Aleksandar Ristović (1933—1994)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Aleksandar Ristović (1933—1994)  (Pročitano 12185 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 21, 2010, 04:17:17 am »

*




ALEKSANDAR RISTOVIĆ
(Čačak, 24.08.1933 — Beograd, 30.01.1994)

Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Čačku, a Filozofski fakultet u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika i književnosti radio je u OŠ "Filip Filipović" i Gimnaziji u Čačku, a kao urednik u beogradskim izdavačkim preduzećima Mlado pokoljenje i Nolit. Objavio je zbirke pesama: Sunce jedne sezone (Nolit, 1959), Ime prirode (Bagdala, 1962), Drveće i svetlost unaokolo (Prosveta, 1964), Venčanja (Nolit, 1966), O putovanju i smrti (Nolit, 1976), Ta poezija (Nolit, 1979), Ulog na senke (SKZ, 1981), Gore i dole (Gradska biblioteka u Čačku, 1973), Dnevne i noćne slike (Narodna knjiga, 1984), Slepa kuća i vidoviti stanari (Nolit, 1985), Lak kao pero (Nolit, 1988), Platno (Narodna knjiga, 1989), Praznik lude (Prosveta, 1990), roman Trčeći pod drvećem (Prosveta, 1970) i knjigu poetske proze Pisma sanjalici (Nolit, 1972).

Matica srpska posthumno je izdala Ristovićevu zbirku pesama Hladna trava (1994), Svetiljka za Ž. Ž. Rusoa, Neki dečak i Mali eseji 1995. godine. Nolit je objavio najveći deo rukopisa koje su, iz pesnikove zaostavštine, priredili Milica Nikolić i Miloš Stambolić. Iste godine Srpska književna zadruga objavila je i knjigu Ristovićevih pesama Mirisi i glasovi u izboru Pavla Zorića. U prepevu Čarlsa Simića u Vašingtonu objavljen je izbor pesama ovog autora naslovljen Some other Wine and Light (The Charioteer Press, 1989).

Aleksandar Ristović je prevodio sa francuskog jezika (Žak Prever: Poezija, 1969), i pisao književne kritike. Dobitnik je Nolitove i Zmajeve nagrade za knjigu Nigde nikog. Za knjigu Slepa kuća i vidoviti stanari dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1986. godine, a za knjigu Praznik lude nagradu Branko Miljković 1991. godine. Glavni gost Disovog proleća u Čačku bio je 1983. godine.
Radio dženarika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 04:17:41 am »

**
Stihovi Aleksandar Ristović





LJUBAV

Ne mogu nas dohvatiti ni vreme pred kojim uzmičemo
sa užasom u očima, ne osvrnuvši se,
ni neme životinje, ni talasi,
ni noge nevidljivih jahača, ni koprive.

Ali siđite vi kojima
dobacujem poljubac kroz prozor već blizu svetlosti,
ugušeni na pragu, zaustavljeni
jednim zviždukom, velikim lampama leta.

Sačekujući naš povratak hvatate se za ruke,
ne osetivši da opasnost može naići sa bilo koje strane;
trčite jedni drugima u susret, osmehujte se
zbunjeni od prvog dodira dok doručkujete udvoje.

One ruže ispaljene u vazduh, ona
zvona u dolini, šaptanje, dodir rublja,
slike koje doživljavamo ponovo, prisustvo
mora koje se udvaja, koraka koje sustižemo.

Iz knjige Sunce jedne sezone, Nolit, Beograd, 1959.


PROLEĆNI RADOVI

Hajde već jednom, pokaži se ti, omrznuto zelenilo,
vi, trupci i panjevi i iverje za potpalu,
tamo gde nedostaje jedno od vas zamenjuje ga drugo u bilo kojoj upotrebi
dok sneg duva kroz otvorena vrata na pokrivače i odeću.

Nevidljive su ruke onoga koji vas njiše vi, tanke grane,
ali mu osećate snagu kao da je u pitanju kakvo dete ili odrastao čovek,
ja isto tako, opažam rumenilo na nepostojećim ustima
dok mi idu u susret vazdašnje nevolje i nesreća u drvenom kovčegu.

Ne, dakle, treperenje snega nego prostor obojen zelenilom,
ne obrve i usta, ni celo lice u kovrdžama,
ne zamagljeno okno, večernja svetiljka ili ljubičasto uzglavlje,
ne revolucionarna muzika ni sirotište sa razvaljenim krovom.

Ti, moja ženo, ideš u providnoj odeći preko providnog polja,
uskoro ćemo naići na providno drveće i na providne sagovornike,
praznina najednom ispunjava bilo koje utočište sa mogućim posetiocima,
slatko je umovanje u praznini uz studentsko zvonce ili uz drveno čegrtaljku.


Iz knjige Slepa kuća i vidoviti stanari, Nolit, Beograd, 1985.


15

Nemoj odugovlačiti, ti, smrti, gledajući me kroz rešetke,
toliko udaljena kao da se nikad nećemo naći oči u oči;
izmakao sam ti u najboljim godinama ostavljajući ti gluvu starost,
usta koja ne krvare od ujeda i telo među večernjim senkama.

Zateći ćeš me drugog dana i u drugojačijim okolnostima
kad te ne očekujem za stolom ili na vetrovitom drumu,
biću dovoljno mudar da učinim snošljivim tih nekoliko trenutaka
kada mi se ukaže tvoj nepodoban oblik u stvarima koje ne poznajem.

Da li si ti žena čija mesnata usta volim,
da li si ti brežuljak u detinjim snovima
gde se dodirnusmo pre nego što smo rekli "da" jedno drugom,
da li si ti rashlađena čaša sa otiskom moja četiri prsta,
da li si ti blesak i prazno okretanje točka na prevrnutim dvokolicama?

Ne postoji sećanje na tebe niti tvoj tačan opis
i moguće je da te oličava sve što je unaokolo i u čije se slike odevaš;
hrana za pse, bič, senka čizama i lepet krila
tek su puko nagađanje na koje, evo, pristajem, u nedoumici.


Iz knjige O putovanju i smrti, Nolit, Beograd, 1976.

"U brojnim pesmama u kojima se bavi motivom smrti, Ristović tu smrt uvek predstavlja preko konkretnih čulnih slika. Za one koji hoće dalje da idu, uvek postoji i metafizički plan u drugom ili trećem sloju pesme."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 04:18:47 am »

**
Stihovi Aleksandar Ristović


POVRATAK DOMU

Jednom opet penjem se stepenicama naše kuće
i osluškujem u zlatnoj večeri tvoje korake.
Tada moje srce od tamnog drveta
nalazi ponovo svoju staru divnu šumu.

Ali ovo drveće sa pupoljcima na domaku moje ruke
odvodi me putem čiji se kraj gubi u bregovima.
Usput obaram lišće štapićem, zviždim
ostavljajući tvoj uveo cvet na kamenim klupama.

No ja bih da zaboravim i evo slapam oči
koje ćeš sledećeg trenutka otvoriti da bi videla suze.
Jer puno dragih stvari navire u moje sećanje
dok gledam tvoju lepu glavu u večernjem prozoru.

Iza toplog rublja, iza majskih svetlosti,
iza mojih dragih knjiga, iza korpi sa suvim voćem,
puna neme poverljivosti tvoja jadna prilika
udaljuje se obuhvaćena vetrom put tamnog šiblja.


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 04:19:09 am »

**
Stihovi Aleksandar Ristović


SEDAM PESAMA O KONJIMA

1.
Stoje na kiši crni konji, kisnu
ispred podrumskih vrata neke druge kuće,
na kojoj sad su sva okna zatvorena, sem jednog.

Niko ne gleda u konje nego ide nekud
noseći ili vukući nešto preko tamne trave.
Zastane kadikad, zagleda svoj dragoceni teret.

Ipak, jedna žena, mršava, podigla je tek malo
suknju da pređe preko jarka s vodom,
smeje se samoj sebi, skoro luda.

Crni konji kisnu na crnoj kiši,
ispred podrumskih vrata. A gore u onom oknu
upalila se tek jedna svetiljka. I drhti.

2.
Ovaj konj je Milutinov, a ovaj Radojev,
tu su Jovanov konj i Markov, onog tamo
jahao je Nikola sa nevesticom kao zlatnim poklonom.

Ovaj konj je konj Sime učitelja, što nosi
bradu bez brkova, što razgovara sam sa sobom
i koji začkilji na jedno oko kad zagleda se kome u lice.

Ono je konj koga sam se bojao kao dečak,
pokušavajući da mu stavim sedlo ili oglav,
zalećući se više puta prema njemu sa konjskom opremom u naručju.

A ovaj konj ne pripada nikome, nego ga jaše
jedan istinski anđeo, ali kad to niko ne vidi:
dolazi noću u štalu i izvodi ga iz nje da bi
ga u zoru vratio sveg oznojenog i bez ušiju.
(A ove mu posle narastu u toku dana, malo-pomalo, dabome.)

3.
Mali konji od hartije za dečja dosećanja,
jedni crveno obojeni, drugi plavi,
uvijaju se oko plamena svećice ili pored štednjaka.

Drveni konji koji hodaju svaki čas gubeći
i opet hvatajući ravnotežu, kao živi,
dok njihov vlasnik seje ludo brašno na ludo sito.

Konji načinjeni od senke prstiju i šake
na duvaru, dok napolju zimska večer cvili
kao neko uhvaćen kleštima za mišicu ili prste.

4.
Ovaj konjić je uistinu nadrealan. Puši
jak duvan, sve gledeći kako
promiču naokolo vatrene pahuljice.

Sedi kadikad u pozorištu, sam u redu,
oko njega, dole i gore, nasmejana lica onih
što se, dok se smeju, podgurkuju laktom ili kolenima.

Hoda sam ulicom od duvandžiiice do staklare,
ne osvrćući se na vod vojnika ili starce.
I sam ima vojnički šinjel prebačen preko leđa, stupa pravo.

Često igra na tomboli, kad dobije,
časti malo društvo sirotih konja iz zaprege,
kad izgubi, osami se u kakvoj udaljenoj prostoriji i plače.

Poznaje lično Dailja i Bretona, a o Zoli
izražava se njišteći i s podsmehom.

5.
Ovaj konj je dobijen na lutriji. Vlasnica mu
je devojka crvenih očiju i sa makazama za nokte.
U trobojnoj haljini šeta se između konja i šapuće.

Drži čvrsto uzde vodeći svog konja ka kući
gde sede uz duvar ukućani, već opčinjeni
njenom pojavom u ulozi buduće jahačice.

Ali, evo je gde uvodi konja u kuću, i konj
pažljivo prolazi između ukućana, koristeći četiri
duboke papuče da ne uprlja pod i prostirke.

Uveče sanjaju oboje gotovo isti san: kao
konj je poprimio sasvim ljudske odlike i govori, a njoj
raste griva i mala (ali zlatna) kopita koja svetlucaju dok trči.

Preko mesečinom obasjane trave, iz večeri u veče, i duže.

6.
Konji koji vuku tramvaj konji su očevog detinjstva,
rage, uskih pleća, polumtrvi dabome,
obavljaju svoj posao za malu nadoknadu u vidu vreće zobi
i, naravno, timarenja kasnije u konjušnici.

U tramvaju sede gospe, prinoseći
licu male marame od svile, kraj njih su
punački anđeli u vunenim čarapama i s anđeoskom obućom.

Neki čova, starinskog kova, upoznaje se
sa onom do sebe, uz ustajanje i dubok naklon.
Ima knjigu u krilu sa sličicama golih anđela u apstraktnim pozama.

Ja sam dečak sa zadnjeg sedišta, mislim
na neko devojče koje i ne pomišlja na mene,
nego je usredsređeno na okno tramvaja već zamagljeno kišom.

7.
U ciči zimi stoje konji pod smrtnom presudom,
konjušnica je zatvorena za ljubitelje konja i druge,
oseća se ljut miris zimskog cveća, i sena.

Izvršilac presude zasad je u kuhinji,
jede obema rukama, obraćajući se nekoj ženi
koja pokušava da mu sedne u krilo, gola golcata, i lepa.

Neko dete nosi čašu s bosiokom, smeje se
dok obilazi oko njih klanjajući se više puta,
onda se lati usne harmonike i svira
u drugoj sobi s velikim ogledalima.

Jednog po jednog, sad izvode konje ispred konjušnice,
cimajući uzde i vičući kao ludi.
Izvršilac presude ubija konje iz male
puške ciljajući ih međ lepe oči izbliza, kao opčinjen.

Konji leže u snegu, nad njima su gola drveta i vran gavran
jedini svedok i budući saučesnik.


Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 04:19:38 am »

**
Stihovi Aleksandar Ristović


KOLAČ
 
Smešni đavole,
zašto si se namerio baš na moj kolač
pored tolikih drugih na stolu?
 
Onaj tamo slađi je od njega,
onaj drugi izgleda veći,
onaj, opet, ima božanski preliv.
 
Ali, ti hoćeš baš ovaj, sirotinjski.
Dabogda ti preseo.
Dabogda ne pojeo nijedan posle njega.
 

TVOJ GLAS
 
Okrenut zmiji, okrenut gluvoj beloj vodi
u prolećnim večerima na tamnoj verandi.
Laku noć, devojko, ali probudi me sa suncem
ali ostavi dva prozora u strašnom vrtu.
Ja sanjam tamnicu u koju si zatvorena
ja vidim moje oko u tvojim nežnim rukama.
I ptica koja nosi u kljunu zrno grožđa
i vetar koji mi vraća moje emocije.
 
Ali suze ruža odlaze svojim majkama
i belo bilje raste prema mesecu
ali grane jabuka imaju moje srce
tamo gde je svitanje tvojih lepih bedara.
 
Ja hodam kroz mrtvačnice cveća prema predelu
u kome čujem tvoj glas, tvoje sanjarenje,
Ja imam telo velikog drveća
idući stazom pepela kraj unakaženih venjaka.


DOGAĐAJ OD POSEBNE VAŽNOSTI
 
Kreće se ukrug, dabome, izvesno društvance,
vidim neke s knjigom Rnlkea u ruci, takođe
nekog drugog čiji prsti pucketaju kad stisne šaku.
 
Neko devojče, jakih sisa, hladi se
zelenom maramicom, vrska kad govori.
Malo pene joj je u uglu usta, ništa do to.
 
A odvažan je jedino moj učenik:
zna Homera naizust, i ne libi se
da ga recituje nekoj ženi u poodmaklim godinama.
 
Ona drži šaku za to vreme na njegovom kolenu
i uskoro će je premestiti na jedno drugo mesto,
koje ne bih pomenuo, ali ću pomenuti crvenilo joj na licu.
 
Kreće se ukrug izvesno društvance:
pesnik retoričar i drugi pesnik, lirski;
oba imaju prevez preko očiju, tanke prste i našminkana usta.
 
Nego i ja sam tu negde, zauzet
oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,
pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.


JEDNOJ DEVOJCI
 
Jesen vas zatiče za stolom, u šumi, za čašom piva,
u kolima koja prevoze izletnike dok grickate
slamku, naježeni, ozbiljnog lica
pružajući cvet nasmešenim skitnicama.
 
Mislite na čoveka koji vas je tražio
s jabukovom grančicom za pasom jedne nedelje.
Ne, niste znali dok je silazio stepeništem
kako je plamen osvetljavao bljesak njegovih slepôčnica.
 
Probuđeni najednom tajanstvenim pozivom
osluškujete svečane pesme, zvuk roga,
krave sa vencima od cveća, jedno lice
opaljeno suncem koje se pomalja iz trave.
 
Ljubav koja vas je pratila celim putem
puni vam opet uši nežnim zvucima.
Uspavljujete se, obuhvatate glavu rukama,
sanjarite i vetar donosi iz daleka miris trulih jabuka.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Avgust 21, 2012, 01:33:55 pm »

*

ESEJI SAŠE JELENKOVIĆA


S KNJIGOM RILKEA U RUCI
  
Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju "Nolita" 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me "otvara". Za ovu priliku odabrao sam jednu neobičnu pesmu Aleksandra Ristovića, iz knjige Pesme 1984—1994, naslovljenu "Događaj od posebne važnosti". Evo pesme:


DOGAĐAJ OD POSEBNE VAŽNOSTI

Kreće se ukrug, dabome, izvesno društvance,
vidim neke s knjigom Rilkea u ruci, takođe
nekog drugog čiji prsti pucketaju kad stisne šaku.

Neko devojče, jakih sisa, hladi se
zelenom maramicom, vrska kad govori.
Malo pene joj je u uglu usta, ništa do to.

A odvažan je jedino moj učenik:
zna Homera naizust, i ne libi se
da ga recituje nekoj ženi u poodmaklim godinama.

Ona drži šaku za to vreme na njegovom kolenu
i uskoro će je premestiti na jedno drugo mesto,
koje ne bih pomenuo, ali ću pomenuti crvenilo joj na licu.

Kreće se ukrug izvesno društvance:
pesnik retoričar i drugi pesnik, lirski;
oba imaju prevez preko očiju, tanke prste i našminkana usta.

Nego i ja sam tu negde, zauzet
oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,
pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.


Izvesno društvance, žovijalno sasvim, opisano u Ristovićevoj pesmi, nikuda nije krenulo, pre bi se moglo reći da kretanje "ukrug" ima simboličku funkciju kojom se predstavlja ritualna socijalna radnja, čija nam svrha nije jasna, osim ako nismo skloni da ovu sekvencu, opisanu u pesmi "Događaj od posebne važnosti", sagledamo kao citat iz nekog Felinijevog filma. U svakom slučaju sastav ovog društvanca veoma je zanimljiv: u pretposlednjoj strofi Ristović uočava dva pesnika, retoričara i liričara, oba sa prevezom preko očiju, našminkanih usta. Neki od članova ovog tajanstvenog serkla imaju "knjigu Rilkea u ruci", ne kaže se koju, da li su to Rilkeove pesme, pisma, ili možda "Zapisi Maltea Lauridsa Brigea".

Ristović im stavlja u ruke Rilkeovu knjigu kao jasan znak namere da se opredeli, da označi šta ga to kao pesnika zanima: svet preobražen pesničkim činom, nastojanje da se vidljivo preobrazi u nevidljivo, kao čin potiranja suprotnosti između života i smrti. Vidljivi svet, sve one čudesne, fantazmagorične prilike iz Ristovićevih pesama, nisu ništa drugo nego one rilkeovske "stvari koje su svesne našeg postojanja", svet negde "iza sveta", perspektiva malo pomerena, neobičan ugao kamere, viši stepen realnosti, prizori i likovi vidljivi tek oku sklonom da gleda kako bi obogatilo svoje unutrašnje obilje.

A kada je o vidljivom reč, nužno se nameće i pitanje istinitosti, mere u kojoj je ono što zapaža pesnik zaista ono što postoji, ili preciznije: pitanje preobražavanja na daleko nižem nivou nego što je metafizički, preobražavanja kao šminkanja stvarnosti, neke vrste krivotvorenja, prikrivanja istine. Dilema je stara i oko nje su polomljena mnoga polemička i teorijska koplja i tiče se mimetičkog karaktera pesništva, i Ristović je ovlaš ali majstorski tretira. Tu je najpre Homer, kod Platona često navođen da bi se diskreditovala saznajna vrednost pesništva, ovoga puta Homer naizust naučen, i u pesmi pomenut kao poligon za bestidno udvaranje, ali kao i Rilke, u ulozi okvira za događaj "od posebne važnosti". Namerno odlažem trenutak otkrivanja događaja od posebne važnosti, nikako zbog toga da bih pojačao njegov efekat, nego da bih naglasio važnost motiva šminkanja.

Retoričar i liričar prisutni su ovde su kao dva lika pesničkog izražavanja, a prevezi preko očiju i našminkana usta svedoče o načinu na koji se Ristović u ovoj pesmi poigrava, sasvim nezlobivo, sa pesništvom: ono je slepo, ono je ništa drugo do "šminkanje" istine, ali...onaj dečak koji recituje Homera i društvance ljubitelja Rilkea, na svoj, pomalo iskošeni način, afirmišu poeziju kao unekoliko vrcavu, žovijalnu delatnost duha. Ni Homer, niti Rilke nisu ovde pomenuti onako kako se to najčešće čini — literarni citati uzornog učenog pesnika, oni ovde funkcionišu u pomalo grotesknom ključu, koji im ne oduzima ništa od njihove veličine, naprotiv, oni ovde svedoče, svako na svoj način, o različitim modelima pesničkog iskaza, lirskom i retoričkom, pri čemu je onaj prvi, Rilkeov, u funkciji približavanja sveta "više realnosti", dok Homer opstojava kao paradigma herojskog sveta prepunog "događaja od posebne važnosti".

Zašto je Ristović ovako naslovio svoju pesmu, koji je to poseban događaj na koji se pesma odnosi? Pozornica zbivanja je sledeća — nekakvo društvance cirkuliše unaokolo s Rilkeom "u ruci", prsato devojče hladi se zelenom maramicom, efeb recituje Homera gospođi u pristojnim godinama koja mu premešta svoju ruku od kolena ka "izvesnom" mestu, lirski pesnik i pesnik retoričar, prevezanih očiju, našminkani, još uvek se motaju unaokolo, i sad sledi finale, majstorski Ristovićev preokret: "Nego i ja sam tu negde, zauzet/ oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,/ pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više." Događaj od posebne važnosti izostaje sasvim, čitava scena predstavlja jedan jedini događaj čiji je vrhunac u pokušaju kokošaka da uzlete više od obližnjeg drveta, onamo kuda nikada nisu letele.

Kao što iz našminkanih usta pesnika mogu da izađu samo krivotvorene i neistinite reči, kao što je pesništvo, sasvim moguće, i samo, jedno veliko prikrivanje istinskog stanja i poretka stvari u svetu, tako i ove kokoške pokušavaju ono što nikada pre, niti jednoj iz vrste nije uspelo — da se vinu onamo kuda bi se i pesnici najradije vinuli, samo da im nije preveza na očima i našminkanih usta. Jer, niti kokoške lete, niti poezija služi nečem drugom, osim možda udvaranju, i čemu onda Rilke, čemu strašni anđeli, čemu pretvaranje vidljivog u nevidljivo, ako je jedina izvesna istina da, ma koliko očekivali događaj od posebne važnosti, šta god taj obećani događaj mogao da predstavlja, sve se na kraju svede na trapavi lepet zakržljalih krila i nešto prašine unaokolo.
Elpenor
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Avgust 21, 2012, 02:10:43 pm »

**

ALEKSANDAR RISTOVIĆ




MERA IMAGINACIJE

Poštovani prijatelji,

Nagrada koja mi je dodeljena i koja nosi ime velikog pesnika Branka Miljkovića ima za mene dva značenja: ona je pre svega podsećanje na pesnika čije ime nosi, na njegovu apsolutnu poetsku ličnost, na njegovu strasnu odanost poeziji, na pesnika koji je čitavo jedno životno delo uspeo da iskaže i sažme u tih nekoliko godina koliko je radio na poeziji. Ali, isto tako, ona otvara put razmišljanju o poeziji uopšte, o njenom smislu danas, i visokoj ceni kojom izuzetni pesnici plaćaju i ono što im je prividno sudbinom kao dar dato.

Poezija nije ni utočište bespomoćnih ni privilegija odabranih. Ona je jedna od retkih književnih struktura koja ne sadrži u sebi nijedan dokaz ni puke pouke ni utilitarnosti. Naoko govoreći o onome što vidimo, čujemo i osećamo, čudom stvaranja, ona to uzdiže u sfere iracionalnog i samom-sebi-dovoljnog. Mera poezije je mera imaginacije i emocija, a pesnik, imajući pred sobom isključivo te vrednosti i dosežući ih govorom, uvek je na putu iracionalnog koliko i stvarnog iskustva.

U našem vremenu poezija mi se čini više no ikad potrebna ljudima, kako je to vazda bivalo u istoriji, ljudima suočenim sa negativnim silama koje su okrenute protiv njenih osnovnih i opštih svojstava: emocija kojima osmišljavamo svoje svakodnevno življenje i mašte kojom dograđujemo jad, bedu i veličinu tog življenja. Ako nas poezija i ne uči kako da živimo, ona nas uči kako da postavljamo pitanja. Poezija, ma u kojem vremenu, pita se ne samo o svrsi svoga govora, nego i o tome ko to govori u nama, kroz nas, obraćajući se drugom i pokušavajući da pokaže kako taj drugi zapravo jesmo mi sami.

Zahvaljujem se odboru na dodeljivanju nagrade "Branko Miljković". Zahvaljujem se građanima Niša na priznanju koje mi danas ukazuju.


[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Avgust 21, 2012, 02:29:21 pm »

*

Aleksandar Ristović, MALI TANJIR
  
 
Mi koji kusamo iz veli­kih tanjira
ose­ćamo se pomalo kao krivci, jer tamo neko
(preko puta nas) zavi­ruje u svoj mali tanjir.

Oslu­šku­jući naše srka­nje i raz­go­vor,
taj se ogleda u svom malom tanjiru: masna
jezerca čorbe umno­ža­vaju mu lice.

Sre­ćan je dok gleda u svoj mali tanjir,
oseća se na neki način Bogom, vidi
ono što drugi ne vide, drugu stvarnost.

Za to vreme mi smo svi van sebe
od jela, od muha što lete nam u čorbu,
od popaca u kuhi­nji, i od pro­stač­kog govo­re­nja o Ničem.


Posto­ja­nje socijalno-kritičke dimen­zije govora je nešto na šta smo navi­kli kada čitamo veri­stičke pesme. Moderni pesnik, koji tako­reći pod­ra­zu­me­vano polazi iz pozi­cije nespo­ra­zuma sa stvar­no­šću koja ga okru­žuje, ima na raspolaganju razli­čite načine rea­go­va­nja na taj nespo­ra­zum. On može da ga pro­dubi, ili da pokuša da ga pre­va­ziđe; jedna od moguć­no­sti za kojima može da posegne je i kri­tička reak­cija na soci­jalne pret­po­stavke početne pozi­cije govora. Veri­stička poezija se u tom vidu rea­go­va­nja oseća kao kod kuće.

No, kada pred sobom imamo poe­ziju pesnika za čiju poe­tiku se, doduše, može upo­tre­biti oznaka "veri­zam", ali vrlo spe­ci­fi­čan, magij­ski veri­zam, koji barata sli­kama jed­nog iznu­tra oži­vlje­nog sveta — onda socijalno-kritička dimen­zija nije na prvom mestu u krugu naših oče­ki­va­nja. Alek­san­dar Risto­vić ju je ipak ostva­ri­vao u čita­vom nizu pesama.

U pesmi "Mali tanjir" je taj odnos oči­gle­dan. Ona suče­ljava nas "koji kusamo iz veli­kih tanjira" i tamo nekog ko "zavi­ruje u svoj mali tanjir". Razli­čita veli­čina tanjira, iz kojih se kusa možda ista čorba, kao izraz soci­jalne nerav­no­prav­no­sti i, samim tim, nepravde, ne može se prevideti.

Ali Risto­vić se ne zadr­žava samo na demon­stra­ciji ose­tlji­vo­sti za dru­štvenu nepravdu. U pesmi se nižu dina­mične sine­ste­zij­ske slike, a u sva­koj od četiri strofe akti­vi­ran je sli­čan osnovni meha­ni­zam: iz početne, čulno odre­đene situ­a­cije, pre­lazi se u neku drugu situ­a­ciju, uvek ono­stranu, bilo da je to samo uka­zi­va­nje na nekog "preko puta nas", bilo umno­ža­va­nje sud­bina u "masnim jezer­cima čorbe", bilo da je to "druga stvar­nost" koju drugi ne vide, ili samo Ništa­vilo u koje se pre­o­bra­zila naša ispra­znost. Posled­nji stih se ne zavr­šava gra­ma­tički korekt­nom sekven­com "govo­re­nja ni o čemu", već hipo­sta­zom vred­no­sti tog govo­re­nja. Reč Ništa, u kon­tek­stu u kojem se poja­vljuju i reči Bog i druga stvar­nost, ima posebnu težinu. Ona nije slu­čajno posled­nja reč pesme. Ona se može razu­meti i kao način raz­re­še­nja nape­to­sti. One između veli­čine tanjira, ali i one koja prati temeljni nespo­ra­zum moder­nog pesnika sa sve­tom koji mu je zadat.


Ovaj tekst je deo serije Jedna pesma

Saša Radojčić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Novembar 15, 2012, 03:22:10 pm »

*

OLOVKA PIŠE METKOM
  

Moja kćer mi reče
da mogu napisati pesmu
o bilo čemu,
o ma kojoj stvari
koju vidim
ili koju prizivam u sećanju,
o jednostavnim predmetima:
kutiji za šećer,
o viljuškama,
nožu
i posuđu.
Držao sam je za ruku. Bila je
jedinstveni kritičar moje poezije.


Aleksandar Ristović, Kritika poezije

 
Te i te godine, nekoliko dana pre očevog poslednjeg putovanja na letovanje u Grčku, na stranicama crne hronike procurela je vest da je u Novom Sadu uhapšen čovek istog imena i prezimena, Aleksandar Ristović, rođen iste, 1933. godine, državljanin SFRJ sa privremenim boravkom u Grčkoj; švercer droge u čijim je kamionima pronađeno oko sto kilograma kokaina pažljivo pakovanog u kese za deterdžent. Od ranih jutarnjih časova, pa sve do prvog junskog mraka, otac je sedeo na izlizanoj klupi u sobi MUP-a, čekajući na par lepljivih ruku koje su pažljivo listale skoro prazne stranice njegovog pasoša, na par očiju koje su se podizale i spuštale u prostoru između njegove fotografije i zbunjenog, odsutnog, osumnjičenog lica; na približavanje i udaljavanje koraka; na neko novo otkriće o samome sebi, o onome što je mogao učiniti pod istim imenom, a nije — između dve napisane knjige, dva letovanja, dva pasoša; između prve i poslednje lične karte čije je trajanje doživotno.

Otac, u tom času udaljen od svog imena, lica i sudbine, u jednom jedinom danu otvoren pred sablasnom mogućnošću da bude neko sasvim drugi: krijumčar droge, trgovac, kamiondžija, trostruki ubica, falsifikator pasoša, kovač lažnog novca, vlasnik prevarant, kradljivac bubrega koje je vadio iz utroba noćnih šetača, a onda prodavao udruženoj lekarskoj gerili, svodnik, manipulator; u slobodno vreme samostalni autoprevoznik turističkih grupa za Španiju i Grčku.

Otac, tada, u zgradi MUP-a, sa knjigom pesama Konstantina Kavafija na mirnom krilu kao jedinim pravim dokumentom o sebi, dok je lenjo, pomalo sanjivo dopuštao da mu vazduh ventilatora okreće stranice i bira redosled čitanja; otac, zagledan u okrugle, krupne, smešne Kavafijeve oči koje su ga gledale sa fotografije na poleđini kao talog sa dna dve šoljice za kafu; pognuti otac, nevoljan da otrese pepeo sa crne, istegnute majice; zagledan kroz okno policijske stanice u neku svoju Aleksandriju kojoj mora reći zbogom — onaj koga je jedno sopstveno lice osudilo za drugo, nepoznato, otkriveno u iznenadnom policijskom času.

Tog kasnog leta, mogao je sebi dopustiti i maštovitu pomisao da je hodajući u snu učinio nešto strašno što sada pokušavaju da mu saopšte sve novine redom. Opštinska lica koja ne čitaju poeziju nisu ni znala da, konačno, život ponavlja ono što su do sada njegovi stihovi uvek nameravali da kažu: da je moguće da on nije on, da ga ima rasutog svuda pomalo i da je ruka koja piše možda oduvek bila tuđa.

"Sudbinu kroje slučajnosti, ostalo je stvar rasporeda", reći će kasnije, na kraju letovanja, sedeći na terasi hotelske sobe koja je gledala na mondenski Kolonaki trg. Zaklonjen od sunca, pognut nad mapom atinskih ulica, svetleo se u senci kao neki novopodignuti, mermerni luk, izvijen nad dve neostvarene mogućnosti: nad jednom koju je nudila nesanjana biografija, i nad drugom, koju je nudio splet ulica tog grada koji je osećao kao preslikanu mrežu sopstvenih krvnih sudova, a koga je za koji dan morao napustiti.

"Proći svega nekoliko puta ovim trgovima, za ceo život — koliko to on nudi — isto je kao samo jednom probati krv sa vrha sopstvenog prsta. Granica je kao mlada koža koja se obnavlja. Kao vernost imenu koje ti je dato. A tako je slično — biti pesnik ili ubica. Siluješ li reči, nečije telo ili džep."

Poslednje večeri našeg zajedničkog letovanja, šetajući opustelom plažom jednog od posećenijih letovališta, po širokom prostoru tog skladišta zapušača, pivskih konzervi, korica hleba, zarđalih udica, iskorenjene trave, videh ga kako se približava usporenim koracima: zurio je u skupljenu šaku koja kao da je skrivala nešto veoma važno; sa takvom je išao sve do hotelske sobe. Mogla sam pomisliti da je u njoj čuvao kakvo živo biće, insekta ili vodozemca izbačenog na obalu, biser istrgnut iz školjke: jedan po jedan, prsti su se lagano razmicali i opružali razotkrivajući mali dragulj položen u splet linija na dlanu. Beše to prazna čahura ko zna kada ispaljenog metka — u njegovoj ruci kao da je podrhtavala poput otkinutog jezička retke, neobične životinje... Otac se smešio: oduzeo joj je moć govora da bi tako povratio sopstvenu moć da odlazeći osluškuje glasove iz daljina, samo njemu znanih.

Mislila sam tad — sledeći liniju nasleđene, porodične sentimentalnosti — da zagledan u malo, prolazno udubljenje na dlanu koje je napravila prazna, potamnela čahura, on istovremeno vidi i udubljenje na zidu kuće svog čačanskog detinjstva, rupu koju je kao kakvo slepo oko otvorio udarac vojničkog metka, ispaljenog četrdeset i neke. Vojvode Stepe, broj 42, preko puta posečene šume gde je kasnije podignut voćarski institut i kaldrma zamenjena asfaltnom cestom glatkom ispod konjskih i automobilskih brzina... Ili se sećao slične čahure metka koju je pronašao u džepu svog oca, nekoliko dana posle njegovog povratka iz nemačkog zarobljeništva.

Smešio se tada, zbunjen kao da je pronašao nešto veoma važno — nekakav procep u vremenu popunjen iznenadnim otkrićem, čudesnu vezu između dve udaljene ličnosti koje je pokrivao isto ime, jednog dečaka i jednog pedesetogodišnjaka.

Sedosmo, zajedno, na rub kreveta, na samu ivicu, kao da oboje sedamo na rub ograde broda koji će za koji čas potonuti. Pod našim nogama modreo se itison na nekoliko mesta progoren žarom cigarete; jedna bubašvaba ležala je smrskana u podnožju zida: svetlucala se, u polumraku sobe, kao okrunjeni ugarak noći. Otac je uzdahnuo, bez zvuka — videh to po stomaku koji se pomerao napred i vraćao nazad pod zategnutom teget majicom, poput talasa koji je nameravao da se obruši o stenu na obali, a onda odustao i povukao se. Jedno vreme smo ćutali — svega nekoliko minuta — a činilo mi se, kao da iščekujem da on učini taj prvi, sudbonosni korak i skoči sa ivice našeg zajedničkg oslonca u neizvesnu plavet pod nama. U neizrecivo, koje je, poput plime, narastalo u njemu tražeći moguće reči. Trebalo se otisnuti, zaboraviti na pouzdane rubove stvari, na dodire svakidašnjih predmeta koji su nas okruživali i same nas činili stvarnim, i u jednom času načiniti most preko njih, pristajući na vedru, nepouzdanu rasutost.

"Bilo je to sedamdesetih, pre nego što si se rodila: živeli smo u malom, iznajmljenom stanu na Voždovcu ..." Kada je počeo da govori, učinilo mi se da je njegovo krupno telo postalo nekako mekše, prozirnije: kao da je i samo htelo da se ukloni pred rečima, pretvori u sušti zvuk. Tih, gotovo šaputav, nečujan.

"Sećaš li se sobe ružičastih zidova? Radio sam tada na svom prvom i jedinom romanu, i, paralelno, na zbirci pesama čijeg se naziva, veruj mi, više ne sećam... A i ne treba se sećati takvih tričarija. Svejedno. Svako jutro sam ustajao prilično rano, disciplinovano, pre no što su prvi zaposleni napuštali stanove, i sedao za kuhinjski sto, kraj prozora, koji je gledao na deo ulice i okna stana na susednoj zgradi. Ulica je između zidova bila toliko uska da mi se činilo da se ja i nepoznati sused nagnemo, svako sa svoje strane, mogli bismo se rukovati ili prostirati zajedno veš — kao u malim, primorskim gradovima. U tom jutarnjem ritualu sedenja za kuhinjskim stolom ispred praznog lista hartije, bilo je nečeg magično privlačnog: voleo sam da udišem preostale mirise koji su lenjo klizili sa keramičkih pločica oko sudopere i šporeta i uzdizali se do mojih čula... Svaki dan nudio je isto: sporu, modro-belu svetlost, zvuk đubretarskih kola, šuškanje perja gugutke u uglu prozora koja je svake godine na simsu ponavljala isti, bezuspešni ritual — polagala jaje koje je uvek uspevala da slučajnim trzajem krila obori na zemlju.

Jednog popodneva, kada sam otvorio vrata krenuvši u redakciju, zatekao sam na otiraču čudnu stvar koja me je prilično uplašila i nagnala da počnem sebe da zamišljam kao lik iz nekog krimi-romana: bila je to bela koverta u kojoj se nalazilo desetak fotografija mog profila, uhvaćenog u ramu prozora, nagnutog nad knjigom. Na jednoj slici moja ruka je držala podignutu cigaretu: dim je išao u lice tako da je jedan deo, od čela bio potpuno nevidljiv. Drugi snimci su bili sasvim jasni i iz svega sam mogao da zaključim da je serija načinjena u jednom danu, u rasponu od sat vremena: samo toliko su sunčevi zraci obasjavali sims kuhinjskog prozora; već od devet časova čitava strana zgrade bila je u senci.

Pokupio sam fotografije i rešio da o svemu razmislim kada se vratim kući, međutim, prokletinje — nisu mi davale mira ni u prevozu, te sam ih izvlačio iz unutrašnjeg džepa i krišom posmatrao... Sve što sam mogao da zaključim jeste da su morale biti urađene u stanu preko puta našeg — upravo onom čiji su se prozori sa našima tako zaljubljeno gledali, tako nepristojno blizu. Odatle još nikada ne videh da je provirilo neko lice, osim što se svetlo kao po zadatku palilo pre početka Dnevnika... I gasilo oko ponoći.

"I učinio si nešto, valjda?" Pogledah ga ispod oka, pubertetski, očekujući kakvu poovsku priču o nevidljivim posetiocima i mističnim sobama u kojima stanuju utvare... On se osmehnu, blagonaklono, poput dečaka koji zna nešto više i pruži mi čahuru metka koja se unjegovoj mekanoj šaci već bila ugrejala tako da mi se činilo da bih malim naporom prstiju mogla modelovati njen metal.

"Sutradan pođoh do tog stana. Nije mi trebalo mnogo. Na vratima — dva prezimena. Sasvim uobičajeno. Šta si mislila, ćero — pogleda me šaljivdžijski — da ću zateći tragove krvi na drvenom okviru? Umrlicu? Zagonetne zvuke koji uteruju jezu u kosti?" Mahao je rukama po vazduhu, postajući sve glasniji.

"Otvorila mi je mlada devojka od svojih šesnaest, sedamnaest. Svetlo, mesečasto lice, uokvireno crnim kovrdžama koje su poskakivale pri i najmanjem trzaju glave. Dva plava oka, toliko blizu jedno drugome, da mi se činilo da im je nos jedina brana da izliju jedno u drugo. Iza požutele zavese čula se muzika sa radija. Jedan pas, jazavičar, ležao je ispod stolice u hodniku i žmirkao zakrvavljenim okom. Drugo mu je bilo zatvoreno.

Predstavio sam se, razgrnuo zastor prvog nepoverenja i rekao da bih želeo da proverim da li se sa njihovog prozora dobro vidi kuhinja u kojoj obično sedim i radim. Ispričao događaj sa fotografijama. 'Mislite da sam ja to uradila?' široko mi se osmehnula, otkrivajući ružičaste desni i ono što me je u trenu iznenadilo i svojilo — fiksnu protezu na prednjim zubima, usled koje je pri govoru pomalo pljuckala u vazduh. Tuširala, što kažete vi, mladi."

"Je li ti se dopala?" namignuh mu.

"Dopale su mi se njene usne, nad tom protezom. Njihova borba da ostanu sastavljene. Kao dve ribe koje se ljube. I to što me je tako smelo, naivno, pomalo izazivački, pustila u stan. Mogao sam biti manijak, možda onaj drugi Aleksandar Ristović zbog koga sam imao problema sa pasošem ovog leta... Njena mala ruka me je sprovela kroz hodnik uzan kao cev usisivača do dnevne sobe po čijem podu su bili razbacani brojevi časopisa Ljubitelji oružja. Na velikom zidu, iznad kauča i naoćnog stočića — nekoliko pištolja i pušaka izloženih na drvenim stalcima. A u vitrini, iznad televizora — čitava serija različitih metaka uspravljenih kao dečiji olovni vojnici.

"Ne bojte se", pogledala me je na tren nadmoćno i izazivački. "Moj otac je prvak Jugoslavije u streljaštvu, višestruki pobednik u Carevoj ćupriji, kolekcionar metaka i oružja. Najviše ima onih 'dum-dum'. Toliko razumem." I osmehnula se ponovo — njeni zubi, pokriveni metalnim pločicama povezanim žicom, na čas mi se učiniše sablasnim ispred te municije i oružja. Na svakom zubu, srebrnasto zatamnjenje činilo se kao rupa koju je napravio majušni metak nekog novoizmišljenog, minijaturnog pištolja...
Onda je ista ruka razgrnula zavese po kojima je bilo iscrtano ljubičasto cveće, povukla dršku i otvorila okno. Ta ruka, koja kao da je mirisala na jabuke — tako mi se tad sve učinilo...

"Ne sumnjam u vas", rekao sam, kao postiđen. "Samo me interesuje da li je to neko sa ovog sprata." Odgovorila je da nije nimalo uzbuđena. Zamolila me da joj ne persiram, postavši najednom odrasla. Donela stolicu, da mogu na miru sedeti ispred prozora. Gledati u svoju kuhinju u kojoj nije bilo nikoga. Prizor je bio nesumnjivo isti kao sa fotografije: nedostajala je samo moja figura. Ispričala nekoliko sitnica o sebi: o gimnaziji, o kratkim kafkijanskim pričama koje piše, o tome kako je dodeljena na staranje ocu pošto joj je majka smeštena u duševnu bolnicu... O tome kakvi joj se dečaci dopadaju: oni robusni, sa zihernadlama u uhu. Ponudila me voćnim čajem — odbih uljudno i sam uzbuđen pred tim naglim otvaranjem. Suspregut. Bojažljiv, kao dečak. Na trenutak zaboravih na fotografije. Njeno lice, pod tom svetlošću koja je ulazila u sobu, bilo je najednom tako odraslo... Istaknutih, sitnih bora.

A onda me podseti sama, učinivši čudnu molbu. "Kad već pominjete fotografije... Bila bih jako srećna kada biste mi ispunili jednu želju... Znate, zbog ove proteze, već godinu dana, na svim porodičnim fotografijama, ćale traži da zatvorim usta i budem mrtva ozbiljna... Jer, kaže — ako se osmehnem, svetlost blica ili sunca će se odbiti o metal proteze i raspršiti po celoj slici... Upropastiti snimak. Gluposti. Ćale uvek ima neke uvrnute ideje. Na svim fotografijama izgledam kao da se slikam za ličnu kartu. Zato, ako nećete da vas proglasim manijakom ili provalnikom, komšija, jedan uslov: da me sada, ovde, fotografišete... Ovako:" i iskezi se, izveštačeno. Za par trenutaka u mom krilu našao se stari, ruski fotoaparat marke "lajka". Šta sam mogao drugo nego da škljocam, do kraja filma... Ona se nije pomerala: ispred pušaka i pištolja izloženih na zidu, kezila se blesavo, dečje, samodopadljivo...

U znak poverenja i zahvalnosti, tajnog sporazuma koji smo sklopili, poklonila mi je upravo ovo — i otac mi uze iz oznojene šake malu, praznu čahuru podigavši je do visine svog čela. Blistala se u mraku, između prstiju, kao mrtvi opnokrilac.

"Nekoliko godina sam nosio čahuru tog metka nataknutu na grafitnu olovku kojom sam pisao. Pomagala mi je: kako sam olovke uvek oštrio do samog kraja, dok ne bi postale tako kratke da ih je bilo nemoguće držati u ruci... Sve dok je nisam izgubio. Evo, sad je tu, ko zna čija, druga, ali zapravo ista..."

"A devojka?" upitah znatiželjno, rešena da ga sprečim da skrene priču u nekom drugom pravcu od onog koji sam ja tada zamišljala.

"Cela porodica — otac i njih dvoje, brat i sestra, poginuli su kroz nepunih mesec dana... Saobraćajna nesreća na putu za more: automobil se survao u kanjon Morače. Sve novine su, razume se, prenele strašnu vest. Kriv je, navodno, bio vozač kamiona koji je naleteo iz suprotnog pravca, na krivini. Od svega, ništa..."

Očevo lice je na trenutak potamnelo, ili je svetlost u sobi postala drugačija. Nismo ni primetili da je pregorela sijalica lampe na noćnom stočiću kraj kreveta i da je sada sva svetlost ulazila kroz vrata terase iz raskošnog restorana preko puta u koji su pristizali ljudi iz sporednih uličica, Grci, čiji je noćni život počinjao tek posle ponoći... Ženski, melodični glasovi koje nismo razumeli, mešali su se sa zveketom čaša, podstičući uzbuđenje nadolazeće noći.

Otac je pripalio cigaretu marke "papastratos", bez filtera: za donju usnu zalepilo se trunje duvana, kao neko opustošeno bojište. Čudno sam se osećala u tom času, gledajući ga tako pognutog, još uvek na ivici kreveta: činilo mi se da ga tamo nema. Da je odavno skočio u dubinu pod nama, ne čekajući me. U plavo. I da sam ga, kojim slučajem, sama fotografisala u tom času, pomislih, pretrnuvši — ostala bi praznina na mestu njegove figure, kao posle pokušaja da se ulovi lik duha.


* * *

Na aerodromskoj carini, oko rendgenskog aparata je žmirkanjem dalo znak za uzbunu, zavirivši u unutrašnjost torbe sumnjivog putnika iz Jugoslavije, koji nije video razlog za paniku pošto su njegov prtljag uglavnom činile knjige i majice izbledele od sunca.

"Druže, vaše zanimanje?" upitao je sumnjičavi carinik, zavlačeći jednu pa drugu ruku u utrobu malog ,,samsonite" kofera kao da primorava preplašenu kornjaču da izvuče glavu iz oklopa.

"Književnik".

Oko službenika se podiglo još znatiželjnije ka sumnjivoj prilici bradatog čoveka u izlizanom džinsu i apostolkama.

"Dopustite, samo formalnost", i klizava ruka je spremno posegla za džepovima putnikovih farmerki.

"Zašto onda u jednom džepu nosite perorez, a u drugom čahuru metka?"

Te, osamdeset i neke, slobodna misao preplašenog ljudstva je retka lica sa bradom, u tamnoj, hipi odeći, dovodila u sumnjivu vezu sa novim simpatizerima četničkog pokreta: većina pisaca, kao i većina svih drugih građana, nosili su odela, urednu, podšišanu kosu i pod glatkim, izbrijanim licem vezivali kravate kao male, nežne omče.

"Verovatno sam nekog ubio na letovanju, a onda seo pod drvo da se odmorim i perorezom oljuštim jabuku... Ili da nabodem kakvu divljač, u šumi!", prodrao se otac, zgrabivši poluotvoreni kofer iz koga su virili rukavi izgužvanih košulja i nogavice štraftastih pidžama. Pokretna staklena vrata sa natpisom EXIT učetvorostručila su odraz njegovog zajapurenog, namrštenog lica kao da mu nude još jedno, nepoznato, popisujući inventar malih slučajnosti novootkrivene sudbine, prepuštajući nevidljivim rukama samo posao provizornog rasporeda...

Narednih beogradskih noći, odškrinuta vrata te sobe koja je uvek bila tako tiha i meka kao da u njoj neprestano veje sneg, otkrivala su uvek isti prizor: njegovo telo, opruženo na krevetu, dok se podizalo i spuštalo u ritmu ravnomernog disanja; pepeljaru zaboravljenu na vrhu velikog stomaka kao pepeo na rubovima otvora ugašenog vulkana, i ruku, položenu preko blago namrštenog čela, stisnutu u čvrstu pesnicu u kojoj nije bilo ničega.


Ana Ristović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Jun 17, 2013, 01:55:43 am »

*

ČAS ISTORIJE, ČAS ODLUKE
  
Vodnik Dragoljub Grujović smenio je starešinu koji je hteo da preda vojsku i magacin s kerozinom slovenačkim separatistima. Ukoliko ovi budu pokušali nasilno da uđu, zapretio je da će dići u vazduh magacin sa sobom i drugovima. Njegov podvig opevao je još 1991. godine pesnik Aleksandar Ristović (1933—1994). Dvadeset godina kasnije, Slovenija ga optužuje za ratni zločin
 
Pre bezmalo pune dve decenije napisana je jedna neobična pesma neobičnog, raritetnog i u sebe povučenog pesnika Aleksandra Ristovića, pod naslovom "Čas istorije". Objavljena je jedini put u negdašnjem Kulturnom dodatku "Politike", 13. jula 1991. godine, tek pošto se zbio ratni događaj koji opisuje, na početku smutnog i krvavog kola iz kojeg, do danas, uistinu nismo ni izišli, od kojeg se još u tolikim glavama vrti. Ristovićev "Čas istorije" i danas vredi kao pesma, lirska mikropriča, ali vredi i kao dokument — ako svaka prava pesma može da ne bude i dubinski dokument ličnog i ukupnog časa iz kojeg potiče.

NEOSTVARENI RATNI CILJEVI SLOVENIJE
 
Pesma je očito prva, ali pesnički besprekorno tačna reakcija na osobit slučaj pojedinačnog podviga u brzopletom, za mnoge nezamislivom sukobu u Severnoj republici Federacije Južnih Slovena u kojem slave nije bilo, a sramota i beščašće su približno podeljeni na obe strane — izuzimajući, razume se, žrtvene jaganjce, prve u dugoj povorci koja će uslediti. Odakle je pesnik činjenično pošao objašnjava u dve rečenice između naslova i početka pesme. Ne može kraće, zato ih i navodimo: "Vodnik Dragoljub Grujović smenio je starešinu koji je hteo da preda vojsku i magacin s kerozinom slovenačkim separatistima. Ukoliko ovi budu pokušali nasilno da uđu, zapretio je da će dići u vazduh magacin sa sobom i drugovima."
 
Saznajemo iz novina da taj zaboravljeni, a opevani stariji vodnik Grujović — kasnije penzionisan u zasluženom činu kapetana prve klase — može, svakoga časa, biti predat neprikosnovenoj pravdi sadašnje države Slovenije, po slovu obaveza koje otadžbina Dragoljuba Grujovića slepo ispunjava, hoteći da pokaže da nema nikakve veze sa borbom koju su vodili njeni vojnici i sunarodnici, slično kao pri nedavnom hapšenju Božidara Vučurevića. To je ista država kojoj nije stalo da od Hrvatske, sa kojom neguje napadno tople i razdragane odnose, potraži kosti majora Milana Tepića — kako saznajemo, onamo pokopane u anonimnu grobnicu — da budu dostupne junakovoj porodici, kao i zemlji čijeg se predačkog zaveta bezuslovno držao. Drugim rečima, Srbija danas ispunjava u miru, voljno i revnosno, neodustajne i neostvarene ratne ciljeve Slovenije i Hrvatske, i ne samo njih.
 
Vratimo se ipak pesmi i poeziji što ovdašnje i današnje pustoši, vidljive i nevidljive, naliva svetlošću smisla koji nije od juče. Pročitajmo zato pesmu Aleksandra Ristovića, odavno zaturenu:
 
Osim onih dobro obaveštenih i poslovično podozrivih (kojih je malo) i onih naknadno pametnih (kojih je nešto više) — većina običnog naroda u Srbiji i među Srbima, sredinom devedeset prve, jednostavno nije htela da poveruje da će biti rata u zemlji koja se još nije čestito ni slegla od krvi i kostiju od pre pola veka. Pogotovo nismo mogli pretpostaviti da će okidač prvi povući Slovenci, čije je vagone i vagone prognanika, u prethodnom ratu, u nevolji primila i prehranila Srbijica raščerečena i o srpskom jadu zabavljena, zbrinjavajući i sebe i prekodrinske prebeglice od ustaškog noža, logora i jama.
 
Srbija je tada, s početka leta devedeset prve, bila zbunjena i bunovna od naglog buđenja — a bogami je takva donekle i ostala, ponajviše među onima koji na zbunjenost i sanjarije nikako nemaju pravo. Iz takve zatečenosti, a svakako imajući u svesti i dečačko sećanje na godine kada je Srbija zadužila roditelje i dedove ovih Slovenaca kojima je sada Nemačka postala bliža i preča, proistekla je ova Ristovićeva pesma, atipična za njegov intimni snovidovni lirski prostor u koji se sklanjao, zazirući od suvišne buke i besa vremena. A buka i bes su otpočinjali. Aleksandar Ristović se, opet, lagano gasio, da bi ubrzo prominuo s onu stranu poezije, kojom je živeo (1933—1994).

NEPOTKUPLJIVA PRAVDA LIRSKE PESME
 
Kao što ni njegov lirski prethodnik i zemljak, Dis, nije odstupio od svoje lirske sklonjenosti i zasebnosti kada je pisao stihove zbirke "Mi čekamo Cara" i sa svojim narodom sastradavao usred ratova, tako ni Ristović nije izneverio svoj autorski glas i svojski ugao pevanja. Kako bi neko površan, ko ne ume i ko laže, upropastio pesmu prizivajući legendarne podvižnike, Tanaska Rajića i Stevana Sinđelića, kao i vekovima prizivanog Obilića, dovodeći ih u vezu sa nečim što se desilo koliko juče. A kako se, opet, moglo desiti da pesnik, rođen i odrastao u Čačku, ne oslovi, pored drugih, i epskog podvižnika sa Ljubića, kada jedan drugi Čačanin, podoficir kakve-takve — ali naše vojske, oživotvoruje neizbežni epski obrazac u nejunačko vreme. Ali, čitava intonacija pesme ima nečeg od dečačke, naivne, recimo i čiste, osnovne ili rubne tačke gledišta, kakva je i bila opevana stvarna situacija. Delatni smisao bazične, opštenarodne pesmarice — koja se ne čita ili pamti nego "prelistava" u glavi — doslovno se otkriva, a dozivanje vodnikovog imena, što dopire s one strane ili iz duboke nutrine, pouzdani je znak da je između dalekih vremenskih tačaka kanal opštenja prisno i nepogrešivo proradio.
 
I tu se epski nanos završava. Sve ostalo je, prećutno, govor o času kada čovek odluči da strgne okove straha od smrti, o trenucima takve izborene slobode, u ime razloga koji nadrasta svaki pojedinačni. O takvim retkim, skupocenim trenucima ovde je reč, ne toliko o junačenju, još manje o (nategnutom) srbovanju. Nema patetike, sve je jednostavno, makar deluje pomalo uvrnuto. Nema strašnih otkrivenjskih vidika, nad glavom je, kao i uvek, zvezdano nebo, a pored — skakuće vrabac i njuh notira svakidašnje kasarnske mirise. Skakuće vrabac. A ima promisla i u padu jednoga vrapca, što reče junak onoga engleskog svečoveka, nekmoli u svesnoj odluci pojedinca. Ova pesma je potvrđujući svoj naslov "Čas istorije" prekoračila granice istorijske lekcije. Mogla bi se nazvati i "Čas odluke" jer je čovek slobodan da bira, makar izgledalo da je upregnut u neke davne dugove koje hteo-ne hteo odužuje.
 
Izađimo sada iz pesme i njenih izukrštanih značenja. Uzdamo se u zakone višeg reda da će penzionisani kapetan prve klase Dragoljub Grujović ostati ono što jeste i što je nepotkupljiva pravda jedne dobre lirske pesme i njenog pronicljivog pesnika prepoznala i označila. Inače, teško svima nama.

 
____________

ČAS ISTORIJE

Vodnik Dragoljub Grujović smenio je starešinu koji je hteo da preda vojsku i magacin s kerozinom slovenačkim separatistima. Ukoliko ovi budu pokušali nasilno da uđu, zapretio je da će dići u vazduh magacin sa sobom i drugovima.

Sedi Dragoljub na buradima baruta,
dušu je već predao Bogu. Gleda gore:
zvezde se premeću preko glava i ciče.

Mirišu naftalin i vojničke cokule,
ali miriše i poljsko cveće,
pomalo staromodno, kao i obično.

Prelistava Dragoljub u glavi pesnaricu,
življi su mu no ikad
Tanasko i Miloš i Stevan.

Čuje on ozgo, iz one šume
lepe slovenačke reči:
Forverc! Unzere Kampf, und so vajter!

Sedi Dragoljub na crnoj slovenačkoj zemlji,
a do nogu mu doskakutao (malen)
čini mu se običan vrabac.

A neko zove, ali ne iz one šume, nego iz jedne druge:
Dragoljubeee! Dragoljubeee!
Je li to glas Tanaskov il' Stevanov?

I sad, hoće li Dragoljube od zemlje na kojoj sedi
načiniti ružu za večnost?
Hoće. Neće. Skakuće onaj vrabac.


Kulturni dodatak "Politike", 13. jula 1991. godine

Piše Dragan Hamović | 30.04.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Decembar 06, 2017, 12:11:47 pm »

**
ALEKSANDAR RISTOVIĆ


POEZIJA JE FILOZOFIJA NAŠIH EMOCIJA

Postoji li, u životu pesnika, vreme kada nagrada podstiče stvaranje i vreme kada je za nagradu kasno? Ili mislite da je pravi pesnik ravnodušan prema nagrađivanju?

Ja sam značajne nagrade dobio u kasnijim godinama: "Nolitovu" 1982, "Zmajevu" 1983, Nagradu "Disovog proleća" 1983, "Oktobarsku nagradu Beograda" 1986, i, evo, sada ove godine nagradu "Branko Miljković". Sve su te nagrade došle u vreme moje pesničke zrelosti. Otuda neka vrsta ravnodušnosti sa kojom sam ih primio. Niti su me podsticale na stvaranje niti uljuljkivale i "usporavale" to stvaranje. Jedino uzbuđenje koje sam doživljavao bilo je izazvano "tehničkim" delom tih promocija, obavezama javnog nastupanja i ceremonijalnim delom "predstava".

U "Književnim novinama" mogli ste pročitati tekst Radivoja Mikića; "Da li je Branko Miljković nejasan pesnik". Šta Vi mislite, za koga je nejasan?

Branko Miljković je proizišao iz francuskog simbolizma. Više iz Malarmea no iz Remboa. Ne treba zaboraviti da je svoj poetski opus završio u dvadeset i šestoj godini. Bio je veoma mlad. Svakako da kod njega ima manje uspelih stihova, ili čitavih pesama, koje su tek neka vrsta stilskih vežbi, ili vežbi pod uticajem lektire, nekih nedorečnosti koje su doista nejasne bilo kojem čitaocu, pa i znalcima poezije. Ne treba pri tome smetnuti s uma ni "natruhnice" nadrealizma. Ne treba smetnuti s uma ni vreme kada je pisao, da su to bile godine kada se patilo od izvesne potrebe da se bude zagonetan. To su bile godine jakih suprotnih struja "realizma" i "modernizma" Svakako da je to vreme moralo uticati i na Branka. On zapravo ima nejasnih mesta, ali je njegovo celokupno delo vrlo otvoreno.

Može li se reći da je zauvek prošlo vreme u kome smo veličali pesnike koji pišu jasno i za narod, a kudili one koji su pisali — odveć lepo da bi se svidelo svakom?

Mislim da je poezija okrenuta drugima. Svaki pesnik želi da ima svoje čitaoce. A što piše jasno ili nejasno stvar je njegovog književnog iskustva, obrazovanja, načina poetskog govora. Vaše pitanje jednim delom parafrazira davno izrečene Dučićeve stihove kojima je, pomalo pretenciozno, saopštio nekakav svoj pesnički vjeruju, kojim se branio zbog tema o kojima je pisao u vremenima kada, po mišljenju izvesnih njegovih savremenika, nije bilo mesta ni takvim temama ni takvom pevanju. To je bilo vreme neprekidnih ili ratova koje je vodila Srbija, ili vreme političkih borbi i sukoba. Doista, njegovi prelepi opisi večeri, njegovi astralne ljubavi, odudaraju od onoga što je predstavljalo svakodnevicu. Ali, srećom, poezija ima univerzalni karakter. Mnogi pesnici, iz vremena Dučića, koji su se odazivali na trenutne političke događaje, zaboravljeni su a Dučić je ostao. Kod nas danas postoji jedna struja tradicionalnog pevanja. Jedno vraćanje poezije na estetske postulate 19. veka. To je loše. Ovde nije u pitanju jasno i nejasno u poeziji, nego utilitarno i neutilitarno.

Poezija jedino ostaje kazujući nešto novo, u odnosu na poetske vrednosti koje su joj prethodile. To novo često je strano širim čitalačkim krugovima. Ja pamtim vreme kada je Popin "Konj sa osam nogu" bio veoma nerazumljiv mnogima, pa i profesorima Fakulteta i književnim teoretičarima kakav je bio, recimo, Milan Bogdanović. Tih "osam nogu" bila je svojevrsna zagonetka oko koje je trebalo lomiti pamet. A u pitanju je bila jedna veoma jednostavna, a danas i prejednostavna, pesnička slika konja u trku.

Verujete li u komunikaciju jedinke i sveta preko poezije? Ili postoji efikasnije komuniciranje, pa se događa da poznati pesnici (i prozaisti) "iskaču" iz sveta literature i "uskaču"u svet politike?

Kada ne bih verovao u komunikaciju pesnika i sveta preko poezije, ne bih pisao. Poezija jeste komunikacija, mada pesnik, dok piše, tu komunikaciju nema u svesti. Politički angažman nekih vrednih pisaca, doista verujem da je politički angažman njih kao građana. To je stvar pesnika, koji su, ipak, samo ljudi. Poezija je umetnost. Ona nije najlakši način komuniciranja sa svetom, ali je najtrajniji.

Može li se pesnik ograditi od tema iz poltike i istorije da bi ostao odan umetnosti? Ili pesnik, vezujući se za određene činjenice istorije (pod uslovom da to čini zaista umetničkim sredstvima) upravo otvara večna pitanja?

Sve je u okviru istorije. I najbezazleniji poetski zapis, pesma o takozvanim malim stvarima, pripada istoriji. Od toga se ne može uteći. Sve je, da ponovim, u istorijskim okvirima, ili bolje reći, u službi istorije.

Osim što je "građanin sveta" pesnik je i pripadnik određenog naroda. Da li on mora da se odkrene nacionalnog, kao konteksta iz koga posmatra život?

Pre svega pesnik ne posmatra život nego ga živi, i to, rekao bih, intenzivnije od drugih ljudi. Otuda i potreba za pisanjem, potreba da se taj suvišak životne energije oslobodi, da ga pesnik oslobodi. I najveći kosmopoliti u penziji ne odriču se niti se mogu odreći svoga nacionalnog pripadništva. To pripadništvo je najpre u jeziku koji pišu, a jezik ne predstavljaju tek znaci kojima se služimo u sporazumevanju, već je jezik i način mišljenja. Ta istoričnost jezika određuje pesnika bilo koje nacije, po njoj je on prepoznatljiv, hteo to ili ne.

Čemu poezija?

Poezija je neka vrsta molitve, čiji cilj je naše emocionalno "pražnjenje", ili bolje reći emocionalno oživljavanje. Ako nas ičemu poezija uči, ona nas uči da se vratimo sebi, da razmišljamo o onome što činimo i što možemo učiniti sa samima sobom. Poezija je filozofija naših emocija. Ili: vrsta emotivne filozofije.

Jeste li ikad osetili kako naš narod, uprkos ugledu koji, i u najširim Grupama, uživa narodna poezija /epska, ali i lirska/ pesnički poziv i ne smatra ozbiljnim poslom?

Pa, poezija doista i nije posao. I naši narodni pevači, nekada, nisu toliko cenjeni u narodu u vreme kada su živeli i pevali. Slučaj Filipa Višnjića koji je išao uz Karađorđa pevajući o srpskim pobedama u prvom ustanku. Imao je određen ugled, zahvaljujući nekoj vrsti državne podrške koju je imao. A imao ju je zahvaljujući načinu svog pevanja i temama o kojima je pevao. Za ostale pevače u narodu, ako im pevanje nije bilo jedini izvor prihoda, guslanje je bila sporedna delatnost, bavili su se njime tek u slobodnom vremenu, kada nije bilo poljskih radova. Tako se i u vreme "najopštije" poezije bavljenje poezijom nije smatralo nekim poslom. Da ne pominjem pesnike našeg romantizma koji su umirali veoma mladi. Ili pesnike u svetu: E. A. Poa, Bodlera. Uklete pesnike, dabome.

Danilo Kiš kaže: "Ja volim otmenost knjige, jer ona, po pravilu dospeva u prave ruke, a izbor je beskonačan". Ko danas čita poeziju i da li je tih čitalaca sve manje ili ih ima uvek malo?

Poezija traži otmene duše. Malo se čita, ne samo poezija. Pod otmenošću podrazumevam emocije i maštu.

Kako shvatate posao kritičara?

Književna kritika je svojevrsna umetnost. Kao što pesnik svoj doživljaj sveta pretvara u pesmu, tako kritičar svoj doživljaj pesničkog dela pretvara u kritiku. Ovde je reč kritika tek uslovno upotrebljena. Kritika je namenjena čitaocima i njen cilj bi morao biti da pokaže jedan od načina na koji se neko književno delo može čitati.

Jesu li Vas kritičari tumačili ispravno? Ko je bio najbliži Vašem osećanju sopstvenog dela?

Uglavnom jesu, ali necelovito. Svaki od onih koji su pisali o mojim knjigama doticali su poneki deo celine. Kadikad su to bile tek samo površne impresije. Jedan od najstudioznijih napisanih tekstova o mojoj poeziji je zapravo esej Milice Nikolić METAFIZIKA ČULNOG, objavljen u "Savremeniku" decembra 1986. godine.


12 maj 1991.

[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: