Đorđe Marković Koder (1806—1891)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đorđe Marković Koder (1806—1891)  (Pročitano 18179 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 21, 2010, 02:17:29 pm »

*




ĐORĐE MARKOVIĆ KODER

Đorđe Marković Koder (Sremska Mitrovica, 1806 — Novi Sad, 18/30. april 1891.)
je bio srpski pesnik i prevodilac.


Imao je trideset godina kad je kao pravnik, "jurat", iz Pešte 4. juna 1836 uputio jedno pismo Vuku koje se i sad čuva u Akademiji u Vukovoj zaostavštini i potresno nas podseća na čitav jedan prohujali svet. Obraća se Marković
Vuku. — "Mužu, i srpskom filologu, i vkusnome srpstva Glasniku..." moleći ga za njegovo "mjenije, i strogu kritiku" priložene alegorije na pra ljudi pod nazivom 'Ljubov grlice k svome drutu'". Vuk je, doista, posle mesec dana odgovorio, pošto je, raspitujući se, ko je i šta je, doznao da je novi pisac učen čovek i jak u stranim jezicima. Ali šta mu je odgovorio ne zna se. Marković nije mogao odoleti iskušenju nego je svoje "djelce" nešto docnije štamptao pod promenjenim naslovom "San grlice".

Marković je Romoranku objavio dvadeset i šest godiNa posle pisma Vuku. Tih četvrt stoleća, između 1836 i 1862, on je prolutao svetom, ne samo po Evropi nego i po obližnjim delovima Azije i Afrike, da ne pominjemo južnoslovenske krajeve. Sve te zemlje on je prešao pešice, od naselja do naselja, od konaka do konaka, nadničeći ili zadržavajući se povremeno po gradovima gde je nalazio efemerne službe da prezimi, da bi ga s proleća nakon lutanja opet išao sve dalje i dalje.

Njegovi savremenici tvrde da je govorio i pisao mađarski, nemački, starogrčki, novogrčki, latinski, francuski, italijanski, turski, arapski, persiski i jermenski. Ako se sme zaključivati po imenima koje navodi na pretposlednjoj strani svoje knjige, gde pominje Njutna, Bekona, Šekspira, Laplasa, Humbolta i "Pančića travouka", njegovo je znanje bilo doista prostrano i raznovrsno.

Bio je sve i svašta u tim lutanjima: čak i dragoman, konsularni tumač u Carigradu. Zatim je otišao u Anadoliju. Beše "prvi Srbin koji je bio na razvalinaša Troje... i koji je onde zapisao svoje ime srpski, ćirilicom, na ruševinama što se sada iskopavaju". Pohodio je nekoliko puta jermenske i persiske krajeve i Afriku sve do pustinja i oaza. Uvek apostolski i siromaški.

S vremena na vreme vraćao bi se u otadžbinu i živeo u Novom Sadu ili po Fruškoj gori. Tako je za mlađih dana bio jednom i činovnik, prevodilac nod okružnog suda u Novom Sadu. Drugi put je otvorio školu borenja najpre u Varadinu, a zatim u Temišvaru, prestonici tadašnje Srpske Vojvodine, gde je bilo dosta oficira i "kao vešt u mačevanj ... učio je u tome i mnoge znamenite u ono vreme ljude". Iz tih vremena, naročito u njegovim mladim i srednjim godinama, savremenici su ga zapamtili kao velikog originala, neku vrstu "prirodnog filosofa", "gimnosofiste" i "pramudraca", koga bi "stari Jelini uračunali u svoje mudrace da je živeo u njihovo doba", jer je bio "zapravo Diogen u svačem".

Nadimak "Koder" (a to je švapski oblik nemačke reči Kater, mačak) Marković je stekao zato što je voleo skorup.

Koder je živeo posle objavljivanja Romoranke nekih trideset godina. U sirotinji, po salašima, od tuđe milosti, ali je za sve to vreme stalno čitao, studirao, pisao. Pred smrt je rekao lekaru u bolnici da ostavlja dvesta tabaka rukopisa.

Kad je umirao, Đorđe Marković bio je već davno zaboravljen i u književnim krugovima i u Novom Sadu u kome je veliki deo života iroveo. Obična sudbina ljudi koji dugo žive, a naročito umetnika! A nekada, o njemu se govorilo, pisalo, i on je na neki način uzbuđivao ljude kao prvi romantički pesnici i, kao indiski jogi ili grčki mudraci, jer se čitav njegov život, svakodnevno njegovo ponašanje, misao, reč, delo, jednom reči svaki njegov gest odvajao od ostalih ljudi, a ipak se nije moglo reći da on pripada jurodivima i umobolnmma.
Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 02:18:46 pm »

*

NESHVAĆENI POETA IZ SREMA
ĐORĐE MARKOVIĆ KODER, PESNIK I PREVODILAC

Pesnik i prevodilac, učitelj mačevanja i gimnastike, svetski putnik, rođen "u Viziću ili Binguli u Sremu" — Detinjstvo i prve školske dane proveo u Sremskoj Mitrovici — Izuzetno obrazovana ličnost, poliglota velikog formata, napisao pet spevova koji tek u novije vreme dobijaju ozbiljnije tumačenje

Osim godine rođenja, 1806, ne zna se tačan datum a ni pouzdano rodno mesto Đorđa Markovića Kodera, pomalo zaboravljene, ali po mnogo čemu zanimljive i značajne ličnosti 19. veka. Zavisno od izvora koje su koristili njegovi biografi, odnosno istoričari književnosti i saradnici brojnih enciklopedija i leksikona, pominju se tri moguća mesta u kojima je ugledao svetlost dana: Sremska Mitrovica, Vizić i Bingula u Sremu. Sva ona imaju nekog smisla, s obzirom na životnu putanju Koderovog oca i čitave porodice Marković.

Poznato je da ovi Markovići potiču iz sela Zlatarić kod Valjeva, gde je prema zapisu Koderovog brata Jovana rođen njihov otac, čije ime do danas nije utvrđeno. Kako tvrdi Staniša Vojinović, uporni istraživač Koderovog života i rada, u onim burnim vremenima početkom 19. veka pesnikov otac se doselio u okolinu Sremske Mitrovice, gde se bavio trgovačkim poslom. Svojom suprugom, iz roda Petrovića u Segedinu, po svoj prilici se oženio po dolasku u Srem, i sa njom imao tri sina: Đorđa, budućeg pisca i prevodioca, Kuzmana, trgovca, koji je ostao da živi na očevini, i Jovana (rođ. 1815. u Mitrovici), kasnije sekretara kneza Mihaila Obrenovića.

Sam pesnik će saopštiti savremenicima da se rodio 1806. godine u Viziću ili Binguli. Neposredno po njegovom rođenju, porodica se preselila u Sremsku Mitrovicu, u kojoj otac uz pomoć ženine rodbine otvara trgovinsku radnju.

Bilo je, izgleda, predodređeno da Koder nastavi i održi rad očeve trgovine. Po tome se može zaključiti i da je bio najstariji sin. Naime, u Mitrovici — koja je u to vreme bila "bogato i razvijeno naselje", sa pravoslavnom i katoličkom crkvom — dečak je završio nemačku osnovnu školu, a zatim i poznatu Matematičku školu (iz Vukove prepiske se vidi da je i on nameravao da u njoj školuje svoga sina). Potom ga šalju u Segedin, kod ujaka, gde je trebalo da izuči trgovinsku struku i osposobi se za vođenje mitrovačke radnje. Međutim, Koder je žarko želeo da nastavi školovanje, što se i ostvarilo posle smrti ujaka trgovca, pošto je brigu o njemu preuzeo drugi ujak, Arkadije Petrović, pravnik i gradski beležnik.

U Segedinu je Đorđe Marković završio pijarističku gimnaziju i filozofiju (VII i VIII razred gimnazije), a potom u Šarošpataku i dvogodišnju pravnu akademiju (1829 — 1831). Svestrano obrazovanje će upotpuniti u Pešti, studirajući pravo i medicinu, uz sve to slušajući vanredno predavanja iz estetike, astronomije i drugih disciplina (1838 — 1839). Istovremeno je učio i usavršavao više stranih jezika: francuski, engleski, italijanski, grčki, sanskrit... Ostalo je, takođe, zabeleženo da je poznavao i starogrčki, latinski, mađarski, nemački, ruski, turski, arapski, persijski i jermenski jezik.

Koder se bavio mnogim stvarima: radio je kao pravnik, učitelj mačevanja i gimnastike (podučavao i sinove knjaza Miloša), kao i borilačkih veština u Artiljerijskoj školi u Beogradu (buduća Vojna akademija), bio tumač kod pruskog konzula i u engleskom poslanstvu, često putovao po svetu... Na primer, toliko ga je oduševila vest o Šlimanovom otkriću Troje, da je odmah pohitao da je vidi. Neko vreme je imao i sopstvenu školu mačevanja. Pa ipak, ne retko se izdržavao od milostinje prijatelja, jer nije bio sklon državnoj službi i nervirala ga je birokratija. Najviše se družio sa Milovanom Vidakovićem, Simom Milutinovićem Sarajlijom, Jakovom Ignjatovićem, Đorđem Popovićem Daničarom, Đokom Kamberom, a posebno je bio vezan za Sarajlijinu ženu Mariju, svoju rođaku i dobrotvorku. Mnogo je čitao, bio pretplaćen na više knjiga i časopisa.

Umro je 18/30. aprila 1891. godine, u Novom Sadu, gde je najpre sahranjen na Jovanovskom groblju, a kasnije su mu zemni ostaci preneseni na Uspensko groblje i smešteni blizu groba Jakova Ignjatovića.

Za života, Đorđe Marković Koder objavio je jedino spev Romoranka (1862), dok su mu u rukopisu ostala još četiri obimnija speva: San Matere Srbske, Devesilje, Mitologije i Iskoni. Ova četiri dela priredio je i u knjizi Spevovi objavio Božo Vukadinović (Beograd 1979). Takođe, Koder je ostavio i rukopis Slovara (ni to nije sačuvano u celini), koji predstavlja zbirku proznih i poetskih "tumačenja" njegovih neologizama. Inače, među istraživačima ovog pesnika vodi se polemika oko toga ko je, zapravo, preveo bajku Godina Hansa Kristijana Andersena, štampanu 1858. u književnom listu Sedmica. Zbog napomene "preveo Đorđe Marković", jedni misle da je u pitanju Koder, a drugi da je reč o novosadskom svešteniku istog imena i prezimena.

Poduže pesničko delo, spev Romoranka, kao i ostali Koderovi stihovi, do danas su ostali nedovoljno razumljivi većini čitalaca. Uostalom, i nadimak kojim se služio nije dovoljno razjašnjen. Dakle, njegove hermetične pesme su pune "govora trava i cveća, ptica i vila, navode se geografska imena mesta u Sremu, jednom rečju tu živi poseban svet, ispevan specifičnim pesničkim jezikom" (Nada Janković). A taj jezik je pun neobičnih reči, kovanica, nerazumljivih sintagmi, pa je čak i čuveni Veljko Petrović prebacivao pesniku da je "zabrazdio u čistu ekstravaganciju i grotesknost izraza". Tek u novije vreme biće više razumevanja za neobično Koderovo stvaralaštvo, a sam on vrednovan kao jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma.

Uopšte, o zanimljivoj i tajanstvenoj ličnosti Đorđa Markovića Kodera poslednjih tridesetak godina je napisano više i objektivnije nego prethodnih sto i kusur leta. Onima koji žele da se detaljnije obaveste o uzbudljivom i nedovoljno proučenom Koderovom životu i delu, preporučujemo da pročitaju knjige Staniše Vojinovića, Koder (Beograd 2005), Save Damjanova, Koder — istorija jedne recepcije (Beograd 1997), ili, pak, poznate Memoare Jakova Ignjatovića (Beograd 1966).


Dušan Poznanović | april 2008 | Revija KOLUBARA
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 02:19:34 pm »

**
Stihovi Đorđe Marković Koder


SAN MATERE SRPSKE

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Nisu Fruškoj gori ravne proče,
Blagajnica, kiptilo od voća
Fruška, ravni Srem, vi ste Boži trem
Ravanico! Vile Pardisico!
Ti ćelico, Svete Stindirkinje
Tu prepoja Nebes' Stanarije
Zar tu nagliš parasiti drugo?
Prevremeno u zemljicu poći.
   Gledni oko tebe, Blažiskrase,
Žute klase, Duše Spasisenke
Št' u putiru i na Disku leže — — —
Razmrsi mi tvog Uma baruse,
Seti s' slatke Sunca opomenke!
Ne jadiši, daj pokojnim mira.
   Gledni Sasu, lepu do nje Macu.
Grahovinu i Ivansko cveće.
I tisuće što s' stostručnim slovom
Odivići, hej! ucvelke daju.
Da je meni Omirovo lilje
Il' Pindara vispra tronosilje
Zlatousta da su medna usta
Cliput'upe zar bi razjagrio.
Mudrina što seje, krt um sriče,
Do čitanja, nikad s' ne osvesti. —
   Kad zaječi zvono Manastira
Jek s' proskita gorom i dolinom
Zagoneta gorskome pastiru.
Zlatne boje liju žuti-kosi,
Posredice prelivaju krila
I vlapkaju celac doliplasom.
   Tu pčelice što se prečešćuju
Putirići medonosna cveta,
Obnožijem u ćelice hite.
Rojevi se o grančici klupče,
Kad s' matice ponosito kose
Matičnjakom u praznice mame
Povataju, pri' lički se sprate,
Slatki ravak i lekovit grade
Tu Matica što Živicu prati.
Kad izmeno c'o dan tako rade
Kandica ti milica poklizi.
Skot uzdane Sobrište ga draži
Teško ti se ovog rastajati! —
   Tu su biljke, lekovite trâve,
Tu melemke od Tvorca sozdane —
Da kad muke na srce navale
Odlaškaje i svanuće daju.
Što se kupe izmeđ Gospojina,
Kad im soci tr'u i kosnu bôle.
A neke pak tek u svoje vreme.
   Tu su majke travouke duše
Ne poznaju céret Livolovca,
Tu device nevinoga veka,
Št' ustidice' tajce Zorobiljče.
Njiov presad klica kô vrbica.
Tu je troskot od nastupa trava.
Srdačka što srca bole leči.
Crven plavuz od Gaveza cveta
Što prekali kipel Sdruskalica,
I tu ti je od Uroka trava
Kad ti snaga ne može da spava.
Tu su ljute žile Kukurika
Što kad skotu prišt u gršu dođe
Nadmu guku, pa je i prokinu,
Pa ti spasu bolno od propasti.
Tu su proče presađene trave,
Što s' po Sadi, seju i timare,
Kao Neven divna pola trava.
I tu ti je Bogorodičnjača
Kad učeni oba veka biljka.
Lokice su jasno uličene
Tâ pristojna prirode Namenka.
   Tu studenci, gorski potočići.
Kroz lekove što dole šikćedu,
Pa ti mlazom košićare kreću,
Di se zrnce smleveno dobija,
Za kvasaste mini-poskurice
Za vekova što stare — ne mlade. —
Bogugodne, bez Zamerke, Žizni.
Oprezice pod vršnjaci peku,
I to ciglo spasenija radi.
   U slatkom je sklonjena gorčina,
K'u slabini črezvič'na jačina.
  Kad ti na te gore i planine
Nasednedu zagušni oblaci,
Proderu se plahovito pljusnu
Bujicaju, proruše, zaguše,
I obore sve na zemlju crnu.
Grdne grme, plodonosne voćke
I jalova stablja i oklamke
I lozice, bubre volujarke,
Mirkovaču, i providnu dinku,
Mirisave tamjanike, drenke,
Smederevku, i slatku Skadarku
Koje kaplju putirkinju daju,
Spasitelna ponjatija radi.
   Kad provale zbrišu Zemske krase
I kolebe, rogozne kućerke,
I poruše i sa Zemljom sravne
Pa ti krenu plahovito nose
Skota, perno, i proče marvinče.
  Jengibule, ubrađene mome,
Jetrvice, i neveste mlade
Oštećene sinje udovice
Lomne starce pati-prenosilje
Nasisčadi, stalarce, sikanče,
I blizance iz kolevke trza
Besni talas nemilice valja,
Koritance u njemu siroče
I paune, pedičaste morke,
Sve preliva i plassuljom guši,
Perno grca, pasitravče mrči.
Jedno ječi, drug' od muke stenjči,
Pomoć ište, gore ruke diže,
Pa se razno po nalogu snage
Što u borbi nije iznurena
Jedno duže, drugo manje muči.
Oborilo u vodicu lice,
Pa se nosi dok se ne utomka,
Na dno sedne, tamo se klanulja
Dok s gorčina Žuči ne raziđe
I zlatna se tu rastvore puta
Naduveno vodom lakoleši.
Ološeno s' na mutnici vesa,
Čas po glava oborice viri,
Bele ruke, zlatne Narukvice
U zrak diže raslabljene splivom,
Ladnim, jadnim grozine središtem,
Di su jasne Žizni uporice,
Mašati se, i odolak traži.
   Neko telo klade s' dočepalo
Čas po gnjurne kô plovac klamulja,
Koleba se, gorku čašu pije.
Sladak život jako ga se seća,
Za senku s' i sjajno gvožđe maša,
Tek da mu je na prud da izbata,
Gusta snaga, slabog topljenika.
   Neko telo za smrek je zapelo
U nedrima čado pretisnulo
Pa se lenta talasilja mlasom
Kô lentasta kreza lešnjik' resa
Kad mlavulja, ljuljka prelivice.
   Druga grešna poleđuške leži,
Izbasala na prud u kraj brega,
To od straha što je od umora
Uginula, modro joj je lice
Olakšica kol'ko vode ključi.
U nepravdi vel'ka naprasica,
U nedrima Sade-Maramica,
I u njojzi do tri Naforice
S prečešća je dečici ponela,
Povratak je sladak izgubila,
Tu joj čada, troja siročadi
U ritici, bez nege i rane,
O vratu joj bila Amajlica,
U njoj češljić, dešnjak i mrvica,
Od propasti ne s'čuvaše čini.
   Na Platancu vrisko-ljuštikastom
Podmladice vesel'a Zelen'la
Zapelo je umoreno telo
Jedne lepe crnooke deve
Grudima je đerđev pretisnula
Međ vučila raspon je odvugnô,
I poruba Ambez oštećeni.
  Evo šta je na đerđevu vezla:
Kako mili Sunce iz Zrenika,
I kroz goru kako biju zraci,
Sve (čislene) Fruške Manastire
Od Dunava, ravnim do Dunava,
Usamljeni Šumadijom Fenek.
Irig, krasna ta Srema Čelenka
Čije prsi u ravnice Srema
Kô Sokola udivice trúse
Rasprostrta obestranke krila
Fruškogorski ponosni Stindira
Udivice trupini presvaja,
— Kô kandica od blistca se blista —
U koj s' krasi Srema ukopiste
Rekao bi da s' Fruškom poleće
Ta Jedrilja Fruške Plosadinke,
Posavije sa oboje strane.
Razlučeno ladnom vodom Savom
Vajkadašnje Rimsko Naselište.
   U tom snimku izvezla Pastire
U ruci im Žalke-Dižulice
Od mirisna svete gore drvca.
Uriptana zaptikedridanca.
   Jošt veliki jad je tu izvezla
Taj je bio: iznemaže Ovca
Ugrižena zmijom jedovitom
N' izlečiše svi vrača-propiti,
Na izmaku staze savijače,
Koja luči goru od livada
Kod izvora pod razgran' Platancem,
Od dlanasta Krusiljasta lista
Udubljena bi tu Ikonica
Obimčićem limo'terčem vencem,
Što nevoljnim isceljuje bole.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
 
   Dalje vido' umorenu drugu
Smeđe kose plose po talasu,
Naduvsno nagrđeno lice
Ucvelene obe bile dojke,
Ta zapela za neki vajatak
Pa s Talasom tamo amo vesa.
   Ta je krotka imala za druga,
Koga knjige Bogomoljke teše,
Jer on svetu tajnu predržava,
U oltaru okrenutom suncu,
Tronosrc' u strahu i trepetu
Ispituje i Duha preziva,
Da mu krepi i srce i dušu,
Udostoji Nebesnoga dara,
I počuje tople Molitvice
Koje čini: za Zemlju Cesara,
I vrhovnu svete Crkve glavu.
Za građane, kao i težake
Koji znojem Zemlju zaranjuju,
I moli se za bodre Junake,
Koji čada parase i Majke,
U Sotine devaju Sevaljke
I diče se ostrljem Bajonke
I krv liju za Cara Stativo.
Od po muke podižu se Unke,
Kad car Silni Austrijskoga Doma
Predce fali, 'pomene potomke
Sve na hrabrost, Iskrenost, poslušnost.
Na uslugi stoje kô sokoli.
Klanjaju se Josifu do zemlje.
Ime svoje u dnevniku veče.
   I ta krotka Bogugodna duša
Što se moli, za danče, pelenče,
Za pečalne duše i nevoljne
Spominje ih pred Trojstvom se klanja
Da ih primi, il' da ih isceli,
I taj isti Boži Ugodniče,
Što san tera slatki sa očiju,
U ponoći, kad nastanu plači
Majke Božje, njena stradanija,
Bole njene u stadu ponavlja
Taj ne može milost izmoliti,
I morade uginuti druga.
   Tu se gubi i um i umište
Jer se smrtno od svoga postanka
Sve zamera, i sve Nebu greši.
Dok bi zbrisô počinjene grehe.
Trebao bi celokupne veke.
I kad zbriše, pik nanovo piše,
Jer lišaji što s' kraste po njemu.
Njegova su kuči-Alvatišta.
Što s' izmeno dižu i padaju,
Zaboravka, umnog Obrtaljka! —
On izdiše, a odjeke niže,
U Sladarku "Biće bolje" piše.
   Nikad umno dokučiti neće
Ma cô vosak što pčelice grade,
Iscedio, i c'o pretopio
Iz cvetića koga Zemlja plodi,
I zgradio Koturiće, sveće,
I provlake, buktirke-mašale,
Ponalio Jelej u kandilca
Koliko je tek na Nebu nica, N
ikad mračne ozračiti ume,
I izbeći samrt i opelo.
   Nedostaci skrovišta Katanci! —
Jednog Sunce u visine greje
Jer u njemu on Oganj polaže,
Kad u visu tisućama stapa,
Pakostne su i britke visine,
Tu crveni zar soci pocure
A drugi se protivno domišlja,
Topli zraci postaju pri Zemlji
Ševrda se stihije se grade.
Kad s' izrade onda ti se gade
Na Ševrdke, i puor — Načala,
Kad ti toncem u moru dohvati
U dubljinu Trisjaseta Metra
Šiljkast tonac klanja se kô slamka
A zatubast kol'ko vata ključi
Pa ni jedno nekučinbezdinu.
Di su Krajne, di li okoline?
Di l' protivni Zamicka umiljci?
   Kad se gledi iz strmne bušine,
Bleđe lice sve Neba plavine,
Ispne li se tisućama stopa
Sve visinom u crnilo raste.
   Smrtnom oku, tajne izdajici,
Pretegô je Tvorac crnu pošu.
Porubio ponicke u tajne,
Jasna svetlost, bez koje s' ne gledi
Oči vara, i boje preliva,
Evo kraste, što na Mozgu raste! (——)
   Kad mi umni Naučar plonari
Kroz dve točke Osovinu svede,
I unakrst, kroz dužinu prugu.
Te pomole obe, četir' kraka
Da li mu je na krajtočja sesti,
Pomoćnic' u Zraku 'stati'sati
Isceliti bolno Ležičislo,
Čislom niknut u stase propasti,
Nabrat Sase u tom Zaosavju
Polučiti Hrama Dostoinku,
Zar bi mogô razgrejana srca
Preseliti u Zalok Meseca! —
Razjasniti dužine pučine,
Krasnog Znanja svoga Ime spasti?
   Zvezdičari visokoga Uma,
Što blistice vataju na stakla
Umetnuta u duboke trube,
Kad izmetnu odušku na Zvezde
Umne krake iz točke povuku,
Po razmicku njinog usadišta
Dokazuju njine odstojbine
Pa i one što vanredno mute
Predskažedu, kad će koja poći,
Al' ne znadu to da na dlan slože
Kako prose u dubljini stoje,
Njino čislo provozlazi misli.
To ti stakla i Pusule lomi,
I izmara najbolje rakamce.
   Kad će, Bože! naš Um nogom poći?
Ti vididu Živo u Mesecu,
Dokučiše gore i planine
I okolne neke vedre zrake
Koj' je tanak za nas Prizemnike —
Tu bi Život, kô žižak utrnô
No kakva su ta Micala stasa,
Čim s' pitaju, biljkom al' varivom?
Nek' doseti tude teglislovce
Ozakoni, i načička stablo.
   Tu jezera i vodice vide.
S daljinom s' u dogovoru zraci
Ti se kriju od oka i uma,
Brižna Duša od postanka stroji
Stoletije drugome dodaje
Pa kad umni nazidaju kule,
Ha! Za Perčin Mesec da uvate
Takne l' jedno sjajno telo, drugo,
Poremete Osnov-Poučicu,
I polome škripce i stativa,
Pokidaju cepce i srdačku,
Pik nanovo, kozje noge grade,
Ostadoše Koze i Kozlići
Dve ribice, pa i neke deve
Tu i vesi, ljuti škorpioni,
Pa i proči znameniti Znaci
Što odavde tamo preseliše,
Da odande, kad nas zakonišu,
Otud stroje Mesece i dane,
I Proleće, Leto, Jesen, Zimu
   Kad s' u Zemlji zagušaji rode,
Pa kašljiku izbljuju slabicom
Zemljoslovac iz Sedenca nubi
Razgoveta, dubi, rubi, sudi,
Ispituje koga li su veka,
Da l' topišta, iliti Ognjišta
I vatati ugljence kamence,
Istražuje njine rodičaje
Proriva ti od vrška Stativa,
Proturine i razna splatišta
Riulja do sreditočnog Ognja,
Pa tragulju Uma posuvrati
I preživa dosaddoumištem.
Tu je tučni prag, i tu Ad uma
Tu pučina uma razdrumije.
Po bistracu tu mute Zverenci
Bespokojna Čovečija duša.
Ta izmišlja tek uma strmenku
Njom promišlja do protivsvetlišta.
Kuči, s'bira, i šire i duže,
Dobro vidi u Boga je ùže,
Kojim s' tajne te meriti daju,
Mešt' vodice, voli gucalj šire
I ne mari, ma svisla od suše
U tom leži Besmertije duše.
   Od mraka se ona jako gnusi.
Mračni predel ta sebi sagradi,
Njime sebe, proče duše plaši,
Kad do Ada poizmetne metu,
Odanice kad obori Lice,
Kad na svetle pogledi visine,
Sjajna mesta u prestole s'gradi
I u njima Nagrade polaže.
U protivnoj i u tavnoj strani
Patnje, Huke i Muke-Cijuke.
Razgranija crne grešne duše,
Za to s' trza, jerbo Bogu greši. —
Čini joj se, da crvići pištu,
Na živome i sjajnom ugljenu.
Crvotoči, same sebe loče.
Izmišljenkom sama sebe plaši,
Zaplašena, sama sebe blaži.
Evo stuba Umne Dostoinke!
Zato, mila odvejana drugo!
Ne kuni mi, ne kidaj s' za mrakom
Blago onom kom na svetu svane.
Sunca zraci, poslastice veka
Razjagrije, divni Mirisilja,
Prujne rose, i njeni bistrica
Za tim slad'com budi oblaporna.
   Ti ne kuni, daj pokojnim mira.
Bez nužde mi ne stvaraj kumira!
Niko s' nije okovao sveta.
Ta kakvo je srce materino,
Što se želi skloniti sa dana?
I za sobom pilež ostaviti,
Da mrvice milostinje kamči,
I poboja suzama da rosi.
Da s trapeze tuđe stidak lovi.
N'očešljano, gadno, Samoritče!
Postarano, bedno utajkano,
Žvalo slino, ah! Živo opelo,
Što se rani od trećega tasa,
Kog učredi Zakon svete Crkve,
Da ljuštikom Jela sa povraza,
Okorena usta od groznice,
Silom kani, za kog se ne mari.
Krasno leme, i besmrtno seme!
Meuriću, dostojna Slavino!
Hej! pervenče, Čeznine skrasište,
Kad golina kroz ritu proviri,
To se turka kojekud potuca
Dok ne dospe Žalno do gradišta,
Razplatištu u Sadicu padne.
   Na Gnusici tu Razplatac para,
Kad teglice od medni Ustašca,
On ostrinom luči, kad tenicu,
Plati, mozak selka, Zricu traži
Di Dušica života prebiva,
Pa ti rije čak do Sočivice
Maramicu kida sa Slezinom
Na tolkovki vračima predaje,
Pa u jamu Žvaljuštinu složi.
Nikog nema od najmilijega.
Da mu kapke svede, novčić metne,
I umije Zemske sotrvine.
Muška glava, da triput oglase.
Da čuvaju leša od načetka.
Daj ti mrtvom posledne miraze!
 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

   Iz gorice golubica,
      Poletila potoku.
   Ro-om golub gorom guče,
      Za prežalkom premuti,
   Ne vidi l' di, o gorice,
      Sivu mi golubicu
   I sa njome čedo milo
      Ciglu oka Zenicu.
Šta bi golubici?... Sanaricu?
Dad' dad' amo milu Sanar...
Drug je pita: Kakvu Sanaricu?
Ona sanja: Ta potoku nizi
Ogorak je, za prežalkom muti.
Smrliće, topole okrasice
Žuborke miuljke, mišje Uvo
Pita: Zlo l' grlice gonoveta,
Pa romulja po pijućem pesku
I vetrence kljunom tilobrazi.
   Sjajno je već premililo
      Neba plav svod svetlilo.
    Kako ona od goluba
      Sivog svog odsustvuje.
   Pod Jelom je, u žalosti
      Suzom potočić doji.
   To, od tuge di sivčetu
      Kobac temence bije.
I di resu teničicu
   Iz nje spliv mozak sisa
I kopa mu sjajna zrnca
   Da ne vidi svog roda
Iz potiljka jezik siknu
   Da ne mili svom revu
I prelomi tri rebarca
   Bezzlo srce iskamdži,
Dole kaplje ihor-krvca
   Za njom Božur izbija,
Pa čerupa pamna perca,
   Vetar ih gorom veje,
Poškropeno krvcom jedno
   Odvejô je jadnici.
Koja kad je svog' otrzka
   Kostru žalna vidila,
Pogledala u Sunašce
   Od njeg' iska oprošćaj.
Bistrac kljunom zamutila
   Tri kapljice spustila,
Prvu kaplju svom golubu
   Drugu Čadu namenu.
Za odanut' kad je treću
   Kaplju ona gucnula,
Iznemogla, klonula je,
   U potok je tonula.
Tu izrasla vrbičica
   I na Gibcu Suzica,
Koju kuka Kukavica
   Od ogranka do mraka.
 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ah! o goro, lišila se lada.
Unutrica trenni vispriptica,
Urevica Žubor 'tiburčića,
I sitnica Majkine dušice
I dosad su odlazili druzi,
Ali nisu pomerili puta.
I ti, lovče, ptičja Žiznogono,
Dabogda ti iskočilo Zrnce
Ono zrnce, što ti pita srce.
Al' sam tužna ja kratkoga veka
Zorica je naš sastanak splela
Ko Jesendan štono svede svilu
Veče nas je rastankom proklelo.
O Meseče! kazuj kratke pute,
Potočiću, di se drug moj bavi
— Di grlice gode iz Zvezdica
Oboreni u vodi grančica —
Zamutiću kljunom bistru vodu,
Požalku ću Suncu namenuti,
Oprosticu druga izgukati,
U bistracu Nebo ću zaneti
Razvaditi sve protivne senke,
Nek s' vodica sa Zvezdama ljubi,
I odane grešno na Zemljici.
Pri priblišku prestolni blisticah,
Napiću se, život prekinuti,
Nek s' rastanak grli sa sastankom,
I venčaju vedri Zraci s' mrakom.
   Tanka žico! žizni osnovico!
Preko tebe neravnice leti
Iz srdačke kideljak-cepuljak,
Po gorice nicku i pronicku
Čunčić plovi, što srdačku doji.
Žedno srce gorkom kapljom poji. —
Zar je takva grlice sudbina?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 02:20:05 pm »

**
Stihovi Đorđe Marković Koder


DVA LEPTIRA

Zbegle su se magle i mrazovi.
Progonicom pneulka selencem,
Rasclipuće nabubrile pupe,
Što ti zimi sanak boraviše,
Po mlakama oživile ulke,
Pijavice biju kroz ulice
Žvalka školjka razjapila pole,
Slinovlači uglibice rije,
Meur' zapti zračke lakotili
Kroz vodicu, na licu joj prsne.
— Napenica u vodicu, Zrak u Zrak —
Odvugle su grudve pruži'lice
Riju, snoboravke u Zrak biju.
  
   Odanulo, život zapatilo
Tera, bije, i presvuda žuri
Baruse se i rutave vitke,
I bistaju ivovine žarke,
Rute pčele: Na Život na Zdravlje
Lasta dođe iz topli zemalja,
Roda klepće, nad dimnikom veze
Voskresice s' sve ponevidilo.

  Na Sunce je izmilila Mara,
Šaren s' Leptir čaurice manô —
Talasa se po mlakom vetriću
Senke baca i boje preliva,
Pa besedi po belom Seltiru:
'Oživico! iz Snoborisanja,
Već simuljiš i leniš po Zraku
Kazuj meni: di si dangubio?
Porobica cele Zime bio.
Jesi l' tamo plonio po Krinu
Utajnene jasnine di pio?
Padalice, razbirodoslovce
Izmetice, toplotom domićen,
Mastivice Žute usukice,
Sa krastice žuti prašak snimô?
Da l' celivô, sitne utrimice
Zlatna ustra cveta Suncokreta
Il' čamio ti, di, na Dvocvetu
Da l' cencićem tipkô Zumbul beli.
Il' Nevena obrimao Krili,
Na sunčastoj plilki sanovao,
Kad s' izrastô tanke košuljice
I snimio na smilj i plavomilj
Ded naumi: di si stanarisô?
   Na to njemu beli proromori:
      'Ja se trgo' iz neke nesvesti,
       Kako mi je i kad dan svanuo,
       To ja ne znam otkud da ti kažem,
      Men' praoci stari moji vele
      Da sam bio, ja, podoban Žiru,
U Nevinku, ko det' u povitku,
Sve to ne znam, tajna je to za me.
Samo vidim gospodska sam stasa,
Krilca čistim na jarkome Suncu,
Ukrašaj im od rosice čuvam,
Od nje s' klonim, a u njoj se kupam
Pa ti stasam na Prolećnu Sasu
Mi smo, druže, što proleće glase!
   Na to belom žuti protiv'slovi:
'Da smo rano mi na rosnom Cvetu
Padamo u pleti-Zamajice,
Od pnušasta lako svilka duvka,
Što ti grade Slov'obilazice,
Kad u Celcu Haljinice tope,
Plairasto, oči razrogače.
Kad umotre zrako'livke boje
Putiriće celce celivamo. —
Žaokice, crne čavorice
Udivkane u boja raznine
Smelkane su po šagrasti krilci.
Jagrasija-prašak na njim stoji,
Lakoleši kô zorke pepeljak
Na cepači, ili trnovači.
Te miline, to su nam' pokoji! —
To je tako: al' nam' stane leto lako.
No preteci, kakve smo mi hasne?
Kad nam vrsni žitelj ote slavu
Koji kupi soke za alvatke.
Za užitak, da sladi ulitak.
A suviškom dušu zima pita.
Mine l' leto, lepote se lišim
U čauru tavnu kuću težiš,
Bez spomena, kloniš se sa sveta.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Iz "Antologije poezije srpskog romantizma" Slobodana Rakitića
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 26, 2012, 06:31:33 pm »

*
KO JE BIO ĐORĐE MARKOVIĆ KODER


IGROSLOVAC SRPSKOG ROMANTIZMA

Stvaralaštvo pesnika pisano neverovatnim jezikom punim izmišljenih reči čine pet spevova, a pojedini stihovi ni do danas nisu do kraja rastumačeni

Pravnik, tumač u stranim poslanstvima, činovnik, prevodilac kneza Miloša, vrsni mačevalac, prvi Srbin koji je posetio drevnu Troju, "osobenjak i pravi boem", pisac "najluđe knjige našeg romantizma", ubogi siromah. Sve to staje u jedno, danas malo zaboravljeno ime, ime pesnika Đorđa Markovića Kodera (1806—1891).

Verovatno jedan od najneobičnijih stvaralaca iz epohe predromantizma i romantizma, ostavio je iza sebe pet spevova ("Romoranka", "San matere srpske", "Devesilje", "Mitologije", "Iskoni",). Samo jedan, "Romoranku", objavio je za života, i to u pedeset šestoj godini. Savremenici, ali i potonji kritičari imaju krajnje podeljena mišljenja o njemu: za jedne je njegovo delo neuspeli književni eksperiment, "više šala neželi pojezija", puna kovanica "koje je zbunjeni pisac iz svoje zamućene glave vadio". Za druge, Koder je jedinstvena pojava, stvaralac izrazite modernosti koji je išao daleko ispred svog vremena, tvorac originalne mitologije, prirodni mudrac. Kojoj god strani se priklonili, moramo da priznamo da za većinu proučavalaca, pojedini Koderovi stihovi ostaju zagonetka bez odgonetke, pa čak i u naše vreme delovi njegovih spevova nisu do kraja rastumačeni. Najveću nevolju zadaje neobični jezik kojim su pisani, često teško razumljiv, a uz originalni pesnički svet prepun vila, biljaka i ptica, mnogi čitaoci pitali su se da li je Đorđe Marković Koder polusumanuti osobenjak ili genije.

PESNIK LUTALICA

Rođen u okolini Sremske Mitrovice, trgovački sin, posle školovanja u Segedinu i Šarošpatoku, gde je završio dvogodišnju pravnu akademiju, Koder će nastaviti školovanje u Pešti. Tu je studirao prava i medicinu, ali odlazio i na predavanja iz estetike, filozofije, astronomije, učio i usavršavao francuski, engleski, italijanski, sanskrit, grčki. Velikom spisku jezika koje je poznavao treba dodati i mađarski, ruski, persijski, hebrejski, arapski, nemački, mađarski, turski, jermenski. Imao je nameru da i svoj spev "Romoranku" prevede na arapski, ali to nije ostvario. Želja za znanjem bila je veća od želje da za njega dobije i zvaničnu potvrdu: iako je išao na brojna predavanja, nijednu univerzitetsku diplomu nije dobio, a na medicini, mada je odslušao sve ispite, nije polagao nijedan.

Kao što je lutao po raznim naučnim oblastima, uvek gladan novih saznanja, tako je lutao i po brojnim gradovima i zemljama, bez stalnog staništa, zadržavajući se samo privremeno, odlazeći i vraćajući se. Živeo je u Pešti, Temišvaru, Segedinu, Beogradu, Novom Sadu, Carigradu, kraće vreme i u Trstu, Kragujevcu, Zagrebu, Bukureštu, putovao po Grčkoj, Italiji, Turskoj, stigao čak i do severnih obala Afrike. Često je menjao službu, najčešće živeći u oskudici. Obavljao je pravničke poslove pri opštini u Segedinu i Novom Sadu, izdržavao se davanjem časova iz nacrtne geometrije ili stranih jezika, bio tumač u stranim poslanstvima. Od 1872. do 1889. godine, radio je u engleskom konzulatu u Carigradu. Tu ga je zatekla vest o Šlimanovom otkriću drevne Troje. Pesnik, kojeg je odranije zanela priča o trojanskom ratu koju je čitao u "Ilijadi", pohrlio je da vidi grad pod čijim su se bedemima zbog lepe Helene sudarili Ahajci i Trojanci. Na zidine kod kojih su se borili Ahil i Hektor, Marković je, kako se pripoveda, urezao svoje ime.

Ono je ostalo urezano i u istoriji srpskog mačevanja, budući da je u Vojvodini tridesetih godina 19. veka imao jednu od prvih škola ove veštine. Koder je bio mršav, ali čeličnih mišica, žustar učitelj mačevanja i izvrstan borac. "Mačoborstvo" ili "fehtovanje" od njega su učili sinovi kneza Miloša Obrenovića, Mihailo i Milan, kao i mladići iz kneževe garde. U Segedinu je 1837. godine sa velikim uspehom u mačevanju sabljom i rapirima obučavao pitomce 62. Pešadijskog puka. Nekoliko godina kasnije svoje prve zamahe i udarce od Đorđa Markovića učiće i beogradski mladići, učenici Liceja i drugi zainteresovani, u školi koja je otvorena novembra 1843. godine. Desetak godina kasnije, postao je učitelj borenja u beogradskoj Artiljerijskoj školi, budućoj Vojnoj akademiji, gde "fehtovanje" od njega uči, između ostalih, i sin Vuka Karadžića, Dimitrije. Nije razjašnjeno zašto je pesnik napustio ovo radno mesto posle dve godine. Zna se, tek, da je srpsko državljanstvo, koje je zatražio 1859. godine, kada mu ga je Ministarstvo unutrašnjih dela Srbije odobrilo decembra 1860. godine — odbio.

VLADARSKO NERAZUMEVANJE

S Koderovim delom, igrom slučaja, upoznala su se i dva srpska vladara, doduše samo površno i usput. Šezdesetih godina 19. veka Marković je boravio kod brata Jovana u Rumuniji gde je posetio kneza Aleksandra Karađorđevića, koji više nije bio na prestolu Srbije. Molio ga je da mu pomogne oko štampanja knjige "Devesilje" ("Romoranka" je već bila objavljena). Posle dužeg razgovora, knez Aleksandar, savetovao je pesnika da knjigu, ipak, izda pomoću pretplatnika.

Pesmu-dobrodošlice Marković, koji je tada radio kod engleskog konzula u Carigradu, napisao je i kralju Milanu Obrenoviću prilikom njegovog boravka u tom gradu. Nju je uzeo kraljev dvorski lekar Vladan Đorđević i pročitao je. Kako je kasnije pisao, s tih 75 stihova mučio se nekoliko sati, pa iako je pesma na srpskom napisana, a uz nju ide i osam puta veća razjasnica — "ja ama baš ništa ne razumeh".

Pred kraj životnog puta, posle mnogo lutanja i decenija provedenih u dalekim krajevima, osamdesetogodišnji Koder dolazi u Novi Sad. O ostarelom pesniku brinuli su prijatelji, koji su jednom mesečno skupljali novac za njegovo izdržavanje. Početkom 1890. godine smeštaju ga u dom za siromahe. Ubrzo se razboleo, a u gradskoj bolnici, na samrtničkoj postelji, svom lekaru poverava da ima oko 200 tabaka rukopisa, koji će biti štampani tek u naše vreme. Kad su poznanici, 19. aprila 1891. godine, došli na njegovu sahranu, u kapeli videli su svog pustolovnog druga u običnom drvenom sanduku, gologlavog i bosonogog, odevenog samo u prostu košulju. Sahranjen je na Jovanovskom groblju, a kada je ono razgrađeno, njegove kosti premeštene su na novosadsko Uspensko groblje pored parcele gde počiva njegov bliski prijatelj Jakov Ignjatović.

"Bio je srednjeg uzrasta čovek, suvonjav, ali žilovat. Lice suvo, koštunjavo ... srednji ređi brkovi, oči pepeljavo sivkaste, poveće, pogled kad nije melanholičan, ono je ironičan. Ne lepo lice, ali interesantno, kao god u kakvog osušenog mislećeg arapskog derviša." Tako se Kodera u svojim memoarima seća književnik Jakov Ignjatović, koji ga je poznavao iz Pešte, a viđao se s njim i kasnije, u Beogradu. Pisac romana "Večiti mladoženja" ostavlja nam živopisni portret dragog poznanika. Voleo je da zbija šalu, pa je u peštanskim danima veselim namigivanjem terao na smeh Ignjatovića i druge dečake koji su slušali ukore i pouke tada omiljenog romanopisca i jednog od književnih autoriteta Milovana Vidakovića.

SLOBODA KAO MAČKA

Ignjatović ostavlja zanimljivu zabelešku i o Koderovom nadimku. On je izveden od nemačke reči kater — mačak, a sam pesnik objasnio je jednom prilikom radoznalim prijateljima da je mačka plemenita i slobodoumna životinja. Ona se ne da vezati lancem kao pas, uvek se dočeka na noge, a i demoni je cene, pa se nekad i sam đavo u nju uvuče. Živeti kao mačka, znači slobodno živeti.

"On, ugledav se u mačka, sam se Koderom nazvao, i svakog čestitog čoveka ili dečka za Kodera drži i kome on kaže Koder, to je njegov čovek...", pisao je Ignjatović, navodeći da je nekom drugom prilikom pesnik možda i drugu verziju priče o svom nadimku pričao.

Svoje "koderstvo" Marković je zaista terao celog života. Toliko je često menjao poslove i prelazio iz službe u službu, da bi se teško moglo reći da je bio rob bilo kog društvenog sistema, nije tražio ni zvanja ni povlastice, niti se probijao da bude u vrhu društvene lestvice. Veći deo života proveo je kao siromah, bez para, ali se uvek nekako dočekivao na noge, a nije mnogo mario čak ni za uobičajenu etikeciju, pa je išao u starim, iznošenim odelima koje je dobijao od prijatelja ili kupovao kod starinara.

Poezija je, ipak, bila verovatno, najveći domet njegovog "koderstva". Sloboda u stvaranju doprinela je da danas imamo jednog od najoriginalnijih pesnika, ali i pisca oko čijeg se dela treba pomučiti da bi se razumelo. Neverovatni jezik, delom izmišljen, delom oslonjen na narodni govor gatara, bajalica i vračara, delom pretvoren u čistu melodiju bez značenja, teško je ili nemoguće do kraja rastumačiti. Želja za stvaranjem novih reči, njihovih neverovatnih spojeva, kao i unošenje narodnog govora u književni, nisu nikakva novost u doba predromantizma i romantizma. Naprotiv, u vreme kad je završena Vukova jezička reforma i kad je narodni govor odneo pobedu, mnogi stvaraoci zabavljali su se filološkim pitanjima i eksperimentisali sa mogućnostima srpskog jezika. Markovićevo "koderstvo" otišlo je, međutim, korak dalje — pravilo da reč mora da označava određeni pojam neretko je kršio, a tamo gde značenja postoje, često ih je teško naći jer u njegovom rečniku koji obiluje kovanicama jedna reč često označava više pojmova. Slavuj je, tako, lužnik, plongalac, vrisak, stihirac, igroslavac, miloranac. Kavez je kanadica, ali i verenac, odolenka je zrno, ali može značiti i crv, muva, spokoj. Zizuljci su ljubavni sastanci, plauzina je morska pučina, mica je moć, a smica ono što vara vid, varka. Iz takvih neobičnih reči rađa se jedan neobičan pesnički svet: u njemu vile daruju različite moći čoveku, životinjama i pticama. Taj svet prepun je bilja, od kojih neko ne raste ni u jednom drugom književnom delu osim Koderovom, kao devesilje.

Pojedini savremenici tražili su mu da pojasni svoje stihove, da ih približi čitaocima, ali on je ostao istrajan u "koderstvu". Iako je za neka dela štampao i "razjasnice", objašnjenja, one nas samo još više uvlače u neverovatni svet vila i devesilja, u kojem cvrkuću igroslavci, a smice za koje mislimo da su stvarne samo varaju naš vid.



TAJNA MISAO Ispisujući u svojoj "Istoriji srpske književnosti" poglavlje o Đorđu Markoviću, Miodrag Pavlović navodi da je pesnik 1861. godine, kao emisar kneza Mihaila, putovao po Bosni "nekim tajnim političkim poslovima". Staniša Vojinović, u svojoj knjizi o Koderu, skida veo tajne s ove epizode iz pesnikovog burnog života. Marković je, naime, učestvovao u pregovorima koji su se vodili između hercegovačkih ustanika i međunarodne komisije, koja je okupljena da bi smirila prilike u uzavreloj Hercegovini. Kodera je za svog tumača uzeo pruski konzul Oto Blau, na preporuku kneza Mihaila. Kao izaslanik komisije, Marković se nekoliko puta sastao s ustanicima prenoseći im poruke predstavnika evropskih zemalja. Komisija je, na kraju, doživela neuspeh. Deo krivice za to, Jozef Kečet, lični lekar Omer-paše Latasa, takođe jednog od pregovarača, prebacuje čak i na samog Kodera. Slanje tumača pruskog konzula, "propalice i pijanice", Kečet vidi kao prvu pogrešku komisije.

OBJAVLJIVANJE "ROMORANKE" Jedini spev objavljen za života, "Romoranku", Koder je završio 1858. godine. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da njegovo "delce" ugleda svetlost dana, spev je konačno štampan tri godine kasnije. Od tada, osim u kraćim izvodima, "Romoranka" nije objavljivana sve do kraja osamdesetih godina 20. veka, kada se pojavljuje drugo, fototipsko izdanje.

PISMO VELIKOM VUKU Na početku književnog stvaranja, u vreme kada je drugovao sa Milovanom Vidakovićem, kojeg je poštovao, ali i sažaljevao, Koder šalje svoju pesmu Vuku Karadžiću, jednom od Vidakovićevih najljućih književnik protivnika. Marković prilaže "na mjenije i strogu kritiku" velikom Vuku, čije se mišljenje tada veoma cenilo, pesmu "Ljubav grlice k svom drugu". Zna se da je sakupljač narodnog blaga pesmu pročitao, ali njegov odgovor pesniku izgubljen je, pa tako ne znamo kako je čudnovato delo ocenio reformator jezika.


Autor: Jelena Beoković | broj: 3020  | godina 2009. | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 26, 2012, 06:44:17 pm »

**

                                                                                     UDC 821.163.41-14.09 Marković-Koder Đ.
                                                                                                                  821.163.41'373.22;582.4
                                                                                                                  821.163.41-95


BILJE U KODEROVIM SPEVOVIMA:
TRADICIJA I INOVACIJA


Medisa Kolaković

SAŽETAK: Rad se bavi značenjem i ulogom bilja u Koderovim spevovima i odnosom ovih značenja prema poimanjima sadržanim u usmenoj lirici i tradicionalnim verovanjima.

KLJUČNE REČI: Đorđe Marković Koder, bilje, tradicija, inovacija, Terra Mater, Bogomajka, ženski princip

Đorđe Marković Koder rođen je 1806. godine u Binguli (ili Viziću) u Sremu. Trgovačka struka koju je kao najstariji sin trebalo da nasledi od oca nije ga preterano interesovala, te uz pomoć ujaka u Segedinu završava gimnaziju. Nastavak školovanja vodi ga u mađarski grad Šorošpatak, gde završava pravnu akademiju. Nedugo posle toga Koder putuje po Evropi da bi 1838. godinu proveo u Pešti nastavljajući školovanje. Jakov Ignjatović u svojim Memoarima navodi podatak da je Koder slušao velik broj predavanja (pravo, medicinu, astronomiju, estetiku, filozofiju...) i učio jezike (mađarski, nemački, francuski, engleski, italijanski, hebrejski, turski, arapski, jermenski, persijski i sanskrit). Bio je čovek nemirnog, lutajućeg duha. Ta njegova osobina i želja za znanjem vodiće ga kroz život po raznim gradovima i kontinentima.

Godine 1862. iz štamparije Ignjata Fuksa izlazi knjiga pod naslovom:


ROMORANKA
SAN MATERE SRPSKE
Ne kom učenom društvu, već prostim Materama, iz Srema, Bačke i Banata,
koima blagodarim za sve što u Romoranki pišem i što ću pisati
POSVEĆUJEM ovo delo

ĐORĐE MLRKOVIĆ
sastavljao u Jovanskom
kraju na veliku Gospoinu

Ovo je jedina za života objavljena Koderova knjiga. Već u samom naslovu vidi se Koderova privrženost Materama, prostim ženama koje su negovale tradiciju. Jakov Ignjatović iznosi podatak da je Koder ulazio u narod, a da mu je žensko društvo bilo najmilije, i to što prostije to bolje.1 U naslovu Koder pruža još jedan dragocen podatak — mesto sastavljanja speva: Jovanski kraj u Novom Sadu, koji je u to doba bio stecište mistika, gatara, okultista, "svojevrsni centar bele i crne magije".2

Specifična hermetičnost Koderovog stvaralaštva prouzrokovala je njegovo istiskivanje iz glavnih tokova srpske književnosti devetnaestog veka. Ipak, u toj hermetičnosti sluti se i dah tradicije koji je nemoguće ignorisati.

U staroj srpskoj religiji3 postojali su mnogi kultovi. Među najzastupljenijima svakako je bio kult drveća i biljaka. Nema tog obreda, molitve ili prinošenja žrtve koji pri realizaciji nije zahtevao korišćenje neke biljke ili drveta. Verovatno zbog nemogućnosti da u potpunosti iskoreni paganska verovanja i kultove, crkva se, naročito pravoslavna, "brzo i bezuslovno izmirila, tako da on danas u njoj ima naročito svoje mesto i simboliku"4. Ne treba zaboraviti da po najstarijim verovanjima Južnih Slovena neko drveće i bilje može biti senovito,t. j. "da oni pripadaju dobroj duši, dobrom ili zlom demonu, božanstvu ili divovima koji su, u stvari, najstarije forme paganskih bogova".5

U nastojanju da stvori sopstveni jezik-univerzum, Koder odlazi na izvor: odlazi do samoukih žena, trvarki, žena koje su negovale stare magijske kultove. I tako nastaje čudna prepletenost paganske, hrišćanske i istočnjačkih mitologija, čija je simbioza osnova Koderove poetike. Moramo pri tome imati na umu da se poruka, koja prenosi informaciju, mora enkodirati i dekodirati korišćenjem istog koda. Ali informacija koju sadrži književni tekst nikada nije kodirana prema samo jednom kodu. Prema tumačenju nekih teoretičara, književni tekst je izrazito složena poruka u kojoj se komunikacijski prepliće više kodova, koja se može tumačiti (čitati) na različite načine, a rezultat svega toga jeste različita vrsta i različita količina informacija.6 Ako za osnovu dekodiranja Koderovih stihova uzmemo tradiciju i bilje, pred nama će se otvoriti tajanstveni svet na granici razuma, na granici svetova i civilizacija.

Teško je dokazati pretpostavku da su baš biljke spona između fizičkog i metafizičkog. Kako Tompkins i Bird u knjizi Tajni život biljaka kažu: "Naše slepilo je krivo što ne vidimo i ne prihvatamo savremena naučna svedočanstva koja potvrđuju vizije pesnika i filozofa da su biljke živa bića koja mogu komunicirati, koja poseduju ono što nazivamo ličnost i što ima atribut duše".7 Verujemo da je Koder imao takve vizije.

Upravo sa stanovišta tradicionalne kulture može se uspostaviti veza žene i bilja. Kada čitamo: "Na veliku Gospoinu, jerbo je ovo Majkama najmiliji Svetac. A zašto? Jerbo Majka Majku traži"8 zapažamo da Koder ističe značaj Majki (što znači žena uopšte). Dok su žene iz nekih kultova sasvim isključene ili u njima samo delimično učestvuju, kult biljaka u starim verovanjima pripadao je velikim delom ženama. Od njihovih magijskih formula zavisila je čitava vegetacija. Žene su, po svemu sudeći, bile vladarke kulta bilja. Recimo, veoma značajno mesto u ovom kultu zauzima branje lekovitih i magičnih biljaka, a ova religijska/magijska radnja u srpskoj mitologiji gotovo potpuno pripada ženama. Uopšte, biljni svet, u većini poznatih religija i mitologija, dolazi u interesnu sferu i pod kontrolu ženskih božanstava i demona.9

Na neposrednu vezu sa tradicijom ukazuje činjenica da Koder u svojim spevovima pominje dosta biljaka koje se beru na Biljani petak10 i za vreme Mećudnevice11, jer po narodnom verovanju magijske biljke u tom periodu imaju naročitu spasonosnu moć.12 Još u vreme paganstva, najveći praznici ženskih božanstava padali su u međudnevički period. Među najčuvenije biljarice spadaju ženski demoni, vile. One se rađaju iz biljaka ili drveća i žive u njima ili oko njih, njihova egzistencija u najvećoj meri zavisi od magičnih biljaka. Tako vila kao ambivalentni ženski šumski demon zna bilje koje leči sve bolesti i one izazvane ustrelom ili urokom, a upravo Koderovi stihovi obiluju nazivima biljaka, ptica, vila, zvezda, zvukovima i mirisima.

To nisu uvek nama poznati nazivi, jer Koder je i sam stvarao i upotrebljavao dosta kovanica koje su nam do danas ostale nepotpuno razjašnjene. Imao je svoje reči-bića.13 Takve reči-bića su recimo Čedolik (biljka, cvet sa likom čeda, deteta) ili Milber (biljka koja se s milošću bere). To su odista reči-bića, jer se u pojedinim tumačenjima koje autor navodi osećaju zvuk, miris, boja i puls nove metafizičke pojave svojstvene Koderovom univerzumu.

Za razmatranje Koderovih veza sa usmeno poetskim tradicijskim nizom nije teško naći i druge argumente: Romoranka je spev koji opisuje majčin san, u kojem je jedna ptica duša rano umrle Anke. Postoje mnogobrojni primeri u slovenskoj mitologiji koji kažu da ptice nigde ne pevaju tako lepo kao u blizini groblja, a u objašnjenju stoji da je to zbog toga što mrtvi vole da ih slušaju, ili, što je još verovatnije, da su to duše umrlih.14 A zašto se duša pojavljuje baš u snu? Možda zato što je to vreme privremene, prolazne smrti, odnosno vreme kada telo miruje a snovi donose proročke slutnje i uvid u unutrašnji svet snevača?

Još interesantniji su odabir i inventar biljaka koje Koder koristi u svojim spevovima. U spevu Devesilje on daje sliku kruga podeljenog na 25 delova i svaki deo ima svoju vilu koja u ruci nosi po jednu biljku:


...Pored jedne jošte uzsebkinje
Svaka svoj cvet na prsima nosi...

(Đ. Marković Koder, Devesilje,
Književna istorija IX 36,
Beograd 1977, str. 858)


Grafički izgled kruga predstavljen je slikom 1.


Slika 1.


Krug bez polja neodoljivo podseća na astrološku oznaku za sunce—. Moguće je da je ovo slika rođenja jednog novog Sunca, kulta koji je u neraskidivoj vezi sa praznovanjem Božića, dok podela na dvadeset pet delova može imati neke veze sa datumom 25. decembra koji je preuzet iz rimskog kalendara kao dan "nepobednog sunca", i sa činjenicom da je ovaj period obeležavao, kod mnogih naroda, rođenje sunca i buđenje, početak novog života u prirodi.

Dvadeset peti decembra bio je i dan rođenja Mitre, jednog od najomiljenijih Persijskih bogova poznatog i kao bog iskupitelj i bog svetlosti, čija je religija predstavljala veoma ozbiljnu konkurenciju mladom hrišćanstvu, zbog čega je crkva, kada je dobila očiglednu nadmoć (IV vek), u nadi da će uništiti sve tragove Mitrinog kulta Mitrin dan izabrala za svoj najveći praznik — Božić.

Kod Kodera se simbolici kruga i broju dvadeset pet pridaje i bilje koje vile drže u rukama. Krenućemo redosledom koji je i autor naveo:15

1. Majkina dušica (Thanus serpyllum) — babina dušica, bakina dušica, materina duša, dušica, paprica, poponac, tamjanika, pismena trava, trup, vrijes — prema jednoj skaski iz okoline Kruševca, ova biljka je ponikla iz groba majke na koji su deca svaki dan dolazila i plakala. Iz različitih imena ove biljke jasno je da je ona senovita i da stoji u vezi sa starinskim božanstvom Baba (Terra Mater).

2. Božije drvce (Artemisia abrotanum L.) — božja plahtica, Drvce device Marije, mirisni muški pelin, rutvica. Pretpostavlja se da je ova biljka bila sađena prvenstveno unutar manastirskih zidina, pa je otuda dobila opšti naziv božje drvce. Još u antičko doba ova biljka je važila za čudesnu, pogotovu kod ljubavnih poteškoća, dok su u Francuskoj i Nemačkoj verovali u njenu izvanrednu magijsku moć. Iz različitih imena ove biljke vidi se veza sa Bogomajkom.

3. Bosiljak (Ocimum basilicum) — bosiok, bosilje, bažuljak, vasleđen, feslidžan, mislođen... Ova biljka ima veoma važnu ulogu u magiji, religiji, kultu i medicini. Kako kaže Josif Pančić, ona "prati Srbina od rođenja pa do smrti". Bosiljak, ubran na jesenji Krstovdan i potopljen u vodu, daje se porodiljama da piju da bi lakše rodile.16 Garom od bosiljka pravi se na čelu deteta krst, kao utuk od babica. Rasprostranjeno je verovanje da bosiljak dejstvuje kao siguran apotropajon i kao takav je neposredno vezan za kult plodnosti i majčinstvo.

4. Beli krin (Lilium candidum) — krin, ljiljan, lijer, zanbak, bogorodičino cveće, bela bogiša, ivanovo cveće. Ova biljka, koja se sadi na Cveti, bere se na Biljani petak. Postanak naziva bogorodičino cveće vezano je za verovanje da je arhangel Gavrilo, kada je Devici Mariji navestio da će začeti Isusa, držao u ruci ovaj cvet, što ga najneposrednije vezuje s majčinstvom.

5. Miropluta — jorgovan (Syringa vulgaris L.) — jergovan, ljiljak, jargovan. Svoj latinski naziv jorgovan duguje grčkom mitu po kojem se nimfa Siringa, bežeći od boga Pana da bi se sakrila, pretvorila u ovu biljku. Kao lekovita biljka jorgovan se bere uoči Đurđevdana (ponekad i pre sunca na duhove ili Cveti). Njime se kite prozori i vrata. U narodnim pesmama grana jorgovana je metafora za nevestu. Jorgovan je i nezaobilazna biljka pri pletenju svatovskih venaca.

6. Mirta (Myrtus communis) — mrča, mrčica, mrta, ruevika, mrtina, mrčela.17 Ovo je mediteranska zimzelena biljka, sjajnih listova i prijatnog mirisa. U grčkim mitovima nailazimo na ime Mirta, Mirteja, Mirteosa, koje označava morsku boginju.18

7. Čedolik je najverovatnije Koderova vizija biljke koja simbolizuje lik čeda, deteta Hrista, a čiji je naziv načinjen spajanjem reči čedo i lik. Mada se u spevu Devesilje, na dva mesta, pored imena biljke čedolik pojavljuje i ime vanille (Orchidaceae):

"...Sveti bister mirisa kao Orhida (Čedolik) (vanille)..."19

Ovo bi moglo svedočiti da je Koder čedolikom nazivao neki od varijeteta orhideje koji svojim oblikom podseća na dete u povoju — čedo.

8. Vratič (Tanacentum crispum, Tanacentum vulgare) — vratič, povratič, umanika, vratik, obratiš, pronatika. Istina, kod Kodera u osmom polju stoji vratić, pa ostaje pitanje da li Koder zaista misli na vratič. Vratič označava biljku koja magičnim načinom vraća nešto na prethodno stanje koje je vradžbinama bilo poremećeno; zato ne čudi podatak da u narodu postoje mnoge biljke sa ovim imenom. Upravo magijsko dejstvo vratiča, te cikličnost koja se iz njega sluti, odgovarali bi Koderovoj cikličnoj viziji.


___________________

01 Jakov Ignjatović, Memoari, Beograd 1966. str. 339—340.
02 Sava Damjanov, Darovanje u Koderovom pesništvu, Dometi, Sombor 1992. br. 68—69, str. 42.
03 Starom religijom ovde nazivamo onaj sistem verovanja koji je nastao kao rezultat dugotrajnog procesa akumulacije u toku kojeg su u njen sastav ušli različiti elementi. M. S. Filipović, Osnovni karakter i struktura narodnog verovanja u istočnom delu Jugoslavije, Zbornik Matice srpske, Serija društvenih nauka, sv. 6, Novi Sad 1953, str. 10.
Pogledati i: Veselin Čajkanović, Sekula se u zmiju pretvorio, u knjizi: Studije iz srpske religije i folklora 1910—1924, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga prva, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. A. M., Beograd 1994,
str. 393—404.
04 Veselin Čajkanović, Religija i kult drveta i biljaka, u knjizi: Stara srpska religija i mitologija, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga peta, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. A. M. Beograd 1994, str. 169.
05 Nav. delo, str. 171—172.
06 Novica Petković, Elementi književne semiotike, Narodna knjiga — Alfa, Beograd 1995.
07 P. Tompkins, X. Bird, Tajni život biljaka, Zagreb 1988.
08 Đ. Marković Koder, Romoranka, Novi Sad 1862.
09 Veselin Čajkanović, Religija i kult drveta i biljaka, u knjizi: Stara srpska religija i mitologija, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga peta, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. L. M., Beograd 1994, str. 177.
10 M. Nedeljković, Godišnji običaji kod Srba, Beograd 1990, str. 27.
11 Međudnevica — one tri nedjelje dana između Gospođe male i velike od 15. avgusta do 8. septembra, Vuk Stefanović Karadžić, Srpski riječnik, Beograd 1935, str. 363.
12 Veselin Čajkanović, Religija i kult drveta i biljaka, u knjizi: Stara srpska religija i mitologija, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga peta, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. L. M., Beograd 1994, str. 177.
13 M. Popović, Romantizam, Nolit, Beograd 1975, str. 129.
14 K. Pejšns, Slovenska mitologija, Beograd 1993.
15 Ako nije drugačije naznačeno, tumačenje značenja pojedinih biljaka, kao i narodni nazivi koji se dalje iznose preuzeti su iz: V. Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga četvrta, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. L. M., Beograd 1994. i P. Sofrić Niševljanin, Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, Beograd 1990.
16 M. Nedeljković, Godišnji običaji kod Srba, Beograd 1990, str. 127.
17 B. Šulek, Jugoslavenski imenik biljaka, Zagreb 1879, str. 535.
18 R. Grevs, Grčki mitovi, Nolit, Beograd 1987, str. 648.
19 Đ. M. Koder, Devesilje, Književna istorija IX (33—36), 1976/77, str. 845.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: April 26, 2012, 07:38:07 pm »

**
nastavak

9. Devesilje je biljka čije se značenje može različito tumačiti. To bi mogla biti biljka koja ne postoji, nigde sem u Koderovim stihovima i koja nastaje sažimanjem reči Deva — Bogomajka i sila. Međutim, ime devesilje možemo pripisati i dvema stvarnim, postojećim biljkama. Prva biljka koja nosi narodno ime devesilje jeste oman.

Oman (Fnula helenium) — veliko zelje, veliki koren, ovnak. Oman je biljka koja je izuzetno snažan apotropajon. Njega ušivaju deci u pojas i haljine; takođe ga ušivaju i u amajlije, što ga opet dovodi u vezu sa majkom: "Da nije trave omana, ne bi mogla majka od uroka odbraniti sina".20 On ima veliku ulogu u narodnom životu i magiji. Služi i kao čuvar nekrštenog deteta i porodilje od nečistih sila. On ne dozvoljava pčelama da pobegnu i zato je rado sađen ispred košnica. Oman je prisutan i pri ljubavnim divinacijama i vradžbinama. Biljani petak i Međudnevice su periodi kada se oman obično bere. Vlada verovanje da se njegov koren mora kopati kamenom; kada se opkopa, kamen se baca uvis. Da bi oman imao toliku moć, koren se mora izvaditi pre nego što kamen padne na zemlju. Druga stvarna biljka koja u narodu nosi naziv devesilje mogla bi biti bela mrkva. Do ovakvog zaključka navodi nas i Koderova napomena (Seseli) koja stoji u zagradi pored imena devesilja. Ipak, latinski naziv mora imat još neku odrednicu (npr. Seseli rigidum WK); onda bi po svoj prilici bilo i reči o biljci čiji su narodni nazivi devesil, devesilj, devesilje, nevesil, nevesilj, davasilj. Koder devesilje naziva i Gorske vile bilje, čime mu daje mitološku i mističnu osobinu. Iz svega navedenog možemo zaključiti da bi devesilje moglo biti identično omanu ili beloj mrkvi, ali i mitska, metafizička biljka koja kao specifični lajtmotiv prožima sve Koderove spevove:

Pomozi mi devesilje bilje!
        Romoranka

Mladinom ti spominju imence,
Božjeg drvca, devesilja siljkom
Milogorka obiviči gnjizdašce.
       Romoranka

... U venčiću, Sunce malaksava
Devesilje šiljke kočoperi...
      Romoranka

Fala Vili, fala Devesilju.
      Romoranka

Usopšeno mora biti slovo
Kada biljka o Svetinji sbori.
Devesilje, vilino je bilje
Pred njime je divizma kovilje.
     Romoranka

...Devesilje j' devet Sila bilje...
     Devesilje

Bi ću prava, dvorit ću pred vilom,
To goditi, celog moga veka
Ne bil' meni udesila Vila
Tajne trosiljkasta devesilja.
     Romoranka

...Vaska! Ravanice vila, prva
Sila! prerušen' u Devesilje!.
    Mitologije

U navedenim stihovima, kojima se inače ne iscrpljuje pominjanje devesilja kod Kodera, pažnju privlači i broj devet, koji takođe igra veliku ulogu u Koderovim spevovima. Naime, devet vila prisustvuje kada Majka od utrobe odvoji mali svetić — microcosme. Šesta među njima je Devesiljka, devet sila vila. Njen cvet je Sveto Devesilje. Poznato je da je pomešano bilje veoma čest postupak u magijskim radnjama. Vuk je zabeležio pesmu Devetoro bilje (SNP I, 645), u kojoj dilber-Anđelija, uz pomoć mešavine devetoro bilja, uspeva da zadrži muža. "Za snagu devetoro bilja znaju i drugi narodi: na primer, Slovaci, kod kojih devojke uoči 24. aprila pletu vence sa devet drveta, i Nemci, kod kojih takođe u vračanju imaju svoju ulogu 'trave od devet vrsta'."21

Kada Koder u spevu Devesilje navodi biljke koje su Alke bilje — i njih je devet:




Na još jednom mestu, u istom spevu, nailazimo na taj broj:

Na zemlji sam, na život na zdravlje
Sam' na devet tren' il' tri pretrena!

I raspored anđela, prema Pseudo-Dioniziju Areopagitu, obuhvata devet zborova ili tri trijade: savršenstvo savršenstva, red u redu, jedinstvo u jedinstvu.22 U orfičkoj inicijaciji postojala su tri trojna principa, koja su sačinjavala devet aspekata sveta. Prvi je obuhvatao: Noć, Nebo, Vreme. Drugi: Eter, Svetlost, Zvezde. Treći: Sunce, Mesec, Zvezde.

10. Milber je verovatno jedna od mnogih Koderovih metafizičkih biljaka. Verovatno predstavlja ono bilje koje se s milošću bere.

11. Dindivak je takođe biljka Koderovog metafizičkog sveta, mada postoje indikacije da bi dindivak mogao biti pupoljak ruže.

12. Desmin je verovatno despik — lavandula (Lavandula Spica Dec.) — despić, trma, lavenda, mirisni despik. Kod Rimljana je ova biljka upotrebljavana u kupatilima, dok su je Nemci u Alpima koristili kao zaštitu od đavola i zlih duhova.

13. Neven (Calendula officinalis) — ognjac, žutelj, bileć, zimorod, riglec. Spominje se često u narodnim ženskim ljubavnim pesmama. Bere se uoči Đurđevdana. Popularan je u etimološkoj ljubavnoj magiji. Po pesmama nailazimo na poistovećivanje nevena sa suncem, ali se može javiti i kao drvo sveta u čijem korenu spava zmija, ljuta ili trojeglavka.23

14. Đurđica (Convallaria maialis) — đurđić, đurđic, đurđica, đurđevac, đurđevak, đurđevo cveće, bokarić, dragoljub. Bere se uoči Đurđevdana na Biljani petak, pa se sa ostalim đurđevskim cvećem i vrbovim grančicama plete u vence koji se stavljaju na krovove i na vratnice.24 Ima lekovitu funkciju.

15. Ivansko cveće* smilj (Galium verum) — ivanova trava, gospino cveće, gospin prostirač. Vrlo omiljeno cveće kod balkanskih Slovena. Prema hrišćanskim predstavama ono je posvećeno svetom Jovanu letnjem (Ivanjdan) ili Bogorodici. Uobičajeno je da, uoči Ivanjdana ili na Ivanjdan, rano ujutru devojke i žene beru ivanjsko cveće, od njega pletu vence koje stavljaju na kuće ili u njive. Dakle, opet je reč o biljci koja stoji u neposrednoj vezi sa ženskim/majčinskim principom.

16. Karanfil (Diantus caryophyllus) — karavil, karavilje, garofan, garofilje, katmer, klinčec. Upotrebljava se, u domaćem kultu i inače, kao apotropajon i onda je obično u vezi s bosiljkom.

Na božićno jutro njime se kiti kladenac ili bunar sa kojeg se donosi voda u kuću. Njime se kitila glava pečenice o Uskrsu i bardak sa rakijom o svadbi. Bere se na Krstovdan. U kombinaciji sa bosiljkom i čubrom davao se porodiljama da piju. Upotrebljavan je u vradžbinama kojima bi se sačuvali ljubav i mir u braku. Česta je metafora za devojku u usmenoj lirici.

Dva se draga u selu gledala:
Zumbul momče, Karanfil devojče.
     (SNP I, 356)

17. Božur (Paeonia femina) — božurak, brozgva, devetak, duhovska ruža, kraljev cvet, kresnik, kurjak, mačur. Prema verovanju, božur u sebi ima natprirodnu snagu (tome je svakako mogla doprineti i narodna etimologija koja njegovo ime dovodi u vezu sa: bog). Zabeleženo je verovanje po kojem domaćin, ispraćajući ukućane u kolo, svakome dariva po struk božura rečima: "Da budeš kao ovaj cvet crven i jak." U nekim krajevima nerotkinjama se davao sasušen cvet od božura da bi rodila muško dete.

18. Zumbul (Hyacynthus orientalis L.) — carević, carev cvet, belođulija. Simbol proleća a u narodnoj lirici zumbul je često metafora za momka.

19. Perunika plava (Iris germanica L.) — bogiša, mačić, sablja, mačinac, nebeski kaćun, kaluđer. Po svemu sudeći, ova biljka bila je posvećena bogu Perunu, na šta ukazuje i njeno drugo ime bogiša.U Dubrovniku se slavi praznik Bogiša, na kojem se osvećuje perunika. Osvećena perunika nosi se kući da bi sačuvala kuću od groma (što opet neposredno asocira na vrhovnog boga Peruna).

20. Miloglet — Lala (Tulipa L.) — tulipan, lala. Uoči Đurđevdana bere se sa ostalim cvećem i travama. Sve to se stavlja u nenačetu vodu kojom se ukućani na Đurđevdan, pre zore, umivaju. Inače, u narodu nije naročito cenjena jer nema mirisa.

21. Selen (Ligusticum levisticum) — ljupčac, velestika, miloduh. Selen je u tradiciji poznat kao biljka ljubavi, koju devojke i žene rado gaje po baštama. Upotrebljava se pri ljubavnim vračanjima i gatanjima, naročito o Đurđevdanu; pre Đurđevdana on se ne bere i ne miriše. Selen ima i apotropajsku moć. Na Đurđevdan se njime kite vedrice s mlekom i, verovatno iz istog razloga (zato što je apotropajon), njime se kite i dodole. Prema svatovskoj pesmi selen raste tamo gde se kupaju nevesta i mladoženja.

22. Gavez (Symphytum officinale) — opašica, pijavica, pčelja kolinca, volov jezik. Poseduje izvanrednu spasonosnu snagu. Žile od crnog gaveza kuvane u mleku privijaju se kada je potrebno da nešto sraste. Narod veruje da bi i dva prsta, kada bi se četrdeset dana ovako privijala, srasla jedan za drugi.

23. Kopitnjak (Asarumeuropaeum) — kopitnik, konjsko kopito, kopita, kopitnica. Biljka sa izrazitim lekovitim i zaštitnim svojstvima. Ljudi su se kupali u njemu radi poboljšanja zdravlja. Brao se ritualno na Biljani petak i uoči Đurđevdana.

24. Podbel (Tussilago farfara) — podbio, kopitnjak, oselsko kopito, lepuh. Bere se na Biljani petak i Međudnevice. Koristi se mnogo u narodnoj medicini.

25. Prostrel — suncokret. Iako je Koder pored ovih naziva dodao i Žultiza visoka divizma, nije nam ostavio precizne podatke na koju je biljku mislio, tako da možemo zaključiti da se ovde očigledno radi o dve biljke; prostrel (Gentina cruciata) — prostrela, prostrel, prostreo, križatica, mačije oči, mala lincura, sokolin. Brao se na Biljani petak, davao se stoci oboleloj od prostrela.

Druga je suncokret (Helianthus annuus) — suncogled, sunčanica, sunčani cvet, ljubomir. Prema Čajkanoviću, suncokret se koristi u izvesnim vradžbinama prilikom sakupljanja plodova. Međutim, njihov cilj nije sasvim jasan. Mogli bismo pretpostaviti da se rasipanjem suncokretovog semena želela obezbediti bolja rodnost njiva za sledeću sezonu. Širu primenu suncokret ima u ljubavnim vradžbinama.

Verovatno nije slučajno što je Koder suncokret stavio kao poslednji cvet u ovom nizu, jer je očigledno želeo da naglasi da se na kraju sve vraća Suncu. I sam planetarni znak Sunca (krug s tačkom u središtu) simbol je dovršenosti velikog dela.25

Iz svega navedenog možemo zaključiti da je Koder imao intenzivan odnos prema staroj narodnoj veri. Iako deo biljaka koje pobraja u tradiciji imaju uopštenu, zaštitničku ili lekovitu ulogu (bosiljak, jorgovan, devesilje, lavandula, vratič(ć), perunika, đurđica, karanfil, božur...), većina se može dovesti u čvrstu vezu sa ženskim principom. Reč je o biljkama koje štite plodnost, materinstvo (majkina dušica, božije drvce, bosiljak, beli krin, devesilje, ivanjsko cveće, karanfil, božur, suncokret) ili o biljkama koje se neposredno mogu dovesti u vezu sa ženskim božanstvima. Koder u svojim spevovima hrišćanski kult Bogomajke spaja sa arhaičnim predstavama o Velikoj Majci, pre svega preko drevnih južnoslovenskih verovanja koja su nastavila da žive u kultu bilja. Time je on uspostavljao prisne veze s našom usmenom tradicijom i kulturom unutar koje ona nastaje i uključivao se u tradicijski niz čvršće no što se na prvi pogled može činiti.

Duh tradicije se može ignorisati ali se ne može izbrisati iz čovekovog bitisanja.

Koder je toga bio svestan svaki put kada je, stvarajući svoje reči-bića, osluškivao za nas ponekad nejasno artikulisan puls čarobnog, toplog univerzuma, koji nije daleko. On je tu u nama, s druge strane našeg bića. Onaj ko smogne snage i hrabrosti da zaviri u taj čarobni svet, naći će, možda, ključ za Koderovu hermetičnost.


Medisa Kolaković | scindeks članci

_________________________

20 V. Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga četvrta, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. A. M., Beograd 1994, str. 156.
21 V. Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga četvrta, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. L. M., Beograd 1994, str. 286—287.
22 J. Shevalier; A. Gheebrant, Rječnik simbola, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb 1983, str. 117.
23 Lj. Pešikan-Ljuštanović, Zmaj Despot Vuk — mit, istorija, pesma, Matica srpska, Novi Sad 2002, str. 193.
24 V. Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga četvrta, priredio Vojislav Đurić, SKZ; BIGZ; Prosveta; Partenon M. L. M., Beograd 1994, str. 232.
25 K. Milanović, Rečnik simbola, Beograd 1994, str. 457.


[postavljeno 23.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: April 26, 2012, 08:25:32 pm »

*
ĐORĐE MARKOVIĆ KODER

POSTHUMNI GOVOR DUŠE

Uz biste velikana srpske književnosti i kulture — Sterije, Vuka, Vaska Pope i Aleksandra Tišme u Novosadskom ogranku SANU, od skora je još jedna — Đorđa Markovića-Kodera, pesnika, prevodioca, erudite, svetskog putnika i mistika iz 19. stoleća.

Njegovo književno-jezičko stvaralaštvo i životopis, deo su tradicije koja će srpskoj kulturi biti važna i u 21. veku, čulo se na predavanju "Misterija Koder", koje je, povodom svečanog otkrivanja biste održao profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dr Sava Damjanov.

Od Sremske Mitrovice gde je rođen 1806. do Novog Sada u kom je umro 1891. Đ. M. Koder je prešao, i doslovno i metaforički, tri kontinenta. Bio je pravnik, govorio je i pisao desetak živih i klasičnih jezika, a radio je bezbroj sporednih poslova samo da bi finansirao svoja putovanja i da bi pisao poeziju. U Novom Sadu su ga zaposlili zato što je imao lep rukopis, ali kod engleskog ambasadora u Carigradu bio je dragoman (prevodilac), čulo se u besedi profesora Damjanova.

Njegova kultna knjiga "Romoranka" objavljena je 1862. godine u Novom Sadu. Savremenici je nisu razumeli, ni bukvalno, ni u prenesenom značenju. Kao ni Kodera uostalom, koji je stvarao reči-bića, novi jezik poezije, prepun neologizama i kovanica. Njegovo jezikotvorstvo bilo je vezano za okultne slojeve srpskog narodnog govora u bajalicama i basmama. Posle skoro četvrt veka silnih lutanja, vratio se u Novi Sad i rekao gradskom kapetanu: "Đoko, brate, vratio sam seu Novi sad jer želim ovde da umrem i da me ovde sahrane".

Fascinacija Save Damjanova Đ. M. Koderom traje od studentskih dana, "preko tri decenije života u knjigama i snovima", a to se osetilo i u njegovoj nadahnutoj besedi. Koder ga je spojio sa Miloradom Pavićem, tada profesorom Srpske književnosti 19. veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji se čudio da jednog studenta interesuje ta zabravljena ličnost. Damjanov i Pavić su, posredstvom Đ. M. Kodera postali saradnici, prijatelji i kolege. Mnoga čuda su obeležila istraživački trud Damjanova na skidanju velova nebrojenih tajni o Koderu. A jedno od najvećih doživeo je kada je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao neobrezan, nepročitan primerak Koderove "Romoranke". Ta knjiga je posthumni govor Koderove duše, još jedan dokaz da rukopisi ne gore i da su baš knjige mesta gde večno žive veliki pisci, zaključio je Sava Damjanov.


Radmila Lotina


TRILER O KODEROVOJ BISTI Akademski slikar iz Vršca Javor Rašajski poklonio je SANU bistu Đorđa Markovića Kodera, a čitaocima pripovest kako je ta skulptura nastajala i nestajala: — Vasko Popa, osnivač književne opštine Vršac, u kojoj sam svojevremeno bio urednik likovnih programa, zamolio me je da naslikam Kodera na osnovu neke fotokopije, na kojoj se video čovek visokog čela, dubokih zalisaka, pašićevske brade. Popa je bio fasciniran Koderom, a ja nisam ni znao ko je on.

Početkom devedesetih zvali su me iz Društva književnika Vojvdine da napravim Koderovu bistu, jer su želeli da obeleže stogodišnjicu njegove smrti, a i zagubljeni grob na Uspenskom groblju u Novom Sadu. Na osnovu bezbroj skica i gipsanog originala, nastao je bronzani odlivak, postavljen je po dogovoru, a onda je nestao, verovatno u starom gvožđu. Posle smo napravili drugi odlivak sa teškim ankerom, nadam se da je još na postamentu. Gipsani original nedavno sam poklonio SANU, a ovaj treći odlivak sada je u aleji velikana u Ogranku SANU Novom Sadu, ispričao je Rašajski.
Dnevnik RS
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Septembar 19, 2012, 10:09:31 pm »

**

POSETA ĐOKI MARKOVIĆU KODERU


Po­sle šest sati uju­tru do­đem do Pali­lu­le i raspi­tu­jem gde se­di Ko­der Marko­vić. Nai­đem na tu ku­ću, ne­gde za palilulskom crkvom.

Uđem kroz mala vrata u avliju, nadesno mala kućica, i ovde zapitam za Markovića.

Velika avlija, sasvim ostragu opet jedna kućica, vidim vratanca, malim prnjama zapušen prozor, vrata zatvorena, lupam, niko se ne javlja, vidim kanapčić gde ima biti iznutra reza, povučem i vrata se otvore. Imam šta viditi, sobica kao vajat: "Dobro jutro, Koderu", a on pusti glas, pozna me i reče mi da na prozoru prnje skinem, jer je mrak.. To učinim i vidim celokupnog Kodera, pod njim neke drvene koze i stolice kao krevet, on obmotan čaršav, go-adamitski kao god Vinjeron, al lica mu ne vidim, nataknuta mu na glavi maska za fehtovanje. Skine masku, pozdravi me i ponudi da izvučem od dve drvene stolice jednu, i da sednem.

Pitam ga zašto mu je maska na glavi, a on mi odgovori da zbog komaraca. Primetim, šta se boji komaraca kad je zapušen prozor, a on odgonetne da su ti već pre doseljeni neg što je zapušen prozor, pa sigurnosti radi, kad bi se ovi uzbunili, da ne mogu lako na obraz; a inače kad bi koji zabasao, a on još baci peškir na masku, pa je miran. Pao mi je na pamet Vinjeron. Slične sobe.

Koder ustane onako adamitski, go nag, pa na sebe najpotrebnije navuče, nije se ženirao kao Vinjeron.

Koder mi reče da sedim dok se pripravi. Kod prozorčića malen stol, tu papiri, pero, tinta, razbačene knjige, na zemlji do zida sanduk, o klin povešana dva šešira, jedan od tih slamen, dva para starijih cipela, i druge sitnarije. O jednom klinu opet visi sablja za vežbanje.

Kaže mi da ostanem u sobi i da što čitam dok se vrati, izađe napolje, a ja kroz prozor gledim kuda će; on upravo bunaru, pa sagibnut jednom rukom vuče vodu na glavu, na prsa, na leđa, svud, tako da nitko, pravoverni sin Muhameda, zameriti mu ne bi mogao.

Tako okupan vrati se i umota u čaršav, pa tako, robinzonski, gore-dole koračajući, pozove me van da uživamo prirodu, jutro je krasno. Izađem i ja za njim, počne se razgovarati, sad šaljivo sad ozbiljno, kad opazi preko dosta udaljene tarabe da mu dolazi učenik da se vežba, fehtuje. "Eto već dolazi amikus, sad ćete videti šeprtlju, samo da se obučem". Uđe u sobu, a ja opet za njim, ne puštam Kodera ispred očiju, jer sam ga voleo. Toaleta će biti kratka. Skine s klina neke tanke, uzane pantalone, drugo ništ; učenika neće da dočeka u sobi, već uzme s kreveta, ako se te daske krevetom mogle nazvati, masku, uzme sablju, pa učenika dočeka napolju.

Koder je bio mršav, al su mu mišice bile dobro razvijene i kad sam ga tako u gladijatorskoj formi vidio, došlo mi je kanda sam u kakvom gimnastičnom cirkusu, i da ću viditi kakve produkcije. Učenik od 19 — 20 godina star, na glavi mu fes, kaput plavetan, zdravo okruglo lice, prsat, jakog sastava. Posle običnog pozdrava da se vreme ne gubi, skine kaput i baci ga na stranu, tako isto i fes, i napršnjak, da je komotniji. Koder je donde na zemlju bacio masku i sablju, još mu donese iz sobe ispod stola bačene kožne rukavice za vežbu, i tako Koder učenika uparadi maskom, rukavicom i sabljom. Koder je uzeo u ruku jedan tanak prutić, i tako se vežba započne. Koder je bio žestoke naravi, rad bi učeniku od štiha sve da ulije, al to ne ide, i nestrpeljivost njegova još većma ga zbunila. Koder se dere, pa opet popusti, "angard, degaže, po taktu mičite"; sad opet ne dopada se Koderu, ne zna šakom da obrće, mulinetira bez da mu se lakat malo ne sagibne. Koder se prodere: "Idite u ševin dalak", i nasta počivka. Kad se Koder razljutio, nije strašan izgledao, njegovo smešljivo oko ga izdalo, i odmah je stišan, kao kad se posle grmljavine izvedri. I učenik posle toga smeši se na Koderovu viku.

Tek što s jednim svrši, opet dođe drugi, te Koder tako i s njim svoje tera.

Kad je svemu kraj, a mi opet na naše druge predmete pređemo. Prepoveda mi kako slabo naplaćuje; tešim ga da ne može od siromašnih đaka bogzna šta iziskivati, pa i to mu spomenem da je nestrpeljiv, prežustar, da zaplaši đaka, a Koder se tek nasmeši, dopada mu se kad se tko i njega boji. Zovem ga u varoš, neće, sve nešto zazire od sveta, od svakog se boji; šta je tome uzrok? Ta Koder je tako miroljubiv, on se u ništa nije pleo, čega se ima bojati? I, ipak, bojao se. Koder je pratio događaje od početka Pokreta. Njegovo osećanje je bilo demokratsko, sa Rusovljevim kalemom. Enciklopediste su mu lebdili pred očima. Što je god pisano o liberalizmu, to je on sve prigrlio. Ustanak srpski za Vojvodinu nije mu išao u glavu, držao je doista da su Srbe u taj ustanak uveli ljudi bečke reakcije. Redak je bio komu bi to otvoreno iskazao, i tek gdekome, ako je što o tom rekao, to bi bilo izmeđ četir oka, najpre osvrtajući se da ga tko s leđi ne sluša, pa bi dve-tri reči šapnuo štogod protiv rekacije, i tu bi mu i oči potvrdi pripomogle. Sad mi počne ređati, od kog treba zazirati: od svih konzula, osim sardinskog i engleskog, al i tamo dolaze opasni ljudi, pa su opasnosni svi policaji, pa i sami činovnici, pa još i oni koji se s policajma druže, a da ima i potajnih policaja, "noderera", u svakoj branši, i te je teško nanjušiti. Ako sam kadgod Kodera docnije kud povući mogao na večeru, tu ne bi se dugo bavio, i vrlo bi pazio šta govori; posle jela odmah da mu je dalje ići. Dođe l ko treći u naše društvo, Koder bi uvek na strani kod praznog stola mesto zauzeo. Koder bi se odmah podigao, pa zbogom, tu šale više nema. Neće ni da dočeka da se o politici ko počne razgovarati. Ali to je bio samo slučaj kod sumljivih, al kojih je kod njega dosta bilo. Među prisnima ostao bi bio, al tih je bilo malo. Koder se bojao i samog Lenoara, i to sa dve strane. Jedno se bojao zato što sve posla ima sa Garašaninom, pa to, misli, nije čista stvar; drugo, pak, šuruje s turskim pašom i sa emigrantima; kad bi opet k njemu odlazio, mogao bi ga tko denuncirati, pa bi opet kod Austrijanaca imao bede.

Pitam ga da l se sastaje sa Vinjeronom; odgovori mi da vrlo retko, i to na sokaku, za jedno magnovenje. Već on nije ni sa Vinjeronom sasvim načisto, drži ga da je il lud il da simulira; ali da je lud, ne bi tako bistro, logično katkad govorio. Koder je od Vinjerona, Vinjeron od Kodera zazirao. Vinjeronu nisam se čudio, jer je doista bio čarapom fisnut, al čudio sam se Koderu, koji je sve četiri imao u glavi. Spomenuo sam Koderu kako sam bio u viziti kod Vinjerona. Nasmeši se.

"I ja sam bio, al samo jedared, više nikada. Sobe su nam, doduše, jednake, no ja nemam te ekonomije u sobi."

"Kakve ekonomije?"

"Pa zar niste videli petla u sobi?"

"Kakvog petla?"

"Pravi gallus gallmacaeus bellax, pa prase, kozu".

"To nisam vidio".

"Jest, tu ima u sobi i sitnih životinja: petao lep kao husar".

Posle sam čuo da Vinjeron doista tu živad drži, možda ih u sobi hrani, al kad sam bio kod njega, u taj par baš nisu bili u sobi. Možda se od moje strane viziti nadao, pa gdegod van pozatvarao. Koder se tome smejao, al u njegovoj sobi comfort nije bio mnogo veći, samo s razlikom što nikakve živadi, živine, u sobi nije imao, i čistije se držao. Dokaz je bar svakidašnje kupanje kod bunara. Robinzon, Diogen. Spomenuo sam da se Koder nije dao lako dublje u varoš domamiti, i tek ako je sam prešao ovamo, a čovek ga dočepao, onda bi ga mogao malo tu zadržati. No jedno je rado imao, kad su mu njegovi prijatelji došli i unapred što poslali da se kuva u kući što je bila također u avliji. Tu je sedela jedna porodica iz Banata, iz Sanada, jedan mlad učitelj sa mladom ženom i materom. Preko puta u drugoj kući opet jedna sanadska porodica, otac, mati i kći. Ove dve porodice su dobro živile i svaki dan mogle se u skupu viditi. Kod tih porodica bio je Koder kao kod kuće. Tu se obično rašćeretao, tu mu je čovek mogao viditi dušu, srce, narav u svojoj nagosti. Aleksić dogovori se sa mnom da držimo kod Kodera majales, premda je mesec maj već prošao. Dogovor stoji. Aleksić će poslati Koderu meso za ćebap, pa brašno i sve drugo što treba, pa i vina. Od Aleksića će to Koder primiti, stari su znanci. Sutradan će, dakle, biti majales kod Kodera, u avliji, koja je velika kao kakva poveća crkvena porta. U kuvanju, pecvarenju nadzornik je sam Koder, jer je on domaćin, a mi gosti. Dođemo oko pol dvanajst kod Kodera da vidimo kako će kuvati. U avliji ćebap se na ražnju okreće i pravi se mesto gde ćemo posedati. Ovde jedan crkvenjak ćabap okreće. Sad nas odvede Koder kod učitelja, tu se opet kuva paprikaš jagnjeći, a gospođa učiteljka mesi pitu — sa sirom. To Koder vole. Tu, posle Koder naređuje koliko treba soli i paprike, i druge mirođije i đakonije, i svetlo mu lice što mu baš za rukom sve ide. Tu sad svi pomažu, tu je učiteljka, mati, žena, Leksa, Krista. Kad sve bude gotovo, a mi sednemo na svoje mesto, svak kod ćabapa, a čak iz kujnje donose druga jela.

Falimo jela, što je Koderu opet milo.

Koder je imao dobar apetit, mogao je dosta jela podneti, premda ovaka čast kod Kodera bilo je nešto vanredno; inače je na dan jednim jelom zadovoljan bio. Vino redovno nije pio, al u društvu među ljudma koje je držao za svoje prijatelje popustio bi i popio i koju čašu vina, i to je već bila od njegove strane velika koncesija; jelom se nije dao mnogo nuditi. Kad bi se rašćeretao, uvek bi se rado sa ženskima koškao, a ove opet s njime. Koder nije ni najmanje gramzijo za ženskima, nit je bio ikad ikakove ženske chevalier u svome veku, al je voleo ipak s njima konverzirati neg sa muškima. Ženiti se nije mu nikad na pamet palo, nit je u svom veku ljubav provodio. Ženske nisu se ni najmanje Kodera ženirale, ćaskale su gdekoje pred njim ma šta al Koder sve njih u tikvu satera. Kod ženskih je, naravno, najmilija tema o ženidbi-udadbi. Kad ih već dobro suzbio i muški pol nad ženskim uzvišavao, rekao bi im — vi ženske ste ispod zvonare, tu je vaše mesto, niste ljudma ravne. Zapitaju ga kako to, a on im odgovori — zato, veli, jer posle šest nedelja od krštenja, muško se dete nosi kroz oltar, a žensko pred dveri oltara; kako ste krštene, veli, tako i ostajete — pod zvonarom.

Kad se Koder rašćepurio, počnemo ga ganjati, zašto se on zove Koder i kako se na to ne srdi. Koder se nasmeši, pa razvede kako je mačka plemenita životinja, slobodoumna, ne da se lancem vezati kao ker, i opet služiti il za drugog se samo mučiti kao magarac. Neodvisnost je karakteristika mačke; živiti kao mačka, to je slobodno živiti. Ma s kakve visine bačena, na noge padne. Pa i sami demoni rešpektiraju mačku; đavo kad noću putuje, ono mu mačak kočijaši, katkad se i sam đavo u nj uvuče. Mnogo šta ima u svetu što se ugleda na mačku, i vojena škola u Carigradu zove se Mačka. I to je istina. Koder je mačak ili kožoder, u stanju i kasapskom keru kožu oderati; za ženske mačke ime je Maca, što je bar kod Srba svud prijemljeno. On, ugledav se u mačka, sam se Koderom nazvao, i svakog čestitog čoveka il dečka za Kodera drži, i kome on kaže Koder, to je njegov čovek, šuši to neće kazati, kao sovuljaga Minervi, Koderu je "koder" simbol. Koder je ovom prilikom tumačio svoje koderstvo. U drugim prilikama možda je drugu versiju istaknuo.

Tako kod Kodera provedosmo i posle svak svojoj kući.



manje poznate reči: fehtovati (nem.) — mačevati se; ženirati se (fr.) — ustručavati se, stideti; angard (fr.) — na oprezu; degaže (fr.) — slobodan; mulinetirati (fr.) — upredati, presti; noderer (nem.) — tajni policajac; majales — majska zabava u prirodi; koder (nem.) — mačak, mačka

Tekst Poseta Đoki Markoviću Koderu preuzet je iz knjige Memoari 2 Jakova Ignjatovića, priredio Živojin Boškov, izdanje Matice srpske Novi Sad i Jedinstva Priština, strane 92—98, odeljak IX, godina izdanja 1988.


Novine Beogradskog čitališta | Broj 32 | April—Maj 2008.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: