Radoje Domanović (1873—1908)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radoje Domanović (1873—1908)  (Pročitano 17854 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« poslato: Decembar 21, 2010, 07:09:11 pm »

**






RADOJE DOMANOVIĆ
(Ovsište, 04.02.1873 — Beograd, 04.08.1908)
 

satirični pripovedač

Rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika i kljiževnosti radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu.

Bio je dobar predavač, taktičan i rečit.

Svojim književnim sudbinama pokazuju bliskost baš sa onim stranama svakodnevnog života, koje su sadržaj, predmet i građa tih pripovedaka. Tek precizno ustanovljen redosled njihovoga pojavljivanja omogućuje svakovrsne zaključke o njihovim izvorima, o putevima njihovog nastojanja, o preplitanjima i međusobnim uticajima, pa i o njihovoj vrednosti i značaju u celini piščevog opusa.

Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića (1903.), nezadovoljan zato što se u zemlji  malo toga promenilo, pokreće politički list "Stradija", u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima.

Na prvi pogled život Radoja Domanovića izgleda prilično jednolik, monoton, bez krupnih događaja  i snažnih preokreta Međutim, površan pogled vara i ako se malo dublje prodre u tokove života ovog našeg satiričara, naći će se dosta prelomnih trenutaka: mnogo prkosa i onda kad taj Radoje domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima...—

Razočaran, odavao se sve više boemskom životu.

Umro je u 35-oj godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.
Oš R. Domanović


~ ~ ~

Radoje Domanović je najistaknutiji pisac satiricne pripovetke u srpskoj knjizevnosti epohe realizma. Posto je zavrsio filoloske i istorijske studije na Velikoj skoli u Beogradu, radio je kao profesor srpskog jezika i knjizevnosti i istorije. Politicki je aktivan kao pisac i publicista, saradnih opozicionih listova. Njegov profesorski i cinovnicki rad tipican je za naprednog intelektualca onog vremena: stalno je otpustan iz sluzbe, premestan je iz mesta u mesto, da bi zavrsio kao korektor drzavne stamparije. Na pocetku svoje knjizevne delatnosti bio je vrlo aktivan i dinamican, pripadao je boemskom krugu Milovana Glisica i Janka Veselinovica. Pred kraj zivota, duboko razocaran, zivio je i umro napusten i razocaran.

Za zivota je objavio: Pripovetke I-II (1899), pa onda Cica Mita iz naroda, Ukidanje strasti i druge price (1902), Kraljevic Marko po drugi put medju Srbima, Danga, Vodja (1902) Tri price za omladinu (1903), Pripovetke (1905).

Domanovic je negovao realisticku pripovetku iz gradskog i seoskog zivota nastojeci da pruzi psiholosku analizu. U pripovetkama iz seoskog zivota Domanovic ide u dve krajnosti. Na jednoj strani idealizuje zivot, a na drugoj slika njegove nakaradnosti; na jednoj starni je optimista, na drugoj pesimista - slika razocarane i izgubljene pojedince. Domanovceva seoska pripovetka predstavlja silaznu putanju u razvitku ovog zanra. Politicke prilike za vreme vladavine Aleksandra Obrenovica opredelile su Domanovica za politicku i drustvenu satiru i tu je on ostvario nekoliko izvrsnih satiricno-alegorijskih pripovedaka. Ove pripovetke predstavljaju novinu u srpskoj realistickoj prozi i promovisu novi knjizevnoumetnicki oblik. Njegova satira je politicki aktuelna, ubojita i bespostedna. Njena meta nije samo vlast i njena tiranija nego i beskicmenjastvo, podanistvo i servilnost. Najbolje u ovoj vrsti su Danga, Vodja, Kraljevic Marko po drugi put medju Srbima, Stradija. Ova Domanoviceva proza oznacava najvisu fazu kritickog realizma u srpskoj knjizevnosti.


Staniša Veličković | Interpretacije

Autor fotografije nepoznat

[postavljeno 05.04.2007]

Izabrane satire Radoja Domanovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2010, 07:10:16 pm »

**

KNJIŽEVNO DELO


Domanović je otpočeo svoje književno delo onim što je u njegovo doba bilo najrazvijenije, krenuo je sa one stepenice na koju je srpska književnost već bila čvrsto i dobro zakoračila: počeo je pripovetku iz sela i palanke (1893. godine). Ona će dugo godina, do kraja života, biti ozbiljan predmet njegovog pripovedačkog interesovanja. Srpska realistička pripovetka je u to vreme značajno odmakla sa imenom Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Stevana Sremca, Laze Lazarevića. Iako darovit i oštar posmatrač, Domanović je došao relativno kasno, u trenutku kad je realistička seoska pripovetka već na svom nizlaznom stepenu. Deleći mnoge njene osobine, zaljubljen u patrijarhalni, zadružni način života, sklon ulepšavanju prošlosti, pomalo sentimentalan, Domanović nije davao nove tonove seoskoj pripoveci. Odatle oštar i tačan Skerlićev sud: "Njegove seoske pripovetke bile su naivna uopštavanja, ili ljute karikature." Značajnija su Domanovićeva opažanja o životu palanke, naročito onda kada je ustajao protiv ustajalosti, žabokrečine, bezizlaznosti toga života, onoga što je prezirno nazivao: "Mrtvo more". Ali tu se Domanović već približio svojoj glavnoj literarnoj vrednosti — satiri.

Presudne i prelomne Domanovićeve godine su 1898. i 1899. Prve od ove dve godine on objavljuje tri satirične pripovetke "Ne razumem", "Pozorište u palanci" i "Ukidanje strasti". Izvrgavajući ruglu birokratizam i tiraniju mrtvog slova u vojsci, nepokretnost palanke i uzaludan napor nenarodnog režima da zaustavi živi pokret u ljudima, Domanović je stupio na svoju pravu stopu, na tvrdi i tegobni put satiričara. Sledeća godina je početak Domanovićevog literarnog trijumfa: 1899. godine ugledala je svet "Danga", a zatim su se do 1902. rećali "Vođa", "Kraljević Marko po drugi put među Srbima", "Stradija", "Mrtvo more". Tako je nastao Domanović, onaj pravi, onaj koji do danas traje. U našoj književnosti se krupnim slovima ispisalo ime jednog književnog žanra: satira.

I do Domanovića je, razume se, u našoj knjnževnbsti bilo satiričnih momenata. Bilo ih je još kod Dositeja, kod Vuka. Branka, Zmaja, Sterije, Ljube Nenadovića, Glišića, Srehmca, bilo je satire rasute svuda pomalo. Domanović je prvi izraziti satirični pisac, prvi pisac koji je sav udar svoga dela posvetio toj književnoj vrsti.

Šta je to zapravo satira? To je veoma star književni rod koji je često kroz istoriju menjao smisao i značaj, zadržavajući uvek osnovne elemente oštrog, bezobzirnog šibanja ličnih, društvenih i političkih naravi. Mnogobrojna i veoma krupna imena literature upisana su u veliku knjigu svetske satire. Da pomenem samo tri imena, po jedno iz romanske, anglosaksonske i slovenske književnosti: Servantes, Svift, Gogolj. Ono što je zajedničko kod svih satiričara to je osnovna realistička inspiracija i paralelno sa njom upotreba nerealističkih literarnih sredstava: hiperbole, groteske, alegorije, karikature, aluzije, persiflaže, parodije, fantastike, ironije. I Don Kihot i Guliver i Čičikov, pa i Domanovićev Vođa fantastične su ličnosti, pa ipak sve što čine i sve što ih čini ima odraza u životu, živi je prekor životu. Te osobine svetske satirične literature: uopštavanje sitnog detalja iz života u krupnu promenu vizije sveta, izrazitu boju preterivanja, spoj realističke opservacije i slobodnog razmaha mašte, kaštigu stagnacije i loših naravi i budnu želju za napretkom uneo je Radoje Domanović u srpsku književnost. Uneo je još nešto: veliki politički i moralni smisao satire, jer Domanović, služeći se štedro humorom, nije želeo da nasmeje, nego da ukazuje na mane svoga veka, popravlja svet. "Čak i kad samo karikira, Domanović nema za cilj da razgali, njegove karikature nisu ni bezazlene ni veseljačke." Zato se za njega slobodno može reći da je bio u prvom redu moralist. Moralist određen svojim vremenom i sredinom. To je moralo odmah biti jasno ljudima koji su čitali njegova dela, i još više onima koji su ih studirali. Pred još sasvim svežim delom Radoja Domanovića, napisao je Bogdan Popović:
"Pravilno ceneći stvari, nepristrasno i iskreno, ponekad sa dubinom osećanja koja neke njegove satire čini izlivima pravog, uvrećenog rodoljublja, on je dosad vazda bio na pravednoj strani; u žalosnim danima koje već nekoliko godina proživljuju oni nepoznati krajevi u kojima se njegove priče dešavaju, on je dosad uvek bio na strani potištenih ili uvređenih, i uvek protiv obesti, nevaljadstva i podlosti Kmetova i Pandura, Klearda i Leara."

A mnogo godina posle toga Borće Jovanović je zabeležio:
"Domanovićeva satira je istorijski uslovljena i istorijski napredna. Na jednoj prekretnici razvoja čitavog srbijanskog društva ogorčeno su se sukobile dve nepomirljive snage, apsolutistička reakcija i demokratska Srbija, i upravo u tom prekretničkom dobu izrasta Domanovićeva satira, koja istovremeno i označava to prekretništvo, ali i deluje da se ono ubrza. U Domanovićevom delu vidi se naličje reakcije, sasvim razgovetno može da se sagleda njena nakaradnost, politička, a naročito moralna ... Domanovićeva satira nije književni odraz samo napora građanske klase, već se u njoj ispoljavaju težnje najširih narodnih slojeva."

I zato je pojava svake Domanovićeve satire bila "čitav politički događaj".

Srbija njegovog vremena živela je burnim političkim životom. Gore, na vlasti, samovoljan i nedozreo kralj, okružen korumpiranom i samovoljnom kamarilom, kompromitovane vlade i ministarstva. Ispod njih narasle snage liberalnog građanstva i radikalna stranka sa jakim korenom u seljaštvu u punom procvatu svog demagoškog i kompromisnog razvoja. Sve snažnija i bogatija trgovačka čaršija i prvi stabilizovani slojevi formirane inteligencije. Prvi organizovani počeci socijalističkog pokreta čvrsto oslonjenog na tradicije Svetozara Markovića, tradicije koje je radikalstvo uveliko već izneverilo. Sve ostalo "okolo bilo je selo", ogrezlo u zelenaškim dugovima i teškom blatnjavom životu. Van granica Srbije, sunarodnici pod Austro-Ugarskom i Turcima, a oslobodilački zamah u tužnom opadanju, u goloj frazi. Jedna slika koja i malo manje zabrinutom oku no što je bilo Radoja Domanovića nije mogla izgledati svetla. I on ju je slikao svom snagom svoje savesti i talenta, velike savesti i nemalog talenta. I svojih zabluda takođe. Da, i zabluda. Jer jednim krajem svoga pogleda on je bio okrenut unazad, u "slavne dane naših vrlih predaka". On je u godinama srpskih ustanaka i ustanika sa početka XIX veka, pa i dalje u drevnoj prošlosti, video jednu snagu tradicije koju je njegova savremenost izneverila i okretao joj se ponekad u varavoj nadi da će tu naći okrepe i primera. Vidno je to u "Kraljeviću Marku", u mnogim drugim njegovim pripovetkama kao jedan svetlucav momenat nade u snagu i pomoć patrijarhalnosti. Ali se njegov pogled brzo okretao, ako ne napred u budućnost, a ono svakako pravo i netremice, oči u oči sa svojom tadašnjicom. Jer Domanović je bio u prvom redu ne aktivist doduše, ali aktualist svakako. Njegove satire su bile i htele da budu pre svega aktuelne. Njegovi savremenici su vrlo dobro znali, mnogo bolje nego mi danas, da rastumače i razreše mnogobrojne neposredne aluzije, krupne i sitne, u njegovim pripovetkama. I kad je u "Vođi", na primer, karikirao Nikolu Pašića, i kada se u "Stradiji" nepoštedno i bezobzirce podsmevao redom živim, stvarnim ministrima vlada poslednjeg Obrenovića, i kada je ošinuo i samog mitropolita, Domanović je namerno hteo da pokaže jasno i nedvosmisleno koji to sloj ljudi on smatra za glavne nosioce zla svoga vremena. Tako se "kroz celo njegovo delo jasno oseća potmuli bat demokratske Srbije koja nadolazi".

Samo Domanović je znao, i vrlo dobro znao, da na političkom pamfletu, da samo na političkom pamfletu ne može zasnovati svoje delo ako želi da ono bude literarno. Valjalo je da mu da formu i dimenzije literature. Jer samo silovitom snagom talenta, svojim sopstvenim uglom opservacije i onom opštosti koja čini da nešto napisano postoji i traje, satirično delo Radoja Domanovića mogla je da oživi. Zato je, naročito svoja vrhovna dela, "Dangu" i "Vođu", Radoje Domanović podigao od pojedinačnog slučaja do apsolutnog značaja. Do njega naša literatura nikad nije svoju satiru, vinula do tako visoke mere generalizacije. U stvarnosti ljudima se nikad ne udaraju pečati na čelo i ljudsku masu nikad nepredvodi slepac. Ali zar je ljudska istorija videla malo ropstva i malo tiranije, i zar je malo puta deo ljudskog roda bio zaveden nemuštom rečju lažnih proroka. I u tom metodu stvarnost je podignuta na stepen fantazije da bi se ova još jače, još ubedljivije, ponovo sunovratila u stvarnost, jedno je od glavnih literarnih postignuća Radoja Domanovića, ono što njegovom delu daje osobeni vid originalnosti i čini ga razumljivim i prisutnim i danas kad su sa njega spali u daleki koš istorije neposredni povodi koji su ga izazvali. Radoje Domanović ima da zahvali tom podizanju do opštosti kritike jednog određenog režima što će njegova oštrica ostati uperena na sve sisteme tiranije, nasilja i bezumne pokornosti.

Domanović je pisao žurno i relativno mnogo. Za života je objavljeno više njegovih knjiga: 1899. godine prva i druga knjiga "Pripovedaka" u Požarevcu; 1901. u Beogradu tri priče ("Kraljević Marko po drugi put među Srbima", "Danga" i "Vođa"); 1902. "Stradija" i "Razmišljanja jednog običnog srpskog vola"; 1903. "Tri priče za omladinu"; 1905. "Pripovetke" ("Srpska književna zadruga"); 1905. "Napomene radikalnoj demokratiji". Osim toga, on je sarađivao u brojnim listovima i časopisima svoga vremena: "Srpskom književnom glasniku", "Odjeku", "Delu", "Iskri", itd. Sam je izdavao, uređivao i pisao svoj list "Stradiju" 1905. godine. Provodio je bezbrojne sate po beogradskim kafanama kao što je to u boemskoj atmosferi onog vremena radila većina pisaca. Na tim sedeljkama on je pričao svoje bezbrojne priče, uvek duhovite i jezički bogatije no što su njegovi pisani tekstovi. Neštedice je trošio zalihu svojih opažanja, tema i vremena. (Zabeleženo je da je jedna njegova priča docnije postala Nušićev feljton.) Znao je napamet "Gorski vijenac" i mnogo citirao Gogolja, a u kasne sate voleo je da, kažu izvanredno, kazuje narodnu poeziju. Živeo je često u sirotinji i uvek u nesređenim prilikama. Sve se to oseti u njegovom delu koje je zato vrlo nejednako, često pokazuje šavove svoga brzog kroja i ne uvek svoju punu snagu. Oseti se u njegovom humoru ponekad kafanski vic, njegova rečenica nije uvek birana ni dobro odabrana, mnogi njegovi tekstovi nose na sebi jasan trag novinarstva i feljtona. Jednom rečju, Domanović nije ono što se naziva uglaćen i perfektan pisac. Izvesna "divljina" njegovih tekstova rezultat je uslova njegovog života i rada, ali i spontanosti i iskrenosti njegove satire. Satire koja će ostati kao značajan životni, moralni i literarni dokumenat istorije naše kulture. Da završim ovo opšte izlaganje o Domanoviću jednim citatom Jovana Skerlića, objavljenim u nekrologu nad još sasvim svežom humkom velikog satiričara:
"Na stranu svaki politički obzir i simpatije, Domanović je u svoje satire unosio toliko od svoga vrlo osobnog talenta, toliko književne jačine, da će one ostati na lepom mestu i onda kada više ne bude ljudi protiv kojih su te krvave satire bile pisane, i kada izumru oni koji su u njima nalazili krike svojih duša i izraze svojih savesti."


Borislav Mihajlović
Iz predgovora: Izabrane satire Radoje Domanović | PROSVETA | Beograd, 1963

[postavljeno 05.04.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2010, 07:11:05 pm »

**

ŽIVOT I VREME

Kada se kaže: Radoje Domanović, onda se time izgovara ime najznačajnijeg srpskog satiričnog pisca. Svoj kratki život od trideset i pet godina, Radoje Domanović je posvetio književnom i novinarskom poslu, i to njegovom možda najtežem delu, nepoštednoj kritici svoga vremena i sredine. Stoga je i njegov lični život bio vrlo tipičan za mladog srpskog slobodoumnog intelektualca na kraju prošlog i na početku ovog veka.

Sin provincijskog učitelja, aktivnog opozicionara u političkim borbama onog vremena, po majci unuk Pavla Cukića, značajnog učesnika prvog i drugog ustanka, Radoje Domanović se rodio 4. februara 1873. godine u malom selu Ovsištu, ali je veći deo detinjstva proveo u selu Jaruševcima, u kragujevačkom okrugu, gde mu je otac bio sa službom. Gimnaziju je učio i završio u Kragujevcu, 1891. todine. Sve će to imati uticaja na njegov književni rad, na njegove pripovetke iz seoskog i palanačkog života koji je gledao svojim očima deteta i mladića, u godinama koje, su presudne za formiranje jednog pisca, a život u Kragujevcu, gradiću koji je najkorenitije čuvao tradicije Svetozara Markovića, značiće mnogo za slobodoumnu orijentaciju budućeg satiričara. Život mu je, dakle, bio počeo da teče normalno: posle osnovne škole u roditeljskoj kući gimnazija u najbližem gradu, a zatim studije na najbližem (i jedinom) univerzitetu — Beogradskoj velikoj školi, čiji je istorijsko-filološki odsek učio od 1891. do 1894. godine.

Mogla je unapred da se predvidi njegova dalja sudbina, životni put svršenog velikoškolca, čim se on počeo slobodno i pošteno baviti literaturom u jednom režimu koji nije bio ni pošten ni slobodan. Taj put je vodio u provincijske gimnazije Pirota, Vranja i Leskovca, a onda je jednoga dana, 1898, otpušten iz službe kao nepoželjan protivnik režima. Kuda je mogao da se vrati ako ne u Beograd, i čega je mogao da se prihvati ako ne novinarstva, koje je za njega bilo, i sredstvo za život i oružje za borbu. Tanko, posno sredstvo za život, ali oštro, prodorno oružje. Biće još jednom, zakratko, postavljen za pisara u Ministarstvu prosvete i za nastavnika u Pirotu, a onda ponovo otpušten i bačen na ulicu. To će ga čvrsto privezati novinarstvu, onom naprednom i opozicionom, sve do prevratne 1903. godine. U tom periodu teškog, nesređenog i materijalno neobezbećenog života, Radoje Domanović će napisati svoje najznačajnije tekstove.

Bilo je to vreme apsolutističke vladavine poslednjeg Obrenovića i možda najcrnje vreme u novijoj političkoj istoriji Srbije. Smenjivali su se jedan za drugim državni udari, kojima je samovoljni i nedozreli Aleksandar Obrenović uzaludno pokušavao da zadrži sve bujniji nalet liberalnrg građanstva. Nizali su se kratkotrajni ustavi, menjale vlade i šefovi policije, a stanje u zemlji bivalo sve teže. Korupcija, pbltronstvo, saovlašće, sve snažnije nezadovoljstvo mladih patriota oficira, cinizam kralja i dvora, kompromisi građanskih stranaka, sve je to davalo pečat vremenu i osnovu na kojoj će Radoje Domanović iscrtati svojim oštrim i oporim rukopisom vanrednu arabesku svoga gorkoga dela, uz velike žrtve i opasnosti. Nepoštedan i nekompromisan, on je bacio u lice vremenu svoje teške istine, utoliko teže što su bile zaodenute u šareni, neodoljivi kostim satire. Jer nije slučajno zasvedočeno za njega: "On je bio jedan od onih koji je umeo kamen gristi, a da ni pred kakvom silom ne poklekne, ni za kakvo blago ropski ne zapuzi i svoju dušu ne proda. On je bio bezobziran naročito prema podlacima, puzavcima, naročito prema elastičnim kičmama."

Onda je u majskom prevratu 1903. godine, posle ubistva Aleksandra i Drage Obrenović, otvoren novi period u životu Srbije. Promenio se, prelomio i život Radoja Domanovića, koji je svojom pisanom rečju doprineo nastaloj promeni. Vraćen je u službu: najpre u Ministarstvo prosvete, a zatim, do smrti, za šefa korektora Državne štamparije. Nove društvene i političke prilike, iako mnogo bolje i snošljivije, nisu donele ispunjenje svih njegovih želja, a on nije imao ni snage ni volje da se protiv novog režima bori dokraja. Otupelo je njegovo satirično pero i on je nastavljao da živi i piše pokušavajući bezuspešno da ponovo podigne svoj prodorni glas, i nižući svoje dane u beogradskoj boemiji ostajao i dalje veliki usmeni pripovedač i kozer, da više nikad ne dostigne snagu i slavu svojih ranih satira. Umro je 1908. godine ostavljajući ženu i decu u sirotinji, bez penzije po već utanačenom gorkom običaju srpskih pripovedača. Njegovo delo ostalo je da živi i raste za ovih pedeset burnih godina što su protekle od njegove smrti.


Borislav Mihajlović
Iz predgovora: Izabrane satire Radoje Domanović | PROSVETA | Beograd, 1963

[postavljeno 05.04.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 07:12:14 pm »

*

O RADOJU DOMANOVIĆU

(Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.)

Naša klasična realistička pripovetka geografski je obuhvatila samo deo Srbije. Sva tri njena osnivača potiču iz Zapadne Srbije, koja je i do tada dala najveći broj pisaca. Njihovi neposredni nastavljači, Svetolik Ranković i Radoje Domanović, oba rodom iz centralne oblasti, Šumadije, proširili su dotadašnje granice realizma, ne toliko geografski koliko načinom viđenja i prikazivanja stvarnosti. I jedan i drugi pokušali su negovati seosku pripovetku, ali s mnogo manje uspeha od svojih prethodnika. Njihov pravi domen jest drugi: Rankovićev u psihološkom romanu, Domanovićev u satiričnoj pripoveci. Okrenuti više savremenosti nego prošlosti – onome što je nastajalo, a ne onom što je nestajalo — oni su pružili mračnu, pesimističku viziju stvarnosti, koja stoji nasuprot vedrini i optimizmu prvih realista.

[...] Radoje Domanović (1873—1908) pripada suprotnoj, humorističko-satiričnoj tradiciji srpskog realizma, čiji je začetnik Glišić. Književni rad započeo je pripovetkama iz seoskog života u kojima se, kao i kod njegovih prethodnika, oseća oštra polarizacija između idealizacije i kritičkog razobličavanja, ali bez njihove snage i svežine. Najbolji deo njegova rada, satirične pripovetke, nastale su u nekoliko poslednjih i najcrnjih godina obrenovićevskog apsolutizma, između 1898. i 1903. Sin seoskog učitelja opozicionara, odgojen u duhu narodne poezije i Gorskog vijenca, kasnije kao profesor gimnazije zbog političkih uverenja proganjan, premeštan i otpuštan s posla, Domanović je, uz vatreno slobodoljublje, nosio ogorčenu mržnju na sve vidove tiranije, koja je nadahnula njegove najbolje političke satire. Posle pada apsolutizma (1903), nezadovoljan što se u zemlji tako malo izmenilo, razočaran u vlastitu stranku, odajući se sve više neurednu boemskom životu, on je pokušao da i u novim prilikama nastavi rad na političkoj satiri (izdavao je političko-satirični list "Stradija"), ali bez pređašnjeg uspeha. Umro je usamljen, ogorčen, siromašan, u 35. godini života.

Domanović je pisao humorističko-satirične pripovetke, u kojima sve što se zbiva ostaje u granicama realno mogućeg (Pozorište u palanci, Glasam za slepca, Ne razumem i dr.), humorističko-satirične pripovetke s elementima groteskne fantastike (Marko Kraljević po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), ali je najveći uspeh postigao u žanru alegorijsko-satirične priče, koju i uvodi u srpsku književnost (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija i dr.). Satirična vizija stvarnosti obično je uokvirena pričom o imaginarnom putovanju. Pisac, odnosno njegov zamenik u pripoveci, narator, putuje po svetu, na javi ili u snu, i stiže u nekakvu daleku, nepoznatu zemlju, koja se razlikuje od svega što je pre i posle toga video. Sve što se u njoj događa drukčije je od normalnog i prirodnog. Ljudi dobijaju ordene i priznanja za stvari zbog kojih se ide u zatvor, ministri se interesuju svačim, samo ne onim zašto su zaduženi, poslanici, koje postavlja ministar policije, uče ono što im je zadato da kažu u skupštini kao đaci lekcije (Stradija). Najveća građanska vrlina jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti. Građani se ponose što ih jašu kmetovi i panduri, s radošću prihvataju odredbu vlasti da se svakom udari žig na čelo kako bi se razlikovali od stranaca, čin žigosanja pretvara se u veliku svečanost, manifestaciju nacionalnih osećanja (Danga). Školskim vaspitanjem i posebnim merama vlasti građani se odvraćaju od svake opasnosti, svakog rizika, svakog smelog poduhvata. Oni žive mirnim dremljivim životom, bez ambicija i strasti, bez vrlina i poroka, u kojem je aktivna jedino mržnja prema onom ko hoće nešto više da postigne, da se uzdigne iznad proseka (Ukidanje strasti, Mrtvo more). U tim satirama Domanović gotovo nikad ne prikriva svoje prave namere. Ironičnim primedbama o "miloj nam i napaćenoj majci Srbiji" i drugim aluzijama, naročito u uvodnim delovima pripovetke, on nam jasno daje na znanje šta se krije iza čudnovate zemlje o kojoj govori, što doprinosi aktuelnosti i ubojitosti satirične žaoke ali isto tako ponekad narušava alegoričnost priče i smanjuje univerzalnost njenog značenja. Pun sklad između satire i alegorije te posebnog i opšteg značenja postignut je u Vođi, najboljoj Domanovićevoj satiri, uzbudljivoj priči o kolektivnoj opsednutosti vođom. Čvrste unutarnje arhitektonike, ona se i formalno razlikuje od drugih njegovih satira, gde imamo mozaičku kompoziciju, ređanje više ili manje nezavisnih tematskih celina unutar okvirne priče.



Prema izdanju: Radoje Domanović, Satire [IV izdanje]; Školska knjiga, Zagreb 1966.

Rukopis digitalizovao gospodin Roberto Maglica, a Projektu Rastko priložen ljubaznošću gospodina Danka Šipke
(Univerzitet u Poznanju, Poljska).
Original u FTP arhivi Serbo-Croatian Text Corpus, Adam Mickiewicz University Poznan, Poland.

Konvertovanje i priređivanje ove verzije uradili marta 2000.
Zoran Stefanović, vebmastering Milan Stojić (Projekat Rastko)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2010, 07:13:20 pm »

**

SATIRIČNI IZRAZ KAO IZVOR KNJIŽEVNE KRITIKE KOD RADOJA DOMANOVIĆA


Radoje Domanović (1873—1908) je od početka svog stvaralaštva prepoznat kao originalan pisac, i to od strane najvećeg kritičara onog vremena Bogdana Popovića. U pohvali Domanovićevog pripovedačkog satiričnog pregnuća na predlošku tri pripovetke, Popović nije škrtario na rečima, ali nije ni hvalio bez osnova. Nalazi da je osnovna zasluga Domanovića što su njegove priče "jedna novina u našoj književnosti. Ove njegove priče idu u vrstu alegoričnih i fantastičnih satiričnih priča u rodu Sfiftovom, kakvih u nas dosad nije bilo. Sa njima, dakle, naša književnost dobija i nov književni oblik."1
 
To već govori dovoljno o originalnosti Domanovićevog dela kako u diskursu književnosti štokavskog govornog područja, tako i u okvirima2 svetskog beletrističkog satiričnog izraza.

Domanovićevo delo j e izraslo iz aktuelne problematike njegovog doba. Zato će se vezati za društvenu problematiku, a podsticaje će dobiti iz realističke književnosti njegovog doba, koj a će biti zaokupljena kritikom savremenog društva.3 Ta njegova kritička angažovanost društvenih realija rezultirala je alegorijsko-satiričnim izrazom koji do njega mi nismo imali u srpskoj književnosti, osim u rudimentnim oblicima.
 
Domanovićevo delo je žanrovski razuđeno. Dimitrije Vučenov skreće pažnju da je Domanović, pre svega, "pisac političke satire, a zatim kao 'isteranica' iz službe i 'pogorelac', kako su njega i njegove drugove u ono vreme nazivali, novinar po nevolji. Jedno i drugo moralo je da ostavi određen trag u njegovom stvaranju, u uslovima pod kojima je živeo. Novinarski rad i politička borba prelivali su se u književno delo, a književni način stvaranja je prodro u njegovu žurnalističku delatnost."4 Sa druge strane, u vreme političkih prevrata pre 29. maja 1903. godine, kad je svaka štampana stvar bila podvrgnuta oštrom teroru i budnom oku cenzure, časopisi, listovi, novine i knjige su plenjene, a autori su kažnjavani zatvorom, pisci i novinari su morali da se dovijaju na različite načine. Prvo, nisu potpisivali svoje članke; drugo, žanrovski su se dovijali tako što su novinskim člancima davali formu pripovetke, humoreske ili kozerije, a na trećoj strani, književni radovi su imali političke i žurnalističke elemente.5
 
U tom smislu, možemo konstatovati da je ovo doba kad nastaje novi žurnalističko-književni diskurs, koji će biti svojstven diktatorskim režimima. Za Domanovića ne možemo reći da se bavio književno-kritičkim radom, ali ipak književno-kritičke teme u njegovom literarnom stvaralaštvu i društvenom angažmanu zauzimaju vrlo značajno mesto. Na posredan način, on se bavi vrlo značajnim književnim pitanjima, ali ne zapostavlja ni pitanja vezana za nauku, školu i pedagoško vaspitanje.6 Shodno aktuelnom trenutku, Domanović je napravio novu formu kritičkog teksta. Štaviše, on je u ovom kritičko-beletrističkom izrazu prednjačio.
 
Zato smatramo da je u pravu Dragana Vukićević kad konstatuje: "Da bismo bolje razumeli Domanovića kao književnog kritičara, nužno je osloboditi se ograničenja koje ovoj književnoj disciplini nameće savremena nauka o književnosti. Pisati književnu kritiku krajem 19. i početkom 20. veka, značilo je baviti se ne samo delom već i odnosom delo: stvarnost."7 Smatramo da je neophodno Domanovićeve kritičke napise posmatrati i kao književno-kritičke, u širem smislu, jer se on u njima vrlo često bavio konkretnim književnim pitanjima, kao što su: zašto se piše, za koga se piše, kakav je položaj umetnika u društvu, kakav je njegov socijalni status, kakva je uređivačka politika časopisa, kakav je smisao pisanja, itd.
 
Da treba govoriti o Domanoviću kao o književnom kritičaru, dokazuje i činjenica da je Domanović svoju književnu karijeru započeo jednom književno-kritičkom parodijom na Sremčevog junaka Vukadina8. Taj rad je spoj književnog prikaza i parodiranog Sremčevog teksta, gde se u podtekstu jasno uviđaju književne zamerke: "ačenje", "ponavljanje pisca", "verno kopiranje razgovora sokačkih i kafanskih", humor je "sokački i ordinarni", slaba je kompozicija, nemotivisanost u postupcima junaka.
 
Nije ni mali broj tih parodičnih književno-kritičkih radova. Mi možemo navesti sledeće: Ozbiljne naučne stvari, Secesija, Naša narodna poezija, Savremeni pesnik, Naša posla, Božićna priča, Čitaocima, Ljubavno pismo maloj publici, Književnicima Janku Veselinoviću i Borisavu, Borisavu Stankoviću književniku, Janku, Sećanje na Milovana Glišića i Nekrolog Janku Veselinoviću.
 
Ovi radovi su žanrovski interesantni u odnosu na način kojim je kodiran njihov diskurs. Cilj jednog književno-kritičkog teksta je da prezentuje i da vrednosni sud jednog teksta, a pri tome sam tekst, koji je vrednovan, ostaje nepromenjen. Drugim rečima, "kritika je govor o tekstu, a parodija je tekst u tekstu — dvostruki govor."9 Na planu jezika takođe nalazimo razliku. Jezik kritike je samostalan jezik, štaviše, on se bitno razlikuje od jezika kritikovanog teksta, pa se naziva i meta jezik,10 kao jezik o jeziku i spoznaja samoga sebe i drugoga u jeziku predstavljenog sveta književnoumetničkog dela.
 
Rad Ozbiljne naučne stvari čini se egzemplarnim za pokazivanje Domanovićevog kritičkog osvrta na aktuelne književne prilike, kao i za shvatanje književne delatnosti, kako beletristike, tako i književne kritike. Domanović je protiv hiperprodukcije raznih kritičkih hrestomatija i zbornika. Kritičare naziva literarnim preživarima. Tu ubraja kritičare koji "pasu kradom u stranim književnim livadama pa tu hranu posle preživaju u hladovini državne službe i nađubruju razne naše listove đubretom što se zove kritika, književni prikaz."11
 
Kao nekada Jakov Ignjatović, i mnogi drugi pre njega, i Domanović skreće pažnju na strašne posledice nestručne i neobjektivne kritike koja se povodi samo za sujetnim porivima sopstvene svrsishodnosti. Nalazi da veliki deo čitalaca podržava neznanjem "glupu lektiru i glupe kritike, a glupa kritika od svoje strane opet sokoli proste čitaoce u njihovu neznanju, a rđave pisce da ne klonu."12 Tu ne treba da smetnemo sa uma da je za primer lošeg kritičara u Domanovićevom radu uzet Ljubomir Nedić, začetnik moderne srpske kritike. Domanović mu je zamerio čuveni napad na Zmajevu liriku. To govori da Domanović nije imao sluha niti za novine, niti za autoritete. Odgojen na tradiciji Zmajeve poezije, a inspirisan realističkom poetikom, nije mogao da razume Nedićeve kritičke zahteve, koji su mu delovali usiljeno i degutantno u odnosu na aktuelno stanje.
 
Vrlo je važno da Domanović obraća pažnju i na publiku: "Ne bi sve bilo ni od kakve štete kad bi naša čitalačka publika bila od boljeg književnog ukusa. Ali se nekako usuđujem reći sa strahom božijim, našlo jedno s drugim (misli se na rđavu kritiku, prim. autora), ne može biti bolje, ili, ako hoćete, bolje je reći, ne može biti gore."13 Domanović ne okrivljuje, kako kaže "masu", jer ona može biti zavedena delovanjem nekoga ko namerno želi da pokvari pravo mišljenje. Dakle, Domanović nije shvatao književnu recepciju kao živi organizam koji učestvuje u potvrđivanju književnoumetničkog dela, već kao pasivni činilac na koji samo treba izvršiti uticaj. Zato on zauzima povlašćen stav u odnosu na publiku kojoj se obraća: "Ja ne mislim da ti pišem da te razgaljujem, da ti pravim ma kakvo zadovoljstvo, ja hoću nešto drugo. Ja hoću da pišem nešto drugo. Ja hoću da pišem knjigu ludosti tvoje, ja hoću da se nasmejem bolno i gorko svom vremenu."14
 
Nije Domanović izostavio ni da apostrofira pristrasnost kritičara, koja je na našoj literarnoj sceni, naročito u drugoj polovini XIX veka, bila prekomerno prisutna. "Lično prijateljstvo ili mržnja najobičnije su pokretači ovom ili onom prikazu. A i kad to neće, kritičar i nehotice pada u iste pogreške, jer često ne može da apstrahuje pisca od njegovih dela."15 Posebno se čini zanimljivim ovaj drugi deo eksplicita koji se tiče razdvajanja čoveka od njegovog dela, što smo pronašli još i kod Milana Đ. Milićevića.16 Ovim zahtevom Domanović je napravio iskorak u odnosu na epohu kojoj prppada anticipirajući načela književnih teorija koje tek treba da uslede. U vezi sa ovim možemo tražiti i objašnjenje zašto se sa toliko jetkosti i sarkazma Domanović obrušio na Ljubomira Nedića. Nedićev metod, koliko god da je bio novina, ticao se kontekstualnog izučavanja književnih činjenica, odnosno činjenica koje su vezane za biografizam, dakle — čoveka, ono štoje Domanović smatrao od drugostepenog značaja za značenje samog dela.
 
Smatra velikim nedostatkom i to što se naši kritičari ne usuđuju da udare perom tamo gde niko nije udario i da stvore mišljenje i daju dubok i duhovit sud o onome o čemu još niko nije dao. To što se naši kritičari libe da proučavaju srpsku književnost je, prema Domanovićevom ubeđenju, iz dva razloga. Prvi je sadržan u preziru, jer su pametniji videli ko se u Srbiji sve bavi kritikom, pa su totalno izgubili interesovanje za taj posao, ili su, da bi dokazali svoju intelektualnu superiornost, pristupili pisanju o delima velikih svetskih pesnika. Domanović smatra da je to daleko lakše no krenuti u neistraženo područje kakvo je srpska književnost, jer se tu, u gomili radova i mišljenja, komparacijama daleko lakše može doći do svog mišljenja, pa i do slave pametnog čoveka.17
 
Jedan od najvećih nedostataka srpske književne kritike Domanović pronalazi u šablonizmu kojem ona robuje. On jetko ističe da se pojedina mesta ponavljaju u tekstovima kritičara. Ta ponavljanja se tiču citiranja lepih mesta, isticanja opšteg utiska o delu, preporuka tipa da je problematiku o kojoj se piše trebalo "dublje studirati", da nije trebalo "pisati na juriš", da je trebalo videti kako su slični problemi razrađeni u stranim književnostima i, na kraju, svaki rad se završava zaključcima o jeziku, stilu i interpunkciji.18
 
Zaista, tu ima istine. Taj šablon ne samo da se oseća u kritičkim tekstovima kritičara, sa malim izuzecima onih istaknutih kritičara, kao što su bili Jovan Skerlić ili Marko Car, već i u književno-kritičkim tekstovima beletrističkih pisaca. Sa izuzetkom nekih jezičkih specifičnosti, koje se uglavnom tiču kolokvijalizama, mogli bismo sve kritičke prikaze pripisati jednom autoru. Izuzetak čini Domanović zbog svog posebnog satiričnog izraza, koji se ne može vezati za jezik književne kritike, jer to nije. Tu možemo ubrojati i Milovana Glišića zbog njegove analitičnosti, Jakova Ignjatovića zbog dalekovidosti i Dragutina Ilića zbog akribičnosti, dok su svi ostali vrlo slični, ako im radovi, čak i po strukturi, nisu i identični. Nije isključeno da je razlog ovakvom stanju metodološka jednostranost, jer smo videli da su čak i nova metodološka stremljenja suštinski vezana za pozitivističko poimanje književnih činjenica, za koje danas znamo da je uvek kontekstualno. Tek uvođenjem metodološkog pluralizma u drugoj polovini XX veka biće omogućeno i drugačije sagledavanje književnih činjenica, pa i njihova strukturalna i tekstovna raznolikost.
 
Da zaključimo, Radoje Domanović se nije bavio književnom kritikom u pravom smislu te reči. Njegovi kozerijski napisi i kritičko-parodijski radovi zanimljivi su kao poseban vid kritičkog jezika i tretiranja ispitivanog objekta, jer je kritika proizašla iz teksta dela kao logički zaključak, a parodija je kao hemafroditan, parazitski organizam srasla sa jezikom dela, koji semantički narušava građenjem novog logičnog poretka i značenja dekonstrukcijom prvobitnog značenja parodiranog dela. "On je", kako smatra Dragana Vukićević, "opšta mesta književne kritike učinio zanimljivijim."19
 
Kad piše o svojim savremenicima Stevanu Sremcu, Milovanu Glišiću, Janku Veselinoviću i Borisavu Stankoviću, on, suprotno stavu za koji se zalagao, ne govori o njihovom delu, već o ljudima, poznanicima i prijateljima. Tako je i tu izostala vrednosna ocena, ali je ostala slika o ljudima za pamćenje u budućnosti. To još jednom potvrđuje da Domanović nije naginjao književnoj kritici. Književno kritikovanje je posledica značenja njegovog satirično kodiranog teksta o označavanja iščašenih pojava u društvu. Njegove kritike nisu upućene pojedincima, već književnom stanju, kulturi, pa i srpskom društvu u celini.

  
Predrag Jašović

_____________

01 Bogdan Popović, Tri priče Radoja Domanovića, u: SKG, 1902, knj. VI, br. 6, Beograd, str. 1068.
02 Prema rečima Milovana Vitezovića, evropska i svetska afirmacija Domanovićevog dela je nastala sasvim slučajno. Poznati austrijski pisac Milo Dor (zapravo Milutin Dorosavac, rođen u Beogradu) krenuo je šezdesetih godina da prevodi srpske pisce. Tako je preveo i Domanovićevo delo bez ozbiljnijih pretenzija i nade da će pripovetke ovog našeg satiričara zaintrigirati svetske književne kritičare. On je preveo Dangu, Stradiju, Vođu i Mrtvo more. Ubrzo se Domanovićevo delo našlo na listama bestselera. Liste su pravljene na osnovu podataka najvećih knjižara u Nemačkoj i Austriji, a delo našeg Domanovića našlo se ispred dela Hajnriha Bela, Gintera Grasa, Ernesta Hemigveja, Herberta Markuzea, Andre Malroa i Aleksandra Solženjicina. Mi znamo da samo preterano pedantnim čitaocima neće promaći uobičajene i odavno stereotipne beleške o piscima, sa datumima rođenja i datumima smrti. Dobrom delu čitalačke javnosti promakla je ovakva beleška o Domanoviću, pa su u njemu čitaoci širom Evrope videli posve savremenog pisca. Pisca koji u Vođi tako dobro opisuje Hitlera i period nemačke istorije koja je, hrleći za slepovođom, survala nemački narod u ponor — Drugi svetski rat. Sličan previd se dogodio i u tekućoj nemačkoj kritici, jer je neki od književnih kritičara u Šternu najavio Evropi "novog" Kafku! Reskijeg u alegoriji, konciznijeg, sažetog u priči, ali sa jasnom, u valerima, "kafkijanskom" atmosferom. Slično se desilo sa izdanjem i prevodom Domanovićevih dela u Americi, jer se nekako publikovanje poklopilo sa Džonsonovom doktrinom i eskalacijom rata u Vijetnamu. Tako su američki čitaoci otkrili još savremenijeg Domanovića, koji sad opisuje Džonsona i sa njim američko srljanje u bestragiju. Domanovićje ponovo dospeo na listu bestselera. Američki tiraži skoro da su nadmašili sve tiraže koje je Domanovićevo delo doživelo na maternjem jeziku. (Milovan Vitezović Čudesni duh Radoja Domanovića, u: Moja škola Radoje Domanović, Kragujevac, Jefimija, 1998, str. 8—9.)
03 Ljubiša Jeremić, Pogovor, Izabrana dela Radoja Domanovića, BIGZ, Dečje novine, Jedinstvo, Beograd, G. Milanovac i Priština, str. 386—387.
04 Dimitrije Vučenov, Napomene, u: Radoje Domanović, Sabrana dela, Prosveta, Beograd, 1964, str. 543.
05 Isto, str. 545.
06 Tu je dovoljno setiti se satire Kako se proveo Seeti Sava u Višoj ženskoj školi i zlokobnog hukanja strine iz Mrtvog mora, pa videti u kakvom je stanju bilo, ne samo školstvo, već celokupno intelektualno mnjenje u Domanovićevoj Srbiji.
07 Dragana Vukićević, nav. delo, str. 46.
08 Dragoljub Vlatković, O jednom malo poznatom, književnom sukobu Radoja Domanovića i Stevana Sremca, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd, 1970, br. 36. sv. 3-4, str. 311.
09 Dragana Vukićević, nav. delo, str. 50.
10 Rolan Bart, Šta je kritika, prev. Dejan Đuričković, u: Teorijska misao o književnosti, Svetovi, Novi Sad, 1991, str. 534.
11 Radoje Domanović, Ozbiljne naučne stvari, Izabranadela, knj. 1, BIGZ, Dečje novine, Jedinstvo, Beograd, Gornji Milanovac, Priština, 1989, str. 38.
12 Isto, str. 48
13 Isto.
14 Radoje Domanović, Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima, Sabrana dela, knj. III, Prosveta, Beograd, 1964, str. str. 331.
15 Isto, str. 52.
16 Milićeviću Pomeniku ovako opisuje Dositeja: "Ovde je kazivano samo ko je bio Dositije, ako želi znati: šta je uradio Dositije, taj neka uzme i pročita njegove knjige. Dositiju pripada večita slava što je prvi počeo pisati za narod jezikom narodnim; što je svojim znanjem i srcem obuhvatio sve zemlje srpske i hrvatske, smatrajući ih kao jednu otadžbinu i, najposle, što je uvek pobožan, stajao iznad svih verskih predrasuda koje od braće grade nebraću." (Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Slovo ljubve, Beograd, 1979, str. 193.)
17 Istro, str. 50—51
18 Isto, str. 47.


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 31
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2010, 07:14:22 pm »

**

RADOJE DOMANOVIĆ


Tuberkuloza je u svoju crnu čitulju upisala i Radoja Domanovića. U nekrologu povodom njegove smrti Skerlić, koji ga je inače dobro poznavao iz redakcije Zvezde, Dnevnog lista, Odjeka i Srpskog književnog glasnika, kao i iz zajedničkog učešća u redovima samostalne radikalne strane, — beleži da je umro "posle duge i teške bolesti".1) Prve pomene te bolesti imamo još iz vremena Domanovićeva službovanja u Vranju, i lekarski nalazi upućuju na tuberkulozu. Domanović će, inače, te lekarske nalaze koristiti za traženje povremenih odsustava u toku službovanja u unutrašnjosti. Po dolasku u Beograd, ostajući bez službe, prinuđen da živi od književnot i publicističkog rada, aktivno angažovan u političkom životu, Domanović nije mnogo ni obraćao pažnju na svoje zdravlje; neuredan boemski život sa noćima provedenim po zagušljivim kafanama, uz čaše i okanice, — samo je ruinirao njegov ionako krhki organizam. Jedno vreme stanovao je, po Skerlićevu pričanju, u malom i prizemnom stanu, u suterenu, u Lominoj ulici, gde je bila i redakcija Veselinovićeve Zvezde; sam Domanović taj stan naziva "podrumom", gde je "s porodicom robovao". (Jedan član porodice, sin Zoran, poći će očevim stopama: pokušaće da se bavi književnim radom, negujući i sličan humorističko-satirični stil, ali, ne postigavši ni izdaleka očevu slavu, podelio je njegovu sudbinu — umro je od tuberkuloze.)

B. B-vić (Todor Popović), Domanovićev drug iz gimnazijskih dana, u ovojim sećanjima registruje kako se, za nekih dvadesetak godina od tada, postepeno menjao lik Domanovićev: od vedrog i živahnog đaka u Kragujevcu i studenta u Beogradu, ubojnog političkog megdandžije do majskog prevrata, postajao je sve turobniji i naprasniji nezadovoljnik. Mi takvu evoluciju zapažamo i u njegovom književnom radu. U početku Domanović je pisao idilične pripovetke iz seoskog života i humorističke iz palanačkog. Zatim dolazi prelom: idilu potiskuju tamne slike sela, a humor se pretvara u satiru. Najzad, u poslednjem periodu, satira se deformiše u pamfletsko anegdotičarstvo. Nema spora da su takve promene, u osnovi, bile Domanovićevo reagovanje na svet oko njega koji se takođe menjao: patrijarhalno selo iz doba njegova detinjstva zapadalo je u sirotinju i čamotinju a seljak je gunđao da se mora trpeti "dok ne puknu trpila"; komične palanačke tipove, kao Sima Penzioner, i situacije, kao ona iz pripovetke Pozorište u palanci, kojima se Domanbvić vedro smejao, bacala su u zasenak saznanja da se tiranija učvršćuje pretvarajući čitav narod u marvu koja se jaše i žigoše, jedan sloj u "pandure" u čijim su rukama kamdžije i žigovi, a celu zemlju u "mrtvo more", — i Domanović se pridružio snagama otpora zamenjujući dobroćudni smešak jetkim sarkazmom a bezazlenu humoresku otrovnom satirom. Posle majskog prevrata pisac se našao na bespuću, bezmalo kao i onaj njegov slepi vođa, koga je ranije kritikovao. Nije znao kuda da krene, nije uočavao glavne protivnike i delio je sitne udarce i zdesna i sleva, ogorčen na sve i ogorčujući sve protivu sebe.

Skerlić je u svojoj Istoriji dao kratku psihološko-literarnu evoluciju Domanovićevu. Prvo na sporednijem terenu seoske pripovetke: "Dete sa sela, on je ispočetka, pod uticajem Janka Veselinovića, gledao život sa idilične strane; docnije, nervozan, razdražen, razočaran, počeo ga je gledati sa odveć crne strane." Zatim na glavnom području satire: "Sarkastičan po prirodi, jedak u svome gnevu razočarana idealista, agresivnoga duha, on je ljutito udarao na rugobe i nikosti suvremenog života i njegovi udarci su bez poštede padali na sve strane."2) Domanovićev portret je uglavnom verno skiciran, ali nedostaje potpunije objašnjenje šta je sve na njemu izazivalo grimase razdraženosti, jetkosti, agresivnosti i razočaranosti. Kasniji istraživači osvetlili su markovićevsko-narodnjačku i građanskočradikalsku odnosno samostalsku, pa čak i predačko-buntovničku komponentu Domanovićeva dela, ali je jedna, naoko nebitna, — njegova bolest — ostala zamagljena; upravo to: u kojoj je meri taj specifični faktor delovao na neke crte toga dela, — jeste pitanje na koje ovde treba dati nešto određeniji odgovor. Polazna tačka može da bude onaj već pomenuti prelom u piščevom gledanju na svet i promena njegovog načina slikanja toga sveta.

Pri tom treba dvojiti dve stvari koje su bile podvojene i u piščevom mentalitetu i senzibilitetu: reč je o njegavom različitom odnosu prema selu i gradu. On je do kraja života zadržao ljubav prema selu; i kad je počeo otkrivati naličje seoekog života, činio je to sa bolom čoveka koji doživljuje razočaranje ali ne prestaje da voli. Otuda je tuga pratilac većine tih priča; jednu od njih, U seoskoj mehani, završiće ličnim komentarom: "Nemirno sam spavao te noći, iako sam docno zaspao. Neka me tuga obuzela od ovih utisaka, i jedva sam čekao da otputujem sutradan." Isto je intoniran epilog prve priče ciklusa Iz beležaka sa sela: "Posle pola sata oprostio sam se sa popom i krenuo dalje kolima s dubokim bolom u duši, s novim tužnim osećanjem." Sličan štimung je i u Slavi: "Kad sam ušao u dvorište Milenino, obuze me čudna tuga." Mada je kritički pisao o selu, osećao je potrebu da ga opravdava pred sobom i da ga brani pred drugima. U jednome od poslednjih obračuna sa beogradskom čaršijom i njenim moralom, Domanović je, ističući svoje seosko poreklo, dovikivao: "Nikao sam sa narodom, u njemu sam odrastao, drugovi moji iz škole oru, oni se muče, ja znam i bol i patnju njinu, ali ja znam i zadovoljstvo, ja znam i radost što ta patnja, bol i rad donosi." Ma koliko da su Domanovića bolele mnoge pojave u selu, on mu se uvek vraćao i obraćao u kritičnim trenucima osećajući potrebu za nekim jačim uporištem u životu i za oazom u civilu gradske svakidašnjice. U već navedenoj prvoj priči ciklusa Iz beležaka sa sela, koja je samo slabo maskirana autobiografska ispovest, čitamo: "Gledajući podle i gadne ljude, okružen bedom i jadom društvenim, slušajući kako se lukavstvo, zloba, podlost i nevaljalstvo pakosno cerekaju propasti dobra i vrline, gušeći se u smradu istrulelog morala, ja sam se uvek i nehotice otimao da se mislima vratim selu, a to znači detinjetvu mome." Ovo: "detinjstvu mome" — može da znači: kada sam i ja bio drukčiji — zdrav, čio, bezbrižan, srećan. To upravo i znači u pripoveci Sreća; Domanovićev bolesni junak razmišlja: "Najzad, učini mi se, kao još jedino što bi moglo koliko toliko razblažiti i primiriti moje rastrojene nerve, — selo, mesto moga rođenja, oživljenje onih slatkih uspomena detinjstva, ona mirnoća našega sela, svežina, tišina i zelenilo." Sa istim pobudama i sam Domanović, već teško bolestan, nameravao je da krene iz Beograda u Jarušice, koje, doduše, nije bilo njegovo "mesto rođenja", ali za koje su bile vezane sve njetove "slatke uspomene detinjstva" i gde mu je živela očeva porodica; T. Popović navodi kako se Domanoviću činilo "da bi se tamo najbolje i najbrže odmorio", ali nije otišao jer je bio "strašno 'zakačamačio' s bratom (rođenim i jedinim) odnosno sa snahom, pa čak i s majkom".

Drukčiji je bio Domanovićev odnos prema gradskoj sredini, i žustrije i žučnije je bilo njegovo reagovanje na društvenopolitičke i moralne izopačenosti vladajućeg poretka u Srbiji. Njegova neurotična netrpeljivost, preosetljivost i agresivnost, — združane posledice bolesti koju je nosio, brojnih čaša vina i nepravde koje je ispijao u neprospavanim noćima i u dnevnim košmarima progonjenog i otpuštanog činovnika, — manifestovale su se u njegovim svakodnevnim međuljudskim konfliktima i na oooben način dolazile do izražaja i u njegovoj satiri. "On je" — karakteriše ga T. Popović — "bio bezobziran naročito prema podlacima, naročito prema elastičnim kičmama". Poznate su mnoge anegdote o Domanovićevim eksplozivnim sukobima sa protivnicima, pa čak i sa dotadašnjim prijateljima: na primer sa Borom Stankovićem, kome je jetko bacio u lice optužbu da za svoje pisanje dobija dvorske dukate; pa sa Stevanom Sremcem; sa samostalskim ministrom, starim drugom, koga će nazvati budalom a njegovu kancelariju jazbinom; čak i sa najbliskijima — sa bratom, majkom i snahom. Dugo se pamtila i pričala njegova psovka na Veselinovićevom opelu u Glogovcu: ni svečana ozbiljnost trenutka nije mogla da ga obuzda da eruptivno ne krikne za umrlim prijateljem i bezobzirno ne iskali gnev na zlu sudbinu, koja je i njega u zasedi čekala. Ukoliko je Domanovićeva bolest više napredovala, utoliko je on postajao sve nervozniji i isključiviji. Ta virulentna potreba da se skreše istina u oči, da se kidiše, prkosi i negira, — poznata je osobina tuberkuloznih, i ona se ispoljavala i u Domanovićevim satirama. U prvoj fazi Domanovićevog satiričkog rada ona je bila usmeravana u pozitivnom pravcu: podržavana političkim programom građanske levice i moralnim kodeksom narodne epike, ustremljivala se na otvorene i prikrivene neprijatelje koji su ugnjetavali ili zavodili narod i na vidljive i nevidljive prepone koje su sputavale razvoj zemlje, dobijala je oplemenjen umetnički izraz — i davala je značajne literarne rezultate. To je period kada je Domanović pisao svoje najčuvenije satire (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Stradija, Mrtvo more). Međutim, i u tim satirama ima izvesnih simptoma koji odaju uznemirenu psihu bolesnog pisca.

To je, pre svega, Domanovićevo osećanje sumora, potištenosti, poentiranje apsurdnih situacija tragičnom notom, koja, nemoćna da osmisli besmisao, pretvara se u bolni krik, vapaj ili uzdah. Takve izlive, koji su skoro jedini lični komentar piščev ili njegovo posredno reagovanje, po pravilu nalazimo u završecima njegovih satira. Tako u epilogu satire Mrtvo more, u kojoj Domanović slika ubajaćenu atmosferu zemlje pritisnute brutalnošću apsolutizma i inertnošću malograđanštine, stoji kratak opis "ustojale, smrdljive vodene mase", koji je prava slika i prilika stanja u čitavoj zemlji, a iza njega je piščev usklik: "Uh, kako se oseća zadah ustojale vode, koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj, da krene nepomičnu trulu masu! — Nigde vetrića ..." Taj uzvik je, nesumnjivo, emotivno reagovanje na društveno mrtvilo, ali mogao ga je napisati i dati mu prenosni smisao samo onaj koji je, u izvesnim trenucima, bukvalno osećao kako se guši i kako mu ponestaje daha. Zato postaje razumljivija ona piščeva težnja u drugim pripovetkama, pa i u ličnom životu, za čistim seoskim vazduhom i svežim zelenilom, gde se prirodnije živi i lakše diše. Drugim rečima, bolesni pisac je spontano našao ekopresiju koja vanredno izražava bolesno stanje čitavog društva. U završetku Vođe, satire koja raskrinkava političko zavođenje masa, daje se tužno porazni bilans povođenja za lažnim autoritetom: "Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zlosutno graktanje. Sunce skrivano oblacima, koji se kotrljaju i jure žurno nekud, dalje, dalje." Ovaj poznojesenji pejzaž, naslikan u štimungu i bojama Vojislava Ilića i Svetolika Rankovića, koliko odražava bezizlaznu situaciju u kojoj su se našle preživele žrtve vođine, toliko izražava i piščevo sumorno raspoloženje. I jedno i drugo upotpunjuju završne rečenice, koje slede iza ovog opisa: "Ona se trojica zagledaše u smrtnom strahu. — Kuda ćemo sad? — procedi jedan grobnim glasom. — Ne znamo!" Treba obratiti pažnju na izraze: "u smrtnom strahu" i grobnim glasom"; njima pisac svesno podvlači potpunu pometenost preživelih mrtvaca koji ne mogu više da nađu put u život, ali odaje i svoj podsvesni strah da i put njega ne vodi u još veći apsurd — u smrt i grob. I inače, oproštajne rečenice većine Domanovićevih satira odzvanjaju tugom. Marko Kraljević, posle bolnog iskustva sa demagoško-parolaškim rodoljubljem i pandurskim mentalitetom svojih zemljaka, podnosi sumoran izveštaj Gospodu: " — I Sulja bi danas među Srbima bio najgori pandur! Svi su ga u tome pretekli! — veli Marko i zaplaka se. — Bog uzdahnu teško i sleže ramenima." Koliko su u toj satiri (Kraljević Marko po drugi put među Srbima) suza Markova a uzdah božji, toliko su piščevi oboje. Slično je i u satiri Razmišljanje jednog običnog srpskog vola: upoređujući sebe i svoj soj sa ljudima i došavši do zaključka da ljudi imaju više sujete no hrabrosti, i da više robuju nego što su slobodni, "vo duboko uzdahnu, i opremi vrat za jaram".


Mi u ovim i sličnim epilozima čujemo mukle tonove piščeve turobnosti koja je morala biti podstaknuta tmurnim društvenopolitičkim pojavama, ali koja je, jednim delom, mogla biti i odjek njegove bolesti ne manifestujući se više kao jetkost, razdraženost i agresivnost, već oscilirajući ka suprotnom raspoloženju. Ono što je kod Vojislava Ilića razlučeno kao osećanje i izraženo u različitim pesmama, satiričnim i elegičnim, u Domanovićevim satirama je jedno pored drugoga, tačnije — jedno iza drugoga. Međutim nama ne pada na pamet da ovakve epiloge proglasimo za manjkavost ovih satira, kao što su to činili neki kritičari. Naprotiv, smatramo da su oni, ovakvi kakvi su, baš doprinosili efektnosti i efikasnosti samih satira jer su lirski bojili racionalnu narativnost teksta i humano vapili protiv jednog u najvećoj meri neracionalno organizovanog sistema, u kome je bilo "mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, kada su se držali govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logike, al' pameti nije bilo, na svakom se koraku govorilo o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: 'Veliki narodni rodoljub'." Ako bi se na jednom tasu terazija nalazile sve negativnosti koje su ogorčavale Domanovića, a na drugom njegova satirička optužba, onda je tek njegova završna suza pretezala drugi tas. Kritika koja je Domanoviću zamerala zbog zastajanja na pola puta u služenju idealima društvenog progresa i zbog neukazivanja na perspektivu, previđala je da misaono-emocionalnu podlogu većine njegovih satira predstavlja baš retrospektiva — polazak od patrijarhalno-epske vizije života koju je Domanović upio u detinjstvu i mladosti, i njegovo bolno konstatovanje sloma tih ideala u sudaru sa sadašnjicom, u kojoj je sve bilo izvrnuto naglavce i kao da se, isplažena jezika, rugalo idealisti. Suprotno legendi o prkosnom megdandžiji koji neustrašivo uleće u okršaje i nadmoćno tuče i pobeđuje neprijatelje, Domanović je mnoge satirične trijumfe gradio na ličnim porazima. Dobar deo Domanovićevih satira može se svesti na ponovno osećanje potpune razočaranosti zbog ublaćenih i popljuvanih ideala. Razočaranje te vrste i u takvoj meri je karakteristično za doživljavanje i reagovanje tuberkuloznih bolesnika, sklonih da proveravaju sve dotadašnje vrednosti u koje su verovali i kojima su se bez pogovora povinovali: to je jedan vid svođenja životnog bilansa pred mogućnošću da smrt podvuče crnu crtu. To razočaranje je utoliko veće što preosetljivi bolesnik lako otkriva mračne strane u društvu i životu, i što propast ranijih ideala doživljuje kao prethodnicu fizičke smrti. Takvo saznanje prate ogorčenost i želja za raskrinkavanjem, — a toga toliko ima u Domanavićevim satirama. Razočaranje je bilo utoliko dublje što Domanovićevi ideali nisu bili knjiške konstrukcije već sastavni deo njegoeog intimnog bića, i što njihovo srozavanje nije pratio postrance već je neposredno doživljavao u sebi i oko sebe kao progonjeni opozicionar, kao otpuštvni činovnik, kao radikal koji napušta stranku zbog oportunizma njenog vođstva i prilazi samostalcima, da se kasnije i od njih udalji smatrajući da i oni gaze načela kad su prestali da se bore i počeli da vladaju. Svemu ovome treba priključiti i formu Domanovićevih satira: to su po pravilu kraće priče, a takve su jer su nastajale u trenucima kada je piščevo stalno nezadovoljstvo, podsticano objektivnim i subjektivnim činiocima, dostizalo kulminaciju: ogorčenje je izoštravalo ironiju i natopljivalo je otrovom sarkazma da bi je učinilo ubojnijom, "povišena temperatura" stvarala je halucinantne slike i likove koji ističu apsurdnost situacije i neodrživost postojećih odnosa, razdraženost je vodila beskompromisnoj osudi; afektivno psihološko stanje u kojima su se rađale određivalo je, dakle, i njihovu dužinu. Izuzetak je samo Stradija, koja upravo potvrđuje ovakvu konstataciju: obimnija nego ostale, ona je i neujudnačenija po vrednosti, sa naizmeničnim satiričkim klimaksima i antiklimaksima, pa je ostala kao nedovršena; pisac za svoju najambicioznije rađenu satiru nije mogao naći odgovarajuću poentu, čak nije bio siguran ni kada i gde treba da stavi završnu tačku.

Domanovićeve satire se obično kvalifikuju kao obračun sa režimom i stanjem u Srbiji, ali to je samo jedan, (vidljivi deo istine o njima; drugi, skriveniji i tragičniji, jeste da su one i piščevo svođenje računa sa samim sobom — sa sopstvenim iluzijama i zanosima. Mahom se ističu društveni efekti njegovih satira a prenebregavaju se afekti koje je on doživljavao pišući ih. Njegova alegorično-satirična pripovetka je kao eksplozivom nabijena bomba, koja je, rasprskavajući se, rušila ono što je on mrzeo, ali je ranjavala i njega jer je pogađala i ono u šta je dotad verovao i što je svojatao i voleo. Osnovni motiv Rankovićevih romana su porušeni ideali, Domanovićevih satira — iznevereni ideali: i dok se prvi pretvaraju u prah i pepeo, i iza njih nastaje potpuni mrak u kome nemoćno zasvetluca Rankovićeva samilost, drugi su zgarišta puna ljutog dima, na kojima Domanović potpaljuje plamen osvete. Osveta je buknula i osvetlila čudovišne likove kao deformisane figure u sfernom ogledalu, posuvraćene moralne pojmove kao u pandemonijumu, košmarske prizore kao u morbidnom snu. Cela Danga je u suštini jedan produženi sarkazam pisca koji je u mladosti bio vaspitavan na viteškim tradicijama a za vreme Aleksandrova apsolutizma na svakom koraku video negaciju tih tradicija — servilnost, karijerizam, gubljenje ljudskog dostojanstva. Otuda u Mrtvome moru, njegovo šibanje malograđana, "srećnih ljudi" što, "krotki kao golubovi", "jedu, piju, dremaju, pomalo nešto posla gledaju". U Stradiji Domanović jasno ukazuje na korene svoga razočaranja i otvoreno kazuje razloge svoga revolta slikajući putnika što traži "zemlju slavnih predaka", koja je "čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću", a nalazi Stradiju, poznatu po "svinjama i budalaštinama", aferama i korupciji, po političkoj sofistici i policijskoj brutalnosti. Ono što je taj putnik osećao u toj kafkijanskoj atmosferi, bila je i Domanovićeva lična drama: "Razbijen ovim čudnim utiscima, ne mogoh cele noći zaspati, i tek pred zoru što me, obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese sai, a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom: — To je tvoja otadžbina! ... Ha, ha, ha, ha! ... — Trgoh se, i grudi zadrhtaše od strašne slutnje, a u ušima odjekuje ono pakosno: Ha, ha, ha, ha!" Satira Vođa je Domanovićeva osveta Radikalnoj stranci i njenom šefu Nikoli Pašiću, koje je i sam dugo sledio i najzad se suočio sa njihovom neprincipijelnošću i demagogijom. Tu osvetu će ponoviti i u Čudnom snu rugajući se taktiziranju "opreznog" Pašića, koji propoveda čekanje "zgodnog momenta" za odlučni obračun sa tiranijom; nije teško prepoznati da je satira ironično kontrastiranje Višnjićeve pesme Početak bune protiv dahija. Iz ove i većine drugih satira izbija piščevo nestrpljenje da se što pre okonča nezdravo stanje u zemlji; to može da se shvati i označi kao revolucionarni žar, ali je, sem toga, još nešto što pokazuje da ni sam pisac nije bio zdrav: jako naglašena i često ispoljavana nervoza, o kojoj govore svi koji su poznavali Domanovića, nesumnjivi je simptom bolesti, i razdražljivost se, u ovom slučaju i inače, manifestuje kao nesvesni pokušaj da se uzroci i krivci za takvo stanje traže van sopstvene ličnosti, u bližoj i daljoj društvenoj sredini, i da se na njima iskaljuje ogorčenje. Vršila se, dakle, psihološka transpozicija i zamena objekata negodovanja, utoliko spontanije što je postojala analogija (ugroženost piščeva života bolešću i ugroženost normalnog života zemlje apsolutizmom) i što su dejstvovali snažni podsticaji koji su piščevu agresivnost usmeravali prema apsolutizmu (skoro ošptenarodna, otvorena ili prikrivena opozicija režimu). Boreći se protiv apsolutizma i svih koji ga podržavaju, Domanović kao da se, istovremeno, suprostavljao i neprijatelju u sebi, bolesti, pa se ishod političkog okršaja za njega, podsvesno, postavljalo kao pitanje života i smrti; zato je onako jetko žigosao kolebljivce i kukavice. Za Domanovića pobediti značilo je isto što i živeti: ta vera održavala ga je u životu i podržavala je njegove satire doprinoseći njihovoj uverljivosti. Sreća je za Domanovića, i za srpsku književnost, što su se njegove subjektivne opsesije objektivno podudarale sa slobodarskim težnjama narodnim i sa progresivnim tendencijama sveukupnog razvoja zemlje; bez takve koincidencije verovatno bismo imali sitnorealističkog pisca i sićušnog satiričara koji je kivan na ceo svet.

Subjektivna podloga ovih satira, dakle, ne izneveruje njihovo objektivno značenje niti umanjuje njihov književni značaj; naprotiv, činila ih je britkijim i prodornijim jer je stvarala groteskne slike i nalazila gorkoironičan izraz da predstavi ono o čemu se novinarskim stilom i političkim rečnikom pisalo i govorilo u opozicijskoj štampi i na stranačkim skupovima, ili se samo šaputalo u četiri oka, ili se neizrečeno nosilo kao mržnja. Kao satiričar Domanović je verovao da se mnoga društvenopolitička zla i moralne posrnulosti mogu prevazići i ispraviti, pa je satiru shvatao, i tako ju je tempirao, kao ubojno oružje u borbi za preobražaj Srbije, koji je za njega značio što i sopstveni preporod. Do majskog prevrata ponašao se kao ratnik koji, i pored trenutaka rezignacije, ne odstupa sa fronta i ravna se sa ostalim pobunjenicima iz građanske levice izvikujući iste parole i lozinke, čak i onda kada je u duhovnom rancu, za se, imao patrijarhalno-narodnjački trebnik. Koliko je osećao potrebu da se bori, toliko je strahovao da ne ostane sam sa sobom i svojim nevoljama.

Drukčije je bilo u drugoj fazi Domanovićeva satiričnog rada. Ukoliko je njegova bolest sve više uzimala maha, utoliko je on gubio daha kao satiričar. U uvodnoj reči u prvom broju satiričnog lista Stradija, koji je uređivao 1904. i 1905. godine, on ironično pobija shvatanje da posle majskog prevrata nema više "materijala" za pisanje satira. "Materijala" je zaista bilo, ali nije bilo snage: umesto ranijih duhovitih i jezgrovitih umetničkih sinteza, davao je napabirčene anegdote; umesto satiričkih strela koje su fijukale i pogađale bez promašaja, sada se luk nemoćno zatezao i strele bile kratkog domašaja. Više nego ranije mrzeo je pandurski mentalitet, "političke šićardžije", "ove kukavice, ove ćiftare, ovaj ološ", "našu besprimernu podlost", ali je te pojave i tipove samo pejorativno imenovao ne uspevajući da svoju negaciju literarno uobliči. Njegovo negodovanje protivu "društvenog, zagušljivog smrada" i "brloga i gliba društva našeg" sve više se pretvaralo u sirove emotivne izlive, u stilu: "Jaoj, ala smo odvratni!" pa čak i u vulgarne grdnje, kao u Našem ženskom svetu. Slomljen, ćudljiv, usamljen i otuđen, Domanović je sve više postajao mizantrop, težak i sebi i drugima, a njegova satirička negacija preobratila se u negativizam — u psihopatološku sklonost da sve poriče i da svemu protivreči. Skoro svuda samo psovka, verbalna ćuška, pljuvanje i grimasa povodom svega i svačega, počev od radničkog pokreta, preko raznih poltronsko-karijerističkih ujdurmi, do ženskog kaćiperstva, i sve je to neuporedivo više bio simptom piščeve psihičke neuravnoteženosti i nagle dekadencije njegovog talenta (u trideset i drugoj godini života!) nego što je slika i kritika nezdravog društvenog stanja. Izgubio je veru u mogućnost da se ljudi i ćudi menjaju, i sve više je sticao uverenje o nepopravljivosti i neiskorenljivosti zla; nije više imao neki stvarni ili bar zamišljeni ideal koji bi mu služio kao orijentacija i merilo za kritiku, pa se, samim tim, i svim tim, njegova satira izrođavala u lično zakeranje i naprasito gunđanje. Za pad Domanovićeva talenta u tome periodu obično se okrivljuje alkoholizam, ali taj razlog nije dovoljno uverljiv jer je Domanović pio i ranije kada je pisao najbolje satire. Ni gubljenje političkog kompasa nije mnogo ubedljiviji argumenat jer je Domanović u naponu stvaralačke snage menjao političke tabore (izdvojio se od radikala i prišao samostalcima) pa to nije bitno menjalo karakter njegovog dela niti je vidno umanjivalo kvaliteg toga dela. Ostaje kao objašnjenje — njegova bolest. Sve kraćeg daha u disanju i sve nervozniji u opštenju, postajao je takav i u pisanju.


Milorad Najdanović

_____________________

1) Jovan Skerlić: Radoje Domanović. Nekrolog. Pisci i knjige, IV, Beograd, 1964, str. 242.
2) Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti, Beograd, 1953, str 385—386.





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973


[postavljeno 03.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2010, 07:15:20 pm »

**

BELEŠKA O PISCU


...Stogodišnjicu rođenja piščevog smo proslavili, a jubilej rođenja srpske satire, kojoj je Radoje Domanović roditelj, imaćemo 1998. Jer 1898. je jedan Herold (pseudonim kojim se Radoje potpisao ispod svoje prve prave satirične priče "Ukidanje strasti") kod nas dotle neviđeno darovito i vešto ismejao izgovore za gušenje građanskih sloboda.

Za samo četiri ili pet godina napisao je još "Dangu", "Vođu", "Stradiju", "Razmišljanja jednog običnog srpskog vola", "Mrtvo more" i ostale svoje najborbenije priče, čija se ogromna vrednost potvrdila u širokom svetu kao i ovde.

Ljuti protivnik kraljevske kuće Obrenovića i birokratskih samoživaca koji su se gnezdili pod dvorskim krovom, Radoje Domanović nije učesnik atentata izvršenog 29. maja 1903. na omrznute kralja i kraljicu. Istorija je ipak zabeležila da ih je on i pre toga događaja dokrajčio eksplozijama smeha.

U prvom broju svog lista "Stradija", krštenom po tada već široko poznatoj satiričnoj priči, Domanović je, obraćajući se čitalačkoj publici, rekao:

" — Šta ćeš sad da pišeš? — pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno i podrugljivo. — Nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili."

Teorijski, on je tu dobro razjasnio šta za satiričara znači trenutak kad i sam postane učesnik vlasti. U praksi nije se toliko dobro snašao. Ipak je i iz tog Radojevog perioda posle 1903. ostalo nadahnutih satiričnih stranica o razmimoilaženju reči i dela kod takozvanih novih ljudi.

Na žalost, život Radoja Domanovića se skončao baš kad se moglo očekivati da počne razdoblje njegovog značajnijeg stvaranja. Ogromna je šteta za naše vreme što nije stigao da ostavi satiru u kojoj bi snažno, oštrim perom, umetnički razvio svoju lucidnu opasku zabeleženu 1906: "Kao što ima ljudi kojima je zanat da žive od udvaranja kruni, isto tako ima ljudi kojima je zanat udvaranje Demokratiji." Samo, ne budimo nezahvalni. I sa onim što je dotle stvorio kazao je mnogo ne samo svome nego i našem i ko zna sve kome budućem vremenu.


LJ. M.




Radoje Domanović
STRADIJA ITD.
Uređuje Urednički odbor
BIGZ


[postavljeno 03.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #7 poslato: Decembar 21, 2010, 07:16:13 pm »

*

RADOJE DOMANOVIĆ

100 GODINA OD SMRTI! (1873 — 1908)

Na prvi pogled život Radoja Domanovića izgleda prilično jednolik, monoton, bez krupnih događaja i snažnih preokreta. Međutim, površan pogled vara i ako se malo dublje prodre u tokove života ovog našeg satiričara, naći ce se dosta prelomnih trenutaka: mnogo prkosa i onda kad taj prkos donosi patnju, bedu, sirotovanje da bi se očuvalo ljudsko dostojanstvo.
 
Poreklom Šumadinac, a po očevoj porodičnoj lozi starinom i Hercegovac, Radoje Domanović je rođen u Ovsištu 1873. godine, ali je svoje detinjstvo proveo u selu Jarušicama, gde se već preko sto pedeset godina nalazi rasadište i kolevka porodice Domanovića.

Po majci iz značajne ustaničke porodice Cukića, Radoje Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Tako su porodična i lokalna sredina formirali u budućem piscu društveni ideal koji će on naći u savremenom životu. Posle osnovnog školovanja u selu, Domanović je učio gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela.
 
Završivši Veliku školu, Domanović je postao profesor srpskog jezika i službovao u Pirotu, Vranju i Leskovcu. Njegovo profesorsko službovanje trajalo je svega tri i po godine, a posle toga je došlo do otpuštanja iz državne službe zbog istupanja protiv vlade na kongresu profesorskog društva. Otpušten iz službe, Domanović prelazi u Beograd, gde živi teško od novinarskog i književnog rada. Bilo je to početkom jeseni 1898. godine.Tada pada i početak njegovog satiričarskog rada. Živeći u oskudici, stanujući u suterenskim prostorijama negde u Lominoj ulici, nezavistan od vlasti i vlastodržaca, ovaj naš satiričar obara se sada na najteže rane tadašnjeg društva i svojom satirom ruši autoritet i snagu despotske vlasti. Pet i po godina traje taj period satiričarskog stvaranja Radoja Domanovića, sve do obaranja poslednjeg Obrenovića i zatiranja ove dinastije 29. maja 1903. Stiče se utisak kao da je Domanović svu svoju umetničku snagu istrošio u tih pet i po godina, kao da je izgorela u njemu unutrašnja vatra kojom je bila kaljena njegova satira. Posle toga, naime, Domanović prestaje da stvara prava umetnička dela.

Novi režim ga šalje kao svog stipendistu u Minhen. Međutim, boravak u jednoj razvijenoj sredini nije predstavljao za njega inspiraciju i podsticaj za nova književna stvaranja. Njegov stvaralački temperament bio je čvrsto vezan za jednu fazu zahuktale borbe protiv tiranije.

Zato je, može se reći, propao njegov pokušaj sa izdavanjem lista "Stradija" i ostala nedovršena neka njegova dela posle 1903. godine nije dao ni jedno značajno književno delo.

Posle pet godina živi u senci svog ranijeg rada, nezadovoljan promenom koja je nastala smenom dinastije u Srbiji 1903. Umire u avgustu 1908. potisnut u stranu i nedovoljno priznat.

Ako, dakle, u Domanovićevom životnom putu nema mnogo spektakularnih spoljašnjih događaja, ima zato mnogo intezivnog unutrašnjeg doživljavanja i izgaranja, koji imponuje i ostaje kao svetao primer.

Radoje Domanović je na našu nesreću, još uvek, najangažovaniji satiričar...—

 
Slobodan Žikić | ŽIKIŠON
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #8 poslato: Decembar 21, 2010, 07:17:19 pm »

*

LAKO SATIRIČNO PERO
Narod i kult vođe





Domanović se, prikazavši ružno lice Srbije, izborio za lepo. Kroz sliku krize društva dao je njegov moralni, politički i ekonomski pad koji generiše lične i kolektivne traume. Tako vladar — vođa koji je izabran nije slika smelog, odgovornog i sposobnog predvodnika sa vizijom. Nameće se piščev stav o tome da narod bira vođu prema sebi i u skladu s tim izborom tako i prolazi. Za stvaranje kulta vođe pisac ne okrivljuje vođu već narod

Zbornik radova Lako pero Radoja Domanovića štampan je povodom stogodišnjice smrti našeg znamenitog satiričara. Priređivač ove svojevrsne antologije radova o Radoju Domanoviću jeste profesor dr Mališa Stanojević, a izdavač "Koraci" iz Kragujevca.

U ovom zborniku se pojedinačnim studijama 23 autora ukazuje na paralelizme tema i ideja Domanovićevog stvaralaštva i drugih pisaca i na dela nastala na tragu domanićevskog duha reči — naročito satire i aforizama.

Ti radovi otvaraju mnoga pitanja o savremenosti satiričnog pripovedanja i o odražavanju na savremena događanja. Ukazuje se na vrednosti koje su ostale do danas neizmenjene — političke, sociološke i kulturološke pojave u srpskom društvu — što, naravno, upućuje na ponovno čitanje Dange, Vođe, Stradije...

Zato što je kompleksna, Domanovićeva satira sobom nosi niz suprotnosti. U znatoj meri ona je odraz javnog mišljenja u Srbiji, a s druge strane, oštra kritika tog prosečnog, malograđanskog duha i društva. Svojim delom pisac je zahvatio najaktuelnija društvenopolitička pitanja svoje epohe — koja, nažalost, mnogo liči na sadašnju jadnu i žalosnu — dajući sliku vlasti i povlašćenih i osuđujući nakaradnost vladanja, bahatost i neodgovornost vlastodržaca.

Nastala kao ogorčeni revolt patriote zbog položaja čoveka u društvu i podlosti vladajućih, njegova satira je društvenu svest i to doba bolje ocenila i ocrnila nego tadašnja štampa i opozicija vladajućem režimu. Po Domanoviću, za to su najviše krivi vlastodršci, pa za njima "vajna inteligencija", ali i običan narod — "čak i ljuti nevoljnici koji su se u bedi rodili i u bedi će umreti". Zbog toga što su isuviše pokorni ministrima, činovnicima i njihovim luckastim ženama pomodarkama i pokondirenim tikvama.

U stvari, Domanović se, prikazavši ružno lice Srbije, izborio za lepo.

Kroz sliku krize društva dao je njegov moralni, politički i ekonomski pad koji generiše lične i kolektivne traume. Tako vladar — vođa koji je izabran nije slika smelog, odgovornog i sposobnog predvodnika sa vizijom. Nameće se piščev stav o tome da narod bira vođu prema sebi i u skladu s tim izborom tako i prolazi. Za stvaranje kulta vođe pisac ne okrivljuje vođu već narod. Time satira i dobija svoju pravu težinu i značenje. Domanovićev vođa je nalik starozavetnoj priči o suši, potopu i prelasku jevrejskog naroda iz Egipta u obećanu zemlju, ali ovde srpski narod slušajući i uvažavajući svog slepog vođu ide u svoj sunovrat.

Začuđujuća je sličnost tema i događaja sa našim sadašnjim trenutkom. Kao da je pisac opisao događaje i pojave, srpsko društvo, s kraja 20. i s početka 21. veka, a ne sto godina ranije.

Baveći se Stradijom, Mališa Stanojević kaže da je profil satirično-humorističkog lista u domanićevskom duhu ostao do danas na izuzetnom mestu u istoriji srpske štampe. U ovom književnom listu Domanović je ponovio duhovitu satiru političkog života, sa izvesnim pomakom ka većoj upotrebi grotesknog nego što je to činio u ranijem stvaralaštvu.

Aludirajući na savremenu Srbiju, Ratko Marković Riđanin u tekstu o Domanoviću kaže: "Savremena Stradija ima veliku inicijativu, rešena je da postrada za Stradiju. Zato u svakoj partiji raste partija. U redu red. U pravu pravo na pravo. U narodu narodi. U jeziku jezici. U državi države, mada su granice odavno bez granica... Stradija se ne bi zvala Stradija da istina iz nje nije izbegla. A mi?" — pita se na kraju Marković.

Ovaj zbornik je zgodna prilika da se podsetimo na Radoja Domanovića i njegovo književno delo. Da ponovo pročitamo njegove pripovetke i proverimo sebe i svoju svekoliku istoriju, da se pogledamo u ogledalu i ocenimo ko smo i gde smo. Da razuverimo one koji smatraju da Domanović nije veliki pisac — mi ni pre njega ni posle njega boljeg i većeg satiričara nismo imali niti imamo. Ali on je prećutkivan i osporavan valjda zato što su se oni koji je trebalo da nam ga preporuče najčešće prepoznavali u njegovim delima.

U prvom delu Zbornika štampani su tekstovi koje su o Domanoviću pisali Bogdan Popović 1902, Jovan Skerlić 1908, Dimitrije Vučenov 1959, Vojislav Đurić 1966. i Milovan Vitezović 1973. godine. Ti radovi čine hroniku književnoteorijskih studija koje su pratile i vrednovale Domanovićev književni rad.

Poduži tekst Bogdana Popovića i nekrolog Jovana Skerlića svedoče o životu i delu pisca. Dimitrije Vučenov u svojoj doktorskoj disertaciji najobimnije je i do detalja proučio život, doba i genezu Domanovićevog dela. Tekst Vojislava Đurića o delu ovog zavičajnog pisca jeste tema pristupne besede autora prilikom prijema u članstvo SANU. Povodom stogodišnjice rođenja (1973), na Kalemegdanu je podignut spomenik Domanoviću, koji je izvajao Nebojša Mitrić, a Milovan Vitezović napisao je nadahnuti tekst o čudesnom duhu Radoja Domanovića.

U Zbornik je uvršćeno i nekoliko crteža Jugoslava Vlahovića na temu "Stradija danas" sa motivima koje je Domanović ocrtao u svojim pripovetkama i učinio ih univerzalnim. Ovi crteži dele Zbornik na tekstove napisane ranije i one napisane 2008. godine. Uz tekst Slobodana Lazarevića data je fotografija poznate slike Orator Vladimira Veličkovića.

Radovi u ovom izboru tekstova o Domanoviću najbolje potvrđuju njegovu vrednost i značaj jer se ovde otvaraju mnoga pitanja o savremenosti satiričnog pripovedanja i o refleksiji na savremena događanja, kako nam sugeriše Mališa Stanojević.

Novog Domanovića nemamo, iako bi on danas imao mnogo više materijala i posla.


Gradimir Aničić | 28.06.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #9 poslato: Decembar 21, 2010, 07:20:09 pm »

*

RADOJE DOMANOVIĆ — ZAUVEK MEĐU SRBIMA I DEO


BESEDE O STVARNOSTI SRBIJE

Vek je prošao od smrti Radoja Domanovića (1908—2008). Mudri Ivo Andrić je pisao da je za svakog pisca od presudnog značaja šta će reći peta generacija od pojave njegovog dela. Pet generacija je prošlo, a Danga (1900), Vođa (1901), Stradija i Mrtvo more, Razmišljanja jednog običnog srpskog vola (1902) i druge satire — pokazuju da je on kao satiričar, po zahvatu i dubini slike srpskog društva, političkih i nacionalnih osobina, i još po mnogo čemu, bez premca u srpskoj književnosti.

Retorika i poetika ironije najvećeg srpskog satiričara zasnivaju se na svesti o doživljavanju propadanja srpske patrijarhalne i građanske kulture i „svesti o raspadu epske slike sveta“, odnosno i saznanju da je nemoguća obnova tradicije.

Ta je perspektiva iz koje je sagledano srpsko društvo mnogo složenija nego što na prvi pogled izgleda. Jer, u Domanovićevoj retorici, u suštini, istovremeno metafora funkcioniše kao stvarnost i stvarnost funkcioniše kao metafora. Ona svojom logikom "teži da tumači iskustvo stvarnih događaja preko njihovih društveno-političkih, verskih ili prirodnih homologa".


TIPSKI SRBIJANAC

Danas je zato bitno prisetiti se ko je bio Radoje Domanović, dete Šumadije, "tipski Srbijanac", sa svim vrlinama i manama koje taj tip ima?

Jovan Skerlić, otac moderne istorije srpske književnosti, hroničar srpske štampe i kulture, piše 1911. godine kako su vrline tipičnog Srbijanca:

Srčana i buntovna rasa nastala revolucionarnom selekcijom, i, još — živa, slobodoljubiva, ponosita, žedna nezavisnosti, sposobna za velika pregnuća u časovima nadahnuća.

Seljak srpski je bistar i darovit, čudovišno inteligentan, i otuda u srbijanskoj književnosti širine, liberalizma u idejama i toliko razumnog kriticizma i plodne trezvenosti.

U ovoj antropološkoj karakterologiji vidimo i pretpostavke za vrednosti ličnosti Radoja Domanovića, čija je "geneza", pokazaćemo, u još nekim činjenicama iz piščeve biografije. Jednu je sam okarakterisao, po sećanju Svetozara Ćorovića, ovako:

"Dosta ima miroljubivih pripovedača, a ja nisam ni malo miroljubiv. Imam oštre zube, pa volim da ugrizem. A ko nasrne na mene, prosto mu bilo. Neka grize koliko hoće. Ne bojim se da će mi pocepati nove pantalone".

Iskaz upućuje na genezu satire, okolnosti koje formiraju karakter i siromaštvo, u kojem je živeo i umro, kao jednu od okolnosti ili činilaca karaktera.

A koje su, u Skerlićevoj analizi, mane srbijanskog tipa?

Potomci hajduka i uskoka imaju svu nedisciplinovanost, nesocijalnost, neizglađenu divljinu, osatke kada je svaka porodica imala svoj krov, a svaki čovek sam branio svoju glavu. Otuda puno ličnih vrlina i sposobnosti za individualnu samoodbranu, ali nema onog višeg socijalnog osećanja stvaralačke snage, sposobnosti za sistematski i istrajan rad.

Rušilačko i anarhističko u srbijanskom karakteru pokazuje se u divljoj političkoj borbi, u mrskoj zlobi i zavisti, u onoj svirepoj mržnji gorih na bolje, koja se odvratno pokazuje u žalosnoj žutoj štampi beogradskoj.

Srbijanac živi od danas do sutra, vodi politiku "dan i komad", nije u stanju da izdrži napor, često malaksava kao što se brzo oduševljava i lako klone kao što brzo plane.

Poznato je da se nacionalni karakter ne meri kao visina ili težina, već je presek zajedničkih osobina ljudi koji žive u jednoj kulturi, imaju istu tradiciju, vaspitanje, pa samim tim i zajedničke osobine. Domanović je tačno uočio i izrazio taj presek. Pozitivne osobine Srba su, po Žarku Trebješaninu:

"Čast, junaštvo, sposobnost imaginacije, osećaj solidarnosti, međusobno pomaganje, patriotizam" — i to se sve lako prepoznaje u Domanovićevoj ličnosti i delu.

Negativne osobine su brojnije i u nizu dominanantne:

"Sujeta, inat, narcizam, sklonost nasilju, anarhičnost i nedostatak strpljenja i istrajnosti. Srbi, kao i Rusi, ponekad imaju jako dobre ideje, ali nemaju strpljenja da ih ostvare".

Jasno je, dakle, gotovo da i nema ni jedne od ovih negativnih osobina koju Domanović, takođe, nije prepoznao i žigosao, i to ga čini večito bitnim za našu književnost i kulturu, odnosno zauvek prisutnim među Srbima.


ŠTA BI REKAO DOMANOVIĆ

Vek od smrti najvećeg satiričara povod je i razlog da se ne samo iznova upoznamo sa njegovom slikom srpske duše i naroda, već i da iz reaktuelizovanih ideja i slika pročitamo tako jasnu i toliko neophodnu mudrost kao poruku i pouku. Jer, informacija i poruka jesu osnovni sadržaji komuniciranja. U njima se nalaze vest i obaveštenje, novost i podatak. Informacija se u svesti preobražava u poruku ili ljudsko saznanje koje se formuliše porukom. Nalazeći Domanovića zauvek među Srbima, mi zapravo tumačimo takvu poruku.

Taj srpski tip i karakter, koji, na primer, od dva zla bira uvek oba, koji je na nacionalnu kapu upisao četiri S kao lozinku : "Samo sloga Srbina spasava", ali je istovremeno čita i kao "Srbin Srbina sekirom seče", pri čemu se ne zna koja je prva nastala — duh je koji se poziva na slogu i dogovore, političko nacionalno i državno jedinstvo, ali ih nikada ne ostvaruje u političkoj praksi!?

On je progonjen kompleksom i narcizmom malih razlika, kako bi potvrdio svoj identitet.

On se traži ili kroz krvave ratove, što potvrđuje srpska istorija, ili kroz satiru, što potvrđuje Domanovićeva slika Srbije, punovažna od osnivanja države, u njegovo vreme i danas.

U tom smislu suštinu otkriva jedan aforizam Vesne Dinčić. Slikajući vreme u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine, ona kaže: "Konačno smo dobili novu vlast. Biće pravo osveženje za satiru". Aforizam je odgovor na naše ishodišno pitanje kako i zašto čujemo i danas uzdah kao potrebu: "E, gde je Domanović da ovo prikaže?" odnosno zašto mislimo da je zauvek među Srbima..

Razložno je to tvrditi, jer Domanovićevo delo u svim segmentima pokazuje da su upravo te mane bile njegove najveće teme. Zato se danas, kada se ljudi sreću sa istim manama srpskog društva i države, redovno i uvek obnavlja ta potreba da ga traže kao onoga ko je spoznao zlo koje traje.

Želimo da odgovorimo na pitanje: kako besedi "tipski Srbijanac", još u đačkim krugovima "poznat kao čovek koji lepo i zanimljivo ume da priča", originalne i retke "oštrine i jačine"?

Retoričku sposobnost Domanovića kao osnovu alegorijsko-satiričnih priča u kojima je ona samorazumevajuće stanovište (od koje polazimo), osvetljavamo fokusirajući se na njegove manifeste, počasne i posmrtne govore. Oni su primeri nužani dokazi Domanovićeve retoričke pozicije i sposobnosti, iako je sam bio "protiv dugih i dosadnih govora"  i nije često držao govore. Govor na pogrebu Janka Veselinovića pokazuje kako je iz Domanovića "probilo ogorčenje na boga i ljude", jer je "optužio nebo i zemlju zbog nepravde prema čoveku", a poslednji nastup pred javnošću bio je govor na Glišićevom večeru u Narodnom pozorištu u Beogradu u martu 1908. godine

Međutim, njegova dela i novinski tekstovi, u suštini, uvek deluju kao govori, dakle, iz perspektive besedničke kritike slike sveta i stvarnosti Srbije.

Proces fabuliranja i sam čin govora Domanović zasniva, osim na spontanosti, na ideji da događaji o kojima besedi, naivno i jednostavno, iz perspektive ličnih osećanja i opštih interesa, nemaju direktnu vezu s predmetom koji osvetljava. Retoričkim modelom govora tako sučeljava legendu i prošlost sa stvarnošću, srpsko srednjovekovno, kao minulo vreme, u svesti što živi kao pozlata, sa svojim vremenom, koje srpskom društvu i državi ne otvara vidike.

Iz "nalaza" kao slike trenutnog stanja, procesom frakcije, on označava ljudsko kao karakter i društveno kao praksu i ponašanje, dakle, ono što nije lokalno i trenutno, već konstantna ne/vrednosti, i tako se približava tipu koji je na drugom polu magnetne igle, odnosno naspram komičnih karaktera. Taj je govor, s jedne strane, realističan do banalnosti, i Domanović apostrofira upravo taj njegov vid, i, s druge strane, fantastičan, i Domanović, takođe, to apostrofira usklično. Inače, njegovo savremeno doba — to je Beograd sa 60-tak hiljada stanovnika, i ta činjenica je prvi istorijski i sociološki okvir koji omogućuje da sagledavamo u Domanovićevoj besedi sliku Srbije.

On je doveo Kraljevića Marka po drugi put među Srbe u istoimenoj satiri, a vraćao je i Hajduk Stanka, literarnog junaka, Svetog Savu i kralja Aleksandra, i tako pokazao, zapravo, kako je sam ostao zauvek među Srbima i svima koji razumeju duh i domete njegove satire i imaju potrebu da razumeju trajno i aktuelno u njegovom radu, vizijama ličnosti koja je i sama nosila vrednosti borca spremnog na žrtvu. Uostalom, umro je u 35. godini života, što se ima razumeti doslovno kao sagorevanje nesvakidašnjeg duha i pojave u našoj književnoj i društveno-političkoj istoriji, kulturi i novinarstvu.

Lepota govora nastaje istovremeno u predstavljanju auditorijumu te dve paralelne predstave u njihovom ukrštanju. Satiričar od talenta, ali i bez veće književne kulture, u ukrštanju iskazuje se kao dobar besednik. Ukrštajući minulo zlatno doba duhom romantičara, za što je indikativan stil Đure Jakšića, na primer, sa surovom stvarnošću, duhom realiste, on se ispoljava kao besednik patrijarhalnog društva, njegovog heroizma i svesti — u kojima nalazi etičku osnovu svoga govora, uvek nužnu besedniku.


Autor: prof. Dr Miloš Đorđević | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #10 poslato: Decembar 21, 2010, 07:25:10 pm »

*

RADOJE DOMANOVIĆ — ZAUVEK MEĐU SRBIMA II DEO


KO SU DOMANOVIĆEVI SRBI

Radoje Domanović je bio neustrašiv, neumoran, nesavitljiv. Živeo je za istinu koja se može pretvoriti u činjenicu. Bio je zato "moralni kritičar političkog i društvenog stanja u Srbiji". Kao uvređeni rodoljub, uvek je na strani pravde, poniženih i uvređenih, a protiv duha podaništva, kmetova, pandura, duha Stradije, "mrtvog mora" i "kradije". Tako je dijagnosticirao Bogdan Popović još 1902. godine, u pretposlednjoj godini apsolutističke vladavine Aleksandra Obrenovića, uoči majskog prevrata i kraja dinastije Obrenovića.

Satira Stradija je simbol osude tog doba za sva vremena, i u njoj se Domanović javlja kao narodna savest, svest na straži slobode i živa umetnička svest, koju afirmiše svojim umetničkim udarom protiv dinastije, odnosno ne/vrednosti države i naroda. U njoj ima "mnogo slobodoumnih zakona a ni malo slobode", tada su se držali govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao. Ona se može složiti kao zbir poslanica: "Cela zemlja bila (je) prepuna moralnih poruka, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logike, al pameti nije bilo, na svakom se koraku govorilo o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu veliki narodni rodoljub".

Ako nije teško prepoznati tajkune umesto zelenaša danas, kupovinu statusa u vlasti kao i nekada, prikazanu u televizijskim serijama "Bela lađa" i "Stižu dolari", onda je lako prepoznati kako su Domanovićeva umetnost i satira najavljivali "praskozorje pobede demokratije" i kako je i zašto Stradija morala da se vrati "Srbiji koja nailazi", kako je pisao Đorđe Jovanović još 1959. godine, sagledavajući saglasnost Domanovićeve slike Srbije u Stradiji i svoje doba. Tom zapažanju nema šta dodati ni danas nijedan kritički istorijski duh u srpskoj kulturi, ili politici, ili celini društvene prakse.


KRITIKOM DO SLOBODE

Šta je, prema tome, to besedio i besedom "hteo da kaže" veliki satiričar i realista srpske stvarnosti kao presek slika srpskih neprilika? On nije hteo samo da nasmeje, već i da ismeje. Degradirao je sve velike teme svojom satirom, s ciljem da promeni srpsko društvo. Bio je ona kritička svest koja osvaja slobodu — jednu jedinu, jednom zauvek. Ključno pitanje je, dakle, ko su Domanovićevi Srbi?

Voleti svoj narod kulitivisano, diskretno, dubokom ljubavlju, želeti da njegova bogatstva budu uvećana, vrline neosporene a vrednosti trajne — to, sa stanovišta zrele satire (objašnjava njenu suštinu Miroslav Egerić), znači moći videti i smeti i umeti izraziti ono što u narodu onemogućuje umnožavanje bogatstva, što čini prepreke za rast i množenje vrednosti. Suštinu stvari u satiričnom pojmovnom obliku saopštio je pesnik Aleksandar Blok porukom: "Ne slušajte naš smeh, slušajte naš bol koji je iza njega".

I zaista, iza svake činjenice, iza svake slike, iza svakog stilskog primera u umetnosti i iza novinskog članka, komentara, anegdote, kozerije i činjenice Domanovićeve stajali su bol i nesreća. On je pisao, pokazaćemo na više primera, potvrđujući aktuelnost njegovog modela govora i slike i borbe, kao da se smejao od gneva i ismejavao iz muke.

Sjajna prošlost je laž, jer potomci nisu u stanju da iznesu dostojanstveno njene moralne, nacionalne, socijalne naloge — jedna je od besmrtnih Domanovićevih poruka danas.  

Potomci Marka Kraljevića, Miloša Obrenovića, Karađorđa, Hajduk-Veljka... su oni koji se ponose na žigove koje primaju i nose; odlaze na poklonstvo kralju Aleksandru Obrenoviću i čestitaju mu oporavak od operacije žulja; čestitaju ti "ljudići" kralju na uredbi o ukidanju strasti. To su potomci koji misle kako da ne misle, a da stalno napreduju u državnoj službi!

Svoje radikalsko razočaranje posle majskog prevrata Domanović neće skrivati. Pre je išao "sam širokim putem, išao sam praznim drumom na kome smo se", kaže, "nas nekolicina sretali. A danas? Danas je drugo, danas je na taj drum povrvila masa poltrona, masa šićardžija (R. D.). I oni viču, oni se deru, oni su sada prvi. Joj, kako je strašno gledati, gledati nitkova kako se šepuri, gledati odreda, i biti tih, miran, čak raspoložen. Meni je teško, ja osećam strahotu u duši".


PREDAČKIM DUHOM PROTIV PESIMIZMA

U Domanovićevoj Stradiji ne trpe školovane ljude, prosveta spada "u nepredviđene izdatke", poslanik postaje onaj "koga policija hoće", skupština i poslanici rade "samo ono što hoće vlada". To je zemlja u kojoj je "ustav bez ustavnosti", narod "ne upotrebljava slobode"; zemlja u kojoj se ne zna koji zakoni važe, a koji ne važe. U njoj niko nije na svom mestu, a svako je na pogrešnom: ministar vojni sastavlja molitve, ministar pravde "proučava škole za gluvonemu decu". U Narodnoj skupštini su podeljene uloge: jedni govore za, drugi ima da ćute, a treći da se prave opozicija. Jednom rečju, u Stradiji se donosi mera "da narod spase od naroda".

Objektivnom stanju, pesimizmu što ga širi Stradija, srpski tip u Domanoviću suprotstavio je duh predaka, kadrih "stići i uteći i na strašnom mestu postojati", kako peva epski pevač, i onih predaka koji "umirahu ćutke na strašnome kolju", kako je pevao pesnik moderne refleksije kod Srba, Milan Rakić (onaj koji je, kao konzul u Prištini, i primerom svedočio borbu za Kosovo i otadžbinu).

On, ipak, veruje da se može odoleti iskušenjima mrtvog mora i stradijskog duha i pobediti zakržljalo i zaostalo - onaj državni upravni aparat koji proklamuje načelo da: niko ne radi ništa, da niko ne plaća porez i da se "kazni svaki onaj koji misli o državnim poslovima". Ideju da se ni o čemu "ne sme misliti bez naročitog dopuštanja policijskog, jer mišljenje narušava sreću", a "na prvom mestu policija ne sme apsolutno ništa misliti", kako je ustanovio Domanovićev idealni politički program, žigoše političko stanje Srbiji u kojem se ukidaju strasti i nepotrebne stvari, i po kome bi "ko ujedini veliko Srpstvo, smesta u znak narodnog priznanja i ljubavi bio uhapšen".

On oseća patriotski gnev koji ima "izvorište u stidu", i to mu dariva ustanička tradicija Šumadije; deluje politički, i to crpe iz Samostalne radikalne stranke čiji je bio član; ponaša se u skladu sa duhom beogradske boemije, i ona mu je izoštrila invenciju i nudila primere za satiru nađene u istoriji i svakodnevnici.

Takav duh Domanovićev napustio je realističku seosku pripovetku u kojoj nije ništa novo dao, niti je mogao naći sebe, i okrenuo se istraživanju socijalnog i političkog života u Srbiji, koja mu se prikazala kao Stradija, u čemu je postao jedinstven i neponovljiv uzor vrednosti i radinosti, a ne uzor lenjosti, o kojoj je pisao u istoimenom tekstu.


POREKLO I RODOSLOV

U neobjavljenom rukopisu Poreklo i rodoslov familije Domanović iz Gornje Jarušice, Milinka Domanovića, Radojevog unuka, koji obuhvata vreme "od prvog doseljenika na ove prostore 1787—2007. godine" čitamo činjenice:
Domanovićevi preci su "iz sela Domanovića iz Hercegovine na sedmom kilometru od Čapljine prema Mostaru". Po popisu iz 1991. godine, ovo selo imalo je 1268 stanovnika.

Od četiri brata Timotijevića, jedan se naselio u Adranima kod Kraljeva, drugi u Studenici kod Čačka, treći u Bošnjanu kod Rače Kragujevačke a četvrti, Vučić Timotijević (1765—1830), u Gornjim Jarušicama. Novo prezime uzeli su po selu porekla i slave Svete Vrače.

Radojev pradeda Vučić imao je četiri sina: Milića, Milana, Petra i Radojka, i kći Milicu.

Milić, Radojev deda, imao je pet sinova: Dimitrija, Miloša (Radojevog oca), Aleksandra, Pavla i Iliju.

Miloš je sa Persidom, ćerkom Pavla Cukića, Karađorđevog vojvode i kuma, izrodio Mariju (koja umire po rođenju) i Radoja (blizanci), i Čedomira.

Radoje sa Natalijom ima Dragišu (umire u drugoj godini), Zorana, koji je ostao bez poroda, i Danicu, udatu za austrijskog grofa, koji je živeo u Engleskoj, i o kojoj se ništa ne zna.

Autor: prof. Dr Miloš Đorđević | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #11 poslato: Decembar 21, 2010, 07:28:03 pm »

*

RADOJE DOMANOVIĆ — ZAUVEK MEĐU SRBIMA III DEO


BIČ DOMANOVIĆEVE SATIRE KAO VEČNO UPOZORENJE

Kakvu je sliku Srbije, i u kojim listovima, izvan satiričnih pripovedaka i satira još dao satiričar, pamfletista, polemičar, pismopisac, pisac anegdota, kozerija, feljtona, "isternica" iz službe, "pogorelac" i novinar po nevolji Radoje Domanović? Kakva-takva, već formirana kao činilac u javnom mnjenju, štampa je privukla borbeni duh Domanovića, i on će, u brojnim listovima, svojim pamfletima, polemikama, anegdotama i formama između publicistike i literature u tome naći sebe.

Ono najvrednije u njegovom delu, stvorenom za jednu deceniju, u satiri i ostalim žanrovima ima opštije značenje i "prelazi granice i okvir vremena" svoga — ima opštu vrednost. Sarađivao je od 1898. godine u Gedži i Dnevnom listu (anonimno), gde su glavnu reč vodili Jovan Skerlić i Milan Grol, u Odjeku, u rubrici "Uzgrednice", naročito od oktobra 1902. do marta 1903. godine, kada ulazi u novinarstvo u punom smislu. Jer, poznato je da je od majskog prevrata štampa na udaru cenzure, a novinari su hapšeni. U novinskim tekstovima zato je više satire i kozerija i zato su i književni radovi dobijali političku boju i karakter žurnalistike.

Nikada više književnika nije bilo u novinama, i to opozicionim, kao tada, od Jovana Skerlića i Jaše Prodanovića do Domanovića, i oni su, pola slikajući Srbiju kakva jeste, pola izmišljajući, upropastili kralja Aleksandra, kao što je Zmaj upropastio kneza Mihaila, ispravno uočavaju istoričari književnosti. Oni su od Srbije napravili Stradiju a od kralja karikaturu i ludog vladaoca.

U Odjeku, glasilu radikala, naročito od 1902. godine, kada je ponovo zabranjen, gde je pisao rubriku Uzgrednice, u Zvezdi, Srpskom književnom glasniku — svugde i uvek Domanović piše sa pozicije otpora. On uvek uzima najveće teme i udara u Vladu, ministre, policiju i Dvor. Tako i tada izrasta kao veliki pamfletista i borac bez mane i straha.


O SRPSKOM POLITIČKOM BIĆU

Na njegovom udaru su Đorđe Nikolić, lekar koji postaje ministar privrede, Velimir Velja Todorović, ministar policije, Milovan Pavlović, ministar vojni ili "gutač ustava", kakvog ga je prikazao, Dimitrije Cincar-Marković, ministar general, predsednik Vlade, da pobrojimo samo neke.

Koristeći se Olendorfovom metodom učenja stranih jezika, po kojoj od poznatih reči učenici grade sve moguće rečenice, u jednoj Uzgrednici dao je ovakvu sliku Cincar-Markovićeve đeneralske vlade iz 1902. godine:

— Imate li vi Srbi jednu dobru vladu?
— Ne, mi Srbi nemamo jednu dobru vladu, ali g. Cincar-Marković ima jednu čizmu.
— Imate li slobodu zbora i dogovora?
— Ne, mi nemamo slobodu zbora i dogovora, ali g. Velja Todorović ima žandare.
— Je li ovo jedna klupa?
— Ne, to nije jedna klupa, to je jedan ministar prosvete.
— Je li naša strina rado jede kiseo kupus?
— Naša strina ne jede kiseo kupus, ali naša vlada piše smešne programe.
— Ima li u državnoj blagajnici novca?
— Ne, u državnoj blagajnici nema novca, ali ministar finansija rado čita slovensku gramatiku.

Domanovićev duh, van sumnje, govori nam o zaboravljenim ljudima, ali svedoči o srpskom političkom biću, koje vidimo i u aktuelnoj srpskoj vladi u kojoj ministri ne govore o svom resoru, mrze jedni druge, menjaju fotelje kao lekari opšte prakse, kako neko i sam od njih primećuje. Domanovićev duh potvrđuje neshvatljivo ponašanje ministara koji kao državnici jedni o drugima govore sve najcrnje: da su izdajnici, da su lopovi, da su separatisti, zaboravljajući da to nije državnički, a još manje primer narodu.

Udarao je on i po režimskoj štampi. Dvorski listovi bili su: Sloga, Kolo, Male novine, Večernje novosti, Savremenik, Dvadeseti vek. Prozivao je i novinare i njihove urednike: Peru Todorovića, Jovu Adamovića, Andru Gavrilovića, Dragomira Brzaka i druge. Ta borba je izgledala kao u kvizu "Sam protiv svih". Domanović je u njoj delovao kao institucija i izlog nacionalne savesti i morala. 


OD STRADIJE DO NOVOG POKRETA

Posle povratka iz Minhena 1904. godine, gde se godinu dana usavršavao učeći nemački jezik (što je bio njegov jedini značajniji odlazak u Evropu), postajući samome sebi opozicija, jer su se majskim prevratom ipak promenile društveno političke prilike, Domanović pokreće svoj list Stradiju. List izlazi od decembra 1904. do maja 1905. godine, četvrtkom i nedeljom, u 35 brojeva i trajao je, dakle, pet meseci.

Interesantno je da ga je Domanović praktično sam uređivao i pisao. U listu on želi da pokaže da se biće Srbije nije promenilo ubistvom kralja. Piše o sitnim temama i one imaju manji značaj i snagu od ideja i tema njegove rubrike Uzgrednice...

Poslednji list u kojem je pisao bio je Novi pokret, od februara do oktobra 1906. godine, ispod kojeg je simbolično i prkosno stajalo: "vlasnik Radoje Domanović". Bio je to list zaverenika ili "majevaca", koji je doneo satire Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima, i Iz zemlje čuda i iznenađenja (Uspomene jednog Engleza), i više tekstova u kojima on pokazuje karakter svoje besede, stil i sliku borbe. Takvi su tekstovi Cveti, Odjeku, Samoupravi, Radikalnoj demokratiji, Razgovor sa radikalnom demokratijom i drugi. Gašenjem ovog lista, ugasio se i društveni angažman Domanovića, koga je bolest uzimala pod svoje i avgusta 1908. godine on, ophrvan tuberkulozom i alkoholom, umire. 


BRITKA I PROROČKA MISAO

"Radoje Domanović je večno aktuelan i zanimljiv pisac", tvrdi prof. dr Milorad Jevrić. "Već sto godina je prošlo od njegove smrti, a popularnost mu nikada nije opadala. Svaka dublja društvena kriza, svaki ozbiljniji potres na političkoj sceni rađao je iznova potrebu za Domanovićevom britkom i proročkom mišlju, za njegovim oštrim i radikalnim stavom kojim se nastoji, iz korena, izmeniti nepravedna društvena relacija ili otkloniti neprijateljski napad na srpski državni, nacionalni i duhovni prostor.

Retki su pisci na svetskoj književnoj mapi koji u svom delu sažimaju takav kondezovani oblik misli i energije koji se može upotrebiti u mnogim životnim situacijama, takav paradigmatski model sveta kojim se može uspešno predstaviti i razrešiti gotovo svaki problem savremenog društva.


NEBRIGA PREMA PIŠČEVOJ ZAOSTAVŠTINI

Govorili smo o duhovnom nasleđu Radoja Domanovića. A šta je sa onim što čini materijalnu kulturu? Radojevih rukopisa nema, jer mu je stan u Beogradu uništen u ratu.

Rodna kuća, odnosno škola, u kojoj su stanovali piščevi roditelji, u selu Ovsištu, izgrađena 1852. godine, na kojoj je i ploča sa natpisom: "Kao sin učitelja u ovoj kući se rodio 1873. god. Radoje Domanović, znameniti srpski pripovedač i satiričar", propada, i nebriga preti da je potpuno sruši.

Spomen-sobu izjeda memla. Biblioteka je prazna, a knjige, poklonjene povodom proslave sto godina od rođenja, odnešene kako ne bi i one propale. Projekat za popravku postoji, ali nema para. Pre bi se reklo da nedostaje plana, volje i ljubavi da se neguje nasleđe, umesto što mu se prilazi kampanjski ili svečarski. Sve zvuči kao da se sudbina još jednom poigrava sa piscem, a Srbija koju je opisao pokazuje kako se nije promenila. Meštani su ljuti na grad i pisce, koji ovde dođu samo da se homerovski goste u vreme "Domanovićevih dana satire". Ništa bolje nije ni u Gornjim Jarušicama, selu u kojem je u pelenama donet pisac, u kojem je živeo i neizmerno ga voleo. Piščevu ljubav ilustruje činjenica da su njegovi seljani prototipovi Domanovićevih junaka. Opis zavičaja i Šumadije, takođe, ilustruje ljubav, nadahnuće i očaranost njegovom lepotom: "Sa sviju strana čuješ pesme, preljske i žagor... Sedim, pa plivam u čistini, pevam jer moram, sama me priroda goni... Pomisliš da si u raju, a ne na zemlji... Svud okolo šuma, obasjana slabom svetlošću meseca. Sve se počne utišavati. I lavež pasa, i pesme radnika koji se vraćaju kući, sve tiše, tiše... Još, kadkad, kos i slavuj jave se umilnom pesmom iz svog gnezda i po koji bedan pas lane. Počnu svetlucati po brežuljcima vatre. Pa tek divne pesme čuješ - to su prela..."

Toj idiličnoj predstavi tople slike zavičaja suprotstavljen je svet nepravde, neverstva, prevare, licemerja, koji je upoznao u Beogradu, jer, kako je pisao, "što god počnem da mislim, sve mi Beograd pokvari".


BEZ SPOMEN OBELEŽJA

Pedesetih godina prošlog veka, kuća Domanovićevih premeštena je iz zaseoka Cetinje u centar sela. Na njoj je stajala i spomen-ploča. Međutim, pre petnaestak godina ona je srušena i na istom mestu podignuta je zgrada zadruge, ali bez znaka da je ovde živeo najveći srpski satiričar. Iako u Srbiji sedam biblioteka i osam škola nose Domanovićevo ime, u zavičaju nema spomena, kao da je reč o ukletom pesniku. Što je još gore, ni između meštana Ovsišta, gde je rođen, i seljaka iz Jarušica, u kojima je živeo, ne postoji sloga. Otimajući se o pisca, prvi su svojevremeno poručili drugima, kao da su hteli da dokažu večitu neslogu i svađu po kojoj je satiričar šibao:

"Eto vama ostalih Domanovića, pa ih slavite koliko god i kako god hoćete, a nama ostavite ovog jedinog koji je kod nas svet ugledao!"

Istina, Srbija i Kragujevac se pripremaju da dostojno obeleže vek od smrti Domanovića. Priprema se izdanje sabranih dela i naučni zbornik radova o njegovoj ličnosti i delu. Srpska akademija nauka i umetnosti u oktobru organizuje naučni skup posvećen piscu.

Povod je značajan i prilika je da se mnogo toga ispravi. Jer, zaista je malo da Domanović ima samo jednu bistu u Šumadiji. Ispred Gradske skupštine Kragujevca treba postaviti veliki spomenik Radoju Domanoviću sa bičem satire u ruci, kao opomenu kako treba da se radi, vlada i živi u Srbiji. Kao što treba podići i spomenik Knjazu Milošu, jer se navršava 190 godina od kada je Kragujevac postao prestonica Srbije.

Samo ta dva primera dovoljno ilustruju koliko nam nedostaje duha u civilizacijskom vrednovanju nasleđa, iako neprestano ponavljamo kako smo istorijski narod.

Možda je ovo prilika za realizaciju jednog takvog projekta. Ali, i da se i ostale stvari vezane za obeležavanja iz domena materijalne kulture, urade: poprave kuće, spomen-obeležja, i oživi duh koji opominje na visinske vrednosti Radoja Domanovića, čije ime nose srpske škole, ulice i biblioteke u osam gradova Srbije.


Autor: prof. Dr Miloš Đorđević | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #12 poslato: Decembar 21, 2010, 07:29:54 pm »

*

BUKA I BES
Mrtvo more

Devedesete godine prošlog veka obilovale su i drugim događanjima koja su osvežila primenjivost Domanovićeve satire na društvo. Sticao se utisak da je stvarnost u međuvremenu pripremila ironijski obrt: ako su likovi ovog satiričara isprva ličili na Srbe, Srbi su uveliko počeli da liče na njegove likove

Od prve Jugoslavije, kraljevine u kojoj su ideološki dijalozi u parlamentu krunisani hicima pištolja, rasla je podudarnost satira Radoja Domanovića i političkog govora u Srbiji.

U razdoblju između Drugog svetskog i novih balkanskih ratova praksa je celovito preslikavala delove političkog programa iz pripovetke "Mrtvo more". Za početak, duhovno udvorištvo je u Srbiji i SFRJ normirano, jer je u međuvremenu izmišljen i instaliran komunizam, ideja dovoljno "uzvišena" da opravda razne ludosti, poput sledećih članova zakonika iz "Mrtvog mora": 1. "Niko ne radi ništa", 8. "Kazni se svaki koji misli o državnim poslovima", 9. "Ni o čemu se, naposletku, ne sme misliti, bez naročitog dopuštanja policijskog...".

I nekim drugim sredstvima, poput elektronskih medija kojih nije bilo u vreme Domanovića a koji su se u drugoj Jugoslaviji pretvorili u poluge sistema, ljudstvo je praktično poverovalo u dobar deo stavki iz citiranog satiričnog "zakonika". Na primer, vestima, po sadržaju srodnim članu 5 ("voće, korisno bilje uopšte, pšenica i svi drugi usevi moraju uspevati basnoslovno dobro, i to dva puta preko godine..."), obilovali su TV dnevnici i udarni radijski programi.

Izuzev tek citiranim stavkama, devedesete godine prošlog veka obilovale su i drugim događanjima koja su osvežila primenjivost Domanovićeve satire na društvo. U jednom visokokorumpiranom sistemu to se naročito odnosilo na stavke poput one u kojoj pojedini, na jedan uloženi dinar, zarade hiljadu, obavezno ne plaćajući porez. Zatim, u svom šegačenju, Domanović je samo "proklamovao" kažnjivost ujedinjenja Srpstva, a u stvarnosti je ovaj član bio i razrađen: onaj ko je Srbe iz dijaspore, volens-nolens, porazio i udaljio i od zavičaja i matice još pet godina od tada je ostao na vlasti u matici, a oni koji su u njoj podržali ideju reformisanja SFRJ, kojom su se upravo htela sprečiti međunacionalna komešanja, pa tako i stradanje dijaspora, proglašeni su za izdajnike.

U to vreme se sticao utisak da je, dok su u odnosu na život u Srbiji od pre stotinak godina likovi iz Domanovićevih poludomaštanih miljea nosili komički preterana svojstva nacionalnog sindroma, stvarnost u međuvremenu pripremila ironijski obrt: ako su likovi ovog satiričara isprva ličili na Srbe, Srbi su uveliko počeli da liče na njegove likove.

No, stvari su u međuvremenu, kako se obično kaže, "uznapredovale". Binarna opozicija patrioti-izdajnici prenesena je i na politička zbivanja na izmaku početne decenije dvadeset prvog stoleća. Donedavna politička oligarhija jednog poraženog naroda sasvim ozbiljno uslovljava (!) ulazak svoje zemlje u pobedničku Evropu insistiranjem na povratku dela teritorije čijim gubljenjem je njen poraz bio i krunisan. Upravo takva slika i, uopšte, uticaj stranog faktora u Srbiji čine onaj deo građe iz stvarnosti koji je uticao da sama ta stvarnost pripremi novi obrt u odnosu na Domanovićeve, u svoje vreme — i još zadugo — neprevaziđene satire.

To je dobro predvideo Svetislav Basara u svom možda najboljem romanu Ukleta zemlja (1995). Na početku štiva, mizerni živalj Estrascije, države između diktature, kraljevine i republike, klanja se letnjim paganskim kultovima, čime se sve zajedno ukazuje na nedostatak konteksta u kom obitavaju žitelji savremene Srbije. Zahvaljujući tehnološkom razvoju danas su i najpomereniji strani fetiši dostupni sirotinji koja alhemičarski prespaja osnovna sredstva za život.

Ti novi motivi u odnosu na srpsku prozu i dotadašnju stvarnost izrazito su prisutni u anticipirajućoj Ukletoj zemlji. Kako bi dublje obradio uticaj zapadnih elemenata na bednu zemlju lišenu konteksta, dakle one motive za koje su lišene Domanovićeve proze, autor je za pripovedača odlučno uzeo stranca — anglosaksonskog diplomatu Roberta Kinkejda — čime je načinio korak dalje u odnosu na takođe distanciranog pripovedača dobrog dela Domanovićevih satira, svedenog i umereno začuđenog nad onim što vidi, ali ne i znatno bliže određenog. Tako je Ukleta zemlja nazrela da će Domanovićeve satire, vrlo brzo nakon njenog objavljivanja, početi da deluju čak naivno spram stvarnosti u Srbiji.


Igor Marojević | 28.06.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #13 poslato: Mart 05, 2012, 10:55:12 pm »

*

URUŠAVA SE KUĆA RADOJA DOMANOVIĆA


KRAGUJEVAC — Kuća u selu Ovsište kod Topole, u kojoj se rodio srpski satiričar Radoje Domanović, nalazi se pred uništenjem. Drvenarija je istrulila, krov prokišnjava, struja je isključena i samo je pitanje vremena kada će se urušiti.

— Domanovića kuća sagrađena je 1852. kao škola. Rađena je u šumadijskom stilu, "na četiri vode", i s obaveznim tremom. Ima učionicu, stan za učitelja i druge pomoćne prostorije. U njoj je svojevremeno učiteljevao otac Radoja Domanovića, a škola je radila sve do 1937, kada je izgrađena nova - kaže učitelj Dragan Grujić.

Ne zna se u čijoj je nadležnosti i ko bi trebalo da od zaborava i uništenja spasi kuću u kojoj se rodio najveći kritičar svog vremena, po kome danas desetine škola u Srbiji nose ime. Nije ni u nadležnosti kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika, ni opštine Topola. Navodno je nekada "pripadala mesnoj zajednici", ali ni to nije sigurno. Povremeno, jednom godišnje, tu se okupe organizatori "Dana satire", podele nagrade i odu.

Autor "Dange", "Stradije", "Razmišljanja jednog vola", "Vođe", Radoje Domanović živeo je kratko - samo 35 godina. Zbog oštre kritike tadašnjeg režima Aleksandra Obrenovića, bio je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Odao se boemskom načinu života, mnogo je pio i umro je usamljen, ogorčen i siromašan. Njegova rodna kuća je prvi i poslednji put renovirana, okrečena i uređena 1973, kada je i asfaltiran put kroz Ovsište. Tada je u selu boravio poznati komunistički funkcioner Draža Marković.


Glas javnosti | 23.02.2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #14 poslato: Jun 03, 2012, 07:07:58 pm »

*

O RADOJU DOMANOVIĆU...


...Još kao đak, u jednom uzrujanom trenutku političkog života u Srbiji, Domanović je počeo po radikalnim listovima pisati oštre i duhovite političke satire. Dok je Sremac bio konzervativan satiričar ondašnje političke desnice. Domanović je bio satiričar demokratske levice. I jedan i drugi, sa suprotnih tačaka gledišta, i sa suprotnim političkim težnjama, slikali su ružne ili smešne strane političkog i javnog života u Srbiji. U vremenu od 1897. do 1903. on je napisao ceo jedan niz ljutih satiričnih pripovedaka i alegorija, u kojima su snažno žigosani nedostojni suvremenici i žalosne političke prilike. Sarkastičan po prirodi, jedak u svome gnevu razočarana idealista, agresivnoga duha, on je ljutito udarao na rugobe i niskosti suvremenog političkog života i njegovi udarci su bez poštede padali na sve strane. Pojedine od tih satira suvremenog političkog i društvenog života — Danga, Vođa, Kraljević Marko po drugi put među Srbima (Beograd, 1901), a naročito Stradija (Beograd, 1902), najširi i najizrađeniji njegov posao, najbolja politička satira srpska, — u svoje vreme imale su značaj manifesta i političkih događaja. Unoseći mnogo smelosti, sa širinom vidika, sa iskrenom ljubavlju prema zemlji i njenom dobru, Domanović je radio ne samo na žigosanju onoga što ne valja no i na podizanju javnoga morala. Originalno shvaćena, snažno izvedena, ta dela su najbolje političke i socijalne satire u srpskoj književnosti, i znače ne samo moralnu karakteristiku jednoga doba u srpskom društvu no i osnivanje jednog novog književnog roda u srpskoj književnosti.

Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti




"Ja ne mislim da ti pišem da te razgaljujem, da ti pravim ma kakvo zadovoljstvo, ja hoću nešto drugo.
Ja hoću da pišem nešto drugo. Ja hoću da pišem knjigu ludosti tvoje, ja hoću da se nasmejem
bolno i gorko svom vremenu."

Spomen bista Radoja Domanovića nalazi se na Kalemegdanu; rad vajara Nebojše Mitrića (1931—1989)
 
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: