Borisav Simić Bora (1929—2016)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borisav Simić Bora (1929—2016)  (Pročitano 9522 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 22, 2010, 09:06:16 pm »

*




B O R I S A V   D.  S I M I Ć
(Glušci, 27.09.1929 — Beograd, 03.01.2016)


Borisav – Bora Simić Joja je rođen na Krstovdan 27. septembra 1929. godine u mačvanskom selu Glušci. "U glušačkom zaglušju blatnjavih i prašnjavih šorova" — kako naglašava Dr. Vladeta Košutić 1967. godine u Antologiji srpskih seljaka pesnika "Cvetnik". Neshvaćen od sredine u svim vremenima, Boru je rodila majka Ljubica, rođena u istom selu, od familije Kostadinović. Prezime je dobio od oca Dušana, Solunca, ranjenog u selu Stara Popadija, ispred Kajmakčalana. Završio je samo četiri razreda osnovne škole u rodnom selu, a kasnije čitao isključivo sa iscepanih novina, koje je kao čobanin nalazio zakačene na trnovitim poljskim žbunovima. Gutao je nejasne i isprekidane tekstove, uvek željan novih saznanja o svetu. Učitelj mu je bio Mihailo Đuričić, jedan maštovit čovek koji se kasnije zapopio i Bori 1939. i 1940. predavao veronauku, što mu je još više raspaljivalo maštu, osiguravajući u budućnosti maštara u poeziji. Tako čitajući oduvane papire novina sa trnja i trnjina, skine Bora u Kućištu sa takvog jednog žbuna 1953. godine reportažu iz "Borbe" o najstarijem seljaku pesniku Živanu Stevanoviću iz Brestovca u Gruži. Kad je Bora pročitao naslov teksta "Srpski seljak slavi trideset godina svog književnog rada", to ga je toliko ohrabrilo da je odmah seo i napisao po prvi put u životu svoju pesmu.1


* * *

...Pesme objavljuje pune četiri decenije u sledećim listovima i časopisima: "Glas Podrinja", "Krug", "Zavičaj" (ilustrovana revija Matice iseljenika), "Selo", "Zadrugar" (sarajevski list za selo), "Poljoprivrednik" (novosadski list za selo), "Književnost", "Savremenik", "Putevi", "Koraci", "Braninčevo", "Raskovnik".

Šezdesetih godina, zajedno sa Dobricom Erićem, Darinkom Jevrić, Momčilom Tešićem, Vukosavom Andrić, Milenom Jovović i Srboljubom Mitićem biva zastupljen sa većim brojem pesama u antologijama i izborima pesama u redakciji Dragiše Vitoševića, dr Vladete Košutića i drugih, štampanih sem na srpskom i na italijanskom, francuskom i španskom jeziku. To su antologije: Orfej među šljivama, Kragujevac, 1963, Cvetnik, Prosveta, Beograd, Rizničari zemlje, Čačak, Mačvanska lirika, Bogatić, Posavska lira, Brčko, Antologija pesama Šapčana i Podrinaca, Šabac, 1994. i Srpska seoska poezija (na francuskom, u prevodu pesnikinje Fransoaz Han). U rukopisu ima više poema i monodrama.
1

1 macva.com
2 Bora D. Simić, "Ozarje", Centar za kulturu opštine Vladimirci, 1996.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 09:07:02 pm »

**
Poezija Borisava Simića Bore
Iz zbirke  "Mačvanska lirika"


ISPOVEST
      Slepoj majci Ljubici

Gvozdeno detinjstvo
ćuti pred svilom sreće.
Glušci, selo moje,
što kuješ pesmu, mene.
Glušći, vatro ugašena,
za studen tišine moje.

Jedan beznogi putnik hoda obalom Bitve,
jedan beskrili golub noćima stremi,
jedna frula traži ruže dobrote
majko, iz očiju tvojih.

Majka utehe uzidala je u mene zlato jutra.
Sreća je ponekad i gorak hleb,
iznad letine oblak trnovit
i jagnje osmeha, tužno jagnje osmeha...

Jedna frula traži ruže dobrote,
majko, iz očiju tvojih ugaslih.

1967.


USPAVANKA
           Slepoj majci Ljubici

Sanjaj:
Pohodi te sreća kao zlato čedna
dok cveće osmeha po livadi plastiš
uboga je tama dana nedogledna.

Spavaj:
Sruši se pusta krovinjara briga,
spada teško blato s točkova taljiga,
izbledela slova iz svih crnih knjiga...

Spavaj u nedogled očima bez vida
sin tvoj budan sanja kulu pesme zida.


ODLAZAK

Nestalo je melodije tvojih koraka
isčezla si.
Senka tvoga tela, nestala u vazduhu,
na mestu gde si sedela
mirisala je kao jorgovan.
Daljina te pretvorila u pticu,
u malu pticu bez očiju, bez perja, bez nogu.
Na kraju strsiš ko lokvanj
iz daleke vode.
Najzad si sitno zrno osmeha
na obali sećanja.


...Borisav Simić, pesnik — sanjar iz sela Glušci, čije su pesme svojim neobičnim metaforama privukle pažnju izuzetnog poznavaoca dr Vladete Košutica, te je on neke od njih učvrstio u "Cvetnik srpskih seljaka pesnika" (1967), a zatim ih preveo na španski i francuski jezik. Simić je uspeo da svojim stihovima na veoma originalan način dočara pojedine trenutke iz života rodnog sela, i to sa nežnošću i toplinom. Izuzetnom svežinom i živopisnošću odlikuju se slike njiva koje su "ćutljive pred kišu" ("Pastirke"), frulaša koji je "sa sumrakom ušao u šor" ("Zanos"), zelenog ječma koji se njiše kao "bleda, besumna svila" i glušačkog kamena koji se nasanjao u šoru dok "dok toplinom greju ga psi" ("Prenuće"). U ovoj poeziji ima i ljubavnih pesama, ali je osećanje veoma diskretno iskazano. U pesmi "San" pesnik se pita šta li to "zbori nepožegla trava", o devojčici plavoj koja mu stiže uz šapat reke Bitve, dok u pesmi "Vesnica" ćutljiva devojka koja se zove "Zlato na dnu pesme" nosi pesniku utehu.

Posebno mesto u poeziji Bore Simića pripada pesmi "Ispovest slepoj majci Ljubici", u kojoj je pesnik iskazao i svoj bol zbog tužne majčine sudbine i gorčinu što u svom voljenom selu nikad nije bio dovoljno shvaćen...


Petar Berić

Mačvanska lirika, Beograd, 1985.

[postavljeno 25.03.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 09:07:47 pm »

**

BORISAV D. SIMIĆ


Za Boru Simića se s pravom može reći da je samorodni pesnik. Šta više, da je najsamorodniji među brojnim mačvanskim obdarenim tzv, naivnjacima u raznim umetnostima. Jer je ceo svoj vek proveo u Glušcima, tipičnom mačvanskom selu, živeći na zemlji i od zemlje, a postajući vremenom sve autentičniji pesnik Bitve i Mačve.

Pedesetak pesama koje čine pesnicku zbirku Ozarje samo su manji izbor iz bogatog stvaralaštva, iz brojnih objavljenih i neobjavljenih Simićevih pesama. S obzirom da su uzete iz različitih ciklusa, pesme u ovoj zbirci razlikuju se i tematski i stilski i metrički, ali sve zajedno na jedinstven način, na jedan čaroban način, otkrivaju tanani unutrašnji svet pesnikov, svet koji je isti onaj što ga okružuje, a ipak tako različit od njega!

Slojevitost Simićeve poezije je iznenađujući za pesnika samoniklog i u osnovi preemotivnog. U prvom, najvidljivijem sloju ove poezije, iako prelomljeni kroz prizmu pretežno bolnog pesnikovog doživljaja sveta, jasno su uočivi ili bar naslutljivi filigranski odabrani detalji iz mačvanskog podneblja, bilo da je reč o ljudima, bilju, vodama, poljima, oblacima, ili o verovanjima, običajima i drugim događajima.

Dublji slojevi pesama ispunjeni su, međutim, ličnim pesnikovim odnosom prema životu i svetu, jednom nemirom protkanom sumnjom, jednim elegičnim raspoloženjem i, ne retko, stihovi postaju u izvesnoj meri hermetički i opori. Do onih najdubljih slojeva u pojedinim ključnim stihovima dolazi se, ipak, više emotivnim nego logičkim putevima, jer Bora Simić pise poeziju iz srca i iz dubine jedne čiste duše.

Dok čitamo stihove ove poezije pred nama se otvara ne samo pejzaž Mačve sa stalnim prisutnim vodama mirne Bitve, nego i jedan bogat unutrašnji pejzaž, natopljen emocijama i čudnim, ponekad detinjskim, ali uvek iskrenim stremljenjima ka skrivenim lepotama. Lepotama u veselju i patnji, u oblacima i suncu, u životu i smrti, u ljubavi ma i nesretnoj, u bolu i samoći koji sa pesmama obavezno dolaze, u rečima koje našeg pesnika hoće, i u ćutanju, bespomoćnom ćutanju.

Ali nek nas ne zavara spoljašnja pastoralnost i ruralnost ovih stihova; u jeziku ove poezije ne skriva se samo leksičko bogastvo narodnog mačvanskog govora, u njemu je još veća snaga zvuk, muzika, tanano treperenje čudesnije i neznije od treperenja jasikinog lišća na povetarcu. To je potpuno izgrađen i samosvojan jezički izraz na izvanredno visokom i kultivisanom nivou.

Ima pesama u ovoj zbirci gde je sklad emotivnih i jezičko-zvučnih elemenata doveden gotovo do savršenstva. Jedna od takvih je pesma Bitva u meni. Unutrašnji ritam u njoj usklađen je sa damaranjem ritma u stihovima i neuobičajenom rimom, što uz bogastvo metafore i uporno ponavljanje pocetne reči, cini da ova zavičajna elegija zazvuči kosmopolitski. Na sličan način, iako ostvarena drugim pesničkim sredstvima, deluje pesma Jahačica od Sibinskog Polja. Tri pesme sa naslovom Zakletva nalikuju na triptih ikona u nekom težaškom svetilištu. A pesma Grlice, u haiku obliku i haiku maniru, neposrednošću i jednostavnošću iskaza ne samo da se doima, već se urezuje u svest. Ovo su samo primeri pesama kakvih ima još dosta u zbirci. Ali, i kad cela nije na takvom nivou, često ima u njoj takav stil ili takav jezički obrt kakav nas iznenadi.

Posebnost ove poezije je i negovanje i čuvanje izvornog narodnog govora i leksičko bogastvo. A oduševljen slikarstvom i, verovatno, i samim slikarem, Milić od Mačve, Simić ne retko, slikajući rečima mikrokosmos svoje duše u zaturenom mačvanskom zavičaju, dostiže snagu mikrokosmičkih Milićevih vizija.

Ovaj kratki uvid u Simićevu poeziju, koji je više impresija nego analiza, treba završiti zaključkom koji je takođe u tom stilu: Bora Simić je rođeni pesnik; uprkos svemu, pa u njemu samom, mnogi njegovi stihovi su u stanju da ga daleko nadžive.


Mr Jovan V. Jovanović


Ozarje
Bora D. Simić
Vladimirci, 1996.

[postavljeno 08.07.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2010, 09:08:16 pm »

**
Poezija Borisava Simića Bore
Iz zbirke    "Ozarje"



JAHAČICA
OD SIBINSKOG POLJA


Ptice vetrova
igraju se tvojom
crnom kosom...
Kada se lepota
majke prirode
uselila u tebe.
Pa te zato voli
Sibinsko polje.
Ti si jahačica
sa njenih livada...
I glog sa Bitve
tebe sanja
kada Sunce
pušta svoje junce.


GRAD SLAVUJA

U ogledalu
haljine šume jutra
Sunce.

Prve srebrne tice
dolaze u zavičaj.

Mleko oblaka
okupalo
laneni ćilim dolina.

Frula je ludovala
zapamtio sam
najlepšu šiparicu
obučenu u Nebesku haljinu.

Srebrni dan
zelenu košulju oblači.

Čobani ne haju
psi ne laju,
šuma grad slavuja
svet privlači...


VESNICA

Danas na moju livadu dolaze
svatovi snega.
Danas u mašti mog brega
crni ljudi peru obraze...

Danas je ćutala devojka lepa
ćutala bleda,
ćutnja joj mesečina
blistala iz pogleda.

Pesnik je
raspričati ne sme
ona mu
utehu
nemuštu nosi,
devojka se zove:
"Zlato na dnu pesme",
sve joj je zlato
u dugačkoj kosi...


PASTIRKE

Na svojim njivama,
ćutljive pred kišu;
vitice im vetar mazi.
A posle dolazi sunce:
budi doline koje uzdišu.
I njihovu put, mokru kao laste,
greju vatre topola.
Žive na lokvanju bola
što za njih raste.


KOSAČI

Jutro

Troliste zvezde
Kosci po nebu zelenom kose,
Biser poslednje rose
Grlice u kljunu nose.

Podne

Gušteri i zmije vreli.
Crne otkose sveli.
Vetar im dušu seli.

Veče

Plastovi zvezda.
Livada gola.
Velika kola
Silaze s vrhova
Starih topola...


GOLUBI

Sve ćuti,
Kada dolinama sumraka,
Priležu golubi sreće...

Sve ćuti,
Kiše radosti kada prate
Golubi sreće.

Svi ćute,
Na šume hleba kad sleću,
golubi, sreće...


ZANOS

Sa sumrakom je ušao:
frulaš u moj šor
I odmah počeo da seje
zrnevlje igara
U sumrak je upao
frulaš u moj šor
i odmah počeo da miluje
plave glave jorgovana.
Zanosno,
uz pratnju
lakog vetra
jablani tiho
vihore
do zore
frula
mesec
drvo
noć
kako li se
to zove?


BITVA U MENI

Kad me zagrle tvoje obale bez bola
mleko Tvog pitomog neba
orosi moje strnjike očiju
tad nisam željan ni hleba...
Kad vivak iz ševara
postane zvono pesme moje
u osvit dana
tad mi u duši pčele se roje.
Kad pusto podne
poljima trešti u sjaju
tad mi u duši štenci vrućine
gladni zalaju.
Kad jablani jesenje sanjalice
i ludi bagremi
miluju srebro zvezda
tad mi se duša umrlih seća
Kad me zagrle ujedrale grane
Tvog zelenog ćutanja
dušu tad crkvi vodi putanja...


PRENUĆE
                         Julijani

Livadom srca moga nastaje zimska čama,
zelen se ječam njiše bleda bešumno svila.
Grana je pesme moje lude bez stabla same,
na njima mesta ima za sva slavujska krila...

Čekam ozarje tvoje da me iz noći prene
izmišljen greh, bezbola ko zora rudi.
Izvita duga nebom pružila luk do mene
stasalog, da budu bez ruku zagrljaj srcem žudi...

Anđeli beli i crni a ti im čedna druga,
Suncu Dobrote penju sa moje i tvoje stope.
Na mome putu sad je mrtva kopriva tuga,
poljupci kiše Đurđevsku travu sve više škrope.

U našem šoru nasanjao se glušački kamen
toplinom psi ga greju kada je gluvo prelo.
Oženio jablane mesečev srebrni plamen,
razbežale se zvezde probudilo se selo...

[postavljeno 26.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jul 20, 2011, 10:54:27 pm »

**
Stihovi Borisav Simić Bora


SAN*

Devojčica plava
otkud stiže meni,
i šta mi to zbori
nepolegla trava
o njoj?

Cvet livada mojih,
šapat reke Bitve...
Budi me u seni.
Po njivama pao oblak vran,
topao
kao
letnji dan.

 
MAČVANKI*

Mačvanko!
Belego mog imena,
molitvo moje senke,
u meni si zemlja, ja u tebi — cvet.
Pesma se grlice srcem ti stišava,
venčala se sa letom pšenica,
i već se daljina letnjeg jutra muti...
Mačvo, kakve me opsedoše čini?
Popala je rosa po našem sokaku,
a noge mi gore u zlatnoj prašini.


MAČVANKA

Jabuko sumraka nad Bitvom
luda harmoniko ucvetalih
livada
glušačko proleće...
Lepotice kažnjenika
u logoru pesme
predobra dušo...

Penji se na moju dobru put
bez straha.
Mirovaću kao kamen
voleću te do sudnjeg dana.

U našoj ljubavi
rascvetao se
od sreće plamen.

I ljubicu ružu uzdisaja
sanjaću te ispod nebeskog
granja.

Sad mislim da sam Bog tišine
ili prečudan samac.

Mačvanko! Mačvanko!
sa mojih grudi skini
od tuge preteški lanac
dok nisu na nas nabacani
mađije i čini.

Još nam noge goru
u slatkoj prašini,
oči nam skakuću, skakuću,
po šarenoj mesečini...

1976.


* Mačvanska poezija — Antologija
   Izbor Petar Lj. Berić ; saradnik Dragan Josipović
   Bogatić, 2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 14, 2012, 12:42:51 pm »

*
LIK PESNIKA BORE SIMIĆA OSVANUO NA MARKICI POŠTE SAD


MAČVANSKI SELJAK NA AMERIČKOJ MARKICI

Bio sam iznenađen! Rekao sam čika Bori da je on na markici, a ni sam nije znao da nam kaže odakle njegova slika na razglednici — kaže nam poštar Siniša

Kada je pre dva meseca Siniša Uglješić, poštar u mačvanskom selu Glušci, doneo razglednicu iz dalekog Njujorka, adresovanu na ime Bore Simića, nije ni slutio da će to postati događaj o kome će se danima prepričavati po ovom selu. Ne zbog toga što je u pitanju Njujork, iz kojeg ne stižu svakog dana pismo i razglednice, već što je na poštanskoj markici — Borin lik.

— Bio sam iznenađen! Rekao sam čika Bori da je on na markici, a ni sam nije znao da nam kaže odakle njegova slika na razglednici — kaže nam poštar Siniša, kojeg svi znaju po nadimku Lale.

A iz Njujorka je stigla razglednica sa toplim pozdravom njihovog zemljaka Miće Radojčića, zvanog Šeća, koji godinama živi u Njujorku.

I danas se priča o tome, a kada smo potražili kuću Bore u Glušcima, svi su znali da je reč o pesniku, koji je proslavio Mačvu u svojim pesmama.

U urednom dvorištu, sa umivenom kućom, vajatom belim kao sneg i ambarom, pod vinovom lozom sedeo je Bora Simić, koji će ovog septembra napuniti 80 godina.

Pesnik — seljak, objavio je mnogo pesama, ušao u četiri antologije. U časopisu "Ineternešenel art samit", koji je izašao i na kineskom jeziku, objavljena je priča o njemu. Bio je to i povod da mu njegov zemljak Šeća iz Njujorka pošalje razglednicu i izbori se za lik na markici.

— Nisam bio dobar đak. Završio sam samo četiri razreda osnovne škole i nisam više mogao, jer nisam ništa pamtio. A onda kada sam bio blizu tridesete, počeo sam da maštam, da zamišljam razne slike i da sve to napišem — kaže nam Bora.

U svojim pesmama proslavio je Mačvu. Objavljivao je najpre u raznim listovima, a onda ga je Dobrica Erić uvrstio u antologiju. Prva njegova zbirka pesama bila je "Orfej među šljivama". U pesmi "Mačvanka" opevao je lepotu mačvanske devojke. Objavio je Bora oko 2000 pesama. Neke od njih su prevedene na engleski, španski, francuski...

Bora u stihove pretače ljubav, vradžbine i reku Bitvu, koje više nema, a u sećanjima je mnogih. Kaže, da je od oca muke imao dok je pisao, koji je govorio da je to dangubljenje. Ali, kada je zaradio prvi honorar, kupio je ocu najkvalitetniji duvan. Njegova nepismena majka LJubica volela je da sluša stihove koje joj je govorio.

— Inspiraciju sam uvek dobijao noću, oko ponoći, kada ustanem i zapišem neke stihove — kaže Bora.

Bora je u mladosti morao da krišom čita knjige. Pročitao je oko 2.000 knjiga, pesama, svega što mu je dolazilo ruke. Uzimao je knjige iz biblioteke, neke i dobijao.

— Volim da čitam, jer tada zamišljam da razgovaram sa pametnim čovekom. Pametne žene su moja inspiracija, nije važno da li su lepe, samo da su pametne. Dovoljno je da im vidim fotografiju i da budu moja inspiracija — otkriva nam tajnu pisanja pesnik Bora.

Ovaj skromni čovek živi od takozvane seljačke penzije. Savladao je više zanata, ali voli da plete užad i tu je vešt iako mu je vid znatno oslabio.


Autor: Milanka Eraković | 06.09.2009. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Avgust 28, 2013, 06:13:53 pm »

**

LUDO LUDUJ FRULO MOJA

Priznajem da moja najveća inspiracija šeta glušačkim šorovima. A kad bi samo jednu noć noćila sa mnom, stvorili bi se rajski vrtovi i više iz njih nikad ne bih izlazio.

Jednolično sivo nebo nad Glušcima u predvečerje, kao da je nagoveštavalo skori sneg i hladnije vreme. Na dnu uskog seoskog dvorišta, Bore Simića, posle stare, gostinske kuće na duž i poljske vurune nalazi se mali vajat na coklu od naslaganog kamena. Spolja je okrečen, a prekriven već potamnelim biberovim crepom obraslim lišajevima. Kroz prozorče, vidi se da unutra "čkilji" neka svetlost, a domaćin je na daščana vrata stavio kalauz, valjda radi zaštite od nepoželjnih gostiju.

"Stanuje li ovde prva lira Mačve", upitali smo malo glasnije. Utom se pojavio domaćin očigledno zatečen nenadanim gostom. I kao kad čovek pozdravlja starog prijatelja, prozborio je "Bog ti dobro dao. Samo me ti obilaziš i nisi me zaboravio".

Pod male prostorije prekrivali su odsečci od vanile koju je domaćin spajao voskom i od nje pleo najrazličitije štranjke i jedeke. Ozbiljni, veseli, šaljivi likovi sa fotografija, požutelih crno belih, uramljenih i okačenih na zidove, podsećali su domaćina na prohujalo vreme, zgode i nezgode ukućana i lične. Otac solunski ratnik u društvu Gluščana. Bora s beogradskim glumicama i pesnicima u Milićevoj kuli na sedam vetrova. Ugledne, lepuškaste dame, smernog izgleda, pesnikove obožavateljke i inspiracije uz koje zaspiva i budi se.

Kao dobar domaćin nudi kafu i čašicu prepečenice, a nas više zanima kako nastaju njegovi stihovi.

"Ludo luduje frula moja. Gledam u ove fotografije, sam u četiri zida. Sanjam. Naviru sećanja. Mašta je slobodna. Šapućem, boli me duša i plačem. Tad znam da su stihovi pravi. Nisam od onih koji pevaju, Lolo moja iz Badovinaca, donesi mi korpu krastavaca. Ja sam pesnik modernista. Dragiša Penjin je rekao da ga podsećam na Jesenjina. Ako je bio iskren, mislim da je to Božiji dar, ništa drugo, kaže Bora.

Posle Mihaila Sretenovića, bivšeg načelnika Sreza mačvanskog, autora romana "Radetića Mara", koji je svojom nesvakidašnjom pričom o lepoti žene stvorio odu Mačvankama, Bora je stihovima podsetio na isto, žar koji se ne gasi. Mačvanke su za njega jabuke sumraka nad Bitvom, lude harmonike ucvetalih livada, lepotice kažnjenika, u logoru pesme...

Prostodušni zanesenjak je opijen ljubavlju prema svojim obožavateljkama, zavičajnoj reci Bitvi i slepoj majci Ljubici, kojima posvećuje svoje stihove.

"Dok pišem u samoći često krstarim sibinskim poljem i mačvanskim strnjikama, gde se začelo moje pesnikovanje, dok sam čuvao ovce. Dalje koračam obalom Bitve, prašnjavim seoskim šorovima, a iza ograda me mami miris jorgovana. Priznajem da moja najveća inspiracija šeta glušačkim šorovima. A kad bi samo jednu noć noćila sa mnom, stvorili bi se rajski vrtovi i više iz njih nikadne bih izlazio, razmišlja pesnik.

U malom vajatu s jednim šporetom, krevetom, stolom, klupom i nekoliko stolica, zna da bude potesno za sva pesnikova osećanja. Ona se onda izlivaju u stihove koji smiruju dušu. Pesme su ostale njegovi najverniji prijatelji, a u svojoj sredini često nije shvaćen.

"Dolazili su po mene za razne kulturne manifestacije, književne večeri. Uzimali su šta im treba, radi dekora i lične promocije. Meni nisu ništa davali. Čak ni Kulturni centar u Bogatiću nije štampao moje knjige, već su to uradili Vladimirčani i naš Milić od Mačve. Tako sam sebi podigao spomenik za života, kaže Bora Simić.

Kad smo se rastali, posle one ljute, kroz mali prozor njegovog vajata prodirali su prvi zraci mesečeve svetlosti.


Ljubiša Đukić
("Glas Podrinja", januar 2003.)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 06, 2016, 04:36:40 am »

**

B o r i s a v  S i m i ć  B o ra
Glušci, 27.09.1929 — Beograd, 03.01.2016





Grlice

U sobi ćutanja
doneše mi seme pesme
i na rame samoću.
                                          
1964.
                                       
                                      







"Detinjstvo mu je bilo neveselo, a život je proveo usamljen i nedovoljno shvaćen u rodnom selu.
Umro je 3. januara 2016. godine u staračkom domu u Beogradu, a sahranjen je u Glušcima."

Crtež: Željko Dragićević "Grlice"
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: