Lazar Kostić (1841—1910)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Lazar Kostić (1841—1910)  (Pročitano 46061 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« poslato: Decembar 21, 2010, 06:40:23 pm »

**
    
        



L A Z A  K O S T I Ć
(Kovilj, 31.01.1841 — Beč, 26.11.1910)

ŽIVOT. — U Kovilju, u Bačkoj, od oca austrijskog oficira, rodio se Laza Kostić 31. januara 1841. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, realku u Pančevu, gimnaziju u Novom Sadu i Budimu. Prava je svršio u Pešti, 1864; 1866. postao je doktor prava. 1866. bude izabran za profesora u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1867. postao je veliki beležnik opštine novosadske; od 1869. do 1872. bio je predsednik varoškog suda. U Pešti kao đak i u Novom Sadu vrlo živo je učestvovao u omladinskom pokretu, kao jedan od prvaka u njemu. U nekoliko mahova bio je i poslanik na crkveno-narodnom Saboru u Karlovcima i dva puta poslanik šajkaški u peštanskom parlamentu. 1872. bio je zatvoren zbog "veleizdaje". 1879. postao je sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Početkom osamdesetih godina uređivao je liberalni organ Srpsku nezavisnost u Beogradu, odakle je otišao 1883, a krajem osamdesetih godina službeni list Glas Crnogorca na Cetinju. Vrativši se u zavičaj, živeo je dosta povučeno i neaktivno sve do same smrti. Poslednje godine života proveo je u Somboru. Umro je 26. novembra 1910, u Beču, gde je otišao na lečenje.

POČETAK KNJIŽEVNOG RADA. — Kostić je propevao vrlo mlad, još kao đak u gimnaziji, krajem pedesetih godina. Prvim svojim stihovima stekao je glas, koji je šezdesetih i sedamdesetih godina sve više rastao, tako da se pored Zmaja i Jakšića ubrajao u najbolje pesnike srpske. Svoje lirske pesme pokupio je tek 1873. i 1874. štampao u zasebne knjige; 1909. svu njegovu poeziju, u zasebnoj knjizi, izdala je Matica srpska u Novom Sadu.

Odmah u početku svoga književnog rada Kostić se odlikovao većom književnom kulturom od ostalih pesnika srpskoga romantizma. On je znao strane jezike, bavio se filozofijom i bio upoznat sa velikim uzorima klasičnih i zapadnih književnosti. Kao vrlo mlad čovek prevodio je u narodnim stihovima Ilijadu, i taj posao ponovo prihvatio 1874. On je kao đak počeo uvoditi Šekspira u srpsku književnost. Ali kod drugoga bi ta književna kultura poslužila da podigne duh i da proširi vidik. Kostić je čitao strane pisce da bi više mogao imponovati, više zasenjivati svoje naivne čitaoce. On čita da bi u zgodnom trenutku mogao prosuti pljusak grčkih, latinskih, talijanskih, engleskih, pa čak i sanskritskih citata, zaprepastiti nečuvenim imenima iz svih svetskih književnosti, služiti se podacima koji su se mogli iščeprkati samo po rečnicima. Kod velikih pisaca on nije nalazio ono što je kod njih najbolje no ono što se njemu najviše dopadalo. Kod Šekspira on nije video onaj silni realizam, onu intenzivnu poeziju, onu kao more duboku psihologiju ljudskog srca i gvozdenu logičnost englesku, no ono što je najniže i najslabije kod njega: emfazu, kalambure, titranje rečima, sve ustupke velikog pesnika vulgarnom ukusu ondašnje publike engleske. Bez ravnoteže u duhu, Kostić je na zlo upotrebio i svoje znanje jezika i svoje književno obrazovanje.

LIRIČAR. — On je imao pesničkog talenta, i to talenta koji u osnovu nije bio banalan. Od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih pesama i dobrih balada (Samson i Dalila, Minadir). Ali njegova prirodna originalnost bila je kobna za njega. Njegova glavna misao je postala: pesnik, u čijim grudima bukti sveti plamen poezije, treba da bude drugači od ostalih ljudi. Kao i zapadni epigoni velikih romantičarskih pesnika, on je postavio sebi za pravilo da treba da bude genijalno originalan u životu, neuredan, pust, zaboravan, sa nogama na zemlji ali glavom, sa dugom i razbarušenom kosom, u oblacima. U književnosti on je odveć slobodno shvatio i odveć samovoljno primenjivao opasno načelo da romantizam znači neograničenu slobodu u umetnosti. U poeziji, "bogodani", "ženijalni" pesnik, kako se tada govorilo, treba da bude što razuzdaniji, da baci pod noge zdrav razum i logiku običnih, smrtnih ljudi, da objavi rat sintaksi i rečniku, da sebi prisvoji pravo da kao bog stvara što mu ćud zahte. To je sve bilo na romantičarskoj devizi épater le bon bourgeois, "opseniti prostotu", i od toga bacanja praha u oči, od toga izigravanja genija, Laza Kostić je napravio sebi program i u životu i u književnosti.

U pojedinim književnostima ima trenutaka kada zavlada carstvo reči, i kada se književnost odvoji od prirodnosti i zdravog razuma. To su doba kada se sve svede na igre reči, na neočekivane i slikarske efekte pomoću reči, na preterane figure, kitnjaste girlande, na zamršene parafraze, usiljene inverzije, samovoljne i često besmislene neologizme. Takvi su bili marinisti i končetisti u Italiji, takav je bio eufuizam u Engleskoj, gongorizam i kultizam u Španiji, manirizam u Nemačkoj, precioznost u Francuskoj. To isto, tu istu logomaniju, predstavlja u srpskoj književnosti Laza Kostić.

Shvatajući da je jednom pesniku sve dopušteno, on je na hartiju stavljao sve što mu je na pamet dolazilo. U "genijalnosti" on je bio sjajan đak isto tako "genijalnog" Sime Milutinovića. Ono što je on kazao o jednoj Zmajevoj pesmi može se sa puno razloga primeniti na veliki deo njegovih razbarušenih pesama: "To je smesa. To je zbrka, to je kaos. Duševni kaos, ili kaotično stanje duše." On je kovao nove reči, pravio novu sintaksu, stvarao svoj osobeni, čudnjački srpski jezik. U svojoj pesničkoj vrućici on piše reči koje ni pre ni posle njega nijedan Srbin nije izgovorio: izniklica, neokrunka, poletanci, plakajnica, pokajka, sunčanarka, pletisanka, uzdanak, osamka, gud, žur, ster, vap, žas, trov, duj, kiv, podob, tez, neverad, kositres, vekotraj, likomet, skotomir, neprovar, nedrovar, sevnje, kajno, izmičar, i tako dalje! I ne samo da je stvarao nove reči za koje srpski jezik ne zna, no je po svojoj volji i radi stiha rezao i unakažavao reči koje postoje, ili rečima koje postoje davao smisao koji one nemaju. Zevs je kod njega, radi slika sa smej, postao Zej, Solun pretvara u Soluna, pupak znači pupljenje, jara znači jaranica, mraz znači mržnja ("Jača ljubav nego mraz..."), rod znači rođenje, čin znači način, gas znači gašenje.

Njegova mašta je pušten i obezuzdan parip. Najneverovatnije figure i poređenja na srpskom jeziku izišli su ispod njegova pera. Planine su za njega "masnice", ostaci božja biča kada je šibao zemlju zbog njenih crnih dela; zlato je pak žuti gnoj u tim masnicama. Nebo je "ugnuta stopa Gospoda Boga". Mesec je, po potrebi, žuta turska sablja i "obruč krune sveta". Zvezde su "štrecavi žuljevi na božjoj stopi". Dragine oči su "dva divita duboka". I ta njegova neodmerena, pusta fantazija, ta želja da bude što originalniji i da govori kako niko ne govori, da što više zaprepasti obične ljude u prezrenom taboru filistara, taj korov puste retorike i mahnite ekstravagancije ugušio je nekoliko cvetića poezije koji su bili nikli iz njegove duše.

PREVODILAC ŠEKSPIRA. — Kao pravi romantičar Kostić je bio oduševljen Šekspirom, on je u srpsku književnost uneo Šekspira, stvorio u svom dobu šekspirolatriju, koja je našla izraza u proslavi tristagodišnjice Šekspirova rođenja u Novom Sadu 1864. Kostić je počeo prevoditi Šekspira, i to Romea i Juliju, još vrlo mlad, 1859, u početku svoga književnoga rada, i Šekspirom se bavio celoga života. Njegovi prevodi iz Šekspira prvo su izlazili u odlomcima po časopisima. Kralja Ričarda III preveo je u društvu sa dr Jovanom Andrejevićem, i taj prevod štampan je 1864. u Novom Sadu; zatim ga je sam preveo, i taj novi prevod štampan je u Mostaru 1904. Njegov prevod Romea i Julije, udešen za pozornicu, izišao je u Novom Sadu 1876; celo delo prevedeno izišlo je u Novom Sadu 1907. Potpun prevod Hamleta štampan je u Mostaru 1903. Pored toga, u nekoliko mahova, Kostić je pisao o Šekspiru (Romeo i Julija. Jedna glava iz Šekspirove biblije, Matica, 1866; Oko Romea i Julije, Letopis Matice srpske, 1907).

Na te svoje prevode Kostić je mnogo polagao i smatrao ih kao jednu od svojih najvećih književnih zasluga. U stvari, oni ne mogu izdržati današnju kritiku. Kostić je u tim prevodima oduzeo Šekspiru sve njegove vrline, i dodao mu sve svoje mane; njegovi prevodi nisu Šekspir, no travestija Šekspira. Oni nisu verni, u njima ima i nerazumevanja teksta i mutnog izražavanja; prevodilac radi stiha dopušta sve sebi i pravi grube, uglaste stihove; ima neobičnih, skovanih reči, često i vulgarnosti. U celini ti su prevodi nerazumljivi, i ne mogu se čitati bez komentara.

DRAMATIČAR. — Zanesen Šekspirom, snevajući o njemu, kako veli jedan suvremenik, Kostić se i sam počeo baviti dramom, i brzo postao "naš mladi Šekspir", kako su ga nazivali po omladinskim družinama i u omladinskim listovima. Maksima Crnojevića napisao je još kao vrlo mlad đak, 1863. (Celo delo štampano je u Novom Sadu 1866; drugo izdanje, Novi Sad, 1887,89 udešeno za pozornicu.) I to mu je ostao najbolji dramski posao. Pored toga dao je i Peru Segedinca (1875, 1882, 1887). Duga i mutna narodna pesma o ženidbi Maksima Crnojevića, sa svojim skroz romantičnim događajima i romantičnim koloritom, morala je privući pažnju jednog u tolikoj meri romantičarskog pesnika kao što je bio Laza Kostić. Tu srpsku narodnu pesmu, koja po sadržini podseća na čuvenu epizodu o Paolu i Frančeski u Danteovoj Božanstvenoj komediji, zapazio je još Gete. I pre Kostića Jovan St. Popović je počeo od te narodne pesme da pravi jednu "melodramu", kao što je u naše doba poslužila za građu jednom nemačkom pesniku, A. Fingeru. Kostiću je narodna legenda poslužila samo kao osnovica, sve ostalo je izmenio, koristeći se pravima najšire pesničke slobode. Mesto primitivne zavade oko kolaste azdije u narodnoj pesmi, Kostić je uzeo sukob između osećanja ljubavi i pobratimstva, i Maksim Crnojević, knežević zetski, ispao je kao neka vrsta Hamleta, kneževića danskog. Narodna pesma nije bila dovoljno jasna, Kostićeva drama postala je sasvim mutna. Radnja je zbunjena i neodređena, ličnosti su tamne i neopredeljene, za događaje nema logičnog objašnjenja. Mašta je i ovde zahuktana, i bacilo se u neograničeno carstvo mašte i reči. Pored toga, pretenciozna mudrovanja, krupne reči bez stvarnog smisla, odsustvo istorijskog osećanja i lokalne boje. Ono što spasava ovu dramu pesničke mladosti Kostićeve, što joj daje relativnu vrednost prema poznijoj istorijskoj drami srpskoj, to su izvesna lirska mesta, u kojima ima poleta, snažnih tirada, uspele retorike. Pored svih svojih mana, Kostićeva drama je književnija no poznije drame iste vrste. Ličnosti su složenije, jezik književniji, scene su od efekta. Najzad, to je prva srpska drama ispevana u jambu kojim se ranije uspešno služio Branko Radičević. Kostić je uspeo da u drami svome jambu da nečeg krepkog i energičnog.

Pripadajući naraštaju koji je književnost stavljao u službu nacionalnih ideala, i sam aktivan liberalni nacionalist, Kostić je napisao antiaustrijsku i antiklerikalnu "tragediju iz povesti naroda srpskog" Pera Segedinac. Ovaj komad, delimično objavljen 1875. i 1881—1882, igran prvi put 1882, i štampan u Novom Sadu 1882. i 1887. godine, smatran je kao veliki politički događaj. Tumačeći istoriju kako mu je trebalo, Kostić je u kapetanu Peri Segedincu, buntovniku iz prve polovine XVIII veka, oličio sudbu srpskog naroda u Austriji. Komad ima nekoliko jakih scena i dosta patriotskih tirada. Politička tendencija razvijena je na štetu umetnosti. Komad Gordana (Cetinje, 1890), izrađen je prema narodnoj pesmi i manje je vrednosti no dva ranija pozorišna dela Kostićeva.

OSTALI KNJIŽEVNI RAD. — U mladosti, u punom jeku romantizma, Kostić je napisao nekoliko fantastičnih pripovedaka (Maharadža, Čedo vilino, Mučenica), koje odlikuje ona ista neobuzdana fantazija i bojadisan i zvučan verbalizam. Zbog tih osobina te pripovetke su bile mnogo čitane šezdesetih godina.

Laza Kostić se još bavio i filozofijom umetnosti, i u tom pravcu dao zamršenu i pretencioznu knjigu Osnova lepote u svetu (Novi Sad, 1880). Isto tako bavio se i književnom kritikom, upravo književnim pamfletom. Njegovi zavidljivi napadi na Branka Radičevića (u Zeti i Crnogorci za 1885) i Zmaja Jovana Jovanovića, protiv koga je napisao celu jednu ružnu knjigu (O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu, Sombor, 1902), ne služe mu nimalo na čast. Za umetničku filozofiju i književnu kritiku nije imao dovoljno ravnoteže u glavi i objektivnosti u duhu. 1865. u Novom Sadu izišao je njegov prevod s engleskoga Edvarda Litna Bulvera Poslednji dani Pompejevi. Sa mađarskoga je preveo veću pesmu Josifa Kiša Jehova (1904).

OPŠTI POGLED. — Laza Kostić je bio i ostaće najkarakterističniji pesnik srpskog romantizma, koji je sa manama te književne škole oterao do kraja, pokazavši kako se može rđavo proći sa nešto talenta a sa mnogo spisateljske taštine. Nekada jako slavljen, jer je bolje no iko predstavljao lažan ideal romantičkog "pojete", on je poslednjih godina mnogo izgubio od starog glasa. Od devedesetih godina javlja se u kritici jaka reakcija protivu njega, i danas se na njega gleda kao na reprezentativnog pesnika Sturm und Drang perioda u srpskoj književnosti, na originalnog liričara koji je bezobzirno zloupotrebio svoju originalnost, na prvog prevodioca i popularizatora Šekspira u srpskoj književnosti, i na dramatičara koji je napisao Maksima Crnojevića, jedno od relativno najboljih dramskih dela romantičke škole.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 06:42:28 pm »

*

LAZA KOSTIĆ

Poslednji veliki pesnik među srpskim romantičarima, Laza Kostić (1841—1910), nesumnjivo je jedna od najneobičnijih ličnosti u čitavoj srpskoj poeziji, pisac od koga je književna kritika napravila slučaj. Od svog pokolenja više slavljen nego shvaćen, on je pod starost dočekao gotovo sveopšte osporavanje pa čak i prezir u književnoj javnosti. Bio je, kao što je 1899. pisao jedan književni list, "napušten od sviju: prijatelja, kritike, pozorišta, Matice, publike". Tri najistaknutija srpska kritičara, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović i Jovan Skerlić, različiti po književnim pogledima i kritičkom metodu, bili su jednodušni u poricanju ovog pesnika. Prava književna afirmacija, kao što se to često događa kod ličnosti koje idu ispred svog vremena, došla je tek posle smrti; nju su doneli moderni pesnici i kritičari posle prvog i, još više, posle drugog svetskog rata. Oni su u njemu videli svog duhovnog preteču, začetnika moderne srpske poezije.

Rođen je u Kovilju kod Novog Sada, u porodici oficira; gimnaziju je učio u Novom Sadu i Pešti, prava je studirao u Pešti, gde je položio doktorat iz pravnih nauka. Obavljao je razne dužnosti, — bio je profesor srpske gimnazije u Novom Sadu, veliki beležnik novosadske opštine, predstavnik varoškog suda, sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Izvesno vreme živeo je u Srbiji i Crnoj Gori. Na Cetinju, gde je proveo sedam godina, uređivao je službeni list "Glas Crnogorca". Poslednje godine života proveo je u Somboru.

Književni rad Laze Kostića veoma je raznovrstan. Bio je pesnik, dramski pisac, esejista i kritičar, filosof, prevodilac, novinar. Počeo je da piše stihove rano, još kao đak gimnazije, krajem pedesetih godina XIX veka, a šezdesetih godina on je, uz Zmaja i Jakšića, najistaknutiji srpski pesnik. Iz tog perioda potiče najviše njegovih pesama (Pesme, I, II; 1873, 1874). Od sredine sedamdesetih godina do smrti napisao je mali broj pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih, ali i svoju najbolju pesmu Santa Maria della Salute. U jubilarnom izdanju celokupne njegove poezije (Pesme, 1909), koje je sam priredio, ona je objavljena kao poslednja pesma. Zajedno sa Đurom Jakšićem, Kostić je najznačajniji predstavnik srpske romantičarske drame. Napisao je tri drame: Maksim Crnojević (1863), Pera Segedinan (1875) i Gordana ili Uskokova ljuba (1890); prve dve u simetričnom jampskom desetercu, a poslednju u poetskoj prozi. Kostić je pisao književne i pozorišne kritike, eseje o raznim književnim temama, estetičke i filosofske rasprave (Osnovi lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme, 1880; Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju, 1884) i veliku monografiju o Zmaju (1902). Kostić je značajan i kao prevodilac. Preveo je prvo pevanje Ilijade u epskom desetercu. Najznačajniji su mu prevodi Šekspirovih drama: Romeo i Julija, Kralj Lir, Hamlet, Ričard III i drugih.

I u životu i u poeziji Kostić je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara, koji u svemu što radi i piše hoće da bude drukčiji od ostalih, izdvojen, originalan, u čemu su jedni videli genijalnost a drugi šarlatanstvo. Međutim, taj pesnički fantasta bio je najobrazovaniji među pesnicima romantičarskog kruga i jedan od najučenijih naših ljudi u XIX veku. Bio je poznavalac klasičnih i modernih jezika, naš najveći poliglota posle Dositeja; znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, sa nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno i pesničko obrazovanje najveći uticaj imala je helenska književnost i filosofija: Homer, Eshil, Heraklit. Jedini helenofil među romantičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima, pisac koji je najviše doprineo Šekspirovom kultu u srpskom romantizmu, naš najznačajniji prevodilac engleskog pesnika u XIX veku. Helenizam, Šekspir i srpska narodna poezija — to su tri osnovne pretpostavke Kostićevog dela. Obrazovan, duhovit, sa nečim aristokratskim u izgledu i ponašanju, Kostić je delovao kao svetski čovek prema kome su njegovi pesnički drugovi izgledali pomalo provincijalno. Ali i on je u celom svom životu i radu bio presudno obeležen idejama i težnjama svoje generacije. U mladosti je bio jedan od prvaka u omladinskom pokretu, aktivan u svakodnevnom političkom životu, poslanik na srpskim saborima i u peštanskom parlamentu, hapšen zbog svoje političke aktivnosti, buntovnik, apologet srpstva. U poznim godinama doživeo je transformaciju poput one koju je pre njega doživeo Jakov Ignjatović: razočaran u nacionalne ideale svoje generacije, on se odvojio od naprednog pokreta, svojih drugova i nekadašnjih saboraca i ušao u tabor klerikala i konzervativaca, što je, kao i kod Ignjatovića, bio jedan od razloga njegove nepopularnosti u poslednjem periodu života.

Kostić je najznačajniji pesnički mislilac srpskog romantizma, pisac koji je težio da svoja književno-teorijska, estetska i filosofska shvatanja razvije u celovit i zaokružen misaoni sistem. Tom svojom osobinom on se najviše razlikuje od romantičara i približava se, s jedne strane, klasicistima, a s druge, modernim pesnicima. U njegovom delu tesno su povezani pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Kostić je pesnik i filosof, sam je govorio da "nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte", da "svaki pesnik treba da ima nešto od filosofije". U raspravama i esejima, nastalim uglavnom u doba pesnikove zrelosti, kada je manje pisao poeziju, razvijao je uglavnom iste ideje koje je prethodno iznosio u svojim pesmama. Misao da se poezija rađa iz zanosa, koji predstavlja iracionalno stanje između sna i jave (ta misao čini osnovu njegovog shvatanja poezije), Kostić je najpre umetnički izrazio u programskoj pesmi Među javom i med snom (1863), da bi je tek kasnije teorijski razvio u polemičkim osvrtima na estetičke ideje S. Markovića i Černiševskog i naročito u knjizi o Zmaju koja je u celini zasnovana na tezi o razlici "između prolaznog narodnog zanosa" i "večnog iskonskog zanosa pesničkog". Ideja o narodnoj pesmi kao osnovi srpske poezije i estetike izražena je takođe u programskoj pesmi Među zvezdama (1872), da bi potom u njegovim Osnovama lepote dobila opširno teorijsko obrazloženje. Načelo ukrštaja suprotnosti koje je po Kostiću osnovni princip kosmičkog poretka stvari, polazna tačka njegove filosofije, takođe je izraženo Najpre na pesnički pa tek onda na filosofski način. Prisutno u svim njegovim pesmama i dramama, ono je dobilo najpotpuniji, tako reći paradigmatski izraz u Pevačkoj imni Jovanu Damaskinu (1865), pesmi koja je, iako posvećena pravoslavnom svecu i vizantijskom pesniku i mističaru, heraklitovski obeležena večnom borbom suprotnosti. Kostićeva estetika i filosofija javljaju se u produžetku njegove poezije, kao njena neposredna naučno-teorijska eksplikacija.

Kostić je poglavito pesnik duhovne, filosofske inspiracije, što ga približava romantičarima ranije epohe — Njegošu i Milutinoviću — a udaljava od poznijih romantičara. Njegova poezija nije poezija srca i osećanja, nego poezija duha i mašte, poezija logosa, filosofična u svojoj najdubljoj osnovi. Kostić je, kao što je istakla Anica Savić-Rebac, "pesnik umnog ognja i 'seljenskih studi', strasne misaonosti i nedoglednih horizonata, pesnik koji nije zatvoren u život nego ga gleda iz čudnih daljina sa faustovskim žaljenjem". Sam Kostić govorio je o sebi kao o "hladnokovu" koji stvara ne u vatri osećanja nego tek pošto se emocije ohlade. Takav stav razorno je delovao na tradicionalnu brankovsko-zmajevsku neposrednu, ispovednu liriku (Branko i Zmaj su, ne slučajno, bili pesnici protiv čijeg se kulta borio u zrelim godinama). Kao pesnik, Kostić je imao najmanje uspeha u lakoj, melodioznoj ljubavnoj pesmi, karakterističnoj za Branka i Zmaja; a u pokušajima te vrste kod njega ima nečeg usiljenog, izveštačenog, neozbiljnog. Svoju najbolju ljubavnu pesmu Santa Maria della Salute, ispevao je pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj uobrazilji (dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme), dok nije dobila konačni oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u Santa Maria della Salute nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. I u rodoljubivu poeziju on unosi nov ton i pristup. Uz Jakšića nesumnjivo najveći patriotski pesnik srpskog romantizma, Kostić je u svojim najboljim pesmama rodoljubive inspiracije evoluirao od nacionalno-romantičnog oduševljenja ka jednom hladnijem, kritičnijem odnosu prema nacionalnim idealima (Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom na mađistratu novosadskom, 1869) ili je težio da narodnu borbu izrazi u univerzalnim simbolima, da i tu kao i u drugim oblastima svog rada ostvari svoj pesnički ideal, ukrštaj domaćeg i stranog (npr. u Jadranskom Prometeju, 1870, svojoj najsnažnijoj rodoljubivoj pesmi). Najosobeniji izraz Kostić je našao u misaono-filosofskim pesmama. Posle Njegoša i Milutinovića jedini kosmički pesnik među romantičarima, on u nizu pesama donosi makrokosmičke vizije i peva o vasionskim borbama i sukobima. Njegov omiljeni pesnički junak je kosmički buntovnik, Prometej koji vodi "borbu pravde, borbu ponosa / prot sile same, prot Olimposa" (Prometej, 1863). U nekim Kostićevim filosofskim pesmama misaonost je često opojena sa komikom i pesničkim humorom. Nebeski svod u njegovoj viziji dobija oblik deformisanog ljudskog tela (Ej, ropski svete), a zemlja oblik ogromnog tela žene bludnice (Ej, nesrećo zemlje). Vrhunski izraz Kostićevog pesničkog humora i ujedno jedna od najboljih njegovih pesama jeste Spomen na Ruvarca (1865), gde je dat ukrštaj svečanog i familijarnog, misli i komike, realnosti i fantazije. Iskazana u kozersko-reporterskom tonu i u slobodnom stihu, pesma već u to vreme nagoveštava moderne tokove srpske poezije.

Kao pretežno objektivno nastrojeni pesnik, Laza Kostić je više od ostalih romantičara bio predodređen za duže pesme izgrađene na filosofskoj ili epskoj osnovi. U epsko-lirskim žanrovima imao je više uspeha nego ijedan drugi romantnčarski pesnik. Njegove pesme Đurđevi stupovi, Preljubnica i, naročito najlepša od njih, Samson i Delila (1869) daleko prevazilaze pokušaje u istom žanru Radičevića i Jakšića. U baladi je dostigao jedan od svojih pesničkih vrhunaca. Njegov čudesni Minadir, drevna priča o ljubavi i smrti, najlepša je balada srpske umetničke poezije. Kostić je zajedno sa Jakšićem tvorac naše romantičarske drame. On je hteo da na temelju narodne poezije, po ugledu na Grke, a uz pomoć Šekspira i Šilera, stvori našu nacionalnu dramu, sa nacionalnim temama i nacionalnim, srpskim patosom. Od tri njegove drame najznačajnija je Maksim Crnojević, tragedija rađena po motivima narodne pesme Ženidba Maksima Crnojevića, dramski zasnovana na sukobu ljubavi i pobratimstva. Ova drama deluje, pre svega, plahovitom silinom svoje poezije, uprkos nizu neveštosti u dramskoj konstrukciji kojih se Kostić ni kasnije nije oslobodio. Pera Segedinac je istorijska tragedija političke inspiracije, antiaustrijska, antiklerikalna, o heroizmu i izdaji. Obe ove drame su pisane u jampskom desetercu. Gordana je zanimljiv i kod nas jedinstven ogled herojske komedije. Pisana u svežoj i poetski nadahnutoj prozi, ona je ujednačenija i dramski bolje izvedena od Maksima Crnojevića i Pere Segedinca, ali bez onih snažnih poetskih momenata u kojima se krije njihova lepota i vrednost.

Kostić nije samo proširio tematske okvire srpske romantike, on je od svih srpskih pesnika XIX veka najveći novator forme, pesničkog jezika i stiha. Unutarnju formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, težnja ka alegorizaciji, fantastici, pesnički humor, udaljavanje od neposrednosti izraza ka složenom, zaobilaznom, građenom pesničkom govoru. Kostić se izdvaja izrazito modernim odnosom prema jeziku, osećanjem za samostalnu sugestivnu snagu jezika koja zrači iz fizičkih moći reči, iz zvuka, ritma i tonaliteta. U vezi s tim je njegovo eksperimentisanje sa izrazom, zvučne igre, verbalne dosetke, kovanice koje čine najvidljiviju odliku njegovog pesničkog idioma. Kostić je najviše od svih romantičara novator stiha. On je lirski simetrički deseterac organizovao na jampski način i tim stihom, koji je dobio najširu primenu u romantičarskoj drami, stvorio najosobeniju metričku formu srpske romantike. Druga velika novina, slobodni stih, koji se javlja u više njegovih pesama iz šezdesetih godina, jedan je od vidova Kostićevog približavanja modernoj poeziji.


Jovan Deretić
Istorija književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 06:44:25 pm »

**

LAZA KOSTIĆ


KNJIŽEVNA SUDBINA

Čudna je sudbina ovog velikog pesnika. Šezdesetih i sedamdesetih godina slavljen je kao malo koji drugi srpski književnik. Svojim neobičnim ponašanjem u životu i svojom poezijom izazivao je čuđenje savremenika, divljenje pomešano s nerazumevanjem. Devedesetih godina Kostićeva slava počela je da tamni. Uticajni kritičar Ljubomir Nedić žestoko ga je napao ocenivši njegovo delo kao zbrku praznih reči, kao pusti verbalizam. Nešto kasnije i Jovan Skerlić pridružiće se Nediću u osporavanju Laze Kostića. Skerlić mu je zamerao zbog prazne retorike, mnogobrojnih kovanica, nelogičnosti, smešne i jalove pretencioznosti. činilo se početkom veka da je Laza Kostić definitivno nestao iz prvih redova srpskog romantizma. Čitava jedna generacija kritičara i pesnika vaspitana u idejama realizma i racionalizma otvoreno se podsmevala Lazi Kostiću. Ali odmah posle prvog svetskog rata, kada su se javili "modernisti" (Miloš Crnjanski, Rastko Petrović i ostali) interesovanje za Kostića je poraslo. U njemu su "modernisti" gledali svoga preteču, dok su pesme Među javom i med snom i Santa Maria della Salute hvalili kao najbolje pesme u srpskoj književnosti. Otuda Kostićeva slava neprekidno raste. Nadrealisti (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Milan Dedinac) takođe ističu Lazu Kostića kao svog prethodnika. Kostićevi sledbenici su i mnogi najdarovitiji pesnici savremene srpske književnosti: Vasko Popa, npr.

Čime se može objasniti ogroman uticaj Laze Kostića na kasniju srpsku poeziju? Ovaj pesnik je duboko osetio suštinu romantičarske estetike. Veliki znalac stranih jezika i književnosti, on se na izvoru napajao idejama zapadno-evropskog romantizma. Njegov čudesni dar oplodio se u časovima beskrajnog čitanja i razmišljanja i stvorio dela u kojima su sadržane najdublje teme evropske romantike. Kostić je lišio poeziju pripovedačkog i opisnog elementa, sveo je na unutrašnju, spiritualnu muziku, na čisto, fino, nematerijalno treperenje zvuka i lelujavog smisla. U njegovim najboljim pesmama otkriva se svet sna, fantazije, svet bez logičke očiglednosti, ali ispunjen genijalnim slutnjama, istinama srca, intuitivnim saznanjima. On je pesničku reč izdigao inad ravni logičkog, zdravorazumskog smisla i pridao joj višestruko, metaforično značenje i misaonu slojevitost. Njegove pesme mogu isprva da izazovu kod čitaoca zbunjenost zbog svoje "nerazumljivosti". Ali ako čitalac uđe dublje u svet njegove lirike, uvideće kakvu je moćnu snagu izražavanja posedovao ovaj u svoje vreme nedovoljno pravilno shvaćeni pesnik.


SANTA MARIA DELLE SALUTE

Laza Kostić je preteča, reformator, krčitelj novih puteva. Za života više cenjen po svojim rodoljubivim pesmama i dramama, no po svojim najuspelijim ostvarenjima (Santa Maria della Salute), on je bio otkriven u dubljem smislu rečl tek kasnije, kada je srpska poezija krenula putem koji je on naznačio. Kostićeva poezija nije ni prepričavanje stvarnih događaja ni sentimentalna ispovest već slutnja kosmičkog sklada, duboko razmišljanje o čovekovom položaju u svemiru, a u formalnom pogledu — splet metafora, simbola i slika. On je usmerio poeziju ka oblasti nesvesnog, i taj njegov iracionalizam biće kasnije prihvaćen od mnogih istaknutih stvaralaca. Svoju najbolju pesmu i jednu, po opštem mišljenju kritičara, od najlepših pesama srpske književnosti uopšte, Santa Maria della Salute, završio je pred smrt. Dugo je pesnik strasno i potajno, voleo jednu devojku koja se zvala Lenka Dunđerska. Kada je ona umrla, stari pesnik je počeo da piše strofe svoje pesme u spomen na tu tragičnu, neostvarenu ljubav. Tek posle nekoliko godina pesma je bila gotova. U njoj se prožimaju dve teme: prva je vezana za venecijansku crkvu koja se zove kao i sama pesma. Pesnik se obraća crkvi pokajničkim glasom. On je, naime, u jednoj od svojih ranijih pesama izrazio ogorčenje što su Mlečići upotrebljavali za gradnju svojih crkava i velelepnih građevina stabla posečena u Dalmaciji. Sada, pišući svoju labudovu pesmu, on se, zadivljen lepotom crkve, kaje zbog toga i traži oproštaj. Druga tema nadovezuje se na prvu i s njom se prepliće. Ona se odnosi na njegovu nesrećnu ljubav, na lik voljene devojke koju je smrt rano odnela. Pesnik se seća Lenke Dunđerske, vaskrsava je svojim rečima, priziva je da mu se vrati. Ona se pojavljuje u njegovom snu, u viziji i zato je on srećan, uzbuđen. Ono što u životu nije mogao da postigne, da bude s tom devojkom zajedno, ostvariće sada, u trenucima blaženog sanjarenja. Čitava pesma je ispevana u svečanom tonu himne i odiše osećanjem sveukupnog sklada, životne i svemirske harmonije i najviše sreće.—


DRAMSKI PISAC

Laza Kostić je rano počeo da piše drame pod uticajem Šekspira. Još kao student napisao je Maksima Crnojevića inspirisan narodnom pesmom Ženidba Maksima Crnojevića. U Peri Segedincu, "tragediji iz povesti naroda srpskog", prikazao je buntovni lik kapetana Pere Segedinca iz prve polovine XVIII veka i izrazio snažna antiaustrijska i antiklerikalna raspoloženja. Njegova treća drama Gordana rađena je prema narodnoj pesmi Ljuba hajduk-Vukosava i nema znatnije književne vrednosti.

U svim svojim dramskim ostvarenjima Kostić je izraziti romantičar koji voli gromku reč, snažna osećanja, teatralni gest. I kod njega su, kao i kod Jakšića, najizrazitija lirska mesta, dok su dramska kompozicija i sama fabula opterećene nizom nedostataka: razvučenošću, nedovoljnom povezanošću epizoda, površnim motivisanjem postupaka glavnih ličnosti, itd.

Srpska romantičarska drama uopšte je pretežno lirska, subjektivna tvorevina pesnika koji više vole fikciju od stvarnosti i čiji likovi izražavaju kitnjastim jezikom piščeva raspoloženja i stavove. Sve je u njoj neobično, podignuto, prenapeto, jarko: i radnja, i likovi, i istorijski ambijent. Romantičari nisu ni želeli, u duhu svoje estetike, da stvaraju dramska dela u kojima bi bio prikazan život u svoj njegovoj konkretnoj raznolikosti i bogatstvu svakidašnjih tipova. Oni su samo dramatizovali svoje lirske vizije, naseljavali jedan fiktivni svet bićima iz svoje mašte. Više su vodili računa o lirskoj atmosferi, snažnim kontrastima u prikazivanju osećanja i strasti nego o istinitosti slike, dinamičnoj radnji i čvrstoj strukturi dela u celini. I Laza Kostić je, negovao dramu jakih, izuzetnih, neobičnih karaktera, čije je preživljavanje burno, a način izražavanja slikovit i rečit. Kao i kod Đure Jakšića, i kod Laze Kostića, ideja nacionalne slobode predstavlja pokretačku snagu dramskog zbivanja.

Originalan stvaralac na svim područjima literature, Laza Kostić daje i nove obrasce dramskog stiha. Pre njega najčešće je upotrebljavan trohejski deseterac ili osmerac. Kostić prvi upotrebljava u svojim dramama petostopni jamb koji će koristiti i ostali romantičari. On, osim toga, obogaćuje jezik mnogobrojnim kovanicama, među kojima ima i neuspeiih, ali je ipak neuporedivo veći broj onih dobrih, sadržajnih, čije značenje proširuje jezičko bogatstvo našeg jezika.

Pera Segedinac. Tragedija Pera Segedinac, najbolje dramsko delo Laze Kostića, prvi put je igrana 1882. Premijera je izazvala snažnu reakciju i komad je, zbog svog antiaustrijskog stava, bio zabranjen.

Autor prikazuje u reljefnim scenama tragičnu sudbinu Pere Segedinca, pukovnika Pomoriske krajine. Segedinac je hrabri ratnik odan Beču. Austrijski car zahteva od ugarskih Srba da iđu u rat protiv Francuza i tek posle toga biće im dozvoljeno da biraju svog vojvodu. Da bi sproveo svoj plan car Karlo VI oslanja se na mitropolita Vićentija Jovanovića, karijeristu i ulizicu, ravnodušnog prema interesima naroda. Na skupštini, na kojoj treba da se donese odluka, zastavnik Milan Tukelja se usprotivi carevoj volji: ugarski Srbi treba da misle na oslobađanje zavičaja od Turaka, a ne da idu na Francuze i da ginu za tuđ račun. Pera Segedinac oštrim rečima napada Milana zbog nepokornosti caru. Izbija svađa i u tuči sabljama Pera Segedinac, vešt borac, smrtno rani Milana. Da bi nesreća bila veća Perina ćerka Jula voli poginulog oficira. Saznavši za ovu Julinu naklonost, Pera Segeđinac pati i kaje se.

Mitropolit Vićentije Jovanović ubeđuje oficire da treba ne samo da idu u rat protiv Francuza, nego i da pređu u katolicizam. Pesnik s gnušanjem opisuje napore mitropolitove koji zahteva od Srba odricanje od pravoslavlia i njihove nacionalnosti. Tek tada Segedinac počinje da shvata istinu o položaju Srba u Ugarskoj. Uviđa da su svi oni samo oruđe u rukama Beča. On se pobuni protiv austrijskog cara: vlasti ga hvataju, sude mu i na kraju ga pogubljuju. Pre pogubljenja stavljaju ga na strašne muke. Ali ovaj odvažni čovek neće da popusti. Jezuita (isusovac) želi da ga slomi prefinjenim sredstvima: dovodi njegovu ženu Maru i kćerku Julu ne bi li ga one nagovorile da se pokaje i pređe u katolicizam, ali i taj pokušaj propada i Peru Segedinca odvodi dželat.—


Pavle Zorić dr Miodrag Kolarić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 06:46:31 pm »

*

LAZA KOSTIĆ

Treći pesnik romantičarske omladinske trijade Laza Kostić (1841—1910) nesumnjivo je najkontroverznija ličnost u srpskoj poeziji, pisac od koga je književna kritika napravila slučaj. Od svog pokolenja više slavljen nego shvaćen, on je pod starost dočekao gotovo sveopšte osporavanje pa i prezir u književnoj javnosti. Tri najistaknutija srpska kritičara, Lj. Nedić, B. Popović i J. Skerlić, različiti po pogledima i metodu, bili su jedinstveni u poricanju ovog pesnika. Punu književnu afirmaciju Kostić je doživeo tek posle smrti. Moderni pesnici i kritičari posle prvog i, naročito, drugog svetskog rata, u njemu su videli svog duhovnog preteču, začetnika moderne srpske poezije.

I u životu i u poeziji Kostić je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarna, ekscentrična, razbarušena romantičara koji u svemu što radi hoće da bude drukčiji od ostalih, izdvojen, originalan. U tome su jedni videli genijalnost, a drugi šarlatanstvo. Međutim, taj pesnički fantasta bio je najobrazovaniji među pesnicima romantičarskog kruga i jedan od najučenijih naših ljudi 19. stoleća. Rođen u Kovilju kraj Novog Sada u oficirskoj porodici, Kostić je, posle završene gimnazije, studirao pravo u Pešti i stekao doktorat prava (1866). Bio je poznavalac klasičnih i modernih jezika, najveći poliglota posle Dositeja. Znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, s nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno obrazovanje najveći uticaj imala je helenska književnost i filosofija: Homer, Eshil, Heraklit i drugi. Jedini helenofil među romantičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima, pisac koji je najviše doprineo Šekspirovu kulturu u srpskom romantizmu, naš najznačajniji prevodilac engleskog dramatičara u 19. stoleću. Helenizam, Šekspir, srpska narodna poezija — to su tri osnovne pretpostavke Kostićeva dela. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, aktivan u svakodnevnom političkom životu, poslanik na srpskim saborima i u peštanskom parlamentu, hapšen zbog svoje političke aktivnosti, buntovnik, apologet srpstva. U poznim godinama on doživljava transformaciju što podseća na onu koju je pre njega doživeo J. Ignjatović: razočaran u nacionalne ideale svoje generacije, on se odvaja od naprednog pokreta, svojih drugova i nekadašnjih saboraca i ulazi u tabor klerikalaca i konzervativaca, što je, kao i kod Ignjatovića, bio jedan od razloga njegove nepopularnosti i osporavanja u poslednjem periodu života.

Kao i Jakšić, ali na drugi način, Kostić je ispoljio raznovrsnu obdarenost. Bio je pesnik, dramski pisac, esejist, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filosof. U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filosofskim preokupacijama. Kostić je pesnik i filosof, sam je govorio da "nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte". U njegovom delu tesno su povezane pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870, iz istog je perioda i njegova najpoznatija drama Maksim Crnojević (napisana 1863, objavljena 1868)...

Kostić nije samo proširio tematske okvire srpske romantike već je od svih srpskih pesnika 19. veka najveći novator forme, pesničkog jezika i stiha. Unutarnju formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, težnja k alegorizaciji, fantastici, pesnički humor, udaljavanje od neposrednosti izraza k složenom, zaobilaznom, građenom pesničkom govoru. Kostić se izdvaja izrazito modernim odnosom prema jeziku, osećanjem za samostalnu sugestivnu snagu jezika koja zrači iz fizičkih moći reči, iz zvuka, ritma i tonaliteta. U vezi s tim je njegovo eksperimentisanje s izrazom, zvučne igre, verbalne dosetke, kovanice koje čine najvidljiviju odliku njegovog pesničkog idioma. U tome on doduše, nije usamljen među srpskim pesnicima 19. veka. Prethodnici su mu Sima Milutinović i Đorđe Marković Koder (1806—1891). Poslednji je najdalje otišao u stvaranju veštačkog, hermetičkog jezika. Kostić je najviše od svih romantičara novator stiha. On je lirski simetrički deseterac organizovao na jampski način i tim stihom, koji je dobio najširu primenu u romantičarskoj drami, stvorio najosobeniju metričku formu srpske romantike.


* * *

Posle Brankovog otvaranja vrata, poezija postaje stvar omiljena, čini deo nacionalno-kulturnog ponosa: brzo slede značajni i veliki pesnici: Laza Kostić i Zmaj Jova Jovanović. Najmanje "zmaj" od svih njih, Zmaj uspeva da pesničku lepezu najviše otvori. On je, pored Njegoša, najpopularniji srpski pesnik. Sve mu polazi od ruke: rodoljubiva, dečja, ljubavna, politička, pa i misaona poezija. Veliko stremljenje svekolike poezije koja se oslanjala na maštu, Zmaj je uspeo da kruniše sa nekoliko vizionarskih i originalnih duhovnih pesama, koje je izvanredno izabrao zoran Mišić u svojoj Antologiji srpske poezije (1956). Među pesnicima probuđene i naglašene ličnosti, Zmaj Jova je onaj koji je najmanje naglasio svoje Ja. I bez obogotvorenja samog sebe uspeo je da stvori začetak lične mitologije ("Ljubim li te...").

Čitati poeziju Laze Kostića u celini znači: razočarati se. Moćan pesnički dar nije uspevao da nađe prave zadatke, pa ni svoju osnovnu vokaciju. Njegov pesnički stas nije mogao da stane u okvire građanskog ukusa, format "Lied"-a i forma rokoko katrena, kojim se često služio, nisu mu odgovarali. Njegovi horizonti su bili svetski i nadčulni, iritacije — malovaroške, beznačajne. Imao je jezik za rapsodije, tavorio je u epigramima, zapisima, zajedljivim poslanicama. Dvojnost između alfe i omege, između duha i trbuha, ostavila je njegove sopstvene pesničke uzlete neprečišćenim.

Kao da je očekivao socijalnu porudžbinu, nacionalni zadatak, kneževske i crkvene naručioce koji će ga usmeriti i dati mu priliku da pokaže uzvišenost svog pesničkog dara. Poručioci se nisu oglasili. Svoje najbolje pesme, dve pevačke himne, napisao je gotovo uzgred, na molbu pevačkih društava, bez prave veze sa njihovim željama. I kad se bližio čas smrti, Laza Kostić je rešio da sam od sebe naruči jednu himnu, kao što je Mocart sam od sebe poručio svoj slavni Rekvijem. Tako se stvorila pesma Santa Maria della Salute i pesnik je izdahnuo.

Zato je Laza Kostić jedan od onih pesnika koji u antologijama može sjajno da izgleda, ali nijedan izbor njegove poezije nije veran, ne predstavlja ga tačno. Ukratko, na osnovu njegovih antologijskih pesama, čitalac bi u mnogobrojnim njegovim pesničkim tvorevinama očekivao drukčijeg pesnika. Kao retko ko, Kostić je svakim antologijskim izborom nerealno predstavljen. Ali realna je vrednost nekoliko njegovih himničnih pesama, koje su i inače najređi trenuci pesničkog nadahnuća. Te pesme pokazuju veliku stvaralačku snagu Laze Kostića, njegovu metafizičku percepciju, i otkrivaju neslućene pesničke oblike, koje može da uspostavi i ocrta samo nadahnuće jedne svestrane pesničke obdarenosti.


http://www.znanje.org
http://www.rastko.org.yu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 06:47:46 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2010, 06:59:25 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2010, 06:59:33 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #7 poslato: Decembar 21, 2010, 06:59:43 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #8 poslato: Decembar 21, 2010, 06:59:57 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #9 poslato: Decembar 21, 2010, 07:00:08 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #10 poslato: Decembar 21, 2010, 07:00:17 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #11 poslato: Decembar 21, 2010, 07:00:25 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #12 poslato: Decembar 21, 2010, 07:00:32 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #13 poslato: Decembar 21, 2010, 07:00:48 pm »

~; D ~
Stihovi: Lazar Kostić


SANTA MARIA DELLA SALUTE

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk1) svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan2) ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod3) živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet';
štogod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led;
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute! —
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute4),
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast.
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon5) pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrči sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nezežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice6) u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

_________

1) Nasuprot, upkos.
2) Tj. pokajan.
3) Kovanica u značenju: zadovoljstvo.
4) Kovanica u značenju: lutanja, zablude.
5) Zapon — sapinjač, kočnica
6) Kovanica nejasna po značenju, verovatno napravljena od imenice beznanje u značenju: nesvesnost.


Oprosti, majko sveta, oprosti sto nasih gora pozalih bor. — Aluzija na njegovu pesmu Duzde se zeni!, u kojoj je pesnik veoma ostro pevao protiv mletacke politike bezdusnog eksploatisanja Dalmacije, narocito protiv nemilosrdne sece suma za izgradnju crkava i palata u Mlecima.
_________

Santa Maria della Salute. — "Prvi put objavljeno kao završna pesma u jubilarnom izdanju celokupnih Kostićevih pesama od 1909. godine. Zbog toga se ta pesma s pravom naziva 'Labudovom pesmom' L. Lazića.

Pesma je posvećena rano preminuloj Lenki Dunđerskoj, koja se, u svom mladalačkom oduševljenju za čuvenog pesnika, zaljubila u Kostića početkom devedesetih godina XIX veka. Pesnik se obazrivo povukao smatrajući da je to trenutan i prolazan zanos mlade devojke. Ali snažno osećanje simpatije prema njoj ostalo je i dalje u pesniku i njena rana smrt (umrla je vrlo mlada, 1895. godine od tuberkuloze) izazvala je duboku tugu u njemu. Za jubilarno izdanje svojih pesama on je nekoliko meseci spremao ovu pesmu (od marta do jula 1909. godine) i njom završio svoj pesnički rad.


"...Pesma po kojoj bi, jednoj jedinoj, Kostić ostao veliki umetnik i s kojom se kod nas retko koja može uporediti jeste Santa Maria della Salute. Pisana na kraju života, posvećena uspomeni mlade devojke koja je umrla, stvarana u toku nekoliko meseci, ta pesma je remek-delo umetnika koji je pred kraj života rešio da se zauvek rastane sa svojom lirom. Ona je u sebi spojila dva motiva koje je Kostić još ranije opevao: motiv starca čije je srce prepuklo kada otpevao svoju poslednju pesmu (Stari cigo) i motiv zvezde-životnice koja se u silnoj žudnji sudara s voljenom zvezdom Danicom (Moja zvezda). I ta dva motiva, tako umetnički lepa i tako inventivno retka, spojena su i obrađena ovde s izvrsnom veštinom, s retko uspelim izrazom. Ta pesma i po svojoj zamisli, i po kompoziciji, i po gradiciji osećanja, koja u zadnjoj strofi, u divnoj slici pomerenih zvezdanih puteva i usijanih sunaca ljubavi, dostiže neslućen intezitet — pokazuje da je Kostić po stepenu svog talenta mogao da bude na visini velikih evropskih pesnika."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #14 poslato: Decembar 21, 2010, 07:02:24 pm »

*; D*
SANTA MARIA DELLA SALUTE


ŽIVOT, ISTORIJA, POEZIJA

Zanimljiva je predistorija pesme Santa Maria della Salute. Stvaralački impulsi za nastanak pesme potekli su iz tri osnovna izvora, ali su oni opet u uskoj međusobnoj vezi. U svojim pedesetim godina Laza Kostić je upoznao devetnaestogodišnju Lenku Dunđerski, kćerku prijatelja Laze Dunđerskog. Kostić je bio slavan pesnik, poznata ličnost, krupan i vrlo lep čovek, lepo odeven, gospodstvena držanja, vrlo obrazovan i elokventan. Devojka je zavolela zrelog gospodina, a pesnik je bio ludo zaljubljen. Nastale su borbe u pesniku, sukob osećanja i razuma. Beži od Lenke i svojih osećanja u manastir Krušedol i tu provodi pet godina. Laza Dunđerski predlaže prijatelju da se oženi bogatom udovicom Julom Palanačkom što ovaj i učini 1895. godine. Iste godine umire Lenka Dunđerski. Da bi pobegao od nesreće i tuge, odlazi sa ženom u Veneciju. Tamo posećuje crkvu Gospe od Spasa iz 17. veka. Izuzetna lepota crkve zadivila je pesnika. U tom trenutku u njemu se sreću i stapaju u jedno divljenje prema crkvi i neprebolna ljubav prema Lenki. Iz toga susreta dveju lepota počela je da klija pesma, ali istovremeno je narastalo kajanje što je nekada osuđivao gradnju crkve drveta iz slovenskih šuma po Dalmaciji. U pesmi Beseda (1865) Kostić je pevao o tragici srpskoga bora koga je Mletačka nemilosrdno sekla i odvozila u Italiju. Godine 1879. napisao je pesmu Dužde se ženi: u njoj žali za posečenim srpskim borovima koji su ugrađeni u crkvu Gospe od Spasa. Živeo je pesnik u braku bez ljubavi, patio je za Lenkom, susretao se s njom u snovima, vodio na francuskom jeziku svoj dnevnik jave i snova, sazrevala je u njemu, u toku dvadeset godina ćutanja, poslednja pesma, Santa Maria della Salute, njegova labudova pesma; pojavila se na svet 1909. godine.

Pesma Santa Maria della Salute ima bogatu sadržinu koja se postepeno smenjuje tokom pesme — smenjivanje motiva praćeno je smenjivanjem osećanja, raspoloženja i psiholoških stanja lirskog subjekta. U skladu sa ovim promenama menja se ton i smenjuju se osobenosti različitih lirskih vrsta — molitva, pokajnica, elegična ispovest, snoviđenja, ljubavna pesma, apokoliptično viđenje, himna.

I — II
Obraćanje Bogorodici i traženje oproštaja za sve ono što je ranije govorio o njenom hramu — odricanje od misli iz pesama Beseda i Dužde se ženi; ton molitve i pokajanja; sakrralna leksika; skrušenost.

III — IV    
Da bi uverio Bogomajku da je mnoge grehe okajao, kazuje uzaludnim pokušajima, izneverenim očekivanjima od zivota, porazima. Ipak, ne krivi druge jer "sve je to s ove glave, sa lude". Ton je elegičan, pun gorčine i bola; elegija.

V — VI    
U tom sumraku pojavljuje se "moja vila", draga neviđene lepote koja "svaku mi mahom zaleči ranu"; trenuci sreće i svetlosti; louavna pesma.

VII — IX
Sukob ljubavne sreće i razuma; preispitivanja, unutrašnji sukobi ("dve se u meni pobiše sile"), odricanje od ljubavi i bekstvo; smrt drage; apokaliptična slika sloma; ljubavna pesma

X — XIII Umrla draga se javlja u snu; lirska priča o susretima sa dragom; snoviđenja; pesme kao deca susreta sa dragom; ljubavna pesma

XIV — XV Sjedinjenje sa božanskom dragom pobeđuje tamu i ništavilo, iz beznjenice dospeva se u raj; kosmički doživljaj ljubavi sa umrlom dragom; ekstaza; hiperbolične slike sreće; himna.

...

Susret sa hramom Gospi od Spasa u Veneciji probudio je pokajanje za sve ono što je pesnik ranije pesmom govorio o građenju hrama: on je žalio borove koje su Mleci sekli po slovenskim šumama i gradili svoju Veneciju i hramove u njoj. To je bio protest mladog pesnika ne samo zbog seče šuma: borovi su simbolizovali Srbe - sve one koji su ginuli na granicama zapadne civilizacije štiteći je od najezde Turaka. Pesnik je bio zadivljen lepotom hrama i u tom trenutku shvatio da je lepše "nositi lepotu" i postati stub koji će nositi svodove crkve, nego pretvoriti se u pepeo "grejući svetsku grehotu", "tonuti u brodu" i "trunut u plotu" — "zar nije lepše vekovat u te". Promena stava prema hramu nije došla slučajno. Našao se pred njim neposredno posle smrti Lenke Dunđerski. Lepota hrama poistovetila se sa lepotom mrtve drage — hram i draga postali su jedno. U tom trenutku je shvatio kako je počinio dva greha prema dvema lepotama — prema hramu kada je žalio slovenske borove i prema dragoj kada je pobegao od njene ljubavi. Molitveni ton je naglašen, leksika je sakralna: MAJKO SVETA, BLAŽENOJ, NEBESNICE, VRELO MILOSTI, SAGREŠI, KAJAN, PREČISTE SKUTE.

Reči upućene Bogomajci podstiču da se otvori srce i u njemu sagledaju ne samo gresi nego i stradanja i patnje, porušeni snovi, izneverene nade — svim tim patnjama on je okajao sve moguće grehove. Međutim, on ne jadikuje, ne krivi druge ,jer, što je duši lomilo krilo,/te joj u jeku dušilo let,/sve je to s ove glave, sa lude". Sledeća slika i ispovest, lirska priča o ljubavi, nastaje iz dva podsticaja. Osnovni podsticaj je u stihu "sve je to s ove glave, sa lude" - priča će pokazati kakav je veliki greh počinila ta luda glava. Drugi podsticaj je u mraku životnog poraza, koji će biti potisnut pojavom "moje vile" — drage koja iznenada ulazi u život i prosvetljava ga.

Peta i šesta strofa su ljubavna pesma o trenucima sreće i svetlosti:

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zori svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
što ću od milja, od muke ljute
Santa Maria della Salute?
*
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute! —
Santa Maria della Salute.


To je priča o prvom viđenju drage i o začuđenosti njenom neviđenom lepotom. Cela slika je metafora: draga se ne spominje, pred lirskog subjekta pojavljuje se vila. Samim tim je istaknuta devojčina lepota jer su vile simboli ženstvenosti i lepote. Ona "granu" (kao proleće), "svanu" (kao dan), "ko pesma slavlja u zorin svit". Posle onoga mraka iz prethodne slike, sinula je svetlost, obodrila i zalečila sve rane. Iznenadno bogatstvo lepote pogled je najčudesniji i najtopliji, on bi stopio led svih visina; pogled razgoreva ljubav, duša je uznemirena jer se u njoj mešaju "jade pa slade, čemer pa med". Snaga lepote je izbezumila lirskog subjekta, hiperbolične slike su se slile u produženu strofu - umesto oktave, šesta strofa je nona: taj "suvišni" stih ("svu večnost za te, divni trenute") hiperbolom iskazuje vrednost trenutka kada se dogodilo "ona me glednu".

Četvrta poetska celina (VII — IX strofa) izražava nevericu, unutrašnja preispitivanja i sukobe suprotnih sila. Prvo se javlja neverica da njega može da snađe takva sreća, snažno izražena uzastopnim retoričkim pitanjima:

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?


Ova pitanja ne proističu samo iz trenutka kada je sagledao lepotu drage; ona imaju uporište u negativnom životnom iskustvu da je sve snove slomila java i pretvorila u "pep'o i pra'". Više je elemenata koji podupiru nevericu: jadan je po onome što mu je život sve oduzeo; toliko dobrote i lepote nikada nije osetio; on je star, "na dnu života" a ona je voćka 'što sad tek zre" — razdvaja ih nesklad njegovog vremena koje je proteklo i njenog vremena koje tek dolazi. Ostalo mu je da zažali što ta lepota nije njemu "sazrela pre" i da traži oproštaj zbog "grešne zalute" u predele života koji mu ne pripadaju. To je agens da u njemu nastane sukob protivstavljenih sila: mozga i srca, pameti i slasti. Taj sudar je predočen izvanredno bogatim metaforama: besni oluj (mladost, ljubav) i stari hrast (starost, pesnik). Mozak i razum su pobedili srce i ljubav (slast):

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.


To je kraj pozne ljubavi za koju nije bilo dovoljno sigurnosti, hrabrosti i moralne snage. Kada taj čin sagleda pošto je sve prošlo, vidi da nije dobro postupio: "utekoh mudro od sreće, lud". Mudrost je pobedila, sreća je poražena, došla je tragedija i posvedočila da mudrost nije bila mudrost nego ludost. Njena smrt izazvala je apokaliptički slom:

Pomrče sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud —
o, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!


Ova apokaliptička slika, hiperbolama vasionskih razmera, pokazuje snagu duševnog loma koji je izazvala smrt voljene devojke. Tu se završava lirska istorija ovozemaljske ljubavi i započinje istorija onostrane ljubavi koja se događa u snovima.

Pretposlednja poetska celina (X — XIII strofa) opeva susrete sa mrtvom dragom. Lirski subjekt je pometen ("u srcu slomljen, zbunjen u glavi"), sleđena je duša od bola, jedina toplina živi u sećanju na dragu ("spomen je njezin sveti mi hram"), ali u snu, ona se javlja, dolazi mu, kravi dušu, otvara mu saznajne vidike suštine života i smrti, nestajanja i trajanja, stvarnog i transcendentalnog života ("kroz nju sad vidim, od nje sve znam,/za što se mudrački mozgovi mute"). Njene posete donose miline, rajska osećanja, ljubav. Tragovi tih susreta su pesme koje pripadaju samo njima jer "to se ne piše, to se ne poje/(...) to razumemo samo nas dvoje/(...) to tek u zanosu proroci slute". Ni reč ni pesma ne mogu da iskažu lepotu trenutaka njihovih sastanaka — to su snoviđenja, halucinantna stanja. Skoro dvadeset godina je prošlo a da pesnik nije ništa napisao što bi bilo lirska pesma - kao da je smrću Lenkinom presahnula inspiracija. Ali su tu dnevnici koji svedoče o snovima i snoviđenjima: oni su bili sredstvo da se da odušak napetim grudima i prigušenom bolu. Za toliko godina ćutanja nataložilo se mnogo toga što se ne piše i ne poje, sleglo se u jednu složenu, sržnu pesmu, koja će ugledati svet pod naslovom Santa Maria della Salute.

Završna poetska slika data je u samo jednoj, ali proširenoj strofi koja je nastala spajanjem XIV i XV strofe. Tako je i čisto formalnim versifikacijskim sredstvom označeno sjedinjenje lirskog subjekta sa umrlom dragom. Sjedinjenje će doći kada dođe kraj života, kada dođe do susreta u onostranom svetu i kada će mu ona reći "Evo me naj!". To sjedinjenje pobeđuje tamu i ništavilo, pobeđuje beznjenicu i otvara put u njen zagrljaj ravan raju. A onda dolazi hiperbolična slika sreće, ekstaza, kosmički doživljaj ljubavi:

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute
.


Nesreća i tama ovostranog života prevladana je (i ublažena) eksplozijom sreće, lepote i svetlosti u onostranom životu. Pesma, dakle, nema pesimistički kraj: u njoj je snaga i dinamika optimizma, tvoračkog optimizma ne samo za sebe nego i za druge ("da u sve kute zore zarude"). Time je smrt nadvladana.

Ljubavna tuga je ovde dobila mistični smisao samim izborom arhetipskog motiva mrtve drage: ovde je reč o sveljubavi izvan prostora i vremena dostupnih ljudskom umu. Žena je ovde doživljena kao božansko idealno biće. Baš u vreme kada se ova pesma verovatno već oblikovala u osnovnim obrisima, u Knjizi o Zmaju, 1902. godine, Laza Kostić je pisao:

Nije pesnikov ideal u živom stvoru od majke rođenom već u njegovoj duši, u njegovoj zamisli o najlepšoj, najboljoj, najdušnijoj, najljubavnijoj ženi il' devojci... Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al' ova duševna samoniklica ostaje večita. Kad pesnik umre, ona ga otprati, ona ide s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...

To je njegovo srce preživljavalo pa mu se takva situacija i prisnivala. U dnevnicima je zapisivao svoj noćni roman sa mrtvom Lenkom Dunđerski:

Na to osetim da me obuzima i prožima neko više biće, grudi mi se raširiše da puknu, i osetim sasvim jasno da je Ona sišla da mi uzme dušu. Bio sam na vrhuncu nebeske sreće i već ugledah raj sa Njom - kada se probudih.

Refren bata Santa Maria della Salute ima posebno mesto u strukturi pesme. Imamo li u vidu da je ovaj stih istovremeno i naslov pesme, onda je jasno da on ima izuzetno mesto u značenjskom sistemu pesme kao centralni simbol, kao simbol koji je u sebe ujezgrio veliki broj značenja. U njemu je sinteza božanskog hrama i hrama lepote, crkve i žene, Bogomajke i zemaljske devojke, božanskog i zemaljskog, skrušenosti i divljenja, molitve i ushićenja. Crkva Gospe od Spasa pretočena u stih Santa Maria della Salute simbolizuje pre svega lepotu, umetnost i kulturu zapadne civilizacije; ona simbolizuje lepotu, umetnost i poeziju uopšte, kao proizvod čovekove stvaralačke delatnosti; simbol je Lenke Dunđerski, idealne drage, umrle drage, koja je sama za sebe simbol hrama lepote; simbol je prožimanja telesne i duhovne ljubavi; simbol je, preko lika Bogorodice, nastajanja i rađanja; simbol je vekovitosti, trajanja u vremenu, neuništivosti; simbol jedinstva realnog i transcendentalnog; simbolizuje sveopštu, kosmičku ljubav.


Staniša Veličković
Interpretacije

Октобар 20, 2008, 01:11:59
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #15 poslato: Decembar 21, 2010, 07:02:40 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić
Ljubavne pesme


OJ, TA VERUJ VERU MENI!

Oj, ta veruj veru meni!
Zar se nisam dosta kleo?
Moj pupoljče prerumeni,
zar ti nisam dosta veo1?

Hoćeš sunce da ti snesem
da zasvetli suncu mom,
il' s njim rane da sažežem
srcu mome bolesnom?

Il' ćeš da ti mesec mladi
vile snesu s nebesa
da ti ljubav s lica hladi
ta sedefli lepeza?

Il' u krilo da ti stresu
sve aleme nebesne,
da zvezdama isprevezu
tvoje želje, tvoje sne?

Hoćeš zoru da te dvori?
Hoćeš da te slavi dan?
Il' uz tebe da ti gori
mač od munje usijan?

Sve to tebi, mojoj duši,
sve ću tebi dati ja:
i kad mi se srne s'suši,
daću ti od njega pra'.



SNOVE SNIVAM

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem,
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.



VOLIMO SE...

Volimo se, dušo, je li?
e, pa šta nas jošte deli?
je l' se kakva crna sila
il' sudbina namerila
da se baci među nas?
Crna sila, te nagrnu
na zenicu tvoju crnu
i na tvoju crnu vlas?
Al' raširI bele ruke,
poleti mi, zagrli me
zagrljajem plamenime,
zagrljajem žestokim;
pa što bude sudbe kivne
da u plamu ne izgori,
to će stisak da umori
zagrljajem, dušo, tim.


_______________

1 Tj. uveo
.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #16 poslato: Maj 29, 2011, 09:54:00 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić
Ljubavne pesme


OBJESEN

Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta —
sve je velo,
neveselo.

Al' moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo,
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao,
k'o cvetak bi ponikao.

Al' umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al' od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.



MEĐU JAVOM I MED SNOM

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!



IZ "ĐURĐEVIH STUPOVA"

* * *

Tišino moja, čedašce neba,
ala si mila, ala si lepa,
ispod sastanka noći i dana
kada te budi zveket đerdana,
na mekih grudi, sa grla meka
kada te budi umilna mu zveka,
il' o muškom vratu kršenje grivna,
tišino moja, al' si mi divna!
Il' kad te uzdah njiha duboki
razležući se po junačkoj toki,
il' poljubac sitan kada ti tepa —
slatka tišino, al' si mi lepa! —
Al' kad te kida, kada te treska
užasni zveket okova teška,
kada te jauk i vrisak cepa —
al' si mi strašna, tišino lepa!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #17 poslato: Maj 29, 2011, 10:01:33 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić
Ljubavne pesme


GOSPOĐICI L. D. (LINKI DUNĐERSKOJ)
U SPOMENICU

Svet je svakog pun stvorenja,
jednom cveca, drugom stenja,
jednom zetve i kosenja,
drugom zelja i prosenja,
Tebi mladoj mladozenja.
Ali koga majka rodi,
te mu sudba tako godi
da je vredan toj divoti?
Izberi po miloj volji,
al' ostane l' koji bolji,
bolje nozem tog zakolji,
kad mu zivo srce prebi. —
kuku Tebi!

***
U dubine morske tami
mnoga kaplja tuzno cami,
val je zove, zrak je mami,
svaka rada da se dize
te da stize suncu blize.
Al'tek ona svetla biva
sto s oblaka padne siva
pa je suncev plam celiva,
da se zasja i preliva
na divotu sveta ziva.
Tako su i prosci Tvoji: —
ko da bira, ko da broji? —
Koga takne Tvoja ruka,
oko Tvoje kog prosuka,
bice vredan toga struka,
toga lica, toga guka,
tih milina i tih muka,
bice vredan, kako ne bi, —
blago Tebi!

***
Blago Tebi! Sta cu vise?
U tu mi se zelju zbise
sve ostale zelje velje,
svaka radost, sve veselje.
Za me nema te miline;
i kad mi se magla skine
zaborava i tamnice
sa mladosti i davnine,
to su samo pusti seni, —
kuku meni!

A sto kukam? - Da sam i ja
u tom jatu celebija
oko Tebe sto se vija,
pa da me se u toj ceti,
Tvoje srce samo seti,
kad inamo kud odleti, -
tad bi bilo kuku-lele,
sve bi muke na me sele.
Al' ovako, sve je jednako,
dok se mladjem pehar peni
te mu zbori: "Zen' se, zeni,
dokle ti se svet zeleni!",
ja, osaman u seleni,
od jeseni do jeseni
pevam srcu: mirno veni! —
Blago meni!


U Krušedolu, 1892.

Pesma je prvi put objavljena u "Nadi" 1894. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #18 poslato: Maj 29, 2011, 10:02:11 pm »

*

MEĐU JAVOM I MED SNOM


Pjesma Među javom i med snom, nastala je 1863. godine; u njoj je Laza Kostic, na poetski nacin definisao i promislio poeziju i kao narocito stanje duha, pokazavsi u slikama da je ona proizvod sna i jave, svjesnog i podsvjesnog, halucinantnog i logicnog. Pjesma pocinje strofom:

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.


Iz stihiva se vidi da se pjesnik neposredno obraca svom srcu (koristi apostrofu kao stilski postupak). Upitace: Srce moje samohrano, / ko te dozva u moj dom? — kao da je to neko izvan njega, neko drugi ali njemu blizak i drag. Sta srce u pjesmi oznacava? Ova rijec izgubila je svoje pravo znacenje, anatomsku vrijednost i poprimila drugo znacenje: postala je metafora za nevidljivi i neuhvatljivi dio pjesnikovog JA; onaj dio koji je apstraktan, sa kojim dolazi nadahnuce i sve sto je emotivno. Srce je u tom smislu srediste psihickog zivota, covjekove duse jer u narodu se kaze: srce me boli, srce mi pati, voli svim svojim srcem, srce si mi ranila… Pjesnik je srce nazvao samohranim. Zasto samohrano? Samohran je onaj koji je sam, bez igdje ikoga, prepusten sam sebi. U konkretnom slucaju, ono je dio njega, ali se ponasa kao da je odvojeno i samostalno. Pjesnik ce ga nazavti "pletisankom". Primjecujemo da je rijec rijetka, slozena, sa znacenjem: onaj koji plete snove. U tome je neumorno, ne zna za klonica i predahe. A pletivo srca je tanko, neuhvatljivo u svojoj profinjenosti jer djeluje paucinasto i kao takvo je neobjasnjivo. Ono nije proizvod ni potpune noci ni pravog dana, odnosno ni ciste jave ni sasvim nejasnog sna. To pletivo nastaje u prostoru koji je "medju javom i med snom". Ovom prvom strofom pjesnik je najavio pjesnicki problem: pletivo-pletenje-medju javom i med snom. U narednoj strofi on ga dalje razvija i produbljuje:

Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noc opara,
medju javom i med snom.


Odmah se zapaza da srce nije vise oznaceno kao samohrano; ono je sada ludo jer je nestasno, neposlusno i samovoljno, jer radi nesto sto je tesko i nemoguce. Pjesnik kao da se cudi tvrdoglavosti, ne moze da ju razumije. I zato su njegova uznemirenost i stepen — uzbudjenja veci — doslo je do cijepanja u njemu: njegovo JA se podijelilo na onaj razumski dio, koji sve promislja, shvata i kontrolise i na onaj drugi dio koji cini nesvjesno, neshvatljivo sto izmice kontroli i nasem potpunom razumijevanju, a sto u stvaralackom poslu ima vrlo vaznu ulogu. Pjesniku srce nalici na staru pletilju koja stalno radi ali  koja nije zadovoljna svojim ucinkom i zato ono sto danju isplete nocu para i obrnuto. Ocevidno, ona tezi savrsenstvu koje se nikada ne moze postici. Ova slika, medjutim pokazuje nesto drugo: ako je dan simbolika za ono sto je racionalno i svjesno, a noc za podsvjesno onda izmedju njih postoji jedan vid suprotnosti, ali istalno prelivanje jednog u drugo, narocito kad je rijec o nastajnju umjetnickog djela, pa samim tim i pjesme. Stvaranje djela je upravo pletenje i paranje, ono ukljucuje svjesno i nesvjesno, intuitivno, sto je doslo bez prethodnog razmisljanja. To je razlog sto su pjesnicka djela tesko razumljiva i sto se na kraju nikad ne mogu docitati. Pjesnik bi zelio da ostvari uvid u sve to i da sazna sta se sve desava u procesu stvaranja i nastajanja pjesme, da sagleda sta je u svemu tome razumsko svjesno a sta nije, medutim — u tome ne uspijeva. Sve ostaje jedna velika zagonetka jer sve se desava na nekoj granici — medju javom i med snom.

Treca strofa glasi:

Srce moje, srce kivno,
ubio te zivi grom!
što se ne daš meni zivu
razabrati u pletivu
medju javom i med snom!

 
U pocetku ove strofe, koja je i kraj pjesme — srce vise nije ni samohrano ni ludo, ono je sada — kivno. Uzvicnik koji je nakraju drugog stika pokazuje da nema smirenosti u glasu subjekta, te da je subjekat ocito ljut i da nepomirljivost izmedu srca i njega presla u sukob. Tu nepomirljivost pokazuje stih: ubio te zivi grom! Ova kletva je povecala emocionalnost u pjesmi. Postavlja se pitanje zasto je srce kivno i cemu kletva. Zato sto stavlja pjesnika na muke: ono se ponasa inadzijski, plete, stvara pletivo a pjesnik ne moze da odgonetne kako ono nastaje, niti da objasni sta je u njemu java a sta je san.

Prirodu stvaranja i nastajanja pjesme Kostic je opjevao u ovom djelu, to se moze predstaviti ovako:

Prema tome, pjesma Medju javom i med snom pokazuje da je obracanje pjesnickog subjekta srcu u stvari jedan vid uspostavljanja dijaloga sa samim sobom, sa svopjom pjesnickom prirodom. Laza Kostic govori o ovom u svom eseju O pjesnickom zanosu u kome kaze: To nije ni java ni san to nije ni svest ni zanos, to je neki suton uoci zanosa, kad svesna java prelazi u pesnicki zanos… kad ga prode zanos, pesnik zapise zapisnik o onome sto se dogodilo. To je pesma.


http://www.znanje.org/lektire/i22/05/02iv0515/kostic%20laza.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #19 poslato: Maj 29, 2011, 10:04:04 pm »

**
Stihovi Lazar Kostić


JADRANSKI PROMETEJ

— Jer osim Diva niko nije slobodan.
(Eshil u "Vezanom Prometeju").


Na prestolu od ljudskih kostiju,
pokupljenih po sramnim bojevma,
prilepljenih samrtnim znojevma,
na ćilimovim' u krv močenim,
junonska sedi bečka velemoć.
Namastila je smežurani lik
rumenilom sramote narodne,
uzajmila je čudotvorn pas
od boginje slobode, — uzalud!
I on je svoju moć izgubio
dotaknuvši se grešnog tela joj,
te mesto da joj trošni drži struk,
razveo je tek na dve polutine.
Junona stara, gnjila Austrija,
na put odasla svoga Jupitra
da misirsko donese povesmo.
A kakvo čudo čelo nogu joj?
Orlušina tu sedi dvoglava,
isperutana bojem skorašnjim.
Jedna joj glava krilu klonula,
a druga joj otekla od boja,
u otoku privića joj se moć;
umesto plamnih strela gromovih
u kandžama je stisla lakomim
krivokletvama sramnu lomaču.
Progovara Junona tiću svom:
"Davori1), dvoglav doglavniče moj,
izobranjena moja obrano!
Zar teških rana ne prebole još
od severna, od orla neverna?
Zar ne prebole?
Il' valjda ti je odlomaka žao
u noktima ih nežno stiskajuć'?
Utišaj se — sve kletve slomljepe
povezaće misirsko povesmo!
Davori, dvoglav doglavniče moj,
izobranjena moja obrano,
zar neće biti carska ponuda?"
Al' or'o ćuti, muti mu se vid,
pomrkuje krvavom zenicom,
zbori mu krv: "Ne luduj, gospođo,
ne koriste l' mi kletve slomljene,
još manje će koristit' zakrpe!"
"Da kakve bi, moj tiću, ponude,
rad oduminja2) rana žestokih,
rad zaborava srama samrtna,
rad oporava, oh, rad osvete?
Čega si željan, da ti majka?
Junačka srca?" — Or'o groknu? "Da!"
"Al' ne srdaca s mrtvog razboja,
no živa srca, je l'? ognjevita, —
ne bi l' ti star obnovio se žar?" —
Ha! kako klikće stari dvoličnik,
pa kako mahnu krilom u polet,
pa kako stiska kletven rukovet,
ta kao da sluti majčinu namen3),
ta kao da sluti kakav mu je plen,
k'o da ga gleda kako j' odabran
slovenski titan, divak4) okovan,
svog Vidovdana oličeni grej5) : —
Jadranski Prometej. —

Na hladne grudi stene prikovan,
Prometej srpski, prigrlivši kam,
na raspetiju mre vekovitu.
Kakav je greh te večno s njega mre?
Nek reče Sila, neka kaže Vlast:
"Kakav je greh? — Što htede sve da sme!
Slobodu htede, htede sunčev žar:
a svu slobodu za se treba car!"
Slobodu zar? Zar sunčev htede žar?
Da, da! i onog dana Vidova
dotaći se već htede sunca div,
al' proguta ga, silo preka, ti,
aždaha zla u mukloj zasedi.
No zasede ti plamni zalogaj:
ne zagreva te k'o što zgreva svet,
već utrobu ti vrašku sažiže
u besnilu te večnom satiruć':
Ti divu htede, sebi stvori mrak,
al' div tek ipak jedan ote zrak,
pa, da ga spase od aždahe zle,
pričestio se njim našte srce;
pričestio se, beše čas da mre,
al' pričešće mu mreti ne dade,
besamrtan ga obesmrti zrak.
S tog zraka gonjen, izdan, ostavljen,
u očaju za suncem sništenim6),
priljubio se srcem stištenim
uz ledni kam, priljubio se sam,
ne bi l' bar kamen smilostivio
božjeg mu zraka neumrli plam.
Kamen se nije raskamenio,
al' kosovski se skamenio div,
te kamenom i živim plamenom
u zagrljaju večnom proniknut
stvori se kremen.

Oluja besni, bora7) jadranska,
bori se bora s morskom pučinom
fijukom gujskim šibajući val:
u smrtnoj muci val se propinje,
poduzima ga bele pene bol;
al' u oluje nema milosti,
dok sama svojim besom ne klone,
sumrtva padnuv' na razjaren val
očekuje sudbine osvetu.
I val se sveti gonilici zloj;
u nesvesti je videć' nemoćnoj,
na bistrim ledjma ljuljuška je blag,
te mesto ljute slušaš osvete
u otpljuskaju opad-osleke8)
čak iz dubine bisernoga dna
nebrojen smeh: ha-ha, ha-ha, ha-ha!

Oluja besni, goni pred sobom
oblačine sa mutnog severa.
Je l' oblak ono što se strmoglav
ustrmio s visina viharnih
na ponos-glavu diva jadranskog?
Je l' oblak crni to, je l' urnebes?
Da j' oblak crni, razn'o bi se sav
u letu burnom ispred grudi tih,
rasprštao bi se gromov buzdovan
o kremen-glavu sina gorina:
Nit' oblak crni nit' je urnebes,
već orla to je dvoglavoga bes;
za njim se dala četa lakoma,
sve beli galeb, kukavac li sinj,
za okljuviima plena popašna.
Nad glavom se nadletev divovom,
orlušina se sleće dvoglava,
zaklikta klikom srca grabljiva,
natklikuj'e olujno hukovo9)
i zapljuskaja morskog silni šum;
u silnom kliku s jatom nasrtnim
na obnažena diva pade zver,
te kako mu se srna zažele,
zaboraviv umorna puta let,
na čelo stade žrtvi željenoj,
u rebra g' udri dvokljunimice.
Iz kremen-grudi ne poteče krv,
al' kremen kresnu, orla posu plam,
a iz kremena, iz ognjevita,
zaori grohot: ha-ha, ha-ha, ha!
Od toga smeha viharnoga ma10)
orlušina se u vis podigla,
poveriv buri krila spaljena
i sitna j'ata uplašeni rep.
I div se kreku, probudi ga kres,
i jedan pokret, samo jedan stres,
i usta div, jadranski Prometej,
krvnika traži nemilosna, zla,
al' krvnik ode, odnosi ga smej,
pojekujući za njim na sav ma':
Ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha!11)


____________

01 Uzvik u značenju: hej haj, ili u značenju priloškog izraza: pričekaj malo, strpi se.
02 Kovanica od glagola oduminuti, u značenju: olakšanje bolova.
03 Tj. namenu.
04 Diminutiv od imenice div.
05 Tj. greh.
06 Tj. uništenim, koje za njega više ne postoji.
07 Bora — severoistočni vetar.
08 Kovanica, u značenju: oseka.
09 Tj. huk.
10 Tj. maha; čitav izraz znači: smeh vihorske snage.
11 Po dopisima austriskih nemačkih novina, sa ustaničkg bojišta dovikivali bi se ustanici grohotnim smehom.
     Vele da je strašno bilo slušati taj smeh. — Primedba L. K.
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: