Slavomir Gvozdenović (1953)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slavomir Gvozdenović (1953)  (Pročitano 10325 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 22, 2010, 01:01:49 pm »

**





SLAVOMIR GVOZDENOVIĆ



BELEŠKA O PISCU

Rođen je 1953. godine u Belobreški (Rumunija). Diplomirao srpski jezik i jugoslovenske književnosti na Univerzitetu u Bukureštu. Član Saveza pisaca Rumunije i počasni član Udruženja književnika Srbije. Član je Udruženja književnika Srpske. Suosnivač je Vukove zadužbine. Za člana saradnika Matice Srpske izabran je 1995. Piše poeziju na srpskom jeziku.

Glavni je i odgovorni urednik srpskog časopisa "Književni život" koji izlazi u Temišvaru. Srpski je poslanik u Parlamentu Rumunije.

Prevodi srpsku i rumunsku poeziju.

Dobitnik je više značajnih književnih nagrada u Rumuniji i Jugoslaviji: "Borskog grumena" na Međunarodnom susretu balkanskih književnika u Boru 1988; Specijalne povelje žirija nagrade "Branko Miljković" za knjigu Podvlačenje crte, 1989; "Šušnjar" Udruženja književnika Srpske 1995. za knjigu U kući sa ognjem i ledom; Nagrade Temišvarske podružnice Saveza pisaca Rumunije 1995. za knjigu Reč i svetlost; Nagrade SPC iz Crvenke na 4. jugoslovenskom festivalu poezije za decu 1997. Dobitnik je i Nacionalne nagrade Saveza pisaca Rumunije za knjigu pesama I.



Objavio je sledeće knjige pesama:

  • Krila i pomalo vatre (Kriterion, Bukurešt 1975),
  • Pesme pred zoru (Fakla, Temišvar 1977),
  • Odbrana krila (Kriterion, Bukurešt 1978),
  • Lirika (Kriterion, Bukurešt 1981),
  • Vedro otvaranje kamena (Kriterion, Bukurešt 1983),
  • Vedro otvaranje kamena (Kartea romaneaska, Bukurešt 1985; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu),
  • Junačenje rečima (Kriterion, Bukurešt 1986; Knjiga pesama za decu),
  • Udžbenik o vidarevoj kući (Kriterion, Bukurešt 1988),
  • Podvlačenje crte (Prosveta, Beograd 1988. izbor),
  • Beli sunčani krug (Fakla, Temišvar 1989; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu),
  • Kamen za plakanje (Kriterion, Bukurešt 1990),
  • Srpska molitva u Temišvaru (Svetovi, Novi Sad 1991),
  • Reč i svetlost (Hestija, Temišvar 1994),
  • U kući sa ognjem i ledom (Prosveta, Beograd 1995),
  • Rađanje pretka (Prometej, Novi Sad; Petar Kočić, Banja Luka; Hestija, Temišvar 1997),
  • I. (Hestija, Temišvar 1999).


Sačinio je više Antologija srpskih pisaca iz Rumunije:

  • U plavom krugu zvezda: srpska poezija u Rumuniji 1945-1990 (Dnevnik, Novi Sad 1990),
  • Naša poezcja u dijaspori (Sarajevski dani poezije 1991; antologija; autor izbora iz srpske poezije u Rumuniji),
  • Iz dečje sobe: izbor iz srpske književnosti u Rumuniji (Kadinjača, Užice 1993; priređivač zajedno sa Dragoljubom Zorićem),
  • Glineni golub: živi srpski pesnici u Rumuniji (antologija na rumunskom jeziku; Persona, Bukurešt 1998; priređivač zajedno sa Lučijanom Aleksiuom),
  • U plavom krugu zvezda: srpska posleratna poezija u Rumuniji do 1996 (drugo, dopunjeno izdanje, OR, Beograd 1998).


Preveo s rumunskog na srpski jezik:

  • Lučijan Aleksiu, Četiri jahača apokalipse (Sanba, Beograd, 1998);
  • Jon Skorobete, Geometrija snega (Vasa Pelagić, Banja Luka, 1998; zajedno sa Ljubinkom Stankov Perinac).


Preveo sa srpskog na rumunski jezik zajedno sa Lučijanom Aleksiuom:

  • Živka Komlenac: Kad zidovi krenu (Hestija, 1995);
  • Goran Đorđević: Rasuta zemlja (Hestija, 1998);
  • Antologija srpske poezije: Srpski sever (Hestija, 1999) — autor Draško Ređep.

Poezija mu je prevođena na rumunski, engleski, ruski, nemački, francuski, italijanski, ukrajinski i slovački jezik.

Tekst i slika preuzeti iz knjige
Slavomira Gvozdenovića
Crnjanski u Temišvaru
Prosveta, 2002.


[postavljeno 03.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 01:14:34 pm »

**
Stihovi Slavomir Gvozdenović


SVETLOST U VREMENU

ima jedno drvo
u Patrijaršiji pećkoj
oko kojeg su i moje ispletene loze
svakoj grani
čim dotakne svetu srpsku zemlju
koren izraste

ne umem to drvo da opišem
ne umem da ga nacrtam
jer čini mi se da je u meni razgranato
i da ga takvog kroz stoleća nosim

tu uz njegovu krošnju
u konaku (na koji drznu pogana ruka)
usnuh mir i tišinu
u zoru se umih zvezdom
iz njegovih mladica
i takav krenuh Kosovom dalje

levom i desnom
prebirah u sebi koren svaki
kao reč da je od Višnjeg data
kojom se hranim svetom
i kojom svetlim ljudima i gavranima


(U Pećkoj patrijaršiji, 22. oktobra 1990.)


SRPSKI JEZIK

moj jezik je kuća
u koju se uzidah sav i svuda
ne znam mu boju
ni dokle mu srce seže
znam samo da je krov od nevremena
za gramatiku
i geometrija slepih pesnika
u koju kanu vekova zrnce
taj jezik u korenu reka
taj krug u bisernoj zvezdi
svake noći sa njega svlačim tamu
rukama koje gore
šaljem ga sa detetom u krevet:
odmori se u čistom, jedini moj
na jastucima majčine duše
nas usni radi sebe
kada se s novom probudimo nadom
umijam ga rosom i svojom krvlju
odvodim u crkvu
retku školu
opijam astronoma,
začikavam iz žitija je svetaca, iz plača
uzmi
i tako celi dan umiremo po malo
ja u njemu
on u nerođenom meni.


(1991)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 02:18:27 pm »

**

"KRASNO SLOVO" SLAVOMIRA GVOZDENOVIĆA


Crnjanski u Temišvaru naslov je jedne pesme Slavomira Gvozdenovića a sada i naslov Gvozdenovićevih izabranih i novih pesama, "lične antologije" koju je sačinio i za objavljivanje priredio sam autor. Koliko neobičan, provokativan, taj naslov je na svoj način indikativan. Jednim svojim smisaonim aspektom on nas vraća u minulo — smerom istorije i tradicije, to jest podsećanjem na životnu i stvaralačku avanturu, svojevrsnu "odiseju" Miloša Crnjanskog, bez sumnje jednog od najznačajnijih srpskih pisaca minuloga veka, dok je drugi, vremenski aktuelni aspekt toga naslova pesnikova implicitna želja da se stvaralačka sudbina ponovi i obnovi - sada u njegovom slučaju, njegovim sopstvenim nabojem i Glasom.

Na taj način ovaj naslov, samo naoko jednoznačan, prividno podesniji za kakvu studiju ili monografiju nego za izbor pesama savremenog srpskog pesnika, ambivalenciju doseže u integralnom kontekstu. Taj integralni kontekst oličen je upravo u celovitom korpusu srpskog pesništva, što će reći da nam je Gvozdenović okolišno, odabranim naslovom, poručio da je njegovo mesto tamo gde i mesto Crnjanskog — u srpskom pesništvu, iako pripada i stvaralaštvu srpske dijaspore. Tačnije, onom segmentu koji nastaje na tlu susedne Rumunije, u okolini Temišara, u temišvarskoj županiji.

Rođen u označenome kraju, 1953. u Belobreški, Gvozdenović je od 1975. do danas objavio impresivan niz pesničkih knjiga. Najpre ih je objavljivao u bukureštanskom Kriterionu (specijalizovanom za literaturu manjina), potom kod temišvarskih izdavača Fakle i Hestije. Počev od 1988. njegove knjige se pojavljuju i u matici, kao izdanja beogradske Prosvete, novosadskih Svetova i Prometeja...

Drugim rečima, pesnik Slavomir Gvozdenović nije nepoznat ovdašnjim obaveštenijim čitaocima. Ipak, koliko mi je poznato, on je prvi srpski pesnik stasao izvan Srbije (Jugoslavije), stvarajući isključivo na maternjem, srpskom jeziku, koji jedan ovakav izbor objavljuje u izdanju Prosvete (a možda i naših izdavača uopšte uzev). Obim i vrednost Gvozdenovićevog opusa upućuju da je on tu "privilegiju" zaista zaslužio.

Posebno značajnim čini se što se brojne Gvozdenovićeve pesme u globalu mogu čitati upravo u onome istome "ključu", i na isti način na koji smo nastojali da pojasnimo naslov njegovoga izbora. Naravno, taj "ključ" nije po sebi dovoljan; da jeste, te pesme bi bile jednoznačne i monotone, što one nikako nisu.

Liričnost, odnosno poetičnost, poetska vrednost izvesnog teksta, uostalom, podjednako se utemeljuje (a možda i pretežnije zasniva) na nivou detalja, mada celoviti ishod jeste izuzetno važan. Ovo jednostavno "pravilo" s uspehom se osvedočuje i u ukupnom Gvozdenovićevom pevanju.

Sačinjavajući izbor Crnjanski u Temišvaru Gvozdenović je iz ranih knjiga (tri prve zbirke) izdvojio svega po jednu pesmu kao ilustraciju vlastitih početaka. Iz četvrte objavljene knjige odabrao je s istom skrupuloznošću samo tri pesme. Na osnovu toga ujedno možemo zaključiti kako po mišljenju samoga autora njegovo punoglasno pevanje započinje s petom objavljenom knjigom (Vedro otvaranje kamena, 1983).

Autor ovoga predgovora, međutim, sticajem prilika je svojevremeno "otvorio", to jest započeo potonju bibliografiju napisa o poeziji Slavomira Gvozdenovića u matici, objavljujući u Politici (6. 9. 1980) kratki osvrt na Gvozdenovićevu treću knjigu Odbrana krila. (Osvrt je kasnije preštampao u knjizi Hronika pesničkog umeća, Beograd, 1992, str. 30—31.) Objavljen pod naslovom Iz krila tradicije, taj napis se i danas čini vrednim pažnje makar kao prvi "stepenik", oslonac za celovitije tumačenje Gvozdenovićeve poezije, sve do najnovijih pesama. Zato ga ovde, u odeljku što sledi, dajemo integralno.


*


Uz ime Slavomira Gvozdenovića odmah dodajem neophodna objašnjenja: mlad srpski pesnik koji živi, stvara i objavljuje — na maternjem jeziku — u susednoj Rumuniji. Iščitavanje njegove knjige Odbrana krila (ćirilično izdanje bukureštanskog izdavača Kriterion) suočava nas s jednim gotovo zaboravljeno čistim i jednostavnim jezikom. On je najbliži jeziku naše narodne poezije, premda nije lišen, recimo, figurativnosti karakteristične za potonji razvoj srpskog pesništva.

Znatan broj Gvozdenovićevih podstreka potekao je baš iz ovog "krila". Duhovno sazvučje njegove knjige određuju, svakako, i direktni navodi iz Njegoša, Momčila Nastasijevića, posvete Branku Radičeviću, Filipu Višnjiću... No svet ove poezije nije se okamenio, nije zastao. u stvari, naporedo s insistiranjem na deskripciji užeg zavičajnog pejzaža vidan je Gvozdenovićev napor, još nedokončan, da iznađe moderan poetski adekvat pomenutim i drugim podsticajima iz domena našeg narodnog i umetničkog poetskog nasleđa.

Njegova jezička svežina zasad je najzanimljivija i najsugestivnija na nivou jezičkih detalja. (Pesma "Za stare nam lelepojke", s umešnim preplitanjem rečce lele i reči poj i lepojka, predočava jedan takav primer.) U pesmi "Igra prijatelja", pak, Gvozdenović na posve svež način varira poznati motiv krilatog konja Jabučila.

Iznenaćujuće deluje i obnovljena svežina takvih gotovih sklopova preuzetih iz narodne poezije kakav je onaj dobro poznati đul miriše (pesma "u ime cveta svirale").

U "Crnoj pesmi" (posvećenoj Branku Radičeviću) varira se motiv pesnikove izuzetosti iz sveta i "veselja". Skreće pažnju i diptih o Kosovki devojci, sazdan u dva glasa: prvi je onaj kojim ona progovara u pesmi, dok drugi o njoj govori, njoj se obraća.

Ova mala skica, čiji je naum da obavesti o Gvozdenovićevom poetskom naporu i ukaže na neke od njegovih motiva i odlika, držim da valja da bude zaključena skretanjem pažnje na prisutnost i egzistentnost tog stvaralaštva o kojem se kod nas, ne samo kada je reč o ovom pesniku, zaista malo zna.


*


Zaključna konstatacija navedenog davnašnjeg osvrta na poeziju Slavomira Gvozdenovića u međuvremenu je, prirodno, izgubila važenje. O Gvozdenovićevoj poeziji oglasila se i ovdašnja kritika. O njoj su, između ostalih, pisali Miljurko Vukadinović, Bogdan A. Popović, Čedomir Mirković, Milovan Vitezović, Radivoje Mikić, Milisav Milenković, Matija Bećković, Slobodan Vuksanović, Ljiljana Šop, Nikola Vukolić... O svemu tome, kao i o kritičkoj recepciji poezije Slavomira Gvozdenovića u rumunskom kulturnom prostoru čitalac će se u bitnim crtama obavestiti iz selektivne bibliografije priložene na kraju izdanja.

Ovde, međutim, želimo da istaknemo da je poetska reč Slavomira Gvozdenovića doživela buran, ubrzan razvoj. Kao što su njegovom ranom pevanju podsticaji pristizali iz srpske narodne i starije umetničke poezije, tako je u zreloj stvaralačkoj fazi očit dosluh sa savremenim srpskim pesništvom, uključujući i izvesne formalno-izražajne uticaje savremenog rumunskog stiha. (Ta dvojaka interferencija logična je i razumljiva, a često i veoma plodotvorna kod pesnika koji, poput Gvozdenovića, žive i stvaraju u jednom kulturnom kontekstu, znajući njegove kodove, a istovremeno su snažno upućeni i povezani s matičnom kulturom, njenom tradicijom i lepezom poetskih kodova.)

Drugim rečima, Panteon starijih srpskih pesnika je mladome Gvozdenoviću bio mnogo "življi", bliži i podsticajniji iz razumljivih razloga no mnogim njegovim pesničkim vršnjacima u matici. Ono što je za njih bilo "konzervirano" kao posvećena vrednost i iscrpen postupak, Gvozdenoviću nije predstavljalo nikakvo opterećenje. Iz jednog takvog spontanog pristupa velikanima tradicije Gvozdenović je čak iznedrio ponajbolje rezultate svoga ranoga pevanja. Ali dosluh i priključivanje na tokove savremenog pesništva učinili su, moguće, još i više: ubrzali pomenuti pesnikov stvaralački razvoj gotovo koracima od "sedam milja", tako da je njegov iskaz postao ovovremeno aktuelan, svež i čak naklonjen eksperimentu i istraživanju, povremenom radikalizovanju (odnosno dekomponovanju) poetske forme.

Središnji Gvozdenovićev izraz postao je ritmizovani, dinamični slobodni stih, mada se on nije posve odrekao ni strože forme, čvršće organizovanog stiha, rima i asonanci. Leksičko i motivsko jedinstvo pri tome su vazda ono što je primarno važno; važnije od eventualnog "dvoglasnog", u ovom ili onom "ruhu" i "ključu" odabranog pojavnog oblika njegove pesme. To važi čak i u onim slučajevima u kojima je Gvozdenović "razdrobio" semantičko-sintaksičku strukturu pesme i pretočio je u "telegrafski stil", jedno kraće vreme čitavu malu modu što je zahvatila upravo srpsku poeziju u matici a reflektovala se, eto, i izvan nje.

"Pretakanje" zatečenih simbola i metafora odnosno njihovo posvajanje zaista je vidno izraženo počev od spomenute knjige Vedro otvaranje kamena (1983). Stari simboli su zapravo i dalje prisutni — gusle, oltari, kosti otaca... — ali su oni sada "preneti" u novi, prevashodno lirski kontekst. Pejzažističku deskripciju smenilo je izmaštavanje predela natopljenih lirskom i egzistencijalnom dramom bliskoj univerzalnoj drami postojanja. Pesnik nam otkriva da je "Zatočen / u krasnom slovu" ("Daleka pesma"), da bi se uskoro, u novim pesmama i knjigama, obraćao Aleksandriji i Vizantiji, Rimljanima i Slovenima, drevnosti i savremenosti u isti mah, često koristeći užu zavičajnu toponimiju kao svojevrsnu pojmovnu "kotvu", spas od utonuća u beskraj univerzalija i dekonkretizovane, u neku ruku svevremene pojmovnosti nastale prepletom dijahronih i sinhronih motiva.

U opisanome sklopu na volšeban način se "brišu" razlike između obredno-sakralnih i svakodnevnih radnji tako što one (u pesnikovom prizivanju i opisu) počinju da nalikuju jedne na druge, da zamenjuju mesto ili — u izvesnim slučajevima — da se prožimaju, utemeljujući neobično jedinstvo, "dvogubi" identitet sveta. Stoga pojedine, inače izuzetno zanimljive i uspele Gvozdenovićeve pesme zvuče kao moderne bajke.

Reprezentativan primer za tu tvrdnju nudi pesma s transparentnim naslovom "Koreni", gusta i izobilna, sva od pomerenih i zatalasanih, a ipak disciplinovanih, mnogoznačnih slika. Njoj se pridružuje minijatura "Kućni prozor", "minimalistička" parabola i groteskna "bajka" u naznakama. Uz njih svakako treba spomenuti izvrsne pesme "Taj bez mene", "Oda jednom generalu", "Domaćinska", "Trenutak beskonačni", "U odbranu" i "Lunar plače" (sve iz knjige Podvlačenje crte, 1988).

Narativni elementi oživljavaju u pesmama okupljenim u knjizi Kamen za plakanje (1990):

lipa kipi selom
kad ulaziš s brda
ko iz mlečnog ruja


čitamo na početku pesme "Psalam pred slikom Čarnića". U pesmama odabranim iz Podvlačenja crte, baš kao da se traga za svojevrsnim "rezimeom", iznova se, opoetizovani, javljaju uže zavičajni motivi prepleteni s pojedinim motivima iz srpske prošlosti. Pesnik s uspehom ostvaruje njihov puni sklad, baš kao što je i skladna, nenametljiva forma ideal kojem je očito težio u toj knjizi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2010, 02:19:28 pm »

**
nastavak

Knjiga Srpska molitva u Temišvaru (1991) zrelo je ostvarenje pesnika koji je usredotočio, ucelovio svoj izraz i motivski krug. Iz nje provejava saznanje da je pesnikov najtemeljniji i najsuvereniji zavičaj sam njegov jezik:

moj jezik je kuća
u koju se uzidah sav i svuda
ne znam mu boju
ni dokle mu srce seže
znam samo da je krov od nevremena
za gramatiku
i geometrija slepih pesnika


("Srpski jezik")

Čitljivi simboli kuće i krova u ovom slučaju ne redukuju već šire pesnikov horizont. On obuhvata "ikonografiju" Temišvara i osobene "unutrašnje freske", "balkanska vekovna blaga", panteističko-kosmopolitske lucidne igre, zavičajne klisurske predele, posetu domu i porodici Branka Miljkovića, Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, Gračanicu i još nebrojeno mnogo toga što, kako pesnik veli, zajedno s pridevima sačinjava "pravu građu naše poezije" — njegove, na prvom mestu. Zbog svega toga, uostalom, može gordo da potvrdi kako "krvlju svojom" piše "kao što govori", makar da slika kuće pokadšto zna da bude problematizovana:

visoka
usamljena, vedra
razjapljenih čeljusti lebdi
bez kapije i prozora
o vetar obešena, zaluđena


("Odlomak o opisnim pridevima")

Pesme okupljene u Gvozdenovićevoj knjizi Reč i svetlost (1994) nastaju na identičnoj ili bliskoj osnovi, što će reći da među pesnikovim zrelim ostvarenjima postoji logični kontinuitet. U isti mah su one nešto manje raspričane, eliptičnije od pesama koje su im prethodile. Time njihova unutarnja tenzija i dinamika nisu umanjene već uvećane.

Eliptika o kojoj je reč znatan broj poetskih iskaza u knjizi Reč i svetlost  čini naglašeno višeznačnim. Tako u pesmi — minijaturi "Prolećno pismo" čitamo ove stilizovane "profetske" a delom i autopoetičke redove:

Ne jedan
ne dvoje
ne troje
nego šuma
i crv u šumi
i krik u crvu


Izvesna smirena, disciplinovana elegičnost takođe je odlika znatnog broja Gvozdenovićevih pesama, i to kako onih u slobodnom, tako i uobličenih u vezanom stihu. U pesmi "Gde rđa careva sablja" (iz knjige Rađanje pretka, 1997) ona je nijansirana koliko po uzoru na narodnog pevača, toliko i na zvonkojetke stihove jednog Branislava Petrovića:

Postojbino cvete pčelin
Med li si nam ili pelin


U pojedinim drugim pesmama koje imaju jednako nepomućeni formalni sklad elegičnost je pretočena u naglašeno tragično osećanje života. U krajnjem ishodu ove dve osobenosti iskazuju se, po prirodi stvari, kao komplementarne jer na nivou celine jedna drugoj pojačavaju doseg i smisao:

Otkuda odjednom toliko mraka
Istorija kao da na nas džakove istresa
Otkuda tragovi naše krvi
Ostaci našega mesa


Među pesmama iz knjige Rađanje pretka ima i onih u kojima je, negde jače, negde diskretnije, izražen satirični naboj. U tom smislu prvenstvo pripada pesmi "Vidovdanska čitanka u godini Crnjanskog", mada joj se, s dosta razloga, mogu priključiti i pesme "Crna bašto temišvarska" i "Zlatički bećarac".

Knjigu u kojoj se upustio u prethodno pomenuto formalno eksperimentisanje i potragu za novom, dekomponovanom i izglobljenom semantikom Gvozdenović je — pre bi se moglo reći označio nego nazvao — veznikom I. Budući, međutim, da u naslovu iza spomenutog verzalnog I sledi tačka, onda bi se to "veliko I" moglo shvatiti i kao enigmatični inicijal.

"Osamostaljene", istrzane i "sinkopirane" reči — shodno poetičkom obrtu što je u knjizi I. realizovan — predočavaju sliku sveta kao pojmovnog haosa. Ukoliko je, pak, haos prejaka reč, preostaje da je tako prizvani svet disperzirana i veoma uslovna, relativizovana "celina". Taj i takav svet je linearan i plošan, a možda ponajviše zrnast, tačkast, "poentilistički" satkan i reprodukovan analogno prirodi kompjuterskog pisma. Svi pozitivni i negativni naboji u njemu su, gotovo po pravilu, podložni jednačenju: nema vertikale niti horizontale; dijahrono i sinhrono, sveto i profano, a pogotovu istina i obmana počivaju u istoj ravni.

Drugim rečima, shodno prinovljenoj i radikalizovanoj poetici i pesnik i njegov čitalac upućeni su da se zapitaju koliko nam je autentična slika sveta uopšte više dostupna ili, još iznijansiranije, u kojoj se meri svet pretočio i poistovetio s mnoštvom inače veoma raznolikih predstava o sebi samome?

Nasuprot ovim "krajnjim pitanjima" koja mogu da se potisnu i na obode vidokruga pesniku preostaje da neposredno razreši problem izvesne monotonosti-monotipnosti takvoga sveta (bez obzira na njegovu podrazumevanu razuđenost i umnogostručenost). To je, u stvari, bitka da se otkloni moguća nova shematizovanost ili monointencialnost sopstvene ekspresije.

U knjizi I. Gvozdenović s ovim formalnim problemima s uspehom izlazi na kraj tako što katkad jača a pokatkad oslabljuje dozu dekompozicije. Takođe, kao što mestimice isključuje, odnosno povremeno vraća u igru kopulu i, tako on, gotovo naizmenice, jača ili oslabljuje u principu "načete" ali ipak postojeće smisaone veze reči naglašeno tretiranih kao gradivne "jedinice" pesme.

Tek pokadšto njegovo eksperimentisanje dodiruje samu krajnost. Primer tog ekstrema je pesma-antipesma "Vikanje". Posve u duhu svoga naslova ona je sačinjena od samoglasnika i njima pridodatog glasa r za koji se zna da, u zavisnosti od iozicije, može imati i suglasničku i samoglasničku funkciju:

a. e.
i.
o. u.
r. r. r. r. r. r. r. r. r. r.


Kao što vidimo ovo je prevashodno letristička igra, vrsta dosetke. U isti mah je ekstremni znak oslobađanja od "negvi" tradicionalne forme - smislen u meri u kojoj omogućava da joj se na nove načine iznova priđe, i to s uvećanom dozom slobode, prava na interpretiranje i reinterpretiranje njenih normi.

Gvozdenovićeva zrela ostvarenja, baš kao i nove pesme uključene u ovaj izbor, potvrćuju da je tako odabrani i uobličeni koncept današnje pesnikovo ishodište. U njima je tradicija — na planu motiva, ali i na planu forme - podvrgnuta originalnom interpretiranju.

U pojedinim novim pesmama, i to pogotovu onim čija je forma najradikalnije inovirana, u isti mah je izražena kritička svest spram ekstremnih postavki postmoderne. Gvozdenović je čak u tu svrhu "skovao" novi pojam — "postmoderna apsurdradnja". On se javlja u istoimenoj pesmi i služi kao svojevrsni "akcenat" kojim pesnik iskazuje vlastitu distancu spram nastojanja dovedenih do apsurdne krajnosti praznoga znaka.

Naravno, uvek postoje i bitni razlozi — katastrofička dešavanja, negativan hod istorije, zbrkana i protivurečna stanja kako u životu pojedinaca, tako i čitavih naroda — što posledično pesnika mogu da uvedu poluonemelost ili kriptogramski roj. O tome govori izvanredna Gvozdenovićeva pesma s više nego indikativnim naslovom "Mrazan znak":

ova se lirika ćuti.
ko nula. ko veliko nita.
ni oko. ne sme. da se nasluti.
ni zarez. ni uzvik. tačka. ni išta.


U narednim strofama ta kratka pesma oneobičenoga izraza kraj sve svoje robusnosti poprima lirsku intonaciju i smisao nesvakidašnje bolne molitve kojom su obuhvaćeni pesnik i njegov rod, priroda i zveri, sve do poslednjeg majušnog stvora — "miša, koji, u strepnji šušnu.".

Koristeći u organizaciji svoga iskaza od svekolike interpunkcije isključivo tačku (što svakako nije bez značaja i značenja), Gvozdenović je, pojednostavljujući formu, u pesmama toga tipa poetsku semantiku tražio i vaspostavljao na relaciji od ogoljenih do (relativno) "šifrovanih" značenja. Ujedno ne treba smetnuti s uma da je Gvozdenovićeva upotreba tačke veoma bliska intonaciono i smisaono osobenoj upotrebi zareza karakterističnoj ne samo za prozni već i za poetski izraz Miloša Crnjanskog.

I na ovaj, kao i na brojne druge prethodno spomenute načine Slavomir Gvozdenović je uspeo da, s jedne strane, artikuliše svoje poimanje poetski novog (sve do formalnih naloga postmoderne) a da, u isti čas, nije porekao snažan dosluh, "pupčanu vrpcu" i oslonac koji njegova poezija — mnogo temeljnije i izrazitije no što je to slučaj s poezijom drugih, jednako uspešnih i značajnih pesnika iz naše dijaspore — ima u samoj srpskoj starijoj i novijoj pesničkoj tradiciji.

Ta "dvojakost" je bitna vrlina i prednost, odnosno kvalitet Gvozdenovićevog zrelog pevanja. Ona, ujedno, nije puki znak raspoznavanja već i neka vrsta "amblema" što obeležava i specifikuje temeljni Gvozdenovićev doprinos savremenoj srpskoj poeziji. Doprinos koji se iz knjige u knjigu uvećavao a i dalje narasta. Izabrane pesme, koliko krasno, toliko, na osoben način, i krsno slovo srpskog pesnika Slavomira Gvozdenovića zato su prava prilika i povod da domaća kritika upotpuni viđenje i zaokruži vrednovanje njegovog poetskog ostvarenja.


Srba Ignjatović


*  *  *


O SLAVOMIRU GVOZDENOVIĆU


Slavomir Gvozdenović je jedan od najizrazitijih pesnika srpske dijaspore. Ujedno, on je i prvi njen pesnik kome se otečestvo odužuje objavljivanjem izabranih pesama. Crnjanski u Temišvaru je obiman izbor iz sveukupnog Gvozdenovićevog poetskog stvaralaštva. Pesme je odabrao sam autor. Obilje nacionalnih tema s obe strane Dunava, i rumunske i srpske, širok dijapazon osećanja vezanosti za rumunski Banat i srpstvo gledano s druge obale, čine ovu knjigu potresnim dokumentom i prošlog i sadašnjeg vremena. Ili kako bi to pesnik rekao: "Vreme prolazi i kida mostove postojanja. U njemu živi nemoć našeg znanja. Iz pepela legenda raste..." U legendi koju ispisuje Slavimir Gvozdenović zajedno su Miloš Obilić, Orlovi sa Dunava, Radimski gajdaš, vile, Milić od Mačve, Dunavska Klisura, Čarnići, Zlatica, Belobreška, Sokolovac, Stara Moldova, laćari sa Dunava, Gavrilo Princip, Temišvar, Arad, Crnjanski, Dositej, Bezdin, Studenica ...

Skoro cela istorija ...


Ljubica Miletić




Slavomir Gvozdenović
Crnjanski u Temišvaru
Savremena poezija
Prosveta, 2002.


[postavljeno 03.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2010, 02:21:02 pm »

**
Stihovi Slavomir Gvozdenović
PODVLAČENJE CRTE 1988


CRNJANSKI U TEMIŠVARU

nedavno sam video Crnjanskog
ogrnut kamenim kaputom
prolazio je (sa budućim pesnikom) Trgom ujedinjenja
"ovde na prvom uglu dočekivali smo gospođice
ih! njihovi šeširi i tesan hod kaldrmom
u onoj lipi jeste onoj sred saborne porte
začikavali popove i pčele polenom od Vuka
blagi Bože do Tekelijanuma se treslo od smeha
na drugom uglu načičkani balkoni
po celi su nas dan košulje oficirskih žena
dojile vinom
tu je bila naša škola o Olimpu
i bunar za spuštanje pesme o ruži
i seobama
kakva panorama hipermodernizma
na trećem smo uglu zlatouste filozofe na dogovor zvali
na svođenje računa
žudno pero premetali u krilo
sabirali zarez beleg slovo
čuj mladi pesniče sine težak je račun bio
uvek preticalo: antikvarnica i crkva dobronamerno drvo
uzvišeno tajanstvo narodne biblioteke
čega sve nije bilo
psovali nas srpski (ime ne jednom) u lokalnom listu
i šta zar nisu i Đuru i Lazu
i druge raskamenjenike
a trg je bio na četiri ugla"


(1988)


RAZGOVORI SA TIŠINOM MRTVIH

Razgovaram sa tišinom mrtvih
u temelju je naših kuća
po jedno zatvoreno oko
sve vidi
i sve čuje
i gradove i srpove
i strasti i prostor
i čoveka
pa i knjige starostavne
obično me noću obilazi tišina mrtvih
stvarna je
i ratara s prolećem venčava
na dnu je izvora sama
prvo je deca žeđi dotiču
pred svanuće je zveru pomute
iz razgovora sa tišinom mrtvih i gore se
uče
najbistrije je u temelju naših kuća
njeno lice okovano



PODVLAČENJE CRTE

bosonoga čobanica
i put do orla trokljunaša
dvonoga frula sviralica
obrubljuje vetar pred vratima od pustinje
plemkinja zlovrtlarka
i osmeh strašila užlebljen u vazduhu
srebrnog prostranstva
Torontalka krivokrilatica
sa zenicom nad Morišom i sa drugom do
Tamiša
u istu tikvu duva s Orfejima



U MOJOJ KRVI PLANINE SALEĆU

U mojoj krvi planine saleću
na kojoj se sedi starac truje
bistar kamen pesmom delje
kroz svetove nož nam odjekuje

nema nas i starac se smeši
i jezera oko prsta vrti
saleću nas ptice i devojke
mi smo svete daleko od smrti

i dok bez nas neko uvek
noć otvara i jabuku mrvi
na plećima starac planinu podiže
od pesama od mesa i krvi


[postavljeno 03.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 22, 2010, 02:23:01 pm »

**
Stihovi Slavomir Gvozdenović
Javljanje na Neri


JAVLJANJE NA NERI

1.
Kada je
Budimir Živanović iz Vračev Gaja
pregazio Neralj
kod našeg Sokolovca
Bože
lepog li hodanja
čistog
kao tvoj krst kojim
nam bistriš
i
uspravljaš korak

2.
Bilo je Uz i Niz
a najviše preko ove vode
hoda i hodanja
skrivenih koraka
svakojakvih trkača
bežanja — odlaženja
a bogami i skokova u ambis
i čega sve nije bilo
u prevelikoj čežnji

3.
I trlu i vrlu
i bedi i nesreći
i njihovom koraku
Bog se pokazao
na
ovoj vodi

4.
Ali šta videh o Bogojavljenju 2001.
na prvoj stepenici veka
i
milenijuma
to svaki dan ne biva
o tome bi pisari
zvezdočatci
knjigu
svaki bi korak postao tom
a Budimir biblioteka!

5.
Zamislite
u svakoj srpskoj kući
u svakoj čitaonici
svakoj školi
svakoj muci
po jedna srpska biblioteka:
Budimir Živanović
u kojoj kuca veliko srce
naše i ničije

2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 22, 2010, 02:23:28 pm »

*

SLAVOMIR GVOZDENOVIĆ U POSETI SNO U AMERICI


Pesnik Slavomir Gvozdenovic, Srbin iz Temišvara, ovih dana boravi u poseti braci i prijateljima, Srbima u Cikagu, povodom Kongresa srpske narodne odbrane, ciji je on jedan od uvaženih gostiju. Clan je Saveta dijaspore, vec 10 godina je na poslanickom mestu u rumunskom Parlamentu, decenijama se bori za ocuvanje baštine, prava srpske manjine, bolji položaj srpske zajednice u Rumuniji.

Prvi put sam u Americi. Pocastvovan pozivom SNO i njenog predsednika, gospodina Slavka Panovica, stigao sam sa velikim zadovoljstvom i izuzetnim poštovanjem za sve one ljude koji su umesto Broza izabrali težak put stranstvovanja.

Srbima u Rumuniji danas je bolje nego u vreme komunistickog režima Caušeskua, ali u neku ruku i mnogo teže, jer nam paradoksalno preti opasnost da neke nacionalne kulturne institucije koje su imali, izgube u ovoj rumunskoj demokratiji, ocenjuje Gvozdenovic.


Najvažnija budućnost zemlje

Gvozdenovic smatra da samo zajedno možemo uciniti da bude bolje i zemlji i Srbima u rasejanju.

Moramo zaboraviti na revanšizam, iako nikada ne smemo zaboraviti žrtve i stradanja našeg naroda, ali mi moramo praviti sada korake za buducnost naše zemlje i opstanak naše države. Moramo pronaci jezik pomirenja, uz podsecanje da on ne sme potpisivati zaborav, vec samo praštanje, jer kako kaže naš narod, ako su dedovi jeli kiselo grožde, ne bi trebalo da unucima trnu zubi.

Pomalo se osecamo nicijima, jer mi nismo rešili ni materijalno stanje, kao recimo Srbi u Americi. Mi živimo samo na korak od matice, a skoro više od pola veka bili smo najudaljeniji od nje. Taj teret prošlosti oseca se i danas, jer se nije desila krupna promena u odnosu države prema Srbima iz Rumunije, ali postoje dobre namere i ja verujem u pomake. Imali smo cast da se u Temišvaru sastanemo i sa predsednikom Koštunicom. Razgovarali smo otvoreno, izmamili jedni drugima suze, culi smo mnoga obecanja... Mi smo svesni da matica prolazi kroz velike teškoce i da je njoj potrebnija naša pomoć, nego što je ona u stanju da pomogne nama. Ipak, moramo raditi na promeni odnosa naše zemlje prema Srbima u dijaspori. Moramo prevazici politicke podele i pronaci put preporoda, ma kako pretenciozno to zvucalo.


Važni rubovi srpstva

Gvozdenović je vec 10 godina u Parlamentu Rumunije, uvek voljan da govori o problemima srpske nacionalne manjine, počev od vracanja imanja i zadužbina našoj crkvi, do aktuelnih kulturnih, obrazovnih ili ekonomskih problema.

Politickim akcijama pokušavam da delujem, uz pomoć naših vlasti takođe, koja na diplomatskom nivou može postici odnose pravog reciprotiteta, izjednaceni položaj srpske manjine u Rumuniji i rumunske manjine u Srbiji, u svim segmentima i aktivnostima. Tada ce odnosi biti kvalitetniji. A, još uvek su odnosi cudni, o tome govori i primer da je Rumunija sa svim susedima otvorila nove granicne prelaze, osim sa Srbijom. A cak je i predsednik Rumunije ponovio tvrdnju poznatog istoricara Georgija Jorge, koji je rekao da je Rumunija kroz citavu istoriju imala samo dva prijatelja — Crno more i Srbiju. Ako je tako, dajte da vidimo na konkretnim rešenjima. Mi još uvek verujemo.


"Lekcija" Toniju Bleru

I u vreme NATO bombardovanja Gvozdenovic ponosno govorio u rumunskom parlamentu. Sa zadovoljstvom se seca reci koje je izgovorio Toniju Bleru, posle cega je ugledni gost izašao veoma razocaran iz rumunskog parlamenta.

U Temišvaru je organizovao i najveci miting solidarnosti sa srpskim narodom u istočnoj Evropi.

Stigao je u Ameriku da braci Srbima prenese poruku o dva važna ruba srpstva — onom temišvarskom, iz koga je krenuo Mihailo Pupin, i onom iz ambasade u Bukureštu, odakle je krenuo prvi jugoslovenski ambasador, princ poezije Jovan Ducic, do ovog americkog ruba sa kojim se srpstvo sjedinjuje.

Mi smo jedan narod, ma gde živeli, i zato naglašavam da moramo više biti svesni jedni drugih. Jer, iako smo mi danas Srbi iz Rumunije možda samo siromašni rodaci, mi to nismo bili kroz istoriju. Mi smo srpskom narodu dali mnogo, Sveti Sava je osnovao dva manastira na drugoj obali Dunava, u Rumuniji, to su Zlatica i Bazjaš. Na Vidovdan manastir Zlatica slavi svoju slavu, a kumovi su predstavnici Saveza Srba u Rumuniji. U manastiru Bazjaš u dane Preobraženja imamo veliki narodni sabor, organizujemo i medunarodne književne susrete. Tu je Sava Tekelija, veliki dobrotvor srpskog naroda. Podigao je Srpsku sabornu crkvu u Aradu, ostavio nam imanja. Podsecam i na grofa Savu Vukovica, koji je osnovao Prvu srpsku gimnaziju u Novom Sadu, i da ne nabrajam mnoge druge. Istorija nas obavezuje na korektnije odnose.


Brojke kao opomena

Nekada su Srbi u Rumuniji imali tri episkopije, danas je 50 srpskih crkava i pet manastira svedeno na jedan Srpski pravoslavni vikarijat, sa sedištem u Temišvaru, školovani sveštenici iz matice dolaze na službu u te crkve, koje i danas igraju istorijsku ulogu u ocuvanju srpstva i na tim prostorima. Srpska gimnazija u Temišvaru dobitnik je Vukove nagrade, kao jedina srpska obrazovna institucija izvan matice koja je dobila ovako visoko priznanje. Danas je u Rumuniji i 14 cetvorogodišnjih škola na srpskom jeziku i samo jedna osmogodišnja, desetak kulturno-umetnickih društava, nekoliko horskih društava i tradicionalna smotra horova, imaju izdavacku i štamparsku delatnost, nedeljnik "Naša reč" i književni časopis, "Književni život".

U Rumuniji danas živi oko 30.000 Srba. Na veliku žalost, broj se drasticno smanjuje. Pocetkom 19. veka bilo nas je skoro milion, a onda je posle Prvog svetskog rata došla ta nesrecna granica i zauvek nas odvojila od matice. Najbolji Srbi tada su rešili da ostave u Rumuniji sve što su imali da se vrate u maticu. Kasnije su se te brojke menjale. Za vreme Drugog svetskog rata vlada generala Nedica nalazila je nacine da nam pomaže, ne samo materijalno, vec i duhovno i kulturološki, i mislim da takav odnos prema nama nije pokazala nijedna kasnija vlada naše zemlje.

Slavomir Gvozdenovic ce vec 5. jula u Beogradu biti na sednici Saveta dijaspore, ciji je clan. Zalaže se za rešavanje znacajnih pitanja, verujuci da još uvek nije kasno. Pesnik u njemu spojio je nacionalne teme sa obe strane Dunava, smeštene u mnogim zbirkama poezije, narocito znacajnoj antologiji "Crnjanski u Temišvaru".

Ova knjiga je izašla u izdanju "Prosvete" i ona je slika moje kompletne poezije. U temelju mog pisanja je mudrost koja može da nas poveže, oplemeni i obogati, bez toga bi temelji moje poezije bili krhki. Jer, nacionalno osecanje je naglašenije što si dalje od matice. Ja sam u svoje pesme smestio mnoge naše heroje kroz vekove, mnoge važne dogadaje, mnoge naše pretke koji su zadužili naš narod i našu istoriju. Imamo slavne pretke, i zato smo dužni da svojoj deci budemo dobri roditelji i da ih naucimo da budu dobri ljudi, jer samo tako mogu biti dobri Srbi.


Srpska dijaspora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jun 02, 2012, 02:38:27 pm »

*
PESNIK DR SLAVOMIR GVOZDENOVIĆ, PREDSEDNIK SKUPŠTINE DIJASPORE I SRBA U REGIONU


SABRATI SE POD JEDAN KROV

Van Srbije danas živi oko četiri miliona Srba. Svi oni imaju mnogo problema, ali i predstavljaju ogroman potencijal. Kako reče blaženopočivši patrijarh Pavle, nije važno samo koliko nas je, nego i kakvi smo. Vreme je da se okupimo, pogledamo u oči, povratimo poverenje i vidimo šta jedni za druge možemo učiniti. Srbija mora biti mati, mi moramo biti dobra deca. Emocije su nesporne, ali moramo biti i pragmatični, vredni, konkretni





Na prvoj, konstitutivnoj, Skupštini dijaspore i Srba u regionu, održanoj početkom jula u Beogradu, za predsednika je izabran istaknuti književni, javni i kulturni delatnik, jedan od lidera Srba iz Rumunije gospodin Slavomir Gvozdenović. Po zanimanju profesor srpskog jezika, po vokaciji pesnik, po opredeljenju borac za očuvanje srpskog identiteta na tlu Rumunije, ovaj energični pedesetosmogodišnjak osim plodnog stvaralačkog rada ima bogato političko iskustvo kao poslanik srpske manjine u Parlamentu Rumunije.

Mnogi smatraju da je srpska dijaspora veliki potencijal, ali i dosta nepristupačna razuđena obala, sa zapuštenim skrivenim ostrvima, odbačenim i zaboravljenim od matice. Kako Vi danas vidite srpsku dijasporu?

Zaista, srpska dijaspora ima veliku ekonomsku snagu. Videli smo da 3,5—4 miliona Srba živi rasejano na svim kontinentima, po celom svetu. To je ogroman potencijal. U Beogradu smo takođe videli da postoje dobre namere da se saberemo pod jedan krov. U tom smislu, po prvi put se institucionalno povezujemo sa maticom, sa svim svojim nadama, željama i problemima. Ogroman je posao pred nama, a da li ćemo u tome uspeti i koliko od svega uraditi zavisi od nas samih, ali, bogami, u velikoj meri i od matice Srbije. Umela je Srbija kroz svoju burnu istoriju i da nas zaboravi, neretko i da se odrekne svoje dece. A svi smo mi, da li sa kućnog praga, ili malo dalje, u nju gledali sa ljubavlju i čežnjom. U međuvremenu istorija nas je učila, i još uvek uči, da budemo praktični i pragmatični, pa opet je u nama mnogo emotivnog naboja. U Srbiji se i jedno i drugo mora razumeti i uzeti u obzir.

Kakva je prevashodno funkcija novoosnovane Skupštine dijaspore i Srba u rasejanju? Šta su njeni prioriteti i da li postoji strategija za aktivnije učešće uglednih pojedinaca, kompanija, institucija i organizacija iz rasejanja u privrednom, ekonomskom i kulturnom životu Srbije?

Skupština dijaspore i Srba u regionu ima pre svega savetodavni karakter. Ponavljam, ona nas prvi put institucionalno povezuje sa maticom, a kao njen prvi predsednik smatram da je prioritet da inventarišemo svu problematiku. Ona je ogromna, kao što smo videli u Beogradu, od ulaganja u srpsku privredu — do očuvanja kulture i obrazovanja na maternjem jeziku. Mislim da bismo prilikom sabiranja te velike problematike Srba rasejanih svetom morali da povedemo računa o tome kako povratiti poljuljano poverenje, kako nametnuti u tim novim odnosima obostrano poštovanje, radi konkretnije i efikasnije saradnje. Treba kao prvo sabrati opštu problematiku na jednom mestu, zatim onu specifičnu iz pojedinih zemalja ili regiona. A zatim se obratiti državnim institucijama Srbije jednim otvorenim pismom koje bi obuhvatilo sva naša razmišljanja, probleme i predloge. Mogao bi to biti strateški potez svih nas zajedno. Jednim ozbiljnim pristupom svemu ovome mogao bi se dati znak i onima koji žele u Srbiji da ulažu, i onima koji žele da joj se vrate, da se zaista u matici može drugačije. Na takav način bi se moglo povratiti i to poverenje rasejanja poljuljano ili izgubljeno proteklih decenija, zbog čega je sama Srbija pretrpela najveću štetu.


ČEKA NAS VELIKI POSAO

Postoji li zajednički projekat dijaspore i Vlade Srbije, pre svega ministarstava ekonomije, kulture, nauke, poljoprivrede, da se aktivnije uključi kapital Srba iz rasejanja u privredni život Srbije?

Zajednički projekti tek treba da budu urađeni. Da se na osnovu postojećih zakona, ali i novih zakonskih rešenja (u čiju izradu bi i Skupština dijaspore i Srba u regionu trebalo da se aktivnije uključi), stvore šire mogućnosti i pruži investitorima više garancija. Na početku smo puta, svesni smo da to neće ići ni glatko ni jednostavno, te da veliki posao sve nas tek čeka. Srbija i Beograd su na potezu, kako se sve ne bi, po ko zna koji put, završilo na lepim rečima i bratskoj ljubavi (koje u nama ima).

Osim lepih pozdravnih reči i protokolarne dobrodošlice, da li je 49 predstavnika srpske dijaspore dobilo neki projektni zadatak od predstavnika srpske države?

Kada su nas u Beogradu lepo, toplo, ljudski i bratski pozdravljali, bilo je očigledno, van ma kakve protokolarnosti, da postoji velika želja da se najzad povežemo drugačije, kako neko fino podseti, da se obožimo, umnožimo i složimo. Za to nije bio potreban ničiji projekat. Projekti bi tek trebalo da uslede, da budu konkretni i realni. Jer, ne može se očekivati mnogo preko noći. Trebaće nam i za projekte, a pogotovo za njihovu realizaciju, umeća, truda i strpljenja.

Prema zvaničnim državnim podacima, u rasejanju živi oko 3.500.000 Srba, od čega samo 40.000 njih ima biračko pravo, pa čak i od toga samo mali procenat njih koristi tu mogućnost. Da li će Skupština na čijem ste čelu moći da preko svojih predstavnika pokrene veći broj naših sunarodnika da aktivnije učestvuju u komunikaciji sa maticom?

Tu bismo možda najbrže mogli da povučemo konkretne poteze. Ljudima treba vratiti oduzete pasoše, pojednostaviti proces izdavanja pasoša i davanja srpskog državljanstva onima koji ga do sada nisu imali, pojednostaviti proces povratka u maticu, okrenuti otadžbini i vratiti u otadžbinu srpsku emigraciju, povesti računa o statusu Srba u bivšim jugoslovenskim republikama, u svakoj ponaosob. Kroz bilateralne odnose i saradnju sa svojim susedima, Srbija mora povesti više računa o Srbima koji su u svojim domicilnim zemljama nacionalne manjine. Te srpske nacionalne manjine mogu biti i te kako važan faktor u političkoj ravnoteži između matice i njenih suseda, a to važi i za srpsku zajednicu u Rumuniji, čiji sam delegat u Skupštini dijaspore i Srba u regionu.


GLEDAM SERBIJU DOK SE UMIVA

Šta su danas najveći izazovi za naše ljude koji žive van granica Srbije?

Sve ovo na šta sam ukazao su i veliki izazovi za Srbe van matice. Ako je investiranje rasejanja u matici Srbiji prioritetno, tome obavezno moraju biti dodati i navedeni problemi, a njima opet i specifični problemi svake srpske zajednice. Takav pristup mogao bi biti znak ozdravljenja u odnosima između matice i njene dece rasejane širom sveta. Ako je državljanstvo problem svih Srba koji ga žele, ako je sticanje glasačkog prava takođe važno svim Srbima u rasejanju, dakle i nama iz bližeg okruženja, Srbi u Rumuniji imaju i svoje specifične probleme — očuvanje poslednjih srpskih škola u Rumuniji, povratak imovine našoj crkvi i pojedincima. Nas je od matice odvojila samo jedna nesrećna granica, pa nam je Srbija bila najdalje iako smo je videli sa kućnog praga. ("Gledam Serbiju dok se umiva", kako je moj deda svojevremeno rekao Matiji Bećkoviću.)

To gledanje u Srbiju mnoge od nas je održalo u pređašnjim režimima. A takvih priča ima svaki segment srpskog rasejanja, nezavisno od toga da li su to naša braća na dužem ili kraćem privremenom radu u inostranstvu, ili srpska ekonomska i politička emigracija pre Prvog svetskog rata, između dva rata, a naročito posle Drugog svetskog rata, kada su se mnogi dobri Srbi morali skloniti od Brozovog režima, ili (nikako ne na kraju) Srbi iz regiona. Zamislite koliko je samo problema Srba u bivšoj Bosni i Hercegovini ili u Hrvatskoj. Srbija svima mora biti dobra mati, a mi se, svi redom, moramo potruditi i biti dobra deca, ostajući pri tom dobri i časni građani zemalja u kojima živimo sa svojim porodicama, sa ogromnim istorijskim i kulturnim nasleđem.

Podsetio sam (se) u Beogradu kako je dobro povezivati se institucionalno sa Srbijom, sa njenim državnim, duhovnim i kulturnim institucijama. Istakao sam, veliki je to posao, a tek koliki je to posao bio našim precima kada su u utemeljivanju takvih institucija u Srbiji, poput Matice srpske u Novom Sadu ili Društva srpske slovesnosti (potonje SANU) u Beogradu, u njihove temelje ugradili sebe, mnogi i svoje pozamašne imetke. A ovakvih primera nemamo samo Srbi iz Rumunije, Mađarske ili Hrvatske. Nov odnos sa Srbijom gradi se i polazeći od ovakvih primera. Nekada smo u Austro-Ugarskoj bili narod, branili i carevinu i maticu, a danas su nam u specifičnim srpskim poslovima potrebni iz Srbije i razumevanje i podrška. I zato veze i saradnja treba da teku u oba smera, uz obostrano uvažavanje i poštovanje.

Šta očekujete od države Srbije? Kako vidite današnju nacionalnu politiku proevropske vlasti u Beogradu?

Srbija svoju nacionalnu politiku prema rasejanju mora graditi ne odustajući od evropskog puta. Biti dobar Srbin ne ide na uštrb evropejstva Srbije. Najbolji je primer, opet, i Srbin i Evropljanin Dositej Obradović, Čakovac i Temišvarac. Prigrlio je Evropu, stao uz Karađorđa, prosvećivao svoj rod. Možda bi njegovo opredeljenje i njegov put mogli da nam budu i danas putokaz. Razume se, u drugačijim uslovima, kada nas globalizacija mrvi, a ni Evropa nema mnogo razumevanja i milosti prema nama.



***

Biografija

Slavomir Gvozdenović (Belobreška, Rumunija, 1953) diplomirao je srpski jezik i jugoslovenske književnosti na Univerzitetu u Bukureštu, a doktorirao 2000. godine ("Jezik i stil u poeziji Vaska Pope"). Član Saveza pisaca Rumunije, počasni član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja književnika Srpske. Suosnivač je Vukove zadužbine, član-saradnik Matice srpske (od 1995), osnivač Podružnice UKS u Temišvaru, jedan od pokretača Lige srpsko-rumunskog prijateljstva u Bukureštu i Temišvaru.

Objavio tridesetak knjiga poezije. Priredio desetak antologija srpske književnosti, on sam zastupljen je svojom poezijom u više desetina srpskih, rumunskih i evropskih antologija, kao i u srpskim udžbenicima. Dobitnik je niza visokih srpskih i rumunskih priznanja...

***

Asimilacija

"Drastično opadanje broja Srba van Srbije nije samo naš problem u Rumuniji. Velika je to opasnost i za dalje i bliže od Srbije. Za nas je u Temišvaru on bolniji nego išta drugo. Ako nas je, prema zvaničnom popisu iz 1992, bilo skoro 33.000, na ponovljenom popisu iz 2002. ostalo nas je svega 22.568 duša. Pojedoše nas i nasilna i prirodna asimilacija, bela kuga, mešoviti brakovi. Toliko toga je kroz istoriju bilo protiv nas. I danas se samo iz telefonskih imenika može videti da nekoliko stotina hiljada imena imaju srpski prizvuk. A treba čuvati u Temišvaru, Aradu i drugim našim mestima u Rumuniji ogromno istorijsko i kulturno blago."

***

Crkva

"Srpska pravoslavna crkva je imala u prošlosti čak 4 svoje eparhije, a danas je svedena na Srpski pravoslavni vikarijat, koji je u postupku ponovnog sticanja eparhijskog zvanja. I u takvim uslovima sačuvali smo 56 crkvi i 5 manastira, od kojih su Bazjaš i Zlatica zadužbine svetog Save, jedine na levoj obali Dunava."


Mišo Vujović | "SRBIJA — Nacionalna revija", broj 21 / 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 06, 2016, 09:10:27 pm »

*

DOSTA MAĆEHE, HOĆEMO MAJKU

Doktor nauka i profesor na Univerzitetu u Temišvaru Slavoljub Gvozdenović prvi je predsednik Skupštine dijaspore i Srba u regionu. U razgovoru za "Vesti", Gvozdenović kaže da je formiranjem ove Skupštine počela da se piše nova istorija u odnosima dijaspore i Srbije.

Svestan sam da nam neće biti lako, ništa sa nama Srbima ne ide ni lako ni glatko, ali jako je bitno što smo se napokon našli na jednom mestu i što imamo priliku da institucionalno možemo da rešavamo probleme sa kojima se susreće oko četiri miliona Srba u rasejanju — objašnjava on.

Mnogi konstituisanje Skupštine dijaspore ocenjuju kao istorijski događaj?
  
Ovo je istorija. Na jednom mestu su se okupile sve kategorije naše dijaspore. Srbija je donošenjem Zakona o dijaspori i Srbima u regionu napravila ozbiljan zaokret u svojoj politici prema rasejanju. Na nama je sada da se izborimo za više poštovanja matice za sve ono što činimo u rasejanju.

Otadžbina se do sada prema dijaspori ponašala više kao maćeha nego kao majka, da li će se to promeniti?
 
Tačno je da je dijaspora osećala taj maćehinski odnos. Većina institucija države Srbije prečesto nisu bile svesne kakve napore dijaspora ulaže u očuvanju nacionalnog i verskog postojanja i sa koliko ljubavi i požrtvovanja to radi. Sada je potrebno da mi Srbi budemo ne samo složni, vredni i snažni, već i mudri.

Plašite li se da bi dijaspora još jednom mogla da se razočara?
  
To je velika opasnost. Srbija ne sme da nas se seti samo kada je u teškoćama. Naša je ljubav i privrženost bezuslovna, ali nezavisno od toga i Srbija mora da bude malo pažljivija prema nama. Na njoj je ipak prvi i najkrupniji korak kako bi povratila to poljuljano poverenje.
 
Koliko će Skupština imati mogućnosti da nešto konkretno uradi za dijasporu?
  
Ubeđen sam da ćemo imati tu mogućnost. Uostalom, to će biti i najbolji test preko koga ćemo videti koliko je država Srbija ozbiljna i koliko su njene institucije ozbiljne.

Šta ćete prvo uraditi kao predsednik Skupštine?
  
Uputiću pismo svim delegatima kao ljudima koji najbolje poznaju i zemlje odakle dolaze i srpske zajednice u njima, kako bi se napravili i konkretni predlozi šta prvo treba predložiti Vladi Srbije. Bilo bi najbolje da se svi ti predlozi saberu i ponude na razmatranje.

Šta suštinski muči dijasporu?
  
Puno je problema. To su zahtevi iseljenika za dobijanjem srpskih pasoša, pa problemi u dopunskoj nastavi na srpskom, tu je i pravo glasa koje mora biti dodeljeno svim kategorijama dijaspore, pa potreba pojednostavljivanja procedure oko dobijanja državljanstava. Zaista je puno problema, ali moramo da shvatimo da mi sada ne otkrivamo Ameriku i da je u rešavanju ovih problema potrebno da se pogleda oko sebe, kako su ozbiljne države rešile ova pitanja, da ne otkrivamo toplu vodu ako ne moramo.



DALEKO OD MATICE

Zbog čega među potpredsednicima nema nikoga iz Amerike ili Australije?

Delegati iz ove dve zemlje su stigli pomalo neodlučni da li da se prihvate rukovodećih mesta ili ne. Na kraju su priznali da im je objektivno teško da često dolaze u maticu. Međutim, nezavisno od toga smatram da njihova uloga može biti i te kako važna, posebno što su upravo u tim zemljama osnovane neke od najstarijih srpskih organizacija.

NISAM LOBIRAO ZA SEBE

Mnoge je iznenadio vaš izbor?

Verujte da nisam ni prstom mrdnuo kako bih bio izabran. Rekao sam da ako ljudi to očekuju od mene neću da bežim od funkcije, ali neću ni da se bijem za nju. Zaista je najmanje bitno ko će biti na čelu ove institucije.


Đ. Barović, R. Lončar | 06.07.2010. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: