Stevan Raičković (1928—2007)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2 3 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan Raičković (1928—2007)  (Pročitano 104211 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #20 poslato: Decembar 26, 2010, 09:36:26 pm »

*
Stihovi Stevan Raičković


PLAVET

Padoh u neznani predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg' nema.
Jedno uvo — morski šumi poput školjke,
Drugo — čuje zvuk koji se sprema.

Boluje mi svako čulo i još štošta:
U dan vedar — žmurim, u mrak — bečim zene.
Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
Ja niz bilje tražim pelin dok ne svane.

Kad sam blizu sjaja — ja bih da sam bezdan,
Pod gipsanim stropom — sanjam tavan hladan.
Celog sam se veka vežbao da žedan
Prođem pored zdenca, a kraj zdele — gladan.

Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
Kako mi se lice mrači k'o u dimu
Pre bi pomislio da ubistvo snujem
No da za reč PLAVET tražim tešku rimu.

Prođem pokraj bližnjih, ćutke, k'o da preči
Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
Celo jedno more besmislenih reči
I vetar — zapamćen s nekog šturog grmlja!

Mislio sam da će s prvom sedom sve to
Prhnuti iz glave: k'o od pucnja — ševa!
A sad dobro vidim da je opet eto:
Pevam, tim što pitam — dokle da se peva?

Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
Ili da te pustim vetru da uz pticu
Poletiš u neke slepe nebosklone?

(Prolazi rekom lađa)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #21 poslato: Decembar 26, 2010, 09:37:03 pm »

**
Stihovi Stevan Raičković


* * *

Na šta nam to, pesmo odjedanput liči
Ovo stablo, usred asfalta, na ciči?

Zalutali neki šumski bog koga su
Bacili u negve u sanjivom času!

(Možda i mi bilju ličimo na neku
Utvaru kad sami stojimo uz reku.)

Baš u ovom trenu, s granom svom od leda,
Čini mi se, pesmo — i nas drvo gleda.

Bez i jedne reči ja mu usred tame
Sam prislanjam glavu na rapavo rame.

Na dve lutalice — mi ličimo oba —
Što banuše ko iz nekog drugog doba.


* * *

Ja ne pišem ovo za tebe i njega
Već za onog što će doći posle svega.

I u nekoj sobi (pored hladne peći)
Šta će posle ovih reči baš on reći.

On, što možda samo jednu miso ima,
Da je sam i baš tada nepotreban svima.

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati
Bio jedne davne noći, nepoznati.

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga
Promašeno pola mi života moga.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #22 poslato: Decembar 26, 2010, 09:37:27 pm »

**
Stihovi Stevan Raičković


CRNI SLUGA PTICA

Dođi u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena.
Cvetovi lepo ljube kao jedina žena.
Tu ležim i ja i provodim svoje leto kako umem.
Trava koju preko dana ulegnem
Za malu noć se ispravi
I vlati opet kao šuma šume.
I ponovo se, u jutro, pri dnu pokrenu mravi.
U svako jutro ovde je dobro kao i u svako veče.
U podne: crnim od sunca, zažednim, pa pijem.
Posle, senka počinje da raste i da me tiho krije.
Kad je suton:
Ja ležim nauznak i čekam da prva zvezda poteče.
Ja, naivni gospodar i crni sluga ptica,
Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati.
Možda se ispod drugih stopala neće ispraviti vlati?


O VRATI SE

O vrati se u sobu
Iz blata pod beli krov.
Glupi te umorio lov
Po polju i po lobu.

I sve dok živi u dubu
Bezglasni tihi crv
Neka se i tvoja krv
Povuče u muk. A trubu

Mladosti nek zatrube
Drugi za druge i grube.
O vrati se o vrati.

Lomi se već tvoja trska
Na vetru. I kiša prska
Po golom mesu što pati.


PESMA I SMRT

Ova pesma nema oštrih zuba
Sve je u njoj golo ćutanje i mir
I spori dolazak do poslednjeg ruba
Ispod koga mami hladan dubok vir.

Ova pesma nisu teške reči
Mada malo opor zvuči gusti zvuk.
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.

Ova pesma možda liči na dolinu
U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:

Ja ne vidim više od nje pomrčinu
I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #23 poslato: Decembar 26, 2010, 09:37:56 pm »

*
Stihovi Stevan Raičković


U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola).

Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: da li bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš...



TRENUTAK
 
Eto
I to baš sada
Kad smo do grla siti pesme
I ležimo tako prirodno svako na svojoj postelji
svako u svojoj travi
Skoro kao mrtvi što leže nekoliko spratova pod nama
Ili čak još dublje jednostavni
Otprilike
Kao oni mrtvi koji leže za nekoliko spratova pod
njima
Eto
Dolazi stara kiša
(Slučajno baš ja kažem)
Obična kiša
O
Kiša koja se cedi niz koncentrični list
preko puta
Niz pobrkanu krljušt jednog krova
Takođe preko puta
Niz staklo
Niz jedan šešir preko puta
I mi prestajemo da budemo baš sasvim prirodni
Ili bar neki prestaju
A i to je dovoljno
Čak premnogo
Čujemo neki mali šum koji se provlači kroz
prozor ili kroz iglene uši
Šum koji zvoni kao razapeta žica
Šum koji bruji
Koji se produžava i vraća čas tamo čas ovamo
Mali šum
Pa veliki
Šum mali
Jedna grdna nesloga
Čas u ulici
Čas u nama
Nesporazum koji samo bruji a ima daleko veću
ambiciju
(Mogli smo ležati svako u svojoj travi)
Eto
Tu možda leži poreklo naše zabune
(Slučajno baš ja kažem)
Tu
Ili negde oko toga
Tu možda leži poreklo naše zabune.



DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.



POST SCRIPTUM

A smrt smo zvali da nas ratosilja
Života koji beše muka, skoro sram.
To smo sad što smo hteli, deca cilja:
Već smo pod zemljom, razbacani, svako sam.

Meni istrunu ruka, tebi noga,
A jednome od nas samo štaka osta.
(Preko nje crvi s jednog na drugoga
Prelaze koji put kao preko mosta.)

Truli nam jezik trule reči smišlja.
Tek da ih zausti — u prah se osipa.
Umesto jedne — probije vlat višlja,
A namesto druge — niža vazduh pipa.

Tako sa svetom dodirnuti malo
I upaničeni usred svoje rake
Napregnemo se (kom je šta ostalo)
Da kroz cev zelenu dobijemo znake.

Načuljeni smo kao hrt do hrta,
Al avaj: naš plitki svet je predaleko.
(Tek među nama: jekne po kost krta
Kad se na kost drugu sruši u prah neko.)

Sve ove kosti što mi još ostaše
Dao bih za jedno oko, ali tamo.
Nek ispupčeno, oblo (ne ko naše)
Gleda iz ledine — otvoreno, samo.

Il jedno uvo! Da, to prosto uvo,
Da mi je uz grobne lale da promolim
I slušam vetar (kao što je duvo),
Zuj pile il onaj stari mir što volim.

Buba, trn i tvor — razbacani, živi —
Slave svoje pravo što su još nad nama.
Dok vode teku: mali kamen sivi
Greje se na suncu (miče obrvama!).

Na život bacah kamen tako često.
Sada pod zemljom pevam i gle: blatim smrt.
S listom što pada menjao bih mesto.
Žile, u mraku zemlje, tresu gornji vrt.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #24 poslato: Decembar 26, 2010, 09:38:23 pm »

**
Stihovi Stevan Raičković


SAZNANJE U JESEN

Nagledasmo se oblaka
I žita
I kiša
I sve već znamo napamet.
Ne začude nas ni laste
Nisko kad lete,
Ni suncu kad se okrene suncokret.
Svako već zna kad lišće žuti
I da zbog nečeg mirno pada.
(Možda tek ljubav, ponekad, dođe iznenada.)
Svako već zna
O svako zna
Naš mali život
Sav do dna.
Pa zašto onda ne dođu trave
Da nam odmore umorne glave!
I ja
I ti
Zar ne bi hteli:
Da nas list jedan razveseli?


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #25 poslato: Decembar 26, 2010, 09:38:48 pm »

*

HAMOVIĆ O RAIČKOVIĆU: POSVEĆENIČKO BDENJE

Srpsko čitalaštvo dobilo je još jedan poduhvat dostojan tišine srednjovekovnih biblioteka i skriptorijuma. Reč je o monografiji dr Dragana Hamovića "Raičković/ Pesnički razvoj i poetičko okruženje"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #26 poslato: Decembar 26, 2010, 09:40:02 pm »

**
Poezija za decu Stevan Raičković
GURIJE | Gurije


O DALEKOJ KOLIBI

Daleko
Još dalje
Najdalje odavde
Na Dunavu punom riba
Stoji između dve stare vrbe
Još starija koliba.

Ta koliba je tako prosta
I tako nekako mala
Da u njoj ni dva gosta
Ne bi stala.

Krov: trska i slama.
Zidovi: od oblica i blata.
Sa strane: dva prozorska rama.
Po sredini: vrata.

A okolo svega toga:
Ograda od pruća
I gloga.

Eto — to je ta kuća.





KO JE NJEN VLASNIK?

Njen vlasnik je ribar.
Gurije mu je ime.
Dozlaboga je star.
Ali — šta s time!

Jednom je kinuo — "pći-ha"
(I to od luka ljuta).
Ali se zato — "ha-ha"
Smejao hiljadu puta.

On živi u ovoj kolebi
Zamalo pa čitav vek.
Uostalom — i gde bi?
Neće na grani tek!

O tome — kako izgleda
Saznaćeš tek pri kraju.
Baš mu se nešto ne da
Da ga odmah svi znaju.

A za to vreme pred svima
Osmotrićemo iz bliza:
Šta u kolibi ima?
Šta — ispred?
A šta — iza?





ŠTA JE U KOLIBI?

U kolibi — drveni krevet.
Na krevetu — slamarica i jastuk.
Iznad je ukucano eksera pet
Na kojima vise šerpe i luk.

Kraj kreveta — stolica i sto.
Na stolu — tanjir i slanik.
U slaniku je sitna so
A paprika uz njega tik.

Nad stolom — kao kredenčić
Sanduče jedno visi.
U njemu — brus, kamenčić
I drugo što još video nisi.

Pored ostalog tu su još
Kao sred bojnog polJa
Nož jedan — ne tako loš
I sekira — još bolja.

U uglu je ognjište — eno.
Nad njim je osmuđeno lanče
O koje je zakačeno
Garavo kazanče.

I drva su tu što se lože.
Pa onda — džak za brašno.
O, živeti se može
I to ne tako strašno.





ŠTA JE U VODI?

U Dunavu
U toj dugačkoj vodi
Drugi je svet.
On živi po vodenoj modi
Već vekova
Sto
I
Pet.

Nabrojaćemo samo neke
Stanovnike
Od hiljadu i sto
Koji proslaviše zastavu reke
Zavičaj "Ha dva o".

Tu je
Pre svega
I svih:
Na daleko čuveni som.
Stanovnik spor
I tih
Kome je Dunav dom.

(Primedba:
Pod vodom tom
Uopšte ne važi reč:
"E glup si, brate, ko som"
Već — "Glup si ko grgeč".)

U svetu pod talasima
Koji je za ribe stvaran
Značajnu titulu ima
I riba
Zvana
Šaran.






PESMA KOJU JE PEVAO GURIJE

Donesite mi rakije
Iz daleke zemlje Trakije.

Dovaljajte svu burad.
Neka me služi Turad.

Hoću velikog sira
Iz snežnoga Sibira.

Džigericu od patke
Sa Kamčatke.

Ćurana
Iz Japana.

I guske
Iz Francuske.

Dovaljajte mi vina
Iz Kovina i Knina.

Neka me služe tri mandarina
Čiji je zavičaj Kina.

Nasecite mi suve plećke
Iz Patrijaršije pećke.

I kobasice
S Bjelasice.

Suvih rebara
Iz Bara.

Hoću da mažem kajmake.
Da jedem trešnje s Jamajke.

Urme
Iz Burme.

I kruške
Iz Koruške.

Kokosov orah ceo
Što ga rađa Borneo.

Hoću kolača od vanilje
Iz sunčane Sevilje.

Pa medene gurabije
Iz žarke Arabije.

Orahove štanglice
Iz neke grčke vanglice.

I puslice
Iz Nice.

Zavijte mi duvana
Iz Gvineje, Sudana.

Il neke druge trafike
Daleke zemlje Afrike.

Prinesite čaše.
Izvrnite flaše.

I vi tamo Turad
Otčepite burad.

Otklopite čabar.
Ispraznite ambar.

Nek se pije
Nek se ije

Dogod srce bije
U stare bekrije

Ove ovde furije
Što se zove Gurije.





NAPOKON O GURIJI

O Guriju će biti sad reč
Kako izgleda ...

— Kako?
— Kako?

Brada mu je bela ko kreč.

— A kosa?

Šućmurasta onako.

Debeo da kažeš: nije.
Pre bi se reklo: mršav.
Možda je najtačnije:
Vižljast i lepršav.

Takođe: nije mali.
Naprotiv — ihihi:
Do dva metra mu fali
Tek santimetra tri.

Oči: ni crne ni plave
Već — modrikaste.
Kad pogleda:
Kao da iz suve trave
Prhnu dve laste.

Obrva: u luk savijena.

— A nos?

Baburast malo.
Usta: poluotvorena
Kao da je viknuo — "halo".

Pozamašnije su mu uši:
Kao dve varjače veće.
Glas: hrapav.
Kad jedno pevuši
Ispadne nešto — treće.

Ruke su mu nešto tanje
S žilama — kao zmije.
Šake: lopate manje.

— O, al bi taj znao da bije!

U nogama je krakat.
Kolena: panj i panj.

— A lakat?
— A lakat?

Ko manjn nakovanj.

— A koliko je star
Taj krakati ribar?

E star je oho-ho:
Jedna mu fali do sto.









[postavljeno 08.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #27 poslato: Decembar 26, 2010, 09:42:34 pm »

**
Stevan Raičković Stevan Raičković
GURIJE | Šareni ili Drugi deo


KUĆA KRAJ TISE

Prvi put sam Tisu video iz daljine, kroz malo tavansko prozorče naše kuće, koja je bila na sasvim suprotnom kraju grada. Onda mi se učinila bela i tanka, kao limeni oluk na nekom prljavom zidu, koji je bljeskao na suncu, posrebren, ispuštajući beličast sjaj iz svoje tanke linije. Sada je, međutim, stvar ispadala sasvim drukčije.

Naša nova kuća nalazila se uz samu obalu. Trebalo je napraviti samo desetak koraka niz strme betonske stepenice, sagnuti se, spustitn ruku nadole i — osetiti u vlažnoj, raširenoj šaci blagu struju vode koja je bogzna kuda oticala. To je bila prava Tisa, koja je pored mojih nogu tekla u svoju daljinu, gubeći se od mojih očiju na prvom zavijutku, iza nepomičnih crnih šlepova. Kako sam se duboko varao kad sam tu istu Tisu posmatrao sa tavanekog prozorčeta! Ona uopšte nije bila bela kao što mi se to ranije činilo. Nije takođe bila ni tanka. Možda bi se tek s vremena na vreme neki malo uzdignutiji talasić zabelasao na suncu, pa se brzo ugasio. Posle tog trenutnog bljeska, pred mojim očima bi proticala Tisa široka i mutna, po sredini zamućena ovećim, okruglastim žutim virovima, koji su okretali poneku grančicu vrbe, komad kakvog natrulog panja, neku slamku, sasušeni busen. Često se dešavalo da se u tom vrtoglavom okretanju neki bledi listić otkine od grane i zahvaćen poslednjom, krajnjom strujom vira, izdvoji iz njegovog kruga i tiho doplovi do mojih prstiju. Ja bih ga rado prihvatio, položio na dlan i oeećao kako me celog prožima hladnoća koja je dolazila iz njegovog nežnog, zelenkastog tela. Uhvatio bih ga posle za malu, polusavijenu peteljčicu i ponovo spuštao u vodu. Dugo bih ga zatim posmatrao kako plovi uz samu obalu sve dok se ne bi izgubio, nošen na nekom slučajnom talasiću od iznenadnog vetra, daleko prema sredini reke, sasvim daleko, iza šlepova, kamo moj pogled više nije dopirao.

Dešavalo se da ostanem do samog sutona pored vode. Tada je sa njene široke, smračene površine pirkala neka studen koja me je opominjala da krenem kući. Polako sam se peo uz stepenice. Bilo je tiho, sveže i polumračno. Čuli su se samo moji koraci po betonu. Iako nikad nisam mogao da sasvim odredim — da li se to baš zaista čuje, ali ja sam ipak osećao za svojim leđima i jedan tajni šum zahladnele Tise koja je oticala kroz noć, iza šlepova, u daljinu.

Jedno poslepodne ugledao sam na suprotnoj obali nekoliko ljudi koji su pecali. Zaželeo sam i ja da to učinim, iako nisam imao pojma o ribarenju. U malom dućančetu na prvom uglu, u kome se naša porodica snabdevala namirnicama, kupio sam za uštećeni novac pecački pribor sa dugim trščanim prutom koji se i na najmanji pokret lako savijao na svom tanjem kraju. U radnji su mi ovaj pribor i potpuno sastavili, tako da sam sa najvećim nestrpljenjem pojurio prema reci, sjurio se niz stepenice, kao da je, osećao sam, postojala opasnost da će se Tisa nekim čudnim slučajem izgubiti i povući sa svog mesta, preseliti se tamo iza šlepova, baš sada kada mi je bila najpotrebnija. Međutim, široka mutna voda me je čekala na starom mestu. Bacio sam udicu u Tisu i uzalud čekao da riba počne da trza, sve do sutona. Kad je studen sa vode počela nekim tajanstvenim rukama da se hvata i za moju kožu, popeo sam se slomljen u kuću, noseći u ruci trsku sa udicom, razočaran u sebe i u reku koja je moj prvi ozbiljniji pokušaj u životu dočekala hladno, smračeno i ćuteći.

Kad je otac te večeri doznao za moj prvi ribarski neuspeh, udario je u takav smeh da sam dugo, postiđen i izgubljen, gledao u zid, čekajući da se taj neprijatni smeh utiša. Umalo nisam zaplakao. U stvari, možda je to i bio plač, sa suzama koje niko sem mene nije video. Tek sam posle očevog smeha doznao za svoju grešku koja je bila itekako velika zabluda, jednom rečju — osnovni uslov svakog ribolova. Otac se naime nije smejao zato što nisam ništa ulovio, nego zato što na udicu nisam stavljao nikakav mamac — ni glistu, ni kukca, pa čak ni mrvicu hleba. Kad sam doznao za ovo, kao da mi se težak kamen svalio sa srca, jer sam tek sada osetio da veliki poduhvat sa mojim pecanjem, tako žarko priželjkivan kad sam prvi put bacao golu udicu u vodu, nije potpuno propao. Otvarala se nova nada. Ležeći u krevetu poželeo sam da noć traje samo trenutak, da preskočim tu mračnu provaliju, koja se tako neumoljivo postavljala između mene i mog sutrašnjeg ribarenja. Umoren od maštanja zaspao sam dubokim snom. Kad sam se probudio, cela soba je plivala u svetlosti. Naročito je blještao jedan okruglasti poslužavnik, koji je okačen na zidu ličio na pravo malo sunce.

Ubrzo sam stajao na obali držeći u ruci trsku koja se neosetno ljuljala u svom vrhu, o koji je bio zavezan kanap sa udicom. Ovoga puta, na njenom oštrom, metalnom šiljku koprcala se mala glista, tek izvađena ispod jednog kamena.

Kad je posle nekog vremena trska počela da se savija i kanap zateže, zatreperio sam u dotad sasvim nepoznatom uzbuđenju. Crvenkasti šarančić, sa providnim ružičastim perajima, koprcao se kroz vazduh i bljeskao na suncu. Nekoliko trenutaka sam ga okretao u ruci, zagledajući njegove vlažne krljušti, koje su, divno raspoređene, ličile na one okruglaste crepiće kojima su bile pokrivene mnoge kuće u mom susedstvu. Nisam mogao da odolim svom neočekivanom oduševljenju. Trkom sam pojurio prema kući, preskačući po dva stepenika, i zadihan i nem stajao pred majkom dugo, držeći u ruci šaranče, koje se još uvek nadimalo otvarajući s vremena na vreme svoja okruglasta usta, sasvim mala, ne veća od poladinarca.

U podne, kao i obično, cela naša porodica je sedela za stolom. Uz moj tanjir, u kome je bilo jelo kao i kod ostalih, stajao je još jedan mali tanjirić, tacna za kafu, u kojoj se, malo savijen, rumeneo ispržen šaran. Iako je bio tako mali da se prosto mogao pojesti u jednom zalogaju, ja sam dugo mljackao to slatko meso, otkidajući sa tankih kostiju trun po trun. Bio sam čudno ponosan, kao da činim neki podvig kome su svi imali da se dive. Međutim, porodica se samo smeškala, pogledajući me s vremena na vreme. Primetio sam, ili mi se bar tako učinilo, da se moj brat jednom i obliznuo progutavši pljuvačku.

Tih dana jedva sam čekao da se probudim. Oblačio bih se na brzinu, uzimao svoj pecački pribor i jednu praznu plehanu kutijicu od sardine, odlazio na staro mesto, i po vlažnoj zemlji, nad kojom je do tog trenutka ležao kakav oveći obli kamen, čeprkao, pronalazeći beličaste gliste koje sam trpao u kutiju. Seo bih zatim na najveći kamen i čekao da se trska zanjiše. U međuvremenu sam gledao u široku vodu, koja je u svojoj mutnoj, žućkastoj utrobi nosila bezbroj nevidljivih riba. Na njenoj površini su se još uvek okretali žuti virovi, vrteći grane vrba, poneki komad natrulog panja, slamku, sasušen busen. I opet bi do moje ruke doplovio neki otkinut listić. Bacao sam ga da plovi niz vodu pored obale. Sada sam mu još brže gubio trag, jer sam morao s vremena na vreme da se osvrnem i na svoju udicu. Kada bih posle udice podigao ponovo pogled da potražim otploveli list, često se dešavalo da ga više i ne ugledam. Iako još nije stizao do nepomičnih šlepova, on bi se zagubio negde na širokoj Tisi, možda između dva uzdignuta talasića, koji su bljeskali od sunca, negde daleko, na sredini reke.

Pred suton, kad bi me studen opomenula da je vreme za kuću, penjući se uz betonske stepenice, osećao sam da sve jasnije čujem tajanstveni šum Tise koja je oticala u novu, ko zna koju noć.






OBLACI

Ležao sam dugo u travi
Nalakćen i gledao gore
Kako se nebo plavi
Čisto, bez ijedne bore.

Onda se u nebu prvo
Pojavi — pahulja bela
Pa oblak — granato drvo
A zatim — siva jela.

Oko njih začas se stvori:
Oblak — nalik na zmiju
I jedan div što se bori
Patuljci — što se kriju.

Visoko mi iznad glave
Projuri konj u trku
A za njim — koze i krave
Obučene u kožu mrku.

Jedan je oblak — žirafa
A drugi — crna foka
Treći — slon kao kafa
Četvrti — vuk bez oka.

A kad se s gromom javi
U nebu — veprova njuška:
Svud oko mene po travi
Otpoče kiša da šuška.





Stevan Raičković
Gurije
P R O S V E T A
BEOGRAD
1962

[postavljeno 29.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #28 poslato: Decembar 26, 2010, 09:43:26 pm »

*
Stihovi za decu Stevan Raičković


SUSRET NA MORU

Tri kravara
Tri piljara
I tri kestenjara
Srela se na Moru
Srela se na Moru.

Prvog su se dana kupali,
Cičali i šakama o vodu lupali.
Brčkali se, brčkali,
Brčkali
I po vrelom pesku trčkali.

Drugog dana tri kravara
Gledaju zabrinuto u vodu,
A vide daleko u pučini
— Na poljani
Krave im se rogovima bodu.

Drugog dana tri piljara
Osluškuju po obali plivačke vike,
Pa stavljaju na usta debelu šaku
Da ne bi viknuli
— Paprike! Paprike!

Drugog dana tri kestenjara
Zure drveću u zelene krune
— A vide već kako žuti list pada
I oni pale
Po uglovima plehane furune.

Trećeg se dana nisu ni kupali
Nisu ni cičali
Ni šakama o vodu lupali.
Samo su ćutali, ćutali
I po obali lutali.

Tri kravara
Tri piljara
I tri kestenjara
Srela se na Moru
Srela se na Moru.


TRINAESTICA

Trinaest ptica vrh grančiee
Trinaest strica u Ančice.

Trinaest buša na frulici
Trinaest šuša u ulici.

Trinaest Pela pod mostićem
Trinaest jela pred gostićem.

Trinaest kruva pod crepuljom
Trinaest muva nad Repuljom.

Trinaest lija u stupici
Trinaest prija na klupici.

Trinaest koka na kokota
Trinaest oka u lokota.

Trinaest starca na tri jarca...


NEDELJA U ŠKOLI

Nedeljom
Kad klupe spavaju
Kao da je u vodu potonuo svet:
Samo ptice sa slika otvaraju uši
Da muvlji oslušnu let.

Nedeljom
Kad krede spavaju
Kraj tabla s kojih je obrisan znak:
Po njihovom crnilu linije šara
Jedino sunčev žrak.

Nedeljom
Kad knjige spavaju
I vazduh u razred prodire čist:
Samo vetar kraj prozora školskog
Okrene na grani list.

[postavljeno 02.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #29 poslato: Decembar 26, 2010, 09:44:11 pm »

**
Stihovi za decu Stevan Raičković


VETRENJAČA

Škripe krila vetrenjače:
Biće hleba i pogače.

Curi brašno
Izdašno.

Eto punih džakova
Već do prvih mrakova.

I prekrupe
Na kupe...

Biće vrućih kačamaka
(Punih sira i kajmaka).

Prženice,
Rženice.

I kora za sirnice
Kao iz papirnice.

Gibanice,
Priganice.

Biće pure
Za po ure.

I popare
Bez pare...

Okreće se vetrenjača:
Već se dimi oko sača.

Biće proje
Oboje:

Dukatuše
I beluše.

Za decu sa čvarcima,
a bez kore starcima.

Eno nose džakove:
Biće štrudle makove.

I gužvare
Praznare.

Spanaćare,
Tikvare...

Reci: eureka!
Biće i bureka.

I zemičke
Ovoličke.

I mekike
Ovolike.

I peciva
Kriva.

I đevreka kao nula.
Neka krofna podnadula...

Idu kola njivama:
Biće knedli s šljivama.

I rezanca
Narezanca.

Valjušaka
S viljušaka

(Ili kašikom kakom
Ili prosto šakom).

Biće rane
I tarane.

Od kolača svečarskih
Do mrvica carskih...

Okreće se, okreće:
Curi mlivo u vreće.

Belušan,
Mekušan.

Biće belih vekana
Kao duša mekana.

I krajke
U majke.

I pite u tete
I pitino dete...

Vetar duva:
Biće kruva.


PTICA

Ptico, mala tačko u nebu!
Bojažljivo ljuto perje!
Dušo plavog!
Gledam tvoju pesmu od strele.
Sad zaželim da sam drvo ili osušen panj.
Sleti na ovo dobro telo bez straha.
Ćutaću kao kamen i neću pustiti daha.
Na mojoj glavi mirno provedi jedan dan.


NEBO

U toj dubini, plavoj
I bez ruba,
Tražio sam, već davno,
Goluba.

Al sve što se iznad diglo —
Nestalo je.
Gore su još samo plave
Boje.

Tražiću ga još po krugu
Vrtoglavom —
Makar oči izgubio, sam
U plavom.


"...U pesmi Nebo svoja promišljanja o životu, svetu i pojavama u njemu, lirski subjekt ne izražava neposredno, nego svoju misao o tome iskazuje posredno, i to jakom emocijom. [...]
Reči nebo, golub, plavo i krug u pesmi Nebo Stevana Raičkovića nemaju osnovni smisao, nego kriju dublja, prikrivena značenja. U ovoj pesmi nebo simbolizuje ispunjenost, duhovnu slobodu, večnost, savršenstvo, vedrinu, radost, golub je simbol mira, ideala, čežnje za slobodom, plava boja simbolizuje prijateljstvo, čistotu i bliskost, a krug duhovnost. ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #30 poslato: Decembar 26, 2010, 09:47:43 pm »

**
Stihovi za decu Stevan Raičković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #31 poslato: Decembar 26, 2010, 09:48:09 pm »

**
Poezija za decu Stevan Raičković
ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU • Priredio Dušan Radović


CRTANKA

Daj mi dve-tri čiste
hartije al iste

i jednu olovku
da nacrtam plovku.

Daj mi žutu boju
da obojim proju

pa ću njome zatim
Sunce da pozlatim.

I plava mi treba
za komadić neba

ona će da doda
vodu radi broda.

Daj mi posle plave
zelenu zbog trave

i zbog skoro trista
na drvetu lista.

Sad crvenu novu
zbog crepa na krovu

i zbog jednog lica
i zbog lubenica.

Daj mi boju belu
zbog cveta za pčelu

a i posle njega
zbog dve grudve snega

Daj mi boju crnu
da nacrtam srnu

da obojim mačku
da udarim tačku.


KO DA TO BUDE

Kad lokomotiva zasvira
i voz stane —
da li biste voleli da iz daljine
tačno pred vas
neko bane?

U pristaništu kad brod zatrubi
i lenger spusti —
da li biste voleli sa palube da vam
neko mahne
kroz dim gusti?

Kad krene avion ka zemlji dole
sa neba plava —
da li biste voleli da kroz vratanca
proviri na vas
poznata glava?

I noću kad vas sirene dolaska
iz sna probude —
koga biste voleli da ugledate?
Ko da to bude?
Ko da to bude?


PROZOR

Voz stade. Izađe neko
koji je bio daleko.

To nije "neko", već Trba.
Gleda u tablu: Vrba.

"Vrba! U redu. To je
jedino selo moje."

To reče, skoči i krenu
u svoju kuću malenu.

Čim stupi u sobu prvo
otvori prozor: drvo!

Pa gleda u njega dugo:
drvo — i ništa drugo.

Protrlja oko: zaista
još uvek drvo s tri lista.

Protrlja i drugo oko:
o čuda — drvo visoko.

Sve jedna slika te ista:
visoko drvo s tri lista.

A maločas, kroz prozor voza,
seća se dobro: čas koza

promakne kao sneg bela,
čas mine — zelena jela.

A zatim — crep sa krova,
pa opet koza — al nova.

A ovde s prozora ista
sve slika: drvo s tri lista.


ANANIJE

Poranio stari Ananije
da stigne u varoš što ranije.

Da kupi gasa i soli, malo šalitre,
a i zejtina dve-tri litre.

"I još nešto, šta ono beše, sto mu gromova?"
Nikako da se seti ovaj starac s vrha Komova.

"Šta ono beše ..." misli dok silazi s planine.
"Brašna još imam . .. duvana . . . imam i slanine..."

I tako, nogu pred nogu:
"Šta ono beše, pobogu?"

Eno ga: stoji Ananije nasred ulice
i nešto mrmlja i cima dim iz lulice.

Pitaju se ljudi: "Je li to onaj Ananije?"
"Jeste, Ananije, samo je nešto drugačiji nego ranije!"

I dok se sećao onoga što je zaboravio
Ananije je opet lagano uz planinu zavio.

Stiže pred mrak u kuću na vrh Komova.
"Ništa nisam kupio, sto mu gromova!"

Sad sedi kraj vatre i za glavu se češe.
Još uvek mrmlja: "Šta li ono beše ..."


VUČINA

"U tri sam rata ratovao ..." počne Vučina.
I sve se oko njega umiri kao mirna pučina.

Ustaje sa klade, dugo, a mi gledamo, gledamo.
Ni dahu da izađe iz nas ne damo.

Stane uz hrast, kao hrast drugi, samo stariji.
Mi sedimo kud koji: po travi, drvenariji.

Od palih obrva oči mu se ne vide:
gleda, kao da gleda kroz granje, stane, pa ide.

Najednom, kao da je đeram ispred nas: to je Vučina
ispružio ruku, pa štrči njegova ručina.

Hukne kroz nozdrve: kao da vetar krene kroz nosinu.
Mi se okrenemo: sad će kamenje niz kosinu!

A brkovi: takvi u Evropi više ne niču.
Prastar je Vučina, ali ne liči na čiču.

"U tri sam rata ratovao" završi Vučina.
Glasom od koga se u hrastu pokida paučina.

A onda pođe: kao da krene hrast, onaj stariji.
Mi ostajemo nemi, u travi, na drvenariji.

Gledamo: kao vuk zamiče u planinu Vučina.
Onda gledamo jedni u druge: trice i kučina.

U ušima nam još dugo bruji onaj glas njegov hrapavi.
Pa se raziđemo: svi bledi, neki i trapavi.


Dušan Radović • Antologija srpske poezije za decu  
Srpska književna zadruga • Beograd, 1984.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #32 poslato: Decembar 26, 2010, 09:48:39 pm »

**

HLEB, PAS I DEČAK


Živeli smo ponovo u novom gradu koji se kao mala šarena ptica šćućurio u podnožju velike tamne planine. Sa nje je u suton pirkao hladan gorski vazduh i kao vlažna obloga rashlađivao čelo usijano od dnevne žege.

Stajao sam tog sumraka među kukuruznim perima koja su mi milovala obraze i uši, ćutao i mislio o dalekoj reci, o izgubljenoj ravnici i gradu u koji se valjda više nikad neću vratiti. Tek što sam bio naučio da plivam — morao sam pobeći sa reke i njene obale, sa toplog sitnog peska u kome su se presijavale na suncu milijarde majušnih zlatnih trunčica. Ljudi koji su bili rastom slični mome ocu ušli su jednog jutra, obučeni u čudne i pomalo smešne uniforme, u našu kuću. Nisu ni zakucali. Progovorili su nekoliko nerazumljivih reči i počeli da iznose stvari iz naših soba. Majka je htela da sakrije jednu malu lepu vazu od plavog stakla pod moj kaputić. Jedan dugački vojnik je viknuo na nju s nekoliko nerazumljivih reči. Ja sam potrčao, sapleo se o ćilim i pao, razbivši vazu od plavog stakla koju je majka volela. To joj je bila draga uspomena. Plakali smo i majka i ja.

— Ćuti, sine, takav je rat — rekla je jecajući moja majka stežući me drhtavim rukama.

Da, počeo je bio rat. Ja onda nisam znao šta to znači.

Stojeći među kukuruznim perima, dok se oko mene sve više hvatao mrak, setio sam se ovog prvog plača. Od tog jutra pa nadalje desili su se još mnogi događaji koji su me bolno dirnuli.

Bio sam gladan i mršav. Sa planine je silazio svež gorski vazduh i hladio mi bosa stopala, kolena i lice. Uputio sam se kući koja se kroz laku tamu nazirala na stotinak koračaja od njive u kojoj sam se nalazio. U stomaku sam osećao neprijatno krčanje od gladi, zastao sam za trenutak, priklonio glavu prema stomaku i osluškivao: tiho krčanje se pretvorilo u neku poznatu muziku koja je bila bolna i tužna kao plač i jecanje izgubljenog deteta.

Pošao sam tužan dalje. Znao sam da me kod kuće čeka nevelik komad kuvanog duleka. Tim jelom se hranimo već danima. U kući nema ni trunke brašna. Majka i otac često tiho razgovaraju da mi ne čujemo:

— Šta će nam biti sa decom? Umreće od gladi, a tek je počeo rat. Ko zna koliko će trajati?

— Valjda ćemo nešto naći — prošaputao bi otac, ni sam ne verujući svojim rečima.

Prolazio sam pored susedove kuće u kojoj je živeo železničar sa svojom porodicom. Mali, debeljuškasti železničar bio je snalažljiv čovek. U celom komšiluku se potajno pričalo kako mu trgovina odlično polazi za rukom. Noću je kroz svoju kapiju pronosio nekakve džakove. U njegovoj se porodici nije oskudevalo. Pričalo se čak da u njihovoj kući caruje izobilje.

Železničarev sin Miloš je bio moj poznanik. Nije mi bio baš naročito blizak, ali smo često razgovarali o golubovima koji su gukali u potkrovlju jedne nedaleke usamljene kućice. Milan je bio u prvom razredu gimnazije, ja — u drugom. Ja sam svoj razred položio. Milan je imao popravni ispit iz matematike.

Taman sam hteo da otvorim kapiju na našoj kući, kada čuh iza sebe poznat železničarev glas:

— Hoćeš li da pokažeš Milanu matematiku?

— Hoću.

— Onda dođi sutra.

Sutradan, po podne, ušao sam u železničarevo dvorište. Bila je velika žega. Sunce je peklo toliko jako da je vazduh skoro treperio kao vatra.

Ja i Milan smo sedeli u njegovoj kuhinji. On nije bio baš mnogo bistar i ja sam s mukom pokušavao da mu objasnim neke stvari. Od toplote i gladi počelo je da mi se muti u glavi. A bio sam i jako stidljiv. Evo kako:

Milan se bio umorio od matematike. Počeo je da vršlja po sobi i došao do kredenca. Otvorio je vratanca na kredencu i izvadio veliki, veliki komad belog hleba. Moje oči su porasle gledajući u hleb, ali sam ih brzo oborio kao da sam krivac, kao da je moja glad bila moj greh, koji treba da sakrijem, kojeg treba da se stidim.

— Idem u klozet — rekao je Milan i izišao iz kuhinje. Ja sam ostao u otvorenim vratima i gledao za njim.

Pored ograde, u drvenoj kućici, u maloj okruglastoj senci koju je ona pravila, dremao je Kića, Milanov pas. Milan je skakutao s noge na nogu, zanosio glavom čas levo, čas desno. Zagrizao je jedanput u hleb i bacio ga put Kiće.

Zatim je odskakutao dalje.

Veliki komad belog hleba pao je desetak metara od Kiće, i pas, pospan od sunca, leno se približavao bačenom hlebu.

Milana više nisam video, čuo sam ga samo kako zvižduće iza tarabe.

Sišao sam u dvorište i posmatrao veliki komad belog hleba na zemlji, posmatrao sam Kiću i merio pogledom razdaljinu između hleba i psa. Bio sam sav napregnut. U trenutku sam nešto počeo da smišljam. Sagao sam se i podigao desnom rukom jedan nevelik kockast kamen. Osećao sam se kao napet luk.

Pas je bio sada samo nekoliko metara udaljen od hleba. Ja sam bio malo dalje. Podigao sam kamenicu i još malo razmišljao. Hitnuo sam je polako u pravcu psa, polako, kao da u isto vreme molim za oproštaj.

Kića je za trenutak zastao, uplašen kamenom, leno se okrenuo praveći rundastim repom luk po prašini i polako se uputio natrag prema svojoj kućici.

Ja sam potrčao nekoliko koračaja, podigao hleb sa zemlje. Dunuo sam nekoliko puta u njega otresajući prašinu. Zatim sam počeo da ga jedem.

Kića je već ležao pred svojom kućicom u maloj okruglastoj senci i posmatrao me poluzaspalim očima.

Milan je i dalje zviždukao iza tarabe, kao da je želeo da se što duže zadrži, valjda u nameri da se bar za izvesno vreme odvoji od matematike koja je neverovatno mučila njegov ulenjeni mozak.

Ja sam zadihano gutao velike zalogaje belog hleba. Ne znam... čini mi se da su mi suze išle na oči. Nisam siuran... ali, čini mi se...


Stevan Raičković
Iz zbirke Veliko dvorište

[postavljeno 22.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #33 poslato: Decembar 26, 2010, 09:49:11 pm »

*
LIŠNOST DANA


O TIŠINI I NEIZRECIVOSTI

Ovogodišnju nagradu "Meša Selimović" dobio je Stevan Raičković, za pesničku knjigu "Fascikla 1999/2000". Na svečanom uručenju nagrade, kritičar Bojana Stojanović-Pantović istakla je da je "Fascikla 1999/2000. nastala uprkos pesnikovoj prvobitnoj nameri i volji, ali iz najdublje stvaralačke nužnosti i osetljivosti, iz same suštine pesničkog bića. Kao još jedan Raičkovićev izbor da govori a ne da ćuti, iako je upravo on ispevao neke od najlepših presama o tišini i neizrecivosti".

Stevan Raičković je o ovom priznanju rekao: "Nagrada Meša Selimović — koja mi je za knjigu "Fascikla 1999/2000" pripala glasovima kritičara — draga mi je i zbog samog imena koje ovo priznanje nosi. Iz mnoštva uspomena na prijateljstvo sa ovim velikim piscem, u meni oživljava i jedan alem — podatak, koji baš u ovom trenutku može da zazvuči čak pomalo i simbolično: kada je proslavljeni autor "Derviša i smrti" objavio svoj sledeći roman "Tvrđava" — koji mu je još više učvrstio već stečeni visoki ugled — on je u nekolikim novinskim intervjuima, pored ostalog, izjavio da je roman "Tvrđavu" naslovio po istoimenom sonetu pesnika Stevana Raičkovića. Bio sam ponosan na ovo pominjanje... Ovom nagradom — koja nosi njegovo dragoceno ime — čini mi se kao da mi je Meša Selimović, sada, sa višedecenijskom zaumnom kamatom, vratio jedan stari (kolegijalni) dug."






Sanja Domazet, 03.03.2005.
Deo teksta preuzet sa sajta Danas
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #34 poslato: Decembar 26, 2010, 09:50:03 pm »

*

STEVAN RAIČKOVIĆ
NA POLJSKOM






U Klubu DKV predstavljena knjiga izabranih pesama Stevana Raičkovića na poljskom

Na književnoj večeri održanoj 6. maja 2009. u klubu Društva književnika Vojvodine, predstavljanjem knjige izbranih pesama Stevana Raičkovića na poljskom, obeležena je dvogodišnjica njegove smrti. U programu su učestvovali Gžegož Latušinjski, prevodilac i priređivač, Marija Sivkovska Latušinjska, izdavač, Emil Kurcinak, dramski umetnik, Jovan Zivlak, književnik, i Vuk Stambolić, koji je otvorio književno veče odsviravši i otpevavši kompoziciju komponovanu na osnovu Raičkovićevih stihova.

Jovan Zivlak je istakao značaj prevoda pesama Stevana Raičkovića na poljski, odredivši na taj način Gžegoža Latušinjskog kao strastvenog zastupnika srpske književne kulture u Poljskoj, o čemu svedoči, pored predstavljenog izbora, i antologija srpske poezije od Miloša Crnjanskog do danas koju je Latušinjski priredio pre nekoliko godina. Raičkovićeva pesma "Šta smo ono tako neobično hteli" je u Poljskoj naišla na tako dobar prijem da je na književnim skupovima često traženo da se pročita nekoliko puta, jer se u njoj može prepoznati univerzalna težnja čoveka da ima krila, da leti u nebo, koja je svima bliska i razumljiva. Pesmu "Točak za mučenje" Latušinjski je istakao kao neobično važnu u Raičkovićevom opusu, jer predstavlja snažnu pesmu o totalitarizmu koji mrcvari čoveka, koji su preživeli i Poljaci i Srbi. Ta pesma podstiče na diskusiju o granicama ljudske slobode, a Marija Latušinjska je istakla i specifičnu zvučnost ove pesme, koja je čini izuzetno teškom za prevođenje. Jovan Zivlak je pesmu "Kuća" odredio kao jednu od paradigmatičnih za Raičkovićevu poetiku. To je jednostavna, mala pesma, koja govori o onome što često ponovo doživljavamo, rušenje kuća, njihovo nestajanje, ne samo iz horizonta fizičke realnosti, već i iz naše mentalne slike, koju međutim pesnik čuva u svom biću i u biću pesme. Raičković, u ovoj, i mnogim drugim pesmama, izlazi iz domena vidljive istorije, koju čini niz velikih spoljašnjih događaja, i subverzivno stvara individualizovanu i suštinsku istoriju, te se tako on kao pesnik pokazuje kao čuvar naše posebičnosti, koju masovna kultura, mediji, nasilja rata, kolektivne histerije, hoće da okupiraju.

U vremenu kada su slabi izgledi da se dela malih kultura pojave u drugim kulturama, ovaj prevod je izuzetno važan za srpsku književnost jer joj se time otvaraju putevi, ne samo prema poljskoj, već i prema susednim kulturama. S obzirom na činjenicu da se prevodilaštvo bazira na ljubavi, ali i na interesu, prevođenje jednog tako nekomercijalnog dela se pokazuje kao veliku moralni čin.


Meta-fora | 09.05.2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #35 poslato: Decembar 26, 2010, 09:51:19 pm »

*
STEVAN RAIČKOVIĆ, PESNIK


U SVETU TIŠINE

Status je nešto što se može i dodeliti, a pesnik se može samo postati, na način koji nikada nećemo moći do kraja da objasnimo

Kada je, pre dve godine, Stevan Raičković napunio 75 godina, ta činjenica je uzgred pomenuta samo u jednoj književnoj publikaciji. Početkom jula ove godine (kada je navršio 77 godina života), nisam uspeo da primetim da je iko pomenuo taj "ćoškasti" jubilej, da se iskupi za previd onog prethodnog "okruglog". I taj previd, u vreme kada se ne preskaču mnogo efemernija slavlja, sasvim je logičan. Šta predstavlja i kome je interesantan pesnik u doba globalizacije, tranzicije i ostalih novih imena za nov način odvijanja večne igre moći u ljudskom rodu? U toj igri novo je što ona uspeva da bude totalnija nego pre i što ta totalnost sve više ukida marginu koja je bila prirodni prostor pesnika. Margina ispituje smisao središnjeg toka, a izgleda da je danas na sceni veština da se izbegne pitanje smisla a naglasi namena. Sa nestajanjem margine, iščezava prostor iz koga će pesnik pogledati svet, i prostor u kome će svet pogledati pesnika.

A Stevan Raičković je pesnik. Ne po društvenom statusu, članstvu u SANU, dobijenim nagradama itd, jer status je nešto što se može i dodeliti, a pesnik se može samo postati, na način koji nikada nećemo moći do kraja da objasnimo. Biti pesnik je nešto drugo, nešto više i veće od statusa (po merilima karijere, i nešto manje), ali svakako nešto neizvesnije, radosnije i bolnije.

Raičković je u kolektivističku društvenu i književnu atmosferu posle Drugog svetskog rata uneo naglašeno lični svet, tematski oslonjen na svet prirode. To jeste bila neka vrsta pesničke opozicije, ali ne od buntovničke vrste koja prvo ruši da bi posle, eventualno, gradila. Pesnik je znao, ili je intuitivno osetio da se samo ličnim putem može doći do života i do njegove esencije u poeziji.

Početni otklon od opšte pesničke atmosfere verovatno je uticao na ton u kritičkoj i javnoj recepciji Raičkovićeve poezije. Naglašavana je njena individualistička dim enzija, time je prećutno odvajana od modernističke struje u posleratnoj srpskoj poeziji, čiji su nosioci bili Popa i Pavlović. Nije primećivano da se Raičkovićeva poezija ne svodi na narcistički monolog individue. Ona liči na monolog — lirskoj poeziji to i priliči — ali kad se bolje pogleda vidi se da je strukturirana dijaloški i da se pretežno obraća nekome ili nečemu drugom, da pokušava da razgovara. U mnogim pesmama lako bi se mogao imenovati nemušti sagovornik lirskog subjekta. Sagovornik ostaje, naravno, iza scene, da bi pesnik mogao ostati u lirskom diskursu, ali je njegovo odsutno prisustvo neophodno za uspostavljanje punih dimenzija pesme. Recimo, zaštitni znak Raičkovićevog pesništva, sonet "Kamena uspavanka", do bola je tačan, i večan (i aktuelan) odgovor na pitanje šta da rade dobri, gorki, zaneseni... Između Popinog "Vrati mi moje krpice... čudo", Pavlovićevog "Pohvali nas za usrdno plakanje/ I pomozi odnekud da ostanemo živi" i Raičkovićevog "Uspavajte se gde ste zatečeni/ Po svetu dobri, gorki, zaneseni” ima naravno razlika, i mora da ih bude, ali sve tri autorske poezije niču iz osnova istog egzistencijalnog krika našeg čoveka u dvadesetom veku.

Poeziju pišu usamljenici, ali ti su usamljenici u žarištu zajedničke vatre, jedni kraj drugih u svom dobu.

Stevan Raičković je jedan od takvih usamljenika. Na samom svom pesničkom početku, u naslov knjige je stavio tišinu nasuprot buci vremena, i političkoj i književnopolitičkoj, kakva je u posleratnim godinama vladala. Buka vremena je ostala, prividno se menjajući, ali je ostala i Raičkovićeva tišina, ne kao nekakva izolacija od vremena već kao lična aktivnost u izgradnji vrednosti života. Nije to bilo lako, kako može da izgleda. Gotovo da je podvig, u našim prilikama, imati jasno i čvrsto mišljenje o svemu što je mišljenja vredno, a ostati pesnik i ne postati javni mislilac, propagandista, političar, trgovac. Istinska elita jednog naroda — pesnici bi trebalo da su njen deo — razlikuje se od lažne, one koja stalno govori u ime naroda a stalno misli na sebe, upravo po tome što njeni pripadnici neguju svoj poziv, "paze" na njegove vrednosti i tako ukazuju na opšte, zajedničke vrednosti i učvršćuju ih.

Zbog tih vrednosti, i podsećanja na neke od njih, sastavljen je ovaj tekst.


Miroslav Maksimović | Politika 06.08.05 | Knjiga Info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #36 poslato: Decembar 26, 2010, 09:51:46 pm »

*
PISAC STEVAN RAIČKOVIĆ ZA "GLAS" O KNJIZI "U DRUŠTVU PESNIKA"


PIŠE SE DO POSLEDNJEG DAHA

Danas ima dosta uniformisanosti, često dok čitate pesmu ne prepoznajete pesnika

Uz knjige koje sam čitao... moji susreti i moje priče sa pesnicima... bili su so moga opstanka... Ja i ne znam: na koji bi se drugačiji način mogla, makar i približno, otaljati ova stvarnost — beleži u upravo objavljenoj knjizi "U društvu pesnika" (BIGZ) Stevan Raičković. Podatak da se ova obimom nevelika knjiga pojavljuje na 50. godišnjicu objavljivanja prve Raičkovićeve zbirke ("Detinjstva") i pre samog čitanja sugeriše bogatstvo pesnikovih uspomena na jedno vreme, poetsko stasavanje, na događaje i sve ono što je uslovilo nastanak moderne poetske misli.

Sa jedinom inspiracijom da čitaocima iznese atmosferu, ali i nabroji neke ličnosti o kojima današnja publika "ne zna mnogo ili ne zna nikako", pesnik Raičković kaže da je njegova knjiga na jedan način i priča o prolaznosti... O onima koji su iščileli iz života.

Ovo je jedan deo mog životopisa, jedna njegova tema...

Kažu da je srpska književnost "hronično međuratna književnost". Gde danas sebe svrstavate?

Kad sam ja stasavao, prethodnu književnost znali smo kao "književnost između dva rata". Sa nama je počinjao novi period posleratne književnosti, međutim, sada bi se on ponovo mogao nazvati — taj period od 1945. do 1991. — književnošću između dva rata. I sad mislim da će jednoga dana početi nova književnost, posle ovih poslednjih ratova. Ona će imati u sebi sve njene još žive umetnike, čak i ostvarene pisce, pesnike, ali mislim da nju moraju da povedu neke nove generacije.

Pripadate generaciji koja je, posle dva-tri kazana stiha Rada Drainca, znala da ode do Drainčevog groba... "Zaražen poezijom", često kažete za sebe iz tih dana... Šta je sa današnjim pesnicima?

Svako ko u sebi nosi poeziju, ko je homo poetikus — taj zna da sve zavisi od njega. Koliko će tu svoju unutrašnjost da ostvari, zavisi od samog pesnika. Okruženje i događaji su sekundarne, efemerne stvari. A pesnik mora iz sebe da izuče poeziju tako da ona što manje miriše na papir, na lektiru... Sastavni je deo talenta — izvući iz sebe maksimum, odnosno biti svoj. Danas ima dosta uniformisanosti, često dok čitate pesmu ne prepoznajete pesnika. A kad se po jednoj pesmi njen autor prepoznaje i bez potpisa — to je onda ličnost.

Kako danas osećate "Kamenu uspavanku", Vaše pesničko "ime i prezime"?

Volim je. Ima u toj knjizi pesama koje su nastajale u rasponu od 50 godina. Paralelno sa svim drugim tokovima svoje poezije, pisao sam sonete jer oduvek sam mislio da je sonet sasvim dovoljna mera da se iscrpi jedno osećanje. Volim tu sažetost, ali odavno ne pišem sonete... "Kamena uspavanka" je ipak knjiga jedinstvenoga načina, izraza, poleta... Ona nosi veru: u poeziju, ne u život.

Da li pišete, gospodine Raičkoviću?

Onog ko je pisac ne treba to nikada pitati. Jer, piše se do poslednjeg daha...



U ANDRIĆEVOJ BAŠTI

Sticajem okolnosti, boravili smo u istom gradu, Herceg Novom, često sam bio u društvu Iva Andrića. Bio je vrlo otvoren, iskren, opušten... U toj Andrićevoj lepoj terasi — bašti koju je i on pomalo obrađivao, seckao ruže, vezivao... pod jednom narandžom, kada se i on lakše opuštao, u tom ambijentu sam bio sa njim, pričali bismo, pričali... Ono šta je i kako je pričao — o tome šta je bilo, šta je sada ili šta će biti — ostalo je za mene nešto najdragocenije što sam dobio od nekoga koga sam poznavao...


AHMATOVA, TIN I CRNJANSKI

Zašto nikada "niste hteli" da upoznate Anu Ahmatovu ili Tina Ujevića?

Tina Ujevića sam mnogo voleo, znao sam mnoge njegove stihove... Ali, odbio sam da ga upoznam da se slučajno ne bi desilo da se razočaram u moju tako veliku poetsku ljubav. Tako se dogodilo i u Moskvi sa Ahmatovom. Rekli su mi da je ostarela, bolesna i jako gojazna... A ja sam Anu Ahmatovu pamtio s Modiljanijevog portreta, onako vitku i mladalačku... Nisam želeo da je vidim tako gojaznu i bolesnu jer bih sav život imao tu sliku pred očima kad god bih se dotakao neke njene pesme... To je strah od razočarenja za neke od velikih mojih ljubavi... Miloša Crnjanskog sam zamišljao po njegovom "Stražilovu": "Lutam još vitak sa osmehom mutnim..." Kasnije, kad sam ga upoznao, video sam da je bio potpuna suprotnost onome kako sam ga zamišljao.


Dejana Vuković | 10.05.2000. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #37 poslato: Decembar 26, 2010, 09:52:13 pm »

*
UMRO PESNIK STEVAN RAIČKOVIĆ


SLOBODAN RAKITIĆ: POEZIJA — DO POSLEDNJEG DAHA

Za šest decenija apsolutne posvećenosti poeziji, Stevan Raičković je ostao tvrdokorno svoj, asketski predan i veran svom izvornom lirskom nadahnuću

U traganju za smislom lirskog govora i savršenstvom pesničkog oblika Stevan Raičković (rođen 5. jula 1928. godine, u Neresnici, u istočnoj Srbiji, umro na Đurđevdan, 6. maja 2007, na Institutu za plućne bolesti u Beogradu) je ispoljio izuzetno stvaralačko majstorstvo. Njegove pesničke knjige "Kamena uspavanka" (soneti), "Stihovi" (distisi), "Prolazi rekom lađa" (katreni), "Slučajni memoari" (poema, slobodni stihovi), "Zapisi o crnom Vladimiru" (poema, vezani stih i proza), "Panonske ptice" (slobodni stihovi), "Točak za mučenje (poeme, vezani stih) istovetnim ili, pak, srodnim izražajnim sredstvima, ali drugačijim oblicima, obelodanjuju ritam, melodiju i govor zajedničkog lirskog jezgra.

Nisu ovde, naravno, pomenute sve Raičkovićeve pesničke knjige, već samo one koje, gotovo paradigmatski, predstavljaju pojedine karakteristične faze u njegovom pesničkom stvaralaštvu. Iz istog su lirskog jezgra i njegova proza, bajke, memoarska kazivanja, pesme i priče za decu, eseji o poeziji i pesnicima, kao i prepevi značajnih evropskih pesnika (Šekspir, Petrarka, Pasternak, Blok, Mandeljštam, Cvetajeva, Ahmatova, Zabolocki). Jedinstvena je u tom smislu njegova antologija "Slovenske rime" u kojoj su se na okupu našli, po jedan predstavnik, najznačajniji moderni slovenski pesnici. U njegovom prevodu i izboru.

Raičković je uvek dosledan svom izvornom pesničkom opredeljenju. Istovremeno je u svakoj novoj knjizi isti i nov. Ma koliko njegovo stvaralaštvo bilo razgranato, to je pevanje iz istog unutrašnjeg jezgra. Rezultat te njegove, gotovo asketske, doslednosti jeste estetska, etička, idejna i misaona celovitost njegovog književnog stvaralaštva.

Raičković je razbio već ustaljene zablude književne kritike da je vezani i rimovani stih arhaičan i prevaziđen, a tzv. slobodni stih nov i moderan. Ništa pogrešnije od takvog shvatanja. Poput Disa, Dučića, Rakića i Pandurovića, Raičković je upravo u vezanom i rimovanom stihu ostvario moderan pesnički govor. Njegova "Kamena uspavanka", ispisana u sonetnom obliku, spada u najznačajnije pesničke knjige u drugoj polovini 20. veka, bez premca ne samo u srpskoj nego u čitavoj evropskoj modernoj poeziji. Uz "Koru" Vaska Pope i "87 pesama" Miodraga Pavlovića ona čini trougaoni temelj modernog srpskog pesništva. U "Kamenoj uspavanci" Raičković je ostvario sintezu tradicionalnog i modernog pevanja i mišljenja, a srpsko pesništvo dobilo je jedan od svojih blistavih vrhova. Klasično-moderni Raičković otvorio je put onoj dragocenoj struji srpskog pesništva koja se označava neosimbolističkom, a čiji je najizrazitiji predstavnik Branko Miljković.

Za šest decenija apsolutne posvećenosti poeziji, Stevan Raičković je ostao tvrdokorno svoj, asketski predan i veran svom izvornom lirskom nadahnuću, od prvih stihova objavljenih 1945. godine do najnovijih pesama u poslednjoj zbirci "Fascikla 1999/2000", objavljenoj 2004. godine u redovnom kolu Srpske književne zadruge. Stvarnost koliko i prividi. Obraćajući se, gotovo sa dubokom pobožnošću, suncu, zemlji, vodi, travkama i drvetima, mravima i lišću, Raičković je stvorio poeziju koja je njegova najdublja religija. Njegov mit. Njegova metafizika. On je sav u svojoj poeziji, i kad želi da se skrije i kad želi da se do poslednjeg daha iskaže.

Stevan Raičković je uspeo da klasičnim lirskim sredstvima i tradicionalnim oblicima pevanja ostvari poeziju modernog stvaralačkog koncepta i savremenog lirskog senzibiliteta. U tom smislu njegova poezija, u svim njenim razuđenim rukavcima, predstavlja jedan od najblistavijih trijumfa lirskog principa i lirskog osećanja sveta i života. Ona je savremena i svevremena u isti mah, u istom stvaralačkom činu, a to mogu samo veliki pesnici.


MORALNA DOSLEDNOST I ČVRSTINA

Jednom je u Brankovini, govoreći o Desanki Maksimović, Raičković iskazao osobenu pohvalu njenim stihovima: da oni zbog svoje prepoznatljivosti i moralnih stavova i ne moraju biti potpisani. Odmah se vidi čiji su. Isto bi se moglo reći i za Raičkovića, jer je izgradio tako samosvojnu liriku da je lako prepoznatljiva ne samo po stilu, temama, motivima i zvuku nego i po moralnoj doslednosti i čvrstini. Takođe se odmah vidi čija je.


SAVRŠENI LIRSKI IZRAZ

Raičković poseduje jednu retku sposobnost: da o jednostavnim stvarima i događajima govori lirski složeno, kao što, s druge strane, najsloženijim idejama i teškim sadržajima uspeva da obezbedi jednostavan, ali savršen lirski izraz. Tu sposobnost da neobično učini običnim, a obično neobičnim, imaju zaista samo veliki liričari. Njegova poezija uvek sadrži dva vremena: sadašnjost, koju nastoji da zaustavi — kao fotografski snimak — i budućnost iz koje kritički i melanholično posmatra sebe i (svoj) život u njoj. Taj vremenski jaz pesnik premošćuje lako, lirskom melodijom. Pevajući o dva vremena, sadašnjosti i budućnosti, on ih ne udaljava već, naprotiv, približava. U sadašnjosti vidi budućnost, a u budućnosti sadašnjost. Time je u svojoj lirici ostvario svojevrsni vremenski i misaoni kontrapunkt.


Slobodan Rakitić | 08.05.2007.
Deo teksta preuzet sa: Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #38 poslato: Decembar 26, 2010, 09:52:44 pm »

*

VISOKI STEVAN SRPSKE LIRIKE

Na vest o smrti velikog srpskog pesnika Stevana Raičkovića (1928—2007): Sve sve što je Raičković napisao, počev od onih mladalačkih stihova iz zidnih novina smederevske gimnazije, 1944. godine, veliko je i dragoceno za srpsku književnost. Svoje poslednje trenutke proveo u društvu prijatelja književnika

Svoje poslednje trenutke na ovom svetu Stevan Raičković je proveo u društvu prijatelja književnika, koji su mu od kada mu je preminula supruga Bojana bili — porodica. Razgovaralo se najviše o veličini i smislu poezije. Matija Bećković i Miroslav Maksimović Maks priredili su u subotu, kraj pesnikove bolesničke postelje na Pulmološkom institutu, na klimavom stočiću, zajednički ručak. Stočić je bio toliko nesiguran da ga je Maks sve vreme pridržavao.

— To je ponižavajuće za pesnika — našalio se Steva, preuzimajući od Maksimovića ulogu "držača" stočića.

Došao mu je i Slobodan Rakitić. Sa Danilom Nikolićem je u nedelju popušio poslednju cigaretu. Neizbežnu cigaretu od koje se nije odvajao i koja mu je, na kraju, uzela i ono malo pluća kojima je još disao. Umro je u nedelju veče.

"Sve sam upoznao, sve sam video, sve sam doživeo, samo čekam da dođe smrt, moja verna drugarica koja me nikad ostaviti neće", rekao je prijateljima pre dvadesetak dana. "Zdravstvuj, o Smrti, moja verenice", što bi rekao Tin Ujević. Smrt je, eto, došla i po ovog viteza — od soneta.

Otišao je veliki vitez srpske poezije. Poslednji Visoki Stevan u srpskoj lirici.

Poslednje što je objavio, kod Srpske književne zadruge, naslovio je "Fascikla". U nju je skupio razne svoje pesničke ostatke. Ali, i Stevini "ostaci" bili su prava gozba stihova. Tako je to uvek bilo kad je Steva objavljivao knjigu.

Jedan deo "Fascikle", za koju je dobio Nagradu "Meša Selimović", naslovio je "Torzo umetnika u starosti". Zato, što umetnik u starosti, smatrao je, jeste samo torzo. "Jer osnov poezije je ono što se ima u mladosti... energija i vera u sebe i svet. Kasnije dođe iskustvo, a ono vuče nazad... S njim se gubi energija i vera, tako potrebne za pisanje", rekao je, baš za "Novosti", u poslednjem intervjuu, na koji je pristao samo zbog pomenute nagrade.

Steva nije davao intrvjue. Zapravo, kad bi ga novinari saleteli, potezao je, kao poslednju odbranu, svoju čuvenu knjigu "Jedan mogući život", u kojoj je, kako je govorio, napisao sve o svim strarima koje zanimaju novinare. Svi odgovori na sva moguća novinarska pitanja, a ona se često ponavljaju do iznemoglosti, tu su se nalazili. Rekao je, tada, ipak, i ponešto što u "Jednom mogućem životu" nije mogao da predvidi. Između ostalog da među svojim čuvenim "papirima" ima verovatno još neku "fasciklu". "U glavi ja svašta pišem, ali nemam nekadašnju koncentraciju... Nemam više veru ni u sebe, ni u svet oko sebe. Tako je to kod umetnika u starosti". Ponadajmo se da ćemo od Steve posmrtno dobiti bar još jedan pesnički dar. Jer sve sve što je on napisao, počev od onih mladalačkih stihova koji su svetlo dana ugledali u zidnim novinama smederevske gimnazije 1944. godine, preko "Detinjstava", "Balade o predvečerju", "Kasnog leta", "Tise", "Varki", "Zapisa", "Slučajni memoari", "Točak za mučenje", "Panonske ptice", "Monologa na Topoli", "Kamene uspavanke", "Sveta oko mene", "Stihova iz dnevnika"... pa do pomenute "Fascikle", veliko je i dragoceno za srpsku poeziju i književnost. A njegov književni opus čini ukupno sedamnaest zbirki pesama, pet knjiga zapisa i proze, sedam dela za decu, prepevi Šekspira, Petrarke, slovenačkih i posebno ruskih pesnika i devet knjiga esejističkih i memoarskih tekstova.
 
Toliko nam je ostalo od Visokog Stevana srpske književnosti.


V. N. | 07.05. 2007. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #39 poslato: Decembar 26, 2010, 09:53:07 pm »

*
STEVAN RAIČKOVIĆ (1928—2007)


ODLAZAK PESNIČKOG BARDA

Umro je jedan od najvećih srpskih pjesnika, akademik Stevan Raičković, veliki Stevan, pjesnik čije je ime u srpskoj poslijeratnoj poeziji bilo sinonim za intimnog liričara. Za njim tuguje srpski narod ali posebno njegova Neresnica, Senta, Tisa, Subotica, Herceg-Novi i Podgorica, i svi ljubitelji srpske književnosti, posebno poezije.

Njegovi vjerni poštovalaci okupili su se u četvrtak 17 maja u crkvi Svetog Save u Torontu da iskažu poštovanje i ljubav prema njegovom djelu i onome što je stvorio u srpskom pjesništvu. Komemorativni skup počeo je pomenom i opjelom, a nastavio se sjećanjima na pjesnika i njegovo stvaralaštvo.

O Raičkovićevom životnom putu govorio je novinar Slobodan Rundo, a o njegovom djelu Dr. Radomir Baturan i Katarina Kostić.

Stevan Raičković je najznačajniji čisti liričar srpske poezije druge polovine 20-tog vjeka. Neponovljivi pjesnik tišine, rođeni pjesnik, jer je pisao najprirodnije, najjednostavnije, a u isti mah slojevito, simbolično i sgusnuto o univererzalnom i bitnom. Pisao je složenom jednostavnošću.

U našoj srpskoj književnosti, u prošlom vjeku postajao je reprezentativni poetski triumvirat posljeratnog modernizma iz 50-tih godina Stevan Raičković — Vasko Popa, — Miodrag Pavlović. Pjesnik Raičković je učvrstio kontinuitet melaholične, stražilovske melodije kao najizdvojenije i najjasnije u tradiciji našeg modernog postromantičarskog pjesništva. On je pisao onako kako je živio i pjevao kako se oduvjek pjeva i kako će se uvjek pjevati, nezavisno od promjena modela poetskog i diktata. Poput Disa, Dučića, Rakića i Pandurovića, Raičković je upravo u uvezanom i rimovanom stihu ostvario moderan pjesnički govor. Njegova "Kamena uspavanka", ispisana u sonetnom obliku spada u najznajčajnije pjesničke knjige u drugoj polovini 20-tog vjeka, bez premca ne samo u srpskoj nego u čitavoj evropskoj modernoj poeziji. Uz "Koru" Vaska Pope i "87 pesama" Miodraga Pavlovića ona čini trougaoni temelj modernog srpskog pjesništva. U "Kamenoj uspavanci" ovaj pjesnik je ostvario sintezu tradicijalnog i modernog pjevanja i mišljenja. Klasično — modernim, Raičković je otvorio put onoj dragocjenoj struji srpskog pjesništva koja se označava neosimbolističkom, a čiji je najizrazitiji predstavnik Branko Miljković. On je 60 godina bio apsolutno posvećen poeziji, obraćajući se sa dubokom pobožnošću, suncu, zemlji, vodi, travkama, drveću, mravima, i lišću. Stvorio je poeziju koja je njegova najdublja religija, njegov mit, njegova metafizika. Pjesnik Raičković je sav u svojoj poeziji. Stvorio je poeziju modernog stvaralačkog koncepta i savremenog lirskog sensibiliteta. To je poezija triumfa lirskog principa i lirskog osjećanja svijeta i života. Ona je savremena i svevremena u isti mah, a to mogu samo veliki pjesnici. Njegova poezija je lako prepoznatljiva ne samo po stilu, temama, motivima, i zvuku, nego i po moralnoj dosljednosti i čvrstini.

"STANI MALO PESMO/ JESMO LI ŽIVELI, JESMO..." Analizirajući pjesnikovu poeziju Dr. Radomir Baturan ove večeri je istakao da je ovaj pjesnik bio pjesnik ogromne lirske mašte i nadčinjeničke reflekcije: "Misaonost i intuivnost neprestalno su se prepritale u njegovoj metafizičkoj osjećajnosti života i sveta. Samo se sa pesmom i poezijom identifikovao i njima disao i živeo. A pevao je materinskom melodijom klasične, tradicionalne sonete srpske, a uvek nove, čak i moderne. Pored odgovora na Istinu Lepote, odgovorio je i na one tri Dučićeve fatalne istine: Boga, Ljubavi, i Smrti. I zato je Stevan Raičković postao i ostao Veliki Pesnik. Saglasile su se u njegovoj poeziji ekstaza i emfaza pesmotvorca: metafizička osjećajnost, poetika "Sna u Kamenu", iliti "Kamene Uspavanke", etika krsta, istorijska odgovornost za svoj narod i njegov jezik sa formom soneta, pojavom visokog stasa i ponornog, muževnog glasa.

Ovaj lirski apostol samoće izvorno i večno svojoj brojnoj pesničkoj publici koju je izgradio još za života. Uspeo je to pesničkom iskrenošću, i retkim osjećajem za nijansu, a ne pomodarstvom ili bilo kojom tendencijom, a pogotovo ne onom uz vlast "Stani malo pesmo", za života je često opominjao pesnik koga iz milošte zovemo Steva, a iz ponosa Visoki Stevan Raičković, veliki pesnik jezika srpskog i pisma ćiriličkog…".

Poetesa Katarina Kostić evocirala je uspomene na svoja druženja sa velikim pjesničkim bardom u Torontu, Pitsburgu i Beogradu. Kako je istakla naš pjesnički brat je tri puta posjetio Toronto u organizacije tada veoma aktivne Srpske Nacionalne Akademije i Udruženja Književnih Stvaralaca "Desanka Maksimović". To su bila nezaboravna druženja sa jednim velikim čovjekom, odmerenim, ćutljivim, ali veoma markantnim. Posebno je ispričala druženje na čuvenom brodu Jadran koji se i danas nalazi u Torontskoj luci.

Njenim kazivanjima su se predružili, i gospodin Vitomir Stagnjajić, gospođa Aleksandra Saša-Dodić i Prota Vasilije Tomić, kao nekadašnji domaćini velikog pjesnika u Torontu. Oni su oživjeli uspomene na zajednička druženja u Srpskoj Nacionalnoj Akademiji, i crkvenim salama gdje su se održavale veoma uspjele pjesnikove književne večeri. Istakli su, pjesnikovu radost i radost torontskih Srba prilikom njegova tri boravka u Torontu.

Prota Vasilije Tomić, kazivao je o vremenu kada je pjesnika zadesila velika porodična tragedija — smrt supruge Bojane.

— Steva je u moj život ušao u vrjeme smrti njegove supruge. Taj gubitak duboko ga je uzdrmao i potresao i od tada je počeo da živi za crkvu i svoj narod. U to vrjeme pomogao mu je da se bori sa duševnim bolom tada mladi jeromonah Amfilohije Radović. Posljednji put smo se vidjeli predprošle godine na Sajmu knjiga u Beogradu. Vidjeo me je i pozvao da sjedim do njega na promociji njegove knjige. Stevan Raičković, to mogu da kažem, je bio duboko vjerujući čovjek, rekao je Prota Vasilije.

Veliki poeta Stevan Raičković rođen je 1928 godine u Neresnici kod Kičeva u istočnoj Srbiji, u učiteljskoj porodici. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu, i Subotici, gdje je i maturirao. Studirao je na filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da obavljuje pjesme u "Knji-ževnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i "Politici". Od 1945 do 1959 godine bio je saradnik Literalne redakcije Radio Beograda, koja je u to vrjeme okupila književnike čija su imena obilježila našu srpsku literaturu. Do 1980 bio je urednik u izdavačkoj kući "Prosveta". Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umjetnosti izabran je 1981 godine.

U dugoj i bogatoj pjesničkoj karijeri objavio je više od 20 zbirki pjesama, sedam knjiga za djecu i nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku "Djetinjstvo" objavio je 1950 godine. Njegove najpoznatije knjige su "Kamena uspavanka", "Stihovi", "Prolazi rekom lađa", "Slučajni memoari", "Panonske ptice", "Zapisi o crnom Vladimiru"...

Zahvaljujući ovom pjesniku naša čitalačka publika je dobila i nove prevode ruskih pjesnika, među kojima Marine Cvetaveje, Ane Ahmatove, Borisa Pasternaka, i Josifa Brodskog. U prepjevu "Sedam ruskih pesnika" i antologiji "Slovenske rime" predstavio je i moderne ruske pjesnike, ali je ljubiteljima poezije podario i prevod Šekspirovih soneta i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke. Njegova poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, mađarskom, bugarskom, slovačkom, rusinskom, albanskom, slovenačkom, i makedonskom jeziku.

Dobitnik je najznajčajnih pjesničkih nagrada, Zmajeve, Zmajevih dječijih igara "Neven", Njegoševe, Dučićeve, "Branko Miljković", "Ljubiša Jocić", "Goranov Vjenac", nagrade za prevodilaštvo "Miloš N. Đurić", kao i društvena priznanja, Sedmojulsku nagradu i Oktobarsku nagradu Beograda.

Stevan Raičković je svojim djelom već odavno ušao u Panteon srpske poezije i u kolektivnu književnu memoriju, trajno prisutan u sluhu i zvuku srpskog jezika.


Slobodan Rundo | maj 2007. | Novine Toronto
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: