mogla biti aktivnija u našem kulturnom i javnom životu. Ono što se u sferi kulture događa u Akademiji, iako ona o tome redovno obaveštava javnost, nema jaču medijsku podršku. Verovatno zato što nije dovoljno privlačno za širu javnost, naviklu na obilatu dnevnu dozu instant kulture, a donekle i zato što Akademija nije medijski agresivna. Ipak, protekle godine, na primer, održana su dva značajna naučna skupa, jedan o književnom delu Meše Selimovića, drugi o stvaralaštvu Skendera Kulenovića; priređene su i dve veoma vredne, velike izložbe, jedna vajara Nikole Koke Jankovića, druga slikara Todora Stevanovića. Možda je to malo, ali je za utehu da su to događaji od prvorazrednog značaja. U Akademiji se, sa druge strane gledano, gotovo svakog dana ponešto važno događa, važno u naučnom ili kulturnom smislu, ali je uputno i zapitati se da li to neko želi da vidi, da sasluša i da zabeleži.

Bane Đorđević | 14. januar 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: