Jovan Sterija Popović (1806—1856) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Sterija Popović (1806—1856) **  (Pročitano 5594 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« poslato: Jun 23, 2011, 01:05:39 pm »

*

JOVAN STERIJA POPOVIĆ


...Jovan Sterija Popović1 je rođen u Vršcu, 1806 godine, u trgovačkoj kući. Između matere i oca njegova nije bilo saglasnosti u pogledu izbora poziva njihova sina. Dok je otac želeo da ga sin zameni u trgovini, dotle je mati, osetljiva, obrazovana i inteligentna žena, ostala uporna u nastojanju da joj sin uči školu. Sreća je Sterijina i naše književnosti što je mati pobedila. Tako je bio određen put mladom Jovanu. U Vršcu je završio nižu gimnaziju. Tada je nastao dvogodišnji prekid u njegovom školovanju zbog slabog zdravlja ili zbog očevih namera. U to vreme mu se razvila naklonost za čitanjem. On sam kaže: "Sad mu padnu Vidakovićevi romani u ruke, a črez nji takova glad k čitanju u njemu porodi se, da je dan-noć nad knjigama sedio i, kad mu ne bi sveće davali, na mesečini čitao". Višu gimnaziju završio je u Temišvaru. Tu, navršivši devetnaest godina, "spiše" prve stihove na slavenskom jeziku: "Slezm Bolgariji". Ujesen 1826 Sterija je u Pešti, gde na univerzitetu studira filosofiju. Tu 1827 godine piše svoju prvu dramu Nevinost ili Svetislav i Mileva, koja je naišla na tako razdragan prijem publike da je za godinu dana doživela dva izdanja, što je bio prvi slučaj u dotadašnjoj izdavačkoj delatnosti. Takav uspeh kod publike bio je presudan. On je dvadesetogodišnjeg pisca uputio na polje u kome će se njegove stvaralačke snage najplodnije izraziti. —

Kao pjesnik, Sterija je dao "Davorje", jednu od najpesimističkijih zbirkih stihova u našoj književnosti. — Bolestan, razočaran i zgađen na rđave ljude, na surovi i sivi sistem života, Sterija u "Davorju" uzalud traži odgovor na pitanja o smislu egzistencije čovjeka na ovom svijetu, jer život ljude poji samo bijedom, zlom i patnjom, — kako on to veli, — a zakoni stradanja i bijede svakog pogađaju. Međutim, njegov pesimizam je bio neopravdan u daljoj perspektivi koja je optimistički naviještala dolazak novih oslobodilačkih i pobjedničkih snaga.

Sterijine komedije pretstavljaju naše bogato kulturno nasljeđe, i to kao veliki umjetnički kvalitet i kao realistički vjerno svjedočanstvo vremena koje nam je prethodilo. — Ukoliko nas neke njegove komedije po tematici potsjećaju na djela Moliera, Šekspira i Servantesa, nije nikako po srijedi siromaštvo Sterijine invencije, njegova slaba imagiacija ili nedovoljna kreativna snaga. To je samo dokaz duhovnog srodstva našeg pisca sa porodicom velikih umjetnika koji su jedinstveno zainteresovani na istom širokom čovječanskom planu jer ih sve u umjetničkom stvaranju moćno pokreće plemenita težnja za duhovnim i moralnim preobražajem svijeta. U našim srazmjerama i u našim uslovima prilog Sterijin u tome smislu je krupan i od trajne vrijednosti.

*

PESNIK.2 — Jovan St. Popović je ne samo osnivač komedije srpske no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najmislenijih pesnika srpskih uopšte.

Kao đak, "revan pitomac carice olimpske", skretao je na se pažnju svojim poetskim pokušajima, i još na đačkoj klupi nazivan je poetarum patriarcha. Prvi njegovi stihovi su često klasičarski, i ako je docnije ismejavao "odadžije", pesnike klasičnih oda, on je do same smrti ostao pod jakim uticajem klasicizma. Prve pesme su mu pisane sasvim po ugledu na Lukijana Mušickog, i oblikom, i rečnikom, i jezikom, i stihovima. Kada je 1844. uređivao srednjoškolsku nastavu u Srbiji, on joj je dao potpuno klasičarski i humanistički karakter, i na latinski i grčki jezik i književnost obratio naročitu pažnju. I u poslednjim svojim književnim radovima, pedesetih godina, on je još prevodio Horacija, upotrebljavao klasičnu metriku, i snevao da grčku prozodiju prenese u srpsku poeziju.

U mladosti je napisao izvestan broj stihova, rasejanih po raznim časopisima srpskim. Četrdesetih godina, sav zauzet radom na drami i komediji, slabo se bavio stihovima. Kao pesnik, u svoj svojoj vrednosti, pokazao se tek u poslednjim godinama života. 1854. izišla je u Novom Sadu njegova znamenita zbirka Davor, "pjesnoslovni proizvodi u izboru", pisana crkvenom azbukom, sa predgovorom u kome se osuđuje građanska azbuka i traži vraćanje crkvenoj azbuci. Nasuprot ostalim pesnicima srpskim, koji su pevali vrlo mladi, duhovno nerazvijeni, još na pragu života, Popović je sa definitivnom zbirkom stihova izišao kao zreo čovek, staložen duh, sa puno životnog iskustva. I ti njegovi refleksivni stihovi idu u najintelektualnije proizvode srpske književnosti.

U Davor pesnik malo govori o sebi. On peva opštečovečanske teme, obraćajući se više duhu i razumu no duši i mašti, sa ciljem da ubedi a ne da oduševi. Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorišnim delima, hoće da pouči pojedince i da prosveti narod: "moje je lečit' rod", veli u jednoj pesmi. I čovek od istine, iskren duh, on prezire laž, samoobmanu, ličnu i nacionalnu sujetu, frazu, "krasnorječija šum", no kazuje nagu i tužnu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepšavanu "suščnost".

Ovaj pisac "veselih pozorija" i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je "glavna čerta moga temperamenta melanholija". U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski "svetski bol", jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola. Nesrećan u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan — on nije mogao gledati ružičasto na život. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: "ništa, ništa, ništa". U Davor on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč. Čovek je zla životinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je "sujeta, senka i dim". Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je "dolina suza", a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne videti i ne osećati, čekati grob u koji leže sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetičnom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati.


____________________

1 Ljubo Trivić, Predgovor Ljuba Trivića za knjigu Jovan Sterija Popović Rodoljupci, Sarajevo, 1954.
2 Izvornik: Predgovor Jovana Skrelića za knjigu Pokondirena tikva i druge komedije, Jovan Sterija Popović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #1 poslato: Jun 23, 2011, 01:07:33 pm »

**
Rodoljubive pesme Jovana Sterije Popovića


MOJIM PESMAMA

Odlazite, pesne moje,
Moga čuvstva mila čeda,
Kol'ko ćete l' trpit vreda,
Od nestašnih zolja mnogih!

Kad ljubovno ljubov blaga
Svom porodu prašta mane,
Stroge jesu oči strane,
I spev hudi mrakom kazne.

No nek samo Srpstvo traje,
Makar bili vaši dani
Zaboravom pretrpani,
Il' pesništva smešna bruka.

Nek' sudbine strela svaka
O vas bolje vrh otupi,
Da kad Srpstvu zlim pristupi,
Ne uzmože rane dati.

Naglost, razdor i nesloga,
Praotačne naše kletve
Neka u vas traže žertve,
Kad se njima rod zarazi.

Neka Srpstvo bude slavno,
Ma se hvala od vas krila,
Ta naša je gordost bila
Samo roda glas uzneti.

Nek' veselo Srpstvo bude,
I tako su bolne grudi,
Gdi se čuvstvo k pesmi budi,
I tuga je pevcu druga.

Ako l' nežno kakvo srce
Vaš, pesmice, zvuk ushiti,
Neka samo lepim kiti
Svoje prsi, svoje nravi.

Nek' se prođe vence slati,
Pevca želja ta ne draži,
Koliko li slava važi,
Kad se brza smrt prijavi!

Podizati roda cenu,
Jedan spomen nek' vas prati,
Pak i taj će tokom sprati
Povremena nagla reka.



SPOMEN VIDOVA DANA
(ODLOMAK)

Dugo Srbin pišti
U nevolji toj,
Kov ga ropstva tišti,
Nije svome svoj.

Sva Srbija tužna
Jedan sinji grob, Sin je plačno viče,
Svuda sužnji rob.
U neznane zemlje
On prelazi stran,
Da izbegne gorki
Ropstva večna stan.

Otečestvo gubi,
Svakom tuđin svud,
Srpsko čedo doji
Tuđe majke grud.

O, smiluj se, višnji,
Gnjev utoli tvoj,
Od konačne bede
Spasi narod moj.

Tako sva od voplja
Srpska ječe polja,
Al' je strana smrtnom
Večna višnjeg volja.

Vreme ide, vreme beži
Bujnim stremom, bujnom hukom,
Sve razdire kivnom rukom,
Kud mahnito smrtni teži.
Juče strašan, danas smiren,
Juče važan, danas prezren,
Juče slavan, danas potren,
Juče silan, danas rob.



Jovan Sterija Popović svojim najznačajnijim delima ne pripada romantizmu, ali je u svojoj čuvenoj zbirci Davorje napisao nekoliko rodoljubivih pesama romantičarskih inspiracija.

[postavljeno 22.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #2 poslato: Jun 23, 2011, 01:08:26 pm »

**
Stihovi Jovan Sterija Popović


Prečestnjejšem Gospodinu
SAMUILU MAŠIREVIČU,
arhimandritu s georgievskim,
svom predragom prijatelju
posvećeno


POSVETA

Kad bi moja knjiga bila
ljupka kano lice tvoje,
i svu skromnost u se vlila,
koja krasi nravi tvoje,

kad bi moja knjiga bila
čista kano srce tvoje,
kad bi sladost pribavila,
koju nose reči tvoje;

jamačno bi ista važnost
čitatelja nju dostigla,
koju dela tvoja sjajnost
jest pred svetom sebi digla.

Što mom slogu nedostaje,
nek popuni tvoje ime,
često krin i čičku daje
cenu kad se druži s njime.


vlila — ulila; nravi — narav, priroda.


NADGROBIJE

Ništa iz ništa
zgruvano u ništa
daje sve ništa;
šta želiš više
od iščezlog ništa?

Plamen kratko traje
večno gasi se.
Stihotvorac, retor
profesor, pravdoslov,
u knjigama ime
večno ostaje ti;

no telo nam ništa,
um takođe ništa,
sve je dakle ništa,
senka i ništa.



DAVORJE NA POLJU KOSOVU
(ODLOMAK)

Besna pusta neslogo,
Kćeri adske zmije,
Gdi bi znala živiti
Da Srbina nije?
Čedo strasti, nesrećo,
Brza u slepoći,
Kad Srbina nestane
Kom' ćeš onda poći?

*

Hodite, setni potomci, spravljajte majci opelo,
Snažna bivša negda Srbija mrtva leži.
Narod bez svesti stenje, jer strasti je trzaju mrtvu,
I slepoća duha crni joj iskopa grob.
Gdi je Srbije grob, je l' Kosovo, Marica, Prilip?
Ah, sva bedna zemlja opšti plačevni je grob!

Srpski rode, ne prekidaj
Grozne suze prolivati,
Mrtva leži tvoja mati,
Tvoja slava, tvoja dika.
Crni slovi neizgladni
Na grobu joj natpis reži:
"Ovde Srpstva majka leži
Od sinova ubijena."


[postavljeno 22.01.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: