Branislav Brana Cvetković (1874—1942)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branislav Brana Cvetković (1874—1942)  (Pročitano 25876 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 21, 2010, 02:02:16 pm »

*




BRANA CVETKOVIĆ
(Kraljevo, 20.11.1874 — Beograd, 20.11.1942)

Satirički korektor svog doba

Glumac, reditelj, upravnik pozorišta, scenograf, karikaturista, ilustrator, dečji pesnik, pripovedač i prevodilac, mnogobrojna su zvanja i zanimanja koja se vezuju za mnogostruko obdarenog čika Branu Cvetkovića (1874—1942). Posle završene Akademije likovnih umetnosti u Minhenu i slušanja predavanja iz glume, Cvetković je 1899. u Beogradu osnovao svoje pozorište "Orfeum". Prvobitno su predstave našeg prvog humorističkog pozorišta, počele da se izvode u dvorani hotela "Bulevar" (danas zgrada na uglu Makedonske i Braće Jugovića), da bi se kasnije igrale u prostoru pivnice "Kolarac", kao i salama nekoliko eminentnih prestoničkih hotela.

Repertoar čika Braninog "Orfeuma" su činile humoristične jednočinke, skečevi, solo i duet scene, komični dijalozi, operetske tačke, groteskna baletska izvođenja, kao i duhovito sastavljeni recitali aforizama, epigrama i kratkih pesama, koje je Brana najčešće govorio i pevao u duetu uz odgovarajuću muzičku pratnju. Najčuvenije su bile njegove stihovane slike nazvane "Kroz Beograd", svojevrsni aktuelni raport o događanjima u Beogradu, koje je Cvetković svake večeri izvodio u vidu muzičke i tekstualne parodije. Raport je zadirao u sve oblasti spoljne i unutrašnje politike, i imao je stalni refren "Joj kako to, joj zašto to?", koji je publika zajedno sa Branom pevala uz pratnju glasovititog orkestra Cicvarića iz Šapca. Kako je zalazio u osetljive teme, prvobitni naziv tropar vlast je ubrzo zabranila, pa ga je njegov pisac obrnuo nazvavši ga raportom.

Najveću popularnost su imale Branine muzičke parodije na Maskanjijevu operu "Kavalerija rustikana" ("Seosko viteštvo"), kao i na "Lepu Jelenu", komičnu operu Žaka Ofenbaha. Za njima su išle i njegove tekstualne parodije na "Damu s kamelijama", i društvo "Cvijeta Zuzorić" koje je u svojim tekstovima ismevao pod imenom "Cvijeta Uzorić". Parodija nazvana "Artiljerija rustikana" bila je nedostižna po broju prikazivanja, pa se pominje podatak da je od 1906. do Prvog svetskog rata igrana 493 puta. Stanislav Vinaver je pisao da je ovo bila najčuvenija Branina parodija, tako da je narod cele Srbije, "fijakerima, lađom, železnicom, pa i štajer-vagenom, putovao u Beograd da se tog milja nasluša".

Nijedan događaj nije mogao da prođe a da ne bude obrađen u Braninoj duhovitoj verziji. Tako se kroz mozaički program čuvenog "Orfeuma" ismevao partijsko-politički život, stranački sukobi, skupštinske zađevice, podvale, intrige, ministarske afere. Dvoranom se orio smeh, odjekivali aplauzi i ovacije, tako da je Branino pozorište smatrano "najvedrijim kutkom Beograda". Posle Prvog svetskog rata, "Orfeum" je nastavio sa svojim predstavama, s tim što je Brana sada imao nove kandidate za svoju satiričku oštricu. Karikirao je "nove bogataše, aferaše i drparoše", koji su se naglo obogatili na račun državne kase.

Došla je diktatura 1929, a nasrtaji cenzure i zabrana sve žešći. U tako nemogućim uslovima Brana je prekinuo rad "Orfeuma". U poslednjoj predstavi, ciljajući na Petra Živkovića, publici je rekao "da sada nastupa generalski orfeum". Posle toga se povukao u miran život u svojoj kući u Hilandarskoj br. 34, predajući se književnom stvaralaštvu i prevođenju. Sarađivao je u nizu beogradskih listova, a neuporedivo najviše na dečjoj strani "Politike", objavljujući pesme i priče koje je sam ilustrovao. Smatra se da je uz čika Jovu Zmaja, Brana Cvetković decenijama bio "najvredniji i najdostojniji hvale dečji pisac".

Ovaj čuveni "smejač i zasmejač", kako ga je nazivao Vinaver, umro je za vreme okupacije 20. novembra 1942, u 68. godini. U Beogradu je, nekoliko meseci po smrti dobio ulicu, koja je posle oslobođenja preimenovana. Njegovo ime danas nosi jedna manja ulica u naselju Žarkovo.


S. Kovačević, 19.12.2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 02:03:52 pm »

**

BRANISLAV BRANA CVETKOVIĆ Knjige poezije



       



Brana za decu | Izdavač: Gece Kon | Beograd, decembar 1934

Srećni kepec | Izdavač: Srpska književan zadruga | Beograd, 1991

Kića u velikom gradu | Izdavač: |  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 02:05:09 pm »

*

KNJIŽEVNI RAD ZA DECU BRANE CVETKOVIĆA


Branislav Cvetković (Čika Brana) jedan je od najproduktivnijih pesnika u srpskoj književnosti za decu prve polovine ovoga veka. Mnoštvo njegovih tekstova, zabavljačkih, stihoklepačkih, rastureno je po listovima i časopisima za decu, a posebno je njegovim radovima gusto naseljen Politikin dodatak za decu. "Objavio je samo jednu knjigu u ediciji  'Zlatna knjiga' Gece Kona — 'Brana za Decu u reči i slici' na izmaku 1934. godine. U zapisu o pesniku, koji je objavljen u dodatku 'Šareni deo', kaže se da je ova knjiga isuviše mala da primi sva njegova dela, pa su ovde štampane 'samo pesme i stihovane priče koje je Brana napisao i objavio u Politici za decu 1931. i 1933. godine. Najavljena je i druga Branina knjiga 'Dečji bioskop', koja će okupljati 'ostale, starije i novije Branine pesme i priče, a naročito one čuvene nssmice o lovcu Ćiri, o deci iživotinjama', ali ta knjiga nije objavljena" (Jeknić, 1994: 140—141).
 
Branislav Cvetković js zaista pesnik koji je imao i dara i duha. Uspeo je da se više od drugih, svojih prethodnika i savremenika, koji su Zmaja sledili, odlepi od Zmaja, da u svojim pesničkim tvorevinama stvori atmosferu koja je donekle krčila put novome, koju su kasnije koristili pesnici savremenih pesničkih vizija.
 
Čika Brana je, kao i Zmaj, odista sve mogao da opeva. "Silna je bila i snažno se ispoljavala ta njegova potreba da mašta, da maštarski kombinuje, da smisaono poredi, da izvodi kao na sceni, da stvara scenične situacije, da nadograđuje narodnu bajku, da iznutra raslojava i humoriše njen ritualno-didaktički smisao, da pokazuje na najočitiji način kako se u svemu tome, u nizanju slika i scena, može ići do u nedogled, jer mašti nema granice, ona hrani ruku koja se raspisala, razbrzopisala" (Jeknić, 1994: 141). Ali ta Branina mašta posedovala je istovremeno i smisao za meru, za organizaciju, i zaustavljala se tamo gde je trebalo menjati pravac, odakle je trebalo krenuti u drugu maštovitu raspojasanost.
 
Upravo od takvog Brane novi pesnici za decu učili su pedesetih i šezdesetih godina ovoga veka kako treba pustiti mašti na volju, kako se ne treba obuzdavati u izmaštavanju slika, kako ih, kao i jezik, treba pronalaziti u zaboravu vlastitog detinjstva, kako se ne treba oslanjati na elemente koje je ranija poezija iznuđivala, koje je, kao ritmičnost, muzikalnost, šestoslogovnost, tretirala do besmisla, kako treba tražiti uporišta u neobičnim, destruktivnim, humornim, iznutra izvučenim, rapavim smisaono-izražajnim sredstvima.
 
Brana je napravio značajan korak u tom pravcu čarobnjački izvlačeći tananu pređu stihova iz vlastite osetljivosti za realni i nerealni svet detinjstva, urbani i neurbani, gradski i seoski, bogati i plemenito-tužno siromašni, bajkovito i antropomorfno, humorno i onomatopejski doživljen. "On deci dočarava raskošnom stihovnom poplavom svet savremenosti i svet prošlosti, svet igračaka i domaćih životinja u funciji živih igračaka, svet praznika i svet u kome mnogi i ne znaju za praznike, daleki svet kineskih kulija koje gazde lemaju, kineskih mazgi koje kuli lemaju, gotovo groteskni doživljaj batinjanja koje rezultira mudrošću, daleki opet svet kinske crvenkapice i kineskog krokodila, koji je tu mesto evropskog vuka, obmanjivački civilizovan na svoj kineski način; on deci dočarava tvrdi svet slova, azbuke, lažni svet zemlje Dembelije, svetptičijih zimskih tuga, mraza, anđela bez krila, propadanja zbog pijanstva, svet Boga, svet prostodušnosti i naivnosti i svet velikih obmanjivača i tvoraca klin-čorbi, svet grotesknih neopranaka i prljavka, veštica na metlama i dečaka koji bivaju kažnjeni zato što žele da se poigraju veštica tako što na metli lete, kroz žbunje, kroz pšbe žbunja, svet fantastičnosti i fluidno-iracionalnog naboja" (Jeknić, 1994: 142).

Pri svemu tome nije važno da li neki svet egzistira ili ne, da li postoji ili ne postoji, važno je da je Brana sve te svetove dočaravao kao da postoje, čak i onda kada ih je negirao, kao zemlju Dembeliju. To je njegov način igre, to je njegov način da aktivira ispoljavanje dečije igrivosti od razmene veštačkih igračaka za žive do traganja za vodenim čudom, da li daždevnjakom, zmajom ili nekim drugim strašnim čudovištem u stihovanoj prozi „Mostarina“, do fantastične scene letenja na metli kroz šibeu „Priči o malom Petku, čarobniku“, do „Priče o valjušku“, pevaču koji je iskočio iz tanjira i počeo da se kotrlja niz ovaj gladni nepesnički svet.

Brani se mogu zameriti mnoge pesničke nedovoljnosti, karakteristične za staru pesničku školu, ali je u stihovima, pričama, basnama i u nekim pesmama, ispoljio dovitljivost i duhovnost koje su doprinele kasnijem razvoju srpske poezije za decu, ispoljio je smisao za neobične situacije i obrte, za reči i izražajne sklopove koji tim situacijama i obrtima omogućavaju pesničko postojanje. Njegova izuzetna maštovitost, njegovo zmaj-jovinsko brzo-pisalaštvo, njegova humornost, njegova ironija, njegov stvaralački nemir, obavezuju nas da mu pristupamo kao značajnom stvaraocu, pravoj pesničkoj ličnosti u poeziji za decu svoga vremena.
 
U izdanju Grafičkog ateljea "Dereta" objavljena je knjiga "Zagonetke" Branislava Cvetkovića, čuvenog čika Brane, poznatog pisca i satiričara u vremenu između dva svetska rata. Cvetković je, prema rečima priređivača i sakupljača njegovih zagonetki, književnika Dragana Lakićevića1, bio podjednako dobar i kao literata i kao pisac satiričnih tekstova. Posle rata, a naročito danas, posle toliko decenija, nepravedno je zaboravljen, ali ne namerno. Umro je 1942. godine, i jednostavno je za njegov zaborav krivo vreme, smatra Lakićević.

Branislav Cvetković je jedan od pokretača "Politike za decu" u kojoj je radio celu jednu deceniju pred Drugi svetski rat. Za "Politiku" namenjenu najmlađima je ne samo pisao, nego i crtao, a njegova popularnost je bila tolika da su mu pisma koja su mu slala deca, naslovljena samo sa "Čika Brana", stizala iako na njima nije stajala adresa (koji se današnji pisac time može pohvaliti?). Čika Brana Cvetković pisao je i priče (rimovane), i valja se samo podsetiti njegove "Zunzarine palate", koju i danas čitaju najmlađi... "Zagonetke" koje su pred nama najbliže su stvaralaštvu našeg naroda; one su filozofske, skeptične i poučne, i, kako kaže Dragan Lakićević, nisu namenjene samo deci...



LITERATURA
 
[01] Deretić, J. (1983): Istorija srpske književnosti, Nolit, Beograd.
[02] Jeknić, D. (1994): Srpska književnost za decu I. Mak, Beograd.
[03] Egerić, M. (1970) Srpska posleratna sati­ra. U Antologija posleratne srpske satire, SKZ, Beograd.
[04] Marjanović, V. (2000): Knjiženost za decu i mlade, knjiga I. Viša škola za obrazovanje vaspitača, Beograd.
[05] Marjanović, V. (2001): Knjiženost za decu i mlade, knjiga III. Viša škola za obrazovanje vaspitača, Beograd.
[06] Milinković, M. (1999): Lepota pouke u književnosti za decu. Detinjstvo, br.4, str. 27—31.
[07] Milinković, M. (2000): Biseri poetike. Učiteljski fakultet, Užice.
[08] Nikolić, M. (2000): Stilske vežbe. JNIP Prosvetni pregled, Beograd.
[09] Palavestra, P. (1972): Posleratna srpska književnost, Prosveta, Beograd.
[10] Radikić, V. (2004): Rimovana priča za decu. Detinjstvo, 3/4, str. 35—44.
[11] Ranitović, B. (1991): Brana Cvetković. U: Srećni kepec, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 181—189.
[12] Srnković, M. (1987): Sto lica priče. Školska knjiga, Zagreb.
[13] Cvijetić, R. (2004): Život reči. Učiteljski fakultet u Užicu, Užice.


1 Tekst objavljen u Politici od 02. 09. 2001. godine, dostupan na: Knjiga info
Tekst je preuzet sa bloga: Predrag Spasojević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 02:06:43 pm »

**
ZLATNA KNJIGA — BRANA ZA DECU
Stihovi za decu u slici i reči


"Što ti danas dužnost traži,
To za sutra ne odlaži"



DEČJE RADOSTI

Pun je izlog igračaka,
Baš ima kao pleve!
Stoje, vise, čeka svaka
Materice i Oceve.
Pajac gotov svakog časa
Da zvekeće sa dva tasa.
Lepe lutke
Sede ćutke,
A nad njima
Vrag se klima!
Pored zeca
Čuči meca,
A miš Mika
Do vojnika,
Pa auto i kolica
I krokodil pored ptica
I još drugih sto sitnica!
Čitav vašar, decu zove
Da gledaju dogod mogu
Ostvarene svoje snove,
Ali samo u — izlogu!
Lepi snovi, al' su skupi!
Bogat može da ih kupi,
A siromah nema para
Da radosti deci stvara.
I zato su kod izloga
Sirotinjska deca mnoga.
Tako stoje, ma da znaju
Da igračke što blistaju
Neće niko dati njima,
Al' gledaJu bar šta ima.
A kod kuće znamo šta će,
Sve igračke — ispričaće!
A u priči čak će znati
Svako od njih da se smeška
I veselo decu zvati
Da od snega prave Sneška!
Igračka će Sneško biti
Biće smeja, biće vreve,
I tako će proslaviti
Materice i Oceve...


PTIČIJA TUGA
 
Što si mi se raspevala,
Ptico mala?
Je li to za hranu hvala,
Što ti moja ruka dala,
Ptico mala?
 
Dete pita, ptica veli:
— Ta me pesma ne veseli,
Nju su gorki jadi spleli!
Nemam što mi duša želi...
 
Sa pitanjem dete hita:
— Zašto tužiš, kad si sita
Od semenja i od žita?
Bolje da si ponosita!
 
Dete pita, ptica zbori:
— Bolje da me i glad mori,
Ali da sam gde u gori,
Gde se ptičja pesma ori
O slobodi i o zori —
Za slobodu Bog me stvori...


SIMINA AZBUKA
 
— Hajd, prekini igru, Simo!
Dođi, malo da učimo.
Za danas smo igre siti,
Sutra ćemo nastaviti.
Sve te igre dobro znamo,
A sad ćemo da čitamo.
Hajde, gledaj u ta slova,
Jer sva redom tu što stoje
Svako ima ime svoje.
Tako redom prstić vodi...
Ded" to slovo? Čik pogodi!
 
— Malo slovo ne znam svako,
Al' velika čitam lako,
Jer imaju zgodne šare —
Х mi liči na nogare;
A je kao krov na kući,
A П vrata kud ću ući;
Ж je kao prava žaba,
A Ф kao naša baba;
О je sasvim kao jaje,
Ш veliko viljuška je
У k'o levak, kriv na kraju,
A Т čekić, da kucaju;
Na stolicu Ћ me seća;
Ј udica malo veća.
Г je kao drška štapa.
A З kao mačja šapa;
С je kao potkovica,
A М kao šajkačica!
 
— Dosta, Simo, tvoje muke
Pročit'o si po azbuke —
Za sutra nam pola osta,
A za danas baš je dosta...


KAD SE RADI — I HLEB SLADI
 
— Hajde, ručaj! — majka modi
Kad donese na sto jelo.
Mile "neće!" il' "ne voli" —
Il' mu jelo puno soli,
Il' je "hladno" ili "vrelo"!
 
Al' otkako soko posta,
Pa u vežbi ređa dane,
Sad mu jela nije dosta,
Ne nude ga kao gosta,
Ne nalazi jelu mane — Z
alogaje slatko niže
Pa i prste čak oliže!...


DEMBELIJA

Na lenštinu kad ko viče
Lenština se seti priče.
Da postoji, kako vele,
Čudna zemlja za dembele!
Tu nikakvih briga nema,
Sama zemlja sve ti sprema —
Tu se jede, piće lije,
Sve po želji Dembelije —
Što zamisliš da ti treba
Sve to samo pada s neba!
Da podgojiš svoje telo
S ražnjem padne prase celo,
Il' pečeno sleti pile,
Ili plovka od tri kile!
Ima masla, ima mleka
I pereca i đevreka;
Lubenica, raznih dinja,
Kobasica masnih svinja
I barene šunke tu su,
Udešene po ukusu;
Pa slanine cela kora,
Krupnih riba čak iz mora,
Uz kolače razno voće...
Ima svega, šta ko hoće
Sve je tamo bogom dano,
I prženo i kuvano.
Treba samo da se zine,
Pa sve sleti sa visine
Dok lenština spava, žmuri,
U usta mu jelo juri!
Tako teče kako svane
Usred zemlje Dembelane!...
Tako lažna priča kaže,
I tim lenost potpomaže.
Lenja deca kad to čuju
Vrlo lako poveruju.
Ali znajte, mali moji
Takva zemlja ne postoji.
Svuda mora da se radi.
A lenština mre od gladi.


PISMO S MORA
 
Dragi tata, da znaš samo
Kako ovde uživamo.
More nam je blizu stana,
Kupamo se svakog dana.
 
Jao, što je voda krasna,
Pa je gusta, čisto masna,
A talasi sve se pene
I vrte se oko mene.

Kao da se sa mnom šale,
Al' na pesku, kod obale.
A dalje je sve duboko,
A more je i široko —
Sto Dunava još i više,
Pa je slano i miriše.
 
Kad ti, tata, nisi s nama,
Evo pisma sa slikama,
Sa slikama ovim lepim
Ja ću pismo da izlepim.
 
Evo prvo slike ove,
Na njoj vidiš galebove.
To su lepe ptice bele,
Lete brzo, kao strele!
 
Često padnu i na vale,
Pa hvataju ribe male,
A u moru, dragi tata,
Ima riba kao blata!
Eto vidiš ribu ovu,
To je morska, tunj je zovu.
Velika je metar ceo,
Tu sam ribu dvaput jeo,
Meso slatko, sve krtina,
Kao naša goveđina.
 
Ribari je lako love —
Svud ribarske lađe plove
Lađe lake kao pera,
A njih, lako vetar tera.
Sve imaju tako, eto,
Grdno platno razapeto,
 
Lete lako kao ptice,
To su lađe jedrilice.
A noćas sam, sa prozora,
Gled'o lađu nasred mora.
To j lađa! Veruj, tata,
Velika je k'o palata!
Prozori joj osvetljeni,
Oko nje se more peni,
A ona je crne boje,
K'o na ovoj slici što je.

Uh, kad bi se makar malo
Takvom lađom putovalo!
Mama kaže: "Nije šteta,
Putovaćeš drugog leta!"
A ja kažem: "Ali, mama,
Da i tata bude s nama!" —
 
Ona kaže: "Piši tati,
Pa će s nama putovati".
To napisah pa sam stao.
Kazao sam što sam znao,
A na kraju mesto slika
Poljupce ti šalje Mika.


STIŽE ZIMA
 
Stiže zima. E, pa neka!
Odavno se na nju čeka.
 
Da će doći ja sam znala,
Prva sam je dočekala!
Na decu je zima ljuta
Kad joj priđu bez kaputa
I da budem zimi mila
Dobro sam se utoplila.
Kaput, kapa, sve me greje
Pa uživam kad sneg veje.
 
A dok veje, pitam baku:
"Otkud sneg za zimu jaku?"
 
A baka mi na to veli:
"To anđele Bog veseli,
Svi su oni kao bebe,
Da nijedno ne ozebe
Perina se stvori mlaka
Od oblâka.
 
Al' nju oštar vetar sek'o
Pa joj prosu perje meko
I razduva nadaleko!
Otud posle iznenada
Na nas belo perje pada,
Al' dok stigne do zemdjice
Budu snežne pahuljiđe!..
 
Tu mi priču baka dala.
Ja znam da je sve to šala,
Al' ozbiljno kažem: "Hvala!"


KLIN ČORBA
Narodna priča
 
Ogladneo putnik naiđe na selo,
Pa u prvu kuću svratio za jelo.
A tu, kraj odžaka, sedi neka baka
I dočeka hladno putnika pešaka:
 
"Nemam, sinko, ništa" — tako baka veli,
"Eto, ni mi danas ništa nismo jeli."
A putnik razume da se bake puće,
Pa veli: "Imaš li tiganj vode vruće?

Da zgotovim časom malo bar klin čorbe."
Pa gvozdeni klinac izvadi iz torbe.
Kad to baka čula, misli da je gluva,
Od čuda se krsti: "Da nas Bog sačuva!
 
A da umreh juče ne bih ni to znala!"
Pa mu tiganj dala i uz vatru stala.
A putnik u tiganj vruće vode nali,
Sve ozbiljno radi, nema da se šali. —
 
I na vatru stavi, pa u vatru džara,
Zatim vodu meša, a gleda ga stara,
Da propusti štogod ne bi baka htela,
Jer koristi biće od takvoga jela.
 
A ozbiljni putnik čorbu dalje pravi,
U ključalu vodu gvozden klinac stavi.
Okreće se baki, ponizno je moli:
"Daj mi, ako imaš, malo sitne soli."
 
Ona so mu daje, grumen malo veći.
On osoli vodu, pa će baki reći:
"E, da mi je brašna makar jedna šaka!"
Trči baka s brašnom, k'o pero je laka.
 
Putnik brašno meće, pa odmah dodaje:
"Sad bi dobro bilo jedno sveže jaje!"
Ona i to nađe, poslušna k'o dete,
A putnik i jaje sa brašnom zamete.
 
Pa će onda reći: "Znaš, više zbog slasti,
Trebalo bi ovde i kašika masti..."
I mast baba dade — leti a ne ide!
On zamasti "čorbu", pa je s vatre skide.
 
Tad izbaci klinac, a pokusa čorbu,
Pa ubrisa usne, zahvali na dvorbu:
"E, hvala! Al' nemoj pos'o da mi kvariš,
Jer sad umeš i ti klinčorbu da variš!..."


RANKO NEOPRANKO
 
Dok je bio sasvnm mali,
Vrištao je, kad ga prali!
A kada je bio veći,
Umeo je i uteći —
Umeo je da se skrije,
Da ga mati ne umije!

Na blato se sasvim svik'o.
Beše prljav kao niko!
Drugovi ga zato zvali,
Baš u zbilji, ne u šali:
"Mali Ranko
Neopranko!.."
 
Tako bilo vreme neko,
Dok godine nije stek'o,
Da u školu i on stupi
I bude u prvoj klupi.
 
Učitelj im jednom reče:
"Od svega je zdravlje preče!
Ali, deco, zdravlje hoće
Da se čuva nečistoće.
Pa kad tako stvari stoje,
Pokažite ruke svoje!
Da vidim sa svake strane,
Da l' su kome neoprane?.."
 
A kad Ranko ruke pruži
Stoji blato, da se pluži!
Ljut učitelj Ranka kara,
A sav razred odgovara:
"To je Ranko
Neopranko!
Na vrh kuće on se vere,
Da ga majka ne opere!"
 
To učitelj lepo čuje,
Ali Ranka savetuje:
"Danas ćeš bez kazne proći,
Al' ćeš sutra opran doći!.."
 
Sutra opet slika stara
Ranku ruke k'o od gara,
Jer sloj blata nije manji
Nego onaj jučeranji!
Učitelj mu ipak reče:
"Od čistoće ništa preče!
Al' upamti, dobro pazi,
Sutra prljav ne dolazi!
Ko ne voli da se pere
Za tog imam druge mere!.."
 
Sutra opet, to već zna se,
Ranko prljav kao prase!
Učitelj će na to reći:
"Hajd, dva đaka, od vas veći',
Služitelju neka odu,
Da donesu četku, vodu
I sapun i vêdro s banka,
Da peremo našeg Ranka!"

Kad stadoše Ranka prati,
Tu se ceo razred sjati!
Mili Bože, grdna čuda —
Oštra četka trlja svuda!
Iz vedrice preko poda
Otegla se mutna voda,
Ali Ranko, suprot želji,
Sve čistiji i sve belji!
 
A kad opran kući stiže,
Dok ne priđe majci bliže,
Nije mogla srećna mati
Tu promenu ni da shvati —
On od glave pa do pete.
Ali sasvim čisto dete.
 
Otad Ranko vrlo revno
Sam se pere triput dnevno —
Bele ruke, lice čisto,
Al' ostalo ime isto
Još drugovi viču: "Ranko!
Neopranko!.."
 
To učitelj kad je čuo,
Strogo im je podviknuo
"Nije Ranko neopranko!
Sad je Ranko naš Zlatanko!.."


ŽIVKO BRBLJIVKO

"Šta to radi tatin sin?"
     "Predstavljam matorka!"
"Platiću ti štapom čin!"
     "Ta je plata gorka!"
"E, pa nije kao med."
     "Onda mi ne vredi."
"I ti stvaraš tati jed."
     "A on što se jedi?"
"Zato što si dečko loš!"
     "Al' sam vaše dete!"
"Gle ti njega; brblja još!"
     "Da me razumete!"
"Skrati malo jezik svoj!"
     "E, onda bih gak'o ..."
"Izbiću te, sine moj!"
     "Samo nemoj jako!"


VERTEP
 
Pogledajte društvo ovo —
Male starce, duge brade!
Al' to nisu maškarade,
Nit, je kakvo čudo novo,
Tako deca vertep grade
Pred rođenje Isusovo.

To zanima selske đake.
Od kutije veće, jake,
Kolibicu lepu prave
I božićne u njoj znake,
A na sebe krune stave.
 
Znaju oni da se snađu —
Iz jastuka uzmu vune,
Pa načine brade pune.
I ostalu skupe građu —
Od kartona te su krune;
Crnog cara mažu čađu.
 
Kad od sebe tako stvore
"Tri mudraca od Istoka,"
Krenuće se i pre roka,
Da s večera pa do zore
Od sela do zaseoka
O Božiću priče zbore.
 
Tačne priče, al' na kraju
Stvar u svemu nije ista,
Jer Mudraci malog Hrista
Darivaše, to svi znaju.
Ali ovi, srca čista,
Traže da ih darivaju!


PTIČJI AERO-KLUB
 
Gavran Gaga ptice zvao
U zavejan dub,
Pa im mudar savet dao
Za aero-klub.
 
Rekao je: "Ptice drage,
Poznata je stvar,
Za let daljni treba snage
A ne samo dar.
 
One ptice što se sele
Na daleki jug
Put su snagom preletele,
Put težak i dug.
 
A naša su krila spora,
Naš je skučen let,
Pa ne smemo preko mora
U topliji svet.
 
Zato na nas zima ljuta
Svu iskali ćud!
Bez obuće i kaputa
Podnosimo stud,
 
Hladan talas, to ste čule,
Zahvatio svet,
I kod nas je ispod nule
Dvadeset i pet!
 
Ko će da se u toj studi
Mrzne svaki dan,
Kad cepelin grade ljudi
I aeroplan?
 
Zato nam je dužnost sveta
Budućnosti stub,
Da stvorimo ovog leta
Svoj aero-klub.
 
Kad zapnemo, blago meni,
Na nos i na vrat,
Imaćemo do jeseni
I svoj aparat.
 
Pa kad pozna jesen stigne,
A mi na put dug!
Avion će da nas digne
I nosi na jug.

I ne bismo više sreli
Ovaj zimski jad,
Pa ko od vas u klub želi
Upis biće sad!.."
 
Ptice male sve to čuju,
Predlog nije loš.
I redom se upisuju...
Upis traje još.


SVIRAČ ANTA I NJEGOVA KANTA

Čuo Anta ovih dana
Za svirača mališana,
Video mu čak i sliku
Kako drži harmoniku!
 
I otada nema mira,
Što i Anta da ne svira!
 
To je peklo malog Antu,
Dok ne nađe staru kantu,

U nju duva k'o u trubu —
Buuu-bu! Buuu-bu!
Sve od jutra pa do mraka,
A muzika vrlo jaka,
Pa čim dune,
Susedi se odmah bune,
Viču, psuju,
Kad ga čuju.
 
Anta veli na tu viku:
"Vi ste glupi za muziku!"
Pa u kantu, k'o u trubu,
Svira dalje: Buuu-bu! Buuu-bu!..


KOKORAJKA I ŠEVELJAJKA

Po barici pliva patka
Sa dečicom, sa šest zlatka,
A s obale kokorajka
Krešti: "Iju! Prijo slatka,
Ta kakva ste vi to majka!
Šta tražite tu po vodi?
To zaboga deci škodi,
To i mlada kvočka kvoče,
Ne da deci da se moče,
Voda kvasi nežne bebe
I svaka da prozebe!"
Na to patka ševeljajka
Veli: "Ja sam dobra majka.
Znam šta mojoj deci godi
I na suvu i na vodi.
Vaše dete poljem trčka
Moje voli da se brčka,
I ne škodi našoj rasi,
Kad se kupa, kad se kvasi,
Mi smo, prijo, vodopije,
Za vas koke voda nije.
To je meni jasno, čisto,
Jer nemamo perje isto!..."


"Kad se dužnost zanemari,
Naopako idu stvari"



ZLATNA KNJIGA školska godina 1934/35
četvrti broj u godini decembar 1934
Geca Kon • Beograd

Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 06, 2011, 03:41:41 am »

**

KIĆA U VELIKOM GRADU
Pesme za decu


KIĆA U VELIKOM GRADU

Dođe Kića iz svog sela
Da razgleda gradska čuda,
A u gradu deca htela
Da se Kića s njima gruda.
Kića reče: "Ne bih hteo
Da se prljam, nije pravo!
Sneg je svuda k'o sneg beo,
A u gradu crn k'o đavo!
Pun je čađi crnog dima,
Razno đubre tu je palo,
U tom snegu svašta ima
Ali snega vrlo malo!
A čulo se nadaleko:
Velika je varoš čista!
Al' po snegu ne bih rek'o
Ni malo se baš ne blista."
Tu vam Kića kroz smeh veli:
"Crni sneg je gradsko delo,
A ko belog snega želi
Nek poseti moje selo!"


ZBOG JEDNE TIKVE

Desio se slučaj ređi —
Nikla tikva baš na međi
Dva imanja dva suseda.
Susedi se oko toga
Zavadiše dozlaboga,
Jedan drugom rotkvu ne da!
Sused Mujo ljut, naprasan
A još gori sused Asan,
Jedan pakost, drugi zloba,
Pa se žučno grde, psuju,
Za deobu ni da čuju,
Celu rotkvu žele oba.
I tek posle duge svađe
Odlučiše goropađe
Da učine kraj tom čudu,
Da se krenu do kadije —
Jer tu drugog leka nije —
Pa da mole za presudu.
Pred kadiju smerno stali
Pa se Mujo prvi žali
I dok na sto rotkvu meće
Priča: "Ove rotkve koren
U livadi mojoj stvoren,
Imam na nju pravo većeg
Zatim Asan nabra veđe,
Veli: "Rotkva preko međe
Lišćem pređe baš kod mene.
A kadija bradu gladi,
Uze rotkvu pa nož vadi
Da izmiri zavađene.
Al im reče: "Sve je tako,
Svoje pravo traži svako
I dobiće, kako ne bi!"
Nožem koren rotkvi smače
"Kod tebe se koren zače,
Evo, Mujo, koren tebi!"
Onda rotkvi lišće reže:
"Na, Asane, lišće sveže,
Jer je samo prešlo tebi'
Tako svako ima svoje,
Što ostaje to je moje —
Zadržaću rotkvu sebi."


"Brana Cvetković je, objavljujući stihove (uz crteže, zagonetke, rebuse...) u 'Politici za decu', između 1931. i 1941. godine, stekao zavidan ugled i veliku slavu pesnika za decu. Osim toga, ovaj humorista, reditelj i glumac, stekao je svojim raznovrsnim umetničkim delanjem, široku popularnost, ali posle smrti (nesumnjivo 1942. godine), pada u nezasluženi zaborav."—
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Maj 22, 2012, 10:55:54 pm »

**

ZLATNA KNJIGA — BRANA ZA DECU
Stihovana priča


PRIČA O VALJUŠKU
 
Slušao sam od seljaka: bio deka, bila baka, pa od jutra sve do mraka dvorila je dedu baka. Deka stenje iz budžaka:

— Bako, ja bih valjušaka. A na to će baka reći:

— Umesiću jedan veći.
 
Dosta brašna uze šakom, pa zamesi sa kajmakom. Testa loptu nabubrelu spustila u vodu vrelu. Voda struji, ko da zuji, dok izbrojiš tri počeće da vri.
 
A valjušku godi u ključaloj vodi. Trbuščić mu raste, obrazi se maste, a ključanje — cvrkutanje, kao cvrkut laste. Pa njemu nemirku došlo na tu svirku da udesi zgodne reči i ko jare da zavreči.
 
Trud uloži, pesmu složi, pesma jaka, al' ga baka izvadi iz gvozdenjaka. Valjušak je već u zdeli. Tu ga baka maslom preli, pa uz hvalu i uz lasku na prozorsku metnu dasku a u nadi da će da se tu prohladi.
 
Al' valjušak nema mira, sve ga neki jadi tište, pa iskoči iz tanjira, a s prozora u dvorište. Kako nije bio spor otisnu se čak na šor! Ko bez glave dalje srlja, van sela se otkotrlja, pobaučke, potrbuške ode dalje ko iz puške i tek stade kad pred njega zec ispade.
 
Zec ga meri, pa se ceri:

— O, valjuško, o, trbuško! Došao si sam, pa me nije sram da te izgrickam!
 
A valjuško reč mu seče:

— Nemoj, zeče! Od mene ćeš pesmu čuti, pevaću ti. Dokle sam se kuvao i po loncu muvao, spevao sam pesmu sam i napamet celu znam. Divna pesma! Uzor! Kras!
 
A zec reče:

— Pusti glas!
 
Tad valjušak uze stav, pa zapeva na glas sav:
 
"Valjušak sam ja,
Lice mi se sja!
Umešen sam sa kajmakom,
Pa u oči padam svakom,
Na mene je svaki lakom.
Uzalud me deka čeka,
Neka, neka,
Pojesti me neće,
Valjušak se kreće!"
 
I dok viknu: "Hopa! Hopa!" strugnu kao pas od topa, nestade ga iza brega, a tu prema šumi zavi, al' ga medved zaustavi. Užasan je bio, jao, kad je jako zamumlao:

— Gle, valjuško, gle, trbuško! Došao si sam da te progutam!
 
Kad valjušku prići htede da ga zgrabi i pojede, on jauknu:

— Ne, medvede! Od mene ćeš pesmu čuti, pevaću ti. Dokle sam se kuvao i po loncu muvao, spevao sam pesmu sam i napamet celu znam. To je pesma! Uzor! Kras!

Medved reče:

— Pusti glas.
 
Tad valjušak uze stav i zapeva na glas sav:

"Valjušak sam ja,
Moje lice sja!
Umešen sam sa kajmakom,
Pa u oči padam svakom,
Na mene je svaki lakom!
Uzalud me čeka deka,
A i zeka!
Dočekati neće,
Valjušak se kreće!"
 
I dok viknu: "Hopa! Hopa!" strugnu kao pas od topa.
 
Zamumlao medved jače, al' se s mesta ne pomače.
 
A valjušak krivi vrat i odmiče hvat po hvat, pa ko tuljak, čovečuljak, skotrlja se niz brežuljak. Taman reče: "Tu je spas! Izbego sam sav užas". . . a zlog lisca ču se glas:

— O, valjuško, o, trbuško! Otkuda ti u moj kraj? Tako mastan zalogaj!
 
Valjuško se prenerazi kad ga spazi, pa promuca:

— Čika Lisko, ovde imam srodstvo blisko, baš kumine kume kumu, odmah tu na drugom humu. Šta je kumstvo valjda znaš? Nemoj da me progutaš. A pesmu ćeš zato čuti, pevaću ti. Jer dok sam se kuvao i po loncu muvao, spevao sam pesmu sam i napamet celu znam. To je pesma! Uzor! Kras! Lisac reče:

— Pusti glas!
 
Tad valjušak uze stav i zapeva na glas sav:
 
"Valjušak sam ja,
Moje lice sja!
Umešen sam sa kajmakom
Pa u oči padam svakom. . ."

— Ne čujem te! reče Lisko. Daleko si a i nisko. Zato priđi malo bliže a ja da se spustim niže, tad će bolje da se čuje.
 
A valjušak produžuje:
 
"Uzalud me čeka deka,
Zalud zube oštri zeka,
Pa i ona bela Meda..."
 
— Stani! viknu Lis valjušku. Pa mi priđi, tu uz njušku. Pusti glas ko alas! Jer u ovo moje doba nagluva su uva oba, gluvoća me grdno kolje, al' kad zinem čujem bolje. U usta mi pevaj pravo a ja ću da zinem zdravo.

Valjušak ga poslušao pa mu baš uz usta stao i nastavak zapevao:
 
"Pojesti me neće,
Valjušak se kreće. . ."

Tu zubima Lisac škljocnu, pa valjušku trbuh glocnu, željan je kolača, a valjušku ne bi spasa. Za tren oka od pevača ni traga ni glasa!

ZLATNA KNJIGA školska godina 1934/35
četvrti broj u godini decembar 1934
Geca Kon • Beograd

Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 23, 2012, 03:39:22 am »

**

ZLATNA KNJIGA — BRANA ZA DECU
Stihovana priča


ZUNZARINA PALATA

Putem sela Krivodola lončar tera puna kola odabrane robe nove, lonce, čanke i ćupove. Biće vašar, pa je zgoda sve grnčaru da rasproda.
 
Al' nekako na po puta, da l' po sreći il' nesreći, jedan lonac ponajveći skotrlja se, otskakuta, dok ne nađe travu meku u jendeku. Kad prestade da se kreće oko njega već obleće krupna muva, baš Zunzara, i vidi se da se stara da pitanja reši mnoga, da l' pod loncom ima koga, da l' je čitav, pa je kopka da to nije kakva klopka. Sve pregleda, pa će reći: "Nisam znala da ću steći na današnji dan tako divan stan! — Neću više da se patim!" I pod lonac uđe zatim.
 
Nije prošlo po minuta, a dolete ozgo, s puta, mlad komarac tanka struka takozvani Zujić Zuka, pa na lonac lako stade i pitanje zukom dade:
 
— Molim lepo, rad sam znati, ko stanuje u palati?
 
Iznutra se čuju reči da sav lonac čisto zveči:
 
— Ko stanuje? Jedna muha, ja Zunzara plavoruha. A vi ko ste, dragi goste?

— Zujić Zuka, mlad komarac tanka struka.
 
— Prostorije ove moje do volje vam evo stoje, smatrajte ih kao svoje.
 
I tako su bili dvoje.
 
Al' ne prođe dva minuta a iz njive doskakuta mišić Miško Svebigricko, sve četiri diže stope i na nov se lonac pope. Da mu stanje bude jasno, on cijukom pita glasno:
 
— Molim lepo, rad sam znati ko stanuje u palati?
 
— Ko stanuje? Jedna muha, ja Zunzara plavoruha i komarac tanka struka takozvani Zujić Zuka. A vi ko ste, dragi goste?
 
— Mišić Micko Svebigricko.

— Pa izvol'te kraj nas dvoje i smatrajte sve k'o svoje.
 
I sad ih je bilo troje.
 
Odmah zatim, u dva skoka, stiže žaba buljooka, pa na lonac uho meće, tiho kuca i krekeće:
 
— Molim lepo, smem li znati ko stanuje u palati?
 
— Ko stanuje? Jedna muha, ja Zunzara plavoruha, mlad komarac tanka struka, takozvani Zujić Zuka i miš Micko Svebigricko. A vi ko ste, dragi goste?
 
— Slaba žaba Kreketuša Puniguša.
 
Pa izvol'te kraj nas troje i smatrajte sve k'o svoje, jer i mi smo došli skoro...
 
I sad ih je već četvoro.
 
A čim prvi suton pade, eto zeke sa livade, pa oprezno loncu stupa i šapicom tiho lupa:
 
— Molim lepo, smem li znati ko stanuje u palati?
 
— Ko stanuje? Krupna muha, ja Zunzara plavoruha, mlad komarac tanka struka, takozvani Zujić Zuka, mišić Micko Svebigricko i još slaba jedna žaba Kreketuša Puniguša. A vi ko ste, dragi goste?
 
— Ja Zečinjak Kupušnjak.

Dobro došli našem jatu, pa izvol'te u palatu, smatrajte je kao svoju.
 
Petoro ih već na broju.
 
Tako redom svi se brinu za palatu Zunzarinu. Čak i medved podnaduo u šumi je za nju čuo, pa se tromo na put diže, u po noći loncu stiže, pa zamumla strašno, jako, da je lonac sve otskak'o:
 
— Molim lepo, rad sam znati ko stanuje u palati?
 
— Ko stanuje? Krupna muha, ja Zunzara plavoruha, mlad komarac tanka struka, tako zvani Zujić Zuka, mišić Micko Svebigricko, slaba žaba Kreketuša Puniguša i Zečinjak Kupušnjak? A vi ko ste dragi goste?

— Ja sam Medo Medenjak, a iz šume idem čak, umorih se, nisam lak, išao sam sve na zor, moram sesti na vaš dvor.
 
Uplaši se društvo celo, jer medino teško telo zgnječilo bi njih zacelo; pa su zato k'o na krili izletili za čas tili. I veoma mudri bili. Jer kada je meda seo, srušio se dvorac ceo.
 
(Narodna priča)

ZLATNA KNJIGA školska godina 1934/35
četvrti broj u godini decembar 1934
Geca Kon • Beograd

Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 23, 2012, 10:33:12 pm »

*
Stihovana priča Brana Cvetković


CEREKALO

Pričao mi deda Gliša, da od sela Nevidiša na dan hoda, kad ne smeta nepogoda, beše nekad grad Mrgoda. Tamo behu žene, ljudi mrzovoljni i zle ćudi, pa se svako busa, breca, čak i deca! Svako rođen namrgođen. Gde se maknu tugu seju, nisu znali da se smeju. Gde smeh fali tu se žali, a ne šali. Tekli dani i godišta, a od smeha nikad ništa. Nit' je žuđen smeh otuđen.

Ali jednog jutra, rano, dođe neko dete strano. A taj Puša, Bog i duša, k'o da je od smeha stvoren, veseo je nezamoren, a prošao i to peške staze duge i poteške. Eto, čak od prve kuće otpočeo da skakuće! Usput priča, zanoveta; stiže na trg prepun sveta. Svet osoran nije oran za pričanje čudnog švrće, već za voće i povrće. Ali švrća zna šta hoće, ugura se među voće, pa se klibi i kikoće. Omeo im tražnju, skren'o na se pažnju; već se radne grupe oko njega kupe — lica miču, osmeh stiču; prestadoše da se mršte, sav trg začas u smeh pršte! Smeh se ori, Puša zbori: "To je što vi niste znali, smeh vam fali! Gde smeh vlada nema plača! Vedra duša snagu jača i veseo život sprema a turoban snage nema. Pa smejte se! Ha, ha, ha, ha! Smeh životu daje maha!" To im reče pa uteče. Otrčao pravo školi da i decu osokoli. U razredu klupe pune, mnogo dece žutokljunče, ali k'o da će grom da grune, svi do jednog mršte čelo i gledaju neveselo. A učitelj, Bože prosti, sav je zboran od strogosti. Puša se ne libi, poče da se klibi, slabo ga se tiče što učitelj viče, ređa svoje šale da nasmeje male. I usta se već razvlače, već se smeši svako đače. I gle čuda, tu je čak učiteljev osmejak. Zatim ču se: "ah" i "eh", pa nastade opšti smeh. Smeh se ori, puša zbori: "To je što vi niste znali, smeh vam fali! Gde smeh vlada nema plača! Vedra duša snagu jača..." U tom smislu govor teče kao što na trgu reče, pa uteče. U opštini toga časa bilo Veće, da izglasa predložene stroge mere za svakoga ko se dere i nesnosnu viku širi da građane uznemiri. Al' baš tada usred rada nasta graja iznenada, ljudi vrište, k'o da krešte! Ulice od smeha trešte. To je Veću nepoznato i predsednik reče na to: "Neka vide dva stražara ko tu strašnu huku stvara!" I stražari, hitri, čili, brzo Pušu uhvatili; i u sud ga već doveli, pa stariji stražar veli: "Uspelo je ovo dete red u gradu da omete!" A predsednik dade nalog: "Saslušajte krivca malog!" I pitanje prvo glasi: "Ko si? Šta si? Otkuda si?"

Al' se Puša klibi, kreće, pa nasmeja celo Veće. Smeh se ori, Puša zbori: "To je što vi niste znali, smeh vam fali! Gde smeh vlada nema plača! Vedra duša snagu jača! Smeh životu daje maha. Gde je smeha nema straha!"

Svi se smeju ali traže: "Ko je? Šta je?" Da im kaže. "Baš kad vam je do tog stalo, ja se zovem Cerekalo. Padnem s neba baš gde treba, gde kod ljudi zbog zle ćudi trpe, snose vek zlohudi. Kod njih svratim, smeh im vratim. Da se smeju kad ih čujem, odmah dalje otputujem!" To im reče pa uteče.

Svi u veću kad to čuše od smeha se zacenuše. Otuda se uvek smeše, jer zlovolje dosta beše. I postade i grad njin od Mrgoda Veselin.


ŠUMSKA BAJKA

Prvi suton poče tek, a u šumi glasić mek odjekuje: "Krek-krek!" Glas žabice vremenjače. A kad jeknu malo jače, sve drveće grane kreće, a uzdahnu stara venja: "Hoće vreme da se menja!" To slušala kreketuša, pa krekeće malo tiše: "Biće kiše! čekaj malo, ček, ček, ček, kreke-krek!" Najednom se smrče jako, jer oblaci nebo skriše. Ču se kreka: "Venjo, bako, eto kiše!" Čim to reče, u tom času celu šumu pljusak zasu.

"Jaoj, već sam mokar sav! Nastradaću prav i zdrav!", vajkao se šumski mrav, pa ubrza mnoge noge i sve viče: "Hopa, hopa!" dok se gljive ne dokopa. Skloniće se ispod gljive od te kiše razmetljive, čuvaće ga ona telom kao da je pod amrelom. Pod pečurkom nema kiše, na suvotu sve miriše, tu mrav seo, pa se briše. Ali utom, izdaleka, pojavi se svetlost neka. Sve je jača, i sve bliže, dok pred mrava svitac stiže. Fenjer nosi i suvote malo prosi.

"Mogu li, reče ovo veče da provedem tu pod krovom? Nastradaću s kišom ovom." — "O, izvolite" — mrav mu veli — "Svaki samac društvo želi. Mili su mi takvi gosti, naročito zbog svetlosti. Sedeo bih sam u mraku, sad imamo svetlost jaku."

Kad se lepo namestiše, govoriše manje-više protiv kiše, tu kraj onog fenjer-zračka. Utom, s listom od maslačka, skakavac se jedan stvori, pa im zbori: "Videh svelost, pa sam rek'o: tu pod krovom sedi neko, tu bi bila živa zgoda dok ne prođe nepogoda, jer sam, pored ovog lista, mokar kao kišna glista." Pa list odmah skide s pleća, a mrav reče: "Kakva sreća! Družina će biti veća." Skakavac mu kaza: "Hvala" — pa otrese krila. Sede k'o da igra žmurke iza stručka od pečurke, pa im otud pripoveda kako ga je snašla beda.

Usred gneva skakavčeva iz mraka je neko brundo. A kad tamo — Gundelj-gundo. Violinu svoju vuče, pokisao skroz, pa huče. I trese se k'o sred zime, pa ih moli da ga prime. Mrav mu reče: "Vrlo rado." I on priča što je strad'o: "Venčala se buba Mara, poznanica moja stara, pa odsvirah red igara. Krenuo sam kući zatim da nastradam, da se patim..." Gundo žalbu i ne svrši, a iz mraka glava strši puža koji poštu vrši. I on moli za dobrotu, da ga prime u suvotu. Mrav mu kaže: "Uđite molim. Ja veliko društvo volim i još kad bi društvo htelo, proveli bi noć veselo. Hej, Gundelju! Ispuni mi jednu želju! Gudalo ti već u ruci, pa razvuci sitno kolo, da igramo naokolo." A čim gundo kolo poče, skakavac i svitac skoče, pa skakavac nogom mlata, do njega se svitac hvata. Mrav na kraju noge pruža, pa igraju oko puža. A puž vije golu šiju i sve viče: "Iju, iju!" Razvilo se kolo burno. Ali naiđe vrlo žurno drugom stranom, stari žabac s kišobranom. Kod pečurke on je stao, jer je pod njom stanovao, sad se saže da zaviri ko se to po kući širi. Gleda kolo kako veze, svaki igrač žapcu meze, tri-četiri zalogaja, samo ne zna sa kog kraja da otpočne da ih glođe — od keca ili kolovođe.

Grmnu žabac slično gromu: "Šta tražite u mom domu?" Kolo stade. Starog žapca kad poznade, malo ne pade, u bekstvo se odmah dade. Mrav u vlažnu travu sunu, a svitac u fenjer dunu i gundelj se u mrak vinu, zaboravi violinu. I skakavac odskakuta, pa ga žabac ne proguta. Samo se puž skupi jače, ali se s mesta ne pomače.

Kad ga žabac nogom ritno i zagledao ljubopitno, puž otpoče sasvim sitno: "Imam za vas pismo hitno!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 23, 2012, 10:55:36 pm »

*

AKTUELNOST RIMOVANIH PRIČA BRANE CVETKOVIĆA


Jedna među odlikama književnosti za decu je izrazitost tipova dečjih karaktera. Ova osobina je često bila razmeđe umetnosti i didaktike, granica od koje je počinjala deformacija upotrebe književnog dela kao vaspitačkog teksta i zbog koje se pedagoška strana ove oblasti isticala nad literarnom. Po uprošćenim i jednostranim vaspitačkim shvatanjima deca se dele u dve grupe — na dobru i na lošu decu. Primenjena pedagogija često se naslanjala na ona učenja po kojima je čovečiji karakter bogomdan, po kojima je ljudsko biće svojim rođenjem predodređeno da bude rđavo ili dobro. Fetišizirajući nasledne, odnosno sudbinske činioce u odgajanju čoveka, u formiranju njegovog karaktera katkada je zanemarivana uloga uslova i sredine u kojima se biće razvija, iako vaspitanje po suštini svoga značenja pretpostavlja mogućnost organizovanoga delovanja na razvoj i uobličenje ličnosti — da se prirodna nastrojenost ili maksimalno razvije ako je pozitivna ili unekoliko onemogući ako je negativna.
 
Izvesni likovi u rimovanim pričama Brane Cvetkovića imaju osnovne osobine toliko izrazite da se po njima prepoznaju i obeležavaju ljudi.

Prva i glavna vrednost rimovanih priča Brane Cvetkovića jeste baš u tome realitetu života u kome su date. Čika Brana je, očigledno, imao jednu veliku sposobnost uživljavanja u dečji život. On decu nije davao kroz svoju psihologiju, kroz posmatranje zrelog čoveka, sa onim osmehom dobroćudnosti i u isto vreme uzdignutosti iznad dece, koji odrasli čovek obično ima, nego sa prisnim razumevanjem za njihov život, sa onom retkom sposobnošću da se sasvim spusti u dečje stanje mišljenja i osećanja. Čika Brana je imao smisao i osećanje za decu, što je najveća vrednost u svakom opštenju sa decom. Moglo bi se reći da je on taj smisao za decu nosio predodređeno u svome karakteru, i da je to upravo jedna od njegovih glavnijih odlika.

Realnost deteta i njegovog života je u rimovanim pričama tako je živa i istinita, da se deca prepoznaju u njima. Dete oseća da je to priča o njemu, i da je samo ono u toj pesmi. Rimovane priče Brane Cvetkovića nisu usiljeno spravljne prema nekim apriornim zahtevima pedagogije, morala, etike ali i njihov moral, i njihova pedagogija, i njihova etika su u suštoj istini o detetu, koja je živa, jer je vrlo plastična, i koja je topla, jer je data sa ljubavlju.
 
HUMOR U RIMOVANIM PRIČAMA BRANE CVETKOVIĆA

U vremenu koje je proteklo od pretkumanovske Srbije pa sve do početka drugog velikog rata, dva velikana smeha vedrila su i razvedravala srpski narod — Branislav Nušić i Brana Cvetković. Iako ih je, za života, ozbiljna kritika vrlo nisko vrednovala — nepredvidivom i kapricioznom voljom sudbine — prvi se uzdigao do klasika srpske književnosti dok je drugi nepravedno potonuo u potpuni zaborav (Ranitović, 1991: 181).
 
Pisati o Brani — znači pisati o smehu. Srbija je volela Branu — Beograd ga je obožavao. Stanislav Vinaver, slikajući stari Beograd, govori o Brani Cvetkoviću kao instituciji smeha, smehu kao vrhunskoj odbrani života, odbrani od laži — smehu kao vrhunskom proizvodu ljudskog uma — onom smehu za koji je još Rable tvrdio da leči i dokazivao da je čak i spasonosan, navodi Ranitović. Branin "Orfeum" bio je hram smeha. "Čitava Srbija putovala je u Beograd, na kolima, fijakerima, lađom i železnicom, pa i štajervagenom da sluša njegove vedre aktuelnosti, one čuvene raporte sa oj kako to, oj zašto to na sveže političke i druge događaje, njegove vodvilje, šale, parodije i improvizacije." Smatrajući da šala nije šala ako nisu aktuelni i lokalni, on je uzimao sa svih strana, skupljao, prepisivao, sabirao čak i po Beču, Pešti i Minhenu, a onda sve to ne samo posrbljavao, što je radio i njegov prethodnik Joakim Vujić, već je išao i dalje pa je "leskovčio, požarevčio, jagodinčio". Nije verovao u šalu koja nije lokalizovana, smeštena u ambijent i od prve prepoznatljiva po dahu, mirisu i boji. Već pred vratima njegovog hrama sav onaj važan i uobražen svet — raznorazne birokrate i glavonje, budže i kaponje, drmadžije, činovnici, pristavi i kapetani — ostavljao je svoju lažnu ozbiljnost i važnost i odlazio po svoju porciju smeha.

Smeh je osnovno načelo Braninog stvaralaštva. U jednoj od njegovih rimovanih priča za decu ("Cerekalo") kroz usta glavnog junaka iznosi Brana svoje temeljno umetničko načelo: "To je što vi niste znali, smeh vam fali! Gde smeh vlada nema plača! Vedra duša snagu jača i veseo život sprema a turoba snage nema!" Jer gde nema smeha tu caruje tiranija, odbacivanje svega mladog, spontanog i veselog. I Brana Cvetković držao se tog načela. Smatrali su ga lakrdijašem, plitkim komičarem, lakim humoristom, tankim vodviljistom. U osnovi svega smešnog je doživljaj besmisla. Gde su granice među kojima se jedan humorista kreće? Koji humor je plitak, a koji dubok? I mora li uopšte smeh da bude dubok? I može li? Po svemu sudeći preterana dubina smeta smehu — pretvara ga u dosadu, u moralnu pouku. Šala koja nastoji da bude duboka gubi ubojitost i snagu.
 
Brana Cvetković nije razmišljao o smehu, on je proizvodio smeh. Humor nije preobraćao u dosadu, a pogotovo nije izricao pouke. Imao je pred očima iskustvo cirkuskih klovnova, komedije del arte, znao je da se lakrdije nisu klonili ni najveći pisci: Tit Makcije Plaut, Karlo Goldoni, Žan Batist Molijer, Bernard Šo, a da niko više od Šekspira nije izvodio na scenu toliko šereta i budala.
 
Kao važan i gotovo osnovni elemenat života i umetnosti — humor, nije kategorija od juče. On je vekovima pratio čovekov život pa je iz realnog i imaginarnog — prešao u umetnost. Onog trenutka kada je pračovek morao da zaplače — on se potom i nasmejao. I tada je stvarana kompletna psiho-emocionalna sinteza ljudskog bića koja se kasnije transponovala u umetničku dimenziju.
 
Ponekad humor ruši granice realnog kao okove koji sputavaju fantaziju. Na taj način nastaje svet snova. U njemu se sve može i sme. Dozvoljene su najneobičnije kombinacije. Njega naseljavaju neobični likovi i stvari. To je neka nova sredina u kojoj važe druga pravila i zakoni, jer je uspostavljena nova stvarnost.
 
Znatno je izmenio kriterijume po kojima se dele dobra od zle dece. Po njemu, nema velikog zla u tome što dete sisa prst i ne voli da se umiva. Doduše, smatrao je da to nije baš lepo, ali nije ni zlo. Iako u njegovim pesmama, naročito prvim, ima sličnosti sa Zmajem, ipak su one nekako drugačije: tradicionalna ikonografija — dete, škola, dom, roditelji — zamenjeni su običnim predmetima (četkama, kofama, šufnudlama, štrikerajima), egzotičnim životinjama (nojevima, marabuima, majmunima), neobičnim predelima i ljudima (Kinezima, crncima).



LITERATURA

Deretić, J. (1983): Istorija srpske književnosti, Nolit, Beograd.
Jeknić, D. (1994): Srpska književnost za decu I. Mak, Beograd.
Egerić, M. (1970) Srpska posleratna sati­ra. U Antologija posleratne srpske satire, SKZ, Beograd.
Marjanović, V. (2000): Knjiženost za decu i mlade, knjiga I. Viša škola za obrazovanje vaspitača, Beograd.
Marjanović, V. (2001): Knjiženost za decu i mlade, knjiga III. Viša škola za obrazovanje vaspitača, Beograd.
Milinković, M. (1999): Lepota pouke u književnosti za decu. Detinjstvo, br.4, str. 27—31.
Milinković, M. (2000): Biseri poetike. Učiteljski fakultet, Užice.
Nikolić, M. (2000): Stilske vežbe. JNIP Prosvetni pregled, Beograd.
Palavestra, P. (1972): Posleratna srpska književnost, Prosveta, Beograd.
Radikić, V. (2004): Rimovana priča za decu. Detinjstvo, 3/4, str. 35—44.
Ranitović, B. (1991): Brana Cvetković. U: Srećni kepec, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 181—189.
Srnković, M. (1987): Sto lica priče. Školska knjiga, Zagreb.
Cvijetić, R. (2004): Život reči. Učiteljski fakultet u Užicu, Užice.


Tekst je preuzet sa bloga: Predrag Spasojević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 24, 2012, 12:43:57 am »

*
REČ-DVE O PISCU


BRANA I DECA

Sva deca vole Branine pesme, priče i zagonetke. I četvrtkom u "Politici za decu" traže šta je Brana za njih napisao i nacrtao. Jer Brana i crta i piše.
 
Ako su pitali roditelje za Branu, onda su mogli saznati:
 
— Ne samo da crta i piše za decu. Brana zna sve. Kada je imao pozorište, on je pisao pozorišne komade, i muziku ako treba, slikao dekor, bio reditelj i najbolji glumac, koji može i da peva i da zasmeje i da rasplače, kako mu je volja. Oduvek je voleo decu, pa pevao za njih pesme i crtao slike, ali je i za odrasle pisao i piše po novinama, šalu i zbilju, stihove i članke. Ima mnogo hiljada i hiljada Brana u našoj zemlji, ali kad se kaže samo Brana, zna se ko je. I zato je on čak iz inostranstva dobio jednom jednu kartu na kojoj je pisalo samo: "Brana, Jugoslavija". Poštari sa granice poslali su u Beograd, a poštari u Beogradu znali još bolje ko je taj Brana i odneli mu pismo pravo u kuću.
 
A to je, deco, jedna mala kuća, kao iz neke priče; sakrila se iza jedne višespratnice, kao da želi da svoga gazdu zakloni od buke i vreve. Branislav Cvetković (tako se punim imenom i prezimenom zove vaš omiljeni pesnik) piše tu u crta za vas. Radi često posle večere do pozne noći, pored prozora sa zavesom.
 
I da čujete šta mu se nedavno desilo! Sav svet zna ko je Brana i šta radi, samo nije znao pozornik sa linije. Video jedne noći svetlost skoro do jutra, sutra isti prozor isto tako bio je dugo osvetljen, a kad je i treće noći sijao taj sumnjivi prozor, žandarm zakuca u okno.
 
Brana otvori prozor.
 
— Šta radiš? pita žandarm.
 
Iza Brane soba s pisaćim stolom, a na stolu rukopis i nedovršeni crteži. Vidi žandarm dobro, pa ponovo pita:
 
— Šta radiš?
 
— Eto, kaže Brana, mesim hlebac.
 
— Kako! zaprepastio se žandarm.
 
— Tako, objasnio mu je Brana. Pišem, odnesem u novine, novine to plate. To je moj hlebac. Sad ga mesim...
 
— A, tako! smeje se žandarm i odlazi.
 
Ali ne mesi Brana samo sebi hleb, kada piše, nego i za svu decu mesi najlepše kolače. Jer vi, zar ne, uživate u njima još više nego u odistinskim kolačima. I poslastičareve i mamine kolače pojedete i više ih nema, a Branine pesme možete čitati koliko puta hoćete, uvek će vam biti i mile i slatke, a onu pesmu koju najviše puta pročitate naučićete još i napamet, pa ćete je uvek znati. Kad porastete, da je i svojoj deci i unucima svojim kazujete.

U ovoj knjizi, isuviše maloj da primi sva Branina dela koja su vama draga, štamdane su samo pesme i stihovane priče koje je Brana napisao i objavio u "Politici za decu" 1931 i 1933 godine. Nadamo se da će "Zlatna knjiga" moći uskoro da vam da sakupljene i ostale, starije i novije Branine pesme i priče, a naročito one čuvene pesmice o lovcu Ćiri, o deci i životinjama, one smešne pesmice i sličice koje vi tako volite i za koje je Brana već izmislio lep naslov: "Dečji bioskop".


ZLATNA KNJIGA školska godina 1934/35
četvrti broj u godini decembar 1934
Geca Kon • Beograd

Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 24, 2012, 01:53:35 am »

*
Naši znameniti sugrađani
Brana Cvetković


SRPSKI KRALJ SMEHA

Eventualne književne i druge polemike ko je u našoj zemlji (govori se o vremenima s kraja XIX i početka XX veka) bio "Kralj smeha" na svoj način "pomirio" je Branislav-Brana Cvetković, rodom Karanovčanin.

Naime, u Karanovcu se, 20. novembra 1874. godine, rodio se Branislav-Brana Cvetković, kasnije čuveni glumac, slikar, književnik, kompozitor, upravnik i vlasnik "Braninog pozorišta" i satiričnog kabarea "Orfeum".

Iz Karanovca odlazi u Beograd gde završava Gimnaziju posle čega odlazi na Akademiju umetnosti u Minhen gde uporedo studira slikarstvo, glumu i režiju.

Povratkom u Beograd počela je blistava karijera ovog svestranog intelektualca. Prvo zaposlenje dobija u Narodnom pozorištu u Beogradu (1895. godine) kao scenograf, a ubrzo osniva svoju pozorišnu družinu koju su Beograđani odmah nazvali "Branino pozorište". U sali kafane "Bulevar" satirični kabare, koji je Brana nazvao "Orfeum", koji je gajio estradnu humorističko-satiričnu poeziju, šaljive komentare na aktuelne događaje — program koji je žestoko "šibao" po režimu i društvenim pojavama za koji je, uglavnom, sve tesktove pisao Brana Cvetković.





U isto vreme pokreće i uređuje satirični časopis "Satir", zatim list "Lasta", (u kasnijim godinama uređuje dečju stranu "Politike" pod imenom Čika-Brana) i sa Branislavom Nušićem 1905. godine osniva prvo udruženje glumaca.

Život ga, zajedno sa srpskom vojskom, odvodi za vreme Prvog svetskog rata u Grčku gde biva nadzornik svih vojnih pozorišta, a sam je vodio vojničko srpsko pozorište na Krfu.

Nakon rata Brana 1922. godine postaje upravnik Narodnog pozorišta u Skoplju, a već sledeće godine prelazi u Novi Sad gde u Narodnom pozorištu radi kao reditelj.

U svoju "životnu knjigu" Brana je upisao i 30 godina glumačke karijere za vreme koje je, kao karakteran komičar, odigrao gotovo sve uloge u tadašnjim nacionalnim komadima.

Ali, Brana Cvetković ostaje upamćen najviše kao glumac, scenograf, redite, kompozitor, pisac tekstova za satirični kabare "Orfeum". U tom hramu smeha kako su Beograđani govorili publika je Branu tako prihvatila da je ubrzo dobio titulu "Kralj smeha".

Iz tog perioda i njegovo gostovanje u Kraljevu. Naime, najstariji Kraljevčani su pričali da je Brana bio zagovornik podizanja spomenika u Kraljevu i da je, na poziv svojkih ratnih drugova, krajem dvadesetih godina prošlog veka došao u Kraljevo gde je, u sali "Pariza" dao dve predstave svoga satiričnog kabarea "Orfeum".

Uz bogat glumački život Brana Cvetković je neprekidno pisao za decu i smatra se jednim od najboljih dečjih pisaca koje je naša literatura dala.

Umro je u Beogradu 20. novembra 1942. godine. Bogat knjevni opus, posebno onaj koji je bio inspirisan decom i pisan za njih, ugledao je svetlo dana (ne računajući dve knjižice koje su štampane podmah posle rata) tek 1991. godine kada je Srpska književna zadruga objavila knjigu "Srećni kepec" u kojoj su se našle Branine pesme i priče za decu. Kasnijih godina objavljene su i druge knjige ovog Karanovčanina koji je decenijama bio "Kralj smeha".





Branislav-Brana Cvetković (kao, uostalom, i mnogi drugi znameniti Kranovčani i Kraljevčani) nema svoju ulicu, a o tome da pozorište ponese njegovo ime iluzorno je i govoriti.


Milan Pantović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 24, 2012, 04:04:00 am »

*
GROMOGLAS SA ISTOKA — ČIKA BRANA CVETKOVIĆ I


PESNIK, KICOŠ, GLUMAC

Svi smo mi, svojevoljno ili nametnuto školskim programom, bar u đačkom uzrastu čitali i znali dečije pesnike. I ako danas pitate nekoga koji mu je od njih najdraži — dobićete različite odgovore, ali će najčešći verovatno biti: Čika Jova Zmaj. Za mnoge je, međutim, to i čika Brana Cvetković

U jednoj od mojih detinjih godina, vrućeg i gibajućeg leta 1968,  u vojničkom očevom sanduku (otac je tog leta otišao iz zemaljskog sveta), koji je ostao kao zaostavština, u čitankama iz kojih je on sricao svoje predratno i ratno detinjstvo, otkrio sam neke neznane pesnike koji nisu krasili naše osnovačke čitanke, a bili su nam relativno (Gvido Tartalja) ili pot puno nepoznati: Milorad P. Šapčanin i dvojica bliskijih koji su se, takođe, potpisivali kao "čike": Čika Andra (Andra Franičević, 1889—1967: "PRED OGLEDALOM — Našo majmun stari / ogledalo neko, / pa video sebe / i ovako reko: / "E, što jeste, jeste, / nema brate, zbora — / još video nisam / ovakvoga stvora! / Gle, kao je smešan, / gle, kako je dlakav! / E, baš svima hvala / što ja nisam takav!") i Čika Brana.
 
STVAR UKUSA I PRAVO
 
Stvar je ukusa i pravo pojedinca da izabere, i zato bi moj odgovor na pitanje iz prvog pasusa ovog teksta bez promišljanja glasio: Čika Brana!
 
Čika Brana, pravim imenom Branislav Cvetković, koji je i do danas poratnim naraštajima ostao uglavnom nepoznanica, od rođenja predstavlja enigmu, počev od datuma i mesta dolaska na svet.
 
Neki podaci (Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu, na pr) govore da se rodio 8. (po novom 21) novembra 1875. godine u Beogradu; na Novom beogradskom groblju čita se (navod Nebojše Jovića) da je rođen u Kraljevom selu kod Knjaževca (koje se tada još zvalo Novi Han, prim. R. D), dok neki izvori (Branislav A. Žorž, na pr) navode da se rodio 20. novembra. U nekoliko knjižica u izdanju beogradske Izdavačke zadruge "Idea" iz 1994. godine čak piše da se rodio u Kraljevu, i to — 1874. godine!(?) U vreme rođenja, njegov otac Đorđe je službovao kao činovnik u Novohanskoj sreskoj vlasti. Bežeći pred očekivanom najezdom Turaka u ratu 1876. porodica Cvetković se sa zbegom kretala ka Knjaževcu, a Branislav je usput ispao iz "ljuljke" koju je nosila njegova najstarija sestra. Tek na zastoju, u vreme podoja, užasnuta majka je primetila da joj bebe nema i porodica je krenula hitro natrag po prtini. Našli su ga u snegu, promrzlog ali živog, a presrećna majka podojila. Brana je u zrelijim godinama, kozer kakav je bio, vođen tim događajem, znao da kaže kako sumnja u svoj identitet. Porodica Cvetković je izbegla čak do Beograda, gde je Đorđe opet stupio u činovničku državnu službu, i smestili su se u Hilandarskoj ulici, u kućici sa brojem 34, od koje odavno više nema traga.
 
Nemirnog duha, Brana je još od najranijeg detinjstva ispoljavao različitost od vršnjaka; vršnjaci su mu bili i prva publika pred kojom je glumio "iluzionistu": stavljao pijavice u jaja pa se činilo da jaja "trče", ispisivao "sudbine" na hartijicama, presavijao ih i davao da svako izvuče svoju — a kažu da je umeo da hartijice izvlači uz pomoć dresiranih vrabaca(?!), da je umeo da "guta" sveću sa gorećim plamenom...
 
Osnovnu školu je završio u Beogradu, a potom upisao realku (gimnaziju). Tu je počeo da se ozbiljnije predaje pisanju (uglavnom satiričnih tekstova i stihova) — čak je sopstvenom rukom umnožavao i delio list koji je krstio — kako drugačije nego — "Đavo"!

NEMIRNA BRANINA PRIRODA

Brana je bio višestruko obdaren: od "iluzioniste" i pisca, ubrzo je prerastao i u vrsnog ilustratora, opet je sam pokrenuo lito grafski list pod imenom "Cerekalo". Crtanje je mu je dobro išlo, a donelo mu je i prve materijalne koristi: od njega kupovao ciga rete (propušio je mlad), a potom i delove garderobe, o kojoj je veoma vodio računa i trudio se da uvek bude kicoški obučen. Sve to, naravno, ubrzo mu je donelo brojna interesovanja i simpatije kod suprotnog pola. U tom uzrastu, dakle kao već formiran mladić, Brana sve češće ispoljava još jedan svoj bogomdani talenat — glumački! Ubrzo je postao i statista u Narodnom pozorištu u Beogradu.
 
Njegova nemirna priroda, njegovi već zapaženi talenti i upornost, naterali su oca Đorđa da pristane na predlog slikara Krstića (takođe Đorđa) da Brana posle gimnazije nastavi studije u Nemačkoj, u Minhenu, a na osnovu uspeha i talenta — država Srbija mu je dodelila pomoć u školovanju, "blagodeanije" (stipendiju). U Minhenu je, tokom 1894. i 1895, Brana ne samo učio i usavršavao slikarsko umeće već, paralelno s tim, upisao i pozorišnu školu; učio je scenografiju i glumu. Uz to, a znajući da je još u detinjstvu pred vršnjacima kao "iluzionista" pio vino tvrdeći da "pije otrov", u njemu je proradio "boemski nerv", koji je često i odlika takvih ljudi. Elokventan, šarmantan i "nalickan" (kicoš; dendi, kako to na zapadu kažu) postao je rado viđen gost mnogih mesta i kafana, predmet čežnje lepih dama, a kelnerice su ga (obožavajući) zvale "Lepi Srbin".

U Minhenu je naslikao mnoge slike, koje su lako nalazile put do kupaca i time uvećavale njegov budžet; neke je poklanjao, što mu je podizalo ugled i donosilo prijateljstva. Zanimljivo je, i teško objašnjivo, kako je u tom dobu (nije bio porodični čovek, a ni otac) Brana počeo da piše i za decu!
 
Sa navršenih 20 godina (a tako već proživljenim iskustvima) vraća se u Beograd sa namerom da crtanje predaje u nekoj od beogradskih škola, ali ga glumački zanos ne popušta — zato počinje da radi kao scenograf i priprema se za ulogu Hamleta u Narodnom pozorištu! No, i pored sveg angažovanja i htenja nije uspeo da postane njegov stalni član. Zato je, 1896. godine,  odlučio da zanat peče u putujućim pozorištima. Prvo takvo, kome se pridružio, je putujuće pozorište pod vođstvom Nikole Simića (imenjaka danas poznatog glumca), gde je u jednoj predstavi igrao hajduka Brkića dokazujući svoj talenat, i uskoro je, pošto je svojim umećem nadmašio ovu trupu, krajem 1897, pristupio pozorištu "Sinđelić" u Nišu, gde je ujedno bio i glumac i scenograf. Očito je da se ni na tom poslu nije mnogo zadržao jer već za sledeću, 1898, nalazimo pisane tragove o gostovanju pozorišta "Srbadija" u Kragujevcu, sa kojim su, uz Branu Cvetkovića, nastupali kasniji prvaci glumišta — Dobrica Milutinović, Kosta Delini, Dimitrije i Leposava Ilić... Naredne godine Brana nastupa sa putujućim pozorištem Đure S. Protića, takođe u dvostrukoj ulozi: kao glumac i dekorater (scenograf).

Pun elana, ali sada i naoružan iskustvom, Brana se pred novu 1900. godinu vraća u Beograd i osniva sopstveno pozorište kome daje ime "Orfeum"...


Radiša Dragićević | 22.01.2010. | Knjaževačke novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 06, 2012, 10:18:09 pm »

*

BARD SRPSKE POEME

Beograd — Je­dan od naj­plod­ni­jih i naj­vo­lje­ni­jih deč­jih pe­sni­ka i knji­žev­ni­ka iz­me­đu dva svet­ska ra­ta, no­vi­nar, pu­bli­ci­sta, hu­mo­ri­sta ali i re­di­telj i glu­mac Bra­ni­slav Bra­na Cvet­ko­vić, da­nas je, na­ža­lost, gotovo sa­svim za­bo­ra­vljen u srp­skoj knji­žev­noj i kul­tur­noj jav­no­sti. Tek spo­ra­dič­no re­print­no ob­ja­vlji­va­nje ne­kih od nje­go­vih pre­le­pih deč­jih po­e­ma pod­se­te sa­da­šnje ge­ne­ra­ci­je na ne­ve­ro­va­tan ta­le­nat ovog vr­snog umet­ni­ka, ko­ji je iza se­be osta­vio zna­čaj­no de­lo i ko­ga je ču­ve­ni Sta­ni­slav Vi­na­ver na­zi­vao "sme­ja­čem i za­sme­ja­čem".

Bra­ni­slav, od­no­sno, ka­ko su ga svi pri­ja­te­lji, ali i či­ta­o­ci zva­li, Bra­na Cvet­ko­vić, ro­dio se u Ka­ra­nov­cu, da­na­šnjem Kra­lje­vu, 20 no­vem­bra 1874. go­di­ne, gde za­vr­ša­va osnov­nu ško­lu, a gim­na­zi­ju u Be­o­gra­du. U Min­he­nu upi­su­je Aka­de­mi­ju umet­no­sti, gde upo­re­do stu­di­ra sli­kar­stvo, glu­mu i re­ži­ju. Po po­vrat­ku u Be­o­grad do­bi­ja po­sao u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, gde ra­di kao sce­no­graf, ali ubr­zo osni­va svo­ju po­zo­ri­šnu dru­ži­nu, ko­ju je be­o­grad­ska jav­nost pro­zva­la "Bra­ni­nim po­zo­ri­štem". Usko­ro, Cvet­ko­vić u sa­li ka­fa­ne "Bu­le­var" po­kre­će i sa­ti­rič­ni ka­ba­re pod na­zi­vom "Or­fe­um", ko­ji je na po­se­ban i iro­ni­čan na­čin pri­ka­zi­vao ta­da­šnju dru­štve­nu zbi­lju, kri­ti­ku­ju­ći re­žim i ta­da­šnji po­re­dak. Sve tek­sto­ve za ka­ba­re pi­sao je sam. Upo­re­do sa ka­ba­re­om, Bra­na po­kre­će i sa­ti­rič­ni ča­so­pis "Sa­tir", a sa Bra­ni­sla­vom Nu­ši­ćem osni­va pr­vo srp­sko udru­že­nje glu­ma­ca.
 
Rat­ni vi­hor, ko­ji je buk­nuo 1914, Cvet­ko­vi­ća, za­jed­no sa srp­skom voj­skom, od­no­si u Grč­ku, gde po­sta­je nad­zor­nik svih voj­nih po­zo­ri­šta, a sam je vo­dio voj­nič­ko srp­sko po­zo­ri­šte na Kr­fu. Po za­vr­šet­ku ra­ta Bra­na 1922. go­di­ne po­sta­je uprav­nik Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Sko­plju, a već sle­de­će go­di­ne pre­la­zi u No­vi Sad, gde u Na­rod­nom po­zo­ri­štu ra­di kao re­di­telj. Od­i­grao je i ve­li­ki broj ulo­ga u po­zo­ri­šnim ko­ma­di­ma, uglav­nom ko­me­di­ja­ma, od ko­jih je ve­li­ki broj sam re­ži­rao. Po­sled­nje go­di­ne ži­vo­ta Bra­na Cvet­ko­vić je pro­veo uglav­nom mir­no, u svo­joj ku­ći u Hi­lan­dar­skoj uli­ci u cen­tru Be­o­gra­da, ne pre­sta­ju­ći da pi­še i pot­pu­no se po­sve­ću­ju­ći ra­du za de­cu, pa po­sta­je sa­rad­nik "Po­li­ti­ke za de­cu", a nje­go­ve po­e­me po­put "Zun­za­ri­ne pa­la­te", ili "Živ­ko br­bljiv­ko" osta­ju do da­nas ma­la re­mek-de­la po­e­zi­je za naj­mla­đe.
 
Bra­na Cvet­ko­vić umro je za vre­me oku­pa­ci­je, 20. no­vem­bra 1942, u 68. go­di­ni ži­vo­ta. U Be­o­gra­du je, ne­ko­li­ko me­se­ci po smr­ti, do­bio uli­cu, ko­ja je po­sle oslo­bo­đe­nja ubr­zo pre­i­me­no­va­na.
 
Te­o­re­ti­čar knji­žev­no­sti i knji­žev­ni kri­ti­čar Sa­ša Pa­la­ve­strić ka­že da srp­ka knji­žev­na pu­bli­ka, na­ža­lost, ni­je u pot­pu­no­sti upo­zna­ta, ni­ti sve­sna zna­ča­ja Cvet­ko­vi­će­vog li­te­rar­nog de­la, i da je ono po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta osta­lo u za­peć­ku.
 
— S pra­vom bi tre­ba­lo da se za­pi­ta­mo za­što Cvet­ko­vi­će­ve pe­sme, po­put "Zun­za­ri­ne pa­la­te", ni­su na­šle svo­je me­sto u bu­kva­ri­ma i lek­ti­ri za ni­že raz­re­de osnov­ne ško­le, ni­ti zbog če­ga je u po­sled­njih tri­de­se­tak i vi­še go­di­na bi­lo sa­mo jed­no iz­da­nje "Pa­la­te", ko­ju je pre de­se­tak go­di­na ob­ja­vio "Kre­a­tiv­ni cen­tar". Bra­na Cvet­ko­vić je bio sve­stra­ni umet­nik, ko­ji je mno­go to­ga osta­vio na po­lju na­še knji­žev­no­sti, ali i dram­ske umet­no­sti i no­vi­nar­stva. Či­nje­ni­ca je da ni­je bio po vo­lji no­vim vla­sti­ma po­sle 1945, ali sa­da je 2011. go­di­na i no­ve ge­ne­ra­ci­je, ka­ko de­ce, ta­ko i od­ra­slih, mo­ra­ju da bu­du upo­zna­te sa ve­li­kim de­lom Bra­ne Cvet­ko­vi­ća — smatra Palavesstrić.
 
Pro­sla­vlje­ni deč­ji pe­snik Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić sma­tra da zna­čaj de­la Bra­ne Cvet­ko­vi­ća ne mo­že bi­ti za­bo­ra­vljen, bez ob­zi­ra na no­ve knji­žev­ne tren­do­ve i stru­je.
 
— Či­ta­va jed­na ge­ne­ra­ci­ja knji­žev­ni­ka za de­cu, me­đu ko­ji­ma su Dra­gan Lu­kić, Du­ško Ra­do­vić, Bra­na Crn­če­vić, pa i mo­ja ma­len­kost, od­ra­sla je i stva­ra­la je pod uti­ca­jem Bra­ne Cvet­ko­vi­ća, ko­ji je ne­dvo­smi­sle­no svi­ma na­ma pred­sta­vljao ve­li­ki uzor i in­spi­ra­ci­ju. Iz­gle­da da je sud­bi­na svih ve­li­kih umo­va u Sr­bi­ji da u ne­kom tre­nut­ku i u ne­koj epo­hi pad­nu u za­bo­rav, ali, sre­ćom, sve je to pri­vre­me­no, jer pra­ve ve­li­či­ne ni­kad ne mo­gu bi­ti za­bo­ra­vlje­ne — ističe Ršumović.
 
Da li će za­i­sta ne­ki no­vi klin­ci ot­kri­ti ča­ri "Zun­za­ri­ne pa­la­te" i osta­lih pe­sa­ma Či­ka Bra­ne, po­ka­za­će vre­me, ko­je je naj­ve­ći su­di­ja svačijem radu i delima.

 

BRANINI STIHOVI
 
"Pu­tem se­la Kri­vo­do­la lon­čar te­ra pu­na ko­la oda­bra­ne ro­be no­ve,
Lon­ce, čan­ke i ću­po­ve. Bi­će va­šar pa je zgo­da sve grn­ča­ru da ras­pro­da..."
"Ni­je pro­šlo po mi­nu­ta a do­le­te ozgo s pu­ta, mlad ko­ma­rac tan­ka stru­ka, ta­ko­zva­ni Zu­jić Zu­ka.
Mo­lim le­po rad sam zna­ti, ko sta­nu­je u pa­la­ti?
Ko sta­nu­je, jed­na mu­ha, ja zun­za­ra pla­vo­ru­ha. A vi ko ste, dra­gi go­ste?"
 
("Zun­za­ri­na pa­la­ta")
 

"Šta to ra­di ta­tin sin?
– Pred­sta­vljam ma­tor­ka!
Pla­ti­ću ti šta­pom čin!
– Ta je pla­ta gor­ka!"
 
("Živ­ko br­bljiv­ko")
 
Sreć­ko Mi­lo­va­no­vić | 14.07.2011. | Правда
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 26, 2017, 06:46:24 am »

*
PODSEĆANJE


ZABORAVLJENI BRANA CVETKOVIĆ

Reč je o najomiljenijem dečijem pesniku posle čika Zmaja

Svako vreme ima svoje heroje i svoje mučenike, svoje političare i vojskovođe. Ali kulturni poslenici, delatnici na polju umetnosti, velikani su za sva vremena. Nažalost, kod nas nije tako. Mi smo imali bezbroj velikih pisaca, umetnika, javnih radnika, koje smo, sa promenama režima, redovno zaboravljali. Danas, kada im vidimo grobove, zarasle i zaboravljene, trebalo bi, izgleda, da žalimo za prošlim vremenima i raznoraznim "nenarodnim" režimima, koji su i o tome vodili računa. Navešću samo nekoliko primera, a nećemo ići dalje od beogradskog Novog groblja.

Tu je grob Brane Cvetkovića, čuvenog "srpskog čika Brane", najomiljenijeg dečjeg pesnika posle Zmaja, nenadmašnog pisca epigrama i tvorca specifičnog tzv. beogradskog humora, pozorišnog poslenika, kome će iduće godine biti 130 godina od rođenja. Umro je 1942, istinski ožaljen od vascelog Srpstva. Već iduće godine dobio je svoju ulicu, da bi joj odmah po oslobođenju naziv bio promenjen. Ni danas je nema, niti ga se bilo ko u kulturnom Beogradu seća.

Zatim Vojislav Ilić - Mlađi, kome će iduće godine biti 60 godina od smrti. Kada smo prošle godine podsetili javnost na ovog velikog pesnika, predlažući da jedna ulica ponese njegovo ime, njega su spustili i zatvorili u okvire rodnog kraja, gde je proveo najkraći period svog života, umesto da su ga vratili na pijedestal na kom je još za života stajao.

Veljko Petrović, pesnik Vojvodine, član Jugoslovenskog odbora, banjički talac, predsednik Matice Srpske, kome će iduće godine biti 120 godina od rođenja, iako ima ulicu, njegov grob nema dostojno obeležje. Drvena piramida u aleji narodnih heroja označava grob jednog od naših najkulturnijih, najplodnijih i najboljih pisaca, po rečima savremenika. No, ona je nažalost, i znak zaborava njegovog Sombora, Novog Sada i prestonice u kojoj je proveo skoro pola veka. Kada i te piramide nestane, njegov grob nalikovaće "studenom, bezimenom grobu istrulog, zaboravljenog Turčina" (Marijo, gde si?).

Pored njega počiva Milorad Panić - Surep, kome je ove godine bilo 35 godina od smrti. Ni ovaj pesnik i prevodilac nema spomenik a mislim da ni jednoj ulici nije dato njegovo ime. A setimo se samo da je njegov odlomak iz govora sv. Vladike Nikolaja iz "Politike" od 1939. godine "Čiji ste vi, mali Srbi?", juna 1968. donelo "Pravoslavlje", zbog čega je bilo branjeno i gonjeno...

I tako, još mnogo, mnogo velikana leže zaboravljeni, iako su veći deo vog života poklonili našem glavnom gradu. Da li će ih se još neko nekada setiti?


S poštovanjem Vaš čitalac
Branislav A. Žorž, Beograd
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: