Lazar Kostić (1841—1910)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Lazar Kostić (1841—1910)  (Pročitano 50173 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #20 poslato: Maj 29, 2011, 10:04:48 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić
Rodoljubive pesme


MEĐU ZVEZDAMA

(Vilovanka)

U po noći preveseljke,
sa netrenke gerevenke,
zagrejan se digoh doma.
Na ulici nema sveta,
samo što po snegu šeta
jedna moma.
Odelo je snežno, belo,
na brežne joj palo grudi,
sneg od jeda čisto studi;
uzalud mu Mesečina
svetlo čelo živo ljubi,
on škripuće beli zubi,
gledajući kako strukom,
kako belom, mekom rukom,
kako malom, lakom nogom,
a kamo li licem, okom,
ta ponoćna divna java1
Mesečinu nadasjava.
Kad sne, škripi zubma belim,
a da šta ću ja da velim,
u po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke?
"Gospođice, dobro veče!"
Želja moja curi reče:
"Na toj zimi, lele meni,
Tako lako odeveni!
Evo moje šube crne
da vas malo zaogrne!" —
Dotaknuh se, zagrlih je,
ma'nito mi srce bije,
u žestini i zanosu
već osećam bujnu kosu
što se po mom licu prosu,
mirisi mi obasuše
svak' zadisak2 željne duše.
Zagrli me, dah mi stesni;
al' očiju pogled njez'ni'
nagon uzda, zanos trezni;
iz njega mi mis'o sine:
"Majko!" — "Sine!"
odzovu se usta njena,
a iz belih, iz ramena
ponikoše bela krila:
to je bila — moja vila. —
Lepirica kao bela
kad bi sobom cvet ponela
da ga visa spase velja
od zemljina, od uvelja3:
tako vila pone mene
u prostore vaseljenje;
te nebeskom lik4 lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sve širu, po sve etiru.


* * *

Iza sna se teškog prenu'.
Mrak je. Gde sam? — Al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava —
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava —
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete! —
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet — ne poletim.


________________

1 Tj. pojava.
2 Kovanica od glagola zadisati (zapahnuti); ovde verovatno upotrebljeno u značenju: udisaj i izdisaj.
3 Kovanica u značenju: venjenje.
4 Tj. nalik.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #21 poslato: Maj 29, 2011, 10:05:32 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić
Rodoljubive pesme


RAJO, TUŽNA RAJO...

Rajo, tužna rajo, kad se tebe setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.

Da te svetim, sveta goro, oblistana1
od uvela, bleda, turska ćulistana2.

Što mu vene ruža već pod gorom crnom,
pa opet kukavnu zemlju kopa trnom.

Iz tuđeg je sveta, prestala da rudi,
pa bi da se škropi iz krvavih grudi.

Ej, a 'de je sunce da se njime suše
te krvave kaplje sa uvele ruže?

Da osuši kaplje, da ružu izgori,
da ostane za njom tek miris u gori.

Iz toga mirisa pesma da zaori,
kad se jarko sunce zanavek razgori.

Ej, a 'de je sunce? pitam srpske gore,
a one mi vele: i u tebi, more!

Rajo, tužna rajo, kad se toga setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.



RAZGOVOR S UVUČENOM SRPSKOM ZASTAVOM
U MAĐISTRATU NOVOSADSKOM

Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
zar već u tvojim bojama spava
crvena krvca i krvca plava?
O čemu snivaš kad se ne njijaš?
Je l' te rođeno koplje probolo,
te od beline rođene svijaš
samrtni pokrov na telo golo?
Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
o čemu snivaš?

Da li se sećaš vekova davnih,
vekova davnih, časova slavnih,
šareni leptir kad si još bila,
po lepom vrtu srpske celine
poletajući s cveta na cvet?
U suncu slave šar ti se krila
divno preliva,
a ti počiva
na cvetnoj ruži dušanske sile
sisajuć' iz nje zanos i svest.
Slavan to beše srpski lepirak
i srpskog vrta zanošljiv mirak,
slava se naša daleko čula,
čula je za nju istočnica bula,
čula je za nju, pa se dokrade,
pod jaglukom joj lepirak pade,
zanesen slavom od vrta svog.
Bula mu krila rezati stade na šaren-gaće
za dilber kade mekog saraja padišinog.
Da li se sećaš još i tih dana,
te crne trage sramotnih rana
srezanim krilom stidljivo skrivaš?
Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
o čemu snivaš?

Problagovala s' u lakom sanu
sumornu zimu narodnog stida,
al' već i tebi proleće granu,
sarajske čini sa tebe skida;
sunce slobode i krstov znače
mlada će krila da ti ozrače.
I ti se prenu iz teške kobi,
čauru ropstva krilima probi,
polete suncu i krstu svetu,
al', još u letu, stade te piska, stade jauk.
Ne behu to zraci sunašca zlatna,
to beše mreža pauka gladna,
suzama gorkim beljena, prana,
naroda klana poisisana,
a usred mreže krstaš pauk:
u prepredenoj, golemoj mreži,
srpski lepirak — evo ga leži!
Paučinom si sapet u krili',
gmizavi pauk po tebi mili,
šeće se po tvom srcu strvenu,
sisa ti plavu krv i crvenu,
a ti zar živiš, zar očekivaš?
Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
o čemu snivaš?

Ako još ima krilatih snova
ispod okova,
oh, onda sanjaj oblake crne
što će ih vreli juže da zgrie,
oblake crne, oluje besne
i munje kresne
i grom i jek;
vihar da sapon3 raskine mreže,
tebe u vrte tvoje donese,
grom da sažeže
pauku vek. —
Il' ako ne mo'š od sreće ružne
zamislit', druže, toplote južne,
bujice lužne, vihare kružne:
a ti bar usni severne stege,
mećave, ciče, smetove, stege,
da krune pršte na čelu živu,
korice mrznu o sablju krivu,
ni krvav porfir da zgrije krv!
akamol' krvnik u plaštu sivu,
akamol' pauk, akamol' crv!
Pa nek i tvoje srce prehladni,
tek da te pauk ne jede gladni,
tek da mi nisi strvini strv!


__________

1 Oblistati — kovanica verovatno u značenju: ispuniti se lišćem i cvetovima ("turske ruže").
2 Đulistan (pers.) — ružičnjak, vrt sa ružama.
3 Sapon — uže za sapinjanje

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #22 poslato: Maj 29, 2011, 10:06:15 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić
Rodoljubive pesme


DUŽDE SE ŽENI!

Iz mora nikli dvorovi beli.
Čim su se tako divno popeli?
Jesu l' ih vali sobom izneli,
lice im vodom umili slanom,
il' ih je sunce umilo danom?
Ni voda vlagom ni sunce sušom,
Venecija je dahnula dušom:
prošla je bolest večita, duga,
prošla je skoro morija, kuga.
Đemija plovi bogata, zlatna,
u more stere vezena platna,
more se pred njom veselo peni:
dužde se ženi.
Al' ne ženi se k'o drugi ljudi:
careva ćerka čeka i žudi
prosilac da joj okiti grudi
divotom svega istočnog blaga,
pa da mu bude nevesta draga;
al' dužde na nju ne svrće traga,
ni lav mu na nju ne miče krila:
duždeva neva, duždeva snaga,
carica samo krilatih sila,
morska je vila.
Nevesta čeka u svojoj slavi,
iz oka vlažnog duša se plavi,
u njoj se dužde milinom davi,
nazire biser, divote sluti
što su joj njima kićeni skuti;
a neva širi naručja meka,
na valovite grudi ga čeka. —
Razastri, nevo, duvak1 ti beli
što su ga vali, deveri mali,
penom ispleli, tebi prideli,
dužde ti prsten natiče velji! —
Venčani prsten potonu na dno,
varnicom more kresnulo hladno,
s miline sušte neva se užde:
venč'o se dužde. —
"Veseli da ste, kićeni svati!
Ovu će slavu vekovi znati:
u slavu moje neveste divne,
u spomen spasa od kuge kivne,
crkvu ću dići nebeska krasa,
na ime sveto matere Spasa." —
Gospoda ćute, pogledom mute,
al' ipak zbore glave pognute:
"Tvoja je, dužde, uvek starija:
neka se diže Santa Maria
della Salute2!"
"Neka se diže, neka se diže!"
Samo je jedan pognuo niže
prosedu glavu; dužde ga pita:
"Kamo se, kneže, mis'o ti skita?"
Starac mu zbori: "Mučno je, dužde,
starijem reći istine sušte;
briga mi velja veselje muti:
kako ćeš dići zadužbinu ti?
Sve smo livanske srezali kedre
da podignemo dvore ti vedre,
pa otkud dužde, briga je prva,
otkuda naći osnovu drva?
otkuda drva, otkud kolaca
domu molaca3"
Al' oko šajke diže se more,
valovi duždu šapuću, zbore:
"Što će ti stabla daljnoga kedra?
Drugu mi hranu trebaju nedra:
bliže se diže jedna mi druga
što mi se navek nizini ruga;
šume joj divne oglavlje rese,
u pakost tonem kad ih zatrese,
jedom bi' suhim sebe popila
kako me ljuti Zagorka vila!
Al' kosa njena opasti mora,
ogolit' vila slovenskih gora!
Ču li me, vojno, nevesta prosi,
hram nek se diže na njenoj kosi,
sreži je, skosi!"
"Neka ti bude! Ne treba kedra!
Drešite šajke, sterite jedra,
sekire britke dižite gore,
nek pada dublje slovenske gore!" —
Šajke se dreše, jedra im pupe,
nose ih grudi duždeve ljube;
stigoše šajke, sekira zveknu,
jaukom silnim gora odjeknu,
divovi gorski, večiti dubi,
padaju u čast duždevoj ljubi,
padaju s brda, padaju s dola,
                                                                    .
sa dubom jela, s borom topola:
gora je gola.
Po goloj gori sam sever duše.
Od zimne vlage, od letnje suše,
goli sin gorin, željan slobode,
il' vodi pade il' kopnom ode.
Sa vernim nožem, sa diljkom dugom
bori se jedan sa turskom kugom;
a drugi sinak Zagorke majke
po moru goni duždeve šajke,
po moru goni, u more roni,
u tuđu službu, tužan, potoni,
duždevu poznu natrašku4 kivan,
sveti se sinak junačan, divan,
oružjem tuđim, u tuđu slavu,
ali krvniku zadaje stravu:
Bije na Visu oklop-aveti,
majku si sveti*.
Al' ima l' slave rođenom robu?
U pregalačkom, čilome dobu
sloboda samo sramotu pere,
sloboda dela, slova i vere;
njome je samo krv prolivena
junačke braće — blagoslovena,
njome se stare vidaju rane,
njom će i robu sunce da grane,
njome se davna osveta sveti,
njome se ravne kršne vrleti
do rodna polja, do sinja mora,
njome se diči slava nam skora,
Crna ni5 Gora.

* * *
S oglavlja6 bujnog Primorke divne
stres'o je zamah sekire kivne
semenje zrelo. Severni vetri
poneli su ga na zračni nedri,
prosuli su ga po Crnoj Gori.
Iz tog semenja nikoše bori;
al' nisu bori što dužde mori,
već junak živi, živ da se bori.
A ponajdraže vilino seme
s Njeguša diže do neba teme,
s visine svoje prostire grane,
sve bi da srpske zakrili strane
narodni prvak, miljenik vila,
krševa crnih gospodar beli,
velikom doba natražak veli
malog Danila*.

* * *

Nikšić se pred'o. S nikšićka polja
novog mu cara prenosi volja
do krajnjih gora, do mora sinja,
do Plava ravnog i do Gusinja,
do tvrdog Bara, šeher Ulcinja.
More je puklo. Vila se budi,
valovite joj predišu grudi,
bunovnim okom u čudo gleda
gde divan junak na konja seda;
konjica belog u more goni:
"Pomorko vilo, negdanja srdo,
evo ti, ljubo, znamenje tvrdo:
iz krvnog roja svetog mi boja
slazim u krilo slanog ti spoja,
njime da sperem jada nam dvoja, —
moja si, moja!"
Da li poton'o sunčani žare,
u izdisaju poslednja gleda,
po moru piše dugine šare?
Ili se vila zažari bleda,
procveta licem, očima sinu
osmejkujuć' se gorinom sinu?
Vila se smeši blažena lica.
Al' crno jato od oklopnica,
kivnih mu sreći, junaku preti
da će mu ljubu silom oteti.
Vila se njima grohotom smeje,
pobratim juže po moru veje,
valovite joj pomiče skute,
k'o ljuske baca đemije ljute,
oklopnice su morem prosute. —
Vila se smeši; skrokitom lukom
junaka traži penastom rukom,
gladi ga rukom, zbori mu mukom:
"Ne boj se, dragi, evo ti žene,
ne boj se, vojno, evo ti mene,
Anadjomene*!"
_______________

1 Duvak — nevestinski veo.
2 Sveta Marija od Spasa.
3 Kovanica u značenju: vernik, onaj koji se moli bogu.
4 Natražak — naraštaj, potomstvo.
5 Pokrajinski oblik. umesto nam.
6 Oglavlje — povezača, marama za glavu.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #23 poslato: Maj 29, 2011, 10:07:27 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić
Misaone i druge pesme


EJ, ROPSKI SVETE!

Ej, ropski svete!
Kuda ću pobeći s obraza tvoga,
s obraza tvoga trpežljivoga1?
Da propadnem u zemlju
od ljute sramote sa tvoje grehote?
Il' u nebo da skačem?
U nebo?
Ta tu je tek
najropskije blaženstvo
blaženih robova,
najveća samovolja —
bog!
A nebo?
Nebo je samo
ugnuta stopa gospoda boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje previja, kida.
Ej, ropski svete, pod otim nebom!
Ej, zvezdice sjajne,
štrecavi žuljevi na božjoj stopi!
Valjda kroz vas probi
cikut i vapaj mučenički,
pa kroz svako tako prociknuto mesto
proviru znaci božje milosti
tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji
kolajne dele,
kolajne sjajne i reči lepe
tebi, ropski svete!



U SREMU

Ubava Fruško, divoto moja,
u tebi nema vrleta gorostasnih,
ti se ne namećeš ponosnom nebu,
ne nudiš mu ljubavi tvoje
pružajući mu gole, kamenite ruke
u razbludi silovitoj;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Kad je stvarao bog ovu zemlju,
to punačko devojče,
stvorenje u koga je srce oganj,
a telo kamen i voda,
na tebi je, Fruško, prorezao lepojci toj
čarobne usne;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Taj osmejak pusti
kad ga je videlo nebo prvi put,
čisto ga gledam 'de od milina
rastvori grudi sjajne,
'de izli na tebe ljubavni blagoslov,
najplemenitije pleme raja svoga,
čedo ljubavi, anđela strasti:
vino;
čisto ga gledam 'de ti se hvali rajem,
'de ti ga nudi —
taj oduzeti poklon bogovske ćudi,
što sam u sebi trune,
neviđen, neuživan i neblagosloven, —
'de ti ga nudi,
a ti se smešiš, samo se smešiš.

A kad te ugleda usred raja
ono staro drvo,
sviju jabuka pramajka,
prva svetiteljka, grešnica prva,
otvori joj se rana
pod onom jedššm otkinutom peteljkom
i zatrese se.
Stresoše se na tebe jabuke
i u svaku rupicu obraščića tvojih
pade po jedan
zabranjen plod:
u svaku dolinu tvoju pade po jedan
namastir beli.
Na usnama ti plodovi vise,
pa zar je i tebi zabranjen plod?
— Ej! tantalski rode, Fruško tantalico!
prvi ga jedu, avetni crvi, a ti? —
A ti se smešiš, samo se smešiš.


______________

1 Nejasna kovanica, verovatno u značenju: koji svašta podnosi, trpi.
.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #24 poslato: Maj 29, 2011, 10:08:18 pm »

**




     L a z a  K o s t i ć


U našoj književnosti teško je naći pesnika o kome su davani tako protivrečni sudovi kao o Lazi Kostiću. Dok su njegovi savremennci iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bili jednodušniji u priznavanju njegovog velikog pesničkog talenta, dotle su se pozniji kritičari, uglavnom iz vremena pesnikove starosti i iz vremena posle njegove smrti, sve više delili na dva suprotna tabora: apsolutne kudioce, koji su mu poricali ma kakvu pesničku vrednost, i na apsolutne hvalioce, koji su njegovu talentovanost uzdizali na stepen genijalnosti. Nesumnjivo je, medjutim, da se takva krajnja i jednostrana mišljenja ne mogu održati i da se Laza Kostić, kao i svakn drugi pesnik, može pravilno oceniti samo ako se jedinstveno pogleda i na njegove pesničke vrednosti i na njegove nedostatke i ako se u tom ocenjivanju podje od onih osnovnih pitanja koja se postavljaju kada je reč o svakom pesniku: imamo li pred sobom istinskog, pravog pesnika ili ne, ima li u njemu stvarnog, neospornog talenta ili ne, i ako ga ima, da li je taj talenat uspeo da se snažno i svestrano ispolji ili se, iz objektivnnh ili subjektivnih razloga, ispoljio samo fragmentarno i u neuspelim pokušajima? Kada je reč o Lazi Kostiću, danas se vsć utvrdilo mišljenje da smo u tom pesniku imali neosporan pesnički talenat, koji je u nekim svojim pesmama dao visoki domet našeg pesničkog stvaraša iz druge polovine devetnaestog veka, i koji nam je, pored svih svojih pesničkih neuspeha, ostavio dve vrlo dobre istoriske drame i desetine veoma uspeljih pesama. Pitanje je samo u tome koji stepen priznavanja talenta zaslužuje Laza Kostić i ne ide li se u tom priznavanju, posle onih kategoričkih osuda njegova pevanja od strane dvojice naših poznatih kritičara — Nedića i Skerlića, suviše oprezno i sa mnogo ograda. Još uvek se uporno pripisuje u mane njegova pesništva ono što, možda, znači njegove vrednosti ili bar što uslovljava njegove vrednosti, a previća se ona stara dijalektička istina da je izvor umetničkih nedostataka jednog pesnika uglavnom u onoj strani njegove ličnosti koja ustvari pretstavlja njegovu snagu i njegovu pesničku individualnost. A kod Kostića su se baš zbog njegove snažne pesničke individualnosti te dve strane uzajamno preplitale, i tako i dale onaj rezultat koji je u našoj književnoj kritici — po duhovitim rečima I. Sekulić — dobio ime slučaj Laze Kostića.

1

Već je i ranije bilo tačno zapaženo da je i pesnički i javni rad Laze Kostića svojim počecima bio vezan za delatnost Ujedinjene omladine srpske i da je Kostić bio ne samo jedan od glavnih osnivača Omladine i glavnih učesnika u čitavom njenom radu nego i najizrazitiji pretstavnik tog nacionalnog i liberalnog pokreta mladog srpskog graćanstva. Koreni njegova stvaralaštva crpli su sokove iz toga tla, i zato se čitav Kostićev rad mora posmatrati u svetlosti toga pokreta, koji mu je dao i glavne pesničke inspiracije, i idejnu usmerenost, i osnovnu umetničku koncepciju, i od koga se Kostić ni kasnije nije mogao idejno odvojiti niti prevazići njegove liberalne i gradjanske postavke.

Laza Kostić stupa u javni i pesnički život krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, tj. baš u doba kad aktivnost omladinskih družina po raznim gradovima Srbije i Vojvodine postaje sve intenzivnija i kad se uveliko vrše pripreme da se od organizaciono nepovezanih omladinskih grupa stvori jedinstvena kulturno-politička organizacija koja će pod vidom kulturno-prosvetnog rada razviti živu političku i nacionalnu aktivnost i pretstavljati nove i aktivne društvene snage u srpskom javnom životu. Ujedinjena omladina srpska, osnovana na prvoj osnivačkoj skupštini u Novom Sadu 1866 godine, u toku nekoliko godina svog organizovanog postojanja (poslednja, šesta skupština u Vršcu 1871 godine; njen organ Mlada Srbadija prestaje da izlazi novembra 1872 godine) izazvala je jedno od najsnažnijih budjenja duhova medju mladim srpskim gradjanstvom u Srbiji i Vojvodini, i u njoj su se izvršila ona klasna diferenciranja i politička previranja koja će još za čitave dvetri decenije druge polovine devetnaestog veka odrećivati dve glavne struje u srpskom javnom i političkom životu: liberalnu, koja se u svom evoluiranju pretvara u liberalističku i reakcionariu, i socnjalističku, koja se opet u svom evoluiranju cepa na dve suprotne struje: na sporazumaško-kompromisnu radikalnu i na dosledno demokratsku, socijalističku. Svojim zvaničnim prestankom, dakle, Omladina ni izdaleka nije završila sa svojim uticajem: njene ideje i stremljenja prelili su se samo u nove organizacione forme, u nove političke i društvene grupe i grupacije.

Ujedinjena omladina srpska bila je ustvari polptička organizacija mlade građanske klase srpske, i to   pretežnim delom gradske sitne buržoazije, koja je bila na početku svoga formiranja u punu gradjansku klasu sa razvijenom novčanom privredom i robnom proizvodnjom. Nju je sačinjavala uglavnom intiligencija iz redova građanstva: advokati, lekari, profesori, učitelji, neki sveštenici; zatim zanatlije i trgovci, koji su jednim delom poticali i iz seoske sredine i preko kojih je "Omladina dobila čvrstu vezu s narodom". Taj i takav klasni sitnoburžoaskn karakter Ujedinjene omladine srpske i uslovio je onu njenu podvojenost na liberale (narodnjake) i socijaliste i doveo do onog nužnog i neizbežnog cepanja pokreta na dva suprotna tabora s dosta medjuprelaznih grupa i s protivrečnostima ne samo izmsđu tih dveju osnovnih grupa nego i u okviru svake od tih grupa ponaosob.

Medjutim, suprotna mišljenja i borbe koje su se razvile u Omladini bile su uslovljene ne samo klasnom pripadnošću njenih učesnika nego i društvenom strukturom pokrajnne u kojoj su oni živeli i radili. Omladinci iz Srbije i omladinci iz Vojvodine imali su pred sobom zajedničke opšte ciljeve, ali i različite konkretne dnevne zadatke. Zajednički su im bili i ciljevi nacionalnog oslobodjenja i ciljevi izvojevanja političke slobode, ali u zavisnosti od pokrajine u kojoj su radili ti ciljevi su naizmenično bivali pretpostavljani jedan drugom, a neposredni zadaci su se menjali prema dnevnoj politici u obema pokrajinama. Za Srbijance su pitanja unutrašnje politike često bila najprešnija pitanja, i borba najpre protiv apsolutizma kneza Mihajla, a kasnije protiv namesničkog birokratizma apsorbovala je najveće snage srbnjapskih učesnnka Omladnne. Nasuprot tome Vojvodjani su težište rada Omladine postavljali na pitanje nacionalnog oslobođenja, i u svojoj borbi za političke slobode videli u prvom redu oslobođenje od tutorstva austriskih i mađarskih vlasti. Njihova borba, naprimer, protiv klerikalizma bila je ustvari borba protiv crkvene hijerarhije koja je ne samo gledala da zadrži za sebe stare privilegije u relativnoj samoupravi srpskog naroda u Vojvodini nego koja je stvarno postala onaj korumptivni vladajući elemenat koji je bio eksponent bečkog dvora i koji mu je prodavao nacionalne srpske interese. I ako su u Srbiji do 1867 godine prisustvo turske vojne posade u gradovima i turskog paše u Beogradu kao vrhovne sultanove vlasti, pod čije su se okrilje stavljali čas knez čas pojsdine vođe pobune, a posle 1867 godine nominalni turski suverenitet nad Srbijom, pogađali ne samo osećanje nacionalnog ponosa nego i slobodan i nesmetan ekonomski i državni razvitak srpskog naroda, što je sve dovodilo do snažne težnje za potpunim nacionalnim oslobodjem, koliko je ta težnja morala biti i jaka i uporna u Vojvodini, u kojoj je tuđa uprava mnogo neposrednije i mnogo opasnije ugrožavala osnovne, vitalne interese srpskog življa. I nije čudo što su se baš iz Novog Sada i od Vojvođana razlegali oni protestni glasovi protiv politike diplomatskih laviranja kneza Mihaila i namesništva posle Mihailove smrti i zahtevala  neposredna oružana akcija protiv "bolesnika na Bosforu". Zmajeva "Ustavno-uspavna pesma" (1866), "Od snega junak" (1867) i "Beogradske bake i proleće" (1871); Đurina "Padajte, braćo!" (1862), "Jevropi" (1867), "Bojna pesma" (1871), "Jevropski mir" (1871), Kostićeva "Rajo, tužna rajo" (1860), "Naše" (1863), "Razgovor s uvučenom srpskom zastavom u mađistratu novosadskom" (1869) itd. — sve su to pesme koje su šezdesetih godina izražavale snažno borbeno raspoloženje Srba uopšte, a naročito Vojvođana, i u kojima se "kipelo i čekalo" da otpočne "juriš" na opšte neprijatelje.

Ali dok su se u nacionalnim pitanjima i liberali u Srbiji i Miletićeve pristalice u Vojvodini uglavnom slagali i zajednički vršili snažan uticaj na javno mnjenje u obema pokrajinama, dotle su pitanja unutrašnjih građanskih sloboda u Srbiji i u Vojvodnni uglavnom drukčije postavljana. Među srbijanskim liberalimm ubrzo se pored čisto građanskog ideologa Vladimira Jovanovića, koji je ostajao na pozicijama liberalne parlamentarne borbe za ustavni život, javlja i socijalistički pokret Svetozara Markovića, koji zahteva ne samo nacionalno nego i socijalno oslobođenje i koji u nacionalističkim tiradama liberala vidi u prvom redu ili fantastične snove ili sredstvo za skretanje pažnje širokih masa od teških političkih i socijalnih prilika u zemlji. Oslobodilačku misiju Srbije on hoće da vidi samo u unutrašnje slobodnoj Srbiji, koja s  nacionalnom slobodom donosi istovremeno i političku i socijalnu slobodu. Liberali, pak, postavljaju na prvo mesto ideal "Dušanovog carstva", potiskujući u stranu pitanja o unutrašnjim slobodama. Ma koliko da je njihova delatnost u nacionalnom pogledu bila revolucionarna i napredna, u pitanjima borbe za građanske slobode oni su bili skloni na kompromise i zalagali se za očuvanje dotadašnjeg društveno-političkog pokreta. Ako su se u periodu od 1858 — 1859 i borili za demokratizaciju našeg političkog života, za ograničavanje vlasti stare birokratske oligarhije, oni su od 1868, kada su, preko jednog od svojih glavnih vođa Jovana Ristića, zakoračili na vlast, kao vladavinska stranka za dugi niz godina sve više i više zaplivavali u reakcionarne i konzervativne vode. Već od početka sedamdesetih godina napredne i stvarno demokratske težnje srpskog naroda preuzima i nosi prvenstveno i uglavnom pokret Svetozara Markovića, koji je protiv liberala morao da vodi ogorčenu i beskompromisnu borbu kao protiv lažnih "prijatelja naroda".

Drukčije su stajale stvari u Vojvodini. Pristalice Narodne stranke Svetozara Miletića, zadahnuti nacionalno-revolucionarnim idejama Macinija i Garibaldija, u unutrašnjoj politici oduševljeni republikanci i demokrati, u idejnom pogledu pozitivisti i antiklerikalci, imali su pred sobom u prvom redu veliki cilj nacionalnog oslobođenja i ujedinjelja. Ma koliko da su se i u njihovim redovima pojavljivale socijalnoklasne suprotnosti, što je dovelo i do stvaranja levog i desnog krila u Narodnoj stranci, oni su silom prilmka bili prinuđeni da ta pitanja potiskuju pred pitanjem svog oslobođenja od Austro-ugarske monarhije i svog ujedinjenja s ostalim balkanskim zemljama, u prvom redu sa Srbijom, u okviru jednog saveza federativpmh balkanskmh država. Nacionalnooslobodilačka borba angažovala je sve snage pristalica Narodne stranke i kao što je i napred istaknuto, njihova borba za demokratizaciju unutrašnjeg samoupravnog života bila je prvenstveno diktovana potrebom da se stekne što veća samostalnost od austro-ugarske uprave. Otuda se među Miletićevim pristalicama stepen poštenja, naprednosti, revolucionarnosti i narodnosti određivao  prvenstveno i skoro isključivo stepenom privrženosti nacionalnoj stvari i otuda su Vojvođani i Novi Sad bili glavni nosioci nacionalnog oduševljenja i nezvanične nacionalne propagande. Po cenu velikih napora, žrtava, samopregora i borbi oni su, naprimer, uspevali da osiguraju održavanje skupština Omladine u svojim gradovima, dok je prva skupština u Beogradu 1867 godine, inače druga posle osnivačke skupštine u Novom Sadu, bila i jedina skupština Omladine koja se mogla održati u Srbiji. "Paradoksalno je, ali je tako — veli J. Skerlić u svojoj knjizi "Omladina i njena književnost" — da to patriotsko, svesrpsko udruženje nije imalo utočišta u srpskoj kneževini no u tudjinskoj Ugarskoj". A kada je mađarska vlada 1871 godine zatražila da se Ujedinjena omladina svede na društvo čiji će članovi biti samo Srbi iz Austro-Ugarske, da se društvo ograniči isključivo na prosvetne i književne zadatke i da se ne sme baviti politikom, omladinska skupština u Vršcu je odlučno odbila te zahteve i kategorično izjavila da neće učiniti nijedan od tih ustupaka. Vladin komesar je naredio da se skupština odmah prekine, i time je Ujedinjena omladina srpska zvanično prestala da postoji. Već i iz ovoga se vidi kakav su smisao davali Vojvođani Omladini i koliko je pitanje nacionalne povezanosti sa Srbijom u obliku ovog udruženja pretstavljalo za njih bitan i osnovni razlog za njegovo postojanje.

Razume se da su ti i takvi nacionalni interesi uslovljavali i određivali i celokupnu idejnu i praktičnu delatnost Omladine, naročito njenih učesnika iz Vojvodine. U oblasti ideologije oni su, i pored toga što su u nauci bili pozitivisti i darvinisti, bili za nacionalnu idealizaciju i za kult prošlosti. Oni su za obnavljanje jednog novog srpskog carstva, za nacionalnu samosvojnost, za emancipaciju od svih stranih uticaja, za našu nacionalnu, srpsku etiku, pravo, umetnost, pa čak i religiju. U jednom svom predavanju 1867 godine u Novom Sadu ("Osnova za srpsku divinu komediju", "Matica", 1867) baš Laza Kostić veli da naša narodna poezija treba da zameni crkvu i religiju i da umesto kulta bogorodice treba usvojiti kult majke Jevrosime. Oni čuveni stihovi iz narodne pesme "Uroš i Mrnjavčevići" — "Nemoj, sine, govoriti krivo.. " sreću se na svakom koraku, citpraju se na skupovima i zborovima, u časopisima i listovima, u naučnim raspravama i umetničkim pripovetkama, i oni treba da posluže kao najbolji dokaz visoke moralne svesti srpskog naroda. Otuda će narodna poezija i nacnonalna prošlost pretstavljati dve glavne i osnovne idejne vrednosti iz kojih su ljudi šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka crpili svoja uverenja, načela i stremljenja.

Ali ma koliko da je taj nacionalni idealizam, pa čak i nacionalna idolatrija, bio okrenut prošlosti, on je bio samo sredstvo da se široke mase mobilišu za ostvarenje konkretnih nacionalnih zadataka u sadašnjosti i budućnosti. Iz te herojske prošlosti srpskog naroda uzimani su samo svetli, uzvišeni, borbeni, visoko moralni i humani primeri da bi se srpski gradjanin nadahnuo njima za odlučne nacionalne akcije koje su neposredno pretstojale srpskom narodu. Veliki evropski događaji tih godina, ustanci za nacionalno oslobođenje u čitavoj Evropi, ujedinjenje dveju velikih evropskih nacija, Nemaca i Italijana, u nezavisne države — sve su to bili događaji koji su govorili da se i balkanskim narodima približava čas nacionalnog oslobođenja. Otuda su sve glorifikacije prošlosti imale veoma aktuelan i savremen značaj i otuda se stvarna nacionalna, tj. u ovom slučaju — sadržajna, vrednost književnih dela cenila upravo po tome koliko je njima bio pogođen dnevni interes, koliko su ona služila kao potstrek za akciju i kap odgovor na najpreča nacionalna pitanja srpskog naroda. Na tom planu imamo karakteristično poklapanje mišljenja i branilaca tadašnje romantičarske poezije i pobornika nove, realističke književnosti o tome da književnost treba da zadovoljava "realne" potrebe naroda. Kada Sv. Marković 1870 godine u svom članku u "Matici" — "Realnost u poeziji" napada tadašnju književnost srpsku da nedovoljno obraća pažnju na savremena pitanja, Laza Kostić mu u ime uredništva "Matice" odgovara i veli da se slaže s njim u tome da "sadanja poezija nema toliko osećanja za patnje naroda". Dakle, i u ovom slučaju se pokazuje ona istina koju je još Plehanov isticao da je i "najčistija" umetnost ustvari tendenciozna i da nema netendenciozne umetnosti. I S. Marković i L. Kostić su u umetnosti videli sredstvo za širenje izvesnih ideja i buđenje određenih osećanja, samo što su sadržinu tih ideja i osećanja shvatali drukčije. S. Marković je hteo da književnost budi prvenstveno politička i socijalna osećanja, Laza Kostić — nacionalna. To svoje shvatanje Kostić je i sprovodio u svojoj poeziji, on je prvenstveno i skoro isključivo nacionalni i rodoljubivi pesnik, i patos čitave njegove poezije je u njegovom snažnom, prkosnom, buntovnom i borbenom rodoljubivom osećanju.


Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković


PESME I DRAME | Laza Kostić | Novo pokoljenje | Beograd, 1951.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #25 poslato: Maj 29, 2011, 10:10:04 pm »

**
nastavak

2

Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića.

Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, "ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju". U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika.

Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu "ciceronsku besedu" kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti "Preodnice" i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima "Preodnice" on već 1863 godine čita svoga "Maksima Crnojevića" i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je "Preodnica" te iste godine izdala.

Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o "robovanju" Laze Kostića, a "Zastava" je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku.

Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji ("Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji"). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom "Tagblatt", uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci "kulturunfahig" (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina ("Politsche Korrespondenz", "Norddeutsche Algemeine Zeitung", Daily News", i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi "Osnovi lepote u svetu" (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda.

Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ "Srpska nezavisnost". Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa "Glasa Crnogorca". U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad.

U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom.


Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #26 poslato: Maj 29, 2011, 10:11:18 pm »

**
nastavak

3

Laza Kostić se razvijao, kao što smo pomenuli, pod snažnim i neposrednim uticajem liberalno-nacionalnog pokreta srpskog graćanstva iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Pod uticajem toga pokreta on je u idejnom pogledu nastojao da formira i formuliše jedan svoj pogled na svet, koji je imao da bude, po njegovu mišljenju, originalan filozofski sistem baziran na shvatanjima praktičke filozofije našeg naroda, izražene u narodnim umotvorinama, a koji je ustvari bio jedan prilično eklektički sistem s izrazitim idealističkim osnovama. Kao čovek retke kulture i poznavalac glavnih filozofskih škola i pravaca, a naročito nemačke klasične filozofije, i Kostić je, kao i ostali naši kulturni i javni radnici toga doba, bio poklonik Kanta i Hegela. Svoje idealističko shvatanje života i sveta Kostić je naročito hteo da primeni u oblasti estetike, i u dva maha pokušava da formuliše jedan estetički sistem, uglavnom na osnovima idealističke estetike i naše narodne poezije ("Osnovi lepote u svetu" 1880 godine i "Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filozofiju" 1884 godine), a pred kraj života, 1909 godine, piše veliku književnokritičku raspravu "O Jovanu Jovanoviću Zmaju", u kojoj na mnogo mesta govori o prirodi umetničkog stvaranja i o procesu umetničkog uobličavanja stvarnosti. Ovde nije mesto da se detaljnije upoznajemo s tim njegovim radovima, samo ćemo napomenuti da su sve te njegove rasprave rečene s velikom erudicijom, s poznavanjem i klasičnih i modernih dostignuća i u filozofiji i u mnogim drugim naučnim granama, naročito u prirodnim naukama (u biologiji, fizici, hemiji itd.). Bazirane na jednoj širokoj i svestranoj naučnoj osnovi, te rasprave pretstavljaju ozbiljne pokušaje naše filozofske i estetičke misli, koji još uvek očekuju šire naučno proučavanje.

Iz takvog filozofskog stava Laze Kostića proizilazio je i njegov liberalizam u politici, koji je bio veran izraz još slabe klasne diferenciranosti tadašnjeg srpskog građanstva u Vojvodini. Postojanost tog Kostićevog liberalizma i neprihvatanje nekih borbenih socijalno-političkih stavova bili su uslovljeii i time što je Kostić od sedamdesetih godina prošlog veka bio više putnik i gost u Srbiji, Crnoj Gori i Vojvodini negoli stalan gradjanin u njima i što u tom položaju nije bio u mogućnosti da dublje sagleda sgocijalne odnose u njima, naročito u Srbiji, u kojoj se proces kapitalističkog raslojavanja sela i grada već uveliko vršio. Uzrok tome biće i ona pesnička egzaltacija s kojom je Kostić posmatrao život i ljude i koju je on još šezdesetih godina divno izrazio u stihovima napisanim povodom jednog sasvim nepolitičkog razočaranja:

Tek sad se kajem
što nisam češće zemnim prolazio krajem,
već navek po tom ognjenom vrhuncu,
po nedomašnom, umišljenom suncu.

("Do pojasa")

Međutim, da je duže živeo u Srbiji, on bi, kao čestit i pošten čovek, brzo uvideo koliko se njegovi liberalni ideali ne slažu s dnevnom politikom liberalne stranke, a kao dosledan čovek, morao bi da potraži druge političke programe koji bi bili bliži njegovim nacionalnim i humanističkim idealima. Da Laza Kostić nije bio daleko od takvog sagledanja istine, pokazuje i jedno njegovo pismo iz Srbije napisano 1881 godine: "Liberalizam je maska koju ću prvom prilikom zbaciti... "Zastava" bi trebala da se momačkije razmahne, te da napomene da je Srbija na putu da proda svoju nezavisnost i narodnu misiju za činiju liberalnog sočiva, kao Isak  svoje  nasledstvo" (Citirano  prema knjizi M. Savića, "Dr. Laza Kostić"). Ovakve trenutke razočaranja, pored velikog, prkosnog i borbenog nacionalnog opitimizma, imao je Kostić i pre toga i posle toga, naročito pri kraju života. Još šezdesetih godina, kada je bio na vrhuncu svoje pesničke slave i kada je on sam živeo u zanosu velikog omladinskog nacionalnog oduševljenja, on zapaža i neke mračne strane nacionalnog pokreta Omladine: gramzljivost, trku za karijerom, iskorišćavanje omladinske tribine za sticanje lične popularnosti, bolesne ambicije i ličnu netrpeljivost, i njegova lira, sva ustreptala u slavu srpskog rodoljublja i nacionalnog ponosa, odaje i ove polušaljive-polujetke tonove:

Omladino, diko stara!
Omladino, jade mlad!
Kamo onog starog žara?
Kamo onaj rušigrad?
----------------------
Želje što su pegaščad
uzjahati htele, jašu,
bome, jašu sad,
ali — zlatno tele.

("Omladini")

Kasnije, osamdesetih i devedesetih godina, časovi nacionalnog neverovanja i skepse sve su češći i on pred Njegoševom grobnicom na Lovćenu peva stihove koji zvuče kao najtragičnije pobijanje i njegova i Njegoševa verovanja u narodne snage:

"Dok na tu zemlju ovi stoji kam
najcrnji vrag je Srbin sebi sam!"

("Prolog za "Gorski vijenac")

A u pesmi "O proslavi Brankova Đačkog rastanka" 1894 godine on uvidja koliko su omladinske vatrene reči iz pedesetih i šezdesetih godina bile i ostale samo fraze i koliko se za tih skoro pedeset godina nije otišlo ništa dalje u ostvarivanju nekada tako gromko postavljanih nacionalnih programa. I taj pesnik, koji je šezdesetih godina poručivao čak i samom Šekspiru da se "posrbi", pri kraju života je duboko u sebi preživljavao dramu prevarenih i ličnih i nacionalnih nada. One društvene i nacionalne protivrečnosti koje šezdesetih godina nisu ni postojale u tako razvijenom obliku i koje Kostić nije ni primećivao sada su se, već razvijene, živo pojavljivale pred pesnikom i rušile njegove ideale i iluzije. U Kostiću su se, samo u mnogo prikrivenijem i za površan pogled nevidljivijem obliku, pred kraj njegova života ponavljale one iste sumnje i razočaranja koja su gotovo kroz čitav život pratile Đuru Jakšića. O tom i takvom Kostiću, o pesniku koji se nešto svojom nebrižnošću, a mnogo više nepažnjom i ravnodušnošću okoline već posle sedamdesetih godina prošlog veka sve redje i redje laćao pera, kome su za nadahnute i pune rodoljubive vere pesme plaćali u Beogradu zatvaranjem zbog tobože štamparskih krivica, a ustvari, kako veli Zmaj u pesmi "Nekad i sad", zato što i "srpski kolač ima masla iz Budima", koga su za antiaustrisku i nacionalnu dramu "Peru Segedinca" nagradili time što su onemogućili da se taj komad daje na pozornici Narodnog pozorišta u Beogradu, o tome i takvom Lazi Kostiću naši istoričari književnosti i kritičari nisu mnogo govorili. I jedino je Isidora Sekulić, pišući o pesniku prilikom stogodišnjice njegova rođenja, umela da sagleda sav životni put Laze Kostića i da pokaže onaj tako nepovoljan ambijent kod nas za razvijanje svih, pa i pesničkih, talenata: "Da, Laza Kostić, doktor prava — veli ona tamo — imao je hrabrosti da neće, da neće advokatsku kancelariju. On je pravilno osećao da ga drugo zove. I pošao je, i dobro pošao, ali, kao i Đuru Jakšića i druge, ništa ga nije pravilno prihvatilo, uteralo mu zdravi i potrebni strah i od svog talenta i od spoljne kritike. Niti svoja država, niti svoj univerzitet, niti svoja akademija, niti svoja biblioteka, niti svoja umetnost — ništa visoko nije bilo!.. A srpske lokalne redakcije i novine, i omladinske priredbe — zar je to ono što ume prihvatiti jedan moćan, ali još neorijentisan dar. Laza je počeo propisno vojvođanski, da pluta, da seljaka, da odlaže rad, da se bavi raspravama, teoriskom estetikom, politikom, diplomatijom, novinarstvom. A vreme je odmicalo, i fragmenti u životu i radu postadoše navika, pa sudbina, pa tragedija. Prošla mogućnost da se dobije katedra i u Beogradu i u Zagrebu; oženio se Laza nije; očevinu je potrošio; kako je proleteo kroz dva poslaništva, crkvenog i državnog sabora, tako je proleteo kroz dva podanstva, srbijansko i crnogorsko. Laza nateže, beskućnik je, postaje, što čovek ni neprijatelj ne želi, večiti gost u fruškogorskom manastiru ili kod bogataša Dunđerskih, luta sam po Vencu, niti koga pozdravlja niti nama deci odzdravlja. Šta je video u sebe zagledani Laza? Natrag gledajući, ništa tvrdo ozidano; napred gledajući, starost, sirotinju, a u duši ili ledenu mudrost ili ludo očajanje."

Zbog svega ovoga se pri ocenjivanju dela Laze Kostića mora voditi računa o stvarnim mogućnostima koje je on imao za razvijanje svoga pesničkog talenta i moraju se istoriski objektivno oceniti dostignuća koja je on postigao i u takvim uslovima. Da je Laza Kostić i po svome talentu, i po svojoj kulturi i svestranom interesovanju za umetnički i naučni razvitak u svetu, i po svojim plemenitim težnjama i stremljenjima mogao da da i mnogostranije, i obuhvatnije, i umetnički virtuoznije i misaono produbljenije delo da su ti uslovi bili povoljniji — u to ne može biti nikakve sumnje. To nam potvrđuje i Sima Matavulj, koji na jednom mestu u svojim "Bilješkama" govori o svojim vratolomnim šetnjama s Lazom po netinjskim krševima, pa kaže: "U tome kostolomljenju njegov kaustički duh najbolje rađaše. U odmorcima, pošto bi se izduvao, taj peripatetičar nove vrste sipaše kao iz rukava svoje slavne kalambure, viceve, opaske, citate; to umnouživanje naknađavaše mi tjelesno mučenje, a sumnjam da se ko drugi u takvoj školi većma koristio od mene!", a na drugom mestu veli o svome prijateljstvu s Lazom ovo: "Nas dvojica već bjesmo došli do intimnosti kakva je mogla nastati između njega i čovjeka desetak godina mlađeg od njega koji ga je cijenio, poštovao i ljubio koliko iko, ali koji je svjestan bio njegove nadmoćnosti, te je i istinski osjećao da mu Lazo čini čast družeći se s njim". Možemo verovati Simi Matavulju da je pred sobom imao čoveka koji je svojim izuzetnim vrednostima zaista mogao da pobudi i ljubav i divljenje.


Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #27 poslato: Maj 29, 2011, 10:12:22 pm »

**
nastavak

4

Kostić je počeo da peva vrlo rano, još kao gimnazist u Pešti. Prva pesma objavljena mu je u Sedmici od 4 aprila 1858 godine, a dve godine kasnije urednik "Sedmice" "Djorđe Popović otvorio mu je širom vrata svoga novopokrenutog časopisa Danice. Godine 1864 Laza je završio i svoga "Maksima Crnojevića", a deset godina kasnije već objavljuje dve zbirke svojih pesama (1873 i 1875). Pored ovog rada bavi se i prevodima, i već 1858 godine prevodi prvu pesmu "Ilijade" u narodnom desetercu. Ali najglavniji rad u oblasti prevoćenja jesu njegovi prevodi iz Šekspira, koga će Kostić prevoditi u toku celoga života ("Romeo i Julija", "Hamlet", "Car Lir", "Ričard Š"). Od sedamdesetih godina prošlog veka on peva sve ređe, zauzet sve više javnim poslovima i politikom, ma da baš u to doba postiže svoju punu pesničku zrelost i uravnoteženost u izrazu. Gotovo sve pesme koje je posle toga vremena ispevao spadaju u njegove najbolje i najzrelije pesničke tvorevine, kao što je iz toga doba i njegov pajbolji dramski rad "Pera Segedinac" (završen 1882 godine).

Kostića su uglavnom tretirali kao liričara, i to pretežno kao ljubavnog liričara. Ljubomir Nedić je, analizirajući uglavnom njegove ljubavne pesme, došao do onog poraznog zaključka da je Laza Kostić "pust u svemu; pust u svojim slikama i poređenjima; pust u svojoj spoljnoj formi; pust u jeziku". Jovan, Skerlić je takođe smatrao da je Kostić izrazit primer romantičara usplamtele mašte koji je veoma dobro pokazao "kako se može rđavo proći sa nešto talenta i sa mnogo spisateljske taštine". Isidora Sekulić, koja o Kostiću ima, nasuprot Nediću i Skerliću, veoma laskavo mišljenje, ali koja veoma pravilno veli da "Laza Kostić u osnovi svojoj nije ni ljubavnik, ni sentimentalac, ni Romeo, već naprotiv, beskrajno rafinovano uzbudljiv intelektualac", smatra da "taj Laza ima savršene ljubavne pesme". Dakle, u većini slučajeva, bilo da su ga napadali bilo da su ga hvalili, Kostićevi kritičari su videli u njemu prvenstveno dobrog ili rđavog ljubavnog pesnika.

Međutim, ma da Kostić ima nekoliko zaista veoma lepih ljubavnih pesama, on nije karakterističan kao ljubavni pesnik i on bi po svojoj ljubavnoj lirici uglavnom opravdano zaslužio one veoma nepovoljne ocene koje su Nedić i Skerlić dali o čitavoj njegovoj poeziji. Izuzevši tih nekoliko dobrih ljubavnih pesama, od kojih ona najbolja ("Santa Maria della Salute") pretstavlja pesnikovu "labudovu pesmu", sve ostale njegove ljubavne pesme, ispevane uglavnom početkom šezdesetih godina, dakle u periodu pesnikova formiranja, ostavljaju hladan, nategnut, neprirodan utisak; u njima je Kostić zaista davao neobične metafore, čudne slike, usiljeno osećanje, neadekvatna poređenja. U svojoj analizi Kostićevih ljubavnih pesama Nedić je veoma tačno ukazivao na sve one nemoguće stihove koji su pokazivali i preteranost, i neprirodnost, i neukusnost i neujednačenost pesničkog izraza. Čak i tamo gde je Kostić počinjao pesmu lepo, duhovito, graciozno, s neuobičajenom slikom ili metaforom, on je kasnije padao, ako se tako može reći — stropoštavao se, i u pesničkoj slici i u izrazu, i obično veoma banalno nastavljao ili završavao pesmu. On počinje pesmu "Pogreb" retko lepim stihovima:

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
i časkom izda'nu, —

da bi iza toga dao veoma nepesničku sliku pogreba s popovima, krstovima, stiharima i čiracima, i na kraju — ljubavnim vampirima! Ili u pesmi "Što mi vene" on naizmenično ima i veoma uspele i veoma slabe stihove; u početku pesme on je nežan, topao, prisan i uzbudljiv:

Što mi vene moja draga,
što mi bledi, što mi kleca?
Što mi drkće moja snaga,
što mi plače, što mi jeca?

i odmah posle toga pada u čitavom izrazu, daje neprirodna poređenja — opet sa štencima i putirima:

Tvoje oči, plakajnice,
to su meni dvoje dveri,
a tvoje je setno lice
ikonostas mojoj veri.

Iza njega ljubav viri,
sveštenika svešteniče
u rukama sjaj putiri,
sveta kaplja 'de pretiče.

Takva je i "Ljubavna guja", sa duhovito početnim strofama:

Neiskazan još osta
neiskazani jad,
neiskazano dosta
što boli teke sad.

I htedoh ti ga reći,
al' reč mi zastade,
s poljupcima se tvojim
na usti sastade, —

da bi se odmah palo u neprirodno poređenje:

A poljubac se svija
sve jedan do drugog,
rumena, zračna zmija
života rumenog.

Na usti' mojih leži,
na svojoj pećini,
sunča se na sunašcu,
tvog oka vrućini, —

takva je "Dakle, tako...", u kojoj su njene desni "dušeci rumeni", po kojima "sitno vire beli zubi studeni", takva je i "Na iskap", 'Ljubavni dvori", "Puška", "Posle pogreba", "Snio sam te" i mnoge druge. I ako bismo hteli strogo da odaberemo njegove lepe ljubavne pesme, lepe i po osećanju i po izrazu, lepe od početka do kraja, onda nam za izbor, kao što smo rekli, ostaje svega nekoliko pesama: "Meću javom i med snom", "Gospoćici Lenki Dunćerskoj u spomenicu", "Santa Maria della Salute", neki lirski od lomci iz epskih pesama i Anđelijina pesma iz "Maksima Crnojevića", "Minadir" i divni delovi iz "Samsona i Delile"; — pored nekih ljubavnih pesama koje su samo u pojedinim delovima lepe ("Snove snivam", "Objesen", "Moja zvezda" "Oprosti mi", "Oj očima tim sunčanim", "Lice tvoje"), ali ne i u celini.

Treba samo reći ovo: tih nekoliko dobrih ljubavnih pesama pretstavljaju najlepše ljubavne pesme naše lnrike iz druge polovine XIX veka. I one nisu toliko lepe po spontanostima ljubavnog osećanja koliko po virtuoznosti s kojom je to osećanje izraženo. "Među javom i med snom" i ne izražava neposredno ljubavno osećanje nego tihi mladićki nemir koji svakog trenutka može da bukne u požar ljubavi. I po retko uspelom motivu, i po nekom neodređenom nagoveštaju osećanja, i po lepoti stiha i jezgrovitoj jednostavnosti — ta pesma pretstavlja divan filigranski rad izrađen rukom veštaka-umetnika. Takva je samo u prvim dvema strofama i pesma "Snove snivam", sa sličnim motivom:

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam. snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

"Anđelijina pesma" takođe snažno uzbuđuje savršenstvom slike mora date sa dva-tri poteza kičice velikog majstora-slikara. Ti talasi — "ponosni beljci, srčani ždrali" — koje je "poduzela bela pena" i koji su mogli da na svojim leđima prenesu njenog dragana, ali koji ne bi mogli da prenesu i njenu tugu — to je jedna od najlepših alegoriskih slika ne samo Kostićeve nego i celokupne naše lirike.

Ali pesma po kojoj bi, jednoj jedinoj, Kostić ostao veliki umetnik i s kojom se kod nas retko koja može uporediti jeste "Santa Maria della Salute". Pisana na kraju života, posvećena uspomeni mlade devojke koja je umrla, stvarana u toku nekoliko meseci, ta pesma je remek-delo umetnika koji je pred kraj života rešio da se zauvek rastane sa svojom lirom. Ona je u sebi spojila dva motiva koje je Kostić još ranije opevao: motiv starca čije je srce prepuklo kada je otpevao svoju poslednju pesmu ("Stari cigo") i motiv zvezde-životnice koja se u silnoj žudnji sudara s voljenom zvezdom Danicom ("Moja zvezda"). I ta dva motiva, tako umetnički lepa i tako inventivno retka, spojena su i obradjena ovde s izvrsnom umetničkom veštinom, s retko uspelim izrazom. Ta pesma i po svojoj zamisli, i po kompozncnji, i po gradaciji osećanja, koje u zadnjoj strofi, u divnoj slici pomerenih zvezdanih puteva i usijanih sunaca ljubavi, dostiže neslućen intenzitet — pokazuje da je Kostić po stepenu svog talenta mogao da bude na visini velikih evropskih pesnika.

Medjutim, ostale Kostićeve ljubavne pesme, sa svojim neobičnim motivima, sa usiljenim alegoriskim slikama, sa nategnutim izrazom, pokazuju da Kostić nije duboko i neposredno prožnvljavao svoje ljubavi, a po biografskim podacima znamo da ih je imao i dosta i da ih je prilično neozbiljno uzimao, kao i to da je u tom pogledu bio više "mladoženja", "kandidat za ženidbu", nego ljubavnik; ili, kako duhovito veli Sima Matavulj, "otkad je Laza postao srpska maza, odonda je postao i mladoženja; vječiti mladoženja! Nikoga u srpstvu nijesu toliko ženili!" Njegova najveća i najduža ljubav iz rane mladosti Pava Stanković inspirisala ga je za nekoliko početničkih pesama, a svojom udadbom izazvala je ove poduže i mutne alegoriske pesme ("Do pojasa" i "Moja danguba"), i tek je prava, duboka, "jaka kao smrt" ljubav pred kraj pesnikova života izazvala snažnu i duboku ljubavnu pesmu njegovu. Iz svega ovoga reklo bi se da patos Kostićeve refleksivne i meditativne prirode nije bio u ljubavnoj lirici. Ni po svojoj prirodi ni po okolnostima u kojima je živeo Kostić nije nmao ni sklonosti ni vremena da neguje ljubavnu liriku; i njegov snažan pesnički temperamenat i nesumnjivo veliki talenat ispoljili su se najjače i najpotpunije, ukoliko su se uopšte mogli potpuno ispoljiti, u rodoljubivoj lirici, epici i drami. Živeći u jednoj od najburnijih i najpotenpijalnijih epoha naše novije istornje, krvno vezan za  nacionalne ideale svoga naroda, usplamteo do egzaltacije u svom rodoljubivom osećanju, borben i neukrotiv u svojim nacionalnooslobodilačkim težnjama, noseći u srcu vekovni protest jednog potlačenog naroda, mrzeći iz dubine duše nacionalne porobljivače, Kostić je sav u rodoljubivoj lirici, u borbenom raspoloženju svojih poema i balada, u nacionalioj apoteozi svojnh istoriskih drama. U njima je on i u zamisli i u izrazu postigao svoj najveći domet i po njima spada u red naših najvećih i najtalentovanijih pesnika.

Kostić je i u rodoljubivoj lirici počeo od opštih motiva tadašnje rodoljubive poezije, sa stihom i rečnikom narodne poezije, sa opštim mestima o porobljenoj raji, o javorovim guslama, o turskom polumesecu, o ljutoj borbi, škrgutu zuba i zveketu mačeva, ali tu je ponajpre uspeo da naće svoj izraz, da odvoji od ostalih pesnika, da i opštim mestima da svežine i originalnosti. Ako je u pesmama "Na Grahovu", "Iza sna", "Rajo, tužna rajo", "Naše" još i u rečniku i u izrazu neodređen, neindividualisan i bled, ma da i u njima ima poleta i snage, on će ubrzo već u "Srpkinji" dati veoma uspelu i duhovitu poentu:

Srpkinja je moja dika,
srpski se ponaša,
srpske duše, srpska lika,
vilinskoga stasa.
------------------------
Srpkinja je po pogledu,
reči i uzdihu,
i srce joj živo kuca —
po narodnom stihu.


Ali počevši od "Jadranskog Prometeja" on će već početkom šezdesetih godina u rodoljubivoj lirici čvrsto stati na svoje noge i postići jedan od najsnažnijih izraza u ovoj vrsti poezije. Njegova sklonost da gradi alegorije ovde će mu poslužiti da rodoljubivu liriku uzdigne od uobičajenih patetičnih usklika na visinu zamašnih i široko zamišljenih pesničkih slika, jakih refleksivnih mesta i duboko proosećanih nacionalnih misli, jednom reči — da je učini sadržajnom, ozbiljnom, jakom u izrazu i umetnički lepom po formi. Njegov "Jadranski Prometej" ide u red naših najboljnh rodoljubivih pesama. Zamah prometejskog prkosa, isklesanost izraza, snažne pesničke slike, zvonak i plastičan stih i potresno rodoljubivo i humano osećanje daju toj pesmi visoku umetničku vrednost.

Na prestolu od ljudskih kostiju,
pokupljenih po sramnim bojevma,
prilepljenih samrtnim znojevma,
junačka sedi bečka velemoć, —

da li se je mogla jezgrovitije i pesnički slikovitije prikazatn istorija jedne mnogovekovne imperije, koja je svoju moć izgradila na krvi, znoju i patnjama mnogih naroda. I nasuprot toj naizgled moćnoj, ali "smežuranoj" Austriji stoji

Slovenski titan, divak okovan,
svog Vidovdana oličeni grej: —
Jadranski Prometej, —

koji je hteo slobodu, ali je nije mogao dobiti pošto "svu slobodu za se treba car". I pričestivši se tek zračkom sunca slobode, Jadranski Prometej —

u očaju za suncem sništenim,
priljubio se srcem stištenim
uz ledni kam, priljubio se sam,
ne bi l' bar kamen smilostivio
božjeg mu zraka neumrli plam.
Kamen se nije raskamenio,
al' kosovski se skamenio div,
te kamenom i živim plamenom
u zagrljaju večnom proniknut
stvori se kremen.

Kako retka pesnička zamisao i kako snažna slika! I kada dvoglava orlušina, alegoriski izražena onemoćala snaga bečke carevine, u želji da obnovi svoju moć junačkim srcem Prometeja —

na čelo stade žrtvi željenoj,
u rebra g' udri dvokljunimice;
iz kremen-grudi ne poteče krv,
al' kremen kresnu, orla posu plam,
a iz kremena, iz ognjevita
zaori grohot ha-ha, ha-ha, ha!

S ovom pesmom stoji uporedo i druga pesma uperena protiv Austrije "Razgovor s uvučenom srpskom zastavom u madjistratu novosadskom". I u njoj Kostić pokazuje da je umeo da bude na visini najprečih nacionalnih zahteva Srba u Vojvodini, da je bio bard onih osećanja i težnji koje su se u tadašnjem momentu najjače ispoljavale: borbe protiv "pauka gladna" koji je "sisao narodu krv" — Austrije. U njoj je pesnik u širokoj alegoriji prikazao sudbinu vekovima porobljenoga srpskog naroda, i u paroksizmu nacionalnog osećanja završava pesmu pozivom u borbu pa život i smrt, u borbu ili do slobode ili — do unišhenja:

Ako još ima krilatih snova
ispod okova,
oh, onda sanjaj oblake crne
što će ih vreli juže da zgrie,
oblake crne, oluje besne
i munje kresne
i grom i jek;
vihar da sapon raskine mreže,
tebe u vrte tvoje donese,
grom da sažeže
pauku vek. —
Il' ako ne mo'š od sreće ružne
zamislit', druže, toplote južne,
bujice lužne, vihare kružne:
a ti bar usni severne stege,
mećave, ciče, smetove, stege,
da krune pršte na čelu živu,
korice mrznu o sablju krivu,
ni krvav porfir da zgrije krv!
akamol' krvnik u plaštu sivu,
akamol' pauk, akamol' crv!
Pa nek i tvoje srce prehladni,
tek da te pauk ne jede gladni,
tek da mi nisi strvini strv!


Ovako nije niko pevao u našoj poeziji šezdesetih i sedamdssetih godina! Nedić je optužio Kostića za logomaniju, medjutim ovakvi stihovi najbolje dokazuju koliko je takva optužba bila neopravdana i koliko su Kostićevi stihovi bili sažeti i izraziti, koliko su njegovi nizovi reči bili ne prosto gomilanje zvučnih fraza nego pesničke gradacije najsnažnijeg intenziteta i najveće umetničke lepote. Takav je Kostić i u drugim rodoljubivim pesmama, takav je i u poemi "Dužde se ženi", takav u baladi "Samson i Delila", u kojoj je od bibliske legende stvorio neuporedivu umetničku sintezu ljubavne i rodoljubive lirike. Ljubav Samsonova prema Delili i ljubav prema svom narodu prepliću se u toj veličanstvenoj arhitektonici i iz tog spoja, ili "ukrštaja" — kako bi Kostić rekao, teku ovakvi epski izraziti i lirski uzbudljivi stihovi:

Samson je pev'o.
Pev'o je zemlju, pev'o je nebo,
narod i boga, slavu i sram:
junaštva svoga minula dela,
divotu mušku divskoga tela,
prebujne kose srezani pram,
ugasle zvezde zenica slepih,
pev'o je pogled očiju lepih,
pev'o je ljubav i njenu silu,
oh, i Delilu!

A kada mu čuvar ulazi u tamnicu, Samson u bolu i zbog patnji kojima je izložen njegov narod bez njegove junačke odbrane i zbog nezvesne sudbine Deliline prvo pita za narod: "Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog?"

Pomenuli smo da je Kostić od sedamdesetih godina sve redje pevao i da je sve više imao trenutaka nacionalnog razočaranja. Ta činjenica je i bila uzrok što u njegovoj rodoljubivoj lirici sve češće odjekuju zvuci sumnje, skepse i neverovanja, što se pesničko oduševljenje Kostićevo hladi i što on prestaje da peva baš onda kada je postigao punu snagu i originalnost u izrazu. Po onoj zloj sudbini naših pesnika da budu malo plodni ili zato što ih je rana smrt presekla ili zato što su im prilike onemogućile da dalje pevaju, i Kostić je najveći deo svojih pesama ispevao u toku prvih deset godina svoga pesničkog stvaranja, da bi za čitavih četrdeset godina svoga života posle 1870 godine dao dve drame i svega dvadesetinu pesama. Za njegovo raspoloženje tih godina karakteristična je pesma "Don-Kihotu", ispevana početkom sedamdesetih godina, u kojoj dolazi do izraza sva skrhanost njegovih snova, sav gubitak njegovih nada, rezignirana uverenost da su svi napori i žrtve bili samo — borba s vetrenjačama:

Kad se posle duge noći
jave zraci nove zore,
te pomislim, sad će doći
sloboda na naše gore,
da će hteti ko će moći
dići narod bogu gore,
te će biti jedan, srećan,
neće biti Save, Drine,
i opet se tebe sećam,
budaline Savedrine!

I samo će u "Peri Segedincu" početkom osamdesetih godina opet buknuti nacionalna energija u Kostića, i on će u herojskom držanju Pere Segedinca ponovo izraziti veru u nesalomljive snage narodne, u vitalnost i borbenost srpskog naroda.


Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #28 poslato: Maj 29, 2011, 10:14:02 pm »

**
nastavak

5

Još kao student u Pešti i kao mlad, još neizgradjen pesnik Kostić je pristupio radu na najtežem književnom rodu — drama. Potsticaj za taj književni rad dao mu je nesumnjivo Šekspir, čijeg "Romea i Juliju" baš u to vreme prevodi. Kostić u našoj istoriji traži dramski motiv koji bi imao u sebi šekspirovskih elemenata sukoba, i najpre misli da dramski obradi legendu o Vladimiru i Kosari, ali je odbacuje i otpočinje rad na drami Car Uroš. Nezadovoljan i tim motivom, on u narodnoj pesmi "Ženidba Maksima Crnojevića" pronalazi one jake dramske sukobe koji su mu mogli poslužiti kao osnov za dramu i otpočinje svoju istorisku dramu u stihovima "Maksima Crnojevića". Završio ga je krajem 1863 godine, ali ga je iduće godine, u zajednici sa Dr. Jovanom Andrejevićem, čuvenim književnim teoretičarom onoga vremena, preradio i definitnvno završio početkom 1864 godine. Ta njegova drama dobila je raspisanu nagradu Matice srpske od 100 dukata, a Matica mu je delo i štampala 1866 godine. Druga drama u stihovima "Pera Segedinac" pisana je od polovine sedamdesetih godina, delimično je bila objavljivana i pre završetka (1875 i 1882), a u celini je izašla u Beogradu 1882 godine. Igrana je te iste godine u Vojvodini i odmah zabranjena, tobože zbog vrećanja crkve i najviših crkvenih pretstavnika, a ustvari zbog svog izrazitog antiaustriskog stapa. Treća drama "Uskokova ljuba" ("Gordana"), koja je jedina u prozi, pisana je i objavljena na Cetinju 1890 godine, a rađena je takoće prema narodnoj pesmi "Ljuba hajduk Vukosava". Pisac ju je anonimno poslao na konkurs Matice srpske, ali nije za nju dobio nagradu pošto je bila ocenjena kao slaba drama, što ona ustvari i jeste.

Kostić je sve svoje drame radio inspirišući se dramskim sukobima i likovima iz narodne poezije i u svima njima je došla do izražaja snažna nacionalna misao i borba protiv tuđina i tuđinštine. "Maksim Crnojević", koji je zamišljen prvenstveno kao psihološka drama s unutrašnjim sukobima, u osnovi svojoj ima nacionalnu misao da su nam tuđini donosili samo nesreću i da su u našim narodima gledali isključivo sredstvo za odbranu svojih interesa. Kao i u narodnoj pesmi, i u drami je uzrok čitave tragedije "prokleta Latinka", koja u pesmi uporno i namerno dovodi do pokolja, a u drami je, i ne znajući to, uzrok međusobnog obračunavanja Crnogoraca. Ivo Crnojević veli o tome Maksimu posle ubistva Miloša:

Ne žesti se, ne tuži, Maksime,
Ne očajniči, očin jedinče,
Očajnom suzom oči ne kvasi,
Šat i mi lepši ugledamo dan:
Ti ljubu srpsku, snajku srpsku ja,
Razgoniće nam Srpkinjica sna,
Raztonit' jade crnog ovog sna!


U "Peri Segedincu" rodoljubiva misao je još izrazitija: bečki dvor preko podmitljivog mitropolita Vićentija Jovanovića hoće da iskoristi Srbe u borbi protiv Francuza, a da bi ih moralno i duhovno obezoružao radi na tome da ih pounijati. Pera Segedinac, koji slepo veruje Beču i caru, životom plaća tu svoju zabludu, ali svojim moralnim i herojskim stoicizmom iskupljuje svoju tragičnu krivicu. "Uskokova ljuba" nije rađena u cilju buđenja neke nacionalne misli, ali i u njoj je rodoljubiva tendencija ispoljena negativnim prikazivanjem glupih, neprosvećenih i strašljivih Turaka i pozitivnim slikanjem bistrih i neustrašivih srpskih hajduka i uskoka.

Pored elemenata narodne poezije i izrazitog rodoljubivog osećanja u "Maksimu Crnojeviću" je došao do izraza i nesumnjivi uticaj Šekspirovih drama, naročito "Hamleta". Kao mlad pesnik kome je veoma mnogo imponovala snaga Šekspirova dramskog talenta, Kostić je hteo da dramski sukob iz narodne pesme postavi i reši u duhu šekspirovske borbe strasti i karaktera ljudi i da od crnogorskog kneževića Maksima napravi hamlstovski tip čoveka jakih unutrašnjih doživljavanja, ali slabe i pasivne volje. I mora se reći da je Kostić uspeo da od dramskog sukoba iz narodne pesme oko zetovskih darova stvori mnogo složeniju i umetnički intenzivniju borbu strasti i osećanja, borbu koja je, i pored sve maglovitosti u pobudama i nemotivisanosti postupaka pojedinih ličnosti, u osnovi dobro zamišljena i realno izvedena. Jer šta je prirodnije nego da Maksim vodi onu svoju unutrašnju borbu izmeću osećanja ljubavi i osećanja pobratimstva, da Miloš zavoli lepu Andjeliju i zatraži je od Maksima, da Ivo Crnojević, kao vladar države koji od te ženidbeie veze očekuje pomoć za borbu protiv Turaka, bude mnogo odlučniji od Maksima i uporniji u sprovoćenju plana za Maksimovu ženidbu. S takvim suprotnostima u željama i htenjima sukob je neizbežan, a tragičan rasplet je jedino moguć izlaz iz situacije.

"Maksimu Crnojeviću" su se pripisivale kao nedostatak dve glavne mane: maglovitost i nedovoljna motivisanost dramske radnje i slaba okarakterisanost ličnosti. I nesumnjivo je da oba ta nedostatka postoje u drami, — ali oni ni izdaleka nisu tako veliki i opšti za celu dramu i za sve ličnosti u njoj da bi je lišili vrednosti jedne ozbiljne i solidno graćene drame. Centralna ličnost u drami Maksim Crnojević dat je prema koncepciji: piščevoj veoma ubedljivo i psihološki verno. Maksim je očigledno u strahovito lažnom položaju: on je mladoženja, a mora se skrivati pod maskom devera; on voli Andjeliju, a mora je ustupiti drugome; on voli i Miloša, a ne može da bude iskren s njim zbog date zakletve; on je uopšte pun ljubavi i prema Andjeliji, i prema Milošu i prema ocu, a iz njegove ljubavi se nužno radja — mržnja. Drugi lik koji je dat potpunije i od Maksimova i koji je nesumnjivo najbolji i najdoslednije ocrtan lik u drami — jeste Ivo Crnojević. Taj vladar koji se nalazi u procepu izmedju Turaka i Mlečića, koji i pored stalnog krvarenja svog naroda u borbi protiv Turaka zna kolika je cena ljudskog života i ljudske krvi, koji pokušava da stvori jednu centralizovanu državu i pored i protiv otpora plemenskih starešina, koji pritešnjen prilikama mora da od neprijatelja i tudjina stvara prijatelja i čak da se orodi s njim, — taj čovek nalazi u sebi i snage, i upornosti, i dovitljivosti, pa kada treba i okrutnosti da vodi do kraja stvar koju je otpočeo, da slama otpor i da energično zahteva i od Maksima, i od Miloša i od ostalih vojvoda slepu poslušnost i jedinstven stav prema tudjinu. Miloš i Andjelija su ispali više epizodne ličnosti, ma da su u centru dramskog sukoba, ali su dati dosledno i ubedljivo. I da je Andjelijin lik samo više razvijen, u njoj bismo dobili sjajno izraćen lik senzualne Latinke koja za ljubav živi i umire. Od svih ličnosti jedino Fileta i Đorće deluju melodramatično, kao što je i čitava njihova dramska radnja nepotrebna i na štetu jedinstva drame. Nadan je šablonski tip smutljivca i intriganta, uzet nesumnjivo iz Šekspirovih drama, ali je njegovo delovanje realno motivisano beskrajnom ambicioznošću i ludom željom za vlašću. Njegov lik je karakterističan za rodoljubivu koncepciju Kostićevu po tome što u njegovim žilama ne teče čista srpska krv, već ima po majci i latinske krvi, koja je nadvladala u njemu. I, naposletku, lik majke Jevrosime je lik koji je dat u nekoliko poteza, ali koji se ističe svojom materinskom ljubavlju i požrtvovanjem. Kostić je uopšte mnogo polagao na svoje ženske likove, naročito na one kojn su oličavali tip srpske majke n srp-ske žene uopšte, i u Jevrosimi je hteo da prikaže tip majke po shvatanju našeg naroda izraženom u narodnoj poeziji, kao što je u Mari i Juli u "Peri Segedincu" hteo da prikaže tip srpske žene i devojke.

Tako posmatran, "Maksim Crnojević" je ozbiljan dramski rad u kome je Kostić, istina, podražavalac Šekspira, ali podražavalac koji je uspeo da na osnovima nacionalnih elemenata iz narodne poezije da dramski složenu i psihološki produbljenu dramu. Nedostaci te Kostićeve drame nisu u drami kao celini, u pogrešnoj koncepciji ili neuspelim likovima i neprirodnosti dramske radnje, nego u pojedinostima, u nedovoljnoj jedinstvenosti dramske radnje, u nejasnim i pretencioznim monolozima Maksimovim, koji su očigledne kompilacije i parafraze Šekspirova Hamleta, u mestimičnoj neizrađenosti izraza i besadržajnosti pojedinih fraza. Uostalom, i sam Kostić je zapazio baš te nedostatke svoje drame, i 1869 godine je anonimno napisao o njoj u Matici ovo: "Mnogi su znaci da je ovo delo prvina mladome piscu. To se vidi osobito po stihu: dugački monolozi i učestali zasebni govori u dijalozima. Dikcija bi mogla imati poleta, da nije često osebujna, te gdegde kao da se sučeljava i s praznim govorom. Ali nadajmo se da će zrelije godine, ako stvarna snaga ne malakše, potkresati te izdanke u Kostićeve talije".

I ti izdanci su stvarno kasnije bili potkresani. U "Peri Segedincu" Kostić je, oslobodivši se neposrednog i početničkog podražavanja Šekspiru, a usvojivši njegov način postavljanja i razvijanja drame, uspeo da da jednu od naših najboljih istoriskih drama. Sa svojom izrazito rodoljubivom i borbenom koncepcijom, razvijana od početka do kraja u njoj, kompoziciono solidno gradjena s jedinstvom radnje i snažno ocrtanim herojskim likom Pere Segedinca i plastično izvajanim izdajnnčkim likom mitropolita Vićentija Jovanovića, s dosledno i dobro voćenim likovima Mare, Jule, Matule i Perinih kapetana, s neuporedivom i snažno datom katastrofom, u kojoj su pored grandioznog Perinog lika dati u nekoliko umetnički jakih poteza slika suda i lik Prvog sudije i Isusovca, — ta drama je i u celini i u pojedinostima najbolja Kostićeva drama. I ako se "Maksim Crnojević" odvaja od nje nekim scenama i stihovima u kojima je mladi Kostićev talenat zablistao u stvaralačkoj bujnosti mašte, u živopisnosti slike i jačini izraza, drama "Pera Segedinac" možda i nije tako blistava, ali je sva od početka do kraja rađena u istom nadahnuću, bez padova i kolebanja, sa sve zahuktalijom radnjom i sve neminovnijom katastrofom, s doslednim i motivisanim postupcima, s ličnostima koje ostaju sebi verne do kraja. I možda jedine ličnosti koje odudaraju od čitave kompozicije drame jesu sekretar Vićentijev Jambreković, Vićentijeva lažna rođaka Ljubica i  intrigant Vukić, pandan Nadanu iz "Maksima  Crnojevića". U  motivisanosti radnje nedovoljno je ubedljivo Milanovo istupanje na saboru, oklevanje Perino da se osveti Vićentiju i neiskrenost Čorbina i Ševićeva prema Peri. Ali to su pojedinosti koje nisu bitne za opštu vrednost drame.

Za "Peru Segedinca" neki kritičari su tvrdili da nema jedinstva radnje zato što je Perina tragedija zasnovana na dvema tragičnim krivicama: na njegovoj ličnoj krivici ubistva Milana i na opštoj krivici srpske borbe protiv ćesara. Međutim, ma da ta dva elementa stvarno zasebno postoje u drami i ma da Kostić nije uspeo svuda da reši njihovo spajanje u jedinstvenu pokretačku snagu dramske radnje, ipak se oni ne suprotstavljaju jedan drugom: Milanovo ubistvo je ustvari samo povod da dramski tok radnje pođe u pravcu odlučne borbe protiv ćesara; u nizu onih glavnih nacionalnih razloga Perine borbe protiv Austrije to ubistvo u zabludi samo je još jedan, lični, razlog Perin za neumoljivu i nepomirljivu borbu.

Postoji u "Peri Segedincu" pored rodoljubive antiaustriske još i izrazita antiklerikalna tendencija. Kako je ta crta karakteristična ne samo za Kostića nego i za čitavu Ujedinjenu omladinu srpsku, zadržaćemo se malo na na njoj. Omladina je, razočarana stavom srpske crkvene hijerarhije na čelu s patrijarhom Rajačićem u događajpma iz 1848 godine, a ogorčena i kasnijim šurovanjem nekih crkvenih velikodostojnika s bečkim dvorom, naročito otvorenim udvoričkim i izdajničkim stavom prema Beču vladike Germana Anćelića, koji je kasnije pomoću Beča i Pešte postavljen za partijarha, otpočela otvorenu i oštru borbu za onemogućavanje mešanja crkve u svetovnu upravu i za ograničavanje moći visokih crkvenih pretstavnika. To je onda i dovelo do jakog antiklerikalnog, pa čak i antireligioznog stava Omladine, makar da je Omladina u idejnom pogledu bila deistički raspoložena. Ta crta odrazila se u pevanju Laze Kostića, a naročito se jako izrazila u "Peri Segedincu". Mitropolit Vićentije Jovanović prikazan je u njoj kao otvoreni izdajnik srpskih interesa, kao svesno oruđe bečkog dvora, pa čak i kao razvratnik i sladostrasnik koji ne preza ni od skrnavljenja verskih svetinja. Ovakav antiklerikalni karakter drame izazvao je ogorčene proteste reakcionarnih elemenata, koji su u liku Vićentijevom videli aluziju na Germana Anćelića, i Kostić je morao da u pismima svojim prijateljima izjavljuje da likom mitropolita Vićentija nije mislio da aludira na Germana Anćelića. Šta više, kako je tih godina prota D. Ruvarac otkrio da je Vićentije Jovanović bio čestit i zaslužan srpski mitropolit, protivnici su uopšte osporavali svaku vrednost drame zahtevajući da se ona ponovo skine s pozornice. Kostić je morao dokazivati da se koncepcija jedne istoriske drame ne mora poklapati s istoriskom istinitošću u pojedinostima, već sa istnnitošću u duhu čitavog istoriskog toka. I bez obzira da li je mitropolit Vpćentije istoriski tačio ili netačno prikazan. Kostić je njegovim negativnim likom izrazio neraspoloženje i ogorčenje Omladine prema nenarodnoj crkvenoj hijerarhiji.

Treća Kostićeva drama "Uskokova ljuba" imala je više pretenznja da bude komedija (Kostić je prosto naziva "glumom") nego drama. Ali Kostićev ozbiljan i patetičan temperamenat nije bio pogodan za komediju, i njegova "Gordana", sem duhovite fabule, nema ni izrazitih tipova ni komičnih situacija. Prema tačnom zapažanju J. Živanovića, operetski prikazana, ona bi svojom lakoćom i narodskom frazom mogla da napravi izvestan utisak.


Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #29 poslato: Maj 29, 2011, 10:14:43 pm »

**
nastavak

6

Jedan Kostićev kritičar je tačno zapazio da se Kostić pojavio u našoj književnosti onda kada su u njoj već postojala tri velika imena: Radičević, Zmaj i Jakšić. Zmaj i Jakšić su u to vreme, početkom šezdesetih godina, bili u naponu svojih pesničkih snaga, i svojim pevanjem se snažno istakli u tadašnjoj našoj poeziji: Zmaj svojom nežnom lirikom i oštrom satirom, Jakšić svojim bujnim temperamentom i snažnom dikcijom. Nije bilo lako probiti se u red te dvojice velikih pesnika, pa ipak Kostić se probio, i to brzo i sigurno probio. Čime i kako?

Povlačiti paralelu izmedju te trojice pesnika u cilju davanja prvenstva nekome od njih — bio bi izlišan i unapred osdjuen na neuspeo pokušaj. To su tri različite pesničke individualnosti, svaka sa svojim temperamentom, svojim patosom i izrazom. Za nas je ovde važno da je Kostić uspeo da se uzdigne na visinu naših najvećih pesnika onoga doba i da taj pesnički trio (Zmaj, Jakšić, Kostić — poredjano tako po vremenu kada su se pojavili) čini najveći domet naše poezije šezdesetih i sedamdesetih godina.

Ubrzo po svome pojavljivanju Kostić se odvojio od ostalih pesnika čitavim svojim načinom pevanja. Više intelektualan nego osećajan, žive mašte, ali refleksivan i u njoj, Kostić je u svoju poeziju uneo intelektualno emocionalan ton. On gotovo sve svoje lirske pesme — i ljubavne, i rodoljubive i misaone — gradi na pesničkoj slici, a ne na nekom neposrednom osećanju, i na čitaoca deluje prvenstveno lepotom i neobičnošću svoje slike, gotovo uvek alegoriske, pa tek preko nje budi odgovarajuće osećanje. Govoriti o tome koliko je takav način pevanja podesniji ili nepodesniji za liriku od onog neposrednog izliva osećanja — takoće je izlišno. Nesumnjivo je, međutim, da takav način pevanja zahteva mnogo više pesničke inventivnosti, duha, odmerenosti i ukusa, jačine izraza i lepote dikcije. I nesumnjivo je, takađe, da će početnik zapanjati i padatm na tom klizavom i teškom putu.

Zapinjao je i padao i Kostić. Nedić je imao potpuno pravo kad se zaprepašćivao zbog neodmerenosti i neukusnosti Kostićeve u, naprimer, pesmi "Snio sam te" sa ovakvom alegorijom: pesiik je sanjao da se rastaje s dragom; i cveće se ražalostilo zbog tog rastanka pa plače, "lekovito bilje cedi". On je podmetnuo svoju "bonu dušu" i "bolno srce", kao čašu, da ih napuni tim "bolom", i napio joj u njihovu "ljubavnu sreću", a ona —

U ljubavnu sreću našu,
ti si čašu zaiskala,
kako si je žedna bila,
i čašu si progutala.

Ali Nedić je prevideo da su se kod Kostića postepeno gubile te preteranosti, i da je neobičnost njegovih slika prerastala i pretvarala se u retko lepu originalnost pesničke invencije i dikcije, u izrazitost stiha i slike, koja je dostizala neuobičajenu kod nas artističku lepotu. On je prevideo da je taj pesnik čija je dragana "progutala srce — čašu" gotovo u isto vreme davao i ovakvu sliku bure na moru, sliku dostojnu najvećih pesnika:

Oluja besni, bora jadranska,
bori se bora s morskom pučinom
fijukom gujskim šibajući val:
u smrtnoj muci val se propinje,
poduzima ga bele pene bol;
al' u oluje nema milosti,
dok sama svojim besom ne klone,
sumrtva padnuv na razjaren val,
očekuje sudbine osvetu, —

da je taj pesnik ispevao i ovakve stihove noćnoj tišini:

Tišino moja, čedašce neba,
ala si mila, ala si lepa,
ispod sastanka noći i dana
kada te budi zveket djerdana,
na mekih grudi, sa grla meka
kada te budi umilna mu zveka,
il' o muškom vratu kršenje grivna,
tišino moja, al' si mi divna! —

da je u "Samsonu i Delili" dao (i pored "klima, povlada i bradoglada" — kovanicama o kojima ćemo niže reći) snažne pesničke slike velike ljubavi, velike patnje i grozne osvete; da je u "Maksimu Crnojeviću" ispevao Andjelijinu i Nadanovu pesmu, i da se i u toj i u drugoj istoriskoj drami njegovoj mogu na pretek naći stihovi i mesta koji po lepoti pesničkih slika i jačini pesničkog izraza pretstavljaju najlepša mesta u našoj poeziji (Andjelijin razgovor s Filetom o Maksimu — "Ti znaš, Fileta, milovala sam.. ."; Jevrosimin monolog u početku drugog čina; početak Maksimova monologa u početku trećeg čina; odgovor sužnja tamničaru — "Ne diraj svetinju mi!.."; Perin monolog posle ubistva Milana — "Ne dajte, ljudi, braćo, gospodo!", Vićentijev opis Rafailove slike, reči Prvog sudije o mučenju i herojstvu Perinu, odgovor Isusovca, itd. itd.).

Pored neobičnosti pesničkih slika Kostić je imao i neobičnu leksiku i frazeologiju, uneo je u svoj pesnički jezik niz pesama slobodnih kovanica i izraza, zbog čega je uglavnom i navukao na sebe gnev svojih kritičara. Pored kovanica pripisuje mu se u greh i njegova sklonost za kalamburima, koju je primio od Šekspira. I uvek se u tim napadima išlo linijom najmanjeg otpora: pronalažene su i navodjene stvarno neobične kovanice i pravi kalamburi da bi se sve to uopštilo i pretstavilo kao šegačenje obesnog i razmaženog pesnika s publikom koja mu prašta sve slobode i neukusnosti. Međutim, stvar ni izdaleka ne stoji tako. Niti su sve kovanice Kostićeve protivne "duhu našeg jezika", naprotiv, ima ih koje su veoma dobre i koje pokazuju živo i pravilno jezičko osećanje Kostićevo, niti su svi njegovi kalamburi — prosto kalamburi, već su, i to veoma često, duhovite igre rečima. Ne upuštajući se dublje u analizu i jednog i drugog, reći ćemo samo ovo. Možda je Kostić i namerno, svesno unosio u svoj pesnički rečnik veliki broj kovanica i tamo gde je mogao da prođe s već postojećim rečima. Tu je mogla da dođe do izraza ne toliko njegova želja da bude "pust" koliko ona psihološki opravdana težnja prkosa jednog snažnog duha protiv filistarske ukalupljenosti građanskog društva, protiv svih mogućih kanona i u religiji i u književnosti. U pesmi "Ej, ropski svete!" Kostić izričito i pominje to svoje nezadovoljstvo tesnim okvirima i malograđanskim predrasudama svog "ropskog sveta". On bi ili da propadne u zemlju ili da skače u nebo. Ali i na nebu — "ta tu je tek najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja — bog!" Međutim, Kostićeve kovanice su i izraz težnje jednog pesnika žive invencije i bogate mašte da svoje slike uobliči rečima koje su i pesnički izrazite i psihološki sadržajne i koje bi uhvatile i prenele onu brzu asocijaciju ideja u trenutku stvaranja. B. Popović na jednom mestu pravilio veli za Kostićevu sklonost prema kovanicama: "Nedić je mislno i govorio da je g. Kostić ovaalv zato što je "pust", zato što misli da se "njemu tako može". Nedić se jako vara. G. Kostić nije pust. Onaj koji misli da se njemu tako može, taj nije pust, taj ne može drukčije". I kad bi se izvršila jezička analiza Kostićevih kovanica, nesumnjivo bi se utvrdilo da je najveći broj tih kovanica napravljen od glagolske osnove u značenju vršenja ili izvršenja glagolske radnje, u značenju njenog rezultata. To su one imenice tipa: ujed, pad, udar, presek, nanos, prelom, čiji je način pravljenja prestao da bude produktivan u našem današnjem jeziku (ma da i danas stvaramo reči: uvid, propust — u značenju omaška, spust — u skijanju), ali koje bi se, pogotovu u pesničkom jeziku, mogle ponovo stvarati i koje omogućuju nebrojeno bogatstvo novih glagolskih imenica. I Kostić je uglavnom i unosio te kovanice: neostrig, nad, rasteg, ljub, nedoček, pored niza veoma srećno nadjenih kovanica drugog tipa i dobrih složenica: nesmislenica i nesmislenik, nevrednik, pletisanka, sudarište, zimogroz, večnik, gladnik, muke-nepretrpnice itd. — koje su mu omogućavale živ i snažan pesnički izraz. U prvu grupu bi išle i gorepomenute kovanice iz "Samsona i Delile", napravljene od glagolske osnove:

Pokloniše se starci u povlad,
u jedan klim, u jedan bradoglad,

koje nesumnjivo ne zvuče lepo, ali koje ipak pokazuju kolika se sažetost izraza može postići tom vrstom kovanica.

Pored pravljenja kovanica, čime je nesumnjivo obogatio i razvio naš pesnički jezik, Kostić je značajan i za razvitak naše versifikacije. U težnji za što slobodnijim stvaranjem on u našu poeziju uvodi slobodni stih i prvi uspešno stvara nekoliko pesama bez metra i bez rime ("Za sestrom", "Ej, ropski svete!", "Spomen na Ruvarca", "U Sremu"). Pored toga on u svoje drame uvodi, posle decenijama osveštane trohejske stope narodnog deseterca i osmerca, energičniji i življi petostopni jamb, i u toj vrsti metra postiže ne samo veliku ritmičku čistotu i sigurnost nego utiče i na ostale naše pesnike, tako da je jampski deseterac postao otada stih srpske drame. Jamb je pre Kostića bio u retkoj upotrebi u srpskoj poeziji, i sem "Tuge i opomene" Branka Radičevića, i još pre njega pojedinih pesama V. Radišića, N. Borojevića i A. Andrića, jampski stih niti je bio upotrebljavan niti je bio tako razrađen kao kod Kostića.

Na taj način, pogledan u celokupnosti svoga stvaranja. Kostić sve više dobija u našim očima. Njegovo pesničko delo u idejnom, sadržajnom pogledu pretstavlja umetnički odjek gorućih nacionalnih potreba i zahteva njegova doba: u formalnom pogledu ono znači znatan korak napred u razvitku naše pesničke dikcije, pesničkog izraza i jezika. Posmatran u pojedinim najboljim svojim pesmama i u svojim dvema istoriskim dramama. Kostić zauzima jedno od prvih mesta među srpskim pesnicima u drugoj polovini devetnaestog veka. Slavljen u svoje doba kao pesnik čiji su savremenici osetili da on u svojim pesmama snažno i visokoumetnički izražava njihove težnje, on je krajem XIX i početkom XX veka umnogome izgubio od svoje pesničke popularnosti zbog jednostrane kritike Nedića i Skerlića, kao što nije ništa dobio ni od nacionalističkih i idealističkih panegirika onih kritičara (Sv. Stefanovića i drugih) koji su hteli da ga pretstave kao mističnog pesnika čija se vrednost sastoji u udaljavanju od stvarnog života. Danas Kostić pretstavlja za nas pesnika od velike vrednosti i značaja upravo po tome što nije bio mističar, što je u visokom umetničkom obliku izrazio baš realne, aktuelne, životne nnterese i težnje svoga naroda.


Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković




PESME I DRAME
Laza Kostić
Novo pokoljenje
Beograd, 1951.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #30 poslato: Maj 29, 2011, 10:15:44 pm »

**

NAŠ PESNIK HELENIST


... Prvi naš korak u vrlo složenu problematiku toga vrlo izuzetnog bića okreće nas klasici, helenizmu. I okreće nas tamo potpuno opravdano.

Po osnovnim crtama svoga duha Laza Kostić spada u kategoriju klasičnih pesnika u grčkom smislu. Dva domašaja njegova jesu dva najteža i najviša domašaja poezije. Na jednom kraju lirska pesma, ali ona klasična lirska pesma, grčki lirska pesma koja ne sme biti teža od leptira, dakle, ne sme zapravo sadržati ni osećaj, nego samo gracioznu stilizaciju osećaja. Na drugom kraju odmah ono najteže, teže i od olova, tragedija. Od prve, od sasvim zelene, svoje mladosti Laza ulazi u shemu čisto helenskog obrasca; odmah daje savršene lirske pesme sazdane od same gracije; i odmah, sa 23 godine, već nosi tragičnu našu dinastiju Crnojevića, — a koja nam dinastija nije bila tragična! — i radi pojedine scene za Maksima Crnojevića. Između lirike i tragedije raspon je ogroman. A taj ogromni raspon znači jedan duhovni luk preko praznog prostora koji ima da ostane usamljen, agonska, trkačka staza mašte i uma.

Ljudi, prijatelji, čitaoci i kritičari nisu u Lazi osetili helenizam, nisu podvukli klasiku, nisu stavljali pesniku potraživanja klasična. Odviše brzo i odlučno, pa i sudbonosno, Lazu Kostića su prikačili romantičarstvu Šekspirovu. Međutim, ono što rekosmo: na jednom kraju lepršava lirika, na drugom sudbinska tragedija — ne istorijska, ni dinastička, ni scenska, nego sudbinska tragedija — to nije Šekspir, to je helenizam. Šekspir bi vodio u sasvim drugi put. Šekspir je živeo u doba renesanse i kraljice Jelisavete; to je bilo doba dramatičnog upravljanja državom; vreme dramskih komplota i tragičnih krvavih scena iz dana u dan. Šekspir je na dvoru kraljičinu, u Taueru, na ulicama Londona ima gotove velike drame; ali sudbinu, takozvanu sudbinu, video je pri tom u rukama Jelisavetinim. Ona grčka sudbina, iz koje, kako stoji u Sofoklovoj Antigoni, "smrtnome nije dopušteno da utekne", sa tom sudbinom Šekspir nije radio. A Lazu Kostića je u zamisli o tragediji Maksim Crnojević baš ta sudbina rukovodila.

Maksim Crnojević potiče, ne iz istorije, nego iz naše narodne pesme, prisno srodne Lazi Kostiću duhom i dikcijom; a tragični motivi naše narodne pesme sudbinski su. Oni su, dakle, padali na piščev klasični nagon i klasičnu kulturu. Pre Šekspira, Laza Kostić je zavoleo Grke, i to kroz čitanje u originalu, ne kroz prevode, kao što je čitao Šekspira, u prvi mah. Drama i tragedija starih Grka izašla je iz mita; ne samo mita o bogovima nego i mita o čoveku. A mit je najbolja škola, i do danas, za tajanstvene sile u sudbini čoveka. Za ludilo ljubavi, na primer, nema ni danas boljeg tumačenja od Amorove strele. Kroz mit su Grci došli do tačne umetničke koncepcije tragizma: kad junak i genij malaksava i pada, iza toga stoji sudbina. Kostićev Maksim nema, po šekspirovski, veze sa karakternim i materijalnim okolnostima. Tragedija Maksimova dolazi kao munja. Maksim je odviše lep mladić: biće, dakle, odgore poslan urok, sudbina, bolest, da lice razdrpa i crnilom zatamni. Lepota ima da postane ružnoća. Razbiti čoveku lik do neraspoznavanja, to je udarac bogova. Setimo se drugog slučaja naše narodne pesme: neveste barjaktara Milića lepotice iz urokljiva roda, koja, zdrava, čitava umire na putu sa svatovima svojim, jer mora umreti kao i još osam njenih sestara, jer smrtni čovek "sudbini ne umiče", jer, opet, prema rečima grčkih tragičara: gde sudbina zaljulja dom, tu sleduju propasti generacija. Crnojevići naši, i Kostićevi, bili su tipično od sudbine zaljuljan dom. I turčili su se, i latinili, i ženili i udavali u Veneciju i iz Venecije, ali održati se nisu mogli. Udarac sudbine po Maksimu simbol je za udarac sudbine koja će zaljuljati ceo dom.

Prema takvoj koncepciji bila je i Kostićeva obrada. Sasvim malo šekspirovskih čvorova psihologije i karakterologije, a mnogo više sablasti, i mnogo kobnih zamučenih unutrašnjih života. On je, klasičnim načinom, sveo tragičnost na svega dva večna i klasična ljudska osećanja: na divljenje junaštvu i samopregoru i na samilosti prema sudbinom udarenima. Njegove velike scene u Maksimu, klasične su: monolozi heroja i žrtava govore se s licem okrenutim sudbini.

Pa zašto onda ljudi analizuju Maksima kroz Šekspira, prave od drevnog mita moderan mit? Zato što nije dovoljno umicao sudbini ni pisac Maksimov. Na ravne mere darovit za klasičan i za romantičan stil, Laza Kostić nije dosta umicao opakom iskušenju bogova koji mu mnogo dadoše, pa mu onda mnogo i pozavideše, nije umicao iskušenju: da smenjuje stilove, da meša stilove. U lirskim pesmama je ostajao pobednik. A u Maksimu, i još više u dugim svojim poemama, podlegao je, kako kad, pomanje, poviše. Ukrštao je Laza Kostić u Maksimu Šekspira sa tradicijom klasičnom, i helenskom i narodnom srpskom. Nadodavao je na hijeratičnu jednostavnost klasične tragedije retoriku Šekspirovu, retoriku vođenu modernim, renesansnim intelektom, koji je sve nalazio u čoveku i sve tumačio iz čoveka. Klasičan stil, to je kao visok, ali ravan greben. Šekspirov stil, to su vrleti, vrleti duha i munje duhovitosti. Laza Kostić je imao neverovatne sposobnosti da može oba stila, da može jedno najbolje, i ono drugo najbolje. I sastavljao je najbolje, ali to su bile suprotnosti, sudari, kićenje i kitina gde joj mesta nije, a ima od toga vrlo osetljivih povreda na istini umetnosti ...

... Kostićevu liriku sačinjavaju kratke lirske pesme i fino stilizovane baladice. Čuvena balada Minadir, stvarno je lirska pesma. Lirska pesma Pogreb ljubavi, stvarno je baladica. Ta njegova lirika čini najčistiju našu klasiku, i najviši stepen kod nas postignute poetske originalnosti. Pesnik se nije ugledao ni na Ruse, ni na Francuze, ni na Nemce. Svoj, skroz. U lirici se on nije ogrešio o svoj helenizam, o klasični zakon poezije koji za liriku traži gradaciju i umilnost, pa makar se o smrti pisalo. Ima jedna kategorija Kostićevih lirskih pesama koja će se moći svojski čitati i posle stoleća. Pesmica Među javom i med snom, čitaće se, ako nas bude, i posle hiljadu godina: kratka je, penasta, umilno vesela i umilno očajna, klasična je...

... U te savršene lirske pesme ide i jedna iz sasvim poznih godina pesnika Laze Kostića. "Zar meni starcu, na dnu života" — jauknuo je on kad mu je sa svojim zanosom došla mlada Lenka Dunđerski. Ali pre no što će mlada i zdrava devojka neočekivano umreti, i pre čuvene ljubavne peome Kostić je napisao bio, sa istim dahom i mahom kao i u mladosti, klasičnu lirsku pesmicu U spomenicu Lenki Dunđerekoj. I to je jedan pletisan od plača i smeja, uprkos bogovima. Pesmica ta ide u skakutavom ritmu skerca, i ironija je i na starost i na mladost.

Suviše je sve dobro počelo u mladom Kostiću. Mladić od dvadeset sedam godina, lepoga rasta, bujne kose, plahovite, darovite reči, još i u raskošnoj dolami Miletićeva omladinca i sina imućnoga oca, on je morao ličiti na poluboga. Uhodila ga je, dakle, ljubomora bogova. Sustizala ga je kob. U kojem obliku? U teškom. Pesnik gigantskih zaleta; arhitekt za poeziju tragičnu, moćnu kao katedrala; pesnik svih problema, i sav od dramskih prkosa za veliki koštac, taj pesnik neće posle Maksima Crnojevića napisati više nijednu klasičnu tragediju, sudbinsku dramu u stihovima, sa monolozima okrenutim bogovima i tajnama. A živeće taj pesnik sedamdeset godina, i dočekati pedesetogodišnjicu rada. U poznijim godinama doći će i nacionalna istorijska drama iz života Srba u banatskoj krajini, Pera Segedinac. Biće to Kostića dostojno delo, patriotski doprinos nacionalnog borca Laze Kostića, trajno pozorišno delo, ali će to biti fragment one velike, u vazdušnim linijama svima nama jasne zgrade oko pesnika i njegovih velikih, retko velikih sposobnosti ...

Fragment velikoga pesnika Laze Kostića počinje onim nizom dužih i dugačkih pesama i poema koje su najvećim delom samo u fragmentima na visini. Tu spadaju od poznatijih i najboljih Dužde se ženi, Đurđevi stupovi, Među zvezdama, Spomen na Ruvarča, Samson i Dalila, O Šekspirovoj tristagodišnjici, Prometej, itd. Šta je radio pesnik Laza Kostić? Napustio veliki koštac, ušao u fragmente velikoga i moćnoga svoga sna. I ušao u romantičnu agresivnost, pevao, on, Helen, uvučenoj zastavi na novosadskom magistratu. Približio je plan politike i plan književnosti. Pronašao je, da se poslužimo savremenim našim rečnikom, sklonišnu poeziju ispred i umesto velike vokacije svoje: da nam ostavi ne samo Maksima — a i na Maksimu je propustio još deset — dvadeset godina rada — nego da nam ostavi klasičnu tragediju u nizu tragedija, kao Rasin Francuzima. Od elemenata najbolje lirike i od izmrvljenih dramskih vizija i koncepata gradio je Kostić dugu narativnu pesmu, nacionalnu baladu, mitsku baladu, prigodnu pesmu. Stvaralac dramskog kova, on je u te pesme unosio množinu motiva, kombinovao prave dramske scene sa dijalozima i monolozima, postavljao probleme. Pokušavao je da i mimo veliku tragediju i dramu digne na noge sve poetsko u sebi i sve legendarno u Srpstvu. Ali te su poeme bile tesan kalup za Kostića dramatičara. Dah se presecao; motivi su se bez dovoljno vezivnog štofa kidali; stilovi su se sudarali i kršili; rečitost je kipela, kipela, pa i šištala i ludo propala... Kostićeva uskipela rečitost mnogo je kritikovana i osuđivana. Teško ju je braniti. Može se samo napomenuti da i tu ima sudbinskog, nešto od one sudbine koja se nikada ne želi, ali koja se nikada ne može ni izbeći. Svi silovito rečiti i temperamentni pesnici kipeli su; svi koji su vrili ponekad su prekipeli. I romantičari Viktor Igo, i besmrtni klasičar Eshil. Rimski književni teoretičar Kvintilijan ostavio je ocenu: da je Eshil bio rečit "često do poroka", saepe usque ad vitium.

U poemama Lazinim ima raskošnih ritmova i rima, potresnih vizija, ali zbog stegnutog prostora, zbog sklještenih dramskih tendencija u narativnim pesmama, stradaju često situacije, jezik, umetnička istina...

... U tamnoj srednjovekovnoj baladi o paljevini Đurđevih stupova ima formalno gradacija svih pet činova jedne tragedije; ima, na kraju, tajanstven letopisni mir i muk nad užasima istorije i ljudskih sudbina. Ali ima, naizmenično, dva baladična stila: onaj narodne pesme, i onaj knjiške romantike, i Kostić i jednim i drugim vlada, ali zajedno oni ne mogu da čine simfoniju. I tako se onda desi da u opisni jezik za ciču zimu, za pustoš gorskog kraja pod debelim snegom, dođu u obzir izrazi: "božji smehutak" i, za sneg, "beli skutak". Reči su divne i slik je slavan, ali to ubija istinu scene. Na drugom mestu, u istoj pesmi, u drugom fragmentu, imamo zato ovaj sažeti, prosti, skroz istinit, do srži kostiju ubedljivi opis večeri oko usamljena manastira:

Veče je došlo, suton se hvata,
od zvezdica zlatnih zavesa pada ...
sklopljena su vrata zimnoga dana,
i sklopljena stoje vrata samostana.


Jedna od najlepših među tim dužim poemama, među tim izmrvljenim nacionalnim dramama, jeste Dužde se ženi, sa čitavim nizom motiva i problema odmah, tako da kažemo, u prvom činu. Momenat je, kad se Venecija oprostila strašne epidemije; kad će duždeva đemija da zaplovi na pučinu i dužd da baci prsten i venča se s talasima; kad se donosi rešenje da će se, iz blagodarnosti, zidati divna crkva Bogorodici od spasenja, crkva Santa Maria della Salute, a za dobru podlogu crkve seći i poseći silne slovenske šume u Zagorju. U Dalmaciji, kojmm je tada vladala Venecija:

Đemija plovi, bogata, zlatna,
u more stere vezena platna,
more se pred njom veselo peni
dužde se ženi!


Kostić je u ovoj poemi žalio seču slovenskih šuma za latinsku crkvu, i patetično opisao seču šhme. Tu dramsku svoju poemu zatim je nastavio: od veka kad je Jadran bio duždev do veka kada su Jadran i njegova vila dočekali slobodne Slovene, Srbe, Crnogorce, posle pada Nikšića i izlaska na more sa Barom i Ulcinjom. Ali, sa tim novim i neočekivanim motivom i novom atmosferom, — otkuda su tu, pobogu! — stil Kostićev je pao. Romantika je pobledela. "Nikšić se predo", to je mnogo nepoetska, novinarska reč. I ova bi se njegova poema morala prerezati. Ostao bi za uzornu antologiju prvi fragment, sa fantastičnim teatrom Venecije.

Znate li crkvu Santa Maria della Salute? Ona se diže na zapadnoj strani Venecije, izvan grada, na ostrvu San Đorđio. Na njenoj se kupoli rasprskava venecijansko sunce kad tone. Svaki dan ima u Veneciji ljudi koji žele da sami sede i ne okidaju oči sa kupole, sa latinske arhitekture koja stoji na slovenskoj osnovi. Pred veče, San Đorđio i crkva Santa Maria della Salute čine scenu poezije i smrti. Ta crkva, eto, ušla je još jedared u Kostićevu poeziju, u njegovu labudovu cesmu. U prvoj strofi te pesme pesnik se, za ljubav lepote koja treba da je svačija, da vezuje istok i zapad, Slovene i Latine, odriče svoje nekadašnje srdnje zbog seče slovenskih dubova i borova za temelje venecijanskoj crkvi, i izvinjuje se Bogorodici:

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
ka kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor.
Prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor.
Kajan ti ljubim prečiste skute —
Santa Maria della Salute.


U jednoj lepoj narodnoj italijanskoj pesmi neko zaljubljen vapije pred Bogorodicom za pomoć, i obećava: Ogni sabbato avresti la luce accesa, o Maria! — svake ću ti subote paliti sveću, o Bogorodice! Laza Kostić je Bogorodici postavio jednu od najlepših i nesagorljivih sveća: najsilnija ljubavna pesma srpske književnosti nosi naslov Santa Maria della Salute, i grca, buja, ludi, i zanesvešćuje se kroz četrnaest strofa sa tim refrenom. Ta je pesma veliki ditiramb ljubavi, i velika himna tragediji...


Isidora Sekulić
Iz knjige Mir i nemir
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #31 poslato: Maj 29, 2011, 10:16:49 pm »

**

LAZA KOSTIĆ
                                                                
Ta je pesma veliki ditiramb ljubavi, i velika himna tragediji.
Nije helenskog, nego romantičnog duha.
Isidora Sekulić

Žena je lepša od sveta u kome živim i zatvaram oči...
Pol Elijar


Doba romantizma — koliko nesporazuma u njemu samom i nama koji ga prihvatamo sa utvrđenim rangovima!

Problema ima tušta i tma. Počev od školskih, idejnih detektora, koji utvrđuju političko ponašanje pesnika u egzaltiranoj žestokoj, četrdeset osmoj godini, srbobranskoj, krvavoj, sentomaškoj; — pa do problema ljubavi, tela, do najlucidnijih napeva. Principijelno, romantizam je saveznik mlade buržoazije, koketne i prosvećene u Vojvodini, koja nije ni mehaničko izvitoperavanje feudalnog pisma, ni krpica svilene orijentalne hipoteze. Teoretski, ta vojvođanoka građanska elita sva je u štimungu patriotizma i grdno, grdno mnogo afirmiše, ali je nesposobna, nemoćna, infantilna da učini bilo šta na planu kritičke negacije. Genetički, romantizam je oblik jednog negativiteta, pa ipak, on se kao takav ne iživljava u našoj sredini, ne nameće čudotvornim, oksidričnim, žestokim plamenom, sve do pojave Laze Kostića, koji aristokratizuje romantičarsku povelju i koji dezorganizuje socijalne elemente (uslovnosti, kako se to tačnije, umivenije kaže) — iako ne obesnažuje, na stepenčićima svojih nesvesnosti, kaprica i ludorija, sve ono što se valovito nagomilalo kao prevashodno nacionalno, a zatim kolektivno i individualno iskustvo umovanja i emocije.

Autoritet Vuka Karadžića nije opasao kineskim zidom XIX vek, ali je besmislena vremenska hijerarhija vrednosti koja intenzivno zloupotrebljava protivurečnosti mladog građanskog društva u specifično nacionalnoj Vojvodini i familijarno hajdučkoj, pozitivističkoj, ustaničkoj Srbiji, koja za isfinjeni romantičarski elan nije imala ni vremena, ni strpljenja, ni određenog duhovnog kolegijuma. Istorijeki, prema tome, romantizam niti je imao mnogo tradicije, niti mnogo terena; prosvetarski romantizam je učinio daleko više no što se to Skerliću i učenicima učinilo, a tek je Lazin hipotetični romantičarski gar dao poleta poeziji budućnosti, dao klicanje nacionalnog elementa i klijanje duše.

Kriza poezije, na čijem stratištu, kao ženska suza ostaje reproduktivna, linearna lirika jednog Jovana Grčića Milenka, kvalitativno se manifestuje u poetskoj ličnosti Laze Kostića, baš zato što je njegov pozicijski rat, po bujnosti i preteranom rasporedu snaga, pripao daljem veku, veku egzaktnih nauka, ali i veku valerijevske zrelosti i nadrealističkih epohalija svih nesvesnih poezija sveta.

Šta je imao, šta je morao da uradi pesnik Pere Segedinca da bi se izvukao iz romantičarske dogmatizacije, koja mu je odgovarala privremeno, bolje reći u okvirima direktnog osećanja privremenosti? On je ispunio dug prema kolektivnim temama, učinio je to sa poetskim žarom, i elegantno, i to ga je uvelo u rukovodeće dijamante jednog veka, do čije nam je integralne kulturne nezavisnosti toliko stalo. Ali ono što je najlepše, ono što je nesistematska vrednost romantizma — a to je kvalitet neizvesnosti, kvalitet viteške ljubavi, koja bi bila siromašna da je imala samo pukotine, a ne i čitave ponore — dovrhunilo se u devetakdesetak pesama i pesmica koje se samoglasničkom despotijom domašaju srca i utroba, kosti i mišića. Sve što je napisao Laza Koetić nema tratova preciznosti i nema hipoteze života, pa ipak, ako smo ikada prisustvovali jednom snoviđenju koje je čitav prazvik i boravak u noći, onda je to ova poezija, koja u svojim velikim taktovima opominje sve one koji još nisu napisali svoje najbolje pesme, a koji se bliže poziciji smrti.


II

Izuzetan, svojeglav kao umetnik, Laza Kostić nije tipičan romantičar srpske škole, ali je i dramatizacijom mašte i autoritetom nadahnuća postao model građanskog romantičara nad odrom već prohujalog, istanjenog pokreta. Bez mnogo teškoća, možemo prognozirati kako bi se manifestovao jedan ovako mesečarski ushodani pesnik u okolnostima dobro presađenog simbolizma, koji je bez obilja, ali sa električnim fragmentima, vladao tih godina u Rusiji Solovjeva, Bloka i Bjeloga.

Ali nijedan pojam pokreta, književnog kolegijuma, nije bio blizak Kostiću i on ostaje reprezentativan u svojoj usamljenosti i svojoj paradi emocija. Ono što je Rembo uradio halucinacijom svoje mladosti, ponesene i proklete, to je naš pesnik postigao snovnim bezakonjem u sporosti; —bezbrižna gordost potražila je formulu u gordeljivoj brizi! Glomazno bogatstvo poezije rađalo se radi jednog jedinog, i to naopakog snimka snohvatice, a nijagarski pad krvi zahtevan je zbog jedne jedine suze. Teško je pratiti Lazu Kostića na tom ogromnom, kontradiktornom putu i teško je izmeriti razmake između njegovih sporosti i munja.

Paradoks romantizma da veličinu gradi na seriji banalnih slabosti izdašno zato srećemo u delu, u bloku Laze Kostića. On je odviše hteo da bude pesnik da bi to bio izdašno u smislu prošćenog graždanskog života na relacijama Novi Sad—Beč—Beograd.


III

U traganju za smislom, za osnovnim kultom u Kostićevoj inscenaciji žene, u obličju nimalo konvencionalne, i to još tuđinske crkve, ne jednom, i u stalnim talasima, sećali smo se, morali smo se sećati Tinove Molitve bogomajci za rabu božju Doru Remebot, u kojoj sopstveni san takođe pobeđuje sopstvenu svakodnevnicu, a ljubav, pošto je izdržala sve etape žuđenja i prokletstva, trijumfuje u sublimnoj apoteozi; lutanje krvotokom odjedared se vratilo ushićenju poezije, prevlasti njenoj i zato, iako ne može biti reči o šegrtovanju, Tinova Molitva svojim munjevitim estetskim vinućem u iste sfere, u istu nagonsku muziku kao Santa Maria della Salute. Sentimentalnost duboko roni po stihovima i tamo i ovde, i veličina dekora ništa, osim smisla, nije zatajila, i pesnik, ovaj u plimi godišnjice, i pesnik Tin Ujević mogu da prihvate lucidne zaključke Marka Ristića iz 1924. godine, ne manje Lazine godine: "Vaspostavljamo ponova, iz slabosti, veličinu i bliskost sentimentalnosti." Laza Kostić nije napredovao od leta do proleća, od senke do predmeta, od tačke do usklika, čak ni u ljubavi, jer je u njoj osećao despotiju i apsolutnost. Boravak u noći — najveća je težnja ove poezije i njene verbalne simulacije, žestoke, jedinstvene u svom veku. Laza Kostić postiže u okvirima i taktovima naše lirike ono što je postigao Nerval u jednom stvarnijem, a to znači sebičnijem romantizmu, kada je od svih pokloničkih gestova izabrao onaj najmanje poklonički, što će kasnije biti dešifrovan zahvaljujući Frojdu. Frojdistička esencija sna — koju sa kapricom modernih čitalaca volimo da nalazimo u čitavoj porodici romantičara — učinila je epove i poeme našeg pesnika jednom vrstom religiozne diskvalifikacije religije, kao što je i njegov proizvođački jezik pokušao da izgradi parapsihološki jezik, dovodeći ga u bezuspešnu oblast nejezika.


VI

Zamašna jezička despotija Laze Kostića nikako nije kulturna operacija jedne zasićene, superiorne ličnosti, pa hoće da paralizom već ublebetane sentimentalne povorke stihova uspsetavi svoj sebični, prokletstvom kršteni lepi nered pojmova. Naprotiv, nikada se u spoljašnjem domenu jezika nije jedno nedisciplinovano saobraćanje toliko povezalo sa unutrašnjim gestom, kao ovde, kod pesnika Maksima Crnojevića i Pere Segedinca, tih blokovitih, brižljivih, zainteresovanih dela, iz kojih, kao iz bombardovanih katedrala, izleću crni leptiri, saputnici Lazinih tolikih noći.

Kao malo dete usred industrijske, goleme lepote, bojao se pesnik neizrecivosti, pa je pokušao da bude i Šekspirov šegrt i Prometej panonski; kult prema boljim pesnicima, prema velikim Evropljanima — serijom defekcija koje nisu utamanile talenat, žar, snoviđenje, — izrastao je u kult samoga sebe, u uzbuđenje koje hoće iznad rečenog, iznad rečitosti. Inače bio je laik u sopstvenoj jezičkoj radionici. Jezičko građenje mu je bilo slabost i otuda toliko grotesknih "izuma". Spajao je, bez semantičke katalizacije, sve što mu je padalo u uši, slučajno — glagol sa imenicom, prilog sa imenicom itd. Indiskretno je "grizao" suštinu rečima, pljačkao samoglasnike.

Bez sumnje, u svemu tome bilo je oduševljenja, ali i melanholije, kaprica i samoljublja, arogantnosti i rizika, koji je isto toliko romantičarski uslovljeni refleks kao i davičovski argo, nepokoran i moderan. Da li je jezik Laze Kostića badava jezik lude improvizacije, kalambura i histerije romantičara, koji ne zna više dokle će sa svojim temama, sa svojom vaseljenom? Da li je u njemu do maksimalne negacije razrađeni inat, kao glavnu jezičku boju ili kao surogate, proizveo tu čudesnu mešavinu grčkih, latinskih i sanskritokih melodija, što će plesati nedisciplinovano kao da su uvod u himne neznabožaca? Posle Laze Kostića jedino je Tin Ujević utonuo u restauraciju poetskog jezika sa istovetnim naporom iznutra i jedino Rastko Petrović oživeo taj naturalizam jezika van svakodnevnog saobraćaja, a ipak u plemenitoj nivelaciji svakodnevice i snohvatice.

Jezik kao unutrašnji gest, kao dublja ljubav, kao mitsko dvorište poezije, obuzimao je pesnika i kada je stihove trebalo intonirati težinom olova i lakoćom belog platna. Ono što se nije proizvelo snom, dovoljno, a to je plemenito izdajstvo bića, morala je da nadoknadi jezička iskrenost, koja je išla i do kukavnog prenemaganja i do rituala egoističnog romantizma. Laza Kostić je bio vlastoljubivi bard, brutalan na jezičkom terenu, ali kao jagnje pitom i slab pred pitanjima kondicije čovekove: malo mu je da se ljuti na bogove, malo da zahteva stražilovski doručak u travi, malo da u mermer obuče nacionalvu grdosiju, Segenivca Peru. Ne tražeći sledbenike, on je otkrio instrumente za onu nervnu muziku koja kao Severno More šumi u krvi, u diktatu krvi svih mukom mučenih modernih pesnika. Disova "ladna soba" lirika je groteska Santa Maria della Salute, kao što je damarima nabijeno sunce Rastka Petrovića fluorescentni ugalj onog bora što u Lazinoj poemi ne prestaje da raste snagom eukaliptusa.


V

Zanima nas taj čovek — i tigar i ovca — svojim istraživanjem, a i nesposobnošću da se definiše pronađeno, istraženo.

Učenik tolikih, on nije direktni učitelj nikome. Sa izuzetnim sposobnostima bacao se na misao i sa golemim kapricom ulazio u prašumu sna. Mogao je da bude klasik, da, pošto je tako arogantno i argonautski lakomo prevodio Šekspira, još dok je đakom mlađanim u školi bio — postane ime centralno i neprikosnoveno. Kontemplativan a u kontemplaciji nedisciplinovan, razmažen a svestan rastućih složenosti bića, kidanja i raskida; zabavljen i obuzet jezikom do one crte preko koje jezik može da postane bogalj i ruina, ili dijadema i blago, on je bio i ostao startni znak nadrealističke infiltracije u literaturi i jedini autoritativan odgovor na antičku anketu: "Kako pomiriti, kako uravnopraviti celinsku stvarnost i svest sopotvenu?"

Podneblje ove poezije bio je jedan nepotpun život, a gravitacija prema budućnosti bila je sva ona evropska, terenska nadmoćnost noći sa kojom je nadrealistička kovačnica garantovala čistotu stihova i čistotu svih svojih revolucija. Samo malo fizičkog tumaranja po modernom svetu, sreća da je doživeo pronalazak Rentgenovih magijskih cevi i da je bio savremenik basnoslovne Ajnštajnove mladosti, dodali su ovom poeti pravo da bude gorak, da bude groteskan, a da ipak ne zagazi u onu sentimentalnu, elegičnu gorčinu koja se kod nas kategorički provlači već sto i više godina u oblicima građanske premlaćenosti sopstvenih ideala. Gotovo da je iskustvo Laze Kostića identično sa blagim intelektualnim iskustvom Rilkeovim, za koga je, ne bez srodnosti, Isidora Sekulić napisala: "Njegovo je iskustvo da nisu samo ljudi med' sobom, nego da je sve na svetu jedno za drugo i fizički vezano, i zato jedno drugom funkcija. Baš te uzajamne funkcije, po kojima ni svakidašnji život, pa ni mislioci ne vode dosta računa, to je ono što ovaj život vezuje za onaj." U Laze Kostića razvio se i onaj isključivi, aristokratski afinitet za lepotu, za umiranje u lepoti, za tiraniju lepote, za crni biser sna, kao korekture svakidašnje, realističke dogme koju je Žerar de Nerval hteo da ukloni dresirajući superindividualni vidik, a Frojd da obesnaži do povinovanja sverešavajućem čudovištu sna. Na toj raskrsnici, na tom duelu čađave, blatnjave realnosti tela koje stari, koje fiziološki pada, i svetle, infracrvene, gotovo higijenske noći koja se kao katedrala sa parketom od vode podiže iznad Panonije, umnožavajući i lepote i ludosti svoga jezika, pokušao je Laza Kostić da otkrije "šesto čulo", bez kojeg se prividno moglo u veku njegova rođenja, ali nikako nije ni moglo, ni htelo, u veku njegove smrti — u našem veku.

Tu, naravno, ne bruji ceo naš romantizam, ali tu je onaj jedan jedini gram platine iz "šarne duge" Brankove, koja, evo, ne prestaje da nas čini lirskom zemljom na zemlji, pod mesecom — i pod lunjikom, već. Laza Kostić ostaje onaj elemenat čuvstvenosti koji se ni kod rđavih pesnika ne može rđavo ilustrovati, a kamoli kod onih koji su i tuđinom i svojinom lutali, sa ljubavlju i sa snom, svojim i devojačkim. Ili, kako to piše Andre Moroa povodom Marsela Prusta: "I tako ni udaljenost, pa ni sama smrt ne mogu izlečiti zaljubljene."

Oprosti, majko sveta, oprosti
što naših gora požalih bor
na kom se, utuk svakojoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor.
Prezri nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor.
Kajan ti ljubim prečiste skute —
Santa Maria della Salute.


Eto pesme koja je bila uvod u smrt pesnika i koja je ovenčala njegovu egzietvnciju, uklonila njegovu alternativu i, kao nevidljiva praćka, izbola oči njegovim dramskim blokovima. To je bio jednostavan život, građanski ipak, ali ta pesma, poslednja, urlaška i zaurlašena, neobična je i svojom prostotom i svojom složenošću.

VI

Dendi i lutalica, stoik i dijalektičar (Vinaver veli: "Laza Kostić je dosledan dijalaktičar, još od praskozorja svoje mladosti"), pesnik se još u zori svoje poezije, svog žilavog dosezanja jezika i jezičkih virova, morao naći pred budućom lepotom, pred siluetom koja će ga goniti i na puteve mudrosti i na bogaze ludosti. I da nije bilo Lenke Dunđerski, te "mrtve drage" što je, i životom i smrću, preranom i neprirodnom, pokrila sve zemne i seljenske pute, Laza bi, u neprestanom pesničkom naporu, neviđenom, neshvaćenom i dan-danji, došao, smrtno ranjen, riterski bi se privukao toj vagnerovski pobedničkoj himni sebi samom, što iznad rasapa i trusova, građanske bede i sitnog straha, odjednom spaja molitve i kletve, zapretane rude i eksplozije, plotske impulse i potpunu čistotu zvuka. Strasti i "rajski hlad" samo su sinonimi za beskrajno dugu koncentraciju kojom će vrisnuti, zaurlati poemu Santa Maria della Salute. I silnih želja navreli roj i zemnih milina nebeski kroj samo su mladićka insinuacija od koje se bežalo od pesme peomi, dok se nije razmahao pesnički romantičarski prodor u nepoznato i golemo, nesavladano i nesavladljivo. Branko Radičević je ranije izrazio tu maniju, taj prodor, nežnim svojim stihom: "Nje više nema, to je bio zvuk", a kasnije, u brankovskoj srazmeri ali ispod eksplozivnog damara Lazinog tu intimnu potragu od "Nje" do "Beznjenice" eksplicirao je Dis u ravnopravnoj poemi Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Laza Kostić se ne ograničava, on ne preseca i ne odseca, on prevazilazi tačku svake čežnje i u svakom vremenu: u njemu trepere simultane mladosti, on ne prestaje da bude instrument bezvremenog mladićstva. Prostor za pesmu je sveden, sveden na jedan trenut umiranja, ali ideja vremena je redukovana; odviše zanosa i odviše opunomoćenog zanosa smetaju da se poema izvede u svome vremanu. Da ne znamo kako je upravo ovo labuđi zvuk kojim će se iznenadno povezati sva kontradiktorna pesnička građa Lazina, Santa Maria della Salute bi se mogla čitati i disati kao njen početak, kao početni takt koji je neponovljiv u svem svom "dijalektičkom praskozorju mladosti".

Neispisana, inhibirana pored sve graždanske osione galantnosti, Lazina mladost je buknula na kraju puta, pred samu agoniju. Vinaver vidi u tom kraju početak vasionske orbite pesnikove čežnje, a Isidora sluti da je lepota preosećanje, najzasićenije osećanje smrti. Pa i Svetislav Stefanović podvlači izuzetnu romantičarsku inspiraciju koja računa sa "sastankom posle smrti". Laza je pijanstvo mladosti neprestano odlagao, ali je odlaganje zazvučalo reverzibilno i poema se rascvetala tamo gde se očekivala samo molitva, samo rekvijem. Videh i venecijansku crkvu San Đorđ na velikom platnu De Kirika: to je slika, gusta i svečana, ostrvo sama za sebe, rekoh, plod njegove mladosti. A tamo slika je od pre dve godine, dakle kad je slikar već punio svoju osamdesetu. Tu je i Lazin slučaj, i više nego to: tu je njegova stvaralačka, i tvoračka, drama. Drama života sa ornamentima ludorije koja će prasnuti jedinom doslednom ludorijom arhitekture, muzike i jezika. Sve je vraćeno, sve provereno i sve utkano da pesmi ne bude tesno ni u salonu Dunđerskih ni u vasioni, koju već uveliko demistifikuju američki i ruski nebesnici-astronauti.

Duhovna, marijanska arija Lazina navodi na mistiku, ali i ona je samo deo prirode dostupne samo pesniku u času rađanja pesme. Što opet nije smetalo pesnicima našeg jezika i veka da upravo u tom duhovnam zavičaju ispišu više opštih mesta nego Laza Kostić u celom svom vekovanju, prošlog i našeg veka. Prosto je jalovo bilo svako dalje simboličko pevanje: iscrpeno u Santa Maria della Salute, svako dalje diskurzivno isterivanje splina i simbola ukazalo se kao partnerska igra pesnika i njegova doba. Još uvek pesnici takozvanih modernih izraza i pokolenja lebde ispod crte Lazine dijalektike mladićkog praskozorja. Jer, naša lirika se rodila samo dvaput, sa Brankom na zemlji i sa Lazom u vasioni. "Ukus za ništa" i čežnja za zvukom umesto ničega takođe trijumfuju samo u ta dva rukopisa. Ako je prvi umro mlad a zreo, drugi je rehabilitovao volju prvoga da mladost obznani na kraju puta, vasionskom boemijom, nesebičnijom nego ikada:

... Sve će se želje tu da probude,
dužine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

E, pa dotle, a kuda šeš više.





SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #32 poslato: Maj 29, 2011, 10:17:54 pm »

*

LAZA KOSTIĆ
Prometej koji je razbio okove

Iako su ga okivali pravilima i propisima već u njegovo vreme zastarelih poetika i književnih teorija, nisu uspeli da mu onemoguće  maštu i sputaju prkosne zanose i pesničke uzlete: razbio je okove u koje su ga bacili. Vreme posle smrti skinulo je okove i definitivno donelo priznanje njegovom velikom delu
 
Na svim područjima na kojima se pojavljivao kao stvaralac, Lazu Kostića pratili su nesporazumi i nerazumevanja. Veliki pesnik, autor stihova koje danas jednodušno svrstavamo među najlepše na srpskom jeziku — dovoljno je setiti se njegovih epskih pesama "Minadir", "Đurđevi stubovi", "Samson i Dalila", "Dužde se ženi", "Preljubnica", ili, pak, lirskih poema "Poslednja ruža" i "Santa Maria della Salute", bisera njegove lirike ("Moja zvezda", "Spomen na Ruvarca", "Prometej", "Među javom i med snom", "Na ponoćnoj lađi", "Pevačka himna Jovanu Damaskinu"), tragedija "Maksim Crnojević" i "Pera Segedinac" — Kostić je bio briljantan književni i pozorišni kritičar, esejista, filozof i prevodilac sa više jezika. Kada se sve to uzme u obzir, neminovno se mora postaviti pitanje zašto su ga za života zaobilazila priznanja, sustizale negativne, pa čak i podsmešljive kritike, kao i osporavanja njegovog prevodilaštva.

ŽENIJALNI PESNIK
 
Književni kritičari njegovog vremena — Svetislav Vulović, Ljubomir Nedić i, naročito, Bogdan Popović, Pavle Popović i Jovan Skerlić — nisu ga pozitivno ocenjivali. O tome je karakteristično sećanje Miloša Crnjanskog koje je izneo u jednom komentaru, u knjizi "Itaka i komentari". Prema Crnjanskom, Bogdan Popović je smatrao da je Kostić sam bio kriv što se njegova karijera u literaturi tako tragično završila. Kada je Crnjanski od Popovića zatražio da mu pobliže objasni tu krivicu — ovaj je to i učinio.
 
"Veli, Skerlić i braća Popovići, vraćali su se jednom iz Novog Sada, a u taj isti vagon ušao je jedan krupan, razbarušen čovek, iz Karlovaca. Ušao je u kupe braće Popovića. Pogledao ih je, pričao je Bogdan Popović, svojim krupnim očima ludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava. Bogdan je onda — pričao je on sam — kad je idući put pisao o prevodima Kostića, rešio 'da pritisne pero', pišući o Šekspiru Kostića. Tog neuljudnog čoveka."
 
Ali Bogdan Popović nije samo povodom Kostićevog prevoda "pritisnuo pero". Bio je neraspoložen i prema Kostiću kao pesniku, i to kada je sastavljao svoju čuvenu "Antologiju novije srpske lirike" (1911). U tom izboru, Lazu Kostića zastupio je samo sa tri pesme, izostavivši čuvenu i jednu od najlepših — Santa Maria della Salute. Prema svedočanstvu Koste Milutinovića, Bogdan Popović na jednom času 1932. godine, pred odlazak u penziju, rekao o "Spomenu na Ruvarca" da je to jedna od najsmislenijih pesama ispevana na srpskom jeziku, i jedna od retkih misaonih pesama uopšte. Potom ga je jedan student upitao zašto u njegovu "Antologiju" nije ušla jedna od najlepših pesama "Santa Maria della Salute"? Popović je iscrpno odgovorio. Prema Milutinovićevom svedočanstvu, priznavši najpre da je to veoma lepa pesma, ali je posle dugog razmišljanja odlučio da je ne uvrsti u "Antologiju" zbog jedne strofe koja nije u skladu sa spiritualnim tonom cele pesme. Početak te strofe glasi: "U nas je sve ko u muža i žene, samo što nije briga i rad". Podsetićemo ovom prilikom da je Bogdan Popović u predgovoru "Antologije" naveo tri svoja merila po kojima je odabirao pesme: "Pesma mora imati emocije — mora biti jasna — i mora biti  c e l a  lepa." Kako se vidi, zbog trećeg merila pesma ili tačnije rečeno poema Santa Maria della Salute nije ispunjavala poslednje, treće merilo Popovićevo — nije bila lepa u celini.

Neslavno prošavši u "Antologiji" Bogdana Popovića, Laza Kostić još lošije je prošao u "Istoriji nove srpske književnosti" Jovana Skerlića (iz 1914), što je samo logičan nastavak onoga što je ovaj ugledni kritičar i istoričar književnosti napisao u studiji "Omladina i njena književnost" (1906), gde je pesnika Maksima Crnojevića uporedio sa glumcem koji je u svom životu "toliko igrao ulogu romantičnog 'ženija' da mu se maska najzad slepila na lice." To će, samo još oštrije i određenije, ponoviti i u "Istoriji": "U književnosti on je odveć slobodno shvatio i odveć samovoljno primenjivao opako načelo da romantizam znači neograničenu slobodu u umetnosti. U poeziji 'bogodani', 'ženijalni pesnik', kako se tada govorilo, treba da bude što razuzdaniji, da baci pod noge zdrav razum i logiku običnih, smrtnih ljudi, da objavi rat sintaksi i rečniku, da sebi prisvoji pravo da kao bog stvara što mu ćud zahte. To je sve bilo na romantičarskoj devizi épater le bon bourgeois, 'opsniti prostotu', i od toga bacanja praha u oči, od toga izigravanja genija, Laza Kostić je načinio sebi program i u životu i u književnosti." Skerlićeva ocena u "Istoriji" daće intonaciju vrednovanju Kostićevog dela u mnogim potonjim istorijama književnosti, među kojima se u razdoblju do Drugog svetskog rata izrazitije izdvaja pozitivnim odnosom Miloš Savković u svom delu "Jugoslovenska književnost".
 
Tek u razdoblju između dva svetska rata, a naročito posle Drugog svetskog rata, i to od početka pedesetih godina prošloga veka, istoričari književnosti, književni kritičari i esejisti (Milan Bogdanović, Isidora Sekulić, Zoran Mišić, Živomir Mladenović, Mladen Leskovac, Milan Kašanin, Miodrag Popović, Jovan Deretić) i nekoliko antologičara naše poezije, izmeniće vrednosni stav o stvaralaštvu Laze Kostića i svrstaće ga među velikane srpskog romantizma. Kao što se vidi, trebalo je da prođe skoro čitavo stoleće posle smrti Laze Kostića pa da mu definitivno bude priznato mesto u našoj književnosti koje mu po vrednosti njegovog dela pripada.
 
ČITLJIVE ALI NEGLEDLJIVE DRAME

Pozorište je područje na kojem će se Laza Kostić ogledati kao dramski autor, ali i kao pozorišni esejista i kritičar. "U očima svojih savremenika i dugo posle, Laza Kostić je najviše značio kao dramski pisac" — tačno opaža Milan Kašanin, dodajući kako je u srpskoj književnosti bilo podosta pisaca drama i tragedija, "ali nijedan od njih nije stvorio dela u kojem bi se govorilo tako smelo, tako zvonko, s toliko munjevitih osvetljenja kao u 'Maksimu Crnojeviću' Laze Kostića." Prema motivima narodne pesme "Ženidba Maksima Crnojevića", nadahnuto i u istinski šekspirovskom zamahu ispevao je Laza Kostić tragediju Maksim Crnojević u kojoj preovlađuju tragični patos i na pojedinim mestima iskreni lirski zanosi. Iako je omladina sa odobravanjem i burno pozdravila Lazino čitanje Maksima Crnojevića u društvu "Preodnica" u Pešti 1863. godine, mišljenje ocenjivača Matice srpske nije bilo jedinstveno. Jedan od njih, pesnik i dramatičar Jovan Subotić, bio je protiv toga da se delo nagradi. Delo je prvi put prikazano u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu 1869. godine. Nikakvog odziva pozorišne kritike nije bilo, pa je Antonije Hadžić, upravnik pozorišta zatražio da Laza Kostić napiše prikaz. On zato piše anonimnu kritiku gde naglašava da je Maksim nošen "srpskim patosom" i ukazuje: "Za golemu borbu pobratimstva i ljubavi čini nam se da je odveć trošna građa taj Maksim, sa svojim izbiračkim ćudima, sa svojom mletačkom izbiračkom osetljivošću, a crnogorskom naprasitošću (…) Pesnik kao da se upinjao da iz pobratimstva isteše neki srpski patos (…) Što ima više lepih pojava u ovoj tragediji, to je više zasluga sretnog izbora predmeta nego samog obrađivanja."  Međutim, zanimljivo je kako je nekih desetak godina potom, Đorđe Maletić, ne znajući da je Laza Kostić autor te kritike, prihvatio ovu Lazinu mistifikatorsku igrariju kao ozbiljan i zreo kritički sud.
 
Uopšte, ako se uzme u obzir čitavo Kostićevo delo, za života je on možda najviše priznanja stekao za Maksima Crnojevića zato što je kritika stare škole smatrala da je tragedija najuzvišeniji i najteži dramski žanr. Milan Kašanin ipak ističe: "Krilati stihovi Kostićevi, nabijeni sentencijama i zasuti figurama, ne mogu se pratiti na pozornici bez krajnje napregnute pažnje. Maksim Crnojević je više za čitanje nego za gledanje." Međutim, naši poznati glumci koji su tumačili naslovnu ulogu opovrgli su ovo mišljenje: plemenita patetika Dobrice Milutinovića dala je pravi smisao Maksimovim postupcima, dok je Petar Kralj imao zanosne uzlete u tumačenju ovog lika.

Druga Kostićeva tragedija, "Pera Segedinac", napisana kao i prva — u jambu, u osnovi je politička drama, zasnovana na antiaustrijskoj i antiklerikalnoj intonaciji. U delu pesnik veliča junaštvo i osuđuje izdaju, ali tek peti čin izdiže ovu tragediju i približuje je visinama Maksima Crnojevića. U istoriji srpskog pozorišta Milivoje Živanović ostaje kao vrhunski tumač naslovne uloge. Prema narodnoj pesmi Ljuba Hajduk-Vukosava, Kostić je u prozi napisao herojsku komediju Gordana, gde je želeo da potvrdi svoje teorije prema kojima je najbolje pozorište ono koje je, kao i grčko, poteklo iz živoga folklora. Imao je velikih ambicija da se ta drama prikaže u Parizu. Žil Lemetr, tada vodeći pariski kritičar, napisao je 1891. godine povoljnu kritiku o tekstu u listu "Žurnal de deba", preporučivši ga za izvođenje, ali do toga nije došlo. Za ovo delo Laza je zainteresovao i Nikolu Teslu, u nadi da će uz njegovu podršku i pomoć uspeti u nastojanju da se Gordana izvede u Americi. Iako zasad nema pouzdanih podataka da je do izvođenja u Americi došlo, Stanislav Vinaver opravdano smatra "da se Tesli u Gordani dopalo ono što je u njoj 'neprevodljivo' — jedar jezik i paratakse." Dodajmo da je Laza Kostić preko jednog svog prijatelja "pripremao teren" da se Gordana prikaže u Braziliji, ali ni u tome nije uspeo.

Četvrto Kostićevo dramsko delo je komedija "Okupacija", napisano na nemačkom jeziku u Beču, posle Berlinskog kongresa. Želeo je da to delo predstavi bečkoj publici i pomišljao o mogućnosti da ga Burgteatar uvrsti u svoj repertoar. Međutim, ni u tome nije uspeo. Ovu komediju pronašao je i preveo sa nemačkog Živomir Mladenović i sa opsežnom studijom "Nepoznata drama" Laze Kostića objavio u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti, 1977. godine. Otad se nijedno naše pozorište nije latilo da prikaže komediju "Okupacija": tek pre desetak dana, povodom obeležavanja stogodišnjice pesnikove smrti, Narodno pozorište prvo je prikazalo ovo delo.
 
ZANOSI I PRKOSI

Biografi Laze Kostića opravdano skreću pažnju na njegova nastojanja da se bavi naukom. Ako znamo da je Laza, pošto je 1864. diplomirao, dve godine potom doktorirao pravo u Pešti, moglo se očekivati da će se i dalje baviti pravnim naukama, ali se on posvetio filozofiji umetnosti. Obimnije teorijske radove počeo je objavljivati u godinama pune zrelosti, kada je napisao delo "Osnovi lepote" u svetu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme. Potom je napisao jedan kritički uvod u opštu filozofiju i opsežnu "Knjigu o Zmaju" (1902). Međutim, ni Kostićeve filozofske i estetske studije, eseji o teatru i monografski radovi nisu naišli na pozitivne ocene i veći odjek. Jovan Skerlić konstatovao je u "Istoriji nove srpske književnosti" kako Kostiću njegovi zavidljivi napadi na Branka Radičevića (objavljeni u Zeti i Crnogorci, 1885) i "Knjiga o Zmaju" "ne služe ni malo na čast", dok "za umetničku filozofiju i književnu kritiku nije imao dovoljno ravnoteže u glavi i objektivnosti u duhu."

Kostićevu "Knjigu o Zmaju", kako ispravno uočava Milan Kašanin, napadali su stoga što je on dokazivao da su u Zmajevoj poeziji najgore upravo one pesme kojima se sav svet divio, a najbolje, zapravo jedino dobre, one koje niko nije primetio. U toj knjizi Kostić je sa ironijom govorio o književnom životu svog vremena, o pristrasnosti urednika časopisa, o Književnoj zadruzi, o demokratskim idejama, o radikalima i jakobincima, što je već bilo dovoljno da bude dočekana sa velikim nezadovoljstvom i golemom srdžbom. "Svirep i sarkastičan, Kostić je u knjizi o Zmaju dao najoriginalniju i najprodorniju analizu jedne poezije i najživlji portret jednog pisca koji su kod nas napisani (…) Njegova monografija je remek-delo kritičarske proze, uzbudljiva kao drama i pisana dramski…" — zaključuje Kašanin zamerivši delu preopširnost i surovost kritičkog postupka.

Poliglota, u srpskoj književnosti najveći posle Dositeja, budući da je znao grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski, s tim što je sa gotovo svih od tih jezika prevodio, dok je na nemačkom, francuskom i latinskom pisao, Laza Kostić, nesumnjivo najobrazovaniji pesnik našeg romantizma i jedan od najučenijih Srba u XIX veku, zaslužio je drugačiji odnos prema svojim filozofsko-estetičkim spisima, književnim i pozorišnim studijama i kritikama, kao i prema svome prevodilaštvu, posebno kada je reč o Šekspirovim delima. Ali ta područja Kostićevog rada prošla su kod kritičara i istoričara književnosti slično kao i njegova poezija.

Pomišljao je Laza Kostić da će posle objavljivanja nekih od navedenih studija moći da sa uspehom konkuriše za katedre na Velikoj školi u Beogradu. No, to mu nije pošlo za rukom. U zrelim godinama nadao se da dobije kakvo mesto u srpskoj diplomatiji ili konzularnoj službi, raspitivao se i o mogućnostima da dobije katedru u Zagrebu, ali ni u tim pokušajima nije uspeo. Zato je tokom znatnog dela svog života morao da se bavi novinarstvom. O toj njegovoj aktivnosti već smo pisali ove godine  ("Pečat", br. 103). Ovom prilikom podvlačimo da je i kao novinar imao dosta nesporazuma i da je izazivao gnev političkih protivnika, što je za posledicu imalo više konflikata koji su se završavali kaznama, zatvorom ili progonstvima. Kao borbeni zatočnik istine, Laza Kostić bio je 1882/1883. godine prvi predsednik Srpskog novinarskog društva. Doživeo je, istina godinu dana pred smrt, da bude proglašen za redovnoga člana Srpske kraljevske akademije nauka. I to je bilo jedno od retkih, ali i najviše priznanje koje je stekao u životu.

Živeći svoj život uistinu "među javom i med snom", Laza Kostić imao je sudbinu Prometeja o kome je i pevao. Iako su ga okivali pravilima i propisima već u njegovo vreme zastarelih poetika i književnih teorija, nisu uspeli da mu onemoguće  maštu i sputaju prkosne zanose i pesničke uzlete: razbio je okove u koje su ga bacili. Vreme posle smrti skinulo je okove i definitivno donelo priznanje njegovom velikom delu. Ali, ostalo je još dovoljno prostora za nova procenjivanja i analize njegovog književnog rada, pri čemu svakako polazna osnova mora biti studija "Zanosi i prkosi Laze Kostića", autora sličnog mu po stvaralaštvu, pesnika i novinara Stanislava Vinavera.


Raško Jovanović | 10.12.2010. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #33 poslato: Maj 29, 2011, 10:19:32 pm »

*

LAZA KOSTIĆ

Laza Kostić je, kažu, oblačio belo odelo pre nego što bi seo da piše. Stvaralački čin je morao biti svečan, slika je morala imati barokni ram. Možda je to belo odelo analogon onom žutom prsluku Teofila Gotjea, kao što je Lazin elitizam prizivao dendizam Bodlerov. Kako god da je, u velikim očima malih palančana kostim pesnikov nalikovao je ludačkoj košulji koja, po dosta proširenom mišljenju, ovom "bezumniku" najviše priliči. Zbilja nije znao meru, nije voleo razboritost, ni zdravu pamet. Nije hteo da ide "za utrenikom, za batom i vikom svetine", vazda je hodio svojim putem, ili stranputicom.

Nema zagonetnijeg pisca u srpskoj književnosti; niko nije živeo u takvom neskladu sa svojom okolinom niti u takvom skladu sa svojim delom. Sve što je stvorio sazdano je od suprotnosti i protuslovlja, od paradoksa i kalambura, igre reči i jarkih metafora, disparatih slika i blistavih poređenja, mutnih refleksija i smelih ideja, od preoznačenih i izmišljenih reči, od radosti i ogorčenja, od besa i besova, od neizlečive sete i dubokog osećanja poraza, ovog zatočnika vremena prošlog zagledanog u vreme buduće.  


EVROPLJANIN I HELEN

U tom trezoru antinomija, mudrosti i lepote ima svakakvih adiđara, samo nema suza, nema plača. Ima tek malo nežnosti, i još manje naglašenog bola. "Ne dršće titan", njemu ne priliče jadi smrtnika.

Ovaj premoćni Evropljanin i odocneli stari Helen kretao se "po svemiru, po sveširu", između Homera i prvog "bogočoveka" Empedokla, kao između Getea i Ničea. Znao je sve velike, stare i nove evropske jezike, prevodio i pisao na njima. Poznavao je najveće umove svog veka, izučavao estetiku, filozofiju, istoriju i pravo, pratio moderna duhovna strujanja i usvajao nove ideje, a bio opsednut antikom i davninom. Svašta je znao, samo nije znao šta će sa tim znanjem, kao da nikome drugom u Srba ono nije trebalo. Zbog tog znanja, koliko i ćudi, više su ga ismevali i mrzeli nego mu se čudili i divili, a najmanje su ga voleli. A ni on nije padao u svačiji zagrljaj.

"Osaman u seljeni" nikog nije milovao, niti se umiljavao saputnicima ni čitaocima. Više se rugao, više šibao, a znao je da onog što govori istinu niko ne voli. Hristos nas je "naučio kako treba da se volimo, a svet ga je zato ubio". Nije bio rodoljubac ni slavjanofil. Iako je o sudbini svoga plemena pisao mnogo i mislio možda mudrije nego njegovi uvaženi savremenici. Tu je bio realist. "Ne veli(m) da valja razbiti gusle: neka malo vise o klinu... Motikine pobede preživeće navek jataganove".

Sputan "seljenskom studi" palanke, otrovan gorčinom života i sveta, Laza Kostić odista živi između sna i jave. U svoju pesničku "pletisanku" upleo je toliko raznovrsnih i raznobojnih niti da to pletivo niko ne može rasplesti ni razmrsiti.

Stihovi su "samo mošti naših snova". A Laza je, uz Njegoša, sanjao najlepše srpske snove. Magične stance njegove labudove pesme "Santa Maria della salute", možda najlepše poeme ispevane na srpskom jeziku, ispletene su sve od samih evokacija i snohvatica.  


UKRŠTAJ SNA I JAVE

Evo samo jednog od tih ukrštaja sna i jave.

Stari gospodin, tako ćudoredan, sa terase venecijanskog hotela posmatra jednu crkvu i, kao latinski retor, uporno ponavlja njeno ime, a eho tog glasa i savršeni oblici bogomolje evociraju lik i čari jedne mlade žene "milosti pune", dok, negde iza njegovih leđa bdije druga, njegova venčana i vrla žena, čije je ime — avaj — "antinomično": Julija — ali — Palanački. Ovaj "amoralist" ne zna za greh, ili "paganin" s nama ne deli hrišćanske nazore i poimanje morala. Dok gleda crkvu, on kajan ljubi prečiste skute Deve Marije, a u oživljenim snovima razvija romantičarsku bajku o mrtvoj devi, u kojoj je između njih dvoje "sve k’o u muža i žene", osim "nesvesti tela".

Ovde, ipak, nije prevladao hrišćanin negoesteta i "dijalektičar", možda Heraklit Mračni, ili "Alef" iz "Otkrovenija" svetoga Jovana luda ili mudra glava — "početak svega, dušin neimar", "S ove glave sa lude" dolaze gotovo sva postradanja i vaznesenja Laze Kostića.

Nemoguće je utvrditi sve "dijametralno uskosne sile" koje su tvorile njegovu "armoniju sfera", a samo se slutiti može koliko su pesnika lično razdirale. Možda je te raskole i provale u nedrima ovog zatočnika prošlosti i vesnika budućnosti zaklanjalo ono gospodsko odelo koje je na početku spomenuto. Njegova belina je zaslepljivala one što su ga gledali razrokim očima – da ne vide ono što je uistinu bio. Možda je to Laza i hteo?


KAKO JE LAZA KOSTIĆ UZEO ULOGU NAVODAŽIJE U NAMJERI DA OŽENI SVOG PRIJATELJA NIKOLU TESLU

....Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:

"Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem:

Hoću da Vas oženim!

... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:

Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

— Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.
— To nije svetitelj.
— Nego?
— To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.
— A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.

Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...

Toliko o devojci. A sad — (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.

Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslažu Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj Laza Kostić..."

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.


PISMA IZ MANASTIRA KRUŠEDOL

Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostic je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krusedola;

***

"Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.

Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.

Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je — sasvim prirodno: Njihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... — Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio... Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete..."


SMRT LENKE DUNĐERSKI

Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:

"Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše al i najžalosnije.

A ja sam ostavio ženu — još prije Lenkine smrti — upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?

Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.


VINAVER JE PISAO:

"Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza — nek je Lazin Tesla."

Prema svemu se moze suditi da Laza Kostic nikad nije ni bio covjek u vlasti tjelesnog bezakonja, jer je ocito da nije cesto mijenjao "pasnjak". U svakom slucaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romanticni eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku DJakomu Kazanovi. Kostic je imao nesrecu (ili srecu, ko ce to znati!) da se pod starost zaljubi beznadezno u beznadeznost. Prije te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova vazna ljubav za koju istoricari znaju zavrsila se smrcu djevojke, 1862. godine, kad je Kostic imao dvadesetjednu. Sljedeca se udala za drugoga, a treca za trecega (1871. godine). Izgleda, one su na vrijeme shvatile i prakticno, s majkama, razmotrile pustopasnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, mozda malo bezbojnim ali postojanim. Njegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i knjizevnosti), Milan Savic, tvrdi da je Kostic u mladosti vise puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strasno". Bilo je to "platoniceski", dakle gotovo nesto kao od sale. Ali, onda je dosla Ona, Jelena-Lenka Dundjerska (Milan Kasanin pise da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domecu da je bila i "pomalo cudna"), kcer najimucnijeg covjeka u prebogatoj Vojvodini. Pjesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadezna pedeseta godina. S njom je dosla i legendarna pjesnikova kriza, drama dostojna da ostane vjecita. Bojazan Kosticeva u vezi s tom premladom djevojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smio ni da pomisli na zenidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto bjezi od tog nemogucnog rjesenja, pa se cak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni clan njene porodice. Ostalo mu je jos samo da s Lenkom Dundjerskom ostvaruje misticko jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Becu). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se moze ostvariti iskljucivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inace potpuno usamljen, ojadjen i nesredjen, poceo je da sve vise tone u sebe i da sebi zeli sto skoriju smrt (vjerovao je i nadao se da ce umrijeti u sezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dvije godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vrijeme kad se Kostic ozenio Julijanom Palanackom, koja ga je pasji vjerno cekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih teznja, i tada je njegova misticka veza s mrtvom Lenkom presla u velicanstvenu halucinaciju kakve nema u cijeloj knjizevnosti svijeta. To je cista zaumnost, neka vrsta onirickog bezumlja i zemaljskog kosmara.


"ZAR MENI, STARCU, TAKVA DIVOTA?"

Nikakav paralelizam izmedju Lenke i Kosticeve supruge Julijane, Julce, nije mogucno uspostaviti a da ne naskodi i ne naudi dobroj zeni obicnih osobina (kad su se vjencali, i kad se njen licni genij konacno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra zena", ali nije mogla da "nadomjesti" Lenku i njeno uzasno odsustvo. Ta dobrodusna Somborka mogla je da ga pobijedi samo "cistim i u potpunosti njemu posvecenim zivotom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspustenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta zacarana djevojka vise nista nije vidjela do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina prije njihovog vjencanja. Dotle je energicno odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurisali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona ceka. Genij joj je konacno dosao u kucu, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kcer, svakako, nije bila bas u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Usunjao se porebarke u kucu svoje zene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tasta od cijeg jezika je odmah pobjegao u manastir Krusedol, i vratio se u Sombor i u zeninu kucu tek kad joj je majka umrla. Kostic je postovao i volio tu svoju zenicu, ali medju njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (smije li se ovdje primijeniti misao Petronija Arbitera da je potrosena strast strasna dosada?). Godinama on uopste nije osjecao da se ta "otmena, bogata, lepa i cestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rodjaci brizni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega ozenila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako ozeni i skrasi. Smjerna Julijana (pisao joj je pisma koja je pocinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrecna sto je uopste docekala svoga genija, sto ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Becu, 1909. godine. Iduce godine vec, i njen Laza je zamijenio prolazni i propadljivi svijet nepropadljivim, i takodje u Becu (kao da je Bec grad smrti za Kostice i Dundjerske!). Otisao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike cute".

Dok je Julijana lezala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlucuje" da u snu posjecuje velikog pisca kao da je ziva, a on - sustinski vise ne razlikujuci san od jave i ziveci ostatke svoga tragicnog zivota bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah poslije budjenja svoje snove u dnevnik koji drzi pod kljucem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamci poliglot Kasanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao cak osam jezika), da ga ne bi desifrovali ukucani ili nepozvani — prije svih, naravno, tasta i Julca. "Nikakav hriscanin, sav paganinon, zamislja raj ne kao bestelesni svet duhova nego kao culan svet, kao nastavak ovozemaljskog zivota u kome ga ceka ljubav", pise Milan Kasanin o Kosticu.


LAZA KOSTIĆ...

...Ujedared zasusta kroz nase redove. Evo Laze Kostica. To je Laza Kostic! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spustala. A Laza je vise gledao u zensku pripratnju nego u ikonostas. Laza Kostic. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletica. Predsednik varoskog suda. Laza Kostic uvek spreman da bude mlad ili da luta po tudjoj mladosti.. Njemu je bila vec pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dundjerskoj, cerki najimucnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dundjerskog. U pedesetoj godini cak se i Laza Kostic plasio da zapocne nov, uzbudljiv, zaljubljen zivot sa trideset godina mladjom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, voznjom kocijama po gradu i slusanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi pocinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojackoj sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se zeni najbogatijom mirazdzikom Julkom Palanacki. Medjutim, Laza uopste nije morao da se zeni da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dundjerski preminula je u Becu od tifusne groznice. Njoj u cast, zivotu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmu" ...
 

Zorana Kovačević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #34 poslato: Maj 29, 2011, 10:20:09 pm »

*

SVET SUŠTINSKE POEZIJE
Stogodišnjica pesme "Santa Maria della Salute" Laze Kostića




Laza Kostić, početkom 90-ih godina 19. veka  
Lenka Dunđerska

Danas se navršava puni vek kako je Laza Kostić napisao svoju slavnu "poznicu" "Santa Maria della Salute", po mnogima najuzvišeniju i najlepšu pesmu srpske ljubavne lirike. Mada skoro neprimećena u vreme svog nastanka i objavljivanja, poslednja Kostićeva pesma jedna je od onih o kojoj je najviše pisano i koja je najviše izučavana u našoj književnosti. Mnogi ugledni književnici, književni kritičari, istoričari književnosti, psihoanalitičari, estetičari i filozofi nisu odoleli izazovu ove pesme i iskušenju da svoju spoznaju, tumačenje i doživljaj te uzbuđujuće i mistične himne umrloj dragoj i neumrloj ljubavi zapišu i objave.

Pesma koja je u naslovu i refrenu ponela naziv najlepše venecijanske barokne crkve Gospe od Spasa objavljena je u zbirci Kostićeve poezije koju je Matica srpska objavila polovinom jula 1909. godine, povodom pedesetogodišnjice njegovog književnog rada. Kostić je ovu knjigu pripremao strpljivo i pažljivo (u to vreme njegova odana supruga Julijana neizlečivo boluje), ali je, do poslednjeg časa, zadržavao njeno štampanje, neodlučan da li da u njoj bude objavljena i pesma koja je upravo nastajala a koju je, izgleda, godinama nenapisanu nosio u sebi kao poetski eho svoje snažne platonske ljubavi prema lepoj, mladoj, obrazovanoj i umnoj, prerano umrloj Lenki Dunđerski. Sazrevajući iz delova zapisanih snova, konačno je ispevana u Somboru, između 22. maja i 3. juna 1909. godine.

Završetak svoje "labudove pesme", kako je sam naziva ujednoj belešci zapisanoj u hotelu "Hungaria" u Budimpešti 3. juna 1909. godine, Laza Kostić odlaže do poslednjeg trena. Još 17. aprila u pismu iz Sombora uredniku knjige i sekretaru Matice srpske dr Milanu Saviću, piše da ima u prsima (in petto) jednu završnu pesmu, malo podužu... Iz Sombora se javlja 22. maja pismom i moli Savića da poslednji tabak knjige ne bude štampan pre Duhova jer bi se moglo desiti da ipak napiše onu nezapevanu pesmu kojom je mislio da završi knjigu. Dan pred polazak na put u Beč, radi pregleda i lečenja Julijaninog, 1. juna iz Sombora piše Saviću da će završnu pesmu poslati s puta i da ima još dve-tri strofe. Istog dana, u drugom pismu, javlja iz Sombora da se nada da će svoje završno stihotvorenije moći da pošalje čim stigne u Peštu ili, najkasnije, po dolasku u Beč, ali se, očito, i koleba u vezi sa tom pesmom jer — dodaje u istom pismu — ako pesmu ne pošalje najdalje do 9. juna, onda znači da se predomislio; konačno, 3. juna, iz pomenutog peštanskog hotela, Milanu Saviću šalje pesmu, sa kratkom porukom: Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč...

Pesma "Santa Maria della Salute", s obzirom na sačuvan izvorni rukopis čak 12 (od 14) njenih strofa, nastajala je fragmentarno, a konačan redosled strofa nije značio ujedno i njihov hronološki red nastanka. Svedočanstvo sačuvanih autografa, pisanih običnom olovkom na zasebnim listićima, svedoči o Kostićevom majstorstvu i nenadmašnom osećanju za lepotu i stil prilikom sitnijih prepravki prvobitnih oblika nekih reči, misli i stihova, a kada se sve to dopuni sačuvanim zapisima iz njegovog "Dnevnika snova", tada se na obzorju ukazuje razotkrivena mistika nastanka tog idealnog spoja harmonije i lepote, slika čudesne poetske alhemije do tada nezabeležena u našem pesništvu.

Mladen Leskovac ovako opisuje pojavu poslednje Kostićeve knjige pesama u kojoj je prvi put objavljena "Santa Maria della Salute": Baš nekako kada se pojavila ta knjiga, umrla je, dakle, dobra Julča Palanačka; Lenka Dunđerska, sasvim i zauvek, međutim nije: od tad, besmrtna je. Njih dve, tu, na strogoj međi jedne smrti i jednog rađanja, oštro su odvojene, zauvek.

"Santa Maria della Salute" predstavljala je veličanstveni završetak Kostićevog poluvekovnog pesništva i kosmičku himnu u slavu sklada ljubavi i lepote, u kojoj kao da su sve energije jezika probuđene da bi se dosegla ona visoka granica jezičkog savršenstva iza koje se, nad horizontom jezika, u ćutanju, pruža svet suštinske poezije (Lj. Simović). Svojom poslednjom pesmom Laza Kostić je, pomiren i sa nebom i sa zemljom, konačno dovršio pletenje onog tankog pletiva među javom i med snom, kojim je maestralno omeđio srpski romantizam i modernu.





Milan Stepanović | 03/06/2009 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #35 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:44:47 pm »

*

U SNU VEZEM CRNE OČI

Otkrivena dosad nepoznata ljubavna prepiska velikog srpskog pesnika Laze Kostića. Istovremeno imao više strasnih veza, ali je samo Pavi posvetio pet pesama

U MLADOSTI, dok je studirao u Budimu, veliki pesnik Laza Kostić (1841—1910) upoznao je Pavu Stanković, šezdesetih godina 19. veka, i pune četiri godine bio sa njom u strasnoj ljubavnoj vezi. O tome svedoče i dva dosad nepoznata ljubavna pisma koja su mladi ljubavnici razmenili. Pronašla ih je Zorica Hadžić (1977) asistent na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, i uz komentare objavila u poslednjem broju "Letopisa Matice srpske".
 
Dva pisma pronađena su u rukopisu monografije o Lazi Kostiću, koju je napisao Milan Savić (1845—1930), književnik i sekretar "Letopisa", inače veliki Lazin prijatelj. Rukopis predstavlja prošireno i dosad neobjavljeno izdanje monografije i čuva se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Sa njim je svojevremeno bio upoznat i Mladen Leskovac, ali je odbio da ga objavi jer je u njemu Savić neka Kostićeva pisma skraćivao i izostavljao mesta koja nisu za javnost — reč je o Lazinim pismima Antoniju - Toni Hadžiću, upravniku Matice srpske i takođe njegovom dugogodišnjem prijatelju.
 
— Paulina - Pava Stanković bila je velika mladalačka ljubav Laze Kostića. U vreme dok je bio student prava, on je često i rado posećivao kuću njenog oca Josifa Stankovića i najverovatnije je tako upoznao i zavoleo — kaže za "Novosti" Zorica Hadžić. — Simpatnica, kako ju je nazivao, crnooka Paulina ostavila je značajan trag u životu Laze Kostića. Dvoje mladih imali su mnoga zajednička interesovanja, poput potrebe da se oprobaju u glumi. Prilikom proslave 100-godišnjice rođenja Save Tekelije u Novom Sadu 1861, u Sterijinom "Kir Janji" Lazi je pripala uloga notaroša Mišića, dok je Pava glumila Jucu. Bila je to burna višegodišnja ljubav koju je Laza ovekovičio u pesmama "Volimo se", "Ti i ja i tvoja slika", "Sinoć", "Anđeliću", "Srce kuca".
 
Razmenili su mnogo pisama, o čemu je Laza u jednom pismu Toni Hadžiću zabeležio: "Ja zapucao gotovo svake nedelje pisati u Budim kao apostol". Hadžić je po svoj prilici bio i posrednik između njih dvoje, a pretpostavlja se da je njegova velika simpatija bila Pavina sestra Mara.

Tek sada pronađeno poduže pismo, koje je napisao u Novom Sadu, najverovatnije 1862, Laza Kostić ovako započinje:
 
— Simpatnico moja! Kad dva naroda pate pod akovom jedne tiranske vlade, onda se ta dva naroda ljube, i to se zove simpatija: kad dve duše pate pod akovom jedne iste tiranske sudbine, i to se onda zove simpatija.
 
Izražavajući bojazan da će njegov anđeo odleteti i ostaviti veliku prazninu, pesnik piše: "Već sada često pogledam u nebo, gubim se u nekoj mesečni, presipam se sitnim zvezdama; ali kad me tuga zemlji pritegne, onda izvadim žuljevitu iglu bola moga, pa tom iglom nabadam sitan biser sjajni zvezdica, a mesečinu razapnem na stisnut đerđev sreće moje, pa tako vezem u mirnoj noći, dokle god nad vezom ne zaspim, pa u snu opet dalje vezem, neprestano jedan isti vez, jedne iste crne oči, jedne iste usne — te usne kad je Bog stvarao, mora da je sastavio s neba svoga zoru i veče, na jednim ustima početak i svršetak, alfu i omegu svoga sveta, blažen je onaj kome ta zora i to veče svoje sunce osetiti dopuste! — jedne iste crne vlasi, jedan isti neiskazani lik! — treba l' još da kažem čij je taj lik? treba l' da mu kažem imena?"
 
Pismo sa potpisom "Vaš Lakan", Laza završava stihovima:
 
Laku noć i milo i drago!
A propos, sad mi je
favoritna pesma:
Tavna noći, puna ti si lada,
Moje srce još punije jada,
Jad jadujem, nikom
ne kazujem,
Majke nemam, da joj jade kažem,
Ni sestrice da joj se
potužim
Jedno drago, i to na
daleko, i.t.d.
 
I od Pavinih pisama sačuvano je samo jedno iz 1864, koje je napisala pred udaju za advokata Mišu Rogulića i nazvala ga oproštajnim: "Gospodine! Nemojte se čuditi, što vas, eto, pozivam na svoju svadbu, što moram sasvim iskreno da priznam, da ni sama ne bih znala protumačiti, kako se to tako brzo svršilo: pri vašem odlasku odavde na to nisam ni pomišljala, ali sada vidim da ste imali pravo kad ste mi rekli: nas dvoje smo se voleli, i to je bilo pa prošlo (razumete me jamačno?); i što me još teši, to je da nisam možda jedina na svetu koja vidi uništene sanjarije svoje mladosti; inače šta znam, možda je dobro ovako za mene, niko ne može da predvidi u tamnu budućnost; ko doživi, videće."
 
"Što se tiče moje svadbe", piše dalje Pava, "verujte mi, gospodine, da ne mogu ni da zamislim da ćete je propustiti. Uverenja sam da ćete učiniti sve što možete da mi ne pokvarite tu radost. Izvinite što vam pišem malo rasejano no možete zamisliti kakav je haos u nas i zato vrlo nestrpljivo očekujem vaš dolazak da bih vam mogla iskreno govoriti; još jednom vas molim, dođite čim pre možete; imala bih još mnogo da vam kažem, ali mi vreme zbilja ne dopušta; nadam se da ću sve moći usmeno. Čekajući pozdravljam vas."
 
Mlađani i nestašni pesnik je u to vreme imao istovremeno nekoliko ljubavnih veza, o čemu je zapis ostavio Milan Savić: "... Laza se u Budimu a i van Budima zanosio Pavom; u Novom Sadu je ašikovao s Jovankom, a docnije s Milom. Ali, ističe Zorica Hadžić, nema sumnje da mu je Pava bila posebna na srcu i da se veoma teško oporavio od ove propale ljubavi. Posle njene udaje i odlaska u Vukovar, pisao je prijatelju Hadžiću: "A opet zbilja: Moram ti priznati da se još nisam oporavio od rane. Badava, ljubav je jedna, i telesno i duševno, i vidom i nevidom. Ako pošteno oranjavaš od nje, možda ćeš se i izlečiti kojekako, al' kad god je rđavo vreme, kad god se sprema kakva bura, evo je da se budi — stara bludi!"
 
Kako je dalje tekao životni put velikog romantičara i istovremeno začetnika srpske avangardne lirike, dramskog pisca, poliglote, doktora prava, publiciste, saborca Svetozara Miletića... do tančina je poznato. Kakva je bila sudbina njegove neprebolne Pave Stanković — ostalo je nepoznato. Može to da bude izazov za neke buduće proučavaoce životnog puta i dela Laze Kostića.      
 
NESTALI RUKOPISI Mnoga Lazina pisma nalazila su se u vlasništvu Milana Savića, odnosno njegove ćerke Anice Savić-Rebac, zapisao je Mladen Leskovac i naveo je da ju je nekoliko puta molio za originale tih pisama, ali da mu je uvek odgovarala da nisu kod nje. Leskovac je iskazivao sumnju da su Savićevi uništili Lazina pisma jer su negovali "vrstu dirljivog kulta Laze Kostića".
 
— No, Savićevi rukopisi pobijaju svaku pomisao na to da je on uništio Lazina pisma — kaže Zorica Hadžić. On je napisao i to veoma jasno i nedvosmisleno da se pisma Laze Kostića i Pave Stanković nalaze u Matici srpskoj. Danas tih pisama tamo nema. Mnoga pisma iz prepiske Laze Kostića očigledno nisu bila u Matici ni u vreme kada je pokušala da ih pronađe Anica Savić-Rebac, koja je zapisala: "Iz priloženih dokumenata vidi se da je moj otac rukopise poklonio Matici, ali gde su rukopisi pisama?"
 
ANĐELIĆU
 
Anđeliću, vraže mali,
ko te stvori, od čega li,
jel' od zlata, zlato moje,
je l' od zlata, il' od srebra —
il' od moga levog rebra?
Od moga si rebra leva,
ti si, dušo, moja Eva,
samo, kad te stvori bog,
i skino je s rebrom mojim
još i parče srca mog.  (Laza Kostić)

Dragan Bogutović | 09.01.2010. | | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: