Alek Vukadinović (1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Alek Vukadinović (1938)  (Pročitano 13655 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 21, 2010, 01:40:03 pm »

*




ALEK VUKADINOVIĆ

Alek Vukadinović je rođen 1938. godine u Milovancu kod Peći. Školovao se u Andrijevici, Peći i Beogradu. Od 1959. godine živi u Beogradu.

"Rođen sam u blizini Dečana, pa je kosovsko-metohijski prostor deo i mog zavičajnog i mog pesničkog sveta, što tragičnost mog doživljaja dodatno uvećava. Do juče nisam verovao da će do tog datuma doći. Verovao sam u slovest i racio Zapada, koji je osnovno obeležje i postulat njegovog postojanja. A upravo je taj Zapad ovim svojim činom doživeo slom i apokalipsu i svoje umne i moralne svesti.

Jer, apokalipsa nije samo ako veliki komad stene udari o zemlju. Apokalipsa je moralna sodoma i gomora. Spasitelj je došao na svet zbog čovekovog greha, zbog moralne apokalipse. A danas vidimo ko pokreće točak sveopšteg zla; vidimo da je to Amerika.

Tužno je i ružno kako se danas ponašaju neke članice bivše Jugoslavije. Početkom osamdesetih godina ceo politički i književni vrh došao je u Udruženje književnika Srbije da od nas traži solidarnost u otporu Austriji, koja je htela da im oduzme Karavanke. U toku sastanka neko je pomenuo naše Kosovo, koje je bilo u krizi, a oni su samo slegnuli ramenima: nemamo informaciju, ne znamo za taj problem, mi smo im, i pored toga, svesrdno dali podršku, imali smo i sluha i osećaja za njihov bol. A oni se danas prvi bacaju kamenom na nas, prvi nam oduzimaju Kosovo.

Ovim gnusnim činom zapadna civilizacija je pogazila sve svoje deklaracije i povelje o ljudskim pravima. Uzdigla je i ozakonila argument sile, pravo jačeg nad slabijim. Štendlerove teorije su se obistinile. Bila je nekad civilizacija, a danas je Divlji zapad."


OBJAVLJENE PESNIČKE KNJIGE:

Prvi delirijum (Progres, 1965); Kuća i gost (Prosveta, 1969); Tragom plena i komentari (Prosveta, 1973); Daleki ukućani (SKZ, 1979); Ponoćna čarovanja (izabrane pesme, Naša knjiga, 1981); Ukršteni znaci (Prosveta, 1988); Pesme potonjeg vremena, (izbor pesme, Unireks, 1990); Bajka kućne slike (izbor, Disovo proleće, 1992); Ruža jezika (Naša knjiga, 1992); Tamni tam i Bele basme (Nolit, 1995); Pesme, izabrane pesme (Nolit, 1998); Božji geometar ("Književna reč", 1999); Noćna trilogija (Zadužbina Petar Kočić, 2001); Pesme (izabrane pesme, SKZ, Plavo kolo, 2003); Pesnički atelje (Rad, 2005).

Objavio je knjigu poetsko-filozofske proze Duša sećanja (BIGZ, 1989).


"Pesma je zbivanje u jeziku, melodija izbija iz ovog jezičkog zbivanja, a značenje se kroz ceo jezičko-melodijski proces, istovremeno i uporedo događa. Oni su istovremeni, oni su — jedno."

Alek Vukadinović

Fotografija: Večernje novosti, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 01:40:26 pm »

*
Stihovi Alek Vukadinović
RUŽA JEZIKA


DVE PRIČE IZ NEMUŠT-GORE
(1992)

I

Nemili kraj je tu gde lovih
Najtišeg kraja nejač nemu
Nemosti blagih nema mene

Meni tu mena kraj mi bila
Takoh kraj blagi kućnog krila
Takoh kraj blagi i zanemeh
Kuća te bele kvadrate svoje
Sebi u dalek dalj slagala
Sebi u dalek dalj slagala

Kuća to bele kvadrate svoje



RASTE LOVAC

Pesnik Lovčevog kraja šume
Sam prema sebi svome cilju
Raste lovac
Zatvara zemlju kuću-goru
Kretnju plahu
Najbržu od svih najsvetliju
Raste lovac

Stranicu kraja žišku tihu
Nejač nemu
Iz svih krajeva udaljenu
Raste lovac



KUĆNA ALHEMIJA

Saberi sažmi i povrati
Lovcu u lovu plen oduzmi

Malo vazduha malo vode
Malo daljine žiške tihe
Uzmi nejasnoj reči lasta
Dodaj najtišoj reči strela

Kući se kućna alhemija
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 01:40:49 pm »

*
Stihovi Alek Vukadinović


Pesnička knjiga
POSTPESMA





Pesmo imala si mnogo kućnih staza:

Krivinâ pravinâ bezdanih tainâ
Bezimenih ušća usta iz dubina
Bogova dalekih potonjih iskaza

Pesmo imala si mnogo kućnih staza



NAUČNI KOSMOS

Nebesa: skupovi
Crnih jednačina
Mrklinâ, maglinâ
Niotkud — nigdinâ

Sve crno za crnim
Preko neba šumi —
Sjaje ti se Svete
Potonji naumi!

Nebesa: skupovi
Tamnućâ, tonućâ
Neizmerja, lôzi
Večnih iščeznuća:

Bilu do nebila
Traju do netraja —
Razastrta mapa
Istorije Sjaja!



BEŠE BILO

Beše bilo
Krug i Krilo
Beše bilo

Hitro čilo
Hitalo se
U Jutrilo

Sad vetrine
Sa planine Tâm-tamnine

Sad vetrine
Duvaju ti kroz nutrine



ZNAK ČUĐENJA

Zvuci — muci
Krug romore krug zaneme
Sred večnosti vrh talasa teče vreme!

Kroz beskraj se dâljnim tragom stope
množe

Čije nas to stope nose
Kuda — Bože?



PESNIK I BOG

Sam Bog kaza Na prag Neba
Da je stao
Ko istraži
Tma pakao

Pa sad Sveti
Čekam jâv Ti
Prostranstva Ti



PODNE SA SENKOM
(Uz pesmu H. Giljena "Podne")

Podne čisto. Tvari blage. Dan po meri
Tâjac — tâjcu. Sušt u gori zatreperi

Sred podneva voda čista
Zárna sva je

Liska Ruže — Trepti u krug:
Bog sluša je

Mreškaju se zlatni vali zaneseni
Put putuje podne čisto Muku Seni

Iz rukopisa "Sazvežđe kratkih pesama"


Politika | 08.03.2008.  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 01:41:14 pm »

**
Stihovi Alek Vukadinović


SVAKIDAŠNJA MOLITVA

Teku večni kruzi
Sami sobom gnani
Tihi zdenci nade
U njih su utkani

Molim ti se Sveti
Iz ove doline
Spusti se u traje
Osveštaj daljine

Prospi prah ti Sveti
Na kuće na staze
Na svagdašnje trage
Stope gde prolaze

Nebu Zemlji Gori
Prostri stazu blagu
Podaj oluj krilu
I svom stvoru snagu

Vitlom božjeg žara
Ukaži se stvoru
Osveštaj Obasjaj
I Vodu i Goru —

Molim ti se Sveti
Iz ove doline
Spusti se u traje
Osveštaj daljine


(Iz rukopisa)


LUDI SVET

Jeste mrak sveta, jeste svuda
Cela je kuća sveta luda
Kao nečiste sile beže
Živi od božje ravnoteže
Kao sred pakla cveta šuma
Iznad krovova božjeg uma

Ceo svet ludi nekud hrli
Naviru živi i umrli
Naviru živi, mrtvi lete
Beže od tebe mrtvi svete
Jedno od drugog beži krilo
Nikad još tako nije bilo

Ponoć je — vreme časa zloga
Bežimo, Bože, od Neboga
Od mrtve kuće, mrtvih vrata
Bežimo, Bože, od nebrata
Sred neizmerja časa zloga
Dozivaj dušo svoga boga

Ko da se dusi pakla bude
Lete krovovi kuće lude
Lete sve dalje, kroz mrak, dalje
Ko da ih nekud sam vrag šalje
Ko luda nekud beži šuma
Preko krovova božjeg uma

Zlo je u srcu, glavi, svuda
Bežimo, Bože — ali kuda!
/ Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 01:41:39 pm »

*

MELODIJA DUŠE
ALEK VUKADINOVIĆ: "PESME"


U najnovijem, 95. kolu Srpske književne zadruge upravo su objavljene "Pesme" Aleka Vukadinovića, pesnika, koji je u našoj poeziji poznat po slikovitosti i muzici svojih stihova.

Predgovor knjizi, analitični i iscrpni, napisao je profesor Filološkog fakulteta i književni kritičar Radivoje Mikić, a u ovoj jedinstvenoj knjizi sabrano je osam Vukadinovićevih pesničkih zbirki.

Prema rečima Dragana Lakićevića, pesnika i urednika u SKZ, slika i muzika su spoljni, imaginacija i religija unutrašnji slojevi poezije Aleka Vukadinovića. Svi ti, razuđeni, elementi čine jedno lirsko tkivo — značenjsko i umetničko, poeziju slojevite zagonetke i tamne dubine. Moć i nemoć, java i san, sve je stalo u čaroliju jezika i virtuozne pesničke metrike, čije cezure krote i oblikuju reči i iskaze u pesmama Aleka Vukadinovića, smatra Lakićević koji ritam poezije ovog pesnika ocenjuje kao neviđen u našoj poeziji 20. veka.

Na jučerašnjem predstavljanju knjige "Pesme" Aleka Vukadinovića u Srpskoj književnoj zadruzi, pisac Tiodor Rosić govorio je o precima i potomcima ovog pesnika, rekavši da Vukadinović ima i epigone, ali o njima ne treba govoriti. Vukadinović, prema Rosićevom mišljenju, za pretke ima simboliste, ali je on i više od toga. Alek Vukadinović spada, reči su Tiodora Rosića, u pesnike sklone aluziji i sugestiji, kako bi dosegnuli najtananije mogućnosti da se poezija pretvori u čistu muziku. Vukadinović se svojom poezijom svrstao u sam vrh srpskog pesništva, rekao je Rosić, naglašavajući da u njegovim stihovima postoji, i opstaje zlatonosna nit srpske poezije koja seže u prošlost. Prema Dučiću, Rakiću, i Disu, "koji je bio simbolista a da nije ni čuo za Bodlera", i dalje... do Venclovića, i same srži materije srpskog narodnog jezika, kaže Rosić.

Alek Vukadinović kroz reči svojih stihova iskazuje melodiju duše, konstatovao je Tiodor Rosić, zaokruživši predstavljanje Vukadinovićeve knjige "Pesme" rečima da je to poezija arhetipskih slika i prenatalnih zvukova.

Radivoje Mikić, pak, u svome pogovor u, analizirajući simboliku u poeziji Aleka Vukadinovića, zapisao je da nas ona "ne obaveštava o nečemu što se zbiva u svetu oko pesnika već da je ona, pre svega, slika unutarnjih pejzaža čija je osnovna odlika dinamika, stalna transformacija".

Izrazivši radost što su se "Pesme" našle u kolu Srpske književne zadruge, Alek Vukadinović je dodao da je radost veća i zato što je njegov otac, učitelj, pesnik i novinar Ljubomir Vukadinović bio privržen SKZ i imao sve knjige ovog znamenitog izdavača, kao i sve brojeve Srpskog književnog glasnika. Uz zahvalnost SKZ i kolegama koje su pisale i govorile o njegovoj poeziji, a umesto prigodnih reči o svojoj najnovijoj knjizi, Alek Vukadinović se juče odlučio da iz nje samo pročita dve pesme.


A. C. | Politika | 21.11.2003. | Knjiga info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2010, 01:42:05 pm »

*

PODELA CRNE I BELE ENERGIJE
ALEK VUKADINOVIĆ: "PESME"


Ako bismo moderno srpsko pesništvo sagledali u njegovoj kontinualnosti, u jednoj neprekinutoj tradiciji koja započinje mnogo pre materijalističko-pozitivističke doktrine Svetozara Markovića i njegovih docnijih brojnih sledbenika, Alek Vukadinović bi svakako oličavao onaj istaknuti, sjajni vrh takve jedne lestvice — počev od Venclovića i Orfelina, preko Kodera, Kostića, Disa, Nastasijevića, Vinavera, Blagojevića i svih onih pesnika čija se poezija uglavnom doživljavala kao "nerazumljiva i nejasna", a zapravo predstavlja sintezu intuitivne, mistične i iracionalne poetske spoznaje i jezikotvorno-konstruktivne tehnike. Najnoviji pesnikov izbor priređen za ugledno "Plavo kolo" dramaturški je sažet i uobručen, prateći u šest celina pojedine formalno-duhovne dominante Vukadinovićeve poetike.

Redukcija i apstrakcija, ta dva osnovna postulata moderne, dvadesetovekovne umetnosti i književnosti, kao sredstvo da se sa manje reči sugeriše više i intenzivnije — podrazumeva i njeno ishodišno jezgro u pradavnom lagumu mitskih slika i prizora koje pripadaju postojbini predjezičke i jezičke stvarnosti. Pesnik je, "kao mesto iz kog njena gorka tama veje" ujedno i čuvar i glasonoša sećanja, oživljavanja i otkrivanja tajne i njene vremenske spiralnosti do koje se stiže formalno-jezičkim vrtloženjem koje rekreira "veliku priču" nekakvog "lirskog epa", ali ciklično, postupno i fragmentarno.

Zbog toga je duhu Vukadinovićeve poetike svojstveno neprestano prevođenje pojedinih stalnih pesničkih motiva ili toposa (kuća, gost, lovac, lampa, strela, prag, kvadrat, krug, ugao, ruža, reč) u svojevrsne pojmovne, vizuelne i poetske konstrukte, čija se višeznačnost upravo ogleda u odricanju od svake referencijalnosti . Kod ovoga se pesnika javlja potpuno pounutrašnjenje lirskog subjekta, pa se metafizički kvalitet pesama doima kao osobita perspektiva iz koje se on oglašava, kroz intuitivno uočene bitnosti "osećanja predmeta" (Paul Kle), a zapravo svojevrsnih ejdetskih suština do kojih se ovakvim postupkom stiže. Zb og toga se pesničko "ja" pojavljuje kao ona svetla i tajanstvena tačka transcendentnog dodira sa svetom u njegovim fantazijskim preobražajima, pa se to dubinsko, primordijalno osećanje individue i života kod Aleka Vukadinovića odvija upravo u pesmi : "Lasta puta strela slika puta snaga / Kućni kvadrati jednačine blagosti / Daljine pune oniričkih razlomaka / Između laste i strele tvoja unutrašnja / daljina / Potonji domaćin u svojoj dalekoj kući" ("Daleki časovi").

Bogata melodijska struktura Vukadinovićeve poezije koju prati izraziti stihovni i formalni polimorfizam (preoblikovani stihovi naše bajaličke i basmotvorne tradicije, srpskog romantizma i modernizma, kao i grafički lomljen slobodni stih, te izuzetne pesme u prozi i filozofski zapisi), neraskidivo je isprepletena sa njenim kolorističkim korelativima koji kod čitaoca nesumnjivo izazivaju neponovljivi utisak "arhetipskog bleska" avangardnog slikarstva. Značenje pojedinih boja (smeđe, zagasitosivo, crveno, ljubičasto, plavo, zlatno) u poslednjim autorovim zbirkama pretvara se u autentični jezički izazov pejzažima crne i bele energije i njihovoj dualističkoj borbi za prevlast. Došavši do ove ogoljene, ekspresivne palete koja izrazito bogoiskateljsku vertikalu pesnikove poetike apstrahuje u još većoj meri — menjajući u potpunosti naša uobičajena čitalačka očekivanja — Vukadinović nas suočava sa crnilom, tamom i najposle Zlom koje zapravo funkcioniše kao sustvaralačka sila.

Otuda pesnikovo kretanje po apokaliptičnim područjima crnog podrazumeva i samo kroćenje haosa i destrukcije — jer i on sam je haos iz koga se potom polako rađa figura "Božjeg geometra". Vukadinovićeva "ruža jezika" neprestano kruži i ka spolja i ka unutra, ispitujući tamne predele iza kojih se krije belina i obrnuto. Pesnikovo epifanijsko ozarenje, čudo nadošle pesničke snage uvek je osenčeno pretnjom "turob-mraka": "Pesnik sa pesmom o Potonjem vremenu / tačno u ponoć usred umrlog časa / Prostor što se izdužuje u svoju strašnu / daljinu / Belina što veje kroz pro ređene trenutke / To je taj pejzaž / Ta unezverena daljina" ("To je taj pejzaž").

Svet i postojanje su — prema pesnikovom "Poetičkom dnevniku" kojim se završava ova izuzetna knjiga — puni beskonačnog smisla i istovremeno beskonačnog besmisla, a kosmotvorni princip Vukadinovićeve poetske ontologije treba potražiti izvan tog dobra i zla, s onu stranu svih postojećih svetova i njihovih snova. U Istovetnosti jednog i različitog, u nekom zaboravljenom, ali svagda čujnom praobliku jezika kao primarne tvoračke sile pesnikove. Ona nam ne osvetljava samo kulturno-duhovnu vertikalu srpskoga pesništva koje se začinje negde u maglovitoj maternjoj melodiji, već idividualni molitveni napor da se spozna Božansko prisustvo, suštog kraja duša.


Bojana Stojanović Pantović | Politika | 21.02.2004. | Knjiga info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2010, 01:42:26 pm »

 *
 Stihovi Alek Vukadinović


 ZARNE TERCINE

 I
 Trazi koji se poznaju međ svima:
 Pesme u pesmama krila u krilima
 Bezimeni trazi staze nad inima
 
 Bezimeni trazi staze nad inima
 Što se mreškaju zâre se u snima
 Beskonačja zârnim vezana nitima
 
 Beskonačja zârnim vezana nitima
 Čeznu za daljnim čeznu prostorima
 Slikama nebnim ponorima dnima

 Oneobičeni Na drugim krilima
 Lete visoko visoko nad tlima
 Trâzima mórnim mrakovima zlima

 Bezimeni trazi staze nad inima

 II
 Ko daha nema ko kroka ne ima
 Ne može sniti sliti se sa njima
 Stope bezdanim nošene krilima

 Stope bezdanim nošene krilima
 Gore visoko visoko nad tlima:
 Trâzima mórnim mrakovima zlima

 S trâzima mórnim mrakovima zlima
 Rvah se gonih borih se sa njima
 Jutrima blagim božjim večerima

 Jutrima blagim božjim večerima
 Krilima gonjen nošen čemerima
 Miljem se kropih opih se sa njima:

 Jutrima blagim božjim večerima



 PESMA O PESMI-FUGI

 Pesmo izatkala golem-šâr si staza:

 Pravina krivina bezdanih tainâ
 Bezimenih ušća usta iz dubina
 Bogova dalekih potonjih iskaza

 Pesmo izatkala golem-šâr si staza:

 Usta sa fusnota usta sa margina
 Protoka belina tušta-tma taina
 Gaza noćnih staza kućnih bog-bogâza

 Pesmo izatkala golem-šâr si staza



 IZ "ZVUČNOG LETOPISA"
 ILI
 RAZLISTAVANJE

 Antislika-slika Lovac i Prilika:
 Letopis su zvučni pesnika Daljine –
 Slike zvuke trâje zâre blage čûne
 Listak listku plete od stiha do stiha
 (Taj zvuk što se svu noć glasâ iz doline
 Samo je još jedan što iz večne tmine
 Razlistava Knjigu iskon-mozaika)



 KANTATA U PESNIČKOM ATELJEU

 Obdan-obnoć traju
 Lôzi kućni bôzi
 Obnoć raste Knjiga
 Ruža Mozaika

 Šýme zvuci-mûci
 Bleskaju se mrâci
 Žiške kap crvena
 Sobu obasjava

 Hvala Slici Snazi
 Kući Žiški Streli
 Ikoni mog Boga
 Nad belom hartijom —

 Obdan-obnoć traju
 Lôzi kućni bôzi
 Obnoć raste Knjiga
 Ruža Mozaika



 PREVLADAVANJE BEZNAĐA

 Traju trazi od–do
 Maglen pejzaž sivî,
 Kruži gôd za gódom
 A stablo se krivi...

 Krošnje bajnih čîni:
 Začarna paleta —
 Zlate se u Knjizi
 Prstenovi dleta


 Letopis matice srpske | septembar 2011. | Knj. 488, sv. 3
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 21, 2010, 01:42:53 pm »

**
Stihovi Alek Vukadinović


KUĆA I GOST

Usnula kuća i gost spava
Ništa je u snu ne preseca
Samo list rose list meseca
Blago je s vrha osvetljava

Iz vazduha ko iz rova
U noć zure blagi petli
Kuća sanja i gost svetli
U podsvesti ispod krova

To kuća u snu gosta spava
Ništa joj plamen ne preseca
Samo list rose list meseca
Blago je s vrha osvetljava


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 21, 2010, 01:43:16 pm »

**
Stihovi Alek Vukadinović


UKRŠTENA BROJANICA

Kuća i gost, duša i krov.
Lampa i noć, slika i bog.
Kuću kuće sve četiri,
Kuća im je slepa strana.

Broji broji pa prebroji.
Samo sebe ne ubroji.
Daleko ti kuća bila.
Žalili te kućni žali.

Kažem: kuća — u gori je,
Kažem: vatra na zemlji je,
Jedna kuća — sedam vrata,
Sedma vrata nepoznata.

Vrata kućnog nepovrata


KUĆA NEMOGUĆA

Na mlečnoj stazi bez krova i ušća
Rasla mi rosa kraj zvezdane leje
Tu gori kuća dok je mesec greje
Kuća od pruća kuća nemoguća

Ne zna se gluva svog krova domoći
U snu se skuplja tamna ponoć laste
Sa pola kruga dok skazaljka raste
Hoće li moći stići do ponoći

Na mlečnoj stazi bez krova i ušća
Rasla mi rosa kraj zvezdane leje
Tu stoje vrata sazdana od zlata
Tu stoje vrata da ih mesec greje


LASTA SKRIVALICA

San to mesto divnih čuda
Nasred sveta gluvi cvet
Gore-dole lasta luda
Bespomoćni vara svet

Čas ko zvezda, čas vrteška
Širi svoju ludu moć
Sa dva svoja krila teška:
Jedno dan a drugo noć

Talasa se java živa
Ceo vazduh — jedan rov
Svu noć lovi lasta kriva
Svojoj ludoj kući krov


BAJKA KUĆNE SLIKE

Večno u tami gorke bajke
Traje života stara slika
Na kućnoj slici gost bez lika
Usnuo tišinu kuće — majke

Slike što blagom život čine
Čudne tišine, čudna slavlja
Negde daleko, usred tmine
Jedan se isti kraj ponavlja:

Svetlosti blage, umiruće
Najtišeg kraja blagi dvori
Tišina — potonja zvezda kuće
Sprema se vrata da zatvori


VEJTE PAHULJE NAJCRNJEG SNEGA

Jutros pahulje najcrnjeg snega
Padaju s neba, padaju s brega
U srce, u mrak, u nebo, gore
Jutro je, Bože, a nigde zore
Odasvud tamni pokrovi prete
Teškog li časa umrli svete

Odbegli nekud pravci su lêta
Niotkud Boga, neba, ni svsta
Otvoren bezdan zvezdane zloće:
Cvokoće umrli čas cvokoće
Šume i gore stisle se nême
Došlo je, Bože, potonje vreme —

Još jedan pogled u jutro tmurno:
Potonji gosti promiču žurno
Nekako gluvi, nekako krivi
Ko da su, Bože, tek poluživi
Smrzli od jada, mrkli od studi
Ko da su, Bože, tek poluljudi

Vejte pahulje najcrnjeg snega
Došlo je vreme zla najgorega
Zalaze boje vidljivog druma
Zalaze kuće, zalazi šuma
Usta su gluva, reči su neme
Potonje vreme, Potonje vreme...


BEŠE BILO

Beše bilo
Krug i Krilo
Beše bilo

Hitro čilo
Hitalo se
U Jutrilo

Sad vetrine
Sa planine Tâm-tamnine

Sad vetrine
Duvaju ti kroz nutrine


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Jun 03, 2012, 01:55:16 pm »

*
ALEK VUKADINOVIĆ


OBASJANJE UNEZVERA

Pesnik Alek Vukadinović o starim simbolima u novoj knjizi "Pesnički atelje" i posrnuću iza kojeg ostaje "ruža sjaja"

Ja sam smer ovoga sveta već opisao stihovima "Naopak je Bože smer je"/Grak je Mrak je Unezver je". Ako je išta napredovalo, to je zlo i ljudska iskvarenost. Svet je krenuo u najsuprotnijem pravcu od Božjeg plana, jer Bog je stvorio države, narode, nacije, posebstva, a svet danas ide prema ukidanju svih posebstava. Hoće se jedna "svetska država", jedna lična karta, sa jednim imenom i prezimenom

VERUJEM da pisac, bez obzira na biografiju, treba da stvara kao da se ništa ne događa. Stvaranje ne podnosi patetiku, buku, jer to ometa svaki rad. Za mene je uvek bilo najznačajnije ono što se zbiva između pisca i belog lista hartije — stvaralački proces i stvaralački rezultat. Samo ono što je istinski stvoreno i duboko zasejano, računa na trajanje. Sve ostalo je gubljenje vremena.

Ovako misli i veruje Alek Vukadinović, pesnik čiju novu knjigu "Pesnički atelje" ovih dana objavljuje izdavačka kuća "Rad". Pisac desetak zbirki poezije, među kojima su "Kuća i gosti", "Ukršteni znaci", "Ruža jezika", "Božji geometar", "Daleki ukućani", poznat po zastupljenosti gotovo u svim našim antologijama, dobitnik je pesničkih nagrada "Milan Rakić", "Rade Drainac", "Branko Miljković", "Povelje Disovog proleća", "Žičke hrisovulje", "Zmajeve" i "Dučićeve" nagrade...

Takav stav je i kritika svega onoga što se danas dešava, a što je postalo opšta klima?

Svakako. Senzacionalizam i kič koji su danas opšti trend, duboko vređaju i iritiraju. Živimo u vremenu u kojem "zlato tone, a mulj isplivava". Na svim špicama ovoga sveta, na svim tablama i ekranima, na svim prvim i udarnim stranama, ovde kod nas, isplivao je mulj. O svim stvarima ovoga sveta ne govore više pisci, filozofi, stvaraoci, intelektualci, značajne i zaslužne ličnosti. Danas je značajnije šta o njima misli striptizeta, nego bilo koji klasik duha i stvaralaštva.

Taj proces urušavanja vrednosti, koji već poduže traje, vaša je i preokupacija i tema: u dobrom delu vaše poezije prikazujete moralni rasap našeg doba?

To je bilo neizbežno, jer stanje ovoga sveta jeste stvarna paranoja. U delu svoje poezije prikazujem duhovne i moralne ideje, a u drugom njihovo stradanje Ovde Dole. U našem svetu Danas. Mnoge moje pesme govore o ovoj pošasti, uplivu zla i haosa u naš svet, o moralnom posrnuću i vrednosnom poremećaju u svetu. To odsustvo Božjeg principa, svega Božjeg, kao da iz dana u dan postaje sve drastičnije.

U vašim pesmama, pod naslovom "Znaci vremena", ovo osećanje vremena iskazano je krajnje slikovitim i svedenim stihovima?

Ti stihovi kao da su se sami ispisivali. U duhu mog osnovnog osećanja ovoga vremena. U pesmi "Znaci vremena" takvi su stihovi: "Bog unižen Skotac voljen/ Kobac na kob osokoljen", ili "Zad je pred je Nered red je/ Mrak u mraku Bože gled je". Ili stihovi koji su sušta dijagnoza: "Zlurad rad je Ovde Sad je/Bože dragi Ko nikad je".

Vaše pesme su jedna vrsta dijagnoze vremena?

Mene raduje kad vidim da nailaze na spontan i istinski prijem i odjek. Video sam da ih ljudi izrezuju iz novina, izvlače iz knjiga... Ja ih prosto osećam kao usta vremena. Kao da ih nisam sam pisao.

Pre godinu dana objavljene su vam izabrane pesme u Plavom kolu SKZ. Kritika ističe da ste dosadašnjim pesničkim knjigama zaokružili moderan pesnički ep, odnosno, ispričali "veliku priču"?

Trebalo mi je sedam knjiga da zaokružim sliku sveta, i ucelinim jednu značenjsku kosmogoniju. To je, upravo, epska celina. Pojedinačne knjige su poglavlja tog Epa, koji se po sistemu koncentričnih krugova razvijao iz knjige u knjigu. To nisu bile zbirke, nego poglavlja i pevanja.

Šta u odnosu na dosadašnji sled vaših knjiga, znači i nudi "Pesnički atelje"?

Zadovoljan sam knjigom, vrlo je raznovrsna, složena mozaično, dorađena i dovršena u celini. Ima ciklusa koji su potpuno novi prstenovi u odnosu na moje dosadašnje pesništvo. Nisam žurio ni sa jednom pesmom. Nema odeljka na kojem bih dalje radio.

Poznati ste po strogom odnosu prema sopstvenom radu, ništa ne radite sa žurbom, objavljujete tek kad ste sa učinkom potpuno zadovoljni. Kad je za vas pesma gotova, dovršena?

Moje osnovno načelo da je sve brzo — kuso, a "sjaj koji kasni, najdublje dosegne", vidi se i po ritmu objavljivanja mojih knjiga. Pesmu osluškujem vrlo dugo pre nego je pustim u opticaj. I kad je epifanija, obasjanje, pesma treba da izgleda kao da je rađena hiljadu godina. Ne sme da bude ničega suvišnog. To je znak po kome se prepoznaje ono što stvaram. Javnosti je poznat slučaj sa mojom pesmom "Zimsko jutro" (Jutros pahulje najcrnjeg snega, padaju s neba, padaju s brega...), čiji sam nastanak opisao, a sama pesma je doživela brojne komentare. I u ovoj knjizi jedan broj pesama posvećujem svojoj autopoetičkoj temi, odnosu epifanije i "rada", posebno pesmu "Rađanje portreta", sa podnaslovom "Muza, Sušt i Pesnik".

Kako u ovoj knjizi rešavate osećanje teskobe i mučnine, koje je vaš osnovni doživljaj sveta. U knjizi "Božji geometar" ukazujete šta je za vas "Ruža sjaja"?

"Ruža sjaja" nije nimalo slučajno moj simbol. Ipak, verujem da "svetlo na kraju tunela" nije od "farova" onog "drugog voza". Iako je ovaj svet krenuo u ludom pravcu.

To osećanje ste izrazili još u pesmi "Ludi svet", pre dve decenije. Vreme koje teče stalno potvrđuje vaš doživljaj?

Ja sam smer ovoga sveta već opisao: "Naopak je Bože smer je"/ Grak je Mrak je Unezver je". Ako je išta u ovom svetu "napredovalo", to je zlo i ljudska iskvarenost. Svet je krenuo u najsuprotnijem pravcu od Božjeg plana. Bog je stvorio države, narode, nacije, jezike, vere, posebstva. A svet danas ide prema jednoj "svetskoj državi", opštoj nivelaciji, ukidanju svih posebstava. Hoće se jedna lična karta, sa jednim imenom i prezimenom.

Taj proces poprima, reklo bi se, najrazličitije oblike.

Čujemo čak i Internet kako nam svakoga dana poručuje: "Nije više potrebno čitati knjige. U meni su sve informacije, ja sve memorišem". Eto, takav je to "mozak". Zato je ova moja knjiga u celini himna Knjizi, Umetnosti i Bogu.


Dušan Stanković |18.05.2005. |Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Avgust 31, 2012, 12:15:13 am »

*
ALEK VUKADINOVIĆ


ČOVEK JE POSTAO MAŠINA

Pesnik Alek Vukadinović, dobitnik nagrade "Desanka Maksimović": Poezija i umetnost pomažu čoveku da opstane i ostane u blizini Boga. Moja poezija i jeste spoj arhaičnog i modernog. Imao sam tu sreću da budem nekoliko puta gost u domu Desanke Maksimović

ON predstavlja osobenu pojavu u savremenom srpskom pesništvu. U poslednjih četrdeset godina beskompromisna kritika složila se: poezija Aleka Vukadinovića važi za književni podvig, njegove pesme neprekidni su izazov za čitaoce i vrh jedne književne vertikale. Odbor Zadužbine Desanke Maksimović nije imao dilemu: za 2006. godinu pesnička nagrada za životno delo, koja nosi ime velike srpske pesnikinje, ide u ruke Aleka Vukadinovića.

Svečanost i uručivanje nagrade u utorak je u Brankovini. Vukadinovića zatičemo dok sastavlja prigodnu besedu, uoči priznanja relevantne domaće, književne javnosti, za sve što je stvorio.

To je nagrada koja se dodeljuje za trajan doprinos srpskom pesništvu. Znači, nije nagrada za jednu knjigu, nego za celokupno stvaralaštvo. Sigurno je da se svaki pisac takvim priznanjem može samo ponositi, jer se za to i rodio, zbog toga i stvarao.

Jeste li poznavali Desanku Maksimović?

O, kako da ne. Sretali smo se često u Udruženju književnika Srbije. A imao sam tu sreću da budem nekoliko puta gost u njenom domu. Bila je prema meni neizmerno draga i nežna. Zvala me je: rođače, Aleko, kako me je zvao i moj otac, što je mene veoma dirnulo. Ako su me moj otac i Desanka tako zvali, onda i verujem da je to moje pravo ime. Ono treće, što je kod nas čest slučaj i kakva su: Njegoš, Koder, Zmaj, Sterija.

Kako je tekla istorija čitanja Vaših pesama, počevši od prve zbirke "Prvi delirijum", koja je izašla davne 1965. godine?

Od druge knjige "Kuća i gost", koja je dočekana kao događaj, naša književna kritika tretira moju poeziju kao književnu pojavu prvog reda, realizovanu u celoj liniji i potvrđenu svakom knjigom. O tome, pored književne kritike, govore i sva priznanja koja sam za poeziju dobio, kao i ovo tako značajno i izuzetno priznanje kao što je nagrada "Desanka Maksimović". Govore, takođe, i sve antologije našeg pesništva u zemlji i inostranstvu.

Predsednik žirija akademik Ljubomir Simović rekao je da pripadate "onoj porodici pesnika čije su rodonačelnice neke davne travare, bajalice i vračare". Kako tumačite ovakvu ocenu?

Simović prevashodno misli na prirodne predispozicije, na dar, bez kojeg nema stvaranja. Misli pre svega na zapis u genima, na nasleđe drevnog i arhajskog, na jezičke i imaginativne arhe, o kojima i ja govorim, bez kojih se poezija ove vrste ne može zamisliti. Moja poezija i jeste spoj arhaičnog i modernog. U drugom delu ona je spoj sa jednom vrstom modernog simbolizma, kao i nekim drugim modernim tendencijama. Svako pravo delo je spoj dara, tradicije i kulture, kako je to rekao Eliot. Ono je proizvod brojnih komponenata: dara, rada, selektivnog intelekta, duhovne snage, ali je, pri svemu tome, odlučujuća primordijalna energija, to jest, snaga dara.

Rekao je Simović, takođe, da se Vaša poezija zasniva na shvatanju jezika kao sredstva kojim se ne komunicira s ljudima nego sa tamnim i nepoznatim silama. Šta to znači?

Kao što je poznato, u prošlim vremenima postojalo je nerazumevanje prema ovoj vrsti pesništva. Prema Koderu, Nastasijeviću, Vinaveru, Blagojeviću, postojala je distanca kao prema apartnim i hermetičnim pesnicima. Upravo Simović je u tekstu "Jedna grana srpskog simbolizma", pokazao da to nije neki apartan i usamljen tok, nego jedna od najlegitimnijih i magistralnih linija srpskog pesništva, koja datira još iz arhajskih vremena, zahvata naše bajaličko i basmotvorno stvaralaštvo koje je iskonsko i izvorno naše, zatim doživljava veliki procvat u našoj modernoj poeziji 19. i 20. veka, sve do naših dana. Upravo ono što je u njoj zagonetno i "tamno" jeste njena srž i suština, i da upravo bez tih svojstava ona ne bi bila ono što jeste.

Da li je istina da savremeni čovek nema vremena ni potrebe za ovakvom i poezijom uopšte?

To bi značilo da nema vremena za ono što je najlepše u njemu samome. Tako se nešto ne da ni zamisliti.

Koliko i kako po Vašem mišljenju doba kompjutera i interneta utiče na poeziju?

Vreme interneta i kompjutera je vreme tehnokratskog bezduhovlja. To znači da je čovek postao mašina. Nešto najgore što mu se moglo dogoditi. A poezija i umetnost pomažu čoveku da opstane i ostane u blizini Boga. Poezija je božje seme na zemlji, "vrh prirode", kako je rekao Bašlar. Tako je bilo, i tako će i biti.


ZBIRKE GODINE

VAŠA najnovija knjiga "Pesnički atelje" zauzela je visoko, treće mesto, u konkurenciji za nagradu "Meša Selimović". Ubedljivo ispred svih pesničkih knjiga.

Žiri od blizu pedeset kritičara proglasio ju je, tako, pesničkom knjigom godine. Cela jedna elita naše kritike glasala je za nju. I "Pesnički atelje", na ovaj način, je potvrda celokupne moje poezije.


OBIMNO DELO

PESNIČKA nagrada Desanka Maksimović sastoji se iz plakete, statuete Desanke Maksimović (rad vajara Aleksandra Zarina) i novčanog dela. Dobitniku se štampa i knjiga izabranih i novih pesama.—


Branislav Đorđević | 13.05.2006. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Februar 28, 2014, 03:18:55 am »

*
ALEK VUKADINOVIĆ


PAPIR VAŽNIJI OD DELA

Izostavljanje imena Aleka Vukadinovića, pesnika koji je, bez sumnje, obeležio, srpsku poeziju druge polovine 20. veka, sa spiska dobitnika "nacionalnih penzija" izazvalo je ogromno iznenađenje, pa i ogorčenje u kulturnoj, posebno književnoj javnosti. Vukadinović ostao bez penzije jer nije uspeo da pribavi državljansto.

Izostavljanje imena Aleka Vukadinovića, pesnika koji je, bez sumnje, obeležio, srpsku poeziju druge polovine 20. veka, sa spiska dobitnika "nacionalnih penzija" izazvalo je ogromno iznenađenje, pa i ogorčenje u kulturnoj, posebno književnoj javnosti. Delikatan socijalni slučaj ovog izuzetnog poete (koji ima penziju od 12.000 dinara) već nekoliko godina pokušava da se razreši, uz molbe Udruženja književnika Srbije i, navodno, dobru volju vlasti. Sve se, međutim, odlagalo u očekivanju novih zakonskih uslova, i kada su stupili na snagu, raspisan konkurs za dodelu posebnih priznanja umetnicima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, na spisku Komisije koja je o tome odlučivala nije se našao Vukadinović. Opet iz formalnih, "zakonskih" razloga, jer pisac nije priložio uverenje o državljanstvu.

Kako smo nezvanično saznali, niko od članova Komisije nije izrazio sumnju u vrednost Vukadinovićevog dela i da mu je mesto među umetnicima koju su dali vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, ali su "presudili" činovnička tumačenja iz Ministarstva kulture. Komisija je olako prihvatila objašnjenje da se mora striktno pridržavati uslova konkursa, među kojima je, kao neophodno, bilo navedeno i uverenje o državljanstvu. S obzirom, na izuzetno kratak rok konkursa od samo dve nedelje, kao i na okolnosti na koje Vukadinović nije mogao da utiče, ugledni pesnik jednostavno i nije mogao da dobije traženo uverenje. Evo, šta nam je o tome rekao za "Novosti":

Rođen sam u Goraždevcu, na Kosovu, odakle su, posle bombardovanja, dokumenti odneti na razne adrese i u razna mesta. Više od šest meseci tražio sam da mi dostave uverenje, ali sam dobijao odgovor da ne mogu da ga pronađu. Najzad su mi iz Peći poslali uverenje da sam državljanin Srbije i Crne Gore, čije je važenje prošlo. Obratio sam se, zatim, MUP Beograd i dobio potvrdu kojom se svedoči da ona može da zameni pravi dokument, da je postupak u proceduri i da ću uverenje uskoro dobiti. Kako sam saznao, ovaj papir bi trebalo da stigne koliko u utorak ili sredu. Dakle, za mene je krajnje neprihvatljivo i nerazumljivo da mi se iz čisto formalnih razloga nanosi takva nepravda. Očekujem da će me danas primiti ministar kulture Vojislav Brajović i da će ovaj slučaj najzad biti razrešen.

Alek Vukadinović podseća da je dobio četiri književna priznanja koja imaju težinu "Dobričinog prstena" za pozorišnu umetnost: Dučićevu nagradu, Zmajevu, "Desanka Maksimović", Žičku hrisovulju. Za zbirke stihova "Upozoravanje pesme", "Prvi delirijum", "Kuća i gost", "Daleki ukućanin", "Ukršteni znaci", "Duša sećanja", "Ruža jezika", "Tamni tam i bele basne", "Božji geometar", "Pesnički atelje". Dobio je pregršt drugih: nagrade "Branko Miljković", "Milan Rakić", "Dis"... Dve su mu prevedene ne engleski jezik. Pojedinačne pesme su mu prevedene na 30 jezika, a zastupljen je u svim antologijama srpske poezije 20. veka.

Iz sličnih formalnih razloga, kao i kod Vukadinovića, kako saznajemo, odbačene su prijave još nekoliko istaknutih umetnika. Njihov neosporan doprinos našoj kulturi ostao je u senci besmislenog činovničkog čistunstva u isterivanju ličnih papira.


TRAJNI KANDIDATI

IZ Udruženja književnika Srbije rečeno nam je da je ova asocijacija "nepokolebljivo uverena u zasluge svih svojih kandidata za najviša nacionalna priznanja". Razumevajući skučene mogućnosti države prema velikom broju zaslužnih umetnika, UKS će u ime svih onih koji ove godine nisu nagrađeni, konkurisati iduće godine. Kad Ministarstvo kulture bude vratilo dokumentaciju Udruženju, ono će zadržati i predati do sledećeg javnog poziva ministra. Tako, ističu u UKS, sami pisci neće morati drugi put da rade ono što im je bilo nelagodno da učine i prvi put.


NAKNADNO UBAČENI?

PROŠLOG četvrtka na redovnoj sednici Vlade Srbije sa dnevnog reda je povučena tačka "nacionalne penzije", odnosno spisak od 265 umetnika koje je Komisija Minstarstva kulture predložila za ovo vrhunsko proznanje. To je obrazloženo "tehničkim razlozima", da bi već sutradan, u petak, na "telefonskoj sednici" Vlada usvojila rešenje o posebnim priznanjima umetnicima za vrhunski doprinos u nacionalnoj kulturi u Srbiji.

Kako "Novosti" saznaju, "tenički razlozi" su zapravo insistiranje jednog dela Vlade da se ovaj spisak proširi. Naš list je još u petak objavio sva imena umetnika koji su prošli Komisiju, a kako su iz Ministartva kulture najavili, danas će u Službenom glasniku i "Politici", biti objavljen "kompletan" spisak. Da li je i kojim imenima spisak "kompletiran", zvanično, do zaključenja ovog broja nismo mogli da saznamo. U kulturnoj čaršiji se, međutim, već nekoliko dana pominju imena pevačice Slađane Milošević i vajarke Drinke Radovanović.


D. Bogutović | 10.12.2007. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 17, 2014, 02:28:02 am »

*
RAZGOVOR SA PESNIKOM ALEKOM VUKADINOVIĆEM





POEZIJA JE PROZORLJIVA

Alek Vukadinović je jedan od naših najboljih savremenih pesnika. Pesme su mu prevođene na engleski jezik i dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja: nagrada Milan Rakić, Plaketa Disovog proleća, Povelja Beogradskog univerziteta, Radoje Domanović, Nagrada Prvog sajma pravoslavnih zemalja u Peći, Nolitova nagrada, Zmajeva nagrada, Stanislav Vinaver, Dučićeva nagrada, Žička hrisovulja, Laza Kostić, Zaplanjski Orfej, Kočićeva knjiga, Rade Drainac... Njegova najnovija knjiga Pesnički atelje zauzela je treće mesto u konkurenciji za nagradu Meša Selimović za najbolju knjigu objavljenu protekle godine. Poezija Aleka Vukadinovića duboko je protkana duhovnošću i vezana za rodnu Metohiju (pesnik je rođen u Milovancu kod Peći).

U knjizi poetske proze "Duša sećanja" Vi često govorite o "božanskoj tendenciji" i vidite je kao osnovni princip kosmosa?

Božanska tendencija, po meni, daje smisao svemu što postoji, celom univerzumu. Ljudsko biće treba da zna da je njegov cilj neprekidno "oboženje", neprekidno usavršavanje svoje prirode, ispovedanje i ispoljavanje ljubavi prema Bogu i prema bližnjima, i neprekidan otpor svakom zlu. U jednom ranijem intervjuu za Pravoslavlje rekao sam da je dužnost čoveka da u velikoj drami borbe dobra i zla pomogne Bogu. Bog je dao veliki dar čoveku — slobodu volje — i svaki čovek, u toj slobodi, treba da svojim ličnim primerom i pregnućem pridonese Bogu i Božjem svetu, pozitivnoj energiji postojanja.

Šta je za Vas duhovna vertikala srpske poezije?

Kroz ceo Srednji vek, kroz koji se ova vertikala zacrtava, srpska poezija vapi za Bogom i Božjom pravdom, za vrednostima istine, pravde i lepote koje su nama, Srbima, kroz mučne vrtloge naše istorije bile uskraćene. Vera u spas, u svetlost nade, u konačnu pobedu dobra nad zlom, u svetlosni ishod svakog mraka, vera u sebe, svoje korene, svoju tradiciju i duhovnost, koje su iznad svakog nasilja i koje ništa ne može pobediti — to je, po mom osećanju, ta duhovna vertikala koja je kao luča spasa i sjaja vodila naš narod kroz vekove.

Kakav je Vaš odnos prema srpskoj srednjovekovnoj književnosti?

Moja poezija je, kao što je to kritika podvukla, spoj arhaičnog (narodnog), srednjovekovnog i modernog. Zlatna srednjovekovna žica u njoj je jako zacrtana. Neprekidno metafizičko uznesenje, vapaj za Bogom i božanskim principom, za "božanskom tendencijom svih stvari", kako sam kažem, u samom je jezgru moje poezije. U celom mom pevanju, posebno u tri knjige napisane u poslednjoj deceniji tek minulog veka, objedinjene u Noćnoj trilogiji, iskazana je ova metafizika. Kritičari su u njoj videli moju Luču mikrokozma. Kad smo već kod religioznog u pesništvu, treba reći da se neki njegovi oblici poklapaju sa nekim vrlo modernim stvaralačkim tendencijama. Mistična tendencija suprematizma u slikarstvu je sasvim poznata. Moja knjiga Daleki ukućani, koja je, na primer, simbol hermetizma, jeste jedinstven primer pravoslavne apofatike. Ona se prvobitno zvala Bešumna knjiga. Prostori tišine u njoj, odnosno ekstaza tišine, jeste ona tišina koju su tražili i nalazili pravoslavni isposnici, apofatici, veliki duhovni Oci Pravoslavlja. Daleki ukućani su primer apofatičke lirike. Kritika o tome još nije pisala, ali ona čeka svoje vreme.

Vaša poezija nastavlja tradiciju religioznog pesništva kod Srba. Jeste li do svoje inspiracije došli umom ili srcem?

Za moju poeziju je rečeno da je sozercateljna i prozorljiva. Ja bih, takođe, dodao da ona "gleda" duhovnim vidom, duhovnim očima. A duhovni vid izbija iz najdubljih slojeva bića, i jači je od svake pojedinačne komponente bića. Duhovni vid sabira mnogo više očiju, mnogo više svetlosti nego što ih ima čisti racio, ili bilo koja druga dimenzija ljudske prirode. Svakako da se na raciju temelje mnoge ljudske delatnosti, ali on u umetničkom stvaralaštvu nije presudan. Uostalom, kartezijanstvo je obeležje zapadne civilizacije, dok se naša istočno-slovenska i srpsko-vizantijska civilizacija temelji na bogocentričnoj i sveozaravajućoj pravoslavnoj duhovnosti. To bi, ujedno, bio i odgovor na Vaše pitanje.

Šta je Kosovo za srpski narod?

Naravno, Kosovo je metafora, pesnička reč za Kosovo i Metohiju, srpsku svetu zemlju, Srpsku crkvu. Danas neki svetski izmećari počinju da pominju Kosovo tek kao neku "mitsku priču", pogodnu za maštanje i sećanje, da bi utrli put svojim zlim namerama. Ali, Kosovo je nacionalno svetilište, svetinja nad svetinjama srpskog naroda. Ono je do te mere puno zvezda i znamenja srpske zemaljske istorije, da ga nikakva gruba sila ne može pretvoriti u fikciju. Opet kažem, Kosovo i Metohija — to je osvećeni prostor srpskog naroda, Srpska crkva, i to bi svako morao da zna.


Violeta Vučetić | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 06, 2017, 01:14:58 pm »

*
ALEK VUKADINOVIĆ:


SVAKOG DANA SMAK SVETA

Pesnik govori za "Novosti" o nacionalnom dostojanstvu, moralnom padu i bezduhovlju, demokratiji i patriotizmu. Kako neko može biti kosmopolita pa voleti Floridu ili Gvineju, ako ne voli svoje

Tačno je da su celom istorijskom vertikalom naši vladari imali jasnu strategiju odnosa sa državama. Ali danas su se istorijske okolnosti iz korena izmenile. Pojavom jedne globalne sile, koja svojom borbenom mašinerijom, nezamislivog ustrojstva, oblikuje sav planetarni poredak, sve države se, pogotovo male, osećaju kao da su izbačene iz istorije. Političari takvih država moraju da balansiraju svaki svoj potez. Moraju da paze da od svojih protivnika ne naprave neprijatelje, a, sa druge strane, da čuvaju svoje nacionalno dostojanstvo. To je najteža situacija — kaže, za "Novosti", pesnik Alek Vukadinović.

Davno je pisao o zlom dobu opšte studi, koje nas obavija, o svetu u strahu i svetu ludom, koji nekud bezglavo hrli. Istovremeno, iz njegovih pesama zrači upozorenje da je cilj svakog ljudskog bića neprekidno oboženje, otpor prema svakom zlu.

Imamo li dovoljno prostora za takvu borbu, u doba opšteg merkantilizma i bezduhovlja?

Živimo u doba bezduhovne tehnološke civilizacije, koja se sunovratno razvija. Uzmimo samo mobilnu telefoniju. Danas svako dete može da vas na ulici ili autobusu neograničeno snima a da to ne primetite. Lična, privatna bezbednost ljudi je beskrajno ugrožena. Niko ne poriče da je tehnologija unela mnogo dobroga u ljudski svet. Ali, osnovno je pitanje kako u tehnologiju, u njen grozničavi razvoj, uneti kontrolu i selekciju, uneti slovesnost. Uneti, takoreći, "nedremano oko", ali ovoga puta od strane čoveka.

Da li je čovek za to sposoban?

To je ono osnovno moralno pitanje o kome sam govorio. U jednoj pesmi, koju do danas nisam objavio, jedan vapijući i molbeni stih kaže: "Zaustavi, Bože, stopi ubrzanja!" Sa druge strane, opšti duh postvarenja, koristoljublja, svođenja sveta vrednosti na robu, još jedan je krupan prilog ovom razvoju bezduhovlja. To su sve nusprodukti generalnog kretanja ove civilizacije na postamentu tehnološkog. Kad se izgubi postament iskonskog i humanističkog, onda počinje kriza. Ali uvek treba da se prisećamo onog Helderlinovog: "Gde je opasnost, raste i spasonosno." Ovo osećanje nade i vere u čoveka treba stalno da nam greje srce.

Kako smo stigli do toga da sve što je od životnog značaja za srpsku kulturu ili se gasi ili je pred gašenjem?

Treba samo krenuti centralnom ulicom našeg grada, od Terazija prema Kalemegdanu, pa osetiti da više nismo ni u Beogradu, ni u Srbiji. Najveći deo natpisa u ovoj našoj čuvenoj ulici, koja se zove Knez Mihailova, ispisan je na stranim jezicima. Pitamo se dalje: gde su naše nacionalne izdavačke kuće "Prosveta" i "Nolit". Gde je takođe "Rad"? Sve je to sada prošlost. Ako je to put "evropeizacije", zašto se to ne dešava u Sloveniji i Hrvatskoj, ili u drugim jugo-državama? Dešava se samo u Srbiji, i to je ono što je alarmantno.

Sa druge strane, istovremeno otvaramo bezbroj svakovrsnih afera, od kojih zastaje dah.

Nisam toliko upućen, pa ni kompetentan da razmišljam o aferama, ali jedna od njih pogađa svako misleće biće. To je afera prisluškivanja. Ona otvara veliki prostor neslobode, nesigurnost svake pojedinačne egzistencije. Ako se svako može prisluškivati, i ako svako može da prisluškuje, onda tu nesigurnosti nema kraja. Nekada smo mislili da su Orvelove vizije duhovita satira, krajnje dovitljiva književnost, sračunata na čitaoca. Danas vidimo da su one bile istinska proročanstva, koje je stvarnost čak i prevazišla.

U trci da što pre postanemo deo "normalnog" sveta, zaboravili smo da, kako ste rekli, bez ukorenjenosti u rodno i predačko, u jezik i arhetip rodne kulture, nema ni svetskog ni kosmopolitskog?

Baš tako. Bez rodnog, maternjeg i predačkog ne može se stići ni na jedan svetski horizont. Svaki narod je dužan da na oltar svetskog i univerzalnog prinese darove i dokaze sopstvenog identiteta. To je božja promisao. Ako tih dokaza nema, nema ni tog naroda; svetski duh ga je zaobišao. Sa druge strane, kako neko može biti kosmopolita pa voleti Floridu ili Gvineju ako ne voli svoje bližnje, svoj rod i svoju zemlju? O ovom aspektu sam govorio otvarajući Međunarodni susret pisaca na Kolarčevom univerzitetu 1998. godine. Nastalo je opšte oduševljenje ovom idejom. Idejom da je svaka globalizacija antiplanetarna i antikosmička. Mnogorojni strani pisci i novinari bili su krajnje zainteresovani: tražili su mi intervjue, zvali su me da gostujem u njihovim zemljama da o tome govorim. Inače, ova ideja identiteta, kao što je opštepoznato, u samoj je srži moje poezije, iskazana i kao poetička postavka u beleškama uz knjigu "Kuća i gost", još davne 1969. godine.

Čime smo zaslužili da se osećamo kao nezvani gost u kući Evrope?

Ničim nismo zaslužili. U svim vremenima naše pozitivne i u svim iskušenjima naše negativne istorije, bili smo uvek na onoj strani za koju kažu da je prava. I u ratu, i u miru. Uvek na strani evropskih vrednosti slobode, saradnje, društvenih i političkih uverenja. Zato su brojna ucenjivanja danas, od te iste Evrope, krajnje neprirodna.

Zašto se posle svake promene vlasti u Srbiji kreće iz početka na svim poljima?

Zato što mi nikad nismo imali pravi nacionalni program. I zato što u našoj novijoj istoriji nikad nismo nastojali da nastavimo napore onih koji su pokušavali da ga konstituišu. Svaka novija vlast, po ugledu na komunističku, hoće sve iznova, hoće da potre svaki kontinuitet sa našim najboljim tradicijama. Jedna od najvećih zabluda tog aspekta je da se ne može istovremeno biti i demokrata i patriota. A imamo živi primer iz naše časne prošlosti da je to sasvim moguće. Kralj Petar Karađorđević, poznat po demokratičnosti, bio je i veliki nacion. Gde je danas ta tradicija, a ona je tu pred nama, kao svetionik. Bilo bi, međutim, nepravedno reći da danas nema takvih nastojanja, i to iz redova pisaca i intelektualaca. Bili smo savremenici takvih programa kod Nikole Miloševića i Borislava Pekića, a danas jednu strategiju nacionalnog programa, duboko utemeljenu, razvija profesor Milo Lompar.

U nekadašnjoj socijalističkoj zemlji organizovali ste protestne večeri u odbranu inkriminisanih pisaca. Koliko je jaka javna reč mislećih ljudi u sadašnjoj demokratskoj zemlji?

Tada je, mora se priznati, javna reč mislećih bića nailazila na jak odjek. Borili smo se za slobodu mišljenja, za umetničke slobode, a protiv verbalnog delikta i duha ketmana, koji je vladao u vreme komunizma. Celokupna elita srpskih pisaca i intelektualaca bila je tada jedinstvena, okupljena oko jedne velike ideje u Udruženju književnika Srbije. Ti dani će ostati kao nezaobilazna stranica naše kulturne istorije. Ne znam kako bi se danas ponela vrhuška vlasti prema sličnim događajima. Ali, sigurno je da u današnjem društvenom metežu reč mislećih ljudi nema onu težinu kakvu je nekad imala.

Mislite li da su i mediji krivi za takvo stanje?

Ni najmanje ne mislim. Postoje mnogo veće sile koje određuju takozvana "zbivanja". I, to je to.

Na poklon od novog veka dobili smo ekonomske krize, sve bolnije, vremenske nepogode, sve strašnije, gorčinu i površnost svakodnevice, koju sve teže ispijamo. Stiže li nam to "potonje vreme", o kome smo čitali u vašim proročkim, apokaliptičkim pesmama?

Na ovo pitanje odgovoriću jednom malom kućnom anegdotom. Čini mi se da je na njega najbolje odgovorila jedna naša komšinka prijateljica, kada je nedavno došla kod nas na kafu. Gledajući na televiziji cunamije, poplave, besnilo nevremena, zemljotrese, odjednom je rekla: "Pa smak sveta se događa svakoga dana." Moje uverenje je vrlo slično, ali nešto drukčije. Dogodio se čovekov veliki moralni pad. U pesmi "Znaci vremena" napisao sam: "Od Neboga — u tam niže/ U šta se to tame stiže". I: "Zad je pred je/ Nered red je/ Mrak u mraku/ Bože gled je". Kad zadnji postane prvi, i moralni haos postane jedina prirodna sredina, onda se kaže da je potonje vreme došlo. Inače, ne verujem u neki drugi, fizički smak sveta. To nikako.

Koliko su "zore dečanske", koje pominjete u "Dečanskom dnevniku", kao i rodni prostori, imali odjeka u vašim stihovima, melodijama duše?

Odmah se vidi kakvom melodijom odišu "dečanski zvuci" u svemu što sam napisao o Dečanima. A sam simbol "Zora Dečanska", sam zvuk i njegovo ime: mislim da od njega nema lepšeg, zvučnijeg i značajnijeg za sve nas, danas. Iz istog su reda i moji simboli Grigorije Dijak i Knjiga-jevanđelje (Miroslavljevo jevanđelje), takođe sa serijalima pesama, a po kojima se moja poezija odmah prepoznaje.

I pored "skupova crnih jednačina" koji ne silaze sa srpskih nebesa, postoje li i dalje za nas "tihi zdenci nade"?

Još te kako ih ima, sve dok ovi Istočnici, o kojima sam govorio, sve nas osijavaju sa našeg Južnog neba.


NOVAK PONOS SRPSTVA

Kao da nas još samo Novak Đoković, povremeno, u sitne sate, podseća da nešto i vredimo kao Srbi?

Vidimo ga kako se na svim svetskim visinama, duž celog Zemljinog šara, ponosi Srpstvom, kao nekada Dučić u svojim svetskim misijama.

DEČANI KAO ZVEZDA

Zapisali ste pre više od trideset godina da su Dečani kao izazov, kao zvezda, da stoje na straži civilizacije i kulture. Kako se danas osećate nad ovim redovima koji opominju?

Osećam se sa beskrajnom nevericom i tugom. Ja sam za Dečane bio višestruko vezan, metafizički i duševno. Još davne 1962, 1963. godine u "Studentu" i "Delu" pisao sam o "svetom dečanskom prostoru", o tako magičnim dečanskim zvucima, koji su me opijali, o duhu Nemanjića, koji je u ovom okruženju živeo, o monahu, potonjem igumanu i Dečana i više manastira, mom kumu Justinu, koji mi je krstio oba deteta, o dečanskoj koloniji pisaca, o kojoj sam posebno pisao, kao i osobitom nasrtaju albanskih separatista unutar ove kolonije.

Pisao sam takođe o mnogobrojnim svetinjama unutar pećkog prostora, a i nedavno sam objavio serijal "Zapisi o srpskim svetinjama" u novopokrenutoj hercegovačkoj "Novoj zori".


Bane Đorđević | 17.11.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: