sledeća tema »

[Angelina]

**



Radoje Domanović
STRADIJA ITD.
Uređuje Urednički odbor
BIGZ


RADOJE DOMANOVIĆ STRADIJA ITD.

Velikog našeg satiričara, Radoja Domanovića već decenijama poznaje i voli najšira čitalačka publika — zato što je kao malo ko umeo da bičem satire ošine po pravome mestu i zada udarac tamo gde treba. Domanovićevo mesto u srpskoj književnosti trajno je obeleženo u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ovaj izbor njegovih najboljih satira sadrži: Ukidanje strasti, Ne razumem, Danga, Vođa, Stradija, Razmišljanja jednog običnog srpskog vola, Mrtvo more, San jednog ministra, Mitropolitov mačor, Policijska mudrost, Slava okružnoj svinji, Još traže karakter, Govor na Taušanovićevom večeru.


BELEŠKA O PISCU

Ako 4, odnosno 17. februar 1873, dan kad se pre sto godina u kući učitelja Miloša Domanovića u šumadijskom selu Ovsištu rodio satiričar Radoje, uzmemo sasvim strogo, ova zbirka Radojevih satiričnih spisa ne izlazi tačno na stogodišnjicu piščevog rođenja. Malo je zakasnila. Međutim, knjiga je i inače bila u našem planu. Za žive, delujuće satire Radoja Domanovića uvek je pravo vreme.

Veliki čovek se rodio 1873, a glavna satirična dela, ona koja mu obezbeđuju slavu i trajnost, stvorio je između svoje dvadeset pete i tridesete godine. Umro je već 4, odnosno 17. avgusta 1908, razbijen i istrošen. Patnja mu je bila stalna saputnica. Morao je da gleda i kako ljudska nedoslednost njegovih bivših drugova proigrava društvene promene za koje se on celim svojim neobičnim talentom dosledno borio. Razočaran, istopio se.

U zbirku Domanovićevih dela koju pružamo čitaocu nije ušla nijedna od njegovih pripovedaka iz seoskog i palanačkog života, kojima se pojavio u književnosti. To je deo njegovog stvaranja u kome je svakako došao do lepog izražaja njegov posmatrački dar. Ali tek kad je krenuo sa satirama, on se vinuo daleko iznad tekuće književne proizvodnje, skoro preko noći postao najzanimljiviji srpski pisac svoga vremena i pouzdano ušao u budućnost.—

O životu i radu Radoja Domanovića na:

[postavljeno 03.02.2010]

[Angelina]

*
RADOJE DOMANOVIĆ


VOĐA

— Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

— Tako je, tako je... — zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

— Je li b-l-i-z-u? — ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

— Braćo! — otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. — Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

— Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! — zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

— Stanite, braćo, kuda ćete? — i opet će onaj prvi govornik. — Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

— Da izaberemo, odmah da izaberemo!... — ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

— Braćo! — istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. — Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

— Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

— Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.

— Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! — zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:

— To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i — misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:

— Hoću!

— Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?

— Možete! — produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.

— Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.

— Pravi mudrac!... Retka pamet!... — povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.


*

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:

— Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?
A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:

— More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!

— To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! — reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.

— Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... — dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.

— Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! — opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

— Hoćemo li krenuti? — pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:

— Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.

— Šta ćemo? — pitaju.

On ćuti.

— Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! — viknuše oni što su uz vođu.

— Eno vrata, eno vrata — viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.

— Pssst, mir, deco!

— Buditeboksnama, što se čini! — krste se neke žene.

— Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.

— Pa šta je sad opet? — viču oni pozadi.

— Da se probija trnjak! — viknuše opet oni uz vođu.

— Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! — viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.

— Eto puta, eto puta! — rugaju se gnevno oni uz vođu. — A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.

— A jaoj! — zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.

— Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! — odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:

— Braćo! — poče on. — Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...

— Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... — progunđa ljutito ona žena.

— A jaoj, noga! — prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

— Jest, izgubićeš drugo oko! — planu govornik. — Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?

— Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! — čuše se glasovi sa sviju strana.

— Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik — neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.

— Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:

— Samo ćuti i misli!

— Mudar čovek!

— Gle, kakvo je njemu čelo!

— I namršten jednako.

— Ozbiljan!

— Kuražan je, vidi se po njemu.

— Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.


*

Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

— Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! — rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.

— To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! — tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

— Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! — tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!


*

Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

— A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! — razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.


*

Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:

— Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

— Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.

— Pa zar niste svi na broju? — procedi vođa ne dižući glave.

— Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.

— Ne mogu da pogledam!...

— Zašto?!

— Slep sam!

Nastade tajac.

— Jesi li u putu vid izgubio?

— Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

— Kuda ćemo sad? — procedi jedan grobnim glasom.

— Ne znamo!

[Angelina]

*
RADOJE DOMANOVIĆ


DANGA

Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde, da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.

"Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

— Prostak! — izgovorim jetko i pljunem pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.

Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.

Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavu putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao, i najzad zalutao. Lutao sam tako bogzna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.

Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja u neki nepoznati kraj, u neku čudnu zemlju za koju valjda niko živ i ne zna, i koja se sigurno samo u snu može sanjati.

Vrljajući po toj zemlji stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja da uši čoveku zagluhnu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet.

— Mi smo mirni i valjani ljudi — otpoče mi on pričati — verni smo i poslušni svome kmetu.

— Zar je kod vas kmet najstariji? — prekidoh ga pitanjem.

— Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri.

Ja se nasmejah.

— Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?

Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.

— Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! — prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno:

— Eto, tako je kod nas! — produži on. — Kmet upravlja sa svojim pandurima.

— Kakvi su to panduri kod vas?

— E, pandura, znaš, ima raznih i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto zato se narod iskupio, da se dogovorimo šta ćemo raditi.

Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno!

Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu pa će oholo reći:

— He, stranče, ti se već uplašio?!... Međer nema naše kuraži daleko!...

— Pa šta mislite da radite? — upitam stidljivo.

Kako: šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno! Ja moram požuriti. Taman mi da pođemo, kad se pred vratima ču pucanj biča.

Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide.

Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se i pred njim duboko pokloni.

— Šta ovo znači? — upitam mehandžiju zbunjeno.

— Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota — prošaputa mehandžija.

— Pa što dopušta da ga jaše?

Mehandžija mahnu na mene glavom, te odosmo malo ustranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče:

— Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!...

On mi pričaše još vazda stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo:

— To je usluga otadžbini koju ne može i ne ume svaki narod da ceni!

Stigosmo na zbor gde je već otpočet izbor časništva zborskog.

Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata.

Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.

— Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora — govori jedan iz prve grupe — jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega.

— Šta ti govoriš — ciči jedan iz druge grupe — kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao!

— Znamo mi vaše vrline! — viče neko iz treće grupe. — Vi niste ni jedan udarac biča otrpeli a da ne zakukate.

— Da se sporazumemo, braćo! — poče Kolb. — Mene su, istina, jahali često naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali bičem, pa nisam jaukao, ali opet može biti da ima još zaslužnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih.

— Nema, nema! — dreknuše njegovi birači.

— Nećemo da čujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina! — viču iz treće grupe.

Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz, na kome ugledah mlada čoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, sve se glave duboko prikloniše.

— Ko je ovo? — šapnuh mehandžiji.

— To je prvak u građanstvu. Mlad čovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba dočekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko dosada.

— Možda će njega izabrati?... — upitam.

— Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juče kmet projahao.

— Kako se zove?

— Kleard.

Učiniše mu počasno mesto.

— Ja mislim — prekide Kolb tišinu — da nam boljeg čoveka za ovo mesto ne treba tražiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni.

— Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... — zaori se iz svih grla.

Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto.

Svi se opet prikloniše duboko, zatim nastade tajac.

— Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste! Vaše nade koje su položene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim željama u ovako važne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru!

— Živeo, živeo, živeo! — osu se sa sviju strana.

— A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reči o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški.

— Tako je! Živeo, živeo!

Još se javi nekoliko vatrenih govornika koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard.

Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica, bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo a u očima se svetle suze.

— Deco! — otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede smežurane obraze i padoše na belu bradu. — Meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski?...

— Dole s tom matorom rđom! — dreknu predsednik.

— Dole s njim! — viču jedni.

— Matora kukavica! — viču drugi.

— Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! — viču treći.

— Sram ga bilo one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah nečega, a mi mlađi junačniji! — viču četvrti.

— Dole s kukavicom!

— Da se izbaci napolje!

— Dole s kukavicom!

Razdražena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca te ga u jarosti počeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, inače bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junački držati.

Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri izlaženju se čuli glasovi:

— Sutra ćemo videti ko smo!

— Videćemo sutra mnoge hvališe!

— Došlo je vreme da se pokažemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!


*

Vratio sam se natrag u hotel.

— Jesi li video ko smo mi? — upita ponosno mehandžija.

— Video sam — odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka.

Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni članak ove sadržine:

"Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas! Vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reči kojima mi izobilujemo ističući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi, a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica, koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žig udarati. Svako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..."

Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto.

Sutradan otidem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom kako bi docnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi.

Tu je guranje, psovanje — u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čak i pogušaju.

Žigove udara naročiti činovnik u belom, svečanom odelu i blago ukoreva narod:

— Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate!

Počelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne održa bez ikakva glasa dok sam ja bio.

Nisam mogao gledati dugo to mučenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli te mezete i piju.

— Prebrinusmo i to! — govori jedan.

— More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... — reče drugi.

— A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru!

— E, pa ko ga znao!

Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom.

Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem.

Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju.

Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana.

Trče ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja:

— Lear, Lear!... To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarili!

Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom.

I zaslužio je ljubav narodnu.


*

Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem:

— Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva!

Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh... Probudim se iza sna.

Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.

"Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!" pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.

[Angelina]

**

UMETNIČKE OSOBINE DOMANOVIĆEVE DANGE

— pokušaj strukturalno-semantičke analize —
 

1.
 
Pripovetka je zasnovaia na materijalu jednog sna i jave. Komponovana je na pogledu u taj "san" iz naratorove "jave", prema formalnoj shemi: java-san-java. Pripovedanje je tako dobilo dinamiku koja proističe iz iskazanog nepodudaranja umetničkog vremena sa stvarnosnim, objektivnim vremenom.¹ To je, kao što je poznato, jedna od najstarijih, ali efikasnih komponenata umetničke konstrukcije kojom se ukazuje na nejednoznačnost i otvara manevarski prostor za ostvarivanje višeznačnosti književnog teksta.
 
"Stvarnosni" (fabularni) vrednosni redosled — san, buđenje, prva, neposredna reakcija posle buđenja i naknadno prisećanje na ono što je tom snu prethodilo — u umetničkom, sižejnom redosledu: prisećanje na ono što je snu prethodilo, san, buđenje i neposredna reakcija na san — Domanović uobličava u okviru verbalnog suprotstavljanja naratorovog "sna" i "jave" kao dveju različitih realnosti.
 
Međutim, karakteristično je da te dve "različite realnosti" Domanović slika kao svojevrsne simetrične celine. Njihova simetrija je zasnovana na ekvivalentnim simboličnim motivima, ekvivalentnoj sižejnoj situaciji i ekvivalentnim likovima.
 
U ekvivalentne simbolične motive mogu se svrstati, pre svega, sledeći: mirnoća i valjanost kao građanska vrlina (u delu pripovetke u kojem se govori o javi: "kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin"² delu pripovetke u kojem se govori o snu: "Mi smo mirni i valjani ljudi"³, "Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi"⁴, plemenita, viteška krv predaka (u delu pripovetke o "javi": "neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih"; "Baš mi krv u žilama plemenita, i drugo!"⁵, u delu pripovetke u kojem se govori o zemlji iz "sna": "ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova"⁶; "Svaki koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se"⁷); klanjanje (u delu o "javi": "dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše u prijatan osmeh"; u delu o "javi": "Mehandžija se i pred njim duboko pokloni"⁸; "Kako on naiđe, a sve se glave duboko prikloniše"⁹; "Sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana."¹⁰
 
Ekvivalentno sižejnom situacijom može se smatrati potvrđivanje vrlina mudrog i valjanog građanina plemenite, viteške krvi. U delu pripovetke u kojem se govori o "javi" to je reakcija na otkinuto policijsko dugme, a u delu s pričom o "snu" — reagovanje na policijsku naredbu da se lojalni građani obeleže žigom.
 
Ekvivalentni likovi mogu se tražiti na jednom višem stepenu uopštenosti. U takvom pristupu izdvojićemo lik mirnog, valjanog građanina koji se prema vlastima odnosi "pažljivo" s poštovanjem, i lik "nepažljivog" građanina koji izaziva ljutnju i prezir "pažljivih" (u delu o "javi" lik "pažljivog" građanina predstavlja narator, a "nepažljivog" onaj "prostak" koji je nagazio "sjajno dugme od policijske uniforme"; u delu pripovetke gde se govori o "snu" likovi "pažljivog" građanina su mahandžija, zatim "jedan od najuglednijih građana... veliki bogataš i patriota" koga jaše "viši pandur", potom Kolb, pa Kleard i Lear, dok su likovi "nepažljivih" građana "probisveti" koji dolaze sa strane, te mirne, valjane ljude "kvare i uče zlu" — predstavljeni, tako, grupnom karakteristikom — kao i izdvojeni bezimeni starac koji je žigosanje nazvao nedopustivom sramotom.
 
U ekvivalentne se mogu svrstati i likovi u odnosu prema kojima se građani dele na "pažljive" i "nepažljive". To su likovi koji predstavljaju vlast (u delu pripovetke o "javi" to je metonimijski naslikani policajac — "sjajno dugme od policijske uniforme"; u delu o "snu" to su kmet, viši i niži panduri, velikaši, praktikant).
 
Simetrija zasnovana na ovakvoj koncentraciji ekvivalentnih simboličkih motiva, sižejne situacije i likova ukazuje na visok stepen paralelizma između "dveju realnosti", između Domanovićeve "jave" i "sna".
 
Taj paralelizam u globalnoj naznaci igrom vremena da je Danga višeznačan tekst upućuje i na proveru početne, verbalne tvrdnje da je ono što je narator video u "snu" viđeno tek kad je "otišao nekud tako daleko od svog zavičaja u neki nepoznati kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna, i koja se sigurno samo u snu može sanjati".¹¹ Je li strašna zemlja iz "sna" odista tako daleko od Srbije?
 
Dinamika Domanovićevog umetničkog iskaza, impresivna estetička snaga njegovog odgovora upravo je u igri suprotnosti između verbalnog, tj. eksplicitnog i posrednog, implicitnog odgovora na pitanje odnosa između "sna" i "jave".
 
Zanimljivo je da Domanović implicitni odgovor započinje znakovima iz oblasti književne stvarnosti. Sredinom devedestih godina XIX veka, kad je napisana Danga, poznata je već pesma Vojislava Ilića U poznu jesen. Istoričari književnosti su je kasnije svrstali u realističku pejzažnu liriku, a savremenici su je doživljavali kao poetsku sliku našeg podneblja. Ta antologijska pesma je, kao što je poznato, izatkana od motiva vetra koji jauče "kroz puste poljane naše", gustih slojeva magle, gavrana, seoskog puta kojim grabi "okis'o konjic", ubogog doma, starice koja "mokru živinu vabi" i zeljova "s kosmatim repom". Kompozicija joj je zatvorena: iskazana je u tri strofe, prva i treća su tekstualno podudarne, sa završnim stihom: "Mutno je nebo svo."
 
Kad se ima u vidu ta činjenica iz ondašnjeg književnog života, onda početak "sna" u Domanovićevoj Dangi može dobiti i jedno dopunsko značenje.
 
Domanovićev narator, naime, saopštava sledeće: "Odjedamput se obretoh na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo je mračno, strašno i nemo..."¹² Ispostavlja se, dakle, da je taj kaljavi put ispod mračnog neba sasvim nalik onom putu kojim "frkće okis'o konjic" ispod mutnog neba, i da je taj vetar što "jauče" po zvuku i po emocionalno-semantičkoj karakteristici istovetan sa vetrom koji jauče "kroz guste poljane naše". Dakle, realnost iz "sna" ipak nije odista tako odvojena od realnosti iz "jave"...
 
Ovakav implicitan odgovor Domanović samo nekoliko rečenica kasnije daje i podatkom iz sfere društvenog života. Narator stupa u razgovor s mehandžijom i saopštava sledeće:
 
— Mi smo mirni i valjani ljudi — otpoče mi on pričati — verni smo i poslušni svome kmetu.
 
— Zar je kod nas kmet najstariji? — prekidoh ga pitanjem.
 
— Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri.
 
Ja se nasmejah.
 
— Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?... Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje Srbije."¹³
 
Mehandžija nije dobio direktan odgovor, ali čitaocu je jasno da taj Srbin veoma dobro zna i šta je kmet i šta su panduri. U tom kontekstu naratorov smeh takođe postaje dvosmislen: možda se narator smeje zbog nedovoljne kvalifikovanosti vlasti na čijem je čelu samo kmet, ali možda i zbog toga što mehandžija misli da došljak iz Srbije ne zna šta je vlast kmetova i pandura.
 
I upravo u izazovima ovakvih nagoveštaja, u naboju između polova eksplicitnog i implicitnog značenja, u toj tananoj estetičkoj igri otkriva se pravo značenje Domanovićeve Dange. Ono se produbljuje, pre svega, na presecima, na preklopima i rasponu semantičkih okvira onih ekvivalentnih delova strukture teksta o "snu" i o "javi". Pogledajmo zato neke od njih malo bliže.
 
Kao globalna karakteristika semantike ekvivalentnih delova strukture teksta o "snu" i "javi" uočava se asimetričnostu pogledu stepena razvijenosti: u delu o "javi" ekvivalentni motivi, likovi i sižejna situacija dati su sažeto, na jednom višem nivou uopštenosti, dok su u delu o "snu", po pravilu, razvijeniji i više konkretizovani. Takav odnos materijala je logičan sa stanovišta predmeta pripovetke: jer težište je na priči o "snu".
 
Međutim, takav odnos istovremeno implicira i jedno drugo tumačenje: o motivima, životnoj situaciji na kojoj je izgrađen siže i o likovima koji su predmet Dange detaljnije se može raspravljati tek pošto se verbalno prenesu u "san", pa i u snu, još bolje — u neku tuđu, daleku zemlju. Takvim tumačenjem se, u suštini, "snu" Domanovićevog naratora daje prošireno, alegorijsko značenje.
 
Mirnoća i valjanost kao građanska vrlina iz dela o "javi" u delu o "snu" svodi se na slepu pokornost kmetu i pandurima, koja vodi u potpuno izopačenje ljudskog dostojanstva (nadmetanje u tome koga će pretpostavljeni više puta jahati). Plemenita, viteška krv predaka, ispostavlja se, struji u žilama ljudi koji ne samo što sa strahopoštovanjem prolaze kraj otkinutog dugmeta s policijske uniforme, nego društvenu afirmaciju stiču podmetanjem leđa, da ih jašu pretpostavljeni — kmet i panduri, struji u žilama ljudi koji junaštvom i rodoljubljem smatraju podmetanje čela pod usijano gvožđe da bi im se udario ropski žig, a spremni su da linčuju oronulog starca zato što je rekao kako mu se "čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu". "Bezazleno" klanjanje pred otkinutim policijskim dugmetom u tobožnjem "snu" je preraslo u odbranu ropstva. Onaj "pažljivi" građanin koji se poziva na vitešku krv predaka i zadovoljava se da "kuražno" koristi svoja građanska prava tako što će posle dobre večere iščačkati zube, pijuckati vino, pa leći da spava — prerasta u "snu" ne samo u žrtvu, nego i u instrument nasilja nad ljudima koji ne pristaju na ropstvo. To čini kad pristaje da sopstvenim žigosanjem razotkrije kmetovljeve protivnike, kao i kad se obračunava s bezimenim starcem zbog toga što se starac pobunio protiv sramote.
 
Na fonu ovako uspostavljenih relacija između "sna" i "jave", podsticaje na alegorijsko tumačenje "sna" Domanović pojačava i nekim delovima teksta koji nemaju ekvivalenata u delu o "javi". To čini kad naratoru pripisuje izjavu: "Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno"¹⁴! To Domanović čini i kad daje ovakav podatak: "Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom, kako bi docnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi.
 
Tu je guranje, psovanje — u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo — otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čak i pogušaju."¹⁵ Sličnu ulogu ima i ređanje predstavnika vlasti koji su, ustvari, realije upravo iz srpskog društvenog života: kmet, pandur, praktikant, velikaši; ili unošenje nekih detalja karakterističnih, inače, za srpsku svakodnevicu: grupašenje prilikom izbora, ili navika da se svi značajniji društveni događaji završavaju u mehani uz piće i mezetluk.
 
Ovakvo prepletanje "sna" i "jave", kojim se implicite negira početna naratorova izjava da je ono što se događa u snu daleko od njegovog zavičaja zapravo je priprema za efektnu Domanovićevu poentu. Ispostavlja se, naime, da je njegov narator mentalno u potpunosti na nivou ljudi iz te "strašne zemlje": "Slušam te hvale na sve strane, pa se tek u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu; i mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu, pa viknem:
 
'Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva!"¹⁶
 
Ova poenta je igrom smislova oko konstruisanog odnosa između "sna" i "jave" zapravo predstavljen odnos između iluzije i istine, između privida i suštine jedne društvene stvarnosti. Domanović je, dok je pisao svoju Dangu, razume se, imao u vidu prilike u ondašnjoj Srbiji. Međutim, tema zloupotrebe tradicije ("svetle prošlosti"), manipulisanje ljudima, tema nesklada između iluzija i društvene stvarnosti nije povezana samo sa Srbijom kraja XIX veka, nije karakteristična ni uopšte samo za Srbiju. Ona može biti aktualna i u bilo kojem društvu i u bilo kojem vremenu. Domanovićeva pripovetka Danga upravo zbog takve svoje tematske univerzalnosti ima čitaoce do današnjih dana. Zbog toga je otvorena za različite čitalačke konkretizacije i za nova tumačenja.
 
Tome, razume se, doprinosi vešta Domanovićeva višesmislena umetnička konstrukcija. Ta višesmislenost se odista sabila u žižu poruke koja se iskazuje u poenti "sna". Međutim, nije slučajno ni beznačajno što Domanović u završnoj sekvenci pripovetke, u onim podacima o prvoj naratorovoj reakciji na "san", ponovo zapliće značenje: "Protarem čelo u strahu i prekrstim se, čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.'
 
'Umalo ne potamneh slavu njihovog Leara', — pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a i bi mi pomalo krivo što se ceo san završio."¹⁷
 
Taj "pažljivi čovek koji se na "javi" trudi da, kao "miran građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije", ni u čemu ne strči od ostalih "valjanih" ljudi, u "snu" se iznenada transformiše u čoveka koji želi da nadmaši "junaka svojih dana". A posle buđenja, prestrašen, zadovoljan je što nije učinio taj korak, ali istovremeno i žali što je njegovo "junačko delo" ostalo neostvareno. Takav ishod otvara više pitanja. Da li je tom prosečnom, lojalnom građaninu odista potreban podvig? Je li on za podvig sposoban samo u snu? Ako je san samo logičan produžetak jave, onda ispada da taj prosečni "pažljivi" građanin ima snage i za podvig? Mora li njegov podvig da bude besmislen?
 
Domanovićev tekst može dati osnova za različite odgovore na sva postavljena pitanja, osim, verovatno, na poslednje. Zašto?
 

2.
 
Za odgovor na ovo pitanje neophodno je osvrnuti se i na prirodu Domanovićevog pripovedanja. Već smo konstatovali da tekst Dange ima karakteristične odlike književnog umetničkog dela da posebnom konstrukcijom (odvajanje "sižejnog" od "fabularnog" vremena; eksplicitni i suprotstavljeni implicitni odgovori na pitanje o odvojenosti "sna" od "jave" ekvivalentnim i neekvivalentnim elementima strukture) sugeriše, prvo, smisaonu nejednoznačnost. Konstatovali smo, dalje, da je Danga uobličena i kao alegorijski tekst. Ali tim, inače, ne beznačajnim konstatacijama, ipak još uvek nije dovoljno okarakterisana priroda Domanovićevog pripovedanja. Alegorija koja nema samo jedan smisao može biti zasnovana na realnim, kao i na fantastičnim motivima, na tragičnim ili, pak, na smešnim životnim situacijama. Intonacija njenog iskaza može biti u bilo kojem registru, od problemsko-filozofskog do lakog humorno-lakrdijaškog pripovedanja.
 
U želji da dođemo do karakteristike Domanovićevog tona pripovedanja u Dangi pogledajmo prvo kako su izabrani noseći motivi pripovetke. Bitnim nosećim motivima i pri najpovršnijem čitanju Dange smatraće se, pre svega, sledeći: klanjanje policijskom dugmetu, jahanje čoveka i žigosanje.
 
To su motivi koji se ne mogu oceniti kao neka naročita Domanovićeva umetnička otkrića — klanjanje gospodarima, jahanje potčinjenih i žigosanje roblja, sve su to kulturnoistorijske realije mnogo puta već na različite načine izražavane u literaturi. Možemo ih okarakterisati čak kao motive koji su nastali u prilično visokom stepenu uopštenosti, što, u principu, ne doprinosi baš njihovoj emocionalnoj efikasnosti u umetničkom delu. Ali činjenica da su nastali na visokom stepenu uopštenosti i da su zapravo kulturnoistorijske realije čovečanstva govori o tome da su one nesumnjivo sastavni deo svesti svakog prosečnog čitaoca.
 
To je značajna prednost za široku recepciju pripovetke, ali i ozbiljna opasnost da književno delo dobije prizvuk banalnosti. A Danga ipak ne deluje kao banalno književno delo. Znači, dakle, da u tekstu ove pripovetke postoji nešto što pobrojane noseće motive osvežava. Čitalačko iskustvo, opšta književnoistorijska i književnoteorijska saznanja pokazuju da se takvo umetničko nadopunjavanje ili preosmišljavanje poznatog ostvaruje pre svega semantičko-emocionalnim efektima nove celine u koju su ugrađeni "stari" motivi. Pogledajmo, zbog toga, Dangu i u tom svetlu.
 
"Stari" motiv klanjanja gospodarima Domanović, prvo, ipak malo konkretizuje. Istorijsko iskustvo kao "gospodare" kojima se ljudi klanjaju poznaje božanstva, careve, faraone, kanove, kraljeve, vojne komandante, feudalce i gazde. Ovde je među "gospodare" uveden policajac. Domanović, međutim, to pomeranje dograđuje metonimijskom zamenom policajca policijskom uniformom, a dalje, u konačnoj slici, bleštavim dugmetom sa te uniforme. Između zamišljenog boga-gospoda i realnog cara-gospodara ogromna je razlika. Između cara-gospodara i policajca — još veća. Između čoveka i dugmeta? Ima li smisla i govoriti! Stoga klanjanje Domanovićevog "pažljivog" građanina policijskom dugmetu kao klanjanje gospodaru sadrži u sebi izuzetnu koncentraciju nesaglasja koje će, prema onoj klasičnoj definiciji, izazvati, možda, smeh, ali odmah nakon toga i onu racionalnu reakciju koju podstiče satira.
 
Domanović i u motiv jahanja čoveka unosi neophodnu umetničku svežinu. Prema "klasičnom" (uobičajenom) shvatanju, čovek koga jašu doživljava ponižavajuću povredu sopstvenog ljudskog dostojanstva (jer time ga stavljaju u položaj konja, mazge, magarca, kamile i sl.). Ukoliko ga jaše đavo, to je znak potpunog gubljenja moralnog integriteta i moralnog pada. Domanovićevi "valjani" građani, pak, u tome što ih pretpostavljeni jašu vide potvrdu svoje ljudske i građanske vrednosti. I ne samo oni: njih i drugi tako vrednuju, jer na osnovu toga odista stiču društveni ugled (najneugledniji je građanin koga nije jahao čak ni praktikant). Ova "osveženja", ova pomeranja, zasnovana na principu iznenađujućeg, karikaturnog kontrasta, takođe pokazuje da Domanović svoju pripovetku artikuliše u humorističko-satiričkom pravcu.
 
U centralnom motivu, u motivu žigosanja, koji je u osnovi zapleta, humorističko-satirička usmerenost dovodi do daljeg, možda kulminativnog izokretanja smisla. Obično se žigoše stoka. Ovde se žigošu ljudi. Među ljudima, u davna vremena, žigosani su, i to na silu, samo robovi i zločinci. U Dangi se žigošu, dobrovoljno, slobodni građani. Ljudskom društvu poznato je i žigosanje u prenosnom smislu, kao moralna osuda pojedinaca čije ponašanje odstupa od opšteprihvaćenih društvenih normi. U Dangi se, međutim, žigoše upravo ona većina: stočne žigove sada dobijaju ljudi koji poštuju vladajuće društvene nazore!
 
Ako bi se potražio zajednički imenitelj za postupak kojim Domanović bira i formira ove noseće motive, može se, bez ikakvog kolebanja, konstatovati da je to satirično insistiranje na karikaturalnim kontrastima.
 
Humorističko-satirična priroda Domanovićevog pripovedanja dosledno se ispoljava i u dvosmislenoj formulaciji neposrednih iskaza. Recimo, kad narator ovako opisuje dan uoči "strašnog sna": "Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro a po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti."¹⁸ Ili, kad obračun sa starcem koji je protiv žigosanja predstavlja sledećim iskazom: "Razdražena masa mladih, junačkih građana (podvukao R. Domanović — M. S.) jurnu na iznemogla starca, te ga u jarosti počeše udarati i vući."¹⁹ Iza iskaza "priprostog" naratora, dakle, stalno je prisutan ironičan osmeh pisca koji "licu" dodaje "naličje", da bi pokazao nakaznu suprotnost između "umivene", "značajne" spoljašnosti i prazne, bezvredne unutrašnjosti sadržine.
 
Takva usmerenost iskaza se zapaža i na užem jezičkom planu pripovetke. Danga je u celini napisana kao neposredno naratorovo pričanje. Ali deo u kojem se govori o onome što se događalo u "snu" ima i jednu novu stilsko-jezičku crtu: sadrži izvesne signale folklornog narodnog pripovedanja kojim se pričaju priče ili bajke. To su neki sintaksiči obrti ili ustaljeni izrazi, kao što su, na primer: "Provirim napolje, kad al 'imam šta videti"; "iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom...";²⁰ "Kako on naiđe, a sve se glave duboko prikloniše";²¹ "Učiniše mu počasno mesto";²² "iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg";²³ "kad tamo, neki već zaseli, te mezete i piju"; "Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi..."²⁴
 
Međutim, i u delu o "javi" skreću na sebe pažnju iskazani patetičnim publicističkim stilom oficijelnog patriotizma (u delu o "javi": "miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena"; "neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih";²⁵ u delu o "snu" tim stilom je predstavljen Kleardov govor kojim ovaj poziva sugrađaie da izađu na žigosanje, i uvodnik iz novina). Stilska osobenost dela o "snu" funkcionalna je sa stanovišta onog početnog verbalnog insistiranja na tome da su "java" i "san" dve potpuno različite realnosti. Logično je što je stil koji je karakterističan za svet iz narodne priče i narodne bajke utkan u pripovedanje o onome što prema početnoj pretpostavci ne pripada svetu savremene "jave".
 
Ali pasaži iskazani patetičnim publicističkim stilom oficijelnog patriotizma imaju isti smisao kao i ekvivalentni motivi, likovi i sižejna situacija o kojima je već bilo reči u prvom odeljku ove analize. I ti pasaži imaju funkciju ekvivalentnih elemenata strukture koji takođe sadrže bitno semantičko-emocionalno značenje. Pre svega, oni učvršćuju saznanje da "strašan san" i "java" o kojima je reč u pripoveci predstavljaju, u suštini, jednu istu društvenu stvarnost. Pogledamo li, pak, kreščendo Kleardove besede ("Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i za dobro nas, njegovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški"²⁶) i poentu novinskog uvodnika ("Svaki koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer jeto bol sveti, toje žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..."²⁷) uverićemo se da su pasaži, napisani patetičnim publicističkim stilom takođe u funkciji karikaturnog, humorističko-satiričnog tona pripovedanja koji je zasnovan na neskladu između patetične forme i obesmišljene, bizarne suštine.
 
Posle svih ovih saznanja koja pokazuju da je celokupna sadržina (izbor karikaturalno "pomerenih" motiva sa značenjima koja proističu iz novokonstruisane sižejne celine) data u dosledno sprovedenom humorističko-satiričnom tonu iskaza, možemo sa sigurnošću odgovoriti na pitanje postavljeno pred početak ovog poglavlja analize. Podvig "pažljivog" građanina u Dangi odista je mogao biti samo besmislen! Kad ne bi tako bilo, onda bi smisao izgubila Domanovićeva pripovetka.
 

3.
 
U analizi neposrednog iskaza u Dangi već smo u prethodnom odeljku konstatovali da iza "priprostog" naratora stoji ironičan osmeh pisca. Na osnovu saznanja do kojih smo došli o verbalnom suprotstavljanju i implicitnom izjednačavanju "jave" i "sna", takođe možemo reći da je za ovu pripovetku karakteristično, i bitno, nepodudaranje tačke gledišta (ugla gledanja) naratora i pisca. Možda bi trebalo izdvojiti kao značajan konstruktivni elemenat pripovetke i tačku gledišta stanovnika "čudne" zemlje iz "sna". Međutim, kao što smo videli, ispostavlja se da se njihov ugao gledanja u suštini ipak podudarao sa naratorovim. Sa piščevim — nijedan od njih nije. Zato piščeva tačka gledišta u ovoj pripoveci ima poseban konstruktivan i izražajni značaj.
 
Na zanimljiv način on se ispoljio i u samom naslovu dela. Tekst pripovetke uobličenje u celini kao naratorovo pripovedanje. Tačka gledišta samog pisca, pak, ispoljavana je samo posredno. Pažljivom čitaocu sigurno neće promaći činjenica da se tamo gde govori Domanovićev narator pominje "vrelo gvožđe", "žig" i "žigosanje". "Danga", kao reč koja označava spravu za žigosanje ili žig, međutim, pojavljuje se samo u naslovu! Taj naslov je, dakle, jedini deo pripovetke u kojem je pisac svoju tačku gledanja pokazao direktno.
 
Kako ovu činjenicu shvatiti? Je li to Domanović u naslovu odustao od višeznačja ostvarivanog kontrastiranjem eksplicitnog i implicitnog? Iako bi na prvi pogled i moglo da izgleda tako, to ipak nije. Jer, već samim tim što se u naslovu glavni motiv oko kojeg nastaje zaplet imenuje drugačije nego u tekstu pripovetke — otvara se pitanje semantike njegovog odnosa satekstom. Zanimljivo je da je ta nova reč koju je Domanović upotrebio za naslov turskog porekla. Kao takva, ona je kod srpskog čitaoca, razume se, pokretala i neke asocijacije. Najznačajnije među njima verovatno će biti sledeće: pošto je to strana reč, onda se, po svoj prilici, događaj iz "sna" odista odigrao u nekoj stranoj zemlji; međutim, pošto je ta strana reč turska, naslov asocira i na istorijsku vezanost srpske "jave" sa zemljom iz "sna"; ta vezanost se u svesti čitalaca, dalje, svodi na robovanje Srba pod Turcima, koje je Srbima ostavilo i u jeziku i u naravima dosta "turcizama"; dakle, i značenje naslova sugeriše onaj isti implicitni odgovor o povezanosti "jave" i "sna"; a kad je već tako, onda se i srpska stvarnost (ili uopšte takva stvarnost) vrednosno može povezivati sa pojmom "istočnjačke despotije", koji do današnjih dana u tumačenju prošlosti i sadašnjosti pokreće niz nezastarelih asocijacija... Tako se, eto, prividno direktan iskaz piščeve tačke gledišta u naslovu, u suštini, takođe uklapa i u igru umetničkog posrednog kazivanja, karakterističnog za ovu Domanovićevu pripovetku u celini.
 
Upravo iz tog jedinstvenog pristupa u lucidnom odabiranju i umetničkoj interpretaciji materijala proističe i zavidna književna snaga Domanovićeve Dange.
 
Miodrag Sibinović

______________

⁰¹ Termine fabula i siže upotrebljavamo u značenju koje su predložili ruski formalisti (Šklovski, Tomaševski): fabula je "priča", a siže — umetnička konkretizacija te priče u proznom književnom delu
⁰² R. Domanović, Satire. Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga, Novi Sad — Beogra, 1960, s. 40.
⁰³ Nav. izd., s. 41
⁰⁴ Nav. izd., s. 42.
⁰⁵ Nav. izd., s. 40
⁰⁶ Nav. izd., s. 44.
⁰⁷ Nav. izd., s. 46
⁰⁸ Nav. izd., s. 42.
⁰⁹ Nav. izd., s. 43
¹⁰ Nav. izd., s. 47.
¹¹ Nav. izd., s. 41.
¹² Na istom mestu.
¹³ Na istom mestu.
¹⁴ Nav. izd., str. 42.
¹⁵ Nav. izd., str. 46.
¹⁶ Nav. izd., str. 48.
¹⁷ Na istom mestu.
¹⁸ Nav. izd., str. 41.
¹⁹ Nav. izd., str. 45.
²⁰ Nav. izd., str.42.
²¹ Nav. izd., str. 43.
²² Nav. izd., str. 44.
²³ Nav. izd., str. 45.
²⁴ Nav. izd., str. 47.
²⁵ Nav. izd., str. 40.
²⁶ Nav. izd., str. 44—45.
²⁷ Nav. izd., str. 46.

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 31
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012