Stevan Raičković (1928—2007)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 3 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan Raičković (1928—2007)  (Pročitano 75780 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« poslato: Decembar 22, 2010, 02:33:23 pm »

**




STEVAN RAIČKOVIĆ
(Neresnica, 05.07.1928 — Beograd, 06.06.2007)

Stevan Raičković, srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici, kod Kučeva, u istočnoj Srbiji. Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici. U svojoj devetnaestoj godini došao je u Beograd, gde je jedno vreme studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i književnost), a zatim radio kao novinar i literarni saradnik. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda a do 1980. godine urednik u Izdavačkom preduzeću "Prosveta". Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pesnika. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. "Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim pesmama 'samo materijalni okvir za one suštine koje sam nameravao da izrazim'. Tako i iza poetskog okvira pesme treba tražiti njeno misaono i lirsko jezgro."

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama "Detinjstvo", da bi već sledećom knjigom pesama "Pesma tišine" iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: "Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Tisa", "Kamena uspavanka", "Prolazi rekom lađa", "Slike i prilike" i druge. Objavljivao je pesme u "Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka "Veliko dvorište", a zatim zbirka pesama "Družina pod suncem" za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema "Gurije" bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika ("Sedam ruskih pesnika" i antologiju "Slovenske rime") kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, slovačkom, bugarskom, českom, poljskom, mađarskom, makedonskom, slovenačkom jeziku itd.

"U svom stvaralaštvu Raičković je napustao poeziju i prihvatao se proze, ali on je uvek i svuda potvrđivao očitu istinu, da je bio i ostao — pesnik."

Stevan Raičković preminuo je 6. maja 2007. u Beogradu, u 79. godini.



STEVAN RAIČKOVIĆ — DELA


KNJIGE PESAMA

1950. Detinjstva;
1952. Pesma tišine;
1955. Balada o predvečerju;
1958. Kasno leto;
1961. Tisa;
1963. Kamena uspavanka;
1964. Stihovi;
1967. Prolazi rekom lađa;
1967. Varke;
1971. Zapisi;
1971. Zapisi o crnom Vladimiru;
1978. Slučajni memoari;
1981. Točak za mučenje;
1988. Panonske ptice;
1988. Monolog na Topoli;
1988. Svet oko mene;
1990. Stihovi iz dnevnika i
2001. Fascikla 1999/2000.


POETSKI I PROZNI ZAPISI

1989. Čarolija o Herceg-Novom;
1991. Suvišna pesma i
1995. Kineska priča.


PROZA

1978. Intimne mape i
1993. Zlatna greda.


ESEJISTIČKI I MEMOARSKI TEKSTOVI

1978. Beleške o poeziji;
1978. Portreti pesnika;
1990. Dnevnik o poeziji;
1997. Dnevnik o poeziji II;
1998. Nulti ciklus;
2000. U društvu pesnika;
2000. Slova i besede;
2001. Linija magle i
2001. Monolog o poeziji.


KNJIGE ZA DECU

1955. Veliko dvorište;
1960. Družina pod suncem;
1962. Gurije;
1971. Krajcara i druge pesme;
1974. Vetrenjača;
1974. Male bajke i
1978. Slike i prilike.


POETSKI PREPEVI

1964. Šekspirovi soneti;
1970. Šest ruskih pesnika;
1974. Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (dopunjeno izdanje);
1976. Slovenske rime i
1990. Zlatna jesen (izbor iz poezije Borisa Pasternaka).


AUTOBIOGRAFIJA

2002. Jedan mogući život (Homo poeticus).


Raičković je rano doživeo priznanje i dobitnik je najznačajnijih književnih nagrada:

1958. Oktobarska nagrada Beograda;
1960. "Neven"
1963. Sedmojulska nagrada;
1964. Zmajeva nagrada, 1964;
1976. Nagrada "Miloš Đurić";
1979. Nagrada "Branko Miljković";
1985. "Goranov venac";
1993. Njegoševa nagrada;
1994. Njegoševa nagrada
1994. Dučićeva nagrada;
1994. Vukova nagrada;
1997. Nagrada "Vasko Popa" i
1999. Žička hrisovulja.

Zatim nagrade za prevodilaštvo kao i društvenih priznanja: Oktobarske nagrade Herceg-Novog i nagradu "Meša Selimović" za pesničku knjigu "Fascikla 1999/2000".

Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.

[postavljeno 07.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 02:33:54 pm »

**
STEVAN RAIČKOVIĆ






ZAPIS O PESMI

Vapim da mi jedna pesma bude
Čista ko klas zreli usred leta.
Kraj nje — da dve bulke strašno rude.
Iza — ponor i ivica sveta.

Nju nijedna ruka da ne takne
Niti da je ljudske oči smotre.
Samo vetar kad se sa tla makne
Nek joj nekad zlatnu suzu otre.

Možda i to: u letu, visoko,
Jedna ptica nek je kao sliku
Upije u beslovesno oko
I objavi svetu u svom kriku.


* * *


AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA


"Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. U matičnim knjigama Neresnice zapisano je da sam rođen 5. jula 1928. godine, od oca Milana iz Podgorice i majke Živane, rođene Obradović, iz Velikog Gradišta. Svet sam ugledao u seoskoj školi, dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi, koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu. Poneo sam ime deda, po ocu, plemenskog kapetana Lješanske nahije u Crnoj Gori, Stevana. Da pomenem i drugog pretka, iako ga nisam zapamtio: ded, po majci, Dragoljub, zvani Draga, držao je kafanu u Velikom Gradištu na Dunavu, a u ratu je bio trubač, pa su i sve njegove nazivali Trubačevi.

Moje selo Neresnica je u istočnoj Srbiji, u podnožju Homolja, kraj zlatonosne rečice Peka. Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Ponekad se nečega kao i setim, ali mi odmah pada na pamet da su to možda samo sećanja na kasnije priče mojih roditelja o vremenu našeg zajedničkog boravka u ovom selu. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do danas, odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem. Umesto jednog — pronašao sam mnoge. Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kojem sam proćerdao svoju mladost, grad u kojem odavna živim. Kao daleki magnet, osećam da me privlači i crnogorski kamenjar, postojbina mog oca. I neka druga mesta dotiču se mog života kao značajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva u Banatu, pa Subotica, zatim Kruševac i Smederevo. Imam još dva malo tajanstvena zavičaja. Jedan je ogromna Rusija, odakle su se moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputli u ove krajeve. Drugi je sićušna koliba na Lavaču, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam. Kad mi bude najteže u životu otići ću da vidim Neresnicu, odakle je sve počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio, za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života. Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz Velikog dvorišta. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz Gurija. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama Družine pod suncem, Vetrenjače i među jednim koricama na kojima piše: Slike i prilike. Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život, kao u duboki sneg, pokušao sam u Malim bajkama ponovo da razmišljam i osećam kao dete. Život mog srca nalazi se razbacan u Pesmi tišine, Baladi o predvečerju, Kasnom letu, Tisi, Kamenoj uspavanki, Zapisima o crnom Vladimiru, Slučajnim memoarima, Točku za mučenje i još ponekim knjižicama.

Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao svoje stihove, pisao sam o poeziji drugih naših pesnika, a kad mi ni to nije polazilo za rukom — prepevavao sam strane pesnike na naš jezik. Tako je bar za sada."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 02:34:28 pm »

*

STEVAN RAIČKOVIĆ

 
Raičković pripada običajima utvrđenoj književnosti. On nosi latentnu notu romantike i idile. Nije pošao forsiranim modernističkim putem preobražavajući se u dete. Vrednost njegovog stvaralaštva za mlade je u poetskoj snazi, prenesenom značenju, dramatici i nebeskom plavetnilu.

I u poeziji, i u prozi, autor slavi prirodu kao slikovitu i zvučnu poeziju, peva i pripoveda o neobičnim ljudima, životinjama, pticama. Raičković je primarno pesnik, ali je talentovan i za pripovedanje.

Veliko dvorište je prvo ostvarenje. U kratkim, uzbudljivim, proznim oblicima o dečaku, selidbi, lopti, psu Žutku,ocu, kući kraj Tise ... evociran je stvarnosno utemeljen svet. To su nejasna sećanja na detinjstvo bez radosnog ushićenja. Družina pod suncem najavljuje umetnika čistih poetskih struktura, mašte i prirode. Pesme, sadržine bliske dečjoj literaturi, nose u sebi životnost i bogatstvo slikarskih elemenata.

Poema Gurije slika je ljudskog odnosa prema prirodi i vizija tajanstvenog sveta vode, alasa i šumara. Junak  poeme, Gurije, ubogom i prozaičnom životu u siromašnoj i tesnoj, ali toploj izbi, suprotstavlja se snovima, životom i danima što prolaze kao u snu i na javi. Stari ribar, neobičan stanovnik prirode, privlači vlastitim plemenitim osobinama i svojim postojanjem izvan životne dinamike.
 
Male bajke, prave pesme u prozi, bez razvijene fabule, nemaju karakter bajki zbog njihovih realističkih datosti. Proza o dečaku, mesecu, ribici, travkama, cvetovima, vetriću, pužu golaću — razvijena je metafora. Raičkovićeve priče lirskih, fantastično-realističkih motiva i metaforičnih poruka, odaju stvarnost u čiju se istinitost ne sumnja. Pripovedanje u prvom licu unosi atmosferu blisku čitaocu i vezuje ga za sebe. Približava se čitaocu skladnim i jednostavnim stilom. Kratkoćom i jednostavnošću obrade, neobičnim tempom, duhovitom poentom, ostvaren je približan sklad između poezije iživota.

U delu autora Velikog dvorišta i Vetrenjače ima nanosa moralne filozofije i prizvuka pouke. No, njegov opus ne nalazi smisao u usmeravanju ka ljudskom saznanju i potvrdi činjenica. Njegovo stvaralaštvo teži mudrosti bez mudrovanja, analizi bez sitničavosti, umetnosti bez razmetanja. Poruka je na onoj plodnoj granici između umetnosti i filozofije.

[Autor teksta nepoznat]


* * *

Za pola veka potpune posvećenosti poeziji Raičković je postao simbol pesnika. U našoj savremenoj literaturi malo je pesnika čija je poezija primljena u tako širokom krugu čitalaca kao što je to poezija Stevana Raičkovića. Kritičari su već odavno Raičkovićevu liriku svrstali među najblistavije vrhove srpskog pesništva. Moglo bi se reći da je Stevan Raičković podjednako bio uspešan i u prepevavanju stranih pesnika na naš jezik. Posebno ruskih. Zahvaljujući njemu naša čitalačka publika upoznala je novo lice Ane Ahmatove, Cvetajeve, Brodskog... Objavio knjige poetskih prepeva: Šekspirovi soneti, Šest ruskih pesnika, zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke, Slovenske rime i izbor iz poezije Borisa Pasternaka Zlatna jesen.

Izbori iz poezije Stevana Raičkovića objavljeni su i u posebnim knjigama i na drugim jezicima: ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom. Pored zbirki stihova, Raičković je objavio i zbirke poetskih zapisa Čarolija o Herceg–Novom, Suvišna pesma, Kineska priča, zatim knjige proze Intimne mape, Zlatna greda, esejističke tekstove Beleška o poeziji, Portreti pesnika i Dnevnik o poeziji.
[Tekst objavljen na sajtu Drama. Autor nepoznat]


* * *

"I mrtvi govore
to ćuti samo kamenje"

Stihovi Stevana Raičkovića uklesani na spomeniku žrtvama ženskog logora ("logor VI") u selu Mlaka  udaljeno od Jasenovca oko 10 km.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2010, 02:34:49 pm »

*
POVODOM SABRANIH DELA STEVANA RAIČKOVIĆA


MIR I SKLAD


Tradicija "čiste", pevne i molske lirike, započeta sredinom prošloga stoleća u pesmama Branka Radičevića, predstavlja magistralu srpske poezije novoga doba, pa saglasno tome, i onaj tonski i poeticki kristalni zdenac kojem su, bez obzira na prirodu i karakter svoga individualnoga talenta, a po sili imanentnog jezickog pamcenja, bili obavezni, jesu obavezni i bice obavezni svi srpski pesnici ciji stihovi pretenduju na trajno vazenje, na knjizevnoistorijski znacaj. Aksiomatsku tezinu ove tvrdnje najpre potvrdjuju pesnici nestandardnog poetickog lika, sto ce reci — pesnici kojima je sticaj vladajucih okolnosti u knjizevnome sistemu podario ulogu jeretika ili reformatora. Na koju god stranu da su krenuli, vracali su se, pre ili posle, sporadicno ili konacno, bazicnoj lirici, onome prvobitnom, a trajno vazecem tvorackom principu koji poeziji pristupa kao simbolickom recniku antropoloskih elemenata, kao zbiru osnovnih cinjenica postojanja, ovaplocenih u magicnom ritmu i zvuku jezika. (Liriku uvek asocijativno vezujemo za neku davnu, a znanu melodiju, za koren i za dno pramisljenja, kada se energija zore covecanstva tek kristalizovala u prvu rec.)

Valjanost tvrdnje o neprestanom obnavljanju cistih lirskih nacela, medjutim, sa ne manjom snagom, osvedocavaju upravo oni jezicki mestri koji nisu preduzimali izazovne i zarad odvaznosti svake hvale vredne eksperimentalne izlete u nepoznato, koji nisu nigde odlazili da bi se docnije kao razmetni sinovi vracali, oni, dakle, pesnici koji su naprosto dosli da bi zauvek ostali. To su pesnici nase "lirske paradigme", pesnici samim rodjenjem, poput Jovana Ducica, Milosa Crnjanskog, Desanke Maksimovic i Stevana Raickovica.

Ovaj potonji, imenom Stevan Raickovic, stupio je u srpsku poeziju sredinom naseg, XX stoleca koje je radilo i protiv sebe i protiv same poezije, pretvarajuci prastaro pitanje "cemu stihovi?" u jos brutalniju nedomicu "da li su stihovi uopste moguci, a ako eventualno jesu, kakvi su to stihovi, za koga se oni zapravo pisu, kome su potrebni?" Trenutak javljanja Raickovicevog tihog glasa, to se odmah videlo i culo (uprkos svemu, ipak se culo!), izvan buke i besa datog mu vremena, poklopio se sa casom u kojem se srpska poezija nasla na novom raskrscu, delimicno ideoloske (ulevo ili udesno), a delom i sudbinske prirode ("obnoviti se ili umreti" — sto bi rekao Tin Ujevic). Raickovic nije imao ni gram takvih dilema — on je krenuo pravo, putem koji su pevanjem, misljenjem i u snovima, u vizijama, utrli njegovi lirski prethodnici. Poslusao je svoj unutrasnji glas, produzio je tamo gde su mu preci stali. Stvaralacke prerogative nasao je u tradiciji rodnog jezika, "majstorsko pismo" zasluzio je (kao i svi istinski pesnici i pre i posle njega) samo talentom, nikako ne necijim ukazom ili dekretom, i pevao je zatim, i hvala Bogu i muzama, evo jos uvek peva, punih pet decenija, naizgled mimo svih poetickih komesanja a zapravo sve vreme u samom srcu poezije, u sustoj sustini jezika i jezickog zvuka. A da je Raickovicev intuitivni izbor bio legitiman (intuicija je jedina logika i jedini "racun" posvecenika i zatocnika jezika) pokazuje ne samo njegov razgranat a celovit lirski opus (najbolji i najsugestivniji dokaz da je lirika i dalje moguca), nego i kasnije sirenje mape srpskog jezickog kontinenta. Posle Raickovica, a u smiraj nervoznog, tragicnog i nepoeticnog XX veka, u kojem su sve vazne tradicijske vertikale ipak produktivno produzene i nadogradjene, dosli su "novi liricari", sasvim svesni sta nasledjuju, odakle polaze i kuda idu. (Ako se svet ne zavrsi u pesmi, misle ti liricari zajedno sa Stevanom Raickovicem, on nije ni postojao.) Lep, nov i neobican, a gestom, u vremenu sveopsteg narcizma i ravnodusnosti tako redak primer kontinuiteta lirske, strazilovske linije, u kojoj je Raickovic pesnicki stub dostojan i sadasnjeg i buceg secanja, jeste sonetni venac cetrnaest savremenih liricara, Raickovicevih saputnika, nastao po stihovima za nasu kolektivnu jezicku i poetsku memoriju kapitalno vaznog soneta "Kamena uspavanka". (Videti casopis Knjizevnost, 3—4, 1996)

Kao i svaka elementarna poezija — a to je ona poezija koja u sebi, u svome zvuku, preko lirskog medijuma, sublimise i sintetizuje vaskoliki govor sveta, prirode, iskustva, jedinstva i mnostva, slavne istorije, anonimne svakodnevice i slutnje onostranosti, bojeci ga neponovljivim zalnim tonom koji nam je poznat jer dopire iz dubina zajednicke nam jezicke memorije — tako i poezija Stevana Raickovica, u prvom, drugom i svakom narednom citanju odaje utisak zasluzenog mira i pronadjenog sklada, oksimoronski receno, utisak neke sumorne vedrine i teske lakoce. Na delu je, ocigledno, ona sveta jednostavnost koja postoji pre svega ostalog, i do koje se dolazi posle svega ostalog, ona "slozena jednostavnost" kako bi to povodom jedne Raickoviceve lirske minijature lucidno rekao Nikola Milosevic, jednostavnost koja nije nista drugo nego slaganje i sleganje, dakle, poetska sinteza svih cinjenica postojanja, svih antropoloskih konstanti u formi, jeziku i zvuku pesme, ukljucujuci senku onoga sveopsteg nepostojanja, senku smrti koja lebdi izvan i iznad svake pesnikove, pa tako i nase reci i misli, i od koje se, trazeci utehu, makar i varljivu, krijemo samo u poetskome govoru.

Ova se pohvala Raickovicu ne moze zavrsiti nikako drukcije nego podsecanjem na jos jednu njegovu pesmu, takodje jezicku minijaturu, od svega trideset sest reci, jednog zareza i tri tacke, rasporedjenih u tri rimovana distiha, bez naslova, koji bi bio suvisan jer bi se njime otkljucalo ono sto je vec otkljucano i odmah vidljivo, i dodatno zakljucalo ono sto je vec zakljucano i sto niko otkljucati ne moze, jer je sa onu stranu jezika i izvesnosti smisla. Dakle:

*   *   *

Stojimo pod nebom dok po nama
Sneg lagano pada kao bela tama.

Izmišljamo nešto, ali spolja
Već smo slični stablu usred belih polja.

Uskoro će možda i na nas da padne
Zalutali gavran iz visine hladne.

I eto, sve je tu, u malom sasudu lirske forme, ceo ljudski život (i njegova tanatoidna senka), kondenzovan i sliven u zvuku Raičkoviceve lirske magije.


Mihajlo Pantić
jun, 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2010, 02:35:18 pm »

*
autorov izbor

Stevan Raičković  PESME


PESMA TIŠINE


CRNI SLUGA TIŠINE

Dođi u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena.
Cvetovi lepo ljube kao jedina žena.
Tu ležim i ja i provodim svoje leto kako umem.
Trava koju preko dana ulegnem
Za malu noć se ispravi
I vlati opet kao šuma šume.
I ponovo se, u jutro, pri dnu pokrenu mravi.
U svako jutro ovde je dobro kao i u svako veče.
U podne: crnim od sunca, zažednim, pa pijem.
Posle, senka počinje da raste i da me tiho krije.
Kad je suton:
Ja ležim nauznak i čekam da prva zvezda poteče.
Ja, naivni gospodar i crni sluga ptica,
Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati.
Možda se ispod drugih stopala neće ispraviti vlati?


LIVADA

U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.
Juče je ova, u suton, bila travka svijena.
Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.
Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.
Iznad usana mi je već miris sena:
Sutra ću i druge izbrojati.
U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.
Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.
Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.
Ja znam kolika je livada:
Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.
Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.
Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.
Pogledam za njom u nebo:
I dve se izgubiše.
Onda razbijam glavu na šta me to podseti.
I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:
Onda mi se učini da šapuće livada.
Napregnem uho i slušam.
Meni je sasvim dobro u livadi.
Sednem na vlati
I puna mi je duša.


POSLE KIŠE

Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se puši.
Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?


TAKO JE DOBRO BITI SAM

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka. / Projekat Ratsko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 09:26:37 pm »

*

Stevan Raičković  PESME


BALADA O PREDVEČERJU


LIRIKA O VODI

Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,
Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.
(Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko
u meni,
Toliko duboko da poverujem da je tako.)
Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,
Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.
I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu
Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave
I dva okrugla sjaja potonula iz mene.
Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom
slabina
I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.
... Meka je mahovina vode i guta moj potiljak
Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,
Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.
Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe
Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.


BALADA O PREDVEČERJU

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite
oči
I ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da
rani iz nevidljive puške
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
Samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
— Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
— Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.


PESMA TRAVE

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu: "Ne treba tvoja pesma.
Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.
I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,
Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam
u sebi,
Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.
Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn
od sutona."
Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume

                              teško kao kamen.


NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda
I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa
Sa koje su ljubavnici otišli.
Za ljubav više krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obične u našoj navici,
Kao kad skidamo šešir
Ili kao "Dobro jutro, kako ste"
Ili "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.
Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata
moje pesme,
Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.
Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je
donela
(Ona je stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.
Posle se već učini da to i nije tako jednostavno
kao "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužni je.
Obućar stoji u vratima male radnje i misli na
promašeni život.
Iza poslednjih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage. Neprimetno
udaljen
I sasvim primetno zamišljen
Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o
vojskovođi.
Žena u dvospratnici preko puta gleda u
crvenkasti list kako plovi
I pokušava da se seti detalja:
Tako se peo uz stepenice
I slično odlazio u ponoć.
(Inače: ceo nameštaj tone u maglu
klimakterijuma.)
Pesnik koji nije hteo više da bude nežan
Ponovo je prekršio zakletvu
I radi na ciklusu o lišću.
Inače je sasvim obično.
Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".
Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje
krstare.
Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula
Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.
Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu
zlatnu piramidu
I deca pale kadionicu od lišća.


JEDNE NEDELJE U PODNE

Jedne nedelje u podne
U gradu
Koji je toliko susedan tvojoj varoši
Kao što su oko i oko blizi na jednom istom
licu
Stojiš na njegovoj jesenskoj obali.

Slatko i tužno ti se pričinja da si nepoznat
Svemu oko sebe
I da je sve okolo i tebi nepoznato
Toliko
Kao da nikada i nigde
I ništa
Nije baš sasvim istinski ni postojalo.

Stojiš na jesenskoj obali.

Ni slatko ni tužno već:
O nikog da pronađeš
Da izbudiš
Da zalutalog otkriješ u svojim mislima bar
nekog
Koga bi voleo da te krišom ugleda tajanstveno
kako stojiš
Kao nekada što si voleo da te ugleda
Gde bilo.
(Ni sujetan već
Znači
Ni gorak!)

Udaljen podjednako i od tuge si
I od sreće
Kao treća neka tačka
Suvišna
Al tako:
Kao i prve dve da su u nekoj tuđoj samo glavi tek
jedva izmišljene.

Stojiš na jesenskoj obali.

Jedino ono oko tebe što je:
Da li je više dan
Il više kiša
Ili najviše ta nesigurnost — da li jedno je ili drugo.

Stojiš na jesenskoj obali.
I više ne smeš
Više ne smeš nego li što ne umeš da pomisliš:
Kako to
Da ti odistinski baš stojiš
Na nekoj jesenskoj
Nekoj obali
Kad oko tebe sve je toliko nesigurno
Kao ni istinsko da nije.

Dan je
Već više magla nego kiša

A magla:
Više veče
Nego li dan il kiša.

Stojiš na jesenskoj obali
U gradu
Najsusednijem tvojoj varoši
U kojoj si do maločas mislio da život je nešto
sasvim deseto.

Stojiš na jesenskoj.

Pas da zalaje bar.
List padne.

O ne bi loše bilo da si pio
Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije.


TISA II

Namera je bila: o Tisi nekoliko reči
Probuditi u glavi
Izmisliti onda još nekoliko (koje se za pesme
izmišljaju)
I premeštati ih
I gurkati
Kao piljke
— Oprezno provlačiti reči kroz kapiju pesme.

Ako bi se sve to završilo
(Kao u nameri što je bilo)
Tako lepo
Imao bih još jednu pesmu
Koju bih u sebi ponavljao
Dugo
Opustelom jednom ulicom
U posleponoćnim povracima
Laganim
I kao usporenim
— Ka kući u kojoj živimo
I starimo
Neprimetno.
Imao bih znači još jednu pesmu
I to pesmu o Tisi
Opet
Jer svako ima pesmu o nečemu čemu se vraća
U svom kratkom ili dugom životu:
"Jedno drvo raste u Bruklinu"
Drugo onamo
I onda neko — na hiljaditom nekom mestu
Koje kao da nije ničije
I koje zove
Da ne bi na njemu drvo raslo
Il tekla reka
Kao uzalud.

Ali Tisa je istinska u mom životu
I njoj ne mogu dodati reči koje se za pesme
izmišljaju.

Tisa detinjstva!

I ja to neću:
I Tisa neće više da teče kroz moju pesmu.

Jer teče duboko kroz moj život.

Tisa detinjstva!

(To nije ponornica
Ali je bar ovog trenutka niko videti ne
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 09:28:19 pm »

*

Stevan Raičković  PESME


KAMENA USPAVANKA



OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI

Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati
I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.



BUKET

Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu sećanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog — ruka skoro sanja

Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu

Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje —
U samom vazduhu kao gust vrt.

Pod očima trava mirno veje.
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.



TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM

O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.

Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacali po rupama.

O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.

Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...



NITI

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca...



KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.



SUNCU KRAJ JE

Bili smo daleko, al najdalje — ne.
Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud.
Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve?
Neko se vratio nasmešen, neko lud.

Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi.
Da l smo bliži ili dalji nego pre?
U oku nam još po malo zakasnelo zri
Zatajeni pramen leta — to je sve.

Suncu kraj je. Leta više nema tu:
Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost.
Ni senke više nema da crta po tlu.

Da l su svi tu, il još neko — ne?
Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?
Kuda vodi trulo lišće — taj bakarni most?



KUDA POTONU PEK

Gorčinom zar već obuzet?
Beznađe ti je dno?
(O otkud nađe baš sve to
Što upokojava svet?)

Lice u pticu sad
Okrećeš ko nekad, pre.
Gle: lišće pada na tle.
(Nečujni vodopad!)

Kuda potonu Pek
I blagi breg i klis?
Iz rane iščile lek.

Šuplje je. Reč je već zvek.
Kao metalnog brda vis
Stoji pred tobom vek.



VARKA OD LETA

Ni nadali se nismo a već eto:
Skidamo sa tela tek stavljene krpe
I bacamo ih gde bilo, u ćoškove, na hrpe.
Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto.

To znači: život! Opet smo nagi kraj vode.
Ali stojimo dugo, a niko da kaže — dosta
I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!)
Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode.

Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka!
Sa nevidljivih brda osluškujemo nešto drugo:
Oslobađa se vetar i pada žir, šišarka...

Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo:
Ispred nas, bleska sred grada daleki krov od lima.
Ispod: odlazi reka, sama, udovički, boje dima.



NI PREDEO MAGLEN

Kao da smo sišli pod zemlju, u trap,
Nemo smo stajali tako: dub i dub.
O zar je noć ova bila ona kap
Što prepuni čašu i već preli rub.

Niko nas sad neće prevariti više
U ovom svetu gde se već sve zna:
Ni ljubav koja na ružu miriše
Ni predeo maglen iskrso sred sna.

Jer ove smo noći doživeli sve
Dok rušilo se lišće oko nas na tle.
Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet.

Život će odsad biti više predah.
Ja zatvaram oči i dozivam: cvet —
Bulku, iz ruskih žita koja gledah.



U ZIMSKI SUMRAK

Kuda pobeći u ovaj dan?
U gusti sneg? U pusti vrt?
Pasti u meki bolesni san
Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde?
Evo već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gde su vrata? Gde je spas?

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?



TVRĐAVA

Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava,
Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara:
Svaki dan ga sunce po malo obara
Svaku noć ga crni vetar razvejava.

Stojiš tako, glavo, po malo u nebu:
Tek poneki niski dim ti oči takne,
Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne,
Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu.

Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda,
Neki bistri korak, laki potok, lahor.
U tvojoj odaji: samo mrak i štakor.

Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda.
Oblaci ti kulu oblače u belo.
Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo.



ETO ŠTA UČINI SJAJ

Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj!
Pade glava danu, skotrlja se
I mi posmatramo gde se kraj nas gase
Stvari i nestaju kao bačene u kraj.

Sad je više mesta, al stajemo na čkalj
I čičak. Neke bare nam se preče.
Još teško nam je da priznamo da je veče
Iako se mešaju blizine i dalj.

Mi zastadosmo (tek za puki tren)
Al — evo gde stojimo. Tama nas presvlači
U drugu rizu i mi postajemo sen.

Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači
Otići prvi od nas, nem, sa dušom kipa —
Ja odoh u bol, u sebe. Nek lišće me zasipa.



NAILAZI HLADNO DOBA GODINE

Po svemu, nailazi hladno doba godine.
Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka
Žitak od malo snega, malo mraka,
Kaplje niz sluh nam u dno pustoline.

Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sâm i sâma!)
I samo se tek po neko od nas seti
Kako su, koliko juče, goreli suncokreti
Iz bašta u predgrađu, sa suncem u semenkama.

O kako povijeni grabimo sad niz vlagu
I skrećemo na prvom uglu za putevima što prečim.
Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljagu.

Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče
I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim
Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.



SLIKA U RODITELJSKOM DOMU

O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.

Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja
I čudna svetlost — ni sutonja ni danja —
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.

Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.

Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota —
Čas boje smrti, čas boje života.



SKROVITO MESTO

Tražio sam skrovito mesto što mi se u snu javi
Po udaljenim gradovima, u jednoj senci, u glavi.
Skrenuh u mračnu šumu s vidika što se plavi.
Vikao sam: lupao je glas o stabla i padao po travi.

U pristaništu sam lutao po kafanama punim mornara.
Slušao — glas od leda. Gledao — oči od žara.
Budio se u nekoj sobi uz škripu starog ormara.
Na peronima sam čekao: crn od samoće i gara.

Stajao sam kraj mora: zurio u jedra bela.
Svaka mi reka oči po malo odnela.
Svaka me voda, teško, ko boljka razbolela.

Noću, kraj puta: od zvezda i umora otežao
Na panjevima ili u žitu sam ćutao, ležao.
A posle opet: hrtski, niz mahovinu i staro lišće, bežao.



SLOBODA JE USAMLJENOST

Sâm sam. Sluh mi ko u hrta:
Ne škripi ni orman (o nismo u priči!).
Ova svikla soba već mi na grob liči.
Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta.

Svaka stvar je sama u svojoj tišini.
Sama mi je ruka — leva, sama desna.
Same su mi oči upaljene od nesna.
Samo je srce u ovoj šupljini.

Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo,
Pod kojom sam se žego, čistio i prljo!
(Na nekoj padini sad u žitu, raži —

Jedna sama bulka moje oko traži.)
Sloboda je usamljenost, al ne leči.
O teži je muk od teških reči.



KALEMEGDAN

Gde je muzika što se nekad čula?
Gde je čisti vazduh što strujaše
Kroz zavese sa reke (uz korove i šaše)
Preko ruke, kao milovanje deva s kula?

Gde je ta kišna noć tišine, pa nanula
Hod kroz pusti hodnik dok ne staše?
Kud nesta davni zvuk od pada čaše?...
Ne samo kosti pod zemljom: i muzika je trula.

Ali gde truli to što je bilo
A u zemlju ne ode
(Niti ikada imaše kost u sebi, drvo, bilo)?

Gle: opet čisti vazduh struji s vode
I muzika mi po koži prelazi kao krilo.
Potomke davnih ptica uz niski oblak brode.



KUĆA

Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.

Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)

Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.

O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.



BOLEST

Desi mi se da kraj kafana
(Dok svi na meni vide lovor)
Prolazim mračan usred dana,
Nemo, kao da ne znam govor.

I ne znam ko sam, ne znam šta sam,
A hitam kao da znam kuda.
Poslednjom snagom skrivam da sam
Postao, možda, najzad luda.

Motre me zdesna, motre sleva,
Okom što čezne ili seva
I misle da sam gord il moćan.

Zastanem za tren među svima
Zgranut i slab i bespomoćan
Kao napadnut bakcilima.



UMORNA PESMA

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?

Zatočeni: ora je — prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pesme — iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta — evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?

Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.



VRATA

Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi
Otvorim vrata — obično nikog nema.
Posmatram stvari bačene ispod trema:
Zurim u ormar (u kome žižak radi).

Ili ušetam dublje: u tavan s tminom
Promolim glavu i pratim igru sena
Po gredama i nizu prašnih goblena
Već probušenih, krpljenih paučinom.

Ako me ništa ne prene (krik živine,
Korak, pad čaše il kašalj u dubini)
Stojim sve tako dok mi se ne učini

Kako sam ovde zatečen od davnine.
A onda: pokret ma kakav (prah u letu)
Seti me kako stojim u tuđem svetu.



KRLETKA

Ko u krletku neku staru
Uvlačim se i s pesmom novom:
O vazduh mi se ruke taru,
Svijam se ko pod niskim krovom.

I misao se evo tanji,
A volja čili, srce grči.
I već sam dvaput, triput manji.
I klečim ko na nekoj srči.

A do pre samo trena dva-tri
Sećam se da sam bio ceo
I s glavom čak u nekoj vatri.

Sad ko da za mnom pade reza:
Sve ono što sam reći hteo
Proguta strah i stinu jeza.



NOVI POVRATAK

Još nije ni smiraj, a kamoli mrak:
I nemam znači čime da se tešim
Što mi se sav vidik suzio, a znak
Da možda gubim svest je što se smešim.

Kako je izgleda mali korak tek
Potreban nama (ili barem nekom)
Da ili shvatimo odjedanput vek
Ili se s našom sudarimo jekom.

Ja činim taj korak: al sa njime gle
Kao da vučem korenje i vreže
Iz nečega što sam dosad zvao tle.

Evo me gde lebdim u vazduhu sad
Trenutak jedan van zemaljske teže.
Moj povratak novi biće opet pad.



TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalo zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.



UMESTO DA U SVILU LAKU

Umesto da u svilu laku
Oblačim tvoga tela plamen
Ja zaodevam hladnu raku
U neprozirni teški kamen.

Umesto da sred morskog bleska
Promiču naša tela oba
Ja u limenku s malo peska
Pobadam sveću vrh tvog groba.

Umesto da sa tobom plivam
I ronim, prskam tvoje lice:
Za mramorom se tvojim skrivam.

U tamnu ploču zurim nice.
I stojim ispod lipe tvoje,
Samcit, umesto da smo dvoje.



ZAR SAD BAŠ

Zar sad baš kada ponoć prevali
I kad je mozak trom i umoran
I kada dugo nismo pevali
Jer nam je duh odavno sumoran

Zar sad baš stati opet nizati
Reč po reč pa ih još i birati
I sam po sebi bolno gmizati
I onoj svojoj zmiji svirati

Zar sad baš u taj mrak iz okola
Izviti glas svoj poput sokola
Pa kao kiša za njim levati

Zar sad baš kad i evo svitanja
Dizati glavu punu pitanja
Nemeti ili opet pevati.



NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI
U HERCEG-NOVOM 1991. GODINE

Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku gde ležim.)

Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il stojim u svom tragu?

Sam nasred pusta žala
Sa glavom koja strši
Pod suncem što je loče:

Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.


Raičković, Stevan — KAMENA USPAVANKA : Antologija srpske književnosti


* * *

Stevan Raičković — KAMENA USPAVANKA




Faksimil rukopisa Stevana Raičkovića


SVITAK | književne novine | Godina IV | Zima • Proleće 1997 | Broj 12—13 | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 09:28:38 pm »

**

METAFORE TISE I TIŠINE
 
Stevan Raičković: Tisa


Užasavam se od pomisli da je lirika Stevana Raičkovića već postala ili već požurila da postane deo jednog nasleđa i zvuk jedne nasleđene mladosti. Njegova pesnička generacija kao da je postavljala druge probleme i kao da je imala druge probleme i kao da je imala druge znakove autentičnosti, druge milosti i druge jarosti. Baš zato teško je govoriti šta je u njegovoj novoj pesničkoj knjizi najviše zavredelo da bude promovisano za srodnost s kasnijom i najmlađom generacijom. Raičković se godinama ostvarivao kao pesnik, godinama podizao svoju staklenu palatu i godinama tražio ključ za vidovite pejzaže i nostalgične gradove. On je, prema tome, jedan od onih romantičara i postromantičara koji su u pojedinostima tražili lirske istine, a u saučesništvu uspomena nalazili grčevitu lepotu.

Lirike Stevana Raičkovića, kao paradoksalnog kneževskog ćutanja s malim nastranostima i skromnim eksperimentima, sećam se kao što se sećam i ljubičaste, čudesne reke Peka, koja je u Raičkovićevoj lirskoj geografiji postala čitav jedan ideografski i sentimentalni motiv. Tim posebnim motivom, tim izrazitim muzičkim stavom koji ima podjednako lepotu i važnost i kad Raičković peva sonete, i kad se stidljivo razlistava kroz nevezane stihove.

Ali fenoman Stevana Raičkovića postavlja i nove zamke i nove primedbe. Pošto je pesnik, iako romantičarski promovisan i blagorodan, skromno udružen s fantazijom, namagnetisan polumisaonom atmosferom leta i letovanja, odbio da bude "sakupljač zemlje božje", on je požurio da izazivačku gorčinu i nostalgiju mladosti pretoči u jednu plačevnu i sentmentalnu toleranciju, u jednu omeđenu prostranu harmoniju malih gradova i konjovićevsko žarkih i žutih pejzaža. Na stranu vreme, ali ova tipična stražilovska nostalgija, koja voli da se opisuje i nasleđuje vlastitim opisima, često ne pobuđuje nikakve odjeke. Većina Raičkovićevih pesama upravo asimiluje pojedinosti i sitne senzacije, dajući im jedno gordo i gorko iskustvo pesničkog zanata, što je, bez sumnje, pokušaj iluzionističke pesničke umetnosti.

U oreolu nekoristoljubivo vraćenog i oplemenjenog romantizma i izmaglici detinjstva i rane mladosti, što se tako sudbonosno i spontano natkriljuje nad svim rečima i ćutanjima njegove lirike, Steva Raičković je posle samovoljne stvaralačke pauze došao sa ovom psihološki obogaćenom knjigom, koja podjednako gravitira i prema brankovskom poreklu i prema vlastitoj poetskoj opsesiji. Pošto se javio dovoljno rano da bi se isprobao na jednoj privremenoj granici poezije i pošto je na vreme odbio od sebe i svog sistema lirske retorske laži i boemske eksplozije svoje generacije, ovaj panonski liričar je neprestano razvijao svoj zavičajni i spirituelni svet da bi ga, evo, doveo do one geometrijske tačke u kojoj se stiču skupocene spontanosti i zrna rezignacije, zrna ne veća ali tim tajnija, kao zlatne ljušpice koje je, bosonogo snevajući, slutio u istočnoj i magičnoj rečici Pek. Da bi se razumela Raičkovićeva uglavnom romantičarska mapa, moraju se imati na umu i u sluhu oni međuratni pesnici koji su, pre svoje krte ravnoteže i refleksivne orbite, i svoju imaginaciju i svoj ležerni jezik nalazili u valu grozničavih sentimentalnosti, posle ratova i posle leševa. Treperenje od bola i od života, diskretno čulno uzbuđenje i misaona mreža koja se baca nedaleko, na trave i uobičajene pikturalne sitnice, raskoš usamljenog popodneva i neka razumna milota prema uspomenama — sve je to, zvukom flaute ili čitavim koncertnim skladom već bilo postizano u lirskoj harmoniji Miloša Crnjanskog, Todora Manojlovića, i kasnijeg, posleratnog, sordiniranog Dušana Matića. Uvrebana i upevana u istovetnom razmahu senzibiliteta, u elegičnom emocionalnom lutanju posle rata, u još nezrelo umetničko doba kada je sazvežće novih poetskih vrednosti tek svetlucalo, lirika Steve Raičkovića se javlja i kao filogenetoka estetska proba srpske lirike u razvoju, ali i kao lična deonica što se odnegovano i pomno predaje jednom lirskom detaljisanju i snoviđenju koje se nesvodljivo patentira kao snažna elegija nad vrevom i galamom svakidašnjeg velegradskog života.

Bili smo daleko, al najdalje — ne.
Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud.
Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve?
Neko se vratio nasmešen, neko lud.

Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi.
Da l smo bliži ili dalji nego pre?
U oku nam još pomalo zakasnelo zri
Zatajeni pramen leta — to je sve.

Suncu kraj je. Leta više nema tu:
Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost.
Ni senke više nema da crta po tlu.

Da l su svi tu, il još neko — ne?
Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?
Kuda vodi trulo lišće — taj bakarni most?


(Suncu kraj je)

Bez želje da se posluži konetrukcijom, i samo lelujavo stojeći pod uglom "stila", Raičkovićeva Tisa je istovremeno jedna serenata i jedan široki dosije, koji se, u prolećnom čitalačkom trenutku doživljava kao bosonogo patetički Lamorisov film. Pesnik je u stavu i taktu očigledno produben, zreliji nego ikada, i dalje eolski narcisoidan, "sastavljen" od iskrenosti i ćutanja, kao leptir na lastaru, zagledan u jedno beskrajno plavetnilo i zaokupljen madrigalnom miloštom pejzaža koji su pripadali detinjstvu. Nema, dakle, ni akcija ni konstrukcija; sve je pretvoreno u pejzaž i krasotu slike, a samo pokašto rukom se prelazi preko obzorja i preko uspomena kao preko dragog lika u mlečnom mraku bioskopa. Zatvoren svojom samoćom i zabavljen muzikom te samoće, pesnik Tise, srećom, nije zatrovan manirom koji se iz tako postavljenog i, štaviše, zgrčenog odnosa rađa i razgranjava. Tišina vije samo dekor i stvaralački inat ovog pesnika, ona je čitava jedna azbuka, unutrašnji monolog koji je pun prozrenja nečeg što je minulo i nečeg što je bilo obećano samoćom najdražeg detinjstva.

Momenti egzistencije i krpice uspomena ne stoje, međutim, uvek skladno i sa podigautim jezičkim ekvivalentom. Pesnik ponekad zavara naracijom i laganim, elegantnim uspomenama koje niti su poihološki pothranjene niti uveravaju u subjektivni unikat pejzaža. Ima nekoliko pesama u prvom ciklusu koje uspevaju da saopšte čitavu melodiju u šaputavi bruj imenica. Ima i lepih poetskih zamisli koje se odviše istanjuju u jednom asketokom maniru ili dodirivanju detinjskih senzacija i naknadnog nesamosvojnog intelektualiziranog stava. Ali sve su slabosti i tanušnosti koje ne ugrožavaju integritet ove poetski nadahnute i pisane knjige koja nas ubeđuje u nepogrešno damaranje duž realnosti i halucinacija što se zajednički zovu: zavičaj. Retorika je odstupila na vreme, automatizam nevinosti je kreiran u ranijim knjigama, a psihološka žarišta mladosti ostavila su fosforne žeravice koje će biti dovoljne za još jednu neokovanu elegiju, ali ne i za čitavu novu knjigu. Iako nije misaona, ni prezentom ni uspomenom, iako ima i jednu refleksivnu matićevsku "petlju", ova Raičkovićeva lirika nije lišena svoje intimne, autentične misli koja munjevito izlazi iz pejzaža ili se gubi u gustom ćutanju, muzici i tišini.

Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka!
Sa nevidljivih brda osluškujemo nešto drugo:
Oslobađa se vetar i pada žir, šišarka...

Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo:
Ispred nas, bljeska sred grada, daleki krov od lima.
Ispod: odlazi reka, sama, udovički, boje dima.


Ne verujući uvek u nužnost Raičkovićeve naracije, mi sve više verujemo u nežnost i nerv njegove lirike, čija je melodijska linija brankovski zategauta na simsovima i traverzama modernog života. Zato je i Tisa dokaz onoga što je intimno u suštini unutrašnjih glagola biti i jesam, a ne izvan pesvika, njegovih sanovitih ekskurzija i imperativnih ponoći. Pesnik sa Tisom jedan je ozračeni mikrokozam u kome je i flauta iz detinjstva često dovoljni životni zvuk!

Jednostavna i mirna lirika Steve Raičkovića upravo otkriva osobeni nemir detinjstva kada je Tisa bila čitava duhovna geografija i kada je letnji zrak bio dovoljan da se poveruje u veličinu sveta. To što je svetlo a već patinirano, uključeno, i, štaviše, zaključano u malu šatulu uspomena, smetaće, međutim, Raičkoviću da svoju kantilenu razvije i raspeva. Tisa je, prema tome, uspeh jednog intimnog spomenika, ali ne više i lirika koje već nije bilo u našim navikama, u okolnostima svakog obnovljenog detinjstva. A što je to detinjetvo dalje i nečujnije kao banalna uspomena, ono je bujnije, prodornije, i kao "progonjeni progonitelj" izvesnije u svakoj novoj Raičkovićevoj pesmi i poemi.

Od detinjstva do narasle svesti o pesmi, Raičković je prevalio još jedan, nikako uzaludni put. Iz lake groznice i trenutne neranjivosti, koja tako utešno i uspešno izbegava naduveni jezik i scenario bebastih sentimentalnosti, put je ovaj vodio do svesti o pesmi i njenim granicama, do pokreta "u korak" sa svim, a ne samo sa obalama Tise što, kao u japanskom stihu, na isturenoj koti smisla znači sve neiscrpno, i dalje, do kritičke sume odnosa i iskustava koja zove pesmu na vernost objekta, na otvorenost sveta. Tišina nije dekor nego stanje, opsesija celokupne Raičkovićeve lirike: metafora koja u tišini nalazi gnezdo nije poučna i sebična mistifikacija nego oslobođena svest o razmaku između pesme i čoveka, između glasa i pejzaža. A taj razmak, ta slućena i rečima kristalisana razdaljina koja ne računa na eksplozije i vratolomije, je sama je sebi dovoljna za početak ili kraj monologa, najčešće pokriva onaj krug pojmova i doživljaja, signala i nagoveštaja koji je programski prionuo uz poznati njegov stih: "uspori dolazak do poslednjeg ruba". Ako je pokašto zasut slutnjama, pa zatim njima i linearno, kompozicijom i atmosferom pesme podložan, Raičković je u oblasti svesti o pesmi, u oblasti autokritike, koja je tako dosledno i prirodno izazavana čitavim njegovim bićem, (pesma to nisu druti, to sam samo ja!), veoma koherentan i samoosvetljen. Bez proučavanja i mudrosti, pre svakog rekvizita i instrumenta, on će pokušati da se približi pesmi kao ostvarenoj i zatvorenoj istini. Silama nemerljivim pesnik će još jednom zabatrgati, još jednom se ispovediti pesmi koja je već počela da živi kao samostalna ispovest:

Ova pesma nisu teške reči
Mada malo opor zvuči gusti zvuk
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.

Ova pesma možda liči na dolinu
U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:

Ja ne vidim više od nje pomrčinu
I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu.


Ništa tu nije preokrenuto, zapostavljeno, veštački posvedočeno. Pesma je rođena nekom vlastitom, tihom i lukavom voljom, ali suma grožnji i neverica, mrakova i teskoba su i njena postojbina, njeno nepotrošno imanje. U partnerskoj samoći pesma se nije odbranila defiitivno: to što je još uvek jezikom istim, plazmom istog jezika hrani i poji njen autor, ne olakšava mnogo ni odnose koje ona registruje, ni psihoze i subjektivizme koje pesnik nosi do sledeće pesme ili budućeg ćutanja. U najužem značenju, Raičković poziva pesmu na šetnju i hod izvan grada, mora i nebesa, u pustu dolinu gde je svaki mir preteća pustolovina i neodložna briga pesnikova. Putovanje je namenjeno pesnicima koji umeju da pobede realnosti trenutka i svakodnevice i kojima reči ostaju i postaju oružana vatra: pesnik ne može da zameni stvari i predmete, letnje večeri i zimske beline, pa tako, nepogrešno odredivši svaj domet i svoj vidik (unutrašnji vidik ponajpre), on putuje tamo tde pesma može da ga savlada i zanese, gde ga zavodi kao žena i napada kao demon.


Milosav Mirković




SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 23.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 09:29:34 pm »

**
O LIRICI STEVANA RAIČKOVIĆA





GOVOR PROBRANE BOTANIKE


Stevan Raičković je znameniti i originalni savremeni srpski pesnik, sa prirodnim osećanjem za lepotu reči. Ukorenjen u srpsku rodoljubivu tradiciju kao i u tradiciju srpskog romantizma, simbolizma i savremene poezije, estetski je smislotvorno obogaćivao i obogatio savremenu srpsku liriku. Ta tankoćutna trepetna lirska antena između pesničke tradicije i savremenosti je najčešće na stražilovskoj liniji srpske lirike (Branko, Crnjanski, Desanka Maksimović) na kojoj se rasprostiru osobeni intimistički tonovi. Prisna je njegova lirika u toplom oživljavanju sećanja na detinjstvo, roditeljski kutak, a sve je protkano sazvežjima, mirisima i bojama prirode. Intuitivno i instinktivno proniče tajne prirode, reke, kamena, govor ptica i životinja. Isceliteljsko okrilje prirode iznedrilo je u Raičkovićevoj lirici trepetne tonove, samosvojne iako iz daleka podsećaju na "Vlati trave" Volta Vitmena i neke stihove Karla Sandberga. Daleki preci ove lirike kod nas su Branko, Đura Jakšić, Dučić više nego Rakić, a u svetskoj poeziji mada još više prepoznatljiva usamljenička lirika Alfonsa de Lamartina i Misea, orlovski individualizam lorda Bajrona. Urbani predeli u njegovoj lirici vape za rustikalnom atmosferom, pastirskim mirom, zelenilom pašnjaka, plavetnilom jezera i reka.
 
Kod raznih srpskih pesnika prepoznaju se sopstveni poetski modeli i autopoetički iskazi, očituju se metafizička ishodišta, proistekla iz naše drevne pesničke tradicije, univerzalni znakovni sistem. I u tzv. istorodnim poetikama srpske pesničke tradicije nailazimo na različita semantična polja i estetska dejstva, bez obzira na izražajne mogućnosti oneobičavanja i destruiranja uobičajenih oblika. Pod sintagmom "savremena lirika" podrazumevam osetljive misaono-osećajne prijemnike, životvorne otpornike u odnosu na moguće kočničarske tendencije koje usporavaju razvoj svežih pesničkih tokova. Podstaknuta mogućnostima svežih izražajnih sredstava mašte i eksperimentalnih kombinacija, pretvarajući svet fikcije u pesničku stvarnost, sažimanjem sržnih trenutaka života u lirsku viziju, savremena srpska lirika se dobrim delom ostvaruje na međi tradicionalnog i modernog. Lirika Stevana Raičkovića je u psihološko-estetskom pogledu ubedljiv primer: ona je tradicionalna i savremena u najlepšem značenju reči. I pored tradicionalnih konstanti ekspresivnih sredstava u obliku više puta korišćenih tematsko-motivskih područja, njegova poezija nas zapahnjuje lepotom: jednostavne fakture stiha i lirskog iskaza, posle ponovnog čitanja otkrivamo nove slojeve značenja.
 
Ljudsko biće je u središtu tvoračkog pletiva Stevana Raičkovića, koji je i veliki prijatelj čovekovog životnog okruženja — flore i faune, a u ovoj lirici žubore, šumore, romore glasovi prirode, koja je ovaplođenje života. Kad pročitamo sve do kraja stih po stih, red po red, zapahne nas svežina talasa ravničarskih reka i potoka, sunčanih bregova, dah prolećnog vetra, primećujemo svojevrsne snežne arabeske na oknima kuća, slušamo arije opojne nežnosti i lepote.
 
Stevan Raičković prefinjeni intuitivist, peva poput organa prirode, kao što se u školjkama osluškuje dah mora i prepoznaje srebrni zvezdani sjaj. Čitanje ili slušanje njegovih stihova deluje interaktivno, podsticajno u doživljajnoestetskom, likovnom, muzičkom pogledu, jer je to ozonska lirika u kojoj ima nešto i od paganske čulnosti i blage romantične nežnosti. Da nije sastavljao stihove, moguće je da bi ispisivao note za brojne, muzički skladne i brojne melodije, jer liriku i muziku poistovećuje kao sestre bliznakinje, prepoznaje im unutarnju srodnost, bliskost i uzajamna dejstva. Njegova poezija ima terapeutsko dejstvo, lekovita je: tu je jedan od odgovora neposrednosti njegove ličnosti. Estetsko zadovoljstvo i moralno okrepljenje imaju brojni čitaoci, koji u njegovom nadahnuću i lirskim ostvarenjima nalaze katarzu verodostojnih doživljaja.
 
U prvim pesmama romantično-arkadijsko raspoloženje brzo se transformišu u raičkovićevski prepoznatljiv orfejski pev, vizuelno-auditivne vrednosti u pesničkoj teksturi u kojoj nema ni traga senzacionalizma, isklučivosti i narcisoidne samodopadljivosti. Razgovor sa prirodom u širem opsegu uključuje neprekidnu vezu sa svetom, prirodom, svemirskim, planetarnim, stvarnim i nestvarnim, konkretnim imaginacijskim odrednicama i obeležajnim oznakama života i smrti ("Pesma o crnom Vladimiru", "Točak za mučenje" i dr.). Zato je ova lirika ovozemljska i zvezdonosna i transcedentalna, lirski govor isprepleten mirisima trava i biljaka, prefinjenih razmišljanja o životu i njegovom svršetku.
 
U težnji za višim skladom života pesnik traži utehu u okrilju Tise, Peka, Zlatibora, Jadranskog mora. U središtu živopisnih predela je leto sa svojim varkama i igrama senki, svetlosti i neprekidnom žudnjom za njom. Ekspresivnost tu vrhuni, lirika daje zrele plodove. U sonetima je izuzetna uravnoteženost, sklad rasplamsalih boja i kao kontrast — meditativni mir. Neposredno se opeva priroda koja nije izdvojena iz pesnikovog mikrokosmosa, iz duhovnog razvijenog unutrašnjeg sveta, a svako stablo, cvet, travka su pesnički prijemnici — antene za razgovor i lirski govor, za meditativni monolog i dijalog o životu i prirodi. Reklo bi se da je probrana botanika kristalno progovorila u ovim pesmama.
 
Svetlosni doživljaji Raičkovićeve pesme trepere autentično sa samosvojnim slojevima značenja i odgonetkom za razrešenja unutrašnje napetosti i sukoba. Polifonija svetlosnih prizora proizilazi iz mitskih vrela, simbolike i metaforike. "Zapis o krivom drvetu" asocira po tamnom tonalitetu na Ilićevu pesmu "Zapušteni istočnik" (1892) u kojoj je obrađen motiv "suve kržljave kruške" i njene nakaznosti. Mogla bi se izvesti pouzdana književnokritička ekspertiza o velikoj sličnosti Ilićeve i Raičkovićeve pesme koja ne bi išla na štetu Raičkovića. Krivo stablo je zgrčeno, skrajnuto, "poji ga trulo telo", osuđeno na smrt. Ilićev "munjom opaljen grm" ima drugačiju konotaciju i rodoljubivu simboliku, dok je u "Zapuštenom istočniku" (1892) pustošno tle sa kržljavim stablom:
 
"Suva kržljava kruška ko crna ogromna ruka, sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, nakazno pružene gore, ko izraz paklenih muka, od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane."
 
U nervaturi Raičkovićevih "Stihova" struji nežnost, diskretna tuga, tišina kojima su natopljene pesničke slike. One su i u ritmičkim celinama izvanredno uspele i stoje u vrhu vrednosne lestvice savremene srpske lirike, estetski izrezbarene i iscizelirane.
 
Tako iz "Stihova" slika slomljenog krčaga, ovaploćena u estetski kompaktnoj celini, podseća na "Slomljenu vazu" (La vase brise) francuskog nobelovca Albera Samena koja simbolizuje ljubavlju skrhano srce. I jedna i druga pesma je memento prohujalim danima radosti i sreće, sa prustovskom potragom za izgubljenim vremenom (životom). Tu je supstancijalna misao: "Niko neće, pesmo, osim nas da traga // Za parčićima slomljenog krčaga".
 
U "Zapisu o Crnom Vladimiru" (1971) bolno je psihološki osenčen pejzaž kao duševno stanje, čoveka osuđenog teškom bolešću na smrt: "Zar će taj crni lik već nalik seni // Da leži tek ko pejzaž prema meni?" Crni Vladimir imao je do sudnjega dana samo vidik bolesničke sobe i sećanja na detinjstvo, ljubav, ribolov. Svestan lekovitosti i etičke funkcije pesništva, na postavljeno pitanje Vladimirovo "da l' će da se kosi ili umire", pesnik odgovara: "Kosićeš crni Vladimire. Evo // Nisam ti zalud radi leka pevo". Tu je poetsko-psihološki snimak tamnog pejzaža kao duševnog stanja i najzad, posle smrti, ostaje Vladimir u pesmi: "Evo gde i u pesmi, mrtav, nosi najteže breme // Zamahnuo je kosom crni Vladimir".
 
Raičkoviću odgovaraju klasične strukture stiha, metrike i versifikacije (soneti, katreni, distisi, najčešće u aleksandrincima). Psihološki motivisane lirske intime našeg pesnika su eterična osunčana ostrva u razuđenom arhipelagu savremene srpske lirike. Pesničku ubedljivost "Stihovima" pojačavaju i povremeni sinestezijski efekti, fini spoj zvuka i slike, funkcionalnih elemenata figuralne umetnosti, vajarstva (gipsane figure u deset trostrofnih katrena):
 
"Onda te od blata mesim, glinom vajam,
Pa te rodnom rekom mekšam sa snom spajam.
Kreč sa zida grebem, malter skidam
Da te kao kula vinem, gradim, zidam".
 
U Raičkovićevoj poeziji je sve u znaku heraklitovske misli sve se kreće (panta rhei), čovek, stablo, ptica u letu, ali tu je i zaustavljeni ptičji let, pa se kao u sonetima "Kamene uspavanke" sve zaustavi, skameni, a na kraju lirske meditacije su tišina i mir svuda. Psihodinamika prirodno proizilazi iz unutrašnje pesnikove dijalektike. I sadržajno i oblikotvorno pesnik je brusio i doterivao pesme koje nisu podlegle zavodljivom glasu narcisoidnosti. Mnoge su natopljene gorčinom rezignacije kao u zbirci i ciklusu "Točak za mučenje" 1967—1980 ("Prosveta", Beograd, 1981): "U vedrome danu ko grom miso puče. Da sam u obruču i da me već muče" (I), i "Vezali mi prvu misao konopcima // Ne znajući da kraj nje i drugih ima //. A kad i sledeću pribiše uz prvu II: Treća im se samo oprivi nalik crvu // I tad moje telo klonu kao da su // Sve strune u njemu pukle u tom času" (VI) // "Da li iko začu moj krik il' se truo // Stropošto u mene te sam ga sam čuo?" (VIII). Ili, na primer iz "Razgovora sa ilovačom" (1974—1980) iz zbirke "Točak za mučenje" (povodom vajarskog portreta) Stevana Raičkovića (1974) Aleksandra Zarina — pesnik u deset trostrofnih katrena peva. U prvom katrenu (poslednje) pesme: "Osećam-vidim naše trajne niti // Iskonska gruda prenuta iz tmina: Ti ćeš umesto mene ovde biti // da nosiš moj lik kad ja budem glina".
 
Izronila iz biofiziološke i psihološke ličnosti pesnikove, u besprekornim aleksandrincima, sa deset katrena, "Ponornica" odzvanja u nama kao deo pesnikove empirijske filozofije i melanholičnih doživljaja, dok je "Monolog" tužna sudbina knjige, vapaj i krik za opstanak istine i lepote pesme koje postoje nezavisno od slepih sila zavisti raznih negatora i ravnodušnih ljudi.
 
Pesnika Stevana Raičkovića sam upoznao oktobra 1947. godine kada smo bili brucoši — studenti jugoslovenskih književnosti i srpskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Okupljali smo se povremeno na književnim večerima u Klubu mladih pisaca (Terazije 12), gde je bila smeštena i redakcija časopisa "Mladost" (uređivao Dušan Kostić), kao i u Književnom klubu studenata Beogradskog univerziteta (Balkanska 4). Stevan i ja smo pošli u redakciju časopisa "Naša književnost" da ponudimo po nekoliko pesama da se objave. Sekretarica glavnog urednika časopisa Čedomira Minderovića nas je lepo primila i rekla nam da je tog dana dežurni član redakcije Desanka Maksimović, ali da zbog prehlade neće doći u redakciju. Pozvala je sekretarica preko telefona Desanku, koja joj je saopštila da nas očekuje u svom stanu (nedaleko od redakcije časopisa). Mi smo tom prilikom imali čast da upoznamo našu znamenitu pesnikinju i njeno nesvakidašnje gostoprimstvo. Pažljivo je slušala naše stihove i, posle više od jednog sata razgovora, ljubazno nas ispratila. Desanka Maksimović se sećala našeg dolaska kod nje još 1947. godine i u pismu upućenom meni 12. septembra 1959. godine na moju adresu u Vrnjačkoj Banji potvrđuje da je primila zbirku pesama "Zvezde izgrejale gorom": "Juče sam se vratila sa odmora i zatekla Vašu zbirku pesama kao dobrodošlicu. Pročitala sam je. Ima u njoj sete i ljubavi za prirodu i ljude, što mi je blisko. Ima lepih, neobičnih slika, metafora, slikova prvi put u našem jeziku nađenih. A ja sam na sve to osetljiva. Sećam se kako ste Vi i Steva Raičković kao dečaci došli k meni". Kasnije, u drugoj dopisnici, šezdesettreće, na prištinsku adresu, piše mi da će mi poslati knjigu koju u "Prosveti" uređuje Stevan Raičković dodajući: "Nadam se da će biti dobra, t.j. dobro opremljena".
 
Za vreme studija Steva Raičković i ja smo se povremeno viđali u Narodnoj biblioteci Srbije (kod Kalemegdana). Tu smo se od jeseni do proleća trostruko besplatno grejali. U prijatno zagrejanoj sali učili smo, studirali, čitali pisce, naročito pesnike koji se tada nisu objavljivali i preštampavili (Jesenjin, Blok, Drainac, Crnjanski, Tin Ujević, Desimir Blagojević i drugi). U maloj skromnoj sobi za pušače, u pauzi čitanja i učenja, nalazili smo se i diskutovali o književnosti. Često je tu, s neizbežnom cigaretom u ruci, glavnu reč imao od nas nešto stariji Banjo Šaranović, odličan znalac naše (naročito narodne) književnosti. Posebno nam je bila draga i zanimljiva njegova književno-kritička reč o piscima savremenicima.

Stevan Raičković je povremeno dolazio u kuću majke i očuha Slobodana Markovića - Libera Markonija kod koga sam skoro tri godine još kao student bio podstanar (Prote Matije 27). Od kada sam 1953. godine diplomirao na Filozofskom fakultetu, povremeno smo se Stevan i ja viđali u Beogradu, Vrnjačkoj Banji, Herceg Novom. Svaki sussret s njim bio mi je ne samo prijatan već i inspirativan po mnogo čemu kao što su upečatljiva sećanja na njegovog velikog hercegnovskog suseda Ivu Andrića, o kome je napisao poemu. Posebno mi je bilo zadovoljstvo što smo 1977. godine (bio sam urednik NIP "Jedinstvo" iz Prištine) objavili akribijski uređenu knjigu studiju Vuka Filipovića "Poezija i poetika Stevana Raičkovića".
 
Pre 23. godine, povodom moje male zbirke pesama "Tragom zvuka" ("Obelisk", Beograd, 1973), 5. marta 1973. pisao mi je Stevan: "Dragi Vladeta, hvala ti na zbirci pesama, moj neugasli druže. Matori smo, a još nas tera đavo da stajemo na lud kamen. Verovatno, to neko vuče naše konce i tako će biti do kraja."
 
Čitajući i povremeno slušajući liriku Stevana Raičkovića (naročito kada je recituje) još odmah posle rata intuitivno sam osećao i znao da se rodio znameniti srpski pesnik. Već na startu izdvajao se iz horskog pevanja odlazeći individualnom linijom i po obeležajnim oznakama tematskomotivskih područja, osobenom kompozicijom, stilom i jezikom. Sve su se više prepoznavali, reljefnije i plastičnije, njegov književni lik i razvojni luk, sve stamenije i sigurnije njegove pesničke vrednosti i značaj u opštem opsegu vrednovanja savremenog srpskog lirika.
 
Duh rodoljublja i visoka etika Stevana Raičkovića nije ustuknula pred mračnim slikama okupacije u Drugom svetskom ratu, ustaškim zločinima, pred martirstvom nabijanja na kolac (flašu) Đorđa Martinovića koga je lično upoznao a o njegovoj tragediji napisao potresne stihove za nezaborav. I sa drugim aktuelnim događajima uspostavio je Raičković lirski dijalog, naročito su živa njegova pesnička sećanja na ratno detinjstvo, dečaštvo. mladost.


Dr Vladeta Vuković

SVITAK | književne novine | Godina IV | Zima • Proleće 1997 | Broj 12—13 | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Portret Stevana Raičkovića (grafitna olovka, format 400 x 300), rad je Gordane Matane (1975) iz Požege
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 09:30:21 pm »

**

LIRIKA STEVANA RAIČKOVIĆA


Stevan Raičković je znamenit i originalan savremeni srpski pesnik, sa prirodnim osećanjem za lepotu reči. Prisna je njegova lirika u toplom oživljavanju sećanja na detinjstvo, roditeljski kutak, a sve je protkano sazvučjima, mirisima i bojama prirode. Inutitivno i instinktivno proniče u tajne prirode, reke, kamena, u govor ptica i životinja. Urbani predeli u njegovoj lirici vape za rustikalnom atmosferom, pastirskim mirom, zelenilom pašnjaka, plavetnilom jezera i reka.

Zbirka soneta Kamena uspavanka je lirska meditativna piramida u odnosu na prethodne njegove pesme, tehnički skoro do perfekcije ostvarena. U trinaest stihova soneta Kamene uspavanke, sem u trinaestom stihu, muzikalno se usklađuju rime (zatečeni, zaneseni, u seni, zaljubljeni, kameni, ubijeni, peni, izvijeni, ne veni, neveni, umoreni, okreni, skameni). Setna meditativna poruka prirodno proizilazi iz Kamene uspavanke i kladenački bistro odzvanja, iako teška od samotničkog bola i ožiljaka svakodnevnice. Pesnik se poistovećuje s prirodom: njegov krik je krik prirode, njegov vapaj blagotvorni zanos, tajanstvo nestvarnog, baršunasti šum lišća i vlati trava. Skoro u svakoj njegovoj pesmi lebdi senka smrti, nadvija se tiho, ne i preteći, ali tu je svakodnevno, uporno odomaćena — ne kao nezvani gost, već kao neminovnost, metafizičko područje tame. Panteistički zaneseno opeva prirodu u integralnom spoju s prirodom u sebi, razbijajući uobičajene okamenotine pesničke leksike, dajući joj tako nov smisao i zvuk.

U Kamenoj uspavanci, u sonetu Otvori svu tišinu, Raičković kaže u prvoj strofi:

Otvori drhtavu svetiljku
Dva oka uplašena ko laste
što iz belog mesa raste...


U sonetu Oprosti kamenu što ćuti isprepletene su boje i zvuci, realno i nestvarno. Kao vajarskim dletom izrađen, bajkovito, i tajanstveno nepoznato i neprolazno kao zaustavljen let ptice, da bi se čula samoća i vreme koje na trenutak zaustavlja svoj neumitni hod.

U prvoj strofi Buketa su raspevane boje (crvena, bela, plava) u pretposlednjem i poslednjem stihu, posle stiha "pod očima trava mirno veje" upečatljivo se zlati žuta boja: "Žuta se lala u njoj zlati i klati i tako teku sati."

U drugoj strofi antologijske Kamene uspavanke isprepletene su boje

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni.


Tu su boje i majstorstvo da se sa malo reči dosta kaže, a da iskaz bude duhovno podsticajan i nekonvencionalan. U eliptičnom, do kraja sažetom sonetu Kuda potonu Pek dve tercine pokazuju finu tehniku da se eksplicitno iskaže misao, a da se smisao pesme ne povredi.

U Varci od dima poslednji kupači krajem leta zavaravaju se da će ih letnje sunce ogrejati, ali "ispod": odlazi reka, sama, udovički, boje dima." Varka je i u Slici u roditeljskom domu: "U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota čas boje smrti, čas boje života."

Sonet Kuda potonu Pek je Raičkovićev revolt protiv nekih privida savremene civilizacije. Pesnik je izabrao protiv narušene ravnoteže prirode. Odabrao je Pek, reku svoga detinjstva, koju je naša eksplozivna i u mnogo čemu nepromišljena industrijalizacija pretvorila u kanal otpadnih voda.

Gorčinom zar obuzet?
Beznađe ti je dno?
(Otkud nađe baš sve to
što upokojava svet?)

Lice u pticu sad
Okrećeš ko nekad, pre.
Gle: lišće pada na tle.

(Nečujni vodopad!)

Dete seoskog učitelja Raičković je svakako mnoge radosti detinjstva doživljavao u kontaktu sa prirodom, rekom, šumom, brežuljcima. Otuda i njegov čitav religiozni zanos baš onom prirodom koja je predmet dečačkih uspomena. U trećoj strofi soneta pesnik govori o rani i leku. Rana je ono što je u pesnikovoj duši izazvala urbana sredina i industrijska revolucija, a lek za tu ranu, za bol, bio je povratak prirodi i detinjstvu, kupanje u bistroj reci, penjanje blagim bregom i igra na proplanku. Sada, u zrelim pesnikovim godinama, i zavičaj pesnikovog detinjstva snađe baš ono što svet vodi ka uništenju, "što upokojava svet".

U ovoj pesmi Raičković kao da ne vidi izlaza. Brižnu reč o sumornim horizontima čovečanstva kao da niko ne čuje, i pred mrtvim Pekom je mrtav vek koji čini samo brdo, jedino što će u nekoj kataklizmi podsećati na tragične zablude ove civilizacije.

Sonet U zimski sumrak je sa motivom zime, ali bez atmosfere idiličnosti. Romantičari su ovaj motiv radije opevali u osećanjima ili životne radosti ili dramatike života i čovekove borbe sa stihijom prirode. U Raičkovićevoj pesmi lirskom slikom zime izraženo je osećanje bezizlaznosti. U ovoj pesmi ni san, ni priroda, ni samoća nisu više čovekovo pribežište u mir i spokojstvo. Pesnik bi da pobegne nekuda, u mir, u san, u spasenje. Prve tri strofe počinju istim pitanjima: Kuda pobeći u ovaj dan? Kuda pobeći sa ovog dna? Kuda pobeći u ovaj čas...? Odgovor je očajnički bezizlaz: "Zar nikud pobećiu ovaj dan!"

Atmosfera bezizlaza označena je nizom slikovitih izraza kojima je dočarano pesnikovo okruženje: gust, sneg, pust vrt, led, čas prazan, slep i čist, a ni pad u san više nije izbavljenje, i san je bolestan, bliži je smrti nego izbavljenju.

Zbirka Kamena uspavanka završava se Umornom pesmom i slutnjom bliske smrti. I u drugim pesmama s kraja zbirke govori se o smrti.

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.


U Umornoj pesmi slična gorka misao izrečena je u završnoj strofi: "Blizu je praznika i rub se približuje". U ovoj pesmi javlja se prvi put, uz slutnju smrti, i naslućivanje da ni pesma nema blagotvorno dejstvo.

Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.


Pesnik je tražio spas, izbavljenje i blaženstvo u pitomom, dobrovoljnom izgnanstvu u prirodu, ali ga nije našao. Kao da je u pesniku sazrela svest o neizmenjivosti nekih strana života. Ako ništa drugo, čovek ne može da izbegne sopstvenu smrt, a nije u mogućnosti ni pesmom da izmeni svet. Ali ni pred tim gorkim i večnim istinama, pesnik ne anatemiše ni svet ni život. Takav kakav je, život se nastavlja, živi se i dalje. Čoveku koji dolazi ostaje da se bori za svoj miri slobodu sa smrću. Za pesnika je najtragičnije gorko saznanje da "pesme — iskazane iz grla da čuje veliko uvo sveta — sve natrag huje". Ali i pored sve gorčine zbog nedovoljnosti života i ravnodušnosti sveta staje činjenica da je pesnik, tragalac za istinom i spokojstvom, nešto ipak poručio svetu: otkrivati bar tragičnu istinu da se za srećom, mirom i spokojstvom mora i dalje tragati.


Kratak pregled školske lektire
Priredili: Dušanka Bajić i Anka Došen | ISBN 86-83593-05-3 | Novi Sad, 2001


[postavljeno 23.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 09:31:14 pm »

**

OSEĆANJE OTUĐENOSTI I ELEMENTI FANTASTIKE U POEZIJI STEVANA RAIČKOVICA


Nema sumnje da su najveći i ponajbolji deo Raičkovićevog poetskog stvaralaštva obeležili izrazita osećajnost, jezička virtuoznost i neosimbolistička slikovnost i metaforičnost, kao i kompleks tema i motiva variran u velikom broju Raičkovićevih pesama — tišina, kamen, reka, trava, (priroda), san, smrt, prolaznost, usamnjenost, pesma. Ti elementi, kao i istorijski i biografski predlošci Raičkovićeve poezije, bili su, uglavnom, u fokusu dosadašnje književne i kritičke javnosti37.

Jedan niz pesama obeležili su, međutim, drugačiji motivi, drugačije misaone i emotivne preokupacije i drugačiji stilski postupci: sklonost ka grotesci i apsurdu, uspostavljanje paralelnih svetova, potiranje granice između živih i mrtvih, realnog i irealnog, automatizacija ponašanja, svojevrsna numinoznost, osećanja straha, paranoje, anksioznosti, usamljenosti, nemoći i besmisla — i, u izvesnoj meri, fantastika.38 Taj segment Raičkovićevog stvaralaštva — do kojeg je sam pesnik nesumnjivo držao39 — ostajao je uglavnom po strani: pesme date poetičke provinijencije gotovo da nisu ulazile u antologije40, a akademski, kritički i esejistički radovi po pravilu su ih zaobilazili.

Na margini književne scene našao se tako ciklus pesama U jednoj ulici, koji je pesnik u celini preneo u svoj izbor iz 1990. godine41. U nizu pesama ovog poetskog kruga, objavljenog najpre u zbirci Balada o predvečerju, u fantastično-grotesknom ključu varira se motiv vrata.

U pesmi po kojoj je naznačeni ciklus dobio naziv — U jednoj ulici — vrata namesto da odvajaju kućni od uličnog, privatni od javnog, zaštićen od opasnog prostora, predstavljaju granicu između dva podjednako strana, nepoznata, tuđa terena. Vrata koja "jedan čovek" "svakoga jutra u određeno vreme" otvara, od kojih se "odvaja" i odlazi niz ulicu kao da su:

(...) tuđa slučajna vrata
Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo zajednu noć zalutao.
42

Automatizacija ponašanja, kojom se sugeriše besmisao življenja i otuđenje modernog čoveka (čovek svakog jutra, u isto vreme, istim pokretom otvara vrata)43, doživljaj "greške" i "zabune" koja traje i prerasta u suštinu ljudskog postojanja (čovekov život je, u pesnikovom viđenju, sveden na otvaranje "tuđih slučajnih" vrata), obezličavanje ličnosti naglašenim odsustvom atributa i insistiranjem na opštim zamenicama i neodređenim prilozima ("jedan čovek u jednoj ulici", "u određeno vreme"), naglašenija karakterizacija predmeta (vrata) nego ljudi ("jedan čovek u jednoj ulici"44 / "vrata sa pohabanim lukom u vrhu"), svojevrsna identifikacija i groteskno srastanje čoveka i vrata (čovek se od njih "odvaja" odlazeći niz ulicu) — jesu stilski postupci, simbolika i emotivni registar po kojima se prepoznaju oni literarni tokovi koji insistiraju na otuđenosti urbanog čoveka i prenose njegovo osećanje anksioznosti i nezaštićenosti.

Sličnom postupku Raičković je pribegao i u pesmi Čovek s kišobranom. U njoj je čovek takođe sveden na vezu s beznačajnim predmetom (kišobranom), a život na šetnju ulicom tokom koje neznanac s banalnom svakodnevicom "izmišlja svoju istoriju" i "svoj veliki život"45. Čovek se ni ovde ne imenuje niti opisuje, za razliku od kišobrana, za koji se daje niz detalja ("kišobran sa izlizanom braonkastom drškom / Jedan sasvim zatvoren tamni kišobran / Kao uvijeno crno jedro"). Uočava se takođe svojevrsna automatizacija (šetnja pod tuđim prozorima niz gradsku ulicu ponavlja se periodično), pojačana "ravnomerno tupim" odjekom kišobrana kojim se čovek poštapa. U epilogu se, najzad, javlja i motiv vrata sa sličnom simbolikom kao u prethodnoj pesmi:

Pred jednom trošnom se kućom zaustavlja
Pred zidom
Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u nedogled
Krišom se osvrće u trenutku
Gleda u čisto nebo bez oblaka
Gleda u kišobran
I nestaje zbunjen u vratima
.46

Tradicionalna simbolika vrata poništena je na specifičan način i u pesmi U sasvim utišaloj, gde se pesnik fokusira na čoveka koji u "sasvim utišaloj i skoro smračenoj ulici" stoji pred vratima, ne znajući "da li je izišao / Ili se tek sprema ili razmišlja da li da uđe", kao što ne zna ni da li je "vreme duboko iza ponoći / Ili vreme noći već sasvim blizu jutra"47. Činjenica da je svejedno ući ili izaći u kuću/na ulicu ukida granicu i smisao postojanja vrata, a vreme "duboko iza ponoći", simbolički analogno vremenu "noći već sasvim blizujutra", naglašava sablasnost situacije i doživljaja lirskog subjekta.

Numinozna atmosfera uspostavlja se na jedan drugačiji način u pesmi Jedne nedelje u podne, objavljenoj u zbirci Panonske ptice. U pomenutoj pesmi lirski subjekt iznenada se pojavljuje na jesenskoj obali jednog grada "koji je toliko susedan" njegovoj varoši "kao što su oko i oko blizi na jednom istom licu". To, međutim, nije samo grad nestvarno blizak — pa, čak, i identičan ("kao što su oko i oko") — gradu lirskog subjekta, već i grad u kome je lirskom subjektu sve nepoznato, kao što je i on sam nepoznat svemu oko sebe. Otuda se u njemu javlja osećaj da "nikada i nigde / I ništa / Nije baš sasvim istinski ni postojalo", a osećaj eteričnosti, nestvarnosti, empirijske neutemeljenosti sveta u kome se obreo ilustrovan je i neobično uspelim jezičkim obrtom. Naime, u poslednjem od šest refrena date pesme — "Stojiš na (njegovoj) jesenskoj obali" — izostaje imenica obala, pa lirski subjekt ostaje na mestu određenom samo vremenskim atributom ("jesenska"):

Stojiš na jesenskoj.

Izostaje, dakle, bilo kakva materijalna dimenzija prostora, odnosno sveta u kome "stoji" lirski subjekt. Taj svet je, pri tom, bez glasa i pokreta ("Pas da zalaje bar. // List padne") i iz njega lirskom subjektu kao da nema bekstva:

O ne bi loše bilo da si pio
Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije
.48

Lirski subjekt je, dakle, zarobljen u zastrašujućoj stvarnosti koju bi rado menjao za mamurluk, čiji se kraj može nazreti i očekivati.

Motiv tamnice i osećanje da je zadani, realan svet tuđ i neprijateljski49 često su varirani u Raičkovićevoj poeziji. U pesmi Pričina oni su kombinovani s motivom buđenja u nepoznatom okruženju, svojevrsnom "kazamatu", "sa avlijama i kulama":

Budim se kao sred pričine:
Udišem vazduh pun magije.
Na rukama mi lisičine.
A na nogama bukagije?
50

Inverzija sna i jave, osećaj utamničenosti i nemoći i buđenje u drugačijem svetu od onoga u kojem je lirski subjekt zaspao ("I misao se već otima / O tome da su svi nestali / I žive drugim životima") jesu elementi koji datu pesmu dovode u blizinu moderne proze i moderne fantastike, tim pre što sila koja vlada "kazamatom" — u kafkijanskom maniru — ostaje neimenovana i skrivena. Međutim, Raičkovićevo viđenje sveta kao tamnice u pojedinim segmentima radikalnije je od Kafkinog: dok Kafkin junak, Jozef K., komunicira s drugim ljudima, ima slobodu kretanja i iluziju da se može spasiti, Raičkovićev lirski subjekt zatečen je u pustoj sobi51 ili "pustom" mučilištu, u kojem se ne čuju ni "glas argata", ni "koraci u cokulama".52


Atmosfera nemotivisane i očuđene (fantastične i numinozne) utamničenosti uspostavljena je i u poemi Točak za mučenje, mada u njoj prevashodno, ali ne i sasvim dosledno, fantastika dobija neku vrstu realističnog (psihološki motivisanog) "izlaza"53. U pomenutoj poemi lirski subjekt se takođe prebacuje u neku vrstu paralelne, subjektivne stvarnosti, u kojoj preuzima ulogu čoveka kojeg vreba, progoni i muči neko neidentifikovano, tajno mnoštvo:

U vedrome danu (ko grom) miso puče
Da sam u obruču i da me već muče.
Vrebali me krišom (možda godinama)
Dok me najzad nisu našli slaba, sama.
(...)
Sad me vode svojim tajnim stepeništem
I već mi se grlo suši, vodu ištem.
54

Mnoštvo koje prati, sprovodi i isleđuje lirskog subjekta zadobija postepeno demonski karakter — kreće se nečujno i poseduje groteskno-fantastičnu bezobličnost (amorfnost), a insistira se i na njegovom superiornom smehu, koji, i u tradicionalnoj kulturi55 i u Raičkovićevoj poeziji56, poseduje htonsku prirodu:

Iako se dugo već penjemo skupa
Čujem kako samo moj stepenik lupa.
(...)
Odgonetam gde sam: svud lica i fleke
Utisnute u zid ili senke neke.

Sa svih strana zure oči nepoznate
Ko u ptica što će na plen da se sjate.
(...)
Gde su druge oči što vide i ono
Čega skoro nema? Reče glas ko zvono.
(...)
Tek izuste gde su... sustiže me gde je...
Glas što pola preti, otpola se smeje.
(...)
Jeknuh, kao zvono ija, a sred eha:
Sve potonu u muk s tankim rubom smeha
...57

Zasnovana na demetaforizaciji frazeologizma (sabrati se, u značenju — pribrati se), slika telesne distorzije i fizičke necelovitosti lirskog subjekta takođe zadobija fantastično-groteskne dimenzije:

Sabirao sam se i skupljao deo
Po deo svog tela dok ne postah ceo.
(...)
(A tek sam kasnije, s vremena na vreme,
Otkrivao da mi fali ruka, teme...)
.58

Veštim poigravanjem s čuvenom Galilejevom replikom — "Ipak se okreće!" — u završnim stihovima poeme motiv utamničenosti podiže se na metafizički nivo. Inkvizicijski točak za mučenje postaje metafora života samog, a Zemlja mesto stranstvovanja lirskog subjekta59:

I dok mi i ovu misao već lome
Vrtim se na vašoj Zemlji, točku mome
.60

Osećaj usamljenosti61, apsolutne (samim tim — i nerealne) izolovanosti od ljudi i viđenje sveta kao tamnice/geta prepliću se i u pesmi O kako dugo. U njoj lirski subjekt, koji dugo nije ni s kim "ni reč reko", "u starom ruvu", zarastao u dlaku i dugih noktiju — čime je sugerisano udaljavanje od kulture i približavanje animalnom izgledu i neljudskoj prirodi — opisuje povremene noćne izlaske "ka svom trgu-getu" i osećaj zatočenosti u krugu:

I tek ponekad, u čas tmine,
Kad i poslednji korak mine —
Kretao sam ka svom trgu-getu:

I vrteo se svu noć dugu
Kao robijaš po svom krugu
Ili kuglica u ruletu
.61

Uprkos istinskoj pesnikovoj bliskosti s prirodom, u poeziji Stevana Raičkovića osećanje nesigurnosti i straha povremeno izaziva i bilje, koje dobija ljudske dimenzije i pretvara se u neku vrstu numinozne sile koja ugrožava i plaši lirskog subjekta. Tako u pesmi Vidik pejzaž u prozorskom oknu postaje strašni motrilac: on dobija "hiljadu očiju", grane drveta "izdužuju šiju", brda s "beonjačama snega" "pilje" u posmatrača, dok "mrki poskok žile" pritajen "čuva dub i čeka"63. Sve lekseme uključene u navedene metaforične spojeve — motriti, piljiti, posmatrati, šija, poskok, pritajen — izrazito su negativno konotirane i sugerišu osećanje paranoje i straha od sveta.

U pomenutoj pesmi prizvana je, uz to, i drevna slika zmije u korenu drveta:

Sve me posmatra: mrki poskok žile
Što sav pritajen čuva dub i čeka —


koja se svojom tradicionalnom simbolikom sasvim uklapa u naznačeni značenjski kontekst. Naime, u arhaičnim kulturama zmija je oličenje demonske prasile/aždaje, koja se sukobljava sa solarnim principom/pticom i preti uništenjem kosmosa i regresijom u početni haos. Kao antipodi, pomenute životinje pozicionirane su na suprotnim krajevima prostorne vertikale — ptica u vrhu, a zmija u korenu drveta64 — pri čemu valja naglasiti da je u srpskoj i slovenskoj tradicionalnoj kulturi dub, odnosno hrast sveto, kultno drvo, za koje se vezuje niz ritualnih radnji i verovanja i koje vrlo često simbolizuje Kosmičku osu (axis mundi)65. Poigravajući se s tradicionalnim simbolima Raičković je, dakle, prizvao sliku iskonskog zla i, prividno pevajući o pejzažu, intenzivirao i gotovo metafizički utemeljio osećaj ugroženosti i straha.

Najzad, u pesmi Vidik lirskom subjektu ne suprotstavlja se samo okruženje (priroda, pejzaž), već i telo, odnosno delovi tela, što je, dakako, još drastičniji vid otuđenja:

Motri me zimsko nebo uvrh rama.
Motri me ruka moja, pesma sama.
66

Po osećanjima ugroženosti i paranoje, a, u izvesnoj meri, i po elementima fantastike, prethodnoj pesmi bliska je pesma Panonske ptice, gde je opisan doživljaj lirskog subjekta koji, poremećenog osećaja za vreme ("Bio sam tako siguran // Kao da sam od davnina živeo // I kao da je isto toliko ravnoga vremena / ispred mene"), izlazi iz sobe u numinoznu, "prozirnu" stvarnost koja ga motri i vreba "u svojim zasedama nevidljivim":

Bilo je tako vedro
I prozirno
Da se skoro sve videlo:

Svaka stvar

I iza stvari još kao da se nešto tajno micalo

I kao da je na mene samo
Po nešto nejasno
Iz svega

Odavno u svojim zasedama nevidljivim pomno čekalo
.67

Strah lirskog subjekta od sveta — "brisanog prostora" — zadobija postepeno groteskno-fantastične razmere:

Može me neki pijani poznanik drmusati
čitavu večnost za rame.

Može me neko zameniti sa nekim

Početi priču

Tražiti možda dug nepoznati.

(...)
Mogla bi i ptica neka da me udari
I to kljunom
U oko.
I večno

I večnost kao prokletstvo banalnog življenja (drmusanje pijanog poznanika), i strah od gubitka/zamene identiteta, i insistiranje na scenama bola i nagrđivanja — jesu momenti koji u drastičnom vidu i u veoma modernom poetičkom ključu dočaravaju frustracije urbanog čoveka.


Elementi numinozne fantastike i osećanje nemoći i ugroženosti javljaju se i u pesmi U magli, u kojoj simbol nerazlučenosti i iskonskog haosa — magla — ovladava svetom, asocirajući apokalipsu. U pomenutoj pesmi lirski subjekt pokušava da pobegne iz magle koja se širi, ali na groteskan način, u stilu onirične fantastike, doživljava metamorfozu koja mu onemogućava spas:

Magla vlada svetom (il se sprema).
Od nje se više odvojiti neću.
Čim zavesu maknem: već na mene sleću
Dimljive latice cveta koga nema.

Evo bežim kroz nju, iz nje, ali sporo.
Manje mi se noge kao u kornjače.
Ceo dan sam išo, a kad me mrak tače
Stojim usred magle neodmako skoro.
68

Motiv prividnog kretanja ili nemogućnosti kretanja uprkos želji i nameri da se odmakne i pobegne javlja se u nizu Raičkovićevih pesama i predstavlja neku vrstu slike kojom se dočarava sputanost i nemoć lirskog subjekta.69 Ovoj gotovo metafizičkoj statičnosti simbolički je bliska težnja da se živi svet i lirski subjekt uspavaju, okamene ili na neki drugi način učine nepokretnim. Ključni motivi Raičkovićevog pesništva — kamen, drvo, uspavanka — imaju, pored ostalog, i pomenutu simboličku nijansu. Međutim, dok u Raičkovićevoj poeziji lirski subjekt teži nepomičnosti i preobražaju u neživu prirodu i bilje:

Ja bih makar za tren da sam nešto drugo,
Al sa ovom starom mišlju, okom, uhom.
U crep sam se drevnog krova spnjosno, ugo:
Nek zeleni lišaj raste mojim duhom.
(...)
Onda — moje telo sanja spokoj grma;
Moja ruka — granu; prsti — list što huji.
(...)
Bledost moga čela kameni san sniva:
Ja belutak za tren postah ukraj vode
(...),70

dok njegova volja zamire i on se identifikuje s drvetom:71

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu vonja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom iunjoj sa slobodom
?72

mrtav svet oživljava — "mali kamen" raste73, "greje se na suncu" i "miče obrvama"74. Dolazi, dakle, do svojevrsne inverzije mrtvog i živog i povremenog prodiranja u prostor fantastike.

Prethodno naveden autopoetički, gnomski iskaz iz prvog stiha Umorne pesme — Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta" — možda najeksplicitnije svedoči o činjenici da je u osnovi Raičkovićevog pevanja, između ostalog, i strah od sveta, koji je u njegovoj poeziji artikulisan na različite načine. Neki od njih su — bez obzira na metaforičnost prirođenu poetskom jeziku i upotrebu poređenja, potencijala i glagola kojima se relativizuje doživljaj (čini mi se i sl.) — izuzetno bliski modernoj fantastici.

U naznačenom analitičkom ključu mogla bi se posmatrati i tema dvojnika, koja je sama po sebi i fantastična i numinozna, mada se dodiruje sa stanjima duha i uma koja mogu imati određena empirijska, psihoanalitička i psihopatološka tumačenja. U pesmi rečitog naslova — Dvojnik — opevan je paranoičan strah lirskog subjekta i permanentno osećanje nelagodnosti zbog prisustva bezobličnog "dvojnika" s nesumnjivo demonskim, đavoljim atributima:

On nema oči — al me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.


On prvi šane onu miso šuštu
Od koje bežim ko od vatre, leda
.75

Dalje u pesmi javljaju se motivi koji bi lako mogli imati ishodište u usmenoj tradiciji:

Kad pođem za njim — osvanem sred blata.
Strašno me drži, a neima šake.
Ili me pušta nebu pod oblake,
A kada padam — on me ne prihvata.


I blato i noćno kretanje ukazuju na htonsku prirodu "dvojnika" i asociraju predanja u kojima su tematizovani noćni susreti smrtnika s vilama i drugim demonskim bićima. Najzad, u epilogu se uvodi i motiv smeha, koji se, kako je već rečeno, i u tradicionalnoj kulturi i u Raičkovićevoj poeziji, vezuje za đavola i demonske likove. Atmosfera koja prati smeh numinozne sile i lekseme za kojima pesnik poseže (naježen, izbode, slomnjeno staklo) svedoče da je Raičković datu simboliku imao na umu:

Kad reč zaustim — ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode
Slomnjeno staklo njegovoga smeha.


Motiv dvojnika sreće se i u poemi o crnom Vladimiru, gde se pesnički subjekat identifikuje sa smrtno bolesnim Ciganinom:

Ja već po nešto s njime delim
(I pomalo se sa njim rušim):
Kad hodnicima šetam belim
Ja i za njega jednu pušim.
(...)
Već kao da sam mu u seni
I stojim pred njim sličan robu.
I kad umre, on će u meni
Da trune duže no u grobu
...76

i u Razgovoru s ilovačom, u kojoj je opevano udvajanje lirskog subjekta tokom izrade njegove biste:

Stojim za svojim sopstvenim potiljkom
Kao da gledam sebe uza smrti
(Dok preživeli vajar blatnim šiljkom
Svog malog prsta po mom uhu vrti).
(...)
Osećam-vidim naše tajne niti
Iskonska grudo prenuta iz tmina:
Ti ćeš umesto mene ovde biti
Da nosiš moj lik kad ja budem glina.


U dve pomenute poeme, dvojnik je, na prvi pogled, iz druge sfere — to nije ni htonski lik ni demonska sila koja prati i progoni lirskog subjekta, već bolesnik (Vladimir Purić), odnosno pesnikova bista. Međutim, i oni poseduju atribute koji ih dovode u jasnu vezu s onostranim: Vladimir Purić je crn i na smrt bolestan Ciganin77, dok su bista i lirski subjekt svojevrsni odrazi koji se zrcale preko smrti ("Stojim za svojim sopstvenim potiljkom / Kao da gledam sebe iza smrti").

Najzad, u kontekstu priče o elementima fantastike u poeziji Stevana Raičkovića valjalo bi se osvrnuti i na temu odnosa između sveta živih i sveta mrtvih. U prethodno pomenutim Zapisima o crnom Vladimiru, u čuvenoj lirskoj minijaturi iz osmog dela (Varijacije), granica između dva dijametralno suprotna sveta — ovog i onog — korenito je uzdrmana, što datu pesmu dovodi u prostor fantastike. Crni Vladimir pojavljuje se u pomenutoj minijaturi kao numinozni, noćni šetač, koji u ponoć bere cvetove "da resi tajne svetove" i kao pokojnik koji se, s kosirom preko ramena, noću "krade brežinom":

Ogrnut belom težinom
S kosirom preko ramena
Krade se kosac brežinom
Pobego ispod kamena.

Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom
Noć je ko crna domina
Sa belom tačkom jedinom
...78

Noćnom šetnjom kosca, pobeglog "ispod kamena", "s kosirom preko ramena", prizvan je arhetip smrti kao kosača i napravljen prodor u "čistu", konzistentnu fantastiku, za koju nema mogućnosti realističnog tumačenja79.

Motiv bekstva umrlog u simboličkom vidu javlja se i u ciklusu pesama posvećenom preminuloj pesnikovoj supruzi, Bojani, u kojem pokojnica ima dvosturuku egzistenciju:

Iako znam da tamo ležiš
Rasuta sva do zadnje truni
Osećam kako amo bežiš.

To tražiš ležaj u mom telu.
Na dva si mesta: onde truni,
Da bih te ovde imo celu!80

U navedenoj pesmi, međutim, pomenuti motiv ostao je "u sferi emotivnog i psihološkog doživljaja", pa fantastika "dobija neku vrstu mogućeg realističnog 'izlaza' u pretpostavljenom pjesnikovom zamišljanju ili u nekoj vrsti njegovog halucinantnog viđenja"81.

Ipak, iako se u datoj pesmi, kao i u celom ciklusu uopšte, prevashodno opeva subjektivan doživljaj i lična fantazija, duboka veza s pokojnicom nakon njene smrti jeste nešto što istinski ugrožava živog i poseduje elemente numinoznog, čak i onda kada se ne zalazi u polje fantastike82, o čemu svedoči pesma Ti si moj život videla iz bliza, gde je pomenuta veza uzrok nestanka živoga za života. S pokojnicom se, naime, gasi i egzistencija lirskog subjekta, jer on na ovom svetu ostaje kao neka vrsta živog mrtvaca i čoveka bez odraza u ogledalu:

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trune.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.83

I u pesmi Post scriptum problematizovana je granica između mrtvih i živih, ali iz perspektive koja sama po sebi zalazi u domen fantastike. Pesma je, naime, ispevana sa stanovišta i glasom pokojnika, ali se, uprkos drastično izmenjenoj tački gledišta, u njoj prepoznaje isti emotivni spektar i ista vrsta straha kao i u pesmama ispevanim glasom živih. Dominiraju osećanja usamljenosti ("Već smo pod zemljom, razbacani, svako sam") i paniek i motiv nemogućnosti uspostavljanja željenog kontakta i komunikacije i s drugim pokojnicima i sa svetom živih:

Tako sa svetom dodirnuti malo
I uspaničeni usred svoje rake
Napregnemo se (kom je šta ostalo)
Da kroz cev zelenu dobijemo znake
.84

Apsurd, groteska i paradoks85, prodor u fantastiku, iracionalna stanja, automatizacija ponašanja i specifičan emotivni registar — strah, paranoja, nemoć — jesu elementi na koje je u poeziji Stevana Raičkovića malo obraćano pažnje. Te elemente, međutim, ne bi trebalo zanemariti: oni su, kao što smo videli, obeležili jedan bitan i vredan segment Raičkovićevog stvaralaštva i svedoče o činjenici da je Raičković bio pesnik kompleksne osećajnosti, prijemčiv za različite stilske postupke i orijentacije. On je nesumnjivo bio sklon romantičarskoj koncepciji pesničkog nadahnuća, strogoj formi (sonetu i katrenu) i specifičnoj simbolizaciji stvarnosti (ptica, kamen, reka), zbog čega se s pravom smatra baštinikom romantizma i simbolizma86. Raičković je, međutim, pevao i o egzistencijalnoj zebnji i otuđenju modernog čoveka87, i to u veoma modernom, groteskno-fantastičnom ključu, po čemu je bio blizak nekim radikalnijim literarnim pravcima. Dodirujući različite linije srpske i svetske lirike i oslanjajući se na različite, čak i međusobno suprotstavljene i gotovo isključive poetske formacije, on je, ipak, ostajao autentičan i samosvojan, što ni kritici, ni čitalačkoj publici nije moglo promaći.


Lidija Delić, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 09:31:39 pm »

**
nastavak

______________

37 O tome svedoče već naslovi tekstova koji su se našli u okviru širokog i dosta obuhvatnog "izvoda" iz bibliografije radova o stvaralaštvu Stevana Raičkovića, objavljenog u okviru desete knjige Raičkovićevih Sabranih dela (up.: Stevan Raičković, Stihovi iz dnevnika. Stihovi iz dnevnika, Hronologija, Bibliografija, Literatura, Napomene, Sabrana dela Stevana Raičkovića, deseti tom, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — BIGZ — Izdavačko preduzeće Srpska književna zadruga, Beograd 1998, str. 137-188). Ni noviji zbornici o poeziji Stevana Raičkovića nisu bitno pomerali istraživački fokus (up. zbornik Stevan Rainković: pesnik, urednik Dragan Hamović, Narodna biblioteka "Radoslav Vesnić", Kraljevo 2001). Na relativno jednostran pristup Raičkovićevoj poeziji i prepoznatljiv ugao gledanja na stvaralaštvo ovog pesnika skreće pažnju D. Potić u tekstu objavljenom u upravo pomenutom zborniku (Dušica Potić, Kritička recepcija lirike Stevana Raičkovića, u: Stevan Raičković: pesnik, str. 123-149).
38 Na umu se imaju oni elementi koji se mogu posmatrati u fantastičnom ključu ili motivi koji Raičkovićevu poeziju dovode u blizinu moderne fantastične proze. Prave fantastike je u Raičkovićevom opusu, dakako, malo i ona se, po pravilu, poništava metaforičnošću pesničkog jezika, poređenjima i upotrebom potencijala i glagola koji poništavaju denotativnost/doslovnost odgovarajućih pesničkih slika ili situacija.
39 Gotovo sve pesme pisane u datom poetičkom ključu Raičković je uvrstio u sopstveni izbor poezije (up.: Stevan Raičković, Pesme, treće dopunjeno izdanje, Srpska književna zadruga, Beograd 1990). Svi citati su prema pomenutom izdanju, ukoliko nije drugačije naznačeno (navodi se naslov pesme i stranica u ovom izdanju).
40 Među pesmama koje su ušle u najznačajnije antologije modernog srpskog pesništva (P. Palavestra, 3. Mišić, M. Pavlović, S. Lukić, V. Krnjević, M. Komnenić, A. Petrov, M. Perišić, S. Tontić) samo su pesme Krletka, Post scriptum i fragmenti iz poema Zapisi o crnom Vladimiru i Razgovor s ilovačom iz naznačenog poetičkog kruga (up. podatke u tekstu: Dušica Potić, Kritička recepcija lirike Stevana Raičkovića, u: Stevan Raičković: pesnik, str. 125-140).
41 Stevan Raičković, Pesme, treće dopunjeno izdanje, str. 38-50. Up.: Stevan Raičković, Balada o predvečerju. Balada o predvečerju, Tisa, Panonske ptice, Slučajni memoari, Sabrana dela Stevana Raičkovića, drugi tom, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — BIGZ — Izdavačko preduzeće Srpska književna zadruga, Beograd 1998, str. 25-37). Ciklus čine sledeće pesme: U jednoj ulici, Balkon, Zakasneli čun, Čovek s kišobranom, U onim danima, Podne, U sasvim utišaloj.
42 U jednoj ulici (str. 38).
43 Slična automatizacija življenja sreće se i u pesmi Zakasneli čun (str. 41), iako se u njoj ne javljaju groteskno-fantastični elementi:
"Uvek na jednoj te istoj klupi  
U zakržnjalom parku tačno na raskrsnici aleja  
U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju
Seda jedan te isti čovek polako na ivicu."

44 "Jedan čovek u jednoj ulici" jeste svojevrstan topos datog ciklusa pesama (U jednoj ulici, Balkon, Zakasneli čun, Čovek s kišobranom, U onim danima, U sasvim utišaloj).
45 Osećaj zatočenosti na mestu gde se ništa ne dešava javlja se i u pesmi U onim danima (str. 45):
"Dešava se u jednoj ulici
(...)
Da jedan čovek
Hoda ubrzano od jednog kraja
Do drugog
I ponovo se vraća
Još ubrzanije
Kao da u mislima ili krvi oseća  
I to jedino
Kao da će se nešto veliko dogoditi
Ili bi se samo moglo dogoditi
Ili se već dešava
Neka ljubav
Ili zločin
Tamo
Gde on neće biti prisutan
Negde ispred njega
Ili iza  
Samo
O samo ne na ovom mestu
Gde je.
"
46 Čovek s kišobranom (str. 42).
47 U sasvim utišaloj (str. 50).
48 Jedne nedenje u podne (str. 258).
Na datom planu moglo bi se govoriti o paraleli između S. Raičkovića i V. Petkovića Disa, pogotovo u vezi s pesmom Plavet (str. 240), gde motivi pada, predela punog bola i očiju jasno asociraju Disovu Tamnicu:
"Padoh u neznan predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg nema
."
50 Pričina (str. 105).
51 Tamnica (str. 104).
52 Pričina (str. 105)

53 "Dramatični lirski siže ove poeme očito je ustanovljen na oštroj polarizaciji, sukobu između predmetne stvarnosti i uobrazilje koja načas osvaja ontološko preimućstvo, nadvladava realije vidljivog sveta" (Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema, u: Stevan Raičković: pesnik, str. 53).
54 Točak za mučenje, 1, 2 (str. 299,300).
55 Smeh se vezuje za karnevalsku kulturu i u okviru nje ima preporodni, obnavljajući karakter. Karneval je, međutim, vreme socijalne inverzije i poricanja društvene strukture i hijerarhije (anticommunitas) i u tom kontekstu smeh je rušilac društvenih normi i autoriteta (up.: M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse, preveli Ivan Šop i Tihomir Vučković, Nolit, Beograd 1978; Viktor Tarner, Varijacije na temu liminalnosti, preveo Velimir Kostov, Gradina, XXI, br. 10, 1986, str. 40-56). Smeh se, dakle, vezuje za liminalne periode (karneval) i izokretanje stvarnosti (prostorno i fizičko "dole") a onda i za demonske sile i đavola, koji je opozit Bogu. O tome implicitno svedoči i frazeologizam "odneo đavo šalu", koji ukazuje na činjenicu da je šala, to jest, smeh — u njegovom domenu. Neki katolički redovi zabranjivali su smeh upravo stoga što je on bio vezan za đavola.
56 Up. pesmu Dvojnik (str. 82).
57 Točak za mučenje, 3, 5, 7, 8 (str. 301, 303, 305, 306).
58 Točak za mučenje, 9 (str. 307).
59 "A lirski subjekt u poeziji Stevana Raičkovića se vrlo često oseća kao stranac u svetu, kao biće koje ne uspeva da uspostavi prisnu vezu sa svetom koji ga okružuje, sa svetom u kome živi" (Radivoje Mikić, Motivacija pesme, u: Stevan Raičković: pesnik, str. 31).
60 Točak za mučenje, 17 (str. 315).
61 Usamljenost je u samim temeljima Raičkovićeve poezije i poetike:
"Ja ne pišem ovo za tebe i njega
Već za onog što će doći posle svega.
   I u nekoj sobi (pored hladne peći)
   Šta će posle ovih reči baš on reći.
On, što možda samo jednu miso ima,
Da je sam i baš tad nepotreban svima"

(Stihovi, 1972—1975, str. 184; podvukao S. R.).
Up.: "Ima li kog na zemnji, prazni svete"
(Prolazi rekom lađa, str. 242);
"Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sam i sama!)"
(Nailazi hladno doba godine, str. 73).
62 O kako dugo (str. 106). Ovom pesmom mogla bi se ilustrovati motivska bliskost Raičkovićeve poezije i njegove proze: "Evo samo jednog najnovijeg slučaja, koji se dogodio koliko danas, u podne, u trenucima kad sam se po običaju spremao da se malo zaputim prema trgu, pa se makar onde samo — kao kuglica u ruletu — obrnuo u krug i ponovo vratio u svoju sigurnost, među četiri zida" (priča Skupljači stare hartije, Stevan Raičković, Zlatna greda. Zlatna greda, Intimne mape, Sabrana dela Stevana Raičkovića, peti tom, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — BIGZ — Izdavačko preduzeće Srpska književna zadruga, Beograd 1998, str. 217).
63 Vidik (str. 70).
64 Up.: Vjačeslav Vsevolodovič Ivanov — Vladimir Nikolaevič Toporov, Issledovanija v obpasti slavjanskih drevnostej. Leksičeskie i frazeologičeskie voprosi rekonstrukcii tekstov, Akademija nauk SSSR, Institut slavjanovedenija i balkanistiki, Izdatelstvo "Nauka", Moskva 1974; Mirča Elijade, Sveto i profano; priroda religije, preveo Zoran Stojanović, Alnari — Tabernakl, Beograd — Laćarnak 2004, str. 19-50; E. M. Maletinski, Poetika mita, preveo Jovan Janićijević, Nolit, Beograd b. g. str. 216-221.
65 O verovanjima u vezi s hrastom/dubom up.: Pavle Sofrić Niševljanin, Glavne binjke u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, BIGZ, Beograd 1990, str. 89-96; Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, rukopis priredio i dopunio Vojislav Đurić, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga četvrta, SKZ — BIGZ — Prosveta — Partenon, Beograd 1994, str. 206-208.
66 Valjalo bi, dakako, imati na umu činjenicu da se u Raičkovićevom pesništvu uspostavlja svojevrsna identifikacija između lirskog subjekta i pesme (up. npr. zbirku/ciklus pesama Stihovi; Stevan Raičković, Kamena uspavanka. Kamena uspavanka, Stihovi, Kasno leto, Prolazi rekom lađa, Točak za mučenje, Sabrana dela Stevana Raičkovića, treći tom, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — BIGZ — Izdavačko preduzeće Srpska književna zadruga, Beograd 1998, str. 83-126) i da bi se, stoga, osamostaljenje pesme i njeno postavljanje naspram pesnika moglo takođe posmatrati kao vid suštinske dezintegracije pesničkog subjekta.
67 Panonske ptice (str. 265).

68 U magli (str. 76). Motiv metamorfoze i osećanja anksioznosti, straha i jeze javljaju se i u pesmi Krletka (str. 95), s tim što je u njoj naglašenija metafor (izacij)a:
"Ko u krletku neku staru
Uvlačim se i s pesmom novom:
O vazduh mise ruke taru,
Svijam se ko pod niskim krovom.
  I misao se evo tanji,
  A volja čili, srce grči.
  I već sam dvaput, triput manji.
  Istojim ko na nekoj srči."

69 Motiv "nemogućeg bekstva" javlja se i u sonetu U zimski sumrak (str. 71), u kojem tri prve strofe počinju analognim pitanjima — "Kuda pobeći u ovaj dan / sa ovog dna / u ovaj čas":
"Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde?
Evo već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle."
70 Metamorfoze (str. 244).
71 Up.: "I grana već da postanem / Moje bi lišće mislilo" (Život, str. 7); "I osetiti se ko deblo da si obrastao u koru" (Močvara, str. 137).
72 Umorna pesma (str. 87).
73 Lirika o vodi (str. 27).
74 Post scriprum (str. 250).
75 Dvojnik (str. 82).
76 Zapisi o crnom Vladimiru, 4 (str. 192).
77 Cigani se u tradicionalnoj kulturi — i zbog crnog tena i zbog socijalno marginalne pozicije — dovode u vezu s onostranim/ htonskim.
78 Stevan Raičković, Zapisi o crnom Vladimiru, sa predgovorom Nikole Miloševića i pogovorom Jovana Delića, Beogradska knjiga, Beograd 2007, str. 29-31. Up. tekstove koji prate navedeno izdanje Zapisa o crnom Vladimiru: Nikola Milošević, Raičkovićeva "složena jednostavnost", str. 7-16; Jovan Delić, Noćni otkosi stihova i smrti, str. 39-89.
79 Na fantastičnu dimenziju ove minijature skreću pažnju N. Milošević i J. Delić u pomenutim tekstovima, kao i Novo Vuković u ogledu O temi smrtiu poeziji Stevana Raičkovića, u: Poezija Stevana Raičkovića: zbornik radova, priređivač Slobodan Ž. Marković, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd 1996, str. 19-27.
80 U snu te nema (str. 98).
81 Novo Vuković, O temi smrti u poeziji Stevana Raičkovića, str. 25, 27
82 Jedan od najočitijih i literarno najuspelijih primera veze s mrtvacem kojom je živi istinski, korenito ugrožen jeste pripovetka B. Stankovića Pokojnikova žena.
83 Ti si moj živoš videla iz bliza (str. 101).
84 Post scriptum (str. 250).
85 Up.: "Na malom trgu — nikog, čak ni trga" (Na malom trgu, str. 69).
86 Up.: Predrag Palavestra, Posleratna srpska književnost 1945—1970, Prosveta, Beograd 1972, str. 146-149; Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Nolit, Beograd 1983, str. 639; Svetlana Šeatović Dimitrijević, Pesme o pesmi, u: Stevan Raičković: pesnik, str. 87-94.
87 Raičkovićeva poezija "po svom senzibilitetu i osećajnosti (...) posvedočava estetski ideal druge polovine ovoga veka" (Petar Pijanović, Reč na dodeli "Žičke hrisovulje", u: Stevan Raičković: pesnik, str. 18).





Ljudi govore 2/3
časopis za književnost i kulturu
glavni i odgovorni urednik
Radomir Baturan
Toronto, Kanada
2008/2009


[postavljeno 23.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 09:32:14 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #13 poslato: Decembar 26, 2010, 09:32:38 pm »

*

ZAPISI O CRNOM VLADIMIRU — STEVAN RAIČKOVIĆ


(UMESTO FUSNOTE)

Od nas desetorice u sobi, u najtežem položaju bio je Vladimir Purić, tridesetpetogodišnji Ciganin iz sela Sopota na Kosmaju, zemljoradnik, oboleo od raka. Kada sam mu jednom prilikom pomogao da izađe iz sobe u bolnički hodnik, da puši, poče naš prvi razgovor.

Čuo sam da ste pesnik — reče mi čim je seo na klupu i zapalio cigaretu.

Pomislio sam, po navici, da izbegnem odgovor na ovakvo pitanje, ali sam u istom trenutku i osetio da je to u ovom slučaju besmisleno.

Zamolio me je da napišem pesmu o njemu i njegovoj bolesti.

A šta će ti to, Vladimire? — pitao sam.

Pa tako ... Ako ostanem živ da imam za uspomenu kad sam bolovo... A ako ne ostanem...

Šta ako ne ostaneš? — pokušao sam da se nasmejem, ne bi li mu na šalu okrenuo ovakvu misao.

Pa tako... Neka ostane vama...

Danima me je Vladimir Purić posmatrao iz svog kreveta u uglu. Kad god bih se okrenuo na tu stranu, u mene su bile uperene njegove beonjače, koje su bleštale iz crnog, mršavog lica: očekivao je pesmu. Tih dana je već bio zabatalio i lekove. Nisam ga video ni hranu da uzima.

Jednom smo u hodniku zapodeli i ovakav razgovor:

Kako si uspeo, Vladimire, da se toliko razboliš?

Mnogo sam radio... Kosio sam i noću...


1.
Moja je bolest, izgleda, ipak tuga.
Kad težak boluje, teži je nego teg.
Mart je i ovde sred bolničkoga kruga
U kome kopne: crni Vladimir i sneg.

On kroz lekara kao kroz kroz staklo gleda
I traži pesnika, jedinog za kog zna.
On svojom ranom i tuđoj rani ne da
Da se tišinom, ko korom, zaceli sva.

On hoće pesmu mesto pilula, kapi,
Kad ne pomaže ništa, ni bog, niti lek.
On hoće pesmu — ko kad je pesnik vapi —
Da mu živome il mrtvom produži vek.

On hoće pesmu o tome kako pati,
Kako ga tišti sve i cepa mu se drob
I o tom kako će jednom da se vrati
Na svoju livadu ko kosac ili grob ...


2.
(Fragmenti)

O, zar da slušam, kako se iz tog glasa
Poslednje žito prema meni talasa?

I čujem, sa tih usana što se grče,
Kako poslednji jaganjci k meni trče?

*

Zar će taj crni lik, već nalik seni,
Da leži tek ko pejzažprema meni?

Zar ću odsad i te ponoćne krike
Da pamtim i da pretvaram u slike?

*

Zar da mu izmišljam pesme i pevam ode,
Mesto da mu otvorim prozor, dodam vode?


3.
Šta to on sakriva sada u svojoj seti?
Možda neki juli sa svilom koja leti?

Il jedan sumrak, tajan i nepoznat svima,
Koji se zagubi i koga još on ima?

Ali šta će biti kad ne bude i njega,
Vladimira, koji se eto seća svega?

Bleskaće pod suncem čas lemeš, a čas vile,
Al će onaj juli i sumrak da iščile...

(Možda već zamišlja i kakav će da bude
Taj prvi dan nad njime kad legne pod grude.)


4.
Zar će sve to što on za dana
Priča meni o ribi s jaza
Ostati ko u mesu rana
Ili po oknu šara mraza?

Zar će i to, kad on za noći
Setiv se u snu konja — rže,
Iz mene ikad više moći
Da speru kiše, sunca sprže?

Ja već po nešto s njime delim
(I pomalo se sa njim rušim):
Kad hodnicima šetam belim
Ja i za njega jednu pušim.

Pa ko da će i što je moro
Da kopa još i kosi, vrše,
Pasti na moja pleća skoro,
Na moje ruke da to svrše,

Već kao da sam mu u seni
I stojim pred njim sličan robu.
I kad umre, on će u meni
Da trune duže no u grobu ...


5.
Ima lekovitih trava, glina, zraka
I voda koja je sa njima jednaka.

Ima i tih koji znaju do njih staze,
Tajne, jer po njima prvo u snu gaze.

I ja sam u jednoj noći na dohvatu
Bio nečem — nalik na reč nepoznatu.

(Kao da je bilo malo u toj reči
I nešto od onog sa čime se leči.)

Al se meni nije ni u snu sva htela
Ta reč da pokaže i da bude cela.

Pa kada se i san još primače javi —
Tražio sam zalud i njen trag u glavi.

Tako, ja i sada, evo, ko ranije,
Izlazim iz pesme u kojoj lek nije.


6.
(Pesma o bolovanju Vladimira Purića)

Vladimir Purić iz Sopota sela
Bol boluje evo zima cela.

U beloj sobi crn Vladimir leži.
Gleda: za oknom sneg poslednji sneži.

Sve kraj njega tone u belinu meku
Samo on misli crnu miso neku.

Onda se seti: meseca u voću
I sebe kako kosi žito noću.

Očima me pitaš, vidim, Vladimire:
"Da l će da se kosi ili da umire?"

Kosićeš crni Vladimire. Evo
Nisam ti zalud radi leka pevo.

Ovaj (šesti) zapis sam jednoga jutra pročitao Vladimiru Puriću. Dao sam mu posle toga i rukopis. Stavio ga je u koverat i gurnuo u fioku svog stolića. Bio je toliko uznemiren, a tako slab, da nije uspeo ni da mi se zahvali. Učinio je to, dosta kasnije, kada mu je ponovo naišao jedan od onih trenutaka, sada sve ređih, u kojima je dobijao volju da puši i popriča.


7.
Već kao da čujem u Sopotu ciganski plač:
Leleču tri sina, dve kćeri, udovica.
Pade noć: mir, svitac, zvezda. Blesnu i sovica.
Nad Kosmajem: mesec, kao užareni sač.

Svi misle da te nema, a zamače za stog.
Zasja ti u ruci kosa, pa utrnu.
Od tvoga koraka nijedna ptica ne prnu.
Naoštrio si kosu. (Sad stavljaš brus u rog.)

Pod mesecom se pružilo žito kao mir.
Veliki poso, al predugo je sad tvoje vreme...

Evo ga gde i u pesmi, mrtav, nosi najteže breme:
Zamahnuo je kosom crni Vladimir...


8.
(Varijacije)

Ko to u smiraj navali
Najlakše tamne tegove
Po Kosmaju i Avali
Kao da meri bregove?

Ko to sa kose litice
Bere u ponoć cvetove
Pa ih dene u kitice
Da resi tajne svetove?

*

Ako ti žita pogaze
Ili rasture živice
To možda krče bogaze
Neki sa one ivice.

Ako se staneš buditi
Od rose usred atara
Nemoj se čudom čuditi
To je znoj bivših ratara.

*

Ponekad tako stajati
Skriven u seni ponoći
Kada zaškripe vajati
Kao da ištu pomoći:

Pucaju grede debele
Načete tajnom sekirom,
A daske krive, nebele,
Odjeću ko pod zvekirom.

I vonja sve na amove,
Kožuhe, krnje rogove,
Slavine, koce čamove,
Lanene dreje, stogove.

I šušti slama umorna
I curi zob iz zobnice
I zjape vrata sumorna
Ko odškrinute grobnice.

Sve što je ikad imalo
Život, do ure udesne,
O nije mrtvo nimalo
(Bar neke noći čudesne).

*

Ogrnut belom težinom
S kosirom preko ramena
Krade se kosac brežinom
Pobego ispod kamena.

Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
Noć je ko crna domina
Sa belom tačkom jedinom ...


9.
Danima se tako u mom duhu vrti
Vladimir između života i smrti.

Već sam ga video kako mrtav beži
Preko polja, mada tu kraj mene leži.

Eto moga leka: još je živ, a ja mu
Kopam ovim perom pre vremena jamu.


10.
On ipak nestaje, odlazi i zima.
Ja se opet vraćam vama, pesnicima
Dolazim iz tuđe smrti, kao svoje,
U sve naše brige koje ne postoje.


(BEZ EPILOGA)

Od mog prvog razgovora sa Vladimirom Parićem, koji se zbio već drugog ili trećeg dana po mom ulasku u bolnicu, ja sam skoro zaboravio na svoji bolest i kao da sam otpočeo da bolujem njegovu. Najteže mi je u ovoj, ionako opakoj bolestit pala ona nova komplikacija vezana za pesmu, jer sam u njoj i ja, zaista ravnopravno, bio umešan.

Želeo sam da bar nju odstranim, pa da tako, makar i prividno, ublažim ovu dvostruku bolest.

Uistini, ovo je bio i jedini slučaj u mom životu da je neko od mene zatražio da mu učinim nešto od onoga što ja, zapravo, jedino i znam.

Tako su počeli da se redaju i ovi zapisi, koji u neku ruku i ne nose baš adekvatno ime, jer su skoro svoj celoviti oblik, daleko pre zapisivanja, dobijali u glavi. Zapisivani su tek kasnije, obično noću, kad bi bolnica zaspala, u hodniku gde je jedino i gorela svetlost. Na ovako nešto me je nagonila okolnost što sam se danonoćno nalazio u zajedničkoj sobi, a nisam posedovao naviku da pišem pred drugima.

Posle nekoliko dana sam osetio da se postepeno odvajam od svega onoga zbog čega je ovo zapisivanje i počelo. Umesto da izađem u susret Vladimiru, ja sam se vraćao poeziji, zapravo sebi.

Istina, ometala me je i jedna čudna okolnost: nikako nisam uspevao da se opredelim za način na koji bi pesma o bolovanju Vladimira Purića mogla ponajbolje da odgovori svojoj nameni, to jest njemu.

Napokon sam rešio da i to saznam od njega.

Pa kakva bi voleo da bude ta pesma, Vladimire? ... Onako prosta, jednostavna? ... Kao narodna? ...

Mučio sam se da pogodim onakvu reč, na koju bi Vladimir, kao blisku, mogao da reaguje. Pomenuo sam i deseterac, čak i gusle.

Međutim, posle dužeg ćutanja, on se sam izrekao:

Pa neka, bude onako ... ko ono kad je umirao Branko Radičević ...

Po prvi put otkad se poznajemo, kao da sam osetio kako se ovaj crni čovek u trenutku sasvim osvetilo iznutra — i kako ga tek sad zapravo vidim. Iako je celog života bio zemljoradnik, težak, u njemu je evo pred kraj ipak pobedio Ciganin i lutalica, sa lakom, violinskom dušom.

Tako je nastao i kraj mojim dilemama o pesmi.

Nekoliko dana nakon onog, kada sam mu dao rukopis, morao sam da napustim bolnicu. Pri polasku sam se raspitivao kod lekara o Vladimirovom stanju. Svi su mi govorili da su mu dani izbrojani.

Iako stanujem nedaleko od bolnice, koju sam napustio, još nisam svratio do nje da se raspitam o kraju Vladimira Purića. Ne umem ni sam sebi da objasnim kako je došlo do ovoga. Prošle su već dve godine od tada: evo pada i drugi sneg. I ja, pošto još uvek nemam pravih dokaza o njegovoj smrti, evo mogu pomalo i da zamišljam kako taj sneg možda i ne zavejava jedan daleki grob, nego se polako osipa po njegovoj crnoj kosi...
scribd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #14 poslato: Decembar 26, 2010, 09:33:03 pm »

**

RAIČKOVIĆEVA "SLOŽENA JEDNOSTAVNOST"

(Strukturalistički pristup)

Dvoumeći se koju bih pesmu odabrao da na njenom primeru pokažem Raičkovićeve pesničke mogućnosti, opredelio sam se, najzad, za jednu od "Varijacija" iz Zapisa o crnom Vladimiru*, koja glasi:

Ogrnut belom težinom
S kosirom preko ramena
Krade se kosac brežinom
Pobego ispod kamena.

Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
Noć je ko crna domina
Sa belom tačkom jedinom...

Onome ko ovu pesmu pročita letimično i nadohvat može se učiniti da je njena lepota, pre svega, u izvesnoj jednostavnosti. Nije, međutim, jasno šta se u ovom slučaju podrazumeva pod izrazom "jednostavnost". Ako ta reč treba da obeleži takvu umetničku tvorevinu čije je značenje geometrijski uprošćeno, dato, takoreći, kao na dlanu onda pesma o koscu nije nimalo jednostavna.

Naprotiv, njena dimenzija značenja složena je i slojevita; složena i slojevita do te mere da će nekom površnijem čitaocu lako izmaći iz vida. U poruci Raičkovićeve pesme postoje, u stvari, dve ravni. Jedna je, uslovno rečeno, realistična i površinska, druga je fantastična i dubinska.

Prva dva stiha druge strofe: "Miriše teška komina /Nad selom i nad ledinom" nose u sebi samo prvu ravan poruke. Ovi stihovi sugerišu nam jedino atmosferu određenog perioda seoskog življenja. Epitetom "teška" daje se motivu komine slikovitost i opipljivost, a snaga i širina rasprostiranja opojnog mirisa dočaravaju se rečima "nad selom i nad ledinom". U svemu tome nema ničeg što bi ukazivalo na bilo šta "iznad" ili, tačnije, "ispod" dimenzije svakodnevnog, realističnog, "prirodnog" bitisanja.

U prvoj strofi, međutim, realistična dimenzija značenja prepliće se sa jednom drugom dimenzijom, o čijem postojanju najjasnije govori stih: "Pobego ispod kamena". Lik kosca je stecište obeju ravni poruke. Figura kosca sa kosirom preko ramena s jedne strane sasvim se dobro uklapa u motiv mirisa komine; ona upotpunjuje viziju izvesne delimično realistične, delimično pastoralne atmosfere seoskog života.

S druge strane, u toj istoj figuri ima i nečeg što spada u jednu sasvim drugu ravan pesničke poruke. Sluti se to već u odlično nađenom izrazu "krade se". Taj izraz unosi u lik kosca nagoveštaj nečeg sablasnog, nečeg što nije "od ovoga sveta". Nije jasno zašto bi se jedan "realistični" kosac morao "krasti" po povratku sa kosidbe. Da je pesnik u svemu hteo da ostane u onoj realističnoj ravni umetničkog kazivanja, hod njegovog kosca bio bi, recimo, težak ili spor.

Sledeći stih donosi odgovor na naše pitanje, doduše, opet samo indirektno, "Pobegao ispod kamena" — tim rečima ukazuje se na "nezemaljsko", fantastično poreklo koščevog lika. Kamen o kome je reč najpre će biti nadgrobni kamen.

To baca novu svetlost na izraz "krasti se". Krade se taj kosac zato što je pobegao iz svog pogrebnog skrovišta, kao sen.

Uporedo s tim, i motiv bele boje dobija određenije značenje. Kosac je ogrnut "belom težinom" zato jer je belo tradicionalna boja sablasti.

I bela tačka na završetku pesme ima nešto od fantastične ravni značenja. Belina — znak sablasti i smrti — još jednom se javlja u vidu poente, što ima, svakako, poseban značaj u kompoziciji pesničkog kazivanja.

Složenost Raičkovićevog pesničkog postupka možda se najbolje može videti uz pomoć izvesnog broja imaginarnih "eksperimenata". Lako je zamisliti drugu strofu pesme, uz samo jednu malu izmenu, kao posebnu umetničku celinu:

Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
Noć je ko crna domina
Sa žutom tačkom jedinom...

Ovako oblikovana pesnička tvorevina ima isti melodijski i ritmički sklop i gotovo istu plastičnost i sugestivnost u slikovnosti. Međutim, njena ravan značenja siromašnija je za jednu dimenziju. Stavljajući reč "žuta" umesto reči "bela", uklonili smo svaki trag koščevog lika. U našoj pretpostavljenoj verziji mesec je ona tačka na "domini" noći.

Ovaj "eksperiment" pokazuje da je pisac mogao, samo da je hteo, da se ograniči na jednu jedinu, realističnu dimenziju značenja, da istovetnim ritmičko-melodijskim i slikovnim sredstvima uobliči pesničku celinu manje složene poruke, eliminišući u potpunosti motiv sablasti i smrti.

Tako, uz pomoć jedne imaginarne verzije druge strofe, postaje sasvim očigledno prisustvo one nevidljive, dubinske ravni značenja pesme.

Izrazi "nevidljiva" i "dubinska" nisu slučajno upotrebljeni. Razume se da dimenzije značenja o kojima je reč ne počivaju jedna kraj druge mehanički ravnodušno i neutralno. Drugim rečima, između njih postoji izvestan odnos. Prirodu tog odnosa odredićemo tako što ćemo reći da ona prva, realistična ravan poruke ima za zadatak da "priguši", "osenči", "zastre" onu drugu, fantastičnu ravan pesme. Na taj način postiže se jedan osoben umetnički efekat, koji je po pravilu prisutan u svim pesmama visokih umetničkih dometa.

*  *  *

Da bi se ova analiza koliko-toliko zaokružila, potrebna je još jedna napomena. Izraze "fantastična" i "realistična" ravan značenja doista treba shvatiti uslovno. U realističnoj dimenziji Raičkovićeve pesme ima, na primer, i nečeg pastoralnog. Ne zato što bi pesnik želeo da nam predoči neko pastoralno viđenje sveta, nego zato što želi da "osenči" i "zastre" motiv smrti, prisutan u dubinskoj ravni poruke. Ovaj pak motiv daje fantastici pesme jedan potmuli, jedva čujni tragični prizvuk. Taj kosac koji se "krade brežinom" poput seni zapravo je mrtav, iako to nije nigde neposredno vidljivo.

Motiv smrti zanimljiv je ovde i s obzirom na problem nastanka pesme. Iz kraćeg uvoda za Zapise o crnom Vladimiru da se razabrati da su pesme ovog ciklusa imale prvi podsticaj u jednom piščevom tragičnom životnom iskustvu kojim dominira tema smrti. Reč je, kao što znamo, o bolovanju, ili, još tačnije, o umiranju Vladimira Purića, zemljoradnika iz sela Sopota, koji je neko vreme sa piscem delio bolničku sobu. Na pitanje kako je uspeo da se toliko razboli, Vladimir Purić odgovara: "Mnogo sam radio... kosio sam i noću".

*  *  *

Istorija nastanka stihova o koscu veoma je podsticajna za razmišljanje o nekim teorijskim temama, a slično bi se moglo reći i za osnovne karakteristike pesme o kojoj je reč. Različite ravni poruke, funkcija prigušavanja i složenost pesničke tvorevine teme su koje daleko prevazilaze okvire tumačenja jednog pesničkog dela.


_____________

* Zapis o crnom Vladimiru Stevana Raičkovića nalazi se u — knjizi Lektira IV.

Nikola Milošević
Iz Čitanke

[postavljeno 22.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #15 poslato: Decembar 26, 2010, 09:33:32 pm »

*

STEVAN RAIČKOVIĆ


KAMENA USPAVANKA

Prolaznost i smrt su dominantni motivi u ovoj pesmi. Smrt je svuda i u svemu bez izgleda da se bilo ko ili bilo šta uzdigne iznad nje. Svestan toga, Stevan Raičković oblikuje pesmu u sonet, u kojoj se obraća svemu što je esencija života i što ima oblik nekog trajanja pa i onda kada su u pitanju prolazne stvari i kratkovečne manifestacije života. Pesnikovo obraćanje konkretnostima iz prirode ima inotanaciju izvesnog opraštanja od svega što je na neki način bilo od bilo kakve važnosti za njega ili čoveka uopšte. Prvenstveno se tu misli na pojedinosti iz stvarnog života koje su donosile sreću i život činile lepšim i punijim, iako se trajanja nekih od njih meri minutima. U prvoj strofi pesme pesnik se obraća čoveku, ljudima uopšte. One ne imenuje prostore iz kojih ljudi potiču, njihovu nacionalnost ili boju kože, niti ih razvrstava po dobu, ili pak životnom učinku. Nezavisno od svega toga, obraća se ljudima, dobrim, gorkim i zanesenim. Svi su oni različitog uzrasta, izgleda, svi zemnici, svi predodređeni na kopnjenje i nestajanje. A posto smrt briše i uzrast i pol, oblik i pokret, trenutak sreće, ushita i bola, to bi trebalo da svako završi u situaciji u kojoj se zatekao i da tako potone u dubok san, u kamenu uspavanku. Poziv na kamenu uspavanku odnosi se i na delove tela u akciji, na ruke u travi, na usta u seni. Pri tome on misli na vlastito iskustvo i opšteljudski smisao koji vezuje za mladost i ljubav. U pokretu ruku i dodiru usta sublimisana su sva proleća, svi uzdasi i treptaji duše, svi izlivi nežnosti i topline, čitav jedan kosmos od ljudske sreće. Stoga bi i ruke u travi i usta u seni, zaustavljeni u akciji i ovekovečena kamenom uspavankom, bili spomenici trenucima najintimnijih življenja, bez kojih ljudsko trajanje gubi smisao.

Obraćanje čoveku se nastavlja i u drugoj strofi. Pred neminovnošću iščezavanja i gubitka, svi su jednaki — oni zakrvavljeni od besa, mržnje, osvete, i oni zaljubljeni, ukras ovog sveta. Svi treba da potonu i zarastu u plav san kameni, san u kome sve miruje u zatečenom položaju. U ostalim stihovima iste strofe pesnik se obraća vodama i mostovima koji su materijalni znakovi i simboli ljudskih plemenitih namera da se premosti svaka praznina, da se sve poveže i svemu postojećem da jedan viši smisao.

Pesnik nije zaboravio ni biljke i cvetove, prolazne pojedinosti bez kojih nema raskoši i punoće ovog sveta, a samim tim ni pravog ljudskog ushićenja krasotama tog istog sveta (treća strofa). Poslednje mesto u ostavljeno za pticu(četvrta strofa), za čiji će let vezati i svoje ime, uz koje stoji i zamenica —ovo—. Poslednji stihovi pesme pokazuju da je simetrija rimovanja u pretposlednjem stihu narušena. Sve do tog stiha imali smo dosledno izvedenu rimu. Svi stihovi se završavaju pravilnom, čistom rimom, samo se naznačeni stih (—izgovori tiho ovo ime—) izdvaja, ostaje bez rime i potrebne eufonije. Pesnik na ovaj način daje čitaocu do znanja da iz tog prirodnog jedinstva i poretka stvari i bića izdvaja sebe on nije toliko bitan u odnosu na one vrednosti i mnoštva koja nestaju. To ime, i sve sto ide sa njim, treba, u svojoj posebnosti, da nađe svoje mesto, a ono je samo u govoru, u onoj sferi koja ga jedino i osmišljava.

Pesma "Kamena uspavanka" je poziv na san, kameni, na san svevremeni, u položaju i situaciji u kojoj se predmeti trenutno nalaze. U tome je sadržan poziv i mirovanje da se poredak prirode i ovozemnog sveta sačuva od mena i zaborava. Pesnik zeli da okamenjenim formama, tom trajnom uspavankom, nadmudri vreme i zadrži neponovljivu datost oblika, pokreta i stanja, čime se indirektno izriče strah od smrti.

Gimnazija Sombor
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #16 poslato: Decembar 26, 2010, 09:33:55 pm »

**

PRIČA O NASTANKU PESME


Život Stevana Raičkovića svijen je oko poezije. Bez nje, i bez priče o poeziji — njegov život ne bi se ni mogao razumeti. Pri tom ne mislim samo na činjenicu da mu je poezija bila životni poziv, nego i na način kako joj je pristupao. Ne samo da je u pisanju pesama pazio na svaki detalj (što se u tom poslu podrazumeva), nego je i u pisanju i u govorenju o poeziji, pa i u autobiografskim ili prigodnim iskazima veoma pazio da ne naruši, nepromišljenim rečima, suvišnim detaljima i neopreznim pikanterijama, sliku poezije, pa ni sliku o sebi kao pesniku. To se lepo može videti i u knjizi Jedan mogući život. Ona je nominalno knjiga razgovora između nas dvojice, ali je u stvari pesnikov monolog, pored mene kao kočničara, jer Raičković nije ni hteo ni mogao da ikome prepusti ulogu vozača u priči o vlastitom životu i radu. Uzalud sam nastojao da ga navedem na "detalje i pikanterije" — zanimljive za istoriju određenih perioda, a i za čitaoce autobiografija — on se držao svoje ideje. I bio je u pravu. Sad, kad je ta knjiga jedna konačna autobiografska priča, vidi se da je Raičković ispričao svakodnevnu dramu pesničkog života i rada iznad koje treperi duh, a neko sklon patetici rekao bi — i uzvišenost poezije.

S druge strane, međutim, vidi se da Raičković nije voleo patetiku u priči o poeziji i pesnicima. Njegov iskaz nije žovijalan, niti opčinjava retorikom, čak bi se na prvi pogled reklo da je pomalo suvoparan, ali kad se bolje pogleda vidi se da je to, na Raičkovićev način izgovorena, veoma precizna i iskrena priča. U tom smislu, dragoceno je što je u njoj prvi put objavljeno nekoliko gotovo banalnih detalja i pikanterija o okolnostima nastanka nekih pesama. Zar to nije, u najmanju ruku, neoprezno unižavanje slike o poeziji s obzirom na prethodno opisanu promišljenost? Takva neopreznost može se i omaći, slučajno, ali ne i Raičkoviću. On time samo pokazuje koliko je i kako je poezija povezana sa životom i, paradoksalno, uzdiže pesmu o kojoj govori a poeziju, bez prazne pateteike, slavi.

Ovde ću se baviti pričom o nastanku soneta Na septembarskoj plaži u Hercegnovom 1991. godine, ne samo zbog grada u kojem se ovaj skup održava.

Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku gde ležim.)

Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il stojim u svom tragu?

Sam nasred pusta žala
Sa glavom koja strši
Pod suncem štoje loče:

Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.

To je poslednji napisani sonet (1991) u nizu soneta pisanih četiri decenije, od 1951, kada je napisao prvi sonet (Buket), i sakupljenih u više puta dopunjavanjoj knjizi Kamena uspavanka. Prvi je "napisan" u beogradskoj kafani, a poslednji na hercegnovskoj plaži.

Raičković je bio vezan za Herceg Novi, nekoliko decenija je u njemu svake godine provodio izvesno vreme (kupio je i stan iznad Tople), do 1979. dolazio je početkom jula a odlazio krajem avgusta, a od tada, od smrti supruge Bojane, ovde je boravio, uglavnom, u septembru. Tako se zatekao u Novom i u septembru 1991, u vreme kada su u blizini, na granici Crne Gore i Hrvatske, počinjala vojna dejstva. Jednog prepodneva stajao je sam na plaži (turisti su se davno razišli, deca su bila po školama, "a odrasli meštani, po običaju, nisu se ni doticali mora") i "zurio u nedaleki greben novljansko-igalskog zaliva iza koga se već danima gomilala nevidljiva hrvatska vojska". Tada je iznad plaže "u gromoglasnom brišućem letu preletela grupa jugoslovenskih vojnih aviona". Sve se dogodilo u magnovenju, iz pritajene tišine. "Imao sam osećaj da mi je čitav taj pakleni konglomerat zvukova projurio kroz sami mozak." Zatim se sve umirilo, još pritajenija tišina. Kako dalje navodi Raičković, u njemu su "kao nekakav eho pokrenut iz svega ovoga, koji je potrajao, odzvanjale reči". Ponavljao ih je glasno, što je inače činio kad je sam. Bile su to reči koje su se, bez olovke i hartije, okupljale u sonet Na septembarskoj plaži...

U čitavoj priči, važan je jedan komični detalj. Naime, pre nailaska aviona, Raičković se "enormno" namazao maslinovim uljem, uglavnom zato da bi pre planiranog povratka u Beograd sasvim ispraznio bočicu sa uljem. Tako namazan, bespomoćno je stajao na opusteloj plaži, za ulazak u more u toj situaciji psihološki nije bio spreman, a zbog ulja nije se mogao obući i pobeći sa tog, kako mu se činilo, "brisanog prostora". ("Pod suncem i pod uljem, onako uspravljen, i bljeskav, imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u čitavom horizontu bio možda jedini orijentir, i meta.") "Čini mi se, da nije bilo ovih bizarnih okolnosti ne bi bilo ni ovog soneta", ispoveda se Raičković, pa zaključuje: "Eto šta sve može, ponekad, da se iščeprka iz samih temelja naše 'uzvišene' poezije."

Raičković je ovde imao pravo da stavi ironične navodnike oko prideva uzvišena, ali da ipak pogledamo kakve je pesničke posledice imao opisani "heroizam" na plaži, izazvan silom maslinovog ulja.

Katreni soneta sastavljeni su od niza pitanja — da li da stojim? da li da bežim? da krenem Bogu? ili okrenem vragu? da maknem nekud nogu ili ostanem u svom tragu? — između kojih je, u zagradama, umetnuta izjava subjekta pesme da se, on, pomalo boji dok leži na pesku. Tako je, u nekoliko kratkih stihova (čitava pesma sastavljena je od sedmeraca, osim jednog osmerca — njihov ritam već odaje rastrzanost, nemir), naznačena atmosfera neizvesnosti i strepnje čiji oblak nije visio, pomenute godine, samo nad septembarskom plažom u Herceg Novom.

Drugi katren, međutim, vodi pesmu u neočekivanu dubinu i, čak, povezuje je, na neprimetan način, sa našom epskom poezijom. Peti i šesti stih izvode na scenu dramatičnu ljudsku dilemu graničnih situacija čoveka i društva: Bog ili vrag? Opis nastanka pesme pomaže da vidimo gde je vrag ("pakleni konglomerat"), a time se vidik okreće na epsku poeziju i kosovsko opredeljenje između carstva nebeskog i carstva zemaljskog. U osmom stihu dat je drugi deo pitanja "Da maknem nekud nogu / Il stojim u svom tragu?" (podvukao M. M.). Na prvi pogled čini se da je glagol stajati upotrebljen, u ovom obliku, da bi održao ritam i zadati metar. Ali, pošto je pesnik, u četvrtom stihu, već koristio osmerac, mogao je da ga uzme i ovde i da lepo napiše: "Il ostanem u svom tragu?" Takvo rešenje je logičnije i sa stanovišta konstrukcije rečenice. A mogao je, uostalom, da se nađe i neki drugi, možda neobičniji i zanimljiviji dvosložni glagol. Međutim, oblik trajnog glagola stojim upućuje na neminovnost, ali i čvrstinu koja je na tragu epskog stiha "na strašnu mjestu postajati". Ostanem je suviše tečno i lako, stojim povećava dramatičnost i, kako vidimo, višeznačnost pesme.

U tercinama nema pitanja, nema ni odgovora, mada se odgovor podrazumeva u kontekstu čitavog iskaza: sam na pustom žalu, "sa glavom koja strši", subjekat pesme čeka da se svrši "i ovo što ne poče". Dramska napetost, razapeta između odsečnih pitanja i odgovora kojih nema, čovek između jasnih a nevidljivih epskih dilema i nejasne a vidljive vlastite bespomoćnosti — u pesmi se postavlja na način klasičnih muzičkih kompozicija: ako u katrenima krešendo pitanja kreće ka klimaksu, koji je dostignut u prvoj tercini, onda je druga tercina vraćanje u osnovni tonalitet, uz razrešenje i mračno smirenje.

Još jedan detalj. U jedanaestom stihu pojavljuje se glagol loče. U prvi mah, njegova pojava izgleda neprimerena: napadan je, kao da iskače iz zgloba pesme. Možda je tu iz tehničkih razloga, zbog rime sa glagolom poče, ali upotrebom glagola lokati, uz oblak strepnje, koji su katreni nadneli, nad pesmu se nadvija i senka animalnog (loče životinja, ali "loče" i čovek — kad jezik hoće da naglasi animalnu dimenziju njegovu — a koji je tek registar kad i sunce "loče"!?). Ta senka je pojačana uvođenjem "zeva ale" (ili "zeva ala"!?) u naredni stih. Dakle, odličan primer kako rešavanje jednog tehničkog pitanja pesme (rima) može da se iskoristi za pojačanje njenog značenja.

Da se vratimo celini pesme. Ako uzmemo u obzir autorov opis njenog nastanka, vidimo da se iz sasvim banalnih i pomalo smešnih životnih okolnosti rodila dramatična pesma koja sa tim okolnostima ima veoma malo veze. I bez znanja o okolnostima njenog nastanka, pesmu za istorijska zbivanja vezuje njen naslov, kao sidro koje joj je osnova za let u metafizičke visine. (Uveren sam, čak, da ovaj sonet autentičnije prikazuje, u istorijskoj perspektivi, atmosferu vremena svog nastanka nego različiti dokumenti iz tog doba i iskazi istoričara.) Ali i sama za sebe, bez svega pomenutog, videli smo, pesma je puna značenja. Ako i nećemo da okolnostima njenog nastanka kontrastiramo izraz "uzvišena poezija", moramo reći da smo dobili visoku poetsku vrednost. U drugom kontekstu, Raičković je proces nastanka pesme opisao slično: "Da bi mogla prvo da se uobliči, a zatim i da opstane kao samostalna pojava ili stvar za sebe (podvukao S. R), ona je dematerijalizovala svog autora."

Stevan Raičković, kao ni većina pesnika, nema eksplicitno i celovito formulisanu poetiku. "Ne bih uopšte umeo sebe da zamislim kao pisca koji je svestan svoje poetike, koji svoju poetiku zapravo i ima", rekao je u knjizi Jedan mogući život. Ali iz niza njegovih tekstova mogli bi se izdvojiti elementi koji, koliko toliko, naznačuju poetiku.

Opis nastanka soneta Na septembraskoj plaži... sugeriše osnovni stav te poetike.

Kao što smo videli, sonet je prvo "napisan" u glavi, pa odatle "prepisan" na hartiju, stihovi su naglas izgovarani dok su nastajali, takoreći naslanjali su se na zvuk dok su se slagali u konačno oblik soneta. Po pesnikovom svedočenju, tako je, u glavi, bez hartije, nastalo još nekoliko njegovih soneta. Pošto ova pesma nije reporterski izveštaj sa lica mesta, gde je važno da se što detaljnije opiše dati događaj, a uopšte nije bitno kako se to čini, niti se ulazi u smisao događaja, a nastala je na licu mesta, gotovo kao i reporterski izveštaj — možemo zaključiti da su za njen nastanak bile potrebne dve stvari: prvo, osećanja, misli, sve zajedno povezano s rečima i naslagano u pesnikovoj glavi, u dubini, bez svesne forme i nekog reda; zatim, neki povod (događaj, pejzaž, situacija...) koji izazove te naslage da se, kompjuterskom brzinom, izvuku iz skladišta, okupe i slože u formu pesme.

Jednom naučniku — ili timu naučnika: psihologu, istoričaru, sociologu — bilo bi potrebno bar godinu dana proučavanja, anketiranja, prikupljanja građe da bi utvrdio ono što je pesnik dohvatio za par sati nastajanja soneta Na septembarskoj plaži... I bez njegovog podatka da su neke pesme nastale u glavi, iz različitih Raičkovićevih iskaza možemo zaključiti da pesnik radi intuitivno, da pesma, i kad se rađa dugo, i nastaje na hartiji, uvek se, na kraju krajeva, brzo i intuitivno složi u poetski rezultat. Može i pesnik da godinu dana prikuplja građu za pesmu, ali ako iz pesničkog kompjutera ne blesne trenutak intuicije koji osvetli tu građu — tu neće biti poezije.

Dakle, iz primera soneta Na septembarskoj plaži... možemo izvući dva poetička stava, koja je, u drugim kontekstima, formulisao i Stevan Raičković. Prvi je: stvarnost se vidi u poeziji, bez stvarnosti poezija ne bi bila to što jeste, ali je to prisustvo veoma složeno i realizuje se na različite načine. Pomešani su "imaginarni i realni život", čak su pomešani "stvarnost i poezija", citiram Raičkovića, "da mi se u daleko pretežnijem delu i najobičnije svakodnevice učini da je to dvoje apsolutno isto i da je između ova dva u suštini sasvim suprotstavljena pola izbrisana gotovo svaka granica". Drugi stav je da je poezija posebna vrsta (nevidljivog) rada. "Pesnikov rad na poeziji je skriveni posao."

Raičkovićev skriveni posao doveo je do takvih rezultata da ga danas vidimo veoma jasno i upečatljivo na pozornici istorije srpske književnosti dvadesetog veka.


Miroslav Maksimović
Beograd




Ljudi govore 2/3
časopis za književnost i kulturu
glavni i odgovorni urednik
Radomir Baturan
Toronto, Kanada
2008/2009


[postavljeno 23.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #17 poslato: Decembar 26, 2010, 09:34:18 pm »

**

SEPTEMBAR

Stanimo malo, pesmo.
Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate
— Jablani kada se zlate.

U lakoj magli, peni —
Odnela tužno meni.


* * *


STEVAN RAIČKOVIĆ


SEPTEMBAR

Umetničko delo (i pesma) nikada ne govori izričito, ne otkriva sve. Pesma govori umetničkim slikama, one nikada nisu doslovne (ne znače ono što jesu) nego imaju preneseno značenje (ono koje im daje pesnikova vizija). Umetnička značenja su skrivena i otkrivaju se pažljivim čitanjem.

Naslov pesme Septembar, kada ga pročitamo u sadržaju pesnikove zbirke pesama, neće probuditi našu radoznalost: bože moj, koliko je opisnih pesama ispevano o septembru kada završava leto i počinje jesen. Ako bismo se po naslovu opredeljivali, teško da bismo se odlučili na čitanje. Ali ako ipak rešimo da pročitamo pesmu, videćemo da ova imenica ne označava deveti mesec u godini (nema doslovno značenje), nego označava doba zrelosti (ljudske, pesničke) kada se počinje razmišljati o proživljenom, o životu i ostvarenom u životu (preneseno značenje). Do ovog saznanja dolazimo tek kada pročitamo pesmu.

Predmet pevanja, tema pesme, jeste međusobna povezanost i uzajamni odnos stvaraoca i njegovog dela. Među nima postoje trenuci nesporazuma i sukoba, sumnji i preispitivanja, ali i svest da su nerazdvojno jedno, jedinstveno biće sa dva lika: lik stvaraoca i lik ostvarenja (dela).

Sadržina i značenje

Stanimo malo, pesmo.
Jesmo li živeli, jesmo?
Ti si najlepše sate
— Jablani kada se zlate.
U lakoj magli, peni —
Odnela tužno meni.


Prvi dvostih iskazuje potrebu za stvaralačkim predahom, za preispitivanjem apsolutne posvećenosti stvaralaštvu. To je pitanje življenja, života van pesme i stvaranja. To je pitanje ostvarenja pesnika kao ljudskog bića koje ima i čisto ljudske potrebe: živeti život, od života uzeti ono što pripada. Ovde je reč o sukobu u samom umetniku, o njegovom unutrašnjem podvajanju na stvaralačko i ljudsko biće.

Stvaralačko biće je okrenuto stvaranju, svetu poezije (umetnosti), potpuno je otuđeno od sveta u kome bitiše (živi), ne oseća ništa od života, odriče se egzistencijalnih potreba, troši se, sagoreva u stvaralačkoj vatri.

Ljudsko biće teži životu i življenju, zadovoljavanju običnih, svakodnevnih potreba; teži opuštanju, razonodi, uživanju u životnoj vrevi i običnim zadovoljstvima.

Drugi stih ima dva dela: pitanje i odgovor. Pitanje je potpuno, to je cela rečnica, sintaksičko-intonaciona celina. Odgovor je eliptičan, kratak, potvrdan. Snaga odgovora je u tome što se indrektno naslanja na pitanje, što čini isti stih. Brzi sled ovoga "jesmo" govori o tome da nema dilema, nema nedoumice i oklevanja u odgovoru - odgovor je jasan: JESMO. Ovde se završava smisaono-sintaksička celina: ovaj dvostih može da opstane kao samostalna pesma: on je pesma u pesmi: pitanje i odgovor — misaoni krug je zatvoren.

Stih Jesmo li živeli, jesmo omogućava dvojako sagledavanje i razumevanje smisla i značenja.

1) On u celini predstavlja iskaz lirskog subjekta: sam postavlja pitanje i sam odgovara na njega, ne čekajući reagovanje sagovornika (u ovom slučaju pesme). Ovaj postupak, samoodgovor, ukazuje na snagu uverenja da se živelo. U tom smislu je ovaj stih tumačen u prethodnom odeljku.
2) Stih je dvočlan: pitanje i odgovor. Jedan subjekt postavlja pitanje (to je ovde lirski subjekt/pesnik), drugi odgovara na pitanje (to je ovde pesma, proizvod pesnikove stvaralačke delatnosti). Oblik "jesmo li", "jesmo" upućuje na sjedinjenost, stopljenost lirskog subjekta i njegovog sagovornika, pesnika i njegove pesme.

Primetili smo da prvi dvostih ostavlja utisak zatvorenog misaonog kruga. Međutim, to je privid: sledeći dvostih unosi misaoni i emotivni zaokret.

Ti si najlepše sate
— Jablani kada se zlate
U lakoj magli, peni —
odnela tužno meni.


Ovde su dve sintaksičke celine. Okvirni stihovi

Ti si najlepše sate
Odnela tužno meni


nosioci su smisla iskaza i stava kao rezultata iskustva: pesma (poezija) oduzela je lirskom subjektu (= pesniku) najlepše eate u životu. Umetnuti stihovi

— Jablani kada se zlate
U lakoj magli, peni —


sintaksički imaju položaj i funkciju apozicije, a sadržinski imaju funkciju dopunskog, dodatnog objašnjenja (vreme, atmosfera) — ali se obe funkcije stapaju. Umetnuti stihovi imaju ne samo ilustrativnu, nego i značenjsku vrednost; dva dvostiha imaju jedinstveni emotivni pravac — tuga, žalost što su izgubljeni najlepši sati ljudskog života da bi se ostvarili sati stvaralačkog života.

Tek sada, kada nam se otvorila suština sadržine okvira (saznali smo da je pesnikovo nezadovoljstvo samo privid: ono je tu samo zato što se naglasi, po principu kontrasta, vrednost stvaranja) ponovb se vraćamo prvom dvostihu. Tek sada, kada smo došli "do dna" pesme, otvorena su vrata prvog distiha. Tek sada shvatamo njegovu sadržinu i smisao;

Stanimo malo, pesmo.
Jesmo li živeli, jesmo.


Sada nam ovi stihovi deluju kao nastavak nečeg što je prethodilo. Poziv "Stanimo malo..." prekida razgovor i raspravu koji dugo traju: ono što je u tom razgovoru rečeno (o izgubljenom vremenu, neproživljenom životu) nije tačno. Prestanimo s tim, nije sve to tačno, jesmo živeli i to zajedno: pesma je živela u pesniku, pesnik je živeo za pesmu. To je bilo aktivno življenje, življenje u lepoti i za lepotu.


Staniša Veličković
Interpretacije



REKLI SU

Čitanje ma čega bilo ne smije biti pasivno, naročito čitanje pjesničkih djela. Nije dosta primiti, šte pjesnik daje; valja stvarati s njim uporedo, prema svojim moćima i sposobnostima. Tuđa pjesma samo dirne u naše unutarnje žice, koje — inače ne bi, možda, nikada zatreptale. Pjesnik, koga čitamo, uznemiruje dakle našu nutrinu, stavlja je u talasanje i prouzrokuje, da se digne na površinu koješta, šta bi bez toga i nama samima ostalo i nadalje skrito. Uza stvaranje pjesnikovo počinjemo i mi stvarati, na svoj način, makar veoma slabije sadržajem ili izražavanjem, koje može ostati i nijemo. I to naše stvaranje ne smije biti puko parafraziranje onog, što smo čitali; može biti čak i oprečno onome, što nas je ustalasalo. U čitanju nekog pjesnika moramo otkriti, odgonetati, pročitati...sebe!

Vladimir Nazor


[postavljeno 22.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #18 poslato: Decembar 26, 2010, 09:35:00 pm »

**

STEVAN RAIČKOVIĆ


SEPTEMBAR

Stanimo malo, pesmo.
Jes\mo li\ živ\e\li,\ je\smo?\

Ti\ si\ naj\lep\še sa\te\
— Ja\bla\ni\ kad\ se\ zla\te\

U| la\koj\ ma\gli\, pe\ni\ —
O\dne\la\ tuž\no me\ni.\


Pesma Septembar Stevana Raičkovića je kratka: ima samo tri distiha. U njoj je na sažet način i jednostavnim pesničkim jezikom izrečen izuzetno složen odnos stvaraoca i pesničkog dela.

U septembru, kada već sve zri, kada se javljaju neke nove boje, kada sve dobija u lepoti i težini, pesnik, i sam već zreo kao čovek i stvaralac (započinje jesen njegovog života), oseća potrebu da se obrati pesmi, da započne zamišljeni razgovor sa njom, odnosno sa sobom o njoj. Tako se pesma personifikuje — nudi nam se kao biće, kao pesnikov nerazdvojni saputnik. Upravo prvi stih u pesmi "Stanimo malo, pesmo" — poziv je na predah i odmor od dugog zajedničkog idenja kroz život. Sada, na kraju jednog pređenog puta, inspirisan prizorima rane jeseni, on od pesme traži da "stane malo" i da mu pruži odgovor na dileme i sumnje sadržane u pitanju "Jesmo li živeli, jesmo?" Traži se odgovor na pitanje da li se — u svemu onome što je bilo i prošlo — istinski živelo, ako se zna da mu je deo života bio vezan za pesmu. U ovom pitanju je, dakle, izražena potreba za preispitivanjem ispravnosti sopstvenog života, fanatično zaljubljenog u pesmu kao umetničko delo.

Međutim, u ponovljenom glagolskom obliku, u prezentu "jesmo" na kraju stiha, kao da je skriveno dat i odgovor na samo pitanje: jeste, živeli smo. Pesnik ne izriče direktno odgovor, ali ga mi uočavamo, osećamo, uvereni da je on baš u toj ponovljenoj reči, izdvojenoj zapetom, na kraju stiha.

Smisao i težina pitanja otkriva se u narednim stihovima. A to je: pesma mu je uskratila i odnela "najlepše sate"; lišila ga dokolice i opuštanja, posmatranja i uživanja u trenutnim prizorima, u momentu Jablani kad se zlate / u lakoj magli, peni. Za takvo stanje u prirodi kao da nikada nije imao vremena jer je uvek bio okrenut prema pesmi, pomno osluškujući njeno nastajanje i nadolaženje u sebi. I tako, baveći se samo pesmom, pisac kao da je izgubio nešto od lepote ovoga sveta, od neponovljivih slika sveta i dragocenosti koje traju samo tren.

Stih "U lakoj magli, peni" ima dvostruko značenje: da nagovesti taj čarobni i neuhvatljivi dodir zlatnožutog tona (koji krasi jablane) i prozirnosti magle, nalik na penu, ali i da ukaže, nenametljivo, blago, kako je sve ono što je izgubio, ma koliko bilo lepo i prekrasno, samo trenutno i prolazno (samo magla i pena). Jedino što će ostati jeste pesma. Ona će nadživeti i samoga pesnika.

Druga skrivena poruka i eskpresivna vrednost ove pesme je u pitanju i odgovoru iz prvog distiha "Jesmo li živeli, jesmo?" Kako ih shvatiti? Pesma se budila u pesniku, kraće ili duže, ali uvek s naporom i mukom nastajala. Pesma je neprestano živela u njemu, pesniku, ali se i pesnik intenzivno odnosio prema pesmi. Bilo je mnogo povlačenja u sebe, mnogo samoće, mnogo razmišljanja, kombinovanja reči i traganja za slikama (vizuelnim i zvučnim) da bi se došlo do prave melodije, do dobre pesme. I tako, dok pesma nastaje, dok pesnik živi svoju pesmu bez koje više ne može, dotle mnoge lepote, radosti i druga zadovoljstva ovoga sveta promiču i nestaju. Pesma kao da zauvek odnosi "najlepše sate" jer je postala jedan drugi život i zamena za ovaj obični i pravi život, u kome žive svi ostali ljudi.

I nakon svega što je rečeno o pesmi, čitaocu postaje sve jasnije da je stavaranje pesme, svakog pesničkog dela, pa i bilo koje umetničke tvorevine (svaka je za sebe pesma), težak i nikada do kraja doveden posao: kada se završi jedna, dolaze neke druge reči i melodije stihova. Započinje život od "nesna", kako reče Desanka Maksimović u svojoj pesmi Šta te to spreči. Nadolaze misli, slike, reči, melodije, stihovi; jedno potiskuje drugo i traži mesto u pesmi. I svemu tome nema kraja. Ceo život protiče u znaku pesme — neprekidne sumnje u pesmu i smisao pevanja. Uvek pitanje da li je to ona prava pesma. I zato onaj stih s početka: "Stanimo malo, pesmo."

Obraćajući se pesmi kao nerazdvojnom saputniku, pesnik je iskazao pomalo tužan osećaj o svrsi i smislu svog proživljenog života — nije pronašao pravi odgovor, jer se i sam našao pod znakom pitanja: "Jesmo li živeli, jesmo?" Međutim, jedino što je sigurno — to su "mnogi sati" koje je pesma odnela, oduzela, i njeno ćutanje pred tim obraćanjem i pitanjem. U tom ćutanju je pak vera pesme u trajanje koje je duže od svih prolaznih pojava i lepota, pa i od samoga pesnika.


Časlav Đorđević | Književnost i srpski jezik | sedmo izdanje | Novi Sad, 2002

[postavljeno 22.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #19 poslato: Decembar 26, 2010, 09:35:50 pm »

**

PERSONALIZACIJA PREDMETA U LIRICI STEVANA RAIČKOVIĆA


Lakomisleno, s radošću sam prihvatio poziv za skup o Stevanu Raičkoviću koji je održan u Herceg-Novom. Kako se to ponekad dešava, a da ne znate razloge za to dešavanje, sve vrijeme u pameti mi je bio distih: Na dve lutalice mi ličimo oba — / Što banuše ko iz nekog drugog doba. U prvi mah nisam bio siguran odakle su ta dva stiha, da li su uopšte to stihovi Stevana Raičkovića. Ali ubrzo sam se dosjetio da je to onaj susret pjesnika sa stablom, i razumio sam o čemu bih ja mogao kazati ovih nekoliko riječi.

U kratkom slovu izgovorenom 14. maja 1994. godine na Cetinju, prilikom uručenja Njegoševe nagrade za književnost, Stevan Raičković je, između ostalog rekao i ove riječi: "... osećam potrebu da se na trenutak vratim samim Njegoševim stihovima... i to onim nekolikim koje ovaj pesnik ponajviše voli. Jedan od njih izdvojeni — (za mene čak i sablasno usamljeni) — stih iz Gorskog vijenca, kojeg bih mirne duše mogao da stavim kao moto i nad čitavom poezijom koju sam napisao: suza moja nema roditelja".

Da li je poezija koju je pisao Stevan Raičković samo jedna sablasna suza, i to, ona njegoševska suza koja nema roditelja. Da li u ključu ove ispovijesti nad Njegoševom sjeni ima mjesta za ma kakvu sumnju. Ova ispovijest, čini se da je zanimljiva za čitanje i razumijevanje lirskih stihova Stevana Raičkovića, stihova čiji lirizam u ovoj dolini plača katkada zvuči gotovo optimistično, kako u krajnjem i katkada zazvuče
sasvim tamni stihovi ovoga našega pjesnika.

Pjesnički opus Stevana Raičkovića svaki put lako se prepoznaje u svim izmijenjenim aspektima, u sasvim izmijenjnim kontekstima savremene srpske poezije, i to kao jedan od stupova, iako, neprekidno u okruženju prepoznatljive lirske tradicije u toj poeziji. Ali u svim mijenama kojima Raičković nikada nipošto ne ugađa, mjesto za njegove stihove je pouzdano, njegovi stihovi zvuče novo, svježe i drugačije, svaki put iznova, neoromantičarski, lirski, melanholično, sa istim prizvukom tragizma i sa istim obnovljenim pitanjima o nerazdvojivosti bića i ništavila, ljudi i predmeta, čovjeka i njegove sjeni.

Kao da svaki put postavlja stara pitanja novim pjesnicima. Kao da želi samo da se obraća pjesnicima, ili samoj pjesmi. Ili on u svima i u svemu vidi samo poeziju i samo pjesnika. I, razumije se, postavlja pitanja samoj prirodi, koja je tako jasni lik u drami koju Raičković postavlja na pozornicu najčistije senzibilnosti i najdublje emocionalnosti!

Svaki stih je ispunjen nekim naročitim svojstvom, ispunjen je karakterom njegovog autora! Majstori, kaže Paund, uvijek cjelinu dovode u stanje istorodne dovršenosti koji polazeći od svoga jezgra i nagomilanih iskustava lako primjenjuju veliki broj izražajnih načina. Poezija je jezik ispunjen značenjem do najvećeg mogućeg stepena, reći će Paund. Raičković kao da samo ispunjava ta značenja u jeziku, ili dodaje nova i nova značenja, kao da pleše sa riječima (Valeri je prozu poredio sa hodom a poeziju sa plesom) kao da se bavi novom semantizacijom, jer gle kako zvuče u njegovim stihovima te proste riječi ili sintagme kojih se mnogi pjesnici rađe klone. Stara riječ da se pjesnik ne služi riječima, već da njima služi vraćajući ih izvornoj prirodi ima u Raičkoviću očiglednu potvrdu. On je zapravo sveštenik u toj crkvi, u toj religiji — on ukida uobičajena značenja riječi, u njegovoj poeziji kad ih iz dubine izbaci plima osjećanja riječi zadobijaju nova svojstva, nova značenja budući novorođene, postaju jedinstvene, i kao da ranije nisu pripadale srpskome jeziku. Nema pretencioznosti ni napora da se izrazi neko duboko osjećanje, tu su riječi za koje do maločas nismo ni slutili da mogu imati takvu nevinost, takvu nosivost, takav kapacitet, rečeno tehničkim jezikom.

Svaki pažljiviji čitalac ove poezije naći će da ovaj pjesnik nepopravljivo varira samo jednu atmosferu, i to na način koji obezbjeđuje vjerovanje u moć pjesničke riječi. I bez toga vjerovanja ova poezija ne bi bila moguća. Pjesnikovo povjerenje u pjesmu prelazi neminovno na čitaoca, a kako i neće kad je praćeno takvim očiglednim i uzbudljivim nadahnućima koja se prokazuju gotovo kroz svaki stih. Priroda, stvari, predmeti, stablo, list, kamen, vlati trave, samo što nemaju lična imena u ovim pjesmama, toliko su ličnosno obilježena i konkretnim pjevanjima voznesena da više nema sumnje u njihovu životnost.

Može se u ovim pjevanjima pronaći mnogo primjera kako je u poeziji moguć lak preobražaj iz živog u neživo, i obratno, kako se zapravo u nekoj dimenziji i živo i neživo podupiru i preklapaju, i kako i čovjek i drvo postaje isto, jednako živo, ili jednako mrtvo. U ovoj poeziji tišine odigrava se drama bez presedana, i zato je neophodna takva nemoguća tišina, da bi se tako katastrofalan preobražaj mogao odigrati pred našim očima, preobražaj čovjeka u drvo, ili u kamen. Potrebna je tišina, dakle, uspavanka, kamena uspavanka, jer iz tog sna nema buđenja.

Raičković je načinom vrhunskoga sluhiste znao sve tajne i sve metre srpskoga jezika kao malo ko od savremenika, uostalom i kao malo ko prije njega, znao je tajna zvučanja koja se ne mogu doseći pjevanjem, a daju stihovima apokaliptični ton koji prožima kroz svaku poru, svaki slog jezika koji su veliki srpski pjesnici zacijelo učinili božanskim jezikom.

Taj čudak i vještak jezika, pjesnik u punom smislu i sjaju te obesvećene riječi nije znao ništa da prećuti, a nije znao da kaže ni jednu suvišnu riječ. Nemoguće je popisati registar zvučanja, jer su ti prelivi, te boje te nijanse tako izukrštane, izviru između redova, između riječi, izvan rima, javljaju se kao neočekivan i kadkada sasvim nov fenomen u srpskom jeziku, — i to je Stevan Raičković.

Vi ćete u jednoj njegovoj pjesmi upoznati ono drvo, onaj hrast koje je ličnost, a sličnih "ličnosti" nije malo, ravnopravan sa autorom, sa pjesnikom koji je njegov dvojnik. Intimizirajući se sa stvarima, sa neživim, pjesnik stalno dovodi u odnos biće i ništavilo, gubi se udaljenost između stvari i bića, bez pretencioznosti, iako su to filozofska pitanja, ovo su pitanja religije, zapravo pitanja poezije par excellence! Svekoliko pjesničko iskustvo je otkrovenje te preužasne blizine koja se čini da ima u sebi zarobljenu ljepotu, svijet prirode nije nam stran, kao ni smrt, kao da govori svaki stih, smrt koja je naprosto sastavni dio naše prirode. Otuda tako uporna njena prisutnost, od prvih do poslednjih pjesama ovaj pjesnik ima pred očima istovjetnost te dvije krajnosti, on ne razlikuje u nekoj krajnjoj poetskoj instanci živo od neživog, sebe od kamena, život od smrti. Nije li to kanačno otkrovenje poezije. I dokazivanje te činjenice ni je li jedini zadatak poezije, i nije li to bio smisao života Stevana Raičkovića.

Kad jedan takav preobražaj kao što je voskeresenje drveta, ili kamena, ili rođenje, svejedno, kad se takav preobražaj odigra pred vašim očima, vi i onda tom pjesniku dalje sve vjerujete. Te pjesničke očiglednosti su neporecive, jer odista pjesnik ne ostavlja ni tračak sumnje da je to neživo biće odista neživo, dakle, ovdje sve vrvi od života, negdje duboko u nekom ritmu, taj ritam ne može da opstaje ako nema čudesa koje ga pokreće iznutra, ne može da opstaje u mrtvom... Pjesnik je u vrelu života pokušava da otkrije i pokrene ono što nije pokrenuto, otuda je ta tišina u toj poeziji tako neophodna, kako bi se čuo svaki šum, kako bi se čuo glas, disanje onih stvari koje nisu bića kako smo mislili prije toga. A sada je poljuljana čitava naša predstava, naš sistem, naša percepcija je pod znakom pitanja, mi smo se našli u čudu, čitalac poezije sada može odista da se raduje jer ima pred sobom jednu nemoguću radosnu vijest, vijest da se u poeziji desilo ono što je rezervisano za druge discipline, i to se desilo tako očigledno, i sa takvom lakoćom, i ta vijest je obišla svijet u tom jeziku, ona se potpuno uspješno domogla realizacije, vi vidite da pjesnik sada može da govori šta hoće, mi mu unaprijed moramo vjerovati, mi tišinu koju slušamo u ovoj poeziji slušamo sa strahopoštovanjem. Jer bez te tišine ne bi se mogli čuti najtiši šumovi i najdublji pokreti...

Kako registrovati sve muzičke kodove u pjevanjima Stevana Raičkovića. Zvučanja koja se čuju, kadkad zvonko, kadkad tmulo, iz dubine jezika, ti stihovi, ta muzika, prije bi odgovarali nekom magijskom ritualu sa riječima nego li nekom misaonom obrascu. Ali te muzičke fraze, ti notni sistemi, ta zvučanja iskonska, nabijena su smislom koji mi otkrivamo naknadno, čitajući pjesme, i zato ti ritmovi nose jednu stvarnu misaonost, prosto uvide, ta pjevanja koja nemaju najčešće u najboljim stihovima nikakvu ambiciju, naročito je čudno da u krajnje smirenim stihovima, da u slobodnom stihu bez rime, bez direktnog podudaranja slogova, kako je ta muzika i tamo produžena i sačuvana, vi vidite da je to kod Stevana jedna unutrašnja drugačija muzika, drugačija muzikalnost, to je odista jedan dubinski ritam, koji izlazi iz najdubljih, najponornijih dubina pjevanja i mišljenja...

Gdje su sačuvani i odakle crpimo te kodove, gdje su ishodišta i gdje su istočnici tih ponornica našeg pjevanja i mišljenja ako nisu, meni se čini, u liturgijskim muzičkim obrascima, i taj liturgijski svečani ton, to je ono što prikriveno zvuči u Raičkovićevim stihovima. U nekim pjesmama kao da prepjevava liturgiju, kao da pjeva za oltar, sa toliko strahopoštovanja pred tajnom, sa toliko strahopoštovanja pred bjelinom papira, sa toliko strahopoštovanja koliko čovjek mora imati kad sluti da je u blizini nečeg božanskog. A ovaj naš savremeni zlatoust, odista je nužno pjevajući iz te blizine morao da se domogne tog liturgijskog izvornika i istočnika, u dubokoj samoći on je osluškivao taj liturgijski dubinski zov, zahvaljujući kojem je lako došao do uvida da su granice između stvari i ljudi sumnjive, da su granice između živog i neživog nejasne, da često nešto što po našim mjerilima nije živo ima život istinski koji je sa našim životom izukrštan, i kroz čije vene teče krv života, a ne ljudska krv. Tako je Raičković došao do presonalizacije predmeta, došao je do višeg rauzmijevanja i znanja o stvarima, došao je do saznanja jer: na dve lutalice mi ličimo oba, što banuše ko iz nekog drugog doba...

Ne samo u životu, Raičkovićeva nepotkupljivost zrači i u poeziji (mada je tanka i nesigurna granica između ta dva stanja) i tamo i ovamo. Ne, nije bilo usluga čitaocima i ulaženja u zonu dopadanja, Raičković je u najdubljoj usamljenosti, beskrajno udaljen od ljudi, usvajao predmete i stvari koje je oživljavao, i tako izmijenjene ostavljao u njihovom nedužnom svijetu. Ukinute su granice zahvaljujući lakoći preobražaja. Drvo se žrtvuje da pređe među ljude, žrtvuje svoju mrtvu prirodu, i nije oduševljeno što dolazi u svijet ljudi, ali mu je dobro u svijetu poezije.

Život Stevana Raičkovića je svjedočenje da je moguće živjeti prema nekim dubokim, sasvim ličnim pravilima, pravilima za usmjeravanje duha kako bi to Dekart rekao. Sva ta pravila mogla bi se svesti na zajednički imenitelj — nepotkupljivost. Pjesnici su, opšte je poznato, potkupljivi kadkad u kafani, kadkad u kabinetu.

Raičković je tim nepotkupljiviji što su ponude zavodljivije. Od Raičkovića mogu mnogo da uče pjesnici. Još više etičari. Njegov način stoika je usamljeni slučaj modernoga vremena.

Raičković je pjesnik koji u srpskoj poeziji čuva velike distance i sa onima koji su mu najbliži. Jasno se čuju odjeci velikih svjetskih i srpskih pjesnika, ali u sasvim ličnom, Raičkovićevom stihu. Artistički uzleti iz knjige u knjigu zasljepljuju čitaoce invencioznošću vezanog, jednako i slobodnog stiha. On postavlja sva pitanja da bi na njih dao sve odgovore, pjesničke odgovore, one koji se, vidjeli smo, sve opet dovode u pitanje. A sva ta pitanja, i svi ti odgovori, sačinjavaju tek jednu veliku suzu, onu njegoševsku suzu koja nema roditelja, koja je isplakana u ovom svijetu, za svijetom, koja je isplakana za onima koji su prije stvari i sjenke, ili su isto toliko stvari i sjenke koliko su to stvarne stvari i sjenke. I evo taj moto: Suza moja nema roditelja, mirne duše možemo da stavimo nad poezijom o kojoj je riječ, i da pri tome znamo da ispunjavamo pjesnikovu želju, kao amanet.


Radomir Uljarević

Tekst preuzet iz časopisa za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo" | Godina VIII | Broj 29—30 Nikšić, februar, 2011.
Sačuvana
Stranice: 1 2 3 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: