Petar Pajić (1935—2017)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Pajić (1935—2017)  (Pročitano 16655 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 21, 2010, 01:49:33 pm »

*




PETAR PAJIĆ
(Valjevo, 06.10.1935 — Beograd, 02.08.2017)


Petar Pajić, srpski pesnik, pripovedač, esejista i dugogodišnji urednik Drugog programa Radio Beograda, rođen je 6. oktobra 1935. godine u Valjevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu, u Grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Profesionalnu karijeru je započeo kao novinar lista "Mladost".

Objavio je više zbirki poezije i izbora poezije, kao i više knjiga proze, satire.

Zbirke poezije:


  • "Dan" (1958),
  • "Ljubav u brdima" (1962),
  • "Pesme" (1967),
  • "Čisto doba" (1968),
  • "Svetle gore uz mora" (1978),
  • "Ako porastemo do zvezda" (1981),
  • "Čisto doba" (1990),
  • "Srbija je na robiji" (2002),
  • "Beogradska jabuka" (2003),
  • "Najlepše pesme Petra Pajića" (2004),
  • "Natitkah tetku" (2007)
  • "Kad su Srbi čitali ušima" (2009),

Njegova poezija i proza, za koje je dobio brojne nagrade, prevođene su na više stranih jezika i zastupljene u brojnim antologijama.

Bio je član Udruženja književnika Srbije.

* * *

"...Pripadao je grupi neosimbolista, zajedno sa Brankom Miljkovićem. Dobio je više nagrada za poeziju i prozu, među njima i nagradu Zlatni krst kneza Lazara Vidovdanskog pesničkog pričešća  u Gračanici. Član je uprave Udruženja književnika Srbije (2007)."

"Dobitnik je Nagrade SANU iz fonda 'Branko Ćopić', 'Zlatnog krsta kneza Lazara', 'Povelje Morave' i 'Zlatnog beočuga'."
[A. M.]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 01:50:02 pm »

**
PETAR PAJIĆ


O POEZIJI DANAS

Danas mnogi kažu da pesništvo nestaje i da je vreme u kome živimo vreme antipoezije. To dokazuju podatkom da poezija gubi čitaoce, da je sve manje interesovanja za nju.

Da li je to stvarno tako? Da li je to tačno?

Možemo li se tako lako pomiriti sa činjenicom da pesništvo staro koliko i reč, a reč koliko i Bog, počinje da izumire?

Izumire li onda i reč, a sa njom i sam čovek?

Izraz vreme antipoezije shvatam kao kritiku odnosa prema poeziji u ovom vremenu, a ne kao krizu poezije i pesništva.

Vreme antipoezije je i vreme antihrista, ali i u ovom vremenu Hristos je najveći pesnik.

Poezija je kod nas trenutno na marginama, posebno na onim na kojima, kao kraljica reči, nikako ne bi smela da se nađe na marginama književne kritike (koja, uzgred rečeno, posle Zorana Mišića i Mihiza više i ne postoji). Prepuštena je čitaocima, zbunjenim svim onim što im se nudi. Nije lako snaći se među trgovcima rečima.

Umemo li, u stvari, danas da čitamo poeziju?

Stari Grci su poeziji davali posebno mesto, odvajajući je od umetnosti, a postavljajući pitanje da li je starija poezija ili filozofija. Na ovo pitanje postavljeno pre više hiljada godina nije se ni do danas odgovorilo, niti je pojam poezije smešten u određenu definiciju. Ona je i umetnost i filozofija i književni rod i pojam lepog i duhovna komunikacija. Odgovor je uvek ličan i za njeno tumačenje jedino smisla ima autopoetika koja se opet može menjati do sopstvene
suprotnosti. Sve oko nas jeste i predmet poezije. Kao što u svakom kamenu, drvetu, glini, već postoji vajarsko delo i samo se čeka da vajar odbaci ono što je suvišno i da ga otkrije, tako je i pesma skrivena u našem govoru, samo pesnik treba da odbaci suvišne, a zadrži prave reči. Prava reč je Istina. Poezija se može shvatiti i kao traganje za istinom. Za rečima koje su istinite.

Pevajući o budućnosti poezije Branko Miljković i Matija Bećković napisali su pesme koje po svojim naslovima potiru jedna drugu, a po svojim porukama se, u stvari, dopunjuju. Brankova pesma je naslovljena Poeziju će svi pisati, a Matijina Poeziju više niko neće pisati. Branko kaže da će "istina prisustvovati u svim rečima" "i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći", a "ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju". Matija kaže: "Poeziju više niko neće pisati/ Opevani predmeti napustiće pesme/ Nezadovoljni kako su do sada prepevavani.../ Zbog ugleda u očima pravih pesnika,/ Poeziju više niko neće pisati". I Branko i Matija, svaki na svoj način, rekli su da su poezija i istina jedno isto.

Samo istinite reči mogu biti jezik poezije i pravih emocija, inače pesnici ne bi imali jezik na kome bi pevali. Nema te reči koja ne bi mogla da uđu u pesmu ako joj upotrebimo pravu pojmovnost i značenje. Takođe, nema ni te reči koja dozvoljava da bude u pesmi zlopotrebljena. Tada nema pesme.

Poezija je antena za uspostavljanje veza sa vasionom, prošlošću i budućnošću.

Poznat je podatak da je Tesla svoje jednačine iz fizike rešavao uz pomoć poezije i stihova.

Poznato je i to da u Kini postoje fakulteti za alternativno izučavanje medicine. Prve tri godine na tim fakultetima izučava se samo poezija.

Na kraju, koju poruku možemo da izvučemo iz svega ovoga što smo rekli?

Poruka je: naučimo da čitamo poeziju. Biće nam bolje.


[postavljeno 23.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 01:51:26 pm »

**
Stihovi Petar Pajić


SRBIJA

Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji!
Srbi sede u kafani
Što pijani, što poklani,
Srbi leže pokraj druma,
Iz glava im niče šuma,
A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave.

Srpskog vođu Karađorđa
Ubio je drugi vođa,
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
Dignuti su spomenici,
Sad se svaki Srbin bije
Sa dve svoje istorije.

Srbin samo iz inata
Sekirčetom mlatne brata,
Dok na groblje brat se seli
Srbin se sav sneveseli,
Prazno mu u rodnoj kući,
Ne može se ni s kim tući!
Žao mu je brata, svega,
A dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
Uzme štranjku — obesi se!

Sve su srpske oranice
Same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje!
Leti jato crnih ptica
Preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete,
Pošli Srbi da se svete!

Iz detinjstva vidim sliku:
Lisica na drvljaniku.
Prelaz, zabran i brvine,
Srbija od hrastovine.
Duvar puko sa svih strana,
A unutra sama Nana.
Nano moja ti nas spasi,
Ne daj vatri da se gasi.

Pod zemljom sam ti video lice
Srbijo, zemljo nebesnice,
Pod zemljom teku tvoje Bistrice,
Pod zemljom zvone Gračanice.
Pod zemljom mač tvoj i štit se sija,
Pod zemljom — cela zemlja Srbija.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 01:51:55 pm »

**
Stihovi Petar Pajić


L E P T I R

Taj leptir bezazlen i pomalo plav
ulazi u sve duše zaljubljenih,
u čas kad se budi, kad je prosto sav
od našega srca, krila zapaljenih,
neprimetan, titrav, slabačak ko mrav,
prolazi prostore haosa u meni,
kad ležim bolestan, kad koračam zdrav
poleti u svakoj zapaljenoj veni,
taj leptir svemoćni, taj veliki lav,
u pesmi, na vodi, u lepom vazduhu,
ujutru sa suncem u sobu mi ušav
sadi vrt u oku i april u sluhu


V O Ć E

Ono ima oblik uljuljane vode,
ono nas mami sa dna bele zdele
puno je sunca i zle nepogode
i crnih ruku što su ga unele
u našu sobu, o taj oblik raja
u kome predeo iza brda peva,
od leptirova i od zavičaja,
voće u samoći pred nama uspeva
samo da nas prene, da nas zaustavi
sa svojom daljinom gde mali pan spava,
avgust i reka na stolu borave
u bledilu ploda koji očajava.


K R I S T A L I

Plavi vprovi sa polusenkama vaza,
zaleđeni cvetovi očajno se titraju,
u poludanu, na stolu lepog mlaza,
voda i nebo sjajno se igraju, igraju.
I zarobljeno, blista se vrelo leto,
krije se glas pseta što u kristalu laje
varljivo dolazeći i odlazeći sve to
sa polumesecima na belom stolnjaku traje.
Oštro se prosipa u maloj veseloj dami,
ostaje jedino blisko u dnu puste samoće
i kao suza u sasvim kasnoj tami
razbija čelo i budi cveće i voće.


Knjiga stihova • Izbor, reč o knjizi i uvodni tekst Dragan Lukić
Izdavač Mlado pokoljenje • Beograd, 1970.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 01:52:43 pm »

**
PESNIKOV IZBOR
Petar Pajić


ZIMSKI SLOG

Bože, opet zima. Belo ime.
Mećava u slogu. Sever u duši.
Zaleđene zvezde i hladne rime.
Vatra snega koja se ruši.
Bože, opet zima. Belo ime.

Reči od leda su u sluhu.
Izgovoreni slogovi zvone.
Mrznu se glasovi u vazduhu
I rukom mogu da se sklone.
Reči od leda su u sluhu.

Svet se pretvara u kristale.
Zaustavljaju se ptice od stakla.
Zaleđene vatre se pale.
Vreme je belog, tihog pakla.
Svet se pretvara u kristale.



NA ČISTU VODU MISLIM KAD SE MOLIM

1.

Obična vodo, dok te gledamo
Učiš nas sasvim jednostavna.
Tebe da upamtimo. Da kao ti znamo.
Od svih zemaljskih čuda ti si najviše slavna.

Učiš nas kako da budemo lepi.
Kako da se odmorimo. Kako da volimo.
Srce u grehu pred tobom strepi.
Samo se tebi čistoj molimo.

2.

Bože, zaljubljeni smo u vodu.
U tu istinu. Voda je praznik.
Ona nas zaustavlja u hodu:
Pere nam ruke. Umiva naš lik.
To je trenutak blagoslova.
Opet za hod dobija snagu
Naše telo od olova.
Možemo da poljubimo dragu.

3.

Mirnija sve što je dublja. Sama
Na svetu koji nije njen, a od nje je.
Bez duše tako prisna dušama.
I tamo gde se ne vidi sve je.
Prolazi ne menjajući se. Tamo
Gde je nema rađanje je njeno.
Seme H2O s korenom u vazduhu. Samo
Je vreme tako bezvremeno.

4.

Voda je zbir svih predela.
Ona je put koji putuje.
Tekla je kroz svet providnog tela,
Sve što je videla, evo, tu je
U ovoj čaši na našem stolu.
Vodeno telo njeno se blista.
Zgrčena pred njom u svom bolu
Duša oseća da je ista.

5.

Zarobljen morski talas
Kroz stablo u parku huji.
Njegov moćni i divlji glas
Čuju tanki slavuji.
I nas, sred letnje mesečine
Opija ta pesma čista.
Snaga morske pučine
Struji kroz peteljku lista.


NIŠTA

1.

Kad odeš i kad se zatvore vrata
Za tobom, kad počne po tvom licu
Daljina da se ko magla hvata
I da ga pretvara u nesvesticu,

Kad počne vazduh samo da šumi
I pustoš neba zvezde da mrvi
Na prognane zveri u šumi,
Na očaj teški u mojoj krvi,

Niko te ne može više skriti,
Svet je ovaj od tebe stvaran,
Kad odeš, ceo prostor će biti
Sa tobom jednom podudaran.

2.

Svet će ostati tvoja slika,
Rimovan s tobom. Ništa ne kvari
To što si takla. Kao muzika
Izviraćeš iz svake stvari.

Povlačićeš nove linije
Između nebeskih, svetlih trapeza,
Satkana od čega niko nije,
Od drhtavica i od jeza,

Od predela gde nismo bili,
Od pesme za koju nismo reči
Ni čuli još ni izmislili,
Al koja tužno u meni ječi.


DUŠA LJUBAVI

Ljubav ljubavi je pravo razbojište,
Ali mi volimo tu pomamu smelu,
Kad naša duša tuđu dušu ište
Da budu zajedno u jednome telu.

Posle se obe u vatri unište
I nađemo ih negde u pepelu,
Prazna nebesa počnu da nas tište,
Pepeo ispuni ceo dan, ko zdelu.

Posle ljubavi samo smo zgarište
I ne razumemo mesečinu vrelu,
Kao napušteno i gluvo bojište
Nosimo po svetu dušu izgorelu.



VEROVANJE

Te usne koje divljački razvlače
Pesnici i hulje, šoferi, matrozi,
Kao vino su u vinovoj lozi,
Al niko se jošte tog vina ne tače.

Te usne ljubavi odoleće svima,
Kiši i kugi, vojničkoj zarazi,
One su same, ja vidim na njima
Samo jednu zvezdu što se divno mazi.



SAMOPOSLUGA

1.

Kao poljubac, kao voćka između zgrada,
Kao poslastičarnica, sladoled u dan vreo,
Takva je bila kad je kroz centar grada
Prolazila, kao Beograd ceo.

Išla je Terazijama blago njišući ulice
Svojim zastavama od kojih se vid muti,
Išla je radosno, kao sa utakmice
Kad krenu pobednici a buka se tek sluti.

Video sam je! Vatra oko njenog struka
Obavijala joj je bedra, pela se uz strme grudi,
Vrtela se ko obruč u pasu, oko kuka,
Pravila nežni požar između ljudi.

Podmlađivalo se sve. Žar proleća na licu
I bistar vazduh oko njenog profila,
Bojili su fasade, sunčali celu ulicu
Koja je za njom radosno odlazila.

Nevidljivo su leteli javni golubovi
Praveći trgove na nebu. Njihov šum u njenom hodu
Razmekšavao je asfal. Pomerali se bezistanski stubovi
U želji da tako lako i sami nekuda odu.

2.

Ušla je u samoposlugu. Sve je oživelo:
Iz mleka u tetrapaku zamukale su krave,
Zazelenilo se upakovano selo,
Mora u konzervama počela da se plave.

U kesu od najlona trpala je kontinente
Zarobljene dotle u limenke, u tube,
Sibirskog brzog jelena, livade pokraj Sente,
Kinesku lastu, šećerna polja sa Kube.

Lovio sam je kroz samoposlugu dok je zamicala
Između rafova punih šarene robe.
Posle, kad je izašla, ni sama nije znala,
Odnela je i moje srce sa stvarima iz torbe.



KROZ TMUŠU

Beše to u vreme kad me napusti volja
I kad sam, kao magla koja se vuče preko polja,
Išao bez cilja gradskim ulicama
U starom kaputu i pocepanim cipelama,
Nikoga ne sretoh na svome putu,
Videh samo nju tuđom rukom ogrnutu
Ispod drvoreda, ode u veče sinje...

Starim, a srce mi osta detinje.

Gledao sam grad kako se niz obronke ruši
Zavejan lišćem i svetiljkama u jesenjoj tmuši,
Išao sam između šupljih i oljuštenih zgrada,
Osećao mrak kako na mene pada,
Čuo sam samo vetar, kao nečiju ruku preko klavira,
Kako u golim granama crnog drvoreda svira.



SAMO ŠTO NIJE SVANULO

Iza prozora samo što nije svanulo
Iako se čini da je još duboka noć,
Sa zimskog neba tek po koja pahulja
Leluja se između zgrada.

Toliko su lake te pahulje
Da nemaju snagu ni da padnu.
Pred zoru se mrzne,
Opominje poslovica,
Noć koja je bila duga
Pred zoru je najduža,
Noć koja je bila teška
Pred zoru je najteža.

Iza prozora samo što nije svanulo.

Kao pahulje
Ili zvuk,
Svet samo što nije umro.



OPELO ZA LUKU PAJIĆA

1.

Kao što je pisano:
Ti si zemlja
Koju drobim u ruci.

Sveta i mirna.
Uvek ista.
Uvek večita.
Puna naših bolova. Nalik na samu smrt.

Ostalo je tvoje ime
Prazno i strašno u svetu.
Ime bez gospodara.

Ali ja ne verujem u smrt.
Verujem u večnost.
Ti si bio,
Ti jesi,
Samo si prestao da stariš,
Da vodiš računa o danima,
Samo si prestao da živiš.

2.

Ovim putem
Oivičenim travama i spomenicima
Završava se tvoj život.
Gle, kako je sve prosto!
Mislio sam da je život nešto više,
Da je večniji.

Sada,
Van svih zemaljskih moći,
Izjednačen sa svačim,
Ti si jedan,
Ti si sve,
Tebe nema.

3.

20. jula ujutru,
20. jula dok je svitalo nama,
Ti si ušao
U svoju večnu noć.
Prestao si da trošiš vazduh,
Zaboravio si najednom sve,
Izgubio si moć da voliš,
To više nisi bio ti.

4.

Njegov grob u tami i kiši
Da li može da pati, Bože?
Odvojen od vremena,
Odvojen od stvari
Koje polako počinju
Da mu zaboravljaju život.
Njegovo lice u mom sećanju,
Kao u zemlji,
Da li će početi da tamni?

5.

Otac živi u sinu,
Sin nasleđuje očev život
I stariji je od njega
Za svoje vreme.

6.

Iskustvo tvoje smrti u mojoj krvi
Pomera mi sećanje u vreme pre rođenja:
Ja sam rekao:
Eto, moja prošlost odlazi,
Ti si pomislio, blažen:
Moj život ostaje.
Svoju smrt pobedio si mojim životom,
A ja sam svoj život obogatio tvojom smrću.



MOJA MAJKA HEKLA

Moja majka hekla i kaže:
"Starost je samo velika zima,
Starost je samo velika samoća."

Iz njenih prstiju izleću
Ptice,
Cvetovi,
Šare,
Njeni prsti lepršaju u vazduhu
Kao leptirovi
Koji ne mogu da polete.

Moja majka je devojčica,
Vidim je kako trči
Kroz sunčanu izmaglicu,
Niz cvetnu livadu,
Od sunčane izmaglice među prstima
Plete sebi devojačku spremu.

Eno je u beloj venčanici,
Vidim devojčicu juri svoj san,
San je sve veći
A polje je sve manje.

Klupko se odmotava.

Moja majka će se uskoro udati.



KAD SU SRBI ČITALI UŠIMA

Kad su Srbi čitali ušima,
Imali su velike usmene biblioteke,
Guslari su bili knjige,
Knjige su same išle po narodu,
Govorile su, mogle su se čuti,
Umesto lepih ilustracija
Svirale su i pevale.

Kad su Srbi čitali ušima,
Dovoljno je bilo da odu na pijac,
Pred crkvu, ili na vašar,
Da čuju neku knjigu,
Da je nauče napamet,
Tako su se uzgredno i školovali,
Pa su se sa pijace vraćali kao iz škole
Sa celom bibliotekom u glavi.

Kad su Srbi čitali ušima,
Učitelji su im bili slepci i prosjaci,
Možemo reći da je to bio nepismen narod,
Al ne možemo reći da je bio i nenačitan,
Kao sada.


[postavljeno 23.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2010, 01:53:32 pm »

*
Stihovi Petar Pajić


VEROVANJE

Te usne koje divljački razvlače
pesnici i hulje, šoferi, matrozi,
kao vino su u vinovoj lozi,
al niko se jošte tog vina ne tače.

Te usne ljubavi odoleće svima,
kiši i kugi, vojničkoj zarazi,
one su same, ja vidim na njima
samo jednu zvezdu što se divno mazi.


NIŠTA

I
Kad odeš i kad se zatvore vrata
za tobom, kad počne po tvom licu
daljina da se ko magla hvata
i da ga pretvara u nesvesticu,

Kad počne vazduh samo da šumi
i pustoš neba zvezde da mrvi
na prognane zveri u šumi,
na očaj teški u mojoj krvi,

Niko te ne može više skriti,
svet je ovaj od tebe stvaran,
kad odeš, ceo prostor će biti
sa tobom jednom podudaran.

II
Svet će ostati tvoja slika,
rimovan s tobom. Ništa ne kvari
to što si takla. Kao muzika
izviraćeš iz svake stvari.

Povlačićeš nove linije
između nebeskih, svetlih trapeza,
satkana od čega niko nije,
od drhtavica i od jeza,

Od predela gde nismo bili,
od pesme za koju nismo reči
ni čuli još ni izmislili,
al koja tužno u meni ječi.


CRNO POLJE

Čija je senka na našem polju?

Čovek ne stoji tamo,
drvo na njemu ne raste,
oblaka na nebu nema,
ptica preko polja ne leti.

Uzalud kopamo,
ne možemo da je iskopamo,
uzalud zatrpavamo,
ne možemo da je zatrpamo.

Sve je crnje naše polje,
ne možemo više sejati na njemu,
ne možemo ni vode piti
sa našeg izvora,
ne mogu nam se ni deca rađati
u našim kolevkama,
ne možemo ni umirati
u našim kućama.

Čija je senka nikla
na našem svetu polju,
iz naše svete zemlje?

Polje je naše, sine,
i senka je naša na njemu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2010, 01:53:55 pm »

*

ŽIČKA HRISOVULJA 2010. PETRU PAJIĆU

Zamislimo da Petar Pajić izrekne stihove analogne onima Vilijama Batlera a "Ja sam iz Irske. Iz svete zemlje Irske!" — sa kakvom bi salvom prezira i sablazni bio dočekan u politički korektnoj književnosti naših dana. Ali, takvu je Srbiju Pajić posvedočio, smernu i postojanu u trpljenju i podvigu, ali i strašnu u izobličenjima svojih sinova





Pesnik Petar Pajić pročuo se, povrh ostalih dobrih pesama, po sedmodelnoj "Srbiji" ("Čisto doba", 1990), nastajaloj bezmalo tri decenije i toliko usmeno prenošenoj, skoro kao u nepismenim stolećima "kad su Srbi čitali ušima" — jer ko bi priseban šezdesetih ili sedamdesetih, pa i osamdesetih godina minulog veka štampao stih "Srbija je na robiji!" Ne bi drugačije bilo ni danas da se poezija imalo računa u opasnost po poredak, ali za subverzivnu moć poezije štabovi nove globalne ideologije odavno ne daju ni pet para.


LICE OCA, LICE OTADŽBINE

U središtu Pajićevog pesničkog iskaza, u kojem nalazimo i dovoljno drugih tema i tonova — od hiperborejske simbolike do reske satire i srčane lirske erotike — upravo jeste prisna i basnoslovna slika namučene i nesmirene otadžbine, kroz vreme i bezvremenost predanja. Ali na temu otadžbine ovaj reprezentativni potomak valjevske nahije ne bi napisao nijednog poštenog reda da je nije pripremio, najavio kroz lirsku tematizaciju oca. Pesma u prozi "Lice moga oca" ("Ljubav u brdima", 1962) zametak je Pajićevog otadžbinskog pevanja. U zastrašujućem otkrivenjskom viđenju, na licu oca stiče se sav udes naroda kojem pripada, otac postaje oličenje otadžbine. U pesmi "Opelo za Luku Pajića" ("Pesme", 1967), još se određenije izražava posrednička uloga umrlog roditelja između ličnog i opštijeg iskustva: "Iskustvo tvoje smrti u mojoj krvi / Pomera mi sećanje u vreme pre rođenja". Čije je vreme pre rođenja ako ne predaka, aktualizovano u času kada se i sopstveni otac priključuje sakralnoj zajednici otaca?

Sada, kada se ovome narodu štošta besprizorno i uporno podmeće, jedno od težih podmetanja jeste i pokušaj jednačenja svakog izrazitijeg srpskog patriotskog zalaganja sa mračnim "ideologijama krvi i tla", vladajućim, recimo, kod naših severnih i zapadnih suseda onda kada su, u ime "krvi i tla", neizbrojani naši sunarodnici bacani pod dunavski led, ili u kraške jame, odvođeni u logore smrti, gde su klani i bestijalno ubijani — bez razlike muškarci i žene, deca i stari. Patriotizam se kod nas godinama strateški kleveće, kriminalizuje ili obezvređuje. "Otadžbina nije ni tlo, ni pleme, ni jezik, nego kolektivni duh jednog naroda… Kolektivni duh jednog naroda, to je proizvod zajedničke prošlosti, istorije, zajedno podeljenih sreća i nesreća, pobeda i poraza" — kao da unapred odgovara na pomenute postavke i podvale u "Jutrima sa Leutara" knez srpskih pesnika Jovan Dučić, nesumnjivi nacionalist koji je prošao sveta, da bi došao do ključnog određenja rodoljublja: "Patriotizam je stoga jedno veliko porodično osećanje stečeno istorijskim uslovima života…"


PORODIČNA NIT

Porodičnost stoji na začetku naše žive istorijske predaje, kao i same srpske književnosti. Nema toplijih reči i postupaka od onih iz prvog zapamćenog dela starog pesništva, koje su međusobno razmenili otac i sin, u Savinom žitiju silnog i skrušenog oca Simeona Nemanje. Opstojava takav ton i danas, kao neprekinuta svetla nit naše poezije, čak i u agoničnim modernim poetikama. I Pajić u pesmi "Put od Jovanice, prema Hilandaru" potvrđuje, običnim rečima kojima se veruje, neposredan sinovski odnos prema dalekim zasnivačima srpske kulture: "Osetili smo ono / što svaki čovek oseća / kad se posle osam vekova / vraća kući, / znajući da ga tamo čekaju roditelji" ("Kad su Srbi čitali ušima", 2009). Iz završnog paradoksa ove pesme, o povratku domu u kome nismo bili da bismo tek prohodali, proističe trenutak ukidanja vremena i njegovih pometenja, duhovno sjedinjenje u vekovnom obiteljskom deljenju sreća i nesreća, pobeda i poraza.

A u onome sažetom eposu o svagdašnjoj Srbiji najdublju tačku predstavlja elementarna, simbolički kodirana slika, sa kojom se mnogo ko može saživeti: "Duvar puko sa svih strana, / a u kući sama nana. // Nano moja, ti nas spasi, / Ne daj vatri da se gasi". Početna, detinja slika načetog doma prenesena je na samu Srbiju, na kliskoj međi između opstanka i nestanka. Materinsko načelo pomalja u mitskim dimenzijama. U pesmi "Naša kuća u planini" zatičemo jezgro pređašnje lirske slike, pretvoreno u čudesnu predstavu, u drugačiji, imaginarni vid prisustva: "umesto lampe u njoj zvezda jedna gori / i majka naša, videćeš, blaga starica sedi, / lako ćeš poznati našu kuću i po tome / što se noću vidi a danju je nema, / danju je šuma ili brdo" ("Čisto doba", 1990). U sonetu "Naša bedna kuća" prividni apsurd, koji miri ono što jeste i što nije, vrhuni u poslednjem tercetu, u obraćanju kućnom zaštitniku: "Al molimo te Sveti Jovane, / izdržaćemo nevolju mnogo ljuću / samo nam sačuvaj našu srušenu kuću" ("Kad su Srbi čitali ušima"). Pobedni hrišćanski paradoks, po isprobanoj lozinki "Neka bude što biti ne može!", utkan je u mnoga bitna mesta naše poezije, pa i naše istorijske stvarnosti, kao izraz više, dejstvene logike postojanja.

U jednoj od Pajićevih priča, pod naslovom "Mihailova udovica", onaj lik nane ili blage starice dobiće i ime, kao i nesvakidašnju službu posrednice između živih i umrlih: "Baba Ljubica zna nešto što naše vlasti ne znaju. Ako se ne smire duše onih na nebu, neće biti mira ni ovde na zemlji. Duše mrtvih u Srbiji se uznemire ako ih se ne sećamo, ako ih zaboravljamo." To što baba zna prenosi nam i Čajkanović, iz oblasti ukorenjene, stare srpske religije. Ali će, s druge strane, u pesmi "Srpska četa", posvećenoj patrijarhu Pavlu, u aktuelnu odbranu naše vertikale stati čitav posvećeni i stradalni panteon srpskog roda, i bivši i budući: "Stadoše u stroj deca iz jama. / Postrojiše se i slavni preci. / I potomci stadoše s nama. / I krsne slave, domaći sveci" ("Najlepše pesme Petra Pajića", 2004).


SRBIJA SVETLA I TAMNA

Zamislimo da Pajić, ili koji drugi srpski pesnik, izrekne stihove analogne onima Vilijama Batlera a "Ja sam iz Irske. / Iz svete zemlje Irske!" — sa kakvom bi salvom prezira i sablazni bio dočekan u politički tako korektnoj književnosti naših dana. Ali, takvu je Srbiju Pajić posvedočio, smernu i postojanu u trpljenju i podvigu, ali i strašnu u izobličenjima svojih sinova. Pošto je pesnik postheroičkog doba, on peva prostog vojnika Vukajla Mišića iz Struganika, a ne njegovog slavnog čiča Živojina. U pesmi "Šinjel i epolete" vedro utrapljuje dedinu vojnu opremu sirotinji "da dedu pominju i slave", ali se otadžbinskom patosu ne podsmehuje, dovodi ga samo u prizemljeniju intonaciju. Isto tako, nigde oštrica satiričara dublje ne zaseca nego u pesmi "Srbija". Slično onome čuvenom stihu sa završnice "Srpske zemlje" Veljka Petrovića: "Ovo je zemlja prokleta al moja". Ona je pisana tako "da se ne umnože reči", ali da svaki distih bude zgusnutog značenja i odsečnog zvuka, težak kao crna zemlja. Pajićeva Srbija, u sebi protivrečna, oblikovana je u svedenoj grotesknoj viziji, tamnog orgijastičkog pijanstva i samozaborava, prevlasti podzemnih, htonskih poriva, pa i karnevalizovane kainovsko-aveljevske priče. Istoriju nam pesnik prikazuje kao raspolućenu, prema gotovom modelu sukoba vođa dvaju srpskih ustanaka: "Srpskog vođu Karađorđa / ubio je drugi vođa. // Mesto gde je bilo klanje / Srbi zovu Radovanje. // Ubijenom i ubici / dignuti su spomenici. / Sad se svaki Srbin bije / sa dve svoje istorije". Pesma "Srbija" se i završava inverzijom, nebesna i zemna Srbija zamenjuju mesta. U neposejanom jesenskom crnom tlu plaminjaju duše mnogih Milica i Milovana, odozdo zvone gračanička zvona. Srbija se seli sa lica zemlje, ona bolja, suštija.




"Simonido, kad ćemo znati ko ponovo ti oči kopa, da li to čine Azijati,
il prosvećena Evropa? Il što zaboravismo najsvetije na nas padoše
Prokletije" ("Slika iz novina")


Neprestano se Srbija suočava sa sobom i svojom prošlošću, suprotno onome što natureni medijski papagaji ponavljaju; od Savinog "Pomešah se sa nesmislenom stokom i upodobih se njima", preko Njegoševih vapaja nalik onome "O, prokleta zemljo, propala se, / Ime ti je strašno i krvavo" do Disovog "Pod sramotom živi naše pokolenje". A ima toga još koliko, u poeziji i van poezije.


MORALNA BORBA

Ako je za sređenije i srećnije narode i njihove poezije rodoljublje anahronizam, prašna uspomena na vremena prošla, za Srbe to je tema teškog dana što nikako da prođe. A za savremenu ovdašnju elitu, u prilikama amoralnim i imoralnim, otvara se kao, sve ogoljenije, moralno pitanje. Jer, sve nam ubrzano izmiče, gubimo i prepuštamo ono što su prethodnici mukom stekli i izborili. Oni se takozvanoj realnosti nisu prepuštali, oni su prema težini realnosti napore pojačavali. A blizu je dan, mi ćemo leći, probudićemo se i sami sebe nećemo poznati. Za Petra Pajića, i kao pesnika i kao satiričkog pisca, moglo bi se reći ono što je, pre četvrt veka, za sebe rekla Desanka, reči koje je baš on pribeležio: "Nisam politički borben tip, ali moralno jesam". U ime takve borbenosti, u čijoj je srži nesavladiva potreba jednog bezazlenstva da ukaže na izopačene i besramne, kao i tragične pojave, Pajić je ispevao više zapaženih pesama. I o ratu koji Srbija zvanično nije vodila, i o cirkuskim političkim zbivanjima s kraja prošlog veka. Kada je hiljade i hiljade nevoljnika prokaženog naroda prognano u Srbiju, Pajić je odgovorio ne kao bučni tribun, nego kao sabrat što ima oči da vidi i prozire u dubinu događaja, u izvrsnoj pesmi "Pada sneg": "Pada sneg godinama bez šuma. / Na Srbiju, na bedni ljudski zbeg. / Nema nigde pravca, nigde druma. / Pada sneg, pada sneg, pada sneg" ("Srbija je na robiji"). Kada je, za ciglo jedan dan, u Staroj Srbiji popaljen dobar deo naše povesne i svete ostavine, ovaj pesnik piše sonet "Slika iz novina", otpočet slikom mirnog ispijanja piva stranih vojnika ispred crkve što gori, a završen stihovima i optužbe i samooptužbe: "Simonido, kad ćemo znati / ko ponovo ti oči kopa, / da li to čine Azijati, // il prosvećena Evropa? / Il što zaboravismo najsvetije / na nas padoše Prokletije" ("Kad su Srbi čitali ušima"). Ima li u svemu ovome mržnje, samoveličanja na račun drugih, poziva na starozavetnu osvetu, ima li "ideologije krvi i tla"? Reč osveta, istini za volju, pojavljuje se u distihu središnjeg dela pesme "Srbija", ali kakva osveta: "I grobovi nebom lete, / pošli Srbi da se svete". Kome se i kako grobovi mogu osvetiti, naročito neopojani ili razrušeni — ne možemo doznati i nije u domenu međunarodnog prava, mada svakako jeste na savesti sveta i potomaka.

Okosnica Pajićeve poezije predstavlja redak i suveren spoj jezičke preciznosti i muške lirske blagosti što se ne dâ ni sakriti niti odglumiti. Veran zahtevu svoje neosimbolističke družine iz legendarne decenije srpske poezije, da ozbiljno služi rečima "po kojima će nam biti suđeno" — nije za pola veka svoga pevanja odviše ni napisao, što je među ubedljivim dokazima ne samo odgovorne nego i plodonosne službe. Jer, u poeziji se produktivno ne odmerava brojem pesama već njihovim magnetom što nanovo zove, makar se nekoj pesmi vraćali nebrojeno puta. Kao malo koji pesnik danas, Petar Pajić uistinu zaslužuje da u Žiči naših iskušenja i uznošenja, u kojoj se posvetio njegov zemljak iz Lelića, primi simboličnu počast u ime očinske i otačke Srbije, pa i ovovremske, gorke i pometene ali opet pretrajale, koju je, s ljubavlju i po savesti, opevao.


_______________________

RODOLJUBLJE NIJE ANAHRONIZAM

Ako je za sređenije i srećnije narode i njihove poezije rodoljublje anahronizam, prašna uspomena na vremena prošla, za Srbe to je tema teškog dana što nikako da prođe. A za savremenu ovdašnju elitu, u prilikama amoralnim i imoralnim, otvara se kao, sve ogoljenije, moralno pitanje. Jer, sve nam ubrzano izmiče, gubimo i prepuštamo ono što su prethodnici mukom stekli i izborili.

Neprestano se Srbija suočava sa sobom i svojom prošlošću, suprotno onome što natureni medijski papagaji ponavljaju; od Savinog "Pomešah se sa nesmislenom stokom i upodobih se njima", preko Njegoševih vapaja nalik onome "O, prokleta zemljo, propala se, / Ime ti je strašno i krvavo" do Disovog "Pod sramotom živi naše pokolenje". A ima toga još koliko, u poeziji i van poezije. Pogotovo kod pesnika "Srbije", Petra Pajića.


Dragan Hamović | 18.08.2010. | Pečat


* * *

Petar Pajić: "Sve pesme u kojima je rečena istina, ma kada da su napisane, savremene su. Tako su starogrčki i rimski pesnici, već hiljadama godina, svim kasnijim generacijama savremenici, i čini se da se oni svakoj generaciji javljaju ne iz prošlosti nego iz budućnosti." [Prilikom uručenja Žičke hrisovulje u manastiru Žiča]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 21, 2010, 01:54:16 pm »

*
PETAR PAJIĆ


NE ČITA SE, AL' SE PIŠE!

"SRE­ŠĆE­MO SE" (U vi­si­ni), u pla­voj nig­di­ni/, gde mno­ži­na/ po­sta­je jed­ni­na./ / Kraj je kra­ja / po­če­tak beskra­ja, / ni­smo go­sti/ sa­mo u več­no­sti. / Sre­šće­mo se/ kad se sve iz­bri­še/ i kad sen­ke/ ne bu­de­mo više".

Ova­ko pe­va u pe­smi "Po­sled­nji su­sret" Pe­tar Pa­jić ko­me je upra­vo uru­če­na na­gra­da "Bran­ko Ćo­pić" za zbirku "Naj­lep­še pe­sme", u iz­da­nju "Pro­sve­te". U pred­go­vo­ru za ovu knji­gu Slo­bo­dan Ra­ki­tić je napisao: "Ako je Bran­ko Milj­ko­vić pe­snik su­šti­ne, va­tre i pe­pe­la, Pe­tar Pa­jić je pe­snik vo­de i vo­de­nih krista­la".

Ži­vi­mo u ta­kvom vre­me­nu da mo­že­mo da se za­pi­ta­mo da li su da­nas pe­sni­ci uop­šte po­treb­ni? — za­po­činje raz­go­vor Pe­tar Pa­jić. — Ima li smi­sla pe­va­ti kad je sve u op­štem po­sr­nu­ću? Moj od­go­vor je da nam je da­nas ve­ra u po­e­zi­ju spa­si­lač­ka. Pri­pa­dam oni­ma ko­ji ve­ru­ju da se na­ro­du ko­ji je u po­sr­nu­ću Bog pr­vo ja­vi kroz po­e­zi­ju i da ta­da taj na­rod po­či­nje da se us­pra­vlja i da iz­la­zi iz am­bi­sa u ko­ji je upao.


TAJNE JEZIKA

Po­e­zi­ja se da­nas vr­lo ma­lo či­ta, ko­ji je uzrok to­me?

Ve­ći­na iz­da­va­ča, ko­ji uglav­nom vo­de ra­ču­na o ko­mer­ci­jal­nim iz­da­nji­ma, naj­ra­di­je knji­ge pe­sa­ma ne bi ni štam­pa­li, i to či­ne da bi uz­gred za­do­vo­lji­li kul­tur­ni sa­dr­žaj svo­jih iz­da­vač­kih pla­no­va. Bran­ko Milj­ko­vić je rekao da će po­e­zi­ju svi pi­sa­ti, ali ni­je pred­vi­deo da je ni­ko ne­će či­ta­ti. Sa­da smo ot­pri­li­ke u tom vre­me­nu. Uzrok to­me na­rav­no da ne vi­dim u "kri­zi po­e­zi­je", po­tre­ba za njom po­sto­ji ve­ro­vat­no od ka­da po­sto­ji čovek i ljud­ski go­vor, a tra­ja­će sve dok po­sto­ji ljud­ski rod.

Zna­či, ne po­sto­ji kri­za po­e­zi­je?

Pe­sni­štvo, ni­je u kri­zi, po­e­zi­ja se stva­ra. Što se ti­če srp­ske po­e­zi­je mo­že se čak re­ći da je ona na ni­vou evrop­skih i svet­skih pe­snič­kih do­stig­nu­ća. Me­đu­tim, po­sto­ji "kri­za či­ta­la­ca", a nju uzro­ku­ju ra­zni či­ni­o­ci. Mo­že se po­sta­vi­ti pi­ta­nje: da li mi uop­šte ume­mo da­nas da či­ta­mo sa­vre­me­nu po­e­zi­ju? Ona je odav­no presta­la da bu­de sa­mo emo­ci­ja, a sve vi­še po­sta­je ko­mu­ni­ka­ci­ja. Ona je, za­pra­vo, da se jed­no­stav­no iz­razim, ko­mu­ni­ka­ci­ja sa svim onim što no­si­mo skri­ve­no u du­ša­ma, a što je kao i sve sa­kri­ve­no du­bo­ko u reči­ma. Na po­e­zi­ji je da ot­kri­je taj­ne je­zi­ka i ta­ko do­tak­ne du­šu. Du­bo­ko sam ube­đen da vre­me či­ta­nja poe­zi­je tek do­la­zi. Ako je vek ko­ji je za na­ma na­zvan "ve­kom teh­ni­ke" vek ko­ji je pred na­ma bi­će si­gurno "vek du­še":

Da li je po­treb­no da pro­đe ne­ko vre­me ka­ko bi pe­snik bo­lje sa­gle­dao i raz­u­meo stvar­nost?

Pe­snič­ka stvar­nost je "več­na stvar­nost". Kad či­ta­te sta­re grč­ke ili sta­re rim­ske pe­sni­ke, da ne zna­te kad su ži­ve­li mo­gli bi­ste po­ve­ro­va­ti da su ti sti­ho­vi pi­sa­ni da­nas. Po­e­zi­ja, kao i ce­lo­kup­na umet­nost, pobeđu­je vre­me. Ona ni­je ni­ka­da na­men­ska i pri­god­na, ne slu­ži ni jed­nom dru­štve­nom ure­đe­nju, ni jed­noj po­li­tič­koj stran­ci. Zna­mo iz ne­dav­ne pro­šlo­sti da su svi ta­kvi po­ku­ša­ji bi­li uza­lud­ni. Po­e­zi­ja i kad se sme­šta u od­re­đe­no vre­me, do­ga­đa se u več­no­sti. Pre­ma to­me ne oba­ve­zu­je je ni­ka­kav "prin­cip dis­tan­ce", oba­vezu­je je "prin­cip več­ne isti­ne".


KNJIGE U SENCI

Ko su bi­li va­ši "uči­te­lji" u knji­žev­no­sti?

Pi­šem odav­no, pr­vu pe­smu na­pi­sao sam još u osnov­noj ško­li, me­đu­tim, ne bi se mo­glo re­ći da sam na­pisao ve­li­ki broj stra­ni­ca. Ne­ka­da pi­šem la­ko, da se i sam iz­ne­na­dim, a po­ne­kad vr­lo te­ško. Re­či ose­ćam ali jed­no­stav­no ne mo­gu da ih pro­na­đem. Osta­ju u svo­joj ma­gli. U de­tinj­stvu i de­ča­štvu vo­leo sam da čitam od pro­znih pi­sa­ca Di­ken­sa, a od pe­sni­ka Pu­ški­na. Oni su ta­ko, uz na­rod­nu po­e­zi­ju i na­rod­ne pri­če ko­je su se ču­le u po­ro­dič­noj ku­ći, bi­li i pr­vi mo­ji uči­te­lji. Po­sle to­ga, oni su osta­li na svo­jim me­sti­ma, ali su do­la­zi­li i još do­la­ze mno­gi dru­gi, sta­ri i no­vi, kla­sič­ni i mo­der­ni, iz svih vre­me­na i iz svih knji­žev­nih pra­va­ca. Do­volj­no je da me od ne­kog pe­sni­ka uz­bu­đu­je sa­mo jed­na pe­sma i ja ću mu se po­klo­ni­ti.

Ko­li­ko je de­lo Bran­ka Ćo­pi­ća, či­je ime no­si na­gra­da ko­ju ste pri­mi­li, šti­vo ko­je se i da­nas ra­do či­ta?

Sa nje­go­vim de­lom su­sre­će­mo se još kao de­ca, a nje­go­ve pe­sme, pri­če i ro­ma­ni pra­te nas i kad po­stane­mo zre­li lju­di, sa nje­go­vim ju­na­ci­ma dru­ži­mo se kao sa ro­đa­ci­ma. U li­te­ra­tu­ru je uveo no­vog ju­na­ka oso­be­nih ka­rak­ter­nih oso­bi­na. Bran­ko ne pri­pa­da ni­ka­kvim ide­o­lo­gi­ja­ma. Nje­go­vo de­lo nas gre­je pe­snič­kom va­trom.

Šta za vas zna­če knji­žev­ne na­gra­de?

Na­gra­de su va­žne jer skre­ću pa­žnju či­ta­la­ca na od­re­đe­nu knji­gu. Sva­ka na­gra­da tre­ba­lo bi da ima svoj ka­rak­ter, a o to­me se kod nas ne vo­di do­volj­no ra­ču­na. Ne bi sme­le da se do­ga­đa­ju po iner­ci­ji, ne bi smele da bu­du kla­nov­ske. Zbog ova­kvih de­ša­va­nja mno­ge vred­ne knji­ge i auto­ri, bez ob­zi­ra na ve­li­ki broj knji­žev­nih na­gra­da, osta­ju u sen­ci.

Ko­ju sle­de­ću na­gra­du oče­ku­je­te?

No­be­lo­vu, na­rav­no!


Du­šan Stanković | 03.12.2005 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 21, 2010, 01:54:43 pm »

*
PETAR PAJIĆ, PESNIK


POSLERATNI STID OČEVA

Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama




Petar Pajić (Foto T. Janjić)

Petar Pajić (1935), autor pesničkih knjiga: "Dan" (1958), "Ljubav u brdima" (1962), "Pesme" (1967), "Čisto doba" (1968), "Svetle gore uz mora" (1978), "Ako porastemo do zvezda" (1981), "Oslobađanje Valjeva" (1989), "Srbija je na robiji" (2002), "Beogradska jabuka" (2003), "Najlepše pesme Petra Pajića" (2004), zbirki priča: "Pogibije moga dede" (1978), "Mašta svih Gavrilovića" (1989), "Slike iz detinjstva" (1995), "Priče" (1998), "Priče o Pipu" (2001), knjiga satiričnih tekstova "Dnevnik našeg savremenika" (1992), "Ko je ko u Srbiji" (1998), knjige za decu "Kako se greju pahuljice" (1962), ovogodišnji je dobitnik nagrade "Odzivi Filipu Višnjiću", koju dodeljuje Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" za rodoljubivu poeziju. Tim povodom objavljena je Pajićeva knjiga izabranih pesama "Kad su Srbi čitali ušima".

Nagradu ste dobili za rodoljubivu poeziju. Vaša generacija je pevala o ratovima, stradanju srpskog naroda, žrtvama. Takvo je bilo vreme?

Ne samo moja generacija, i sve prethodne su pevale o stradanju i žrtvama, jer, kao što rekoste, takva su bila vremena. Najveći srpski pesnici pisali su rodoljubive stihove, a zanimljivo je da se među njima ističu i dve žene, Jefimija i Desanka. Ne vidim da je za nas Srbe i danas neko drugo vreme, ali rodoljublje se sasvim drugačije shvata. Situacija je drugačija. Jefimiju i Desanku su zamenile "Žene u crnom". Da je Đura Jakšić živ, zbog stihova u kojima kaže "Padajte braćo" i "Bacajte sami u oganj decu", ili onih koje je napisao o Evropi — bio bi sigurno u Hagu, Njegoš je već, kao što znamo, proglašavan za genocidnog pesnika, a pesnikinja "Krvave bajke" za opasnog nacionalistu.

Kad razmišljam o rodoljubivoj poeziji, onda mislim da bi idealno bilo kada je uopšte ne bi bilo, ali to je, naravno, nemoguće. Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama. Francuski pesnik, na primer, kad hoće da izrazi svoj patriotizam, može da napiše stih "Francuska, nebo puno vrabaca". Srpski pesnik mora da se seti onog našeg vrapca koji je leteo našim nebom i u jednom boju bio istovremeno pogođen sa tri strele. Poezija nije nevladina organizacija pa da može da ne oda poštu i tom beogradskom vrapcu. Da prećuti srpska stradanja.

Nove generacije nemaju mnogo razumevanja za rodoljubive pesme Šantića, Rakića, Dučića?

Mislim da se pesnici koje ste pomenuli čitaju i danas isto koliko su se čitali i ranije. Ne sumnjam u patriotizam mlade generacije. Pogledajte samo kako ga pokazuju naši sportisti. Da li Čavić na čijoj majici, dok stoji na pobedničkom postolju, piše "Kosovo je Srbija" izražava osećanja mlade generacije? Međutim, uvek se mislilo da su starije generacije bile više patriotske. To je zbog toga što su se one na tom planu dokazale, imaju svoje heroje koji su otišli u legende. Odgovor i ranijih a i sadašnje mlade generacije dat je kroz stihove: "Danas nama kažu, deci ovog veka/ Da smo nedostojni istorije naše/ Da nas zahvatila zapadnjačka reka/ I da nam se duše opasnosti plaše/ Lažu, zemljo moja, lažu..."

Da li će rodoljubive pesme pisati i mladi pesnici ili će patriotizam kao tema nestati?

Sada u vreme globalizma kod nas nije u modi rodoljubiva poezija. U Srbiji je pomodno da se gaji bratstvo i jedinstvo i da se bude protiv sebe. Rodoljublje je za mnoge folklor i smetnja da se bude savremen, da se bude Evropejac...

Zbunjivanju mladih Srba, kada se postavlja pitanje šta je u stvari rodoljublje, doprineo je najviše poslednji rat. Albanci s Kosova i Metohije taj rat nazivaju oslobodilačkim, Hrvati domovinskim, i jedni i drugi imaju iz tog rata heroje kojima su digli spomenike. To je, naravno, za potrebe njihovih priznatih i nepriznatih novoformiranih država. O interesima srpske države vode računa velike sile. Zbog "zločinačkih poduhvata" srpski ratni komandanti i generali su u Hagu. Rat je bio prljav i postavlja se pitanje da li su ratni heroji borci ili dezerteri. Prvi put u srpskoj istoriji očevi čiji su se sinovi borili stidljivo saginju glave pred očevima čiji su sinovi pobegli. Ko su rodoljubi? Mladi u Srbiji imaju pravo da se osećaju prevarenim. Sve tradicionalne vrednosti ponete iz porodice, društvo je odbacilo. Postoji sukob zvanične politike i porodice. Ko su, u stvari, danas pravi a ko lažni rodoljubi? Na ovo pitanje najtačnije će odgovoriti pesnici nove generacije.

Važite za pesnika čije su pesme poznatije od samog autora. Ljudi ih recituju a ne znaju ko je ih napisao?

To je mnogo bolje nego da mi znaju ime, a da ne znaju nijedan stih koji sam napisao. Želja svakog pesnika je da mu pesma "uđe u narod".

Pesma "Srbija" bila je sporna zbog stiha "Srbija je na robiji", (objavljena je dvadeset godina posle nastanka). U ideološkim vremenima živimo i danas?

Taj stih je bio sporan, ali se kasnije našao na koricama jedne moje knjige, po onome iz Biblije: "Kamen koga odbaciše zidari, postade ugaoni". Bilo je to ideološko vreme kada je ideolozima smetalo samo pominjanje Srba i Srbije. Te reči su se izbegavale na svaki način. Čak ni pridevi koji su označavali srpsku nacionalnu pripadnost nisu bili poželjni. Sada je — stranačkovreme. Nije zabranjeno pominjati Srbe i Srbiju, ali evropski je pominjati ih kao krivce koji se kaju.

Pevate o najnovijim ratovima i "revolucijama". Pesniku nije potrebna istorijska distanca?

Pesnici pišu svojevrsnu istoriju pojedinca, a istoričari tumače kolektivna zbivanja. Istoričar beži od emocija, a poezija bez njih ne može. Istoričar traži uzroke onoga što se desilo, a nije se desilo ništa ako to pesnik nije opevao. Istoričaru je potrebna distanca, a pesnik ne sme da zakasni. Srbija je uvek puna i istorije i poezije.

U jednoj pesmi se pitate: "Simonido, kad ćemo znati/ ko ponovo ti oči kopa/ da li to čine Azijati/ il prosvećena Evropa"?

Simonidi su ponovo oči iskopane. Ja sam pitao nju, a istoričari neka pitaju Evropu. U svakom slučaju istorija se ponavlja a davno napisana Rakićeva pesma postaje opet aktuelna.

Hoće li poezija uopšte opstati u vremenu u kojem vlada estetika ružnog, u kojem se poništavaju tradicionalne a slave lažne vrednosti?

Sve dok postoje reči, postojaće i poezija kao kraljica tih reči. Ne bismo znali šta je ružno da nema lepog.


Zoran Radisavljević | 05.04.2009. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Maj 12, 2012, 11:18:46 pm »

*

SAMO PESMA NE SME DA ZAKASNI

Ono što nam se sada događa — može da sačeka na roman, pripovetku, novelu, ali ne može da čeka na pesmu

Petar Pajić (1935) ovogodišnji je dobitnik nagrade "Žička hrisovulja" za, kako se kaže u obrazloženju žirija, "dubinski pesnički portret Srbije predačke i savremene". Pajić, kaže Dragan Hamović, predsednik žirija, kao malo koji pesnik danas, uistinu je zaslužio da upravo u Žiči našega stradanja i opstanka, u kojoj se proslavio i njegov zemljak, sveti vladika i duboki i blagi pesnik Nikolaj, primi simboličnu, svetlu počast u ime predačke, sušte Srbije, ali i ovovremene, gorke i pometene, koju je s ljubavlju i darom opevao.

Petar Pajić autor je knjiga poezije: "Dan", "Ljubav u brdima", "Pesme", "Čisto doba", "Svetle gore uz mora", "Ako porastemo do zvezda", "Oslobađanja Valjeva" (dramska poema), "Srbija je na robiji", "Beogradska jabuka", "Najlepše pesme Petra Pajića", "Kada su Srbi čitali ušima".

Nagrada "Žička hrisovulja" biće mu uručena danas u podne u trpezariji manastira Žiče.

Nagradu primate u manastiru Žiča, zadužbini Stevana Prvovenčanog. Kakav je vaš odnos prema religiji, veri, hramu?

Kao dete išao sam preko leta kod bake u selo. Kad su noći bile tople, spavali smo napolju. Gledao sam kako na tamnom noćnom nebu, visoko gore, treperi bezbroj zvezda. Osećao sam se pod tim ogromnim zvezdanim nebom sićušan kao mrav. Činilo mi se da se visoko gore krije neka velika tajna. Dečja duša to oseća. Šapatom sam pitao baku: "Ko je sve to stvorio?" Ona mi je odgovorila: "Bog". To je bio moj prvi čas veronauke. Već na tom prvom času postao sam religiozan i to religiozno doživljavanje života i sveta u meni je i danas. I danas verujem da se visoko u nebu krije velika tajna. Istovremeno osećam radost što sam i sam, kao najsitnija čestica, deo te tajne, tog svemira, deo vasione, univerzuma. Vera nas uči da je život večan, brani nas od ništavila i besmisla. Hram je mesto spokoja, utehe i nade.

Može li se pisati prava poezija bez vere u Boga?

Vera je uvek u čoveku, nešto toliko intimno da je mi, često, nismo ni svesni. Deklarativno izjašnjavanje ne znači ništa. Ima vernika koji ne znaju da su to, a ima i onih koji pričaju da jesu, a daleko su od onoga što vera nalaže. Govoreći o farisejima, Hristos kaže učenicima da čine sve što oni kažu, ali da ne rade ništa što oni rade. Proučeno je da naučnicima koji priznaju da postoji samo ono što je egzaktno, tek kad pređu crtu genijalnosti, postaje jasno da su vernici. Tako je valjda i sa pesnicima.

U pesmi "Opelo za Luku Pajića" kažete: "Otac živi u sinu, /sin nasleđuje očev život /i stariji je od njega /za svoje vreme". Da li je to priča o besmrtnosti?

Ta pesma je skupo plaćena. Trebalo je otac da mi umre — da bih ja napisao pesmu o besmrtnosti. Duh je besmrtan a, kao što je rečeno u stihu koji ste naveli, život se nasleđuje.

Piscima besmrtnost donose njihova dela, ako su besmrtna?

Pravim umetnicima uvek je stalo da ih sopstvena dela pobede, da ih nadžive, jer tako će na zemnom svetu trajati i sećanje na njih. Umetničko delo je duhovna tvorevina i ono jedino može biti besmrtno. Besmrtnost jednoga dela, romana, kompozicije, slike, kao što sam već rekao, određuje vreme. Autorovo ime nekada se i zaboravi. Možemo da kažemo: "Remek-delo nepoznatog autora", ali ne možemo da kažemo: "autor nepoznatog dela".

Pred Trojeručicom kažete: "Ono što ne mogu vojničke čete,/ neka učine Ručice Tvoje svete". Hoće li Trojeručica čuti ovu molbu?

Molba će se čuti u onoj meri u kojoj mi verujemo u sopstvenu molitvu. Čovek mora da veruje u svoju molitvu, inače izgovara prazne reči.

U svojoj poeziji spajate klasično i moderno, tradicionalno i savremeno. Pokazujete tako da nismo narod bez korena?

Podjednako mi se dopadaju pesme i Vaska Pope i Svetislava Mandića, kao i Miodraga Pavlovića i Stevana Raičkovića. Svaki je od njih na svoj način i tradicionalan i moderan, a svi zajedno su, ma koliko bili različiti, klasici srpske poezije. Pesma ili jeste pesma ili to nije. Što se tiče srpske poezije, ona, kao i uvek, ide u razne pravce, ali postoji i ona koja se kao nit plete od srednjovekovne, preko narodne do savremene. Kao primer, pomenuću poeziju Momčila Nastasijevića, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića... Srpska poezija omogućava savršenu misaonu i duhovnu komunikaciju sa svetom, a to i jeste jedna od najznačajnijih uloga pesništva.

Neke od vaših najlepših ljubavnih pesama napisali ste u zrelim godinama. Ljubavna poezija ne piše se samo u mladosti?

Ljubav nije privilegija samo jednog određenog životnog doba, što znači da se ljubavni stihovi mogu pisati celoga života. Ceo život je doba ljubavi, i smešno je misliti da nas ono što nas je u mladosti krasilo, u starosti ruži. Postoji samo jedno životno doba, a to je mladost, s tim što nas u poznijim godinama malo više muči reuma. To su dokazali mnogi pesnici, kako svetski, tako i naši. Sa Desankom Maksimović pravio sam razgovor povodom njenog osamdeset šestog rođendana. Tada mi je rekla da još piše ljubavnu poeziju, a pošto joj je neprijatno da to u poznim godinama obelodanjuje, objavljuje je tako što stihove nove ljubavne pesme "ugura" među stihove nekih drugih pesama.

U vašim pesmama ima i svakodnevnih prizora: beogradske ulice, Kalemegdan, Avala, kestenovi u Crnotravskoj, samoposluga... Sve može biti motiv za pesmu?

Naravno, sve je motiv za pesmu. Ono što nam se sada događa može da sačeka na roman, pripovetku, novelu, ali ne može da čeka na pesmu. Samo pesma ne sme da zakasni. Ona je kao disanje. Pesma je hvatanje trenutaka. Svakodnevica u poeziji dobija opšte značenje. Otkriva se zašto "sitnice život znače".

Priča se da je Tesla svoje jednačine iz fizike rešavao i pomoću poezije. Ima li u tome istine ili je reč o dobroj anegdoti, dosetki nekog pesnika?

Zapisano je da se Tesla jednom prilikom šetao sa prijateljem po budimpeštanskom parku dok je sunce zalazilo i govorio stihove o zalasku sunca iz "Fausta". Odjednom je u tim stihovima otkrio ključ kako da reši neku važnu jednačinu iz fizike koja ga je mučila.

____________________

PPEZIJI NIJE ODZVONILO

Pratite li savremenu srpsku poeziju? O čemu pišu mladi pesnici?

Generacije obično nastupaju kao horovi, pa se zatim neki izdvoje, a ko će da ostane – o tome je mnogo, mnogo rano govoriti. Član sam žirija za nagradu "Desanka Maksimović", koja se dodeljuje pesnicima srednjoškolskog uzrasta. Ono što karakteriše poeziju generacije koja tek dolazi, otklanja sve sumnje da je pesništvo u krizi i da je poeziji odzvonilo. Mladi donose svoje teme, unose svoje asocijacije, služe se modernim izrazom, sve je više "urbane poezije", čuva se ono što je najlepše u tradiciji. Svoji su u svom vremenu.


Zoran Radisavljević | 19.08.2010. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Mart 23, 2014, 11:36:43 pm »

*
PETAR PAJIĆ:

GDE SU BILE KAFANE SADA CARUJU BANKE

Pesnik govori za Novosti o rodoljublju i globalizaciji, srpskoj robiji u novom veku i nestanku duhovnih boema: Da bi nam promenili svest uništavaju nam tradiciju. Više se daje za učenje engleskog nego za očuvanje našeg jezika

Rodoljublje smeta globalizaciji, o njemu se govori pežorativno. Sve velike nacije ostaju ono što jesu, samo se mali narodi odriču sebe da bi postali "građani sveta". Srbi trpe velike pritiske sa raznih strana i spolja i iznutra. Evropska unija ucenjuje, političari joj metanišu. Srbi su još uvek svesni, još se nisu onesvestili — kaže za "Novosti" pesnik Petar Pajić.

Za pola veka svoga pevanja nije puno napisao. Ali, po oceni kritike, to je ubedljivi dokaz odgovorne i plodonosne pesničke službe, jer u poeziji se ne odmerava broj pesama već njihov magnet koji nas neprestano drži.

Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih pesama u savremenoj srpskoj poeziji sigurno je i njegova "Srbija". Bezbroj puta preštampavana, prepisivana, citirana, ova pesma ušla je u narod i tako prihvaćena kao narodna pesma. Postala je poznatija od svoga autora, recituju se u kafani i danas stihovi: "Srpskog vođu Karađorđa/ Ubio je drugi vođa/ Mesto gde je bilo klanje/ Srbi zovu Radovanje."

To je mnogo bolje nego da je autor poznat, a njegovo delo nepoznato — kaže nam pesnik.

Pesma veoma kritički, kroz groteskne i satirične slike opisuje Srbe i srpski narod. Da li se neko u početku ljutio zbog toga?

 Jedino ko se ljutio bili su političari. Pesma je nastala u vreme titoizma, kad je i samo pominjanje Srba smetalo i tumačilo se kao nacionalizam. Posebno su bila sporna prva dva stiha:

"Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji."

Mislim da dalje pesmu urednici nisu ni čitali, odbijali su je dvadeset godina. Međutim, recitovana je po kafanama i tako "usmeno" čuvana. "Dežurno uvo" je prijavljivalo, pa je bilo, kako sam čuo, informativnih razgovora, hapšenja, isterivanja iz partije.

Čime objašnjavate njenu popularnost i danas?

Narod nije lud da poveruje kad mu pokažete tuđu fotografiju i kažete da je on na njoj. Najomiljeniji junak kod Srba je Kraljević Marko. A kakav je on? Pije, jaše pijanog konja, bije se, zapodeva kavgu, ore drumove, inati se... Međutim, istovremeno on brani nejake, isteruje pravdu, žali "što pogubi od sebe boljega", sluša zakletvu majke Jevrosime. Srpski narod je prema sebi i stvorio svog junaka. Ja sam ga takvoga opevao.

Šta biste danas kao pesnik stavili u pesmu "Srbija", a šta kao satiričar?

Ne bih ništa menjao. Pesma ako je prava napisana je za sva vremena, van vremena je.

Na kojoj smo onda vrsti robije u već odmaklom 21. veku?

Sada su nam na robiji privreda, kultura, ekonomija, prosveta, zdravstvo, politika i mi svi zajedno sa svim tim. Država ucenjivana, narod izmrcvaren.

Koliko se savremena srpska drama odražava u savremenoj srpskoj poeziji? Da li još važe oni stihovi "mene sve rane moga roda bole"?

U "Srbiji" kažem:

"Pod zemljom sam ti video lice
Srbijo zemljo nebesnice,
pod zemljom teku tvoje Bistrice,
pod zemljom zvone Gračanice."

Kosovo i Metohija su sada naša zemlja koja je pod zemljom. Savremena dramatična zbivanja sa nama Srbima i našom državom Srbijom sigurno su odavno i pesnička tema. Međutim, treba se čuvati onih kvazipesnika koji sa tim i takvim osećanjima trguju. Takvih trgovaca ima i sa jedne i sa druge strane, i među onima koji zbog Kosova liju krokodilske suze i među onima koji se Kosova odriču. Od tog kukolja ne vidi se žito. Ovo je vreme kad sve postaje roba, pa i poezija, pa i kultura. Znači, ovo je vreme trgovaca. Nikad se manje nije čitalo, a nikad se više nije objavljivalo. Ranije se čekalo da knjiga jednog pisca bude primljena pa štampana, danas se plati i knjiga izađe sa znakom najcenjenijeg izdavača. Izdavačka preduzeća su postali servisi, a sve pevačice sa estrade postadoše uvažene književnice.

Sve je više, dakle, racionalnih trgovaca, a sve je manje "duhovnih boema" po kojima su i Beograd i cela Srbija bili poznati, o kojima su ostale mnoge anegdote koje i danas ljude uveseljavaju. Kao jedan od te boemske plejade osećate li "žal" za onim vremenom?

Osećam da živim ne samo u drugačijem vremenu, već i u drugom gradu. Da bi nam promenili svest i mentalitet, planirano nam uništavaju tradiciju. Gde su od pamtiveka bile kafane sada su banke, gde su bile knjižare, sada su prodavnice patika i tako dalje. To se ne dešava samo u Beogradu, tako je u celoj Srbiji. Zamislite da u Parizu sa Monmartra oteraju slikare, a otvore prodavnice obuće ili mesare. Ne možete da zamislite, naravno, a kod nas je to normalno.

Pisali ste: "Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije". Verujete li da će Srbi ikada imati jednu istoriju, da ćemo se pomiriti kako bismo krenuli dalje?

To se neće desiti sve dok se u školama uči iz ideoloških udžbenika, dok se na televiziji prikazuju samo partizanski filmovi, dok se ne kaže prava istina o svemu šta se dešavalo u građanskom ratu (koji nazivamo narodno-oslobodilački) koji su vodili uglavnom Srbi između sebe. Da li će mlada generacija pronaći svoj put u 21. veku ili će se pogubno deliti po podelama svojih čukundedova kao što su se delile ranije generacije, to niko ne zna.

Da li nas je kroz istoriju teže udarao spoljni faktor ili domaći mentalitet? Stoji li još stih: "Srbin samo iz inata sekirčetom mlatne brata."

Ne bih hteo da iskoristim prostor u novinama da kritikujem samo naš mentalitet, što je u ovo vreme vrlo unosno, o čemu se mnogo nagvažda, da pominjem Arčibalda Rajsa koji nas je s pravom opomenuo da se čuvamo samih sebe, kažem ne bih jer je to sve već poznato. Takve kakvim se predstavljamo žele da nas vide i oni koji nas baš mnogo ne vole. Međutim, naš mentalitet je i onakav kakvim nas predstavljaju u turističkim prospektima: gostoprimljivi smo, druželjubivi, duhoviti, kreativni... Može, istina, da se postavi pitanje: da li smo takvi samo prema strancima? Da li se ponašamo kao jagnje koje je vuk klao, domaćin ga istrgao iz vučijih čeljusti, a ono kad je pušteno otrčalo opet prema vuku? Zapitajmo se da li su nas zbog našeg mentaliteta bombardovali, da li su nam zbog mentaliteta poništili sve pobedničke ratove, da li će nas zbog mentaliteta okriviti za Prvi svetski rat? Da li su nam u vreme sankcija Englezi zbog mentaliteta zabranili da štampamo mini-strip o Paja Patku!?

Kako se odnosimo prema osnivačima i utemeljivačima naše kulture? Neki im ukazuju sinovljevsku pažnju dok drugi pominju maćehinski odnos.

To pitanje se nadovezuje na ono kad smo govorili o rodoljublju pravom i lažnom, o tradiciji i pogubnosti njenog zatiranja. Samo mrzitelj sopstvenog naroda može da nipodaštava i negira svetlost koja isijava iz imena Ćirila i Metodija, Svetog Save, srednjovekovnih pisaca žitija, Dositeja, Vuka Karadžića, Filipa Višnjića. Samo mrzitelji i oni koji bi nam ponovo bombardovali biblioteke i rušili crkve. Među njima ima i običnih jajara koji bi da se zakače za neko važno ime pa tako da uzlete. Neka pročitaju basnu "Kornjača i orao".

Šta vas najviše čudi u srpskoj kulturnoj politici?

Naša zvanična politika beži od naše kulture, pokazuje potpunu ravnodušnost prema njoj, ravnodušno gleda na njen prosjački štap, više se daje za učenje engleskog jezika nego za očuvanje svog jezika i pisma. Dok Hrvati uz svoje ime uvek vezuju "tisućljetnu kulturu", mi pristajemo da se uz naše ime veže prostakluk i primitivizam.

Mnogi kažu, a jedan vaš stih glasi: "Srbije je stalno manje". Vidite li negde kraj tome, šta nam je potrebno da budemo srećniji narod?

Potrebno je da verujemo u sebe. Da imamo veru.



NJEGOŠ I CRNJANSKI
Ove godine proslavljamo dva jubileja vezana za dva stuba srpske duhovnosti, za Njegoša i Crnjanskog.
Obeležavanje prolazi skromno, nenametljivo. Običan neupućen čitalac često ne može da nađe rubrike u novinama u kojima piše o tim jubilejima.
Pa ipak to ne može da umanji značaj ovih velikana. Nisam siguran da će neki izdavač u ovoj godini štampati sabrana dela ovih pisaca.
To sve liči na nas, na to kakva nam je privreda, ekonomija, kultura. Kakva nam je država, takvi smo i mi.

I SPONZORUŠE SU SADA ELITA
Kakva nam je elita?
Nekada su se u elitu ubrajali ljudi koji su bili puni znanja, naučnici, umetnici, književnici, profesori univerziteta.
Svi oni od kojih smo mogli nešto da naučimo i da čujemo nešto pametno. Sada su sve te umne glave zamenili oni koji imaju novac u džepu.
Znači, sada se ne ceni znanje, ceni se novac. On je obično kod tajkuna koji najčešće iz elitnih salona odlaze u samice. Tajkune prate i sponzoruše, tako da se i one ubrajaju sada u elitu. Sponzoruše prate kriminalci, i tu se vrti sve ukrug, i krug se zatvara. Nažalost, u takvom vremenu živimo.


Bane Đorđević | 05.10.2013 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 10, 2017, 08:55:43 pm »

*

P E T A R  P A J I Ć
Valjevo, 06.10.1935 — Beograd, 02.08.2017



Srešćemo se!
U visini,
U plavoj nigdini,
Gde množina
Postaje jednina.

Kraj je kraja
Početak beskraja,
Nismo gosti
Samo u večnosti.

Srešćemo se
Kad se sve izbriše
I kad senke
Ne budemo više.

                     "Poslednji susret"








* * *

... Prvu pesmu u Valjevu objavio je u Reči omladine (1952), a van Valjeva u NIN-u (1953), stoji u Biografskom leksikonu Valjevskog kraja, u jedinici koju je napisao Milenko Radović. Objavljivao je poeziju, prozu, književnu kritiku i satiru. Zastupljen je u antologijama i zbornicima savremene srpske i jugoslovenske lirike. Neke pesme ušle su mu u đačke čitanke. Pripadao je frakciji neosimbolista sa Brankom Miljkovićem, Božidarom Timotijevićem, Živoradom Lazićem...
  
Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su i Politikinog zabavnika i Nevena, te Branko Ćopić, Jovan Hadži Kostić, Odzivi Filipa Višnjića, Žička hrisovulja, Desnaka Maksimović u Brankovini...
  
Među objavljenim knjigama najčešće se pominju Pogibija moga dede, (pripovetke), Svetle gore uz mora, Ako porastemo do zvezda, Mašta svih Gavrilovića (priče), Srbija a robija, Beogradska jabuka, Kad su Srbi čitali ušima... Njegova poema "Oslobađanje Valjeva" izvedena je u septembru 1989. na velikoj sceni Doma kulture za Dan oslobođenja Valjeva u režiji Mila Gajića uz scenografiju Slobodana Jevtića Pulike.
 
Najčešće se citiraju stihovi njegove Srbije — Leže Srbi u kafani što pijani, što poklani... Srpskog vođu Karađorđa ubio je drugi vođa. Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu Radovanje...
  
Pera Pajić je bio duhovit čovek, sjajan sagovornik. Pamtimo njegovu priču kako je jednog leta deset dana kretao na Jadran svojim spačekom. Bio je u Valjevu, gde je svakodnevno sretao poznanike, svratili bi na po jednu i to je trajalo danima na potezu od Beograd kafane do Jadra. Dragu Jonaš je zvao tetkom zbog rodbinskih veza, a Desanku Maksimović je u nekom intervjuu pitao i to kako se postaje pesnik. "Mora tata da te rodi", bio je njen odgovor.
  
U Valjevo, i na Divčibare, dolazio je rado i često. U Brankovini je, moguće, poslednji put bio "službeno", kada mu je 2014. godine, već narušenog zdravlja, uručena nagrada "Desanka Maksimović" za ukupni doprinos srpskom pesništvu. ... kolubarske.rs
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: