Stevan Raičković (1928—2007)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2 3   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan Raičković (1928—2007)  (Pročitano 113370 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #40 poslato: Decembar 26, 2010, 09:53:45 pm »

*

ODLAZAK U TIŠINU — STEVAN RAIČKOVIĆ (1928—2007)


Ne znam, niti sam primetio da iko zna, šta bi u stvari mogao biti sami prauzrok pevanja (ili uopšte čežnja da se čovek izrazi), ali mi se ovoga trenutka čini da bi u svemu tome morao biti sadržan baš i taj — da se poslužim jednim poznatim izrazom — vapaj za 'izgubljenim rajem'" — rekao mi je, pre dvadesetak godina, u jednom od retkih svojih intervjua, pesnik Stevan Raičković, već u ono doba prepoznat i potvrđen kao najznačajniji čisti liričar srpske poezije druge polovine 20. veka. Sada, kada je neponovljivi pesnik tišine zauvek zamakao u tišinu, njegove reči o pisanju koje ima biti, i jeste, vapaj za izgubljenim rajem, dobijaju još jedan, dublji, gotovo onostrani smisaoni prizvuk. Poezija se, naime, u Raičkovićevom viđenju i, posebno, u njegovom načinu pisanja stihova, ukazuje kao jedini mogući oblik trajne metafizičke slutnje, koja će se ispuniti tamo, sa druge strane, u času kada i ako izgubljeni raj bude ponovo stečen.

A od svih svojih silnih uloga koje ima u svetu, počev od onih prozirnih, samorazumljivih i manje-više konvencionalnih, do onih zagonetnih (poput apostrofiranog vapaja) ili, pak, krajnje nerazaznatljivih, poezija možda postoji i zato da bi ukazala na trajni nesporazum u čovekovom biću, na onaj duboki nesklad, na onaj očaj neusaglašenosti što se u nama uvek javi pred licem sveta. Ali, u isti mah, poezija može biti, i u Raičkovićevom slučaju upravo tako jeste, način prevazilaženja čovekovog egzistencijalnog nesporazuma, oblik saglasja među razmimoilazećim, oprečnim silama, uspostavljanje dubinske ravnoteže. Dobro je ovu naizgled prilično apstraktnu, a zapravo vrlo, vrlo konkretnu spekulaciju oprimeriti nekom pesmom, u kojoj se ište sklad, traži izlaz, nudi rešenje, iznalazi razlog zbog čega se piše.

Stevan Raičković je u jednom delu svog harmonski i intonativno gotovo do savršenstva orkestriranog opusa srazmerno često pevao uzrok i posledicu svog bavljenja poezijom, vodeći dijalog sa pesmom kao posebnom, jezički osamostaljenom pojavom u kojoj se pomalja, iskazuje i stapa odnos preoset ljivog subjekta i ravnodušnog sveta. Evo jedne, od pet distiha, antologijske, bez naslova, iz knjige "Stihovi": "Ja ne pišem ovo za tebe i njega/ Već za onog što će doći posle svega.// I u nekoj sobi (pored hladne peći)/ Šta će posle ovih reči baš on reći.// On, što možda samo jednu miso ima,/ Da je sam i baš tad nepotreban svima.// Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati/ Bdio jedne davne noći, nepoznati.// Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga/ Promašeno pola i života moga." Za Raičkovića pisanje pesama nije nikakav voljni izbor, nego je ta začudna rabota (naizgled sve začudnija i sve zaludnija u sve ubrzanijem i sve pragmatičnijem svetu), zapravo neka vrsta više, sudbinske neminovnosti. Ako se za ijednog srpskog pesnika novijeg doba može reći da je "rođeni" pesnik (mada su svi veliki pesnici najpre to: "rođeni"), da je pisao nekako najprirodnije, najjednostavnije, a u isti mah slojevito, simbolično i zgusnuto o univerzalnom i bitnom (Nikola Milošević imenovao je taj lirski paradoks prikladno nađenom oksimoronskom sintagmom "složena jednostavnost"), onda se to najpre, i sa najviše argumenata, može reći baš za Stevana Raičkovića. Već je odavno u našem razumevanju promena srpske poezije dogođenih u minulom stoleću stabilizovana književnoistorijska činjenica da je u reprezentativnom poetskom trijumviratu drugog, posleratnog modernizma iz 50-ih godina (Raičković, Popa, Pavlović), Raičkovićev intimizam, u ključu vajkadašnje, drevne lirike i elementarnog pevanja o elementima (trava, reka, nebo, noć, ptica) učvrstio kontinuitet melanholične, stražilovske melodije kao možda najizdvojenije i najjasnije u tradiciji našeg modernog (postromantičarskog) pesništva.

Da ostanem pri pojmovima nesporazuma i saglasja, sada iz ugla prijema stihova pomenutih pesnika. Dok su drugi korifeji obnovljenog modernizma (može se reći: "reformatori") morali da prođu kroz purgatorijum kritičkog osporavanja, jer je njihov postupak podrazumevao postupke disonantnosti u odnosu na zatečeni horizont očekivanja, a odnos prema tradiciji ra čunao sa drugim, manje "čujnim" izvorima (klasicizam, mitopeja, nadrealizam) Raičković je (može se reći: "nastavljač"), svojom lirskom doslednošću i nepodložnošću tada objavljenim novim poetikama, u stvari ukazao na postojanje srećnih, životvornih saglasja unutar jezičkog univerzuma novije srpske poezije. On je pevao onako kako se oduvek peva, i kako će se uvek pevati, iz "nulte" pozicije, nezavisno od promena modela poetskog govora i diktata pojedinih, istorijski obnovljivih "izama". U središtu njegove poezije nije ni istorija, ni kultura, ni filozofija, ni religija, već usamljeni melanholik koji stoji naspram sveta i posmatra kako niče trava, pada noć i kako rekom promiče lađa.

Slično je i razmišljao o književnosti, i tu tražeći saglasja, ostavljajući za sobom stranice i stranice prevoda, portreta svojih saputnika, poetskih priča, dnevnika i refleksija, razumevajući da se sve to sliva u jedinstvenu priču o važnosti poezije za čovekov život. Pesniku Miroslavu Maksimoviću, u ponečem njegovom nastavljaču, poverio se, pomalo rezignirano, na pragu starosti, u prvoj verziji knjige ispovedno-memoarske proze "Jedan mogući život", od koje je docnije sačinio autobiografski roman: "Osećam kako se od pesnika koji je samo pisao stihove sve više pretvaram u pripovedača koji usmeno govori o svojim stihovima. Na neki način ispada kao da sam se u svojoj mladosti i bavio poezijom samo zato da bih u poznijim godinama imao o čemu da pričam." Ali je i Raičkovićeva "kasna berba", zbirka stihova i poetskih zapisa nastalih u vreme bombardovanja 1999, a objavljena koju godinu kasnije pod naslovom "Fascikla", bila nedvosmislena potvrda i sugestivan znak njegove lirske ingenioznosti. Raičkovićev odlazak u beskraj u stvari je ulazak u Panteon srpske poezije u koji pristup zaslužuju samo retki, oni što su postali deo kolektivne književne memorije, trajno prisutni u opštem sluhu i zvuku jednog jezika.

Prvi put sam ga video početkom 80-ih, na nekoj književnoj večeri, da bih ga ubrzo i upoznao. Bio je malorek, ćutljiv, uvek nekako odmaknut, izdvojen, markantan, često tmuran, već svojom fizičkom pojavom gotov pesnik. Jednom smo zajedno otišli u Krčedin, do njegove ribarske kućice u kojoj pre toga nije boravio godinama. Otključao je zarđalu bravu, izneo stolicu, seo licem prema suncu, nekoliko koraka od Dunava, i potonuo u misli. Tada sam razumeo da je pisao onako kako je živeo. Za vreme bombardovanja, posle razgovora o njegovoj poeziji u Narodnoj biblioteci, rekao mi je da pišem kad god mi padne na pamet, jer će doći vreme kada toga više neće biti... Poslednji put video sam ga pre dve-tri godine kroz izlog restorana hotela "Slavija". Sedeo je sam za stolom, zamišljen, "sam šiljak s vrha žrtvovan u masi", što bi rekao Tin Ujević. Mahnuo sam mu. Nije me primetio, zagledan u neku svoju unutrašnju tačku.

Tako je i otišao, usamljen, zagledan u daljinu, ostavljajući nam, kao trajno zaveštanje, neke od najlepših stihova ispevanih na ovom jeziku.


Mihajlo Pantić | NIN 11.05.07 | Knjiga Info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #41 poslato: Decembar 26, 2010, 09:54:16 pm »

*




REKLI SU O
STEVANU RAIČKOVIĆU



SLOBODAN RAKITIĆ: OTIŠAO I DEO NAS

NIŠTA istovremeno nije i vremensko i večno, i istorijsko i mitsko, i stvarno i nadstvarno kao poezija. Stvarajući svojevrsni mit o poeziji Stevan Raičković je o najsuštastvenijim temama — o životu, smrti, ljubavi, prirodi — iskazao i neke od najvećih istina sveta. Na delotvoran i rekao bih srećan način objedinivši tradicionalno i moderno, stvorio je poeziju koja poseduje svojstva "moderne klasike". Sve je kod Raičkovića u antinomijama, svet je i imanentan i transdendentalan, kao i poezija, koja je u svom biću, u istom stvaralačkom činu, i klasična i moderna, i spiritualna i stvarnosna, i dokumentarna i imaginativna.

Raičković je u svojoj poeziji objedinio melodioznost Miloša Crnjanskog, metafizičnost Dučićevu i lirski realizam Milana Rakića.

Raičković nije stvorio samo svojevrsni mit o poeziji već i mit o pesniku. Čitav svoj život, posvećen poeziji, sažet u lirskom Ja, zaogrnuo je plaštom svoje lirike, kao monah sebe svojom odeždom. A život pesnikovog srca, kako je sam napisao u jednoj autobiografskoj belešci, nahodi se u njegovim pesničkim knjigama. Srpska poezija nema pesnika koji je u isti mah bio toliko ličan i toliko univerzalan kao Raičković i čije lirsko Ja, koje dominira u svakoj pesmi i gotovo u svakom stihu, ima značenje zamenice Mi.

Za nas, njegove prijatelje, njegovim odlaskom otišao je i deo nas samih.



MIROSLAV MAKSIMOVIĆ: ZVEZDE SE POMERILE

KAD se sruši veliki hrast, zvezde se pomere. Ne znam da li srpski narod može da vidi išta, pa i zvezde na nebu — na kome novosvetski sveci vrgoše prilike — ali je sigurno da su na njegovom nebu zvezde pomerile. Srušio se veliki srpske poezije. Na koga ćemo se sada oslanjati mi, srpski pesnici, kada nam, u nesigurnosti kojom smo okruženi, oslonac zatreba. Ko će biti nesumnjiv dokaz da poezija ima smisla? Ko će biti moralni stub, čvrst pred naletima popularnog nemorala? Ko će biti živi dokaz da kultura nije vašar, nego polje na kome niču neprimetne a suštinske nacionalne vrednosti?

"Njegovom smrću nastaje neizmerna praznina u srpskoj i ne samo srpskoj poeziji. Dok je bio živ, bar smo znali da postoji nešto nesamerljivo na šta se možemo osloniti. Takvih oslonaca je sve manje. Do sada, kad bismo rekli 'pesnik', pomislili bismo na Stevu Raičkovića. Poslednjih godina nije se pojavljivao u javnosti, ali se znalo da je tu i to je bilo dovoljno. Njegov književnoistorijski značaj u srpskoj književnosti već je poprilično utvrđen i još će biti utvrđivan. Ali, nedostatak njegove ličnosti srpska kultura će tek osetiti.

Kada sam preksinoć stigao u bolesnički sobu, već je bio mrtav. A prethodnog dana, u subotu, bio je tako vedrog duha, raspoložen. Bio sam s Matijom Bećkovićem kod njega negde u vreme ručka. Njih dvojica... ma, samo je vrcalo. U jednom trenutku, kad je sa bolesničkog stolića hteo da uzme malo supe, umalo se sve nije prosulo, ali Matija je priskočio i spasao stvar. Uzeh potom da mu pridržim stočić i tanjir. Negodovao je s puno duha, govorio mi je da se ne savijam i ne gazim pesničku čast pridržavajući supu zanemoćalom pesniku. Uveravah ga i ja, naravno kroz šalu, da je u redu i da je i Matija na našoj strani i da će o tome ćutati. Bio je to njegov poslednji ručak. Čast je i pomisliti da sam mu možda, tada, bio od pomoći."



LJUBOMIR SIMOVIĆ: PESNICI NE UMIRU SAMO JEDNOM

MNOGI ljudi, a pogotovo pesnici, ne umiru samo jednom. Mislim da je Steva prvi put umro 1979. kada je umrla njegova Bojana. Vest o Stevinoj smrti stigla mi je kasno preksinoć. I kad god bi potom zazvonio telefon, ponadao sam se da to neko od prijatelja hoće da mi kaže da ta vest nije tačna i da se javlja kako bi je opovrgao. Izgleda da je ovog proleća Smrt bila mnogo gladna i mnogo vredna. Gladnija i vrednija nego ikad. Iz nekog mog okruženja i vidokruga otišlo je mnogo ljudi, od onih koje znaju svi — Darinka Jevrić, Zoran Milić, Srba Mitrović, Nikola Milošević, Slobodan Vitanović, Zvonko Marić, i sada Steva Raičković — do onih koje znaju, i koje žale, samo njihovi najbliži. U ovom trenutku ne mogu da smislim ništa pametnije i ništa utešnije do da ponovim naslove Stevinih knjiga: "Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kamena uspavanka", "Kasno leto", "Stihovi", "Tisa", "Zapisi o Crnom Vladimiru", "Prolazi rekom lađa", "Točak za mučenje", "Varke"... Kada se sve to sabere, biće tu ipak više života nego smrti.


RADOSLAV BRATIĆ: POTONJI IZ PLEJADE

UMRO je verovatno najveći živi srpski pesnik, možda potonji iz plejade velikana. Ne verujem da ima učevnijeg Srbina da ne zna bar jednu Raičkovićevu pesmu napamet. Teško mi je da govorim, odlazio sam kod njega jedno dva puta nedeljno i baš sam se ovih dana spremao da ga vidim. Zapravo, juče. I eto, čujem da se ugušio. Pesnici ustvari i završavaju tako što na kraju nemaju kiseonika.


PETAR PAJIĆ: SVE VEĆI

STEVA Raičković potvrđuje onu istinu da kad je u pitanju pesnik smrti nema. Za generacije koje dolaze on će, poput svojih velikih prethodnika Dučića, Njegoša, Tina, Vojislava Ilića, biti sve veći i sve veći.


MATIJA BEĆKOVIĆ: MOJ SABRAT

ON je bio moj sabrat, rod nerođeni kao i rođeni. I ja se osećam kao oni koji treba da prime, a ne da izjavljuju saučešće. Ali, čini mi se da se to ne odnosi samo na mene, nego da za njim tuguje i korotuje svaki pesnik.

Na našu molbu da nešto kaže o Stevanu Raičkoviću.

Za vreme poslednjeg susreta Matije Bećkovića i Miodraga Maksimovića sa Raičkovićem, Steva im je recitovao neke "komplikovane" stihove.

— Čije je ovo? — pitao je.
— Ne znam — odgovarao je Maks.
— Drainac? — probao je Matija.
— Mogao bi da bude — ohrabrivao ga Steva, ali nije.
— Vasiljev?
— Tako je — profesorski je ocenio Steva.

A na njihovo propitivanje o duvanu koga se nije odricao i zbog koga je dospeo u bolnicu, priznao je da mu nije više do cigareta. Savršena prilika za Matijine doskočice. Rekao je kako je sad pravi trenutak da se Steva uključi u popularnu kampanju protiv pušenja i da napiše tužbalicu "Žal za pušenjem", aludirajući na Stevinu poznatu rečenicu: "Jedva čekam da se probudim da pušim".



DANILO NIKOLIĆ: OPROSTILI SMO SE

Upoznali smo se u klubu mladih pisaca Beogradskog univerziteta, on tada još nije objavio svoju čuvenu "Baladu o predvečerju". Posle smo radili u istoj redakciji Radio Beograda, u istoj sobi, sto do stola, pa onda smo se godinama družili u "Slaviji", gde su se okupljali Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Mladen Markov, Tika Rosić, a povremeno Vasko Popa i Borislav Radović. Na obali Dunava, u Krčedinu, imali smo kuću do kuće. U davno vreme okupljao je Raičković jednu grupu pisaca da bi šetali Knez Mihailovom. U toj grupi su bili Branko Miljković, Žika Lazić, Milovan Danojlić, Voja Carić, i s vremena na vreme Božidar Timotijević, Slavko Vukosavljević i Radomir Konstantinović.

U subotu kasno uveče Steva me je zvao iz bolnice da dođem u nedelju što ranije i ja sam bio kod njega već u 10 sati. Sedeli smo i pokušavali da pričamo sat-dva. I ona predosećanja o kojima se govori i u životu i u literaturi zahvatili su me, kada sam krenuo, jer sam ga ostavio veoma umornog. Opraštali smo se maltene deset minuta. Nikako da odem. Tog istog dana pesnik Miroslav Maksimović je javio da je Steva preminuo. Uzeo sam sve njegove knjige sa posvetom i čitao sam ono što već godinama znam napamet.



DRAGOMIR BRAJKOVIĆ: NEPROLAZNA LEPOTA

UVEK mi je pri pomenu reči pesnik iskrsavala Raičkovićeva pojava, a u sećanju oživljavali njegovi stihovi. Odista, Raičković je bio i ostao, uvek i zauvek samo PESNIK!


LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: ZLATNI PESNIK

DVE velike tuge tugujem ovih dana. Poslednji zlatni bor na Zlatiboru srušio se i, za sad, poslednji zlatni pesnik srušio se takođe. Naravno, spaseni su izdanci zlatnog bora na Zlatiboru. Biće ih još. Kao što će, verujem i nadam se, biti još pesnika koji će se zlatiti poput usamljenika sa Vračara Steve Raičkovića.


JOVAN ZIVLAK: VELIKA PRIČA O UDESIMA

UMRO je jedan veliki pesnik koji je svim svojim svojstvima gradio arhitekturu pesničkog jezika i pesničke kulture u našem malom svetu. Ako se pažljivo čita njegova poezija, može se uvideti da je u pitanju jedna od najvećih priča o udesima modernog čoveka spevana na našem jeziku. Osećam se kao dužnik, jer započeo sam esej o pesništvu i o njegovim pesmama. Završiću ga. Ova smrt mi služi kao opomena.


DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV: DUŠA SVILENE BUBE

ANRI Mišo govorio je da postoje ljudi koji imaju dušu svilene bube. Steva Raičković je bio najtananiji pesnik koga sam poznavao, čovek čija je poezija imala tananost tih svilenih niti. Raičković je za mene predstavljao samo otelotvorenje pesnika. Sa tim suštim hroničarem najosetljivijeg duhovnog sastava srpska poezija se najviše uznela. Raičković je ostavio nekoliko pesama koje su iskoračile iz vremena. "Niti", "Kamena uspavanka", "Čamac u ritu" — to su pesme žive kao kucanje ljudskog srca. One, i mnoge druge, predstavljaju nesamerljivo uporište u srpskoj književnosti. Intimno se gordim time što sam poznavao Stevu Raičkovića. Bio je endemna pojava u epidemijskom svetu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #42 poslato: Decembar 26, 2010, 09:55:29 pm »

*

LAKA MU KAMENA USPAVANKA

U četvrtak na Novom groblju sahranjen pesnik i akademik Stevan Raičković (1928—2007). Od velikog pesnika oprostili su se najbliži — sin Miloš, unuci Adam i Ana, snaha Mivako, njegovi verni prijatelji, pesnici i čitaoci. Opelo držao episkop hvostanski Atanasije (Rakita)

Hram srpske poezije dobio je još jednu karijatidu. Otišao je Stevan Raičković. Jedan iz plejade velikana srpske književnosti, veliki pesnik, princ soneta sahranjen je u četvrtak na Novom groblju. Na poslednji put ispratili su ga najbliži: sin Miloš, unuci Adam i Ana, snaha Mivako, njegovi verni prijatelji, pesnici i čitaoci.

Na okupu su bili najznamenitiji srpski pisci, oni koji će od sada, bez Stevana teško imati sa kim tako predano da razgovaraju o smislu poezije.

Episkop hvostanski Atanasije (Rakita), sveštenici Petar Lukić, starešina Saborne crkve i Miodrag Filipović služili su opelo pred crkvom svetog Nikole na Novom groblju stvaraocu koji je verovao u večni život poezije. A u ime pesničke porodice od "Visokog Stevana naših dana i njegovog Slova ljubve koji je sklopio oči ovog Đurđevdana" oprostio se pesnik i Stevanov prijatelj Matija Bećković.

— Ne tuguje samo Beograd za jednom od najraskošnijih ličnosti koje su u njemu koračale nego i Neresnica i Senta i Tisa i Subotica i Herceg Novi i Podgorica i svuda rasuta, znana i neznana pesnička porodica — rekao je Bećković. — Apriori ponosan, uveren sam da bi Stevan Raičković bio isti onakav kakvim ga znamo i da se bavio nečim drugim i da ga nikad nije ni dodirnula pesnička slava. Jednog davnog leta u Herceg Novom zamalo se udavio. Otplivao je daleko, na pučini su ga iznenadili i zahvatili ogromni talasi, počeo je i da se davi, ali ga je bilo sramota da zove u pomoć. U času dok ovo govorim čini se da se danas nešto slično događa i s njegovim narodom koga je sramota da zapomaže i zove u pomoć.

Dugačka povorka, uz zvuke "Kamene koračnice za večnost", ispratila je pesnika do porodične grobnice, u kojoj će počivati pored supruge Bojane.

Na večni počinak spušten je uz stihove njegove "Kamene uspavanke". Izgovorio ih je glumac Gojko Šantić, a u sebi ih je poput molitve ponavljala povorka koja je pesniku poželela "laku kamenu uspavanku".


KOMEMORACIJA Komemoracija Stevanu Raičkoviću biće održana u petak u podne u Udruženju književnika Srbije. Od velikog pesnika još jednom će se oprostiti Srba Ignjatović, predsednik Udruženja i pisci Danilo Nikolić, Branimir Šćepanović, Rajko Petrov Nogo, Miroslav Maksimović, Slobodan Rakitić...
Njegova poslednja zbirka stihova posthumno će biti objavljena u "Srpskoj književnoj zadruzi".

VRLINA — O pesniku treba da govore pesnici, ali ja pesnike volim i mislim da ih i Bog voli. Pesnici su izaslanici Božji — rekao je vladika Atanasije. — Za života neko uspeva da savlada bure zla i strasti iznutra i da napravi harmoniju, da unese red u ovaj svet, da suzbije zlo i uzgaja vrlinu. Osobito cenimo pojedince koji uspeju da ostvare ovaj Božji zadatak. Stevan je jedan od njih. Neka Bog višestruko nagradi njegovo delo.


D. B. M. | 10.05.2007. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #43 poslato: Decembar 26, 2010, 09:55:58 pm »

*
P O M E N I


RAIČKOVIĆEVI LEKOVITI ZAPISI

U Raičkovićevoj poeziji prevlađuje panteističko poimanje sveta. Naspram savršenstva i celovitosti prirode stoji haotično i nesavršeno društvo, između je čovek, pojedinac, kao demiurg i žrtva istovremeno. Raičković je duboko osećao taj nesklad a svako mesijansko traganje za smislom života odbacivao kao iluziju. Nema vere ni nade, nema spasa ni raja na zemlji, zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama — to je pozicija čovekova. Šta god mislili filozofi — nebo je prazno, a moralni nalog slabašan duhovni oslonac. Otuda ona neisceliva seta i melanholija koja senči Raičkovićeve stihove.

Premda je smisao života nedokučiv, ostaje, ipak, neutoljiva čovekova potreba da svoj život osmisli. Razum mu je dat da odgoneta tajne, a jezik da to razumevanje izrazi. Raičković je uveren da je moć uma pred tajnom univerzuma zanemarljiva, a da je jezik svemoćan. Jezik uobličava pojmljivo i nepojmljivo, vidljivo i nevidljivo, naše iskustvo i naše snove. Pesnički jezik je paukova mreža kojom pesnik premošćuje prazninu i nadgrađuje nemoć saznanja. Stoga je opsesivna, a moglo bi se reći i jedina, Raičkovićeva tema smislenost pesničkog stvaranja i sam stvaralački čin. Česte evokacije, ispovesti i autobiografski detalji više su scenografski elementi, scenski efekti koji ilustruju i produbljuju magistralnu temu.

Raičković ne priziva nikakav apsolut. On je romantični realist pomalo narcistički zagledan u varljivu sliku sveta koju je sam stvorio. Samo ta imaginativna umetnička tvorevina u kojoj su čulni utisci, empirijski uvidi i opiljci stvarnosti prerađeni u pesnikovom jezičkom generatoru, svojom lepotom uspešno odoleva trošnosti sveta. Poezija i svekolika umetnost i nije ništa drugo do izraz čovekove žudnje da iza sebe u večnosti ostavi trag.

Sudeći po neumornom ispitivanju pesničke forme, nepresušnom "dijalogu sa pesmom" i poetizovanju poetike, njenom lirskom ispovedanju, moglo bi se reći da je Raičković težio čistoj, apsolutnoj poeziji. Na tu mogućnost dostizanja savršenstva na estetičkom planu, prvi je ukazao Paskal govoreći o "savršenstvu putem rasporeda reči" ili "o stvaranju lepote razmakom, ritmom i akcentom". Potom je poziciju pisca kao "apsolutnog" stvaraoca na znamenit način opisao Flober koji je, posmatrajući stubove Akropolja, naslutio "koliko bi se neprolazne lepote moglo postići rasporedom rečenica, reči, samoglasnika". Raičković je prilično udaljen od ovakvih poetičkih uverenja, ali ko pažljivije pogleda njegov "raspored reči" i oslušne produženi eho njegovih samoglasnika, uveriće se da taj glas i taj ton do nas dopiru iz nekakva pesnikova unutarnjeg bezdana i da bi on tražio oduška u pesmi ili molitvi i bez ikakvog spoljnog podsticaja. Taj duboki jezički izvor ozvučen je jadima svog vremena i okruženja, ali ne bi presahnuo ni u pustinji.

Raičković nije "čist" pesnik po zanatu, njegova poezija natrunjena je životom, ali on je apsolutni pesnik po razumevanju sveta i shvatanju stvaralačkog čina. Postoji život izvan pesme, ali izvan pesme, izvan umetničke vizije, nema duševne harmonije, ni smisla, ni punoće bića.

Jedino u šta je Raičković verovao jeste terapeutska moć poezije. Tu moć on i praktično iskušava u Zapisima o crnom Vladimiru. "Kad ne pomaže ništa, ni bog, ni lek" , ostaje samo pesma da pesniku "živom ili mrtvom produži vek". Opojni lek reči on doslovno spravlja na molbu svog "lirskog junaka" . Prvi put je od pesnika neko zatražio da radi ono što uistinu zna. A tražio je neko ko zna da njegovoj boljci nema drugog leka ili nema leka uopšte.

I pesnik boluje od neizlečive bolesti, mada se ona drukčije zove. Njegova je bolest "izgleda, ipak tuga". Neizlečiva, kao i bolest njegovog crnog Vladimira. Izvesna podudarnost realnosti i njene pesničke projekcije podvučena je pesnikovim komentarom koji je strukturni deo povesti o Vladimiru Puriću, Ciganinu iz sela Sopota na Kosmaju. Nije reč o preklapanju sudbina nego o prepoznavanju, o personifikaciji lirskog subjekta sa kojim pesnik ima čvrstu unutarnju vezu. Bolest je kopča za identifikaciju onog ko peva sa onim o kome peva.

Ne bira pesnik slučajno Ciganina iz Sopota da bi se pozabavio uporedo njegovom i svojom bolešću. Tamnoj slici sveta odgovara crn junak sa socijalne margine.

Raičković se trudi da svoje Zapise o crnom Vladimiru uistini, da pesničku nadgradnju nasloni na čvrstu, realnu osnovu. Dodaje prozne komentare, fusnotu "Umesto fusnote" , i epilog "Bez epiloga" , kao svojevrsne didaskalije koje poput rama uokviruju deset stihovnih celina sa "Fragmentima" i "Varijacijama". Tako Zapisi... — poema, pesnička novela, traktat, šta li je — zadobijaju posebnu formu koja priziva u sećanje dugu tradiciju, srećnija vremena kad su i romani, pa i matematičke teoreme pisani u stihovima. Čitalac bez ikakva vantekstualnog dosluha sa autorom mogao bi poverovati da se pesnik poslužio malim lukavstvom kako bi nas doveo u borhesovsku zabludu i svog fiktivnog junaka situirao u realan povesni, geografski i društveni milje, da bi njegovi stihovi bili uverljiviji.

Pesnik od lekovitih reči spravlja pilule za crnog Vladimira stvarajući neku vrstu primenjenih pesama koje naziva Zapisima... Jesu li to zabeleške, zaveštanja ili vradžbine, basme protiv bolesti, "prazne, na hartiji ispisane reči ili formule kojima primitivan svet pripisuje čudotvornu moć"? U starini je "zapis" imao samo ovo drugo, danas već zaboravljeno značenje. U Vukovom Srpskom rječniku, iz 1818, to je talisman, naša amajlija. Možda je pesnik zapisujući svoje lekarije od sete i tuge hteo da nas podseti da je pesma, bilo kao vradžbina i basma, bilo kao molitva i tužbalica, od pamtiveka služila i kao lek.

Napisao je Raičković još nekoliko čarobnih "Zapisa", pogotovo u poznijim godinama, a skoro u svakom tematizuje odnos pesme i pesnika i sa smrću razgovara. Šta je drugo ona "magnetska tišina" u broznanim grudima Branka Miljkovića, koju pesnik "čuje" , ako nije odziv i odgovor na nedokučiva pesnička pitanja? Nije li istu magnetsku ili magijsku tišinu kao odjek molitve slušao i krstonosac koji u obrednom ritualu zastaje pred okultnim drvetom sa urezanim krstom, supstitucijom raspeća? Vernik ima lestvicu i nadu, pesnik monadu pesme i zatajenu neizvesnost.

To je još jedan dubinski sloj značenja zastrt naizgled prozirnim slikama, prozodijom, lirskom toplinom i zavodljivom jednostavnošću Raičkovićeve poezije.

Na ovakvo čitanje Zapisa o... kao Zapisa od... podstiče nas i Vladimirovo uputstvo pesniku da lekovita pesma treba da bude "onako prosta, jednostavna... Kao narodna". Potom biva još konkretniji: "Pa neka bude onako... ko ono kad je umirao Branko Radičević" , misleći, zacelo, na elegiju "Kad mlidija umreti". Očigledno "Ciganin i lutalica, sa lakom, violinskom dušom" zna za magijsku moć pesme; možda u nju ne veruje, ali za trajnijim spomenom, koji bi i posle smrti svedočio o njegovom postojanju, vapi koliko i za lekom. U toj lelujavoj nadi, u tom vapaju, izjednačava se sa pesnikom.

Raičković se pita na koji bi "način" pesma o bolovanju Vladimira Purića mogla ponajbolje da odgovori svojoj nameni, da makar i prividno ublaži "dvostruku bolest" , jer je pesnik "skoro zaboravio na svoju i... otpočeo da boluje(m) njegovu". On delimično usvaja preporuku svog tragičnog junaka i opredeljuje se za elegiju u kojoj ima i epifanijskih elemenata koji smrt relativizuju.

Zbunjuju, ipak, protivrečni pesnički iskazi koji bi mogli potkrepiti i sasvim suprotna mišljenja o svrhovitosti poezije. Pesnik kaže da je i on "u jednoj noći na dohvatu/ Bio nečem — nalik na reč nepoznatu". I dodaje u zagradi: "(Kao da je bilo malo u toj reči/ I nešto od onog sa čime se leči.)". Ali mu se "nije ni u snu sva htela/ Ta reč da pokaže i da bude cela". Zalud je na javi tražio "njen trag u glavi". Tako "izlazi iz pesme u kojoj lek nije". Da li su ovi stihovi potvrda da pesnik ne veruje u lekovitu reč? Čini se da nisu. Ako je u noći, u snu, bio na dohvat reči u kojoj je bilo i "onog sa čime se leči", a na javi, dakle racionalno, nije mogao da nađe "njen trag u glavi", to je znači da lekovita reč ne postoji. Pesnik samo nije uspeo da je nađe. Zašto bi, inače, pisao pesmu, ta nije "zalud radi leka pevo". U poeziji je san istinit koliko i java. Ako veri nisu potrebni dokazi razuma, ni čudima poezije ne trebaju ključevi.

Nekad je pesnik bio vrač i vidar, danas nije. Raičković je to znao, ali je znao i to da poezija ako leči, leči svojom lepotom i magijom, a takav se učinak racionalno ne da proveriti. Ako naš razum ne može da pronikne u tajnu smrti, ne može ni u tajnu ništavila. Kao što Raičković tajnovito nagoveštava da "nema pravih dokaza" o smrti crnog Vladimira tako ni ja nisam baš najsigurniji da me negde gore ne sluša vazda pomalo namrgođeni Stevan i opominje da je bolje čitati njegove pesme nego mucati o njegovim antinomijama kojih ima u izobilju kod svakog velikog pesnika.


Gojko Đogo | Nova zora







Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #44 poslato: Decembar 26, 2010, 09:56:30 pm »

*

ZAPIS O STEVANU I VLADIMIRU


Pisati pesme, šta će ti to Stevane! To je ono što je od tebe očekivao i tražio na smrt oboleli crni Vladimir. Molio te je da pesmu napišeš njemu i njegovoj boljki. Umeo si da izbegavaš obećanja i odgovore, iznuđene razgovore i ljubaznosti, crni Stevane: Ali, ovaj odgovor, ni obećanje, nisi izbegao.

Hteo je Vladimir pesmu za uspomenu! Hamlet je hteo priču. Da se ne zaboravi. Stevan je o Vladimirovoj, ali svojoj bolesti pisao: "Moja bolest je, izgleda, ipak, tuga". Od ove bolesti umrli su Stevan i njegov pobratim Vladimir, mada su za života lečeni od drugih bolesti. I Stevan i Vladimir verovali su da će im pesma pomoći gde ništa drugo ne pomaže, da pesma živome i mrtvome produžava vek.

Pesma i priča biće na mestu na kome neće biti Stevana, Vladimira, Hamleta. Za bolest sa kojom su tri mladića, Stevan, Vladimir i Hamlet živeli, iz koje se "crna misao" pomalja, za dušu rasečenu "tajnom sekirom" kojom su krčili puteve u "tajne svetove", nije lako melema naći, oteti se glasovima i škripi Duha "otškrinute grobnice". Od mene su u životu štošta tražili, tiho se jada Stevan, što nisam umeo, što nisam mogao, znao, ili nisam pristajao da učinim. Niko od mene nije tražio da činim ono što sam jedino umeo: da pišem pesme. Učinio je to crni Vladimir, pa dva drugara ostaše da žive u pesmi koja odoleva snegovima vremena.

Stevan Raičković, ili krugovi nežnosti, trava, zvuka, kamenja. Raičković sluša "najtanje zvuke", čuje kako diše trava. Usred sveta zelenog, grli ga tuga koja se u njegovoj dugi, lagani korak, i pogled "plav od razdaljine" upliće. Kao osamljeno drvo u ranoj (1952), "Pesmi tišine", živeo je i Stevan. Do mene, Stevanovog suseda, odavno je stigla njegova tišina, "osamljena, pusta". Govorili smo malo, ni o čemu. Ni o politici, ni o poeziji. Sve se podrazumevalo. Može li se komšija? — Može, Stevane, može. — Sve je više ovih stepenika! (Bilo ih je, od početka, dakako, svih ovih četrdeset godina, osam, ili deset, videću)! — Baš tako. — Ideš li gore. — Ređe. — Ja ne mogu. — Pitaju za tebe, kažem. — Eh, pozdravi! — I tako, u varijacijama, daleki i bliski, mislili smo istu misao, ali je nismo "prozivali", ni gađali strelama koje su se zabadale u tkivo života. Podrazumevalo se, dosta se toga podrazumevalo među ljudima u čijoj ulici odavno nema starih platana, ni lipa, u Ulici Svetog Save u kojoj i dete zna da "kad lišće žuti, zbog nečeg mirno pada", ili možda leti u nešto što "postoji od nas daleko".

Zabeleška usred Stevanove zbirke pesama "Pesma tišine" iz 1952. godine. Jedva čitljiva, žuta hartija, nešto kao pesma koja se uvlači u mene, u "prostor oko nas što šumi". Davno započetu, tihu priču o tišini koju žita i vetrovi ravnice pričaju, tada nisam stigao, ni umeo da dovršim, ali noćas kao da "ponovo u sebi pevušim neki tih smisao" poezije i života mog komšije Stevana.

Ništa Stevanu više ne treba, ali nama je potrebno ono što je crni Vladimir tražio od svog srodnika, pesnika: da makar posmrtno, u večernjem Dnevniku TRS, jedan tihi glas, usred buke i besa političke arene, kaže Stevanovu pesmu "Hvalu suncu, zemlji, travi", na primer. To je isto, ali neuporedivo lepše od poruke na predizbornom bilbordu: to je zato što život ne ume da čeka! Kazuj ovu "Hvalu" kako bi je kazivao Stevan Raičković "oslonjen o zid života koji se kruni kao pesak". Živ mi vazda i veseo bio komšija! Nikad nije kasno!


HVALA SUNCU, ZEMLJI, TRAVI

Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala, evo, što imam govor.

I gledam kako mili mrav.

Hvala srcu za bol, slavlja
što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
po svetu sen, u meni trag.

I hvala ovoj ludoj glavi
o koju lupa prostor sav.
Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.


Muharem Pervić | 20.05.2007. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #45 poslato: Decembar 26, 2010, 09:57:05 pm »

*
VITEZ OD SONETA — STEVAN RAIČKOVIĆ I & II


KOREN U KAMENU

Malo se zna da porodica Stevana Raičkovića, autora "Kamene uspavanke", vodi poreklo iz kamenite Lješanske nahije.

NAJVEĆI žiri srpske književnosti, u koji su "Večernje novosti" i Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije uvrstili 43 kritičara, dodelio je ove godine nagradu "Meša Selimović" pesniku Stevanu Raičkoviću, za knjigu "Fascikla 1999/2000", objavljenu kod Srpske književne zadruge. Nagrada je prestižna, ali i laureat je veliko priznanje nagradi. Njih dvoje su se u pravoj meri susreli.

Kad bi se pesnik Raičković okitio svim književnim priznanjima koje je do sada dobio, onako kako su se ordenjem kitili nekadašnje vojvode ili generali, na njegovim grudima ne bi bilo više slobodnog mesta.

Niska njegovih nagrada je impozantna: "Neven", Sedmojulska, dve Oktobarske (Beograda i Herceg-Novog), Zmajeva, "Miloš N. Đurić", nagrada Zmajevih dečjih igara, "Branko Miljković", "Ljubiša Jocić", "Goranov vijenac", Njegoševa, Dučićeva, "Desanka Maksimović", Pečat grada pisaca (Herceg Novi), "Rade Drainac", "Zlatni krst knjeza Lazara", "Vasko Popa", "Belovodska rozeta", "Odzivi Filipu Višnjiću", "Laza Kostić", "Dušan Vasiljev", "Žička hrisovulja", Povelja Zadužbine Jakova Ignjatovića, obrenovački "Biblios", Povelja Zmajevih dečjih igara, "Zlatni ključ Smederevske jeseni poezije.

I "Meša Selimović", kao poenta.

A da je Stevan Raičković napisao i neki roman, sigurno ga ne bi mimoišle ni nagrade koje se za poeziju ne dodeljuju.

KRATKE biografije Stevana Raičkovića, štampane na kraju njegovih knjiga ili u enciklopedijama i leksikonima, redovno počinju onom uobičajenom šturom rečenicom koja kaže da je pesnik rođen u Neresnici (Srbija) 1928. Njegovi stihovi kao da se ne slažu sa ovim podatkom; više upućuju da mu je zavičaj negde u vojvođanskoj ravnici, na obali Tise, recimo. Ko bi tek rekao, ako ne zna, da su Stevanovi koreni u nekadašnjoj Lješanskoj nahiji, u selima Gradac i Parci, "među stenovitim utrinama, jamama i uzvišenjima, prošaranim onim najzakržljalijim zelenilom i ponekim mestimičnim i neodmaklim drvetom, grabom i divljim narom... i sa poleglim i oburdanim kućama pokrivenim tankim kamenim pločama... Odozdo kamen i odozgo kamen...", veli pesnik u knjizi "Jedan mogući život", objavljenoj pre desetak godina, u kojoj je odgovarao na pitanja drugog, mlađeg, ali takođe izuzetnog pesnika, Miroslava Maksimovića.

Ti koreni su najstariji, a oni mlađi još su i te kako vidni u Podgorici; da nije ničeg drugog do jedne duge ulice imenom Vasa Raičkovića, Stevanovog strica, advokata, jednog od orgnizatora Trinaestojulskog ustanka.

Dok pomenuta knjiga nije objavljena možda je bilo i bliskih Stevinih prijatelja koji su mislili da je on duboko ukorenjen u Vojvodini, ili rodnoj Neresnici, nedaleko od Kučeva, gde su njegovi roditelji, otac Milan i majka Živana, oboje učitelji, službovali neko vreme.

PORODICA Raičković stara je i ugledna. Stevanov deda, po kome je unuk dobio ime, bio je kapetan Lješanske nahije. Stevan je imao dvanaest stričeva i tetaka! Najstariji stric Krsto bio je poslnik i sekretar Crnogorske skupštine, a stric Petar, prvi gradonačelnik tek oslobođene Podgorice (1944). Drugi stric Jovan, školovan u Italiji, nosio barjak koji je u boju na Carevu Lazu 1712. osvojio jedan mladić iz bratstva Raičković. Stevanova baba Milica rodom je iz znamenite porodice Vrbica.

Raičkovići su se posle škola vraćali u zavičaj, samo je Milan (1897—1972) ostao u Srbiji da bude učitelj. Službovao je najpre u južnoj, pa u istočnoj Srbiji, gde je u jednoj od škola sreo učiteljicu Živanu Obradović, rodom iz Velikog Gradišta.

I po majci pesnik ima znamenite pretke, a prvi je bio, koliko se zna, Obrad Savić, jedan od Gradištanaca koji su bili na zakletvi pred Drugi srpski ustanak, od koga se u ovoj porodici ustalilo prezime Obradović.

Steva je bio najmlađe, treće dete Milana i Živane Najstariji — Momčilo, među njima sestra Svetlana; porodica za uzor.

I da Stevan Raičković nije bio samo vitez od rima i soneta, da je kojim slučajem bio naš Golsvorti, mogao je i te kako da napiše porodičnu sagu — o Raičkovićima, poput "Sage o Forsajtima".

Umesto toga ostaje ovaj zapis:

"Sve je nama, piscima, izgleda, nešto drugo i nepoznato, daleko privlačnije od onoga što nam je najbliže, na samom dohvatu... Za kakvim sam sve motivima i temama — za ovih pet decenija — naslepo koračao i hrlio... a iole celovitiji portret mog oca, osobe koja mi je bila ne samo (srodnički) beskrajno draga nego i (literarno) neiscrpno zanimljiva... ostao je bezmalo nenačet na mojim hartijama..."



KNJIGA — REKA

"Kamena uspavanka", znamenita zbirka soneta, "tekla" je kao reka, od prvih pesama početkom pedesetih do 1991. godine.

SONETNI venac nije napisao, poput Franca Prešerna, ali vlada mišljenje da je sonet nešto što posebno odlikuje Stevana Raičkovića.

On sam s tim se i ne slaže, podsećajući i na činjenicu da u njegovim knjigama ima više pesama u slobodnom stihu nego soneta.

"Ja zaista, bar ovog trenutka, nisam 'u raspoloženju' da svoje dugogodišnje pisanje soneta izdvojim kao nešto 'dominantno' u svemu onome čime sam se do sada bavio... To je ipak više u pasiji onih koji se bave tuđom poezijom: da vagaju i izdvajaju... daju prednosti (I sam sam to činio kada sam stjao pred poezijom drugih pesnika...)", kaže Raičković u "Jednom mogućem životu".

Ali, isto tako, naspram ovog mišljenja, stoji zbirka "Kamena uspavanka" i u njoj istoimeni sonet u kojem su sve pesme ispevane u magičnih četrnaest stihova.

Još zanimljivije je što je ova zbirka svaki put kad bi se pojavila u novom izdanju bivala dopunjena novim sonetima. Tekla je, tako, ravno četiri decenije, kao kakva reka. Njene prve pesme napisane su početkom pedesetih, a poslednja — 1991. godine.

I mada u drugim Raičkovićevim pesničkim knjigama ("Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Točak za mučenje", "Slučajni memoari"...) vladaju sasvim druge pesničke forme, pa i slobodni stih, sonet ipak ostaje posebno obeležje njegove poezije.

PRVI sonet Steva je (u glavi) ispevao "jedne zore, 1951. godine", kada se (mamuran) probudio za kafanskim stolom skadarlijskih "Boema", s glavom među razbacanim cvećem! Zapisao ga je tog popodneva, čim se dokopao hartije i olovke — "tehnike" kojom se, sa dodatkom gume, i dan-danas jedino služi. Taj sonet, naslovljen "Buket", ušao je kasnije u zbirku "Kamena uspavanka".

Ali, i pre toga Raičković je imao prilike da proveri kako se prihvataju njegovi soneti. U "Jednom mogućem životu" seća se kako su četiri njegova soneta objavljena na prvoj strani nadrealističkog časopisa "Svedočanstva". Iako s nadrealistima nije imao nikakve veze, od ovog časopisa je jednog dana dobio poziv da pošalje nekoliko svojih pesama.

"Iz nekog mladalačkog inata... revolta... ili čak cinizma... poslao sam im svoje prve sonete... njih četiri na broju (Pored 'Buketa', bio je među njima i već ispevani sonet 'Kamena uspavanka'...) Zamišljao sam da će za (samozadovoljne) nadrealiste moje pesme, ispevane (baš) u obliku soneta, predstavljati — prst u oko... i da neće znati šta će s njima..."

NA veliko pesnikovo iznenađenje soneti su se pojavili na naslovnoj strani "Svedočanstava"!
"Imao sam osećaj da ona slučajna zora u 'Boemima', u kojoj sam onako spontano i lako sročio svoj prvi sonet... nije... bar tako mi je izgledalo... nije bila baš sasvim slučajna...".

Tako se sonet utemeljio u Raičkovićevoj poeziji, a "Kamena uspavanka" je pre nekoliko godina poslužila četrnaestorici pesnika da iz nje spletu neobičan srpski sonetni venac. Podsticaj za to dao im je Sava Babić, naš poznati hungarolog i prevodilac, pa su Dragan Jovanović Danilov, Nenad Grujičić, Milan Nenadić, Ileana Ursu-Nenadić, Dobrica Erić, Miroslav Maksimović, Tanja Kragujević, Petar Vukov, Marija Šimoković, Milosav Tešić, Blagoje Baković, Zlatko Krasni, Slobodan Zubanović i Rajko Petrov Nogo uzeli po jedan stih "Kamene uspavanke" za početni stih svog soneta. Tako je nastao taj venac, a "Kamena uspavanka" je postala magistralni sonet.


BUKET

Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu sećanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog — ruka skoro sanja

Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu

Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje —
U samom vazduhu kao gust vrt.

Pod očima trava mirno veje.
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.


Novo Tomić | 23/24. februar 2005. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #46 poslato: Decembar 26, 2010, 09:58:09 pm »

*
VITEZ OD SONETA — STEVAN RAIČKOVIĆ III & IV


SLUŽBENIK POEZIJE

Prve stihove Raičković je napisao u četrnaestoj godini, a prvu pesmu objavio na zidnim novinama u Smederevskoj gimnaziji.

DAR za poeziju Stevan Raičković je najverovatnije nasledio od majke, ako se tako nešto uopšte nasleđuje. Živana je pisala stihove... "Povremeno, ali od rane mladosti do duboke starosti", svedoči pesnik, ubeđen da ju je samo njen "život za druge", u porodici i školi, skrenuo s pesničke staze.

"Ne govorim to samo na osnovu podatka da je u svoje đačko doba propevala — kada to mnogi čine — već na osnovu onih mojih opažanja nekih osobina koje sam čitavog života nazirao u njenoj ličnosti... U razgovorima nije bila nametljiva... pritajala se i slušala... ali kada progovori — ne samo da joj je svaka rečenica bila lična i lapidarna, nego, gotovo i svaka reč u rečenici... inverzija... ugao, opažaj i smisao za lakonski izraz u humoru... relativiziranje svega i svakoga... svođenje na jedan vedri i 'kreativni' apsurd."

Drugi dokaz Živaninog pesničkog dara bile su rođendanske čestitke koje mu je upućivala iz Subotice, uvek napisane u stihovima. To su ujedno i jedini stihovi koje je sinu pokazivala.

Druga zanimljivost bila je način na koji je Živana adresirala ove čestitke. "U mojoj adresi, na mestu gde je trebalo da stoji moje zanimanje, nikada nije ispisivala reč 'književnik' ili 'pesnik'... (kao što su to gotovo svi koji su mi se obraćali činili...) nego je oduvek stajala reč 'službenik'..."

STEVAN je istina dugo službovao u "Prosveti". Bio je jedan od njenih izuzetnih urednika, sve do odlaska u penziju 1980. godine. Ali, celog dosadašnjeg života bio je pre svega "službenik poezije".

A u njenu "službu" ušao je vrlo rano. Prve stihove napisao je 1942. godine, kao četrnaestogodišnjak, u kruševačkoj bolnici pod Bagdalom, gde se lečio od trbušnog tifusa. Rat je Raičkovića zatekao u Subotici kao učenika drugog razreda gimnazije, odakle je sa porodicom otišao najpre u Podgoricu, pa u Beograd, zatim u Veliko Gradište, a posle Kruševca i u Smederevo.

TE mladalačke stihove, napisane u desetercu, Raičković nije sačuvao, ali jeste prvu objavljenu pesmu, koja je svetlost dana ugledala na jednim zidnim novinama u Smederevskoj gimnaziji. Raičković se tog trenutka setio u "Jednom mogućem životu", ali i u besedi povodom nagrade "Zlatni ključ", Smederevske jeseni poezije 2002. godine:

"Posle nekog vremena, možda već početkom 1944. godine, doživeo sam svoje 'pesničko krštenje': moja pesma, pod naslovom 'Hristove muke'... prekucana pisaćom mašinom... na jednoj uspravnoj pravougaonoj hartiji i potpisana, u dnu, mojim imenom i prezimenom... bila je zalepljena na sredini jednog od novih brojeva 'Zidnih novina', koje su osvanule u gimnazijskom hodniku... (Ova pesma o pet-šest strofa bila je ispisana u katrenima... jedanaestercu ili dvanaestercu... sa izrazito zvučnim rimama... Dolazio sam pred nju danima... kada nikoga nije bilo u hodniku... Prosto mi se činilo kako moje rime... same od sebe... odjekuju iz zida... po praznom hodniku)".

U Smederevu je Raičković sreo i svog prvog pesničkog uzora. Bio je to Milorad Ilić Prika, mladić nešto stariji od njega. Stevi se činilo da je Ilić već tada na visinama do kojih on nikad neće dospeti, mada se dogodilo suprotno. "...Pre koju godinu sam ga nakratko video u Smederevu... Još uvek se uveliko bavi poezijom... i ja još uvek uveliko verujem u njega...", pisao je Raičković pre desetak godina.


KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.



"ŠKOLA" U PARKU

Kad je posle rata nastavio školovanje u Subotici, Raičković je u početku svakodnevno bežao sa časova i pisao pesme u palićkom parku.

PRAVI "službenik poezije" Stevan Raičković je postao kad se njegova porodica posle rata vratila u Suboticu, a on se upisao u tamošnju gimnaziju. Školovanje se u početku sastojalo od bekstva sa časova, u tišinu Palića! Tu je on "na jednoj klupi... zabačenoj u gotovo divljem zelenilu..." provodio prepodnevne časove, ravnajući se prema suncu kad "iz škole" treba da se vrati u Mali Bajmok, gde su Raičkovići stanovili.

"Pisao sam stihove... ili... sa sveskama pod glavom... tonuo u polusan... pokušavajući da nadoknadim sve ono što mi je bilo oduzeto prisilnim buđenjem u kući... i onim ranim strahom od eventualne školske nastave..."

Neobičan je bio uzrok tog straha. Stevan se rodio u školi, u neresničkoj, i otac i majka bili su mu učitelji, pa je imao sve uslove da bude dobar đak. I bio je do rata. Ali, vreme koje je tokom rata proveo u đačkim klupama, sa mnogo prekida, teško da se moglo nazvati pravim školovanjem. I kad se našao u subotičkoj gimnaziji, "normalnoj" školi, koja se ni za vreme rata nije zatvarala, mladi Steva bio je prosto izgubljen.

"Sećam se da sam na samom početku... za tu prvu školsku godinu po oslobođenju... bio čak i zvanično 'izuzet' od ocenjivanja iz latinskog jezika... Razlog je bio drastičan, gotovo nezapamćen u analima subotičke Gimnazije: na prvom času iz 'diktata', kojem sam prisustvovao... moj tekst na latinskom jeziku naprosto je vrvio od ćiriličnih slova..."

UZ to, nije bio bogzna kakav ni iz matematike "niti iz sličnih predmeta... fizike, hemije..." A, poezija se nije izučavala u školi. Tako je mladi pesnik bio, u neku ruku, "prinuđen" da "radno vreme" koje je njoj posvećivao provede na drugom mestu! I on je svakog jutra sedao u tramvaj i uredno kretao u "školu". Prolazeći pored Gimnazije saginjao se da ga neko ne primeti, zatim se u njemu "uspravljao pesnik". Kroz vojvođanske kukuruze odlazio je na "nastavu" u kojoj je bio i đak i profesor.

"Tako se to produžavalo iz dana u dan... sve dok se iz Gimnazije nisu obratili mojoj kući... (u kojoj nisu ni slutili šta se to događa sa mnom)... Jedva nekako... pod formulacijom da sam bio bolestan... opravdali su mi u Gimnaziji silesiju izostanaka sa časova... koje sam u pustom palićkom parku posvetio 'vežbanju' iz poezije..."

ALI, zato je LJubomiru Milinu, uredniku kulture u "Subotičkim novinama", koje su se u prvim poratnim godinama zvale "Hrvatska riječ", mogao odmah da ponudi "pregršt pesama u rukopisu". Milin je Raičkoviću rekao da je u njemu odmah prepoznao pesnika, po dugoj "pesničkoj kosi", a i po "usamljeničkim sedenjima i zurenjima" na gvozdenim šipkama ograde parka pred Gradskom kućom. Ovo mesto, na kojem je Steva znao da ostane i do "samih svitanja", najčešće u društvu Lazara Merkovića, povratnika iz logora Dahau, "obožavaoca Krleže i Hegela", popularno je nazivano Majmunsko ostrvo. Ali, tu je pesnik od Merkovića prvi put dobio komplete predratnog "Pečata", u kojem je, sem Krleže i još nekih, otkrio i odmah zavoleo Dobricu Cesarića, "hrvatskog pandana naše Desanke Maksimović", s kojim se kasnije družio niz godina.

Poslednje nedelje na izmaku 1945. godine — "ono" se najzad dogodilo. Jedan od najvećih srpskih pesnika svoju prvu pesmu objavio je u "Hravstkoj riječi". Tog 26. decembra došao je, kao i obično, gotovo praznim tramvajem sa svoje "daleke periferije" do centra Subotice i tu, na prvom kiosku, sav novac koji je imao potrošio za tri primerka novina! Proverio je za svaki slučaj: u svakom od njih sa vrha jedne stranice posmatralo ga je ime Stevan Raičković, "otisnuto pojačano-crnim štamparskim slovima..." A ispod imena stihovi pesme "Majka nad zavejanim uspomenama".


SA USPOMENOM NA
JEDNU PANONSKU SOBU

Krevet u duborezu.
Perina, prekrivači:
Na vrata stavi rezu
I polako se svlači.

Oko na kitnikezu.
Porculanski jahači.
Draperija u vezu:
Ceo prostor zamrači.

I ničeg nema više:
Ni pokućstva, ni zvuka,
Ni jeseni, ni kiše.

Tone u san i soba
I vlaga, dunja, ruka:
Prespavaj ovo doba.


Novo Tomić | 25/26. februar 2005. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #47 poslato: Decembar 26, 2010, 09:59:12 pm »

*
VITEZ OD SONETA — STEVAN RAIČKOVIĆ V & VI


PESNIKOV DŽEP

Kad je došao u Beograd, Raičković je uvek imao pun džep stihova, nadajući se da će sresti nekog ko će da ih objavi.

MATURIRAO je, ipak, Stevan Raičković u Subotičkoj gimnaziji, i to veoma uspešno. Njegov maturski rad bio je uvršćen među deset najboljih u Vojvodini, što ga umalo nije "odvuklo" u novinarstvo! Nekoliko meseci radio je u "Slobodnoj Vojvodini", u kojoj je u to vreme bio i prvi glavni urednik "Večernjih novosti" Slobodan Glumac.

Ali, Stevin životni i književni put vodio je, ipak, ka Beogradu, u koji je pristigao 1947. godine, upisavši se na Filozofski fakultet (grupa Jugoslovenski jezici i književnost).

I njegove studije bile su obeležene neobičnim događajima, ali i oskudicom. Čekaonica železničke stanice bila mu je jedno vreme "studentski dom". Kaže da su ga od fakulteta u to vreme više zanimale "ulice, parkovi i brojni šaroliki svet koji se po njima motao". Jedan od tih zanimljivih parkova nalazio se preko puta Filozofskog fakulteta. U njemu je pesnik, ima li u tome išta neobično, napisao svoju prvu beogradsku pesmu.

Nosio je uvek pun džep papira ispisanih gimnazijskim stihovima, spreman da ih pokaže ili ponudi nekom ko bi mogao da pomogne da se objave. U "Mladosti" nije uspeo: tražili su mu stihove "aktivističkog odnosa i kolektivne svesti"; on je i u otežalom džepu i u kartonskom koferu u Zorinoj broj 12, gde je poluilegalno stanovao u sobičku koji je iznajmio njegov brat Momčilo, imao samo pesme "lirske i lične, natrunjene melanholijom i setom", što je u ono vreme socrealizma imalo "diskvalifikatorski prizvuk: larpurlartizma, solipsizma, i što je bilo najgore... pesimizma..."

A ONDA je, s jeseni četrdeset osme, ni sam ne zna kako, u "Moskvi" sreo rastom malog, od sebe bar za glavu nižeg, ali duhom i po značaju velikog Oskara Daviča. Susret se završio tako što je Davičo "zapovedio" da mu u Kestnerovu ulicu, u kojoj je stanovao, donese svoje prekucane stihove. Na kojim mukama se tada našao Stevan Raičković, to u ovo doba informatike nije moguće ni zamisliti.

"Gotovo bukvalno, trebalo je izmisliti pisaću mašinu. U čitavom Beogradu, među onim retkima koje sam poznavao, nije bilo niti jednoga, uz čije sam ime mogao da povežem ovu — sa njihovim beskućničkim obličjima sasvim nespojivu — skupocenu i kabasto-tešku spravu".

Pronašao ju je, najzad, da se ne poveruje, kod svog brata, službenika "Putnika", koji se nalazio na istom mestu gde i danas. I Steva se seća kako je prekucavao svoje pesme:

— Uveče, po završetku radnog vremena, kada bi i poslednji službenik napustio prostorije u Ulici Dragoslava Jovanovića, u samom srcu grada, moj brat i ja, sa jednom glomaznom kancelarijskom pisaćom mašinom i lakim, nevelikim svežnjem čiste hartije, kretali smo se stepeništem ka vrhu zgrade, u svoj uobičajeni pohod. U samom potkrovlju nalazila se jedna gotovo zaboravljena, niska prostorija, kroz koju su unakrsno, u različitim nivoima prolazile tavanske grede. Na jednu onižu a poširu, sa ravnom gornjom površinom, polagali smo mašinu...

MOMČILO bi tada zaključavao Stevu, odlazio da ubije vreme do ispred ponoći, vraćao se, zatim, da bi njih dvojica opet zajedno vratili mašinu na njeno mesto, ali tako da sutradan niko ne primeti da je pomerana, ne daj bože da se "šetala" do potkrovlja. Tako je za desetak noći prekucana prva Raičkovićeva zbirka "Detinjstva".

Sećajući se ovog poduhvata, Raičković u "Jednom mogućem životu" piše:

"Kada se setim da se ovo zbivalo pri kraju napete i opasne 1948. godine, dolazi mi na um jedna vesela pomisao da izrazim neku vrstu pohvale onoj za mene blagotvornoj nebudnosti svih službenika zgrade u Ulici Dragoslava Jovanovića, nebudnosti koja je potpomogla ovakvom mome, pomalo krijumčarskom, izlasku u svet. Ovima pridodajem i sve one dežurne iz centralnih ulica, koji u nizu noći nisu nijedanput primetili jedini osvetljeni prozorčić pri krovu pomenute javne višespratnice..."


TORZO (II)

Na trgu Slavije: u dubojoj tmini
Sedim sam na klupi... ko da sam jedini...
Kad mi srce zamre... misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne...
A kad se i ona raspline u mraku:
Sedim... kao deo klupe... nalik znaku...


15. maj 1999.

(Iz zbirke "Fascikla 1999/2000")


LUK U STIHU

Prva knjiga Raičkovića pojavila se najpre na pijaci: u njene listove zavijani su luk i krompir. Razlog za ovo, bile su štamparske greške.

OSKAR Davičo i Dušan Kostić, urednici u izdavačkoj kući "Novo pokolenje", primili su rukopis prve zbirke stihova Stevana Raičkovića, naslovljene "Detinjstva", one koja je prekucavana "u ilegali", na "Putnikovoj" mašini, kad je pesnik imao samo dvadeset godina (1948). Davičo i Kostić nisu bili bilo kakvi urednici, već pisci zavidnog ugleda i ukusa. Malo je pesnika koji su poput Raičkovića "probili led" u tako ranom dobu.

"Detinjstva" su se pojavila 1950. Podsetimo da je Raičkovićev vršnjak Miodrag Pavlović svojih znamenitih "87 pesama", kod istog izdavača, objavio dve godine kasnije, a šest godina stariji Vasko Popa svoju "Koru", takođe kod "Nopoka" — 1953. Stevan Raičković je naklonost izdavača, a i kritike, stekao pre njih.

Ipak, Steva je zbog "Detinjstava" preživeo pravu dramu. Jednog dana, dok je željno iščekivao da se zbirka pojavi u izlogu neke knjižare, njegov prijatelj iz Subotice, već pomenuti Lazar Mereković, koji je tada službovao (i pio) u Beogradu, doneo mu je vest da se na pijaci "Zeleni venac" krompir i luk pakuju u fišeke od hartije na kojoj su odštampani njegovi stihovi! Bio je to grom iz vedra neba. Merković se cerekao, pokazujući mu tu hartiju za fišeke; smejao se i pesnik, ali da ne bi zaplakao.

"Iako sam odavno slutio najgore (s vremena na vreme, nakon neujednačenih pauza, pojavila bi se pokoja "Nopokova" zbirka mladih pesnika — ali njegova nije), ovakav kraj sa mojom poezijom nije mi ni u snu mogao pasti na pamet..."

TABACI "Detinjstava" našli su se na pijaci, kao stara hartija, zato što je u štampi napravljena neka krupna greška, srećom na vreme primećena. Knjiga je štampana ponovo i zato je kasnila. Iz nje su izostavljene neke pesme "dekadentnoga duha" i "pesimističke atmosfere", ali novi srpski pesnik je ipak rođen.

Prva knjiga bila je odmah i pozivnica za prijem u Udruženje književnika Srbije.

Ovog svečanog trenutka Stevan Raičković se seća, u knjizi "Jedan mogući život", opisom koji izaziva smeh. On je u Udruženje primljen zajedno sa Vasom Popovićem, a recenzenti su bili dva tada najpoznatija i najelokventnija kritičara, Eli Finci i Milan Bogdanović. Raičković se predstavio svojom poemom "Ispovest na povratku", a različiti pogledi Fincija i Bogdanovića na njegovu poeziju prouzrokovali su pravi literarni duel.

"SLUČAJ je hteo da Milan Bogdanović, u svojoj sve zaošijanijoj improvizaciji, na nekolikim mestima — i to baš onda kada je pokušavao da bude i nešto konkretniji — potpuno zameni 'lončiće': pojedine moje stihove (sa metaforama) koji su mu se 'neodoljivo urezali u pamet'... počeo je bio neštedimice da pripisuje poeziji moga nedužnoga 'suparnika'... Iz sale je u nekoliko navrata bio prekidan i opominjan... Dobro sam (ispalo je i zauvek) — zapamtio da je u jednom od onih najnadahnutijih trenutaka ovakve svoje interpretacije poezije Vase Popovića... čak s podignutom rukom... parafrazirao stih 'Ej, niska sela i domovino'... stavljajući ga u kontekst onih najređih slučajeva 'kada se jedna poetska metafora uzdiže na nivo same pesničke vizije'..."

Eli Finci, pak, zatražio je to isto veče Raičkovićevu poemu i objavio je "na stranicama reprezentativnog mesečnika 'Književnost'... (barabar sa novim prilozima Isidore Sekulić, Veljka Petrovića, Andrića i drugih proslavljenih autora)..."



ZAPAMĆENI STIH

EPILOG duela Bogdanović-Finci dogodio se s jeseni 1963. godine. Stevan Raičković je tada sa svojim bliskim prijateljem pripovedačem Miodragom Borisavljevićem, posetio teško oboleloga Milana Bogdanovića, "koji je u to vreme, sasvim inokosan, dotrajavo svoje pozne dane..." Ugledavši ga, Bogdanović je "podigao sa svog prizemnog 'pariskog' ležaja malo ruku uvis... i koliko se sećam, doslovice, ne bez izvesnoga patosa, izgovorio onaj moj mladalački stih 'Ej, niska sela i domovino'...

Čini mi se da je tako bilo? — dodao je potom, nešto opuštenijim glasom, očigledno zadovoljan... učinilo nam se čak i jedini put, prilikom ove oproštajne posete, pomalo i srećan..."


Novo Tomić 27/28. februar 2005. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #48 poslato: Decembar 26, 2010, 09:59:37 pm »

*
VITEZ OD SONETA — STEVAN RAIČKOVIĆ VII & VIII


PESNIČKA SABRAĆA

Moji susreti i moje priče s pesnicima... bili su so moga opstanka — kaže pesnik.

U SENTI na Tisi, u kojoj su moji roditelji službovali od 1935. do 1940. godine — piše Stevan Raičković u "Jednom mogućem životu" — u varoši iz koje potiču moje najjranije i najnezaboravnije uspomene iz detinjstva — živeo je jedan pesnik... koji je već odavno zaboravljen... (Čak ni ja, koji ga se, evo, sećam, ne uspevam da mu se setim imena, nego samo prezimena)...

Ovako, kao u nekoj bajci, Stevan Raičković počinje priču o dragim mu pesnicima. A njih je mnogo. Od tog "gospodina Kirjakovića", koji mu je ostao u živom sećanju iz detinjstva, pa do onih koji bi mogli da mu budu deca.

Ipak, jedan se nekako izdvaja iz ove galerije. On je bio Raičkovićev prvi uzor, "prvi pesnički učitelj, sami simbol poezije". A ime mu je Milorad Ilić, ali ga je cela smederevska gimnazija, gde su se njih dvojica sreli i upoznali 1942. godine, zajedno sa profesorima, zvala Prika Ilić. Malo je ko za njega čuo, imena mu nema ni u najboljim književnim leksikonima, kao uostalom ni Kirjačkom, ali Stevan Raičković još ne može da prežali što njegovi stihovi "nikada nisu osetili ozon". I još se nada da će osetiti, iako je Prika umro pre nekoliko meseci.

"Uz knjige koje sam čitao... moji susreti i moje priče s pesnicima... bili su so moga opstanka. Ja i ne znam: na koji bi se drugačiji način, mogla makar i približno, otaljavati ova stvarnost..."

A AKO bismo sada pukušali da navedemo imena svih tih dragih mu pesnika, to bi bilo gotovo nemoguće. Jednostavnije je reći da su to bili svi, ili gotovo svi, od onih najstarijih koje je, došavši u Beograd, zatekao na književnoj sceni (i u životu), pa do najmlađih. Pa, i šire od toga. Našao je "srodne pesničke duše" i među Hrvatima, Slovencima i Makedoncima, među Bugarima i — Rusima, naravno. Napisao je dve knjige o njima — "Portrete pesnika" i "U društvu pesnika".

"...Bivao sam i do kraja ostajao... možda najprivrženiji prijatelj... baš sa onim pesnicima sa kojima sam imao i ponajviše razlika u onim uzajamnim (glasnim) razmišljanjima i sporenjima o putevima preko kojih bi se... u našem zajedničkom vremenu... (ili uopšte)... moglo 'najcelishodnije' stići do poezije..."

SAMO je slučaj Branislava Petrovića ostao poseban. Raičković je ovog pesnika smatrao "jednim od najjačih talenata posleratne poezije". Ali Petrović je "slutio i zamišljao da ga ja ne prihvatam kao bliskog prijatelja i pesničkog sabrata... što sam i ja isto tako osećao da je bio njegov slučaj u vezi sa mnom... Obojica smo se iskreno kajali u pogrešnim procenama... i u zalud straćenim godinama u jednoj obostranoj obmani... koja se više nije dala ni ispraviti..."

Još je jednu osobu imao Stevan Raičković s kojom je mogao da "otaljava stvarnost". Bila je to supruga Bojana, rodom iz Negotina, rođena Lazović. Umrla je 1979. u 49. godini. Stevan je do danas nije prežalio, ali o njoj je malo napisao. Najdirljivije reči, ne računajućio pesme koje joj je posvetio, nalazimo u jednoj fusnoti knjige "Jedan mogući život": "Uskoro... iza Skendera Kulenovića... otišla je i moja Bojana... Sećam se da mi je — kad je saznala da je na smrt obolela — kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: 'Nisam stigla ni Skendera da ožalim'... Sećam se i toga... da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji... koju mu je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji čas, donela iz najbliže prodavnice u Vlajkovićevoj ulici..."

Raičković je Bojani posvetio šest predivnih i pretužnih soneta u "Kamenoj uspavanci"...

NE PRONESOŠE KROZ ŠPANIJU FLOR

Ne pronesoše kroz Španiju flor.
Ali nosili su crno srce u grudima.
Tvoj sin i tvoj muž kao bor i bor
Nestvarni behu: tek senke među ljudima.

Minuše kraj njih ko trun: dvor po dvor
I vrt Alhambre sa vodama i klupama.
Al tek im osta ko u dubu čvor
Pusti Aragon, ispečen, sav u rupama.

A mislili su da će dalek jug
I ta nestvarna zemlja, imena šarena,
Odškrinuti bar načas strašni krug.

A vraćaju se s mišlju da je svet arena.
I idu sada opet gradu tom
Na zapušten tvoj hum, u prazni dom.



SVOD POEZIJE

Ma gde i ma sa kim bio, ma šta činio, ja sam osećao da se nalazim pod svodom poezije — kaže pesnik.

STEVAN Raičković se već od početka sasvim predao poeziji. Ona mu je bila zamena za sve što je predstavljalo bilo kakvu veru.

"Odavno je iza mene bila ostala religija, moje osećanje ideologije za koju sam se spontano opredelio pri prvoj mogućnosti izbora bilo je već uveliko načeto: trebalo je umesto ovih dvaju zinulih stropova pronaći bilo kakav duhovni krov i skloniti svoju golu i još uvek usijanu glavu. Ma gde i ma sa kim bio, ma šta činio, ja sam osećao da se nalazim pod svodom poezije."

A šta je to za pesnika "svod poezije" možda najbolje govori još jedna priča o sonetu; neka se njom završi "jedna moguća biografija" Stevana Raičkovića, sastavnjena u svega nekoliko fragmenata.
Završni sonet svoje poezije Raičković je napisao "na septembarskoj plaži u Herceg Novom 1991. godine"; od tada se više nije latio ove magične forme koja je, kako on veli, "sasvim moguća i prava mera da se nasluti... naznači... i izrazi... pa i do kraja iscrpi... svako osećanje, iluzija, slika ili misao u čoveku... svaka zamisao koja je dostojna da ostavi i svoj trajniji beleg". Uneo ga je u poslednje izdanje "Kamene uspavanke". Za ovaj sonet zaista se može reći da pun i osećanja, i iluzija, i slika i misli.

PESNIK kaže da je i ovaj sonet, kao i neki drugi njegovi,"sastavnjen od prvog do poslednjeg slova u glavi...", u trenutku kad su iznad osunčane plaže u jednom trenutku preleteli vojni avioni.
"Sećam se i jednog 'neslavnog' kurioziteta iz tog događaja koji mi ne izbija iz glave dok o svemu ovome govorim: dok sam onako stajao na ogromnoj i sasvim opusteloj plaži... bio sam po čitavom telu enormno namazan maslinovim užem... Zbog toga sam se osećao još bespomoćnijim... Nisam pristajao ni tamo ni ovamo. Za ulazak u samo more nisam — zbog nastale situacije — psihološki bio spreman... a zbog nauljenog tela — nisam se mogao obući i napustiti ovaj, ovaj... kako mi se činilo... 'brisani prostor'... Pod suncem, i pod uljem... onako uspravljen... i bljeskav... imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u čitavom horizontu bio možda jedini orijentir... i meta... između dve suprotstavnjene sile... između kojih se svakoga sekunda očekivao ratni sudar..."

RAIČKOVIĆU se čini "da nije bilo ovih bizarnih okolnosti... ne bi bilo ni soneta"... A pravi uzrok bio još banalniji: želeo sam — pre nego što naiđe datum mog polaska za Beograd — da do kraja istrošim moju flašicu sa zaostalim maslinovim uljem..."

"Eto šta sve može... ponekad... da se iščeprka iz samih temelja naše 'uzvišene' poezije..."
Drugim rečima — poezija je u svemu. Potreban joj je samo pesnik.


*  *  *

U ovom feljtonu nema mesta da se detaljnije govori o svim Raičkovićevim zbirkama stihova, a ukupno ih je bilo sedamnaest, o pet knjiga zapisa i proze, o sedam veoma značajnih dela za decu i prepevima Šekspira, Petrarke i slovenskih, posebno ruskih pesnika, o devet knjiga esejističkih i memoarskih tekstova...

Njegova sabrana dela čini deset tomova, kojima nije obuhvaćena autobiografija "Jedan mogući život", najčešće korišćena u ovom feljtonu.



NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI
U HERCEG NOVOM 1991. GODINE

Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku gde ležim.)

Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il' stojim u svom tragu?

Sam nasred pusta žala
Sa glavom koja strši
Pod suncem što je loče:

Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.


Novo Tomić | 01/02. mart 2005. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #49 poslato: Decembar 26, 2010, 10:00:03 pm »

*

STEVANOVA KLUPA NA SLAVIJI

Srpska književna zadruga predlaže postavljanje tri spomen-obeležja u Beogradu velikom srpskom pesniku Stevanu Raičkoviću

Srpska književna zadruga je krajem novembra prošle godine uputila pismo Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda, u kojem predlaže postavljanje tri-spomen obeležja velikom srpskom pesniku, književniku i akademiku Stevanu Raičkoviću koji je preminuo o Đurđevdanu 2007. godine. SKZ predlaže da se postave "pesnikova klupa na Slaviji", bista na Kalemegdanu i spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo.

U srpskoj književnosti 20. veka, kaže se u obrazloženju predloga, Raičković spada među najveće pesnike. Njegovo ime odavno je na listi koju čine Dučić, Rakić, Crnjanski, Desanka, Popa, Miljković...

Poznato je da je Raičković rođen 1928. godine i da je od rane mladosti živeo u Beogradu, gde je radio, najpre u Radio Beogradu, potom kao urednik u izdavačkom preduzeću "Prosveta". Njegova adresa bila je Ulica Svetog Save 19, a Slavija — omiljeno i svakodnevno mesto susreta i predaha.

U Srpskoj književnoj zadruzi, "Prosveti", Nolitu, Matici srpskoj objavio je svoje najpoznatije pesničke knjige, koje su, jedna za drugom, postajale važni datumi u istoriji savremene srpske književnosti: "Pesma tišine" (1952), "Balada o predvečerju" (1955), "Kasno leto" (1958), "Tisa" (1961), "Kamena uspavanka" (1963), "Stihovi" (1964), "Prolazi rekom lađa" (1967), "Varke" (1967), "Zapisi o Crnom Vladimiru" (1971), "Slučajni memoari" (1978), "Točak za mučenje" (1981).

Pod naslovom "Pesme", štampano je više izbora iz Raičkovićeve poezije. Bio je najmlađi autor znamenite biblioteke Srpska književnost u 100 knjiga (1972).

BIGZ i "Prosveta" objavili su 1983. godine njegovu Sabranu poeziju, u šest knjiga, a Zavod za udžbenike Sabrana dela, u deset tomova.

Srpska književna zadruga bila je izdavač koji je Raičkoviću dao najveća priznanja: nekoliko izdanja u redovnom "Kolu", najstarijoj ediciji u Srba i u ovom delu Evrope. Za knjigu izabranih pesama u "Kolu" Raičković je dobio Njegoševu nagradu. Ostale nagrade bile su: Sedmojulska, Oktobarska, Zmajeva, Udruženja književnika Srbije, "Branko Miljković", Nagrada Srpske književne zadruge za životno delo. Srpska književna zadruga je objavila dvadeset knjiga ovog pesnika.

Stevan Raičković spada i u naše najveće pisce za decu. Njegove knjige "Veliko dvorište" (1955), "Družina pod suncem" (1960), "Gurije" (1962), "Krajcara i druge pesme" (1971), "Vetrenjača" (1974), "Male bajke" (1974), "Slike i prilike" (1978) čine i obaveznu i slobodnu lektiru — antologijske primere proze i poezije za decu.

Nagradu "Miloš N. Đurić" dobio je za poetske prepeve, od kojih su najpoznatiji: "Šekspirovi soneti", "Šest ruskih pesnika", "Slovenske rime"...

Izbor iz poezije našeg pesnika štampan je na više jezika: ruski, poljski, češki, slovački, mađarski, bugarski i drugi.

Svakodnevna staza Stevana Raičkovića, kojom je on išao na posao, šetao, sretao saputnike, smišljao i pamtio reči, rime, stihove — bila je od Ulice Svetoga Save i Slavije, duž Kralja Milana gde mu je bila Srpska književna zadruga, preko Terazija, do Čika Ljubine gde je bio zaposlen u "Prosveti", i do Knez-Mihailove, gde je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Stevan Raičković bio je lep i visok čovek, gospodskog držanja. Njegovi savremenici pamtiće njegov stav i hod centrom Beograda. Taj Beograd on je voleo i opevao.

Od Slavije do Kalemegdana i danas lebdi senka velikog pesnika.

Da bi i buduća pokolenja pamtila Stevana Raičkovića i osećala ga svojim, kao deo Beograda i njegove kulture, jednako i kao deo velike srpske poezije, Srpska književna zadruga predlaže da se u našem glavnom gradu postave tri spomen-obeležja.

Skulpturu "Pesnikova klupa na Slaviji" trebalo bi postaviti ispred starog hotela "Slavija", gde je Raičković imao običaj da zastane, sedne, posmatra živi prsten i krug velikog beogradskog trga — našeg i sopstvenog života. Oni koji su ga poznavali i sada pomisle da će ga ugledati na toj klupi, među običnim prolaznicima, a pesnik baš u običnim i svakodnevnim stvarima otkriva duboka i složena značenja.

Godine 1999, 15. maja, dok je Beograd bio pod bombama, Raičković je napisao pesmu "Torzo (II)":

Na trgu Slavije: u dubokoj tmini
Sedim sam na klupi... ko da sam jedini...

Kad mi srce zamre... misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne...

A kad se i ona raspline u mraku:
Sedim... kao deo klupe... nalik znaku...

Klupa od bronze i pesnik od bronze treba da budu kultno mesto — ne samo spomenik pesniku Slavije i Beograda, nego i turistička atrakcija: klupa gde ćemo se fotografisali sa pesnikom.

Spomen-ploču bi trebalo postaviti na zgradi u Ulici Svetog Save 19, gde je pesnik živeo, a bistu na Kalemegdanu, uz spomenike ostalih besmrtnika. Spaja ih način života i način pogleda na svet — knjiga i misao.

Iz Sekretarijata za kulturu Skupštine grada Beograda, iako su prošla dva i po meseca, kaže Slobodan Rakitić, predsednik SKZ, nije još stigao nikakav odgovor. Rakitić podseća da je SKZ, svojevremeno, predložila podizanje spomenika Dositeju Obradoviću (rad Rudolfa Valdeca) i Vuku St. Karadžiću (rad Đorđa Jovanovića). Model Vukovog spomenika, izrađen u bronzi 1932. godine, nalazi se u Srpskoj književnoj zadruzi. Veliki spomenik je postavljen 1937. godine na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ruzveltove ulice, gde se i danas nalazi.

U Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda potvrdili su nam da su pismo dobili i da je predlog "u proceduri". Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica zasedaće sledeće nedelje, a na dnevnom redu biće i predlog Srpske književne zadruge.


Zoran Radisavljević | 18.02.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #50 poslato: Decembar 26, 2010, 10:00:25 pm »

*

USAMLJENOST ČOVEKA

Na naučnom skupu u Trebinju osvetljena poetika Stevana Raičkovića iz svih uglova

U Trebinju je, u okviru projekta "Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka", od 6. do 8. aprila održan trodnevni naučni skup na temu: "Poetika Stevana Raičkovića", u organizaciji Instituta za književnost i umetnost iz Beograda i opštine Trebinje. Ovaj ambiciozno zamišljeni projekat pokrenuo je i vodio nedavno preminuli profesor Filološkog fakulteta Novica Petković. Do sada su održani skupovi o delu Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Vaska Pope, Rastka Petrovića, Vladislava Petkovića Disa, Sime Pandurovića, Milana Rakića, Ivana V. Lalića i Jovana Dučića. Naredne godine, na Blagovesti, takođe u Trebinju, biće održan naučni skup posvećen poetici Ljubomira Simovića.

U svom uvodnom slovu profesor Jovan Delić je podsetio na reči Novice Petkovića koji je za Raičkovića, 1992. godine, rekao da je najveći živi srpski pesnik, ali da se o njemu malo govori, da je skrajnut, sklonjen. U njegovoj "Kamenoj uspavanci", sa stotinak soneta, ima tridesetak vrhunskih, a mnogo je pesnika koji su tokom čitavog života napisali samo trideset soneta, odnosno pesama. Raičković je produžetak najčistije lirske tradicije, njega niko ne može pomeriti.

Nepravda prema Raičkoviću ispravljena je ove godine. Njegovo pesničko delo osvetljeno je iz svih uglova. Najviše radova bilo je posvećeno zbirci "Kamena uspavanka" i tumačenju Raičkovićevih soneta (Aleksandar Jovanović, Bojan Đorđević, Miroslav Maksimović). Raičković, kao autor soneta, istakao je Miroslav Maksimović, spoj je majstorstva i slobode, primer da može dobro da se radi i mimo strogih pravila zanata. Raičković zbunjuje analitičare forme, a raduje čitaoce poezije. A strukturom i semantikom Raičkovićevog stiha bavile su se Sanja Paripović i Svetlana Šeatović Dimitrijević, koja je primetila da se pesnik ne drži čvrsto forme: koristi, deseterce, dvanaesterce, četrnaesterce, pesme imaju od dva do osam stihova, a stihovi nisu istih dužina. Ali, to je Raičković, to je njegova sloboda pevanja, pesnika ne zanima matematika, on ne robuje zadatoj formuli.

Analizirana je i poetska melanholija (Ranko Popović), pesnikova ćutanja i tišine (Silvija Novak Bajcar), tematsko jezgro lirike (Dragan Hamović), pesništvo kao fascikla (Aleksandar Jerković), pesme kao poetička pozornica (Branko Brđanin), esejistička misao (Bojan Čolak), lirika, život i komentari (Predrag Petrović), jezičko-stilske karakteristike (Aleksandar Milanović), pesnikovi prevodi Petrarke i Šekspira (Persida Lazarević di Đakomo). Kajoko Jamasaki je govorila o Raičkovićevim prevodima na japanski, a Milivoj Nenin o njegovim autobiografijama u kojima se pesnik trudio da nam ne otkrije baš previše podataka o sebi i svojoj intimi. Zanimljivo je bilo izlaganje Jovana Delića koji je govorio o slikama grada u pesništvu Stevana Raičkovića. Njegovo osećanje usamljenosti je ambivalentno: to je ona starinska, večna pesnikova čežnja za samoćom, ali i usamljenost modernog čoveka, izgubljenog u gradskom metežu.

Na Blagovesti, u Hercegovačkoj Gračanici, gde počivaju zemni ostaci Jovana Dučića, održan je pomen. Liturgiju je služio episkop zahumsko-hercegovački, vladika Grigorije. Pesničko veče u čast Jovana Dučića, pod naslovom: "Nastupila je novog veka suša", bilo je posvećeno Miroslavu Maksimoviću, dobitniku Dučićeve nagrade za 2000. godinu. Svojom najnovijom knjigom "77 soneta o životnim radostima i teškoćama", naglasio je Vasa Pavković, pesnik Miroslav Maksimović obeležava, ali i zaokružuje četiri decenije bavljenja ovom strogom, tradicionalnom i zahtevnom pesničkom formom, nastalom još u srednjem veku. U svojoj besedi Maksimović je rekao da Dučić pripada svima koji ga čitaju, ili slušaju, i koji ne moraju svi da budu njegovog roda. Pripada čak i onima koji ga još ne čitaju, jer možda će ga baš oni najbolje čitati. A najpre pripada sebi, zato što, rijući po korenju jezika, da bi iz njega nikla biljka poezije — otkriva sebe graditelja i, time, onu iskru božanskog u ljudima i u stvarima. Stihove Miroslava Maksimovića, u prepunoj sali Doma kulture u Trebinju, kazivao je Nebojša Dugalić, a u muzičkom programu učestvovali su Jasmina Trumbetaš, Bojana Andrić Žegarac, Milan Rus, Nevena Živković, etno-grupa "Trag" i hor "Tribunija".

U zgusnutom programu naučnog skupa našlo se vremena i za odlazak do Dubrovnika i posetu manastiru Tvrdoš.


Z. Radisavljević | 11.04.2009 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #51 poslato: Decembar 26, 2010, 10:01:20 pm »

*

"FASCIKLA, POSLEDNJA" STEVANA RAIČKOVIĆA

Svečana sala u Francuskoj 7 nije bila danas puna gostiju, ali svi prisutni su se okupili da odaju poštu Stevanu Raičkoviću koji je preminuo pre tri godine i Milošu Crnjanskom kome je posvećena knjižica "Fascikla, poslednja" jedini Raičkovićev nedovršen i neobjavljen rukopis.





Salu su ispunili, uglavnom, pesnici, a o "Fascikli, poslednjoj", sa podnaslovom "prepiska sa Crnjanskim", govorili su, opet, pesnici Miroslav Maksimović, priređivač knjige, Rajko Petrov Nogo, Dragan Hamović i Srba Ignjatović, u funkciji predsednika Udruženja književnika Srbije.

Maksimović je ispričao da se Raičković tokom poluvekovne književne karijere uvek trudio da svoje tekstove sam priredi, a sve što je bilo u rukopisu, a nije smatrao da mu još treba, on je spaljivao tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.

Pošto su drugovali do poslednjeg Raičkovićevog časa, Maksimović, kako je kazao, bio je uveren da neće biti potrebe za priređivanjem ovog dela.

Međutim, pokazalo se da je Raičković završio samo uvod dok su pet pisama Crnjanskog i komentari Raičkovića ostali nedovršeni kao i kraj o poslednjim danima Crnjanskog.

Zato je Hamović dobro primetio da knjiga jeste po formi prozna ali se može svrstati među poetske, jer su ovaj "neumrli pesnički triptih" stvorila tri velikana srpske poezije 20 veka.

Ignjatović je podvukao značaj knjige kao dokumenta o kontaktima dva pisca u vremenu dok je Crnjanski bio u političkoj emigraciji u Londonu a Raičković mladi urednik "Prosvete" koji je želeo da objavi stihove svog književnog idola. Uz ogradu da je to dražesna, pikantna knjižica bez pretenzija da se smatra remek delom, Ignjatović je kazao da je "to dar iz jednog minulog vremena poklonicima oba pjesnika".

Nogo, kome je pripala čast da ga bard poput Raičkovića označi kao najboljeg znalca i interpretatora njegove poezije, otkrio je da je knjiga nastala iz "čežnje onih koji su ga nadživeli da proniknu u sadržaj Raičkovićevih pisama koja nisu sačuvana".

Izdavač knjige Sima S. Matić, poslovni čovek koji je iz ljubavi prema književnosti osnovao izdavačku kuću "Tiski cvet" u Novom Sadu evocirao je epizode iz dugogodišnjeg druženja sa Raičkovićem koje je rezultiralo spremnošću pesnika da mu poveri da objavi neka dela.

Stevanov sin jedinac Miloš (po Crnjanskom) nadenuvši ime knjizi poverio je očevo poslednje delo Matiću da ga štampa.



SPALJIVAO RUKOPISE Prema rečima Noga, Raičkovićeva potreba da sve što je zapisivao spali bila je posledica njegove sumnje da će ga pamtiti nakon smrti, a pokazalo se da je ostao snažan orijentir za neke od srpskih pesnika da u "poslovima književnim ostanemo moralni i kako je Raičković govorio skoro čisti ".

• Raičkovićev tekst ima samo 54 strane, a beleške priređivača 14


Blic | 05.05.2010. | Foto: A. Anđić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #52 poslato: Decembar 26, 2010, 10:02:01 pm »

*

STEVAN RAIČKOVIĆ LIRIKA I ETIKA

Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu

Mnogi se književni znalci mogu začuditi što za temu koja podrazumeva elemenat angažovanosti uzimamo nekoga ko slovi za povučenog, čistog liričara i za koga se ne vezuje nijedan od književno-političkih slučajeva titovskog, pa ni potonjeg doba, kako god ga nazvali. Mora li se angažovanost ostvarivati samo na manifestnoj, često plitkoj i zamaskiranoj površini, može li ona imati i oblik i ton askeze koja svojim tihim i postojanim učinkom zadobija etičko značenje prvoga reda. A mnogi upućeniji, opet, znaju da je takav, sebi dosledan i nad liriku nadnet Stevan Raičković za mnoge svoje kolege, ispisnike i mlađe, značio ne samo pesnički nego i etički orijentir koji opstojava i zrači iz svoga stana niže svetosavskog hrama u Beogradu. Stamen i nepotkupljiv, kažu. I diskretan u nošenju tih retkih osobina. Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu.


NOĆ JE NAŠA

Kada su, nakon Drugog svetskog rata, mnogi pisali pesničke zadatke na teme iz obnove i izgradnje, s obaveznim ideološkim optimizmom i patosom, Raičković takve stihove nije ni pokušavao da piše, nego je napisao nadmoćno podsmešljivu pesmu, "Noć je naša", u kojoj se vladajući poredak okreće naglavce, prkoseći takvim nalozima: "Kafane: noćna gradilišta. / (S visokih skela vreba pad.) / Mi smo i sve i svja i ništa. / Bol je naš rad". I kada je došlo doba rata i novih stradanja njegovog naroda — kao nastavak onoga što je i sam detetom zapamtio pa i težio da zaboravi — ostareli Raičković sklapa lirsko-dokumentarnu knjigu koju je nazvao "Suvišna pesma", plemenito suzdržan u pesmama, ostavljajući dokumentima i svedočenjima drugih da doiskažu šta treba ne bi li se dopunila strahotna slika.

Dok su književnim i političkim prostorom polovine XX veka u nas bučale velike i teške reči, Raičković tom stvaranju buke skoro da nije doprinosio, mada je i njegov slučaj bio makar dotican, u uzajamnim napadima i odbranama. Pesnikov neulazak u polemičke rasprave — koje su i njega usputno doticale — potiče od načelnog stava a ne ličnog oportunizma, i bio je izraz njegove rezerve prema "razgovorima o poeziji". U tome pogledu, ostao je nezasluženo skrajnut njegov tekst iz 1961. godine, pod naslovom "Reč o poeziji", suštinski programske prirode, u kome odlučno zastupa autonomiju i, što je još važnije, etičnost pesničke reči u odnosu na svoj unutarnji priziv, mimo svih spoljnih uticaja i zahteva, koji se menjaju — a sve to u oštrom tonu koji kao da nadoknađuje mnoge ranije propuštene povode da javno progovori. Pored nekih eksplicitnih iskaza iz retkih intervjua toga doba, pesnik je svoj odgovor na aktuelne pesničke izazove umeo da efektno izrazi unutar samog lirskog teksta, dovoljno neskriveno, ali primereno svome poimanju lirske zasebnosti.


REČ O POEZIJI

Stoga je vrlo važno obratiti pažnju na njegov zapis iz 1962. godine, koga znamo pod naslovom "Reč o poeziji", a koji predstavlja "koreferat podnesen na proširenom diskusionom plenumu Udruženja književnika Srbije". U osnovi ovog zapisa leži osporenje svrhe javnih "razgovora o poeziji", kao i jasno zalaganje za samosvojne puteve pesničkog čina, bez spoljnih zadataka i naloga. Na samom početku, Raičković udešava jedno zanimljivo obrtanje stvari. Naime, onaj koji će i kasnije, mnogo kasnije, osećati potrebu da odgovara na primedbe iz svoje okoline o njegovoj izgrađenoj "kuli od slonove kosti" u odnosu na izazove savremene stvarnosti, u samom uvodu "Reči o poeziji" pitanje postavlja sasvim drugačije, u svojstvenom blago patetičnom tonu, iza koga čeka neizbežna zaseda suptilne ironije: "Imam utisak da se nalazim u jednom izuzetnom trenutku, u kome me napušta pesnička hrabrost, koja je do sada, bar u mom slučaju, bila obeležena mojim neučestvovanjem u razgovorima o poeziji. Jedan trenutak građanske slabosti." Na ovoj inverziji moramo načas zastati. Pesnik "dekonstruiše" ustaljenu sintagmu građanska hrabrost koja upravo podrazumeva javno istupanje i zalaganje za određene stavove i takva je osobina inače visoko izdignuta na lestvici demokratskih vrednosti. U Raičkovićevom izazivačkom obratu stvari, u kojem se u prvi plan ističe pesnička hrabrost "obeležena neučestvovanjem", krije se nešto dublje od samog izazivanja i retoričke dosetke. A to je uverenje, izneseno već u narednim rečenicama, koje oponira samom događaju na kome tada učestvuje, "diskusionom plenumu": "Oduvek sam osećao da se jedini slobodan prostor za poeziju […] nalazi isključivo u samom poetskom stvaralaštvu. Svaki razgovor o poeziji jeste samo po jedna priča ili verzija o onome što se već dogodilo ili bi se eventualno moglo dogoditi."

Pesnik naglašava potom da jedini pravi prostor za poetsku reč čine "jarki ili zamračeni predeli pesnikovog bića". Smeštajući pesnički akt u neprikosnoveni domen individualnosti, Raičković i poentira u duhu pesnika tišine, koji u trenucima stvaranja "svoje istinske pesme" ne čuje "drugi glas i tuđi šum". Pošto je, u zamahu svoje kritičke objekcije, sliku buke okretno proširio sa književnog na opšti plan ("Ti silni glasovi kao da zaglušuju i sami život") Raičković se, sasvim određeno i oštro, osvrće na prilike za kojih je i sam književno stasavao: "Samo naše posleratne generacije imale su prilika da se sa raznih strana naslušaju raznih dušebrižničkih saveta o idealnom idejnom i formalnom obliku poezije, koji odgovara našem, velikom vremenu — revolucije, obnove, izgradnje — totalnom čoveku, otuđenom, nacionalnom, jugoslovenskom, internacionalnom, izgubljenom pred nuklearnom katastrofom."

Očito je da, po očekivanju, i u ovom osvrtu Stevan Raičković čini podjednak otklon od obe krajnosti aktuelne ili tek minule književne politike, u svom nastojanju da izbori svoj, autonomni put, neobavezan spoljnim, trendovskim zahtevima. Sledeća deonica "Reči o poeziji" verovatno je vrhunac ovoga naknadnog, sumarnog pesnikovog odgovora na doba književnih polemika, kao i olakog pesničkog povođenja za promenama književnih i drugih ideja u tekućem opticaju, i tu se postavljena tema zaoštrava do bolne etičke samoupitanosti svakoga od savremenika: "Da li naša pesnička reč ima svoje dostojanstvo, ljudsko i etičko pokriće? Pokušajte da imenujete pesnika koji svoju dlaku nije menjao ili ćurak prevrtao naopako? Pesnika kome veruju?" U ovome poslednje rečenom, tada pesnik u punoj zrelosti, svakako postavlja sopstvenu pesničku metu i meru, pri čemu poetičko poravnava sa etičkim (što je pesnička modernost isprva odlučno odvajala), uveren da jedno iz drugog neraskidivo proističu. Utoliko i njegova potreba da ostane izdvojen ne može biti uzeta kao težnja da odbegne sa borbenog poprišta književne epohe, ne bi li prošao neoštećen kao građanin, nego kao neka vrsta askeze, podvizanja, ili baš pesničke hrabrosti da odoli i ostane veran svome stvaralačkom sklopu, oblikovanom "u predelima pesnikovog bića". Da li je takva mera i domašena, može posvedočiti i okolnost da je Raičkovićevo pesničko ime ostalo netaknuto — a mesto postojano i bezbedno visoko tokom dugog vremena i mnogih smena vrednosnih paradigmi. I oni koji danas, bez imalo književnih kriterija i odviše skrupula, strateški osporavaju tolike izrazite domete srpske poezije, Raičkovićevo ime pametno zaobilaze. Ne mogu mu baš ništa.



NOĆ JE NAŠA

Kafane: noćna gradilišta.
(S visokih skela vreba pad.)
Mi smo i sve i svja i ništa.
Bol je naš rad.[/color]

Dragan Hamović | 11.07.2010. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #53 poslato: Mart 29, 2012, 11:13:11 pm »

*

GRAD OD STEVANANOVIH STIHOVA

Ivo Andrić, već dobitnik Nobelove nagrade, 1962. je započeo gradnju kuće u Herceg Novom, na Toploj. Tada je u Novom živio i Branko Lazarević, predratni zameniti književni kritičar, filozof i nekadašnji diplomata, a povremeno su dolazili ili su se već nastanili — Branko Ćopić, Dušan Kostić, Mihajlo Lalić





Veliki pjesnik, jedan od najvećih koje je dalo ovo ustreptalo balkansko podneblje, sav sazdan od stihova, stihova u ritmu prirode, stihova one prave, snažne poezije, u čijoj je interpretaciji ostavio upečatljiv trag, to je Stevan Raičković. Pjesnik je o kome treba govoriti uvijek u sadašnjem vremenu, iako se udaljavamo od vremena njegovog zemaljskog, fizičkog utihnuća, 6. maja 2007. godine.
 
Slavimo njegovo ime, s ponosom što je Herceg Novi jedan od gradova koje je izabrao da mu bude dom, makar i povremen.

Raičković je govorio za sebe da je "čovjek dvadesetog, a nikako dvadeset i prvog vijeka". Svi oni bliski prijatelji dobro znaju koliko je Stevan Raičković bio svoj, osoben, jedinstven, i kao ličnost i kao pjesnik. Živio je i stvarao onako kako su to radili stari majstori, oslanjajući se jedino na sopstveni duh, inspiraciju i pjesnički senzibilitet. Živio je u univerzalnom svijetu lijepe riječi, snažne misli, onog klasičnog, esencijalnog, gdje nema dimenzija vremena i prostora, i povezuje Antičku Grčku i Rim, Rusiju, Kinu i Japan.

Raičkoviće je pjesnik Crne Gore i Srbije, pjesnik Jugoslavije i cijelog svijeta. Rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici kod Kučeva, u Srbiji. U knjizi "Jedan mogući život", koju je priredio Miroslav Maksimović, Raičković kazuje o porijeklu svoje porodice: "Raičkovići, moja familija po ocu, potiču iz Crne Gore ... gde je opčinjenost prošlošću i poreklom, ta pomenuta 'pasioniranost', ne samo urođena nego i na visokoj ceni". Raičkovići su imali kuću u Podgorici, o kojoj Stevan kaže: "Bila je to parterna kuća u centru Podgorice — sa nekoliko unutrašnjih bašti i avlija, od kojih je jedna nosila, bar za mene, zagonetno ime 'kućište' — moga dede Stevana Raičkovića i njegove žene, moje babe, Milice, rođene Vrbica. U toj kući je ugledalo sveta trinaestoro njihove dece, osam sinova i pet kćeri... Moj deda Stevan Petrov Raičković bio je kapetan Lješanske nahije, a stekao je i zapaženu crnogorsku titulu barjaktara. Jedno vreme bio je i upravnik Državnih dobara Crne Gore, a u dva mandata nalazio se i na čelu Podgorice, kao predsednik opštine. Pred smrt, u Beogradu, zatražio je od rodbine da mu, kad umre, u čitulji, u 'Politici' navedu kao jedino zvanje: barjaktar.

GORŠTAČKA STARAMAJKA

Otac Raičkovićev, kao mlad učitelj, prvo je dobio posao u Južnoj Srbiji, potom u školama na istoku Srbije. I tako se, u jednom tamošnjem selu, zagledao u mladu učiteljicu Živanu Obradović iz Velikog Gradišta.

Rijeke Pek i Tisa ostaviće snažan pečat u Stevanu Raičkoviću. On voli te rijeke, njihovu vodu, njihov život, ljude koji vjekovima iz Peka ispiraju pijesak u nadi da će pronaći zlato, i posvećuje im čitave opuse poezije.




Majka Živana i djed Stevan

Njegova baka sa očeve strane, "gorštačka staramajka" Milica, pričala je malom Stevanu kako je u njihov dom dolazio čuveni Simo Matavulj, u ono vrijeme kada je napustio službovanje u Herceg Novom, i došao na Cetinje na poziv knjaza Nikole, Laza Kostić i još mnogi književnici.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Član je i Srpske i Crnogorske akademije nauka. Da ste ga pitali o nekim razlikama, sigurno je da ih nikada ne biste u njemu mogli prepoznati. S jedne strane zaljubljen u Neresnicu, Tisu i Pek, sa druge potomak crnogorskog barjaktara, gradonačelnika, Stevana Raičković, nosio je sav onaj ponos zemlje po kojoj je hodao i čije mu je nemirno pulsiranje, dijeljenje, ratovanje, riječima ili oružjem, nanosilo nesamjerljiv bol.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog vijeka umjetnici, slikari, pisci, filmski radnici, prepoznali su Herceg Novi kao grad za svoju dušu.

Ivo Andrić, već dobitnik Nobelove nagrade, 1962. je započeo gradnju kuće u Herceg Novom, na Toploj. Tada je u Novom živio i Branko Lazarević, predratni zameniti književni kritičar, filozof i nekadašnji diplomata. Dolazili su povremeno ili su se već nastanili — Branko Ćopić, Dušan Kostić, Mihajlo Lalić.

Kad se Stevan Raičković zaljubio u zaliv i grad na ulazu, Herceg Novi, teško je reći. Novljanin, dopisnik "Politike", Milan Vukelić pomogao mu je da kupi stan u Njegoševoj ulici. Bila je to 1965. godina. Istoričar, prof. dr Sava Živanov kaže da je "Herceg Novi za Stevana bio grad njegovog drugog doma, 'svoj grad', a ne prosto mjesto za odmor".

KAPIJA NA MORU

Neveliko dvorište bilo je sabiralište njegovih prijatelja, po peru i po duhu. Baš to dvorište bilo je slikarski zadatak za Matiju Bećkovića, Milića od Mačve, Zuku Džumhura, Radomira Konstantinovića, Branka Subotića i mnoge druge. Stevan bi im tutnuo u ruke papir, olovku i boje. I ti crteži su, zajedno sa njegovim pjesmama i esejima o gradu i o ljudima, postali dio "Čarolije o Herceg Novom", koji je tako postao ne samo grad za odmor, već i grad stvaranja. Opština mu se zahvalila dodjelivši mu svoje najveće priznanje — Oktobarsku nagradu.

U "Čaroliji o Herceg Novom" Stevan Raičković piše o kapiji na Toploj:

"Ponekad, dok je oko našeg staništa u prestonici besnela hladna i sveprisutna košava, koja je povijala pa čak i lomila ulične grane pod prozorima, mi bismo se sa nekom naročito specijalizovanom i već uveliko odnegovanom nostalgijom setili naše daleke i neobične kapije na moru".

U Herceg Novom je posljednji put boravio ljeta 2004. godine.

Srpsko prosvjetno i kulturno društvo "Prosvjeta" u oktobru 2008. je organizovalo naučni skup o djelu Stevana Raičkovića, zbornik je nedavno izašao iz štampe. Tada, u oktobru 2008. godine, u ime SPKD "Prosvjeta" Matija Bećković je otkrio spomen ploču na kući Raičkovića, u Njegoševoj ulici, u Herceg Novom.


Olivera Doklestić | 20.03.2010. | Srpske novine SC
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #54 poslato: Avgust 21, 2012, 01:13:26 pm »

*

RAIČKOVIĆ NA KALEMEGDANU


Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka u ateljeu Aleksandra Zarina kod Topčiderske zvezde, nedeljom u podne sastajala se grupa beogradskih umetnika - vajara, slikara, glumaca i pisaca, od kojih ću ovim povodom spomenuti pesnike: Stevana Raičkovića, Skendera Kulenovića, Dušana Radovića i onoga koji ovo govori , jedinog koji je još među živima. Ubrzo se pokazalo da to nije bilo samo obično sastajanje prijatelja, nego i susret majstora sa svojim modelima.

Naime, Aleksandar Zarin je autor najuspelijih spomenika podignutih pesnicima. Među njima se izdvajaju prvi i poslednji. Prvi je Branku Radičeviću na Kalimegdanu, koji je otkrio Ivo Andrić, a poslednji Desanki Maksimović u Valjevu. Oba se rađena u kamenu. Usledili su bronzani Đura Jakšić u Srpskoj Crnji i Zmaj u Novom Sadu, i još pokoja bista, među kojima i ona Alekse Šantića, na par koraka odavde, koju je otkrio Skender Kulenović.

Kad se odužio pesnicima prohujalih vremena , Zarin je došao na ideju da ovekoveči pesnike savremenike, čije je biste radio po živim modelima. Prvi je bio pesnik Stevan Raičković s kojim je bio i najbliži, a na neki način Stevan je stajao i iza cele zamisli i postao neka vrsta glavnog urednika ove bronzane edicije.

Po smrti skulptora i njegovih modela, biste su se iz ateljea razišle svaka na svoju stranu. Skender je otišao na Kozaru, Duško Radović u svoje pozorište na Tašmajdanu, a Stevana Raičkovića, evo, na Kalimegdanu. Malo je onih koji su tu čast više zaslužili, a još manje onih koji bi ovaj čin dublje doživeli i umeli više da cene. Neumorni šetač, Stevan Raičković je prošao bezbroj puta i ovom stazom i, verujem, da je sam birao mesto za sebe, ovo bi izabrao. Znao je gde je čija bista, ko je ima a ko još nema, i činilo se da većeg priznanja za njega nema, čak i onda kad je ovakva počast izgubila nešto od negdašnje važnosti i sjaja.

Nema autobiografskijeg pesnika od Stevana Raičkovića. Držeći se sebe i svog lika, svoju bistu vajao je gotovo koliko i Zarin, ne ustežući se da delikatnog skulptora vucka za rukav, da doda ili izostavi neku crtu kako bi kopija bila što vernija originalu. Taj duboki doživljaj inspirisao je poemu Razgovor s ilovačom, koju je čitao i kao svoju pristupnu besedu u Akademiji, nazivjući je jednom od svojih "najogoljenijih autobiografija".
 
Ti ćeš umesto mene ovde biti
Da nosiš moj lik kad ja budem glina!
 
Ono mesto koje zauzima u srpskoj poeziji, Stevan Raičković je dobio i na Kalimegdanu. I kad bi biste postavljene u srpskom pesničkom panteonu progovorile, i Branko i Vojislav i Laza i Miloš i Aleksa i Jovan u jedan glas bi uzviknuli: Dostojan!
 
Zahvaljujući Skupštini grada Beograda, Ministarstvu kulture Srbije, Zavodu za štatitu spomenika kulture, a najviše poeziji i pesničkoj pravdi, i u ovom zbunjenom vremenu nadoknađuje se propušteno, uspostavlja izgubljeni red i u srpskom hramu časti - kako je odavno nazvan Kalimegdan.

Stevan Raičković ostaje da ovde sanja svoju bronzanu uspavanku i priziva ostalu pesničku bratiju, da mu se pridruže na Kalimegdanskim stazama, kako bi se beli grad beleo među gradovima kao beli anđeo među anđelima,a srpski pesnici među pesnicima!

Hristos se rodi!

Srećna Nova godina!


Matija Bećković | 05.01.2012. | Srpske novine SC
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #55 poslato: Februar 01, 2013, 11:16:20 pm »

*

STEVAN RAIČKOVIĆ NA KALEMEGDANU






I kad bi postavljene biste u srpskom pesničkom Panteonu progovorile — i Branko, i Vojislav, i Laza, i Miloš, i Aleksa, i Jovan — u jedan glas bi uzviknuli: Dostojan!

Na Kalemegdanu, po divnom, sunčanom, januarskom danu, u prisustvu velikog broja pisaca, otkrivena je bista pesnika Stevana Raičkovića (1928—2007), rad vajara Aleksandra Zarina. Preko puta je bista Miloša Crnjanskog (1893—1977), a u neposrednoj blizini su i biste: Miloša N. Đurića (1892—1967), Simeona Roksandića (1874—1943), Janka Veselinovića (1862—1905), Đure Jakšića (1832—1878), Borisava Stankovića (1876—1927), Alekse Šantića (1868—1924)... Bistu je otkrio pesnik Matija Bećković, a Raičkovićeve stihove kazivao je Milan Caci Mihailović.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka u ateljeu Aleksandra Zarina, kod Topčiderske zvezde, nedeljom u podne, podsetio je Matija Bećković, sastajala se grupa beogradskih umetnika — vajara, slikara, glumaca i pisaca. Od pesnika dolazili su Stevan Raičković, Skender Kulenović, Dušan Radović i on. Ubrzo se pokazalo da to nije bilo samo obično sastajanje prijatelja, nego i susret majstora sa svojim modelima. Naime, Aleksandar Zarin je autor najuspelijih spomenika podignutih pesnicima. Među njima se izdvajaju prvi i poslednji. Prvi je Branku Radičeviću na Kalemegdanu, koji je otkrio Ivo Andrić, a poslednji Desanki Maksimović u Valjevu. Oba su rađena u kamenu. Usledili su bronzani Đura Jakšić u Srpskoj Crnji i Zmaj u Novom Sadu i još pokoja bista, među kojima i ona Alekse Šantića, na nekoliko koraka odavde, koju je otkrio Skender Kulenović.

Kad se odužio pesnicima prohujalih vremena, Zarin je došao na ideju da ovekoveči pesnike savremenike, čije je biste radio po živim modelima. Prvi je bio pesnik Stevan Raičković s kojim je bio i najbliži, a na neki način Stevan je stajao i iza cele zamisli i postao neka vrsta glavnog urednika ove bronzane edicije.

Posle smrti skulptora i njegovih modela, biste su se iz ateljea razišle svaka na svoju stranu. Skender je otišao na Kozaru, Duško Radović u svoje pozorište na Tašmajdanu, a Stevana Raičkovića, evo, na Kalemegdanu. Neumorni šetač, Stevan Raičković, prošao je bezbroj puta i ovom stazom i verujem, da je sam birao mesto za sebe, ovo bi izabrao. Znao je gde je čija bista, ko je ima, a ko još nema, i činilo se da većeg priznanja za njega nema, čak i onda kad je ovakva počast izgubila nešto od negdašnje važnosti i sjaja.




Tanjugova arhivska fotografija iz 1982: Duško Radović, Stevan Raičković, Matija Bećković i Aleksandar Zarin


Nema, dodao je Bećković, autobiografskijeg pesnika od Stevana Raičkovića. Držeći se sebe i svog lika svoju bistu vajao je gotovo koliko i Zarin, ne ustežući se da delikatnog skulptora povuče za rukav, da doda ili izostavi neku crtu kako bi kopija bila što vernija originalu. Taj duboki doživljaj bio je inspiracija za poemu "Razgovor s ilovačom", koju je čitao i kao svoju pristupnu besedu u SANU, nazivajući je jednom od svojih "najogoljenijih autobiografija":

Ti ćeš umesto mene ovde biti
Da nosiš moj lik kad ja budem glina!


Ono mesto koje zauzima u srpskoj poeziji — Stevan Raičković je dobio i na Kalemegdanu. I kad bi postavljene biste u srpskom pesničkom Panteonu progovorile — i Branko, i Vojislav, i Laza, i Miloš, i Aleksa, i Jovan — u jedan glas bi uzviknuli: Dostojan!

Stevan Raičković, rekao je na kraju Bećković, ostaje ovde da sanja svoju bronzanu uspavanku i priziva ostalu pesničku bratiju, da mu se pridruže na kalemegdanskim stazama, kako bi se beli grad beleo među gradovima kao Beli anđeo među anđelima, a srpski pesnici među pesnicima!

Ovo je lepa prilika da podsetimo da je Srpska književna zadruga, krajem novembra, 2007. godine, uputila pismo Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda u kojem predlaže postavljanje tri spomen-obeležja velikom srpskom pesniku, književniku i akademiku Stevanu Raičkoviću, koji je preminuo o Đurđevdanu 2007. godine. SKZ je tada predložila da se postavi "pesnikova klupa na Slaviji", bista na Kalemegdanu i spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo, u Ulici Svetog Save 19.

U Srpskoj književnoj zadruzi, "Prosveti", "Nolitu", Matici srpskoj objavio je svoje najpoznatije pesničke knjige: "Pesma tišine" (1952), "Balada o predvečerju" (1955), "Kasno leto" (1958), "Tisa" (1961), "Kamena uspavanka" (1963), "Stihovi" (1964), "Prolazi rekom lađa" (1967), "Varke" (1967), "Zapisi o Crnom Vladimiru" (1971), "Slučajni memoari" (1978), "Točak za mučenje" (1981)...

Svakodnevna staza Stevana Raičkovića, kojom je on išao na posao, šetao, sretao saputnike, smišljao i pamtio reči, rime, stihove — bila je od Ulice Svetoga Save i Slavije, duž Kralja Milana, gde mu je bila Srpska književna zadruga, preko Terazija, do Čika Ljubine, gde je bio zaposlen u "Prosveti", i do Knez-Mihailove, gde je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Skulpturu "Pesnikova klupa na Slaviji" trebalo bi postaviti ispred starog hotela "Slavija", gde je Raičković imao običaj da zastane, sedne, posmatra živi prsten i krug velikog beogradskog trga — našeg i sopstvenog života.

Godine 1999, 15. maja, dok je Beograd bio pod bombama, Raičković je napisao pesmu "Torzo (II)":

Na trgu Slavije: u dubokoj tmini
Sedim sam na klupi... ko da sam jedini...
Kad mi srce zamre... misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne...
A kad se i ona raspline u mraku:
Sedim... kao deo klupe... nalik znaku...


U trenutku kada se predlog pojavio, Sekretarijat za kulturu Skupštine grada Beograda sporo je, birokratski, reagovao, a sa predlogom se nije složio ni pesnikov sin — Miloš Raičković, pijanista koji živi u Njujorku. Jedan od predloga Srpske književne zadruge je ostvaren, ostaju ova druga dva.


Zoran Radisavljević | 04.01.2012. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #56 poslato: Septembar 17, 2013, 02:52:31 am »

*

OBELEŽJE STEVANU RAIČKOVIĆU

Akcija "Novosti" — "Vratimo dug piscima": U četvrtak će biti otkrivena spomen-ploča poznatom pesniku. Gledao je svoja posla, ostajući svoj, zavetovan pesničkoj službi. Srpska poezija i njegove pesme išle istim tokom

Svojim delom čvrsto stoji na vrhu piramide srpske pesničke umetnosti, koja je prelomljena u njegovim rimama i ritmovima. Pesniku najvišeg ranga, Stevanu Raičkoviću (1928—2007), u četvrtak će u 11 časova, svečano biti otkrivena spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo četrdeset godina, u Ulici Svetog Save.
 
Raičković svojom poezijom ulazi u srpsko duhovno pamćenje. Nastojao je da u tančine izrazi složene i teško uhvatljive kretnje i kolebanja unutar duševnog prostora čoveka.

Srpska poezija i njegove pesme išle su istim duhovnim tokom. U toj stvaralačkoj matici, kako je ocenio Petar Pijanović, Raičković je osluškivao osećajnost svoga vremena, bio svedok goropadnih sporenja modernista i tradicionalista, ali je gledao svoja posla, ostajao svoj i zavetovan pesničkoj službi, uveren da je najbolje pevati onako kako to nalaže unutarnji pesnikov glas.
 
Specifična poetska crta njegovog stvaralaštva bila bi, i po mišljenju Dragana Hamovića, prevlast unutarnjeg doživljaja, "onih drugih" očiju i "drugog" sluha, po čijem se diktatu okruženje sveta neretko preobrazi u nešto različito od slike koju beleže fizička čula.

U godinama posle Drugog svetskog rata, kada je Raičković počeo da objavljuje pesme, dominirala je ideja kolektivizma. Ovaj pesnik je u takvu društvenu i književnu atmosferu, po rečima Miroslava Maksimovića, počeo da unosi naglašeno lični svet, tematski naslonjen na svet prirode. "Tako je dobro biti sam", naslov je jedne njegove pesme iz tog perioda.
 
Raičković je počeo rano da piše. Prvu zbirku pesama objavio je 1950, a usledile su knjige: "Pesma tišine" (1952), "Balada o predvečerju" (1955), "Kasno leto" (1958), "Tisa" (1961), "Kamena uspavanka" (1963), "Stihovi" (1964), "Prolazi rekom lađa" (1967), "Varke" (1967), "Zapisi o Crnom Vladimiru" (1971), "Slučajni memoari" (1978), "Točak za mučenje" (1981)... Objavljivao je i knjige za decu, esejističke i memoarske tekstove, prozu...
 
U njegovom pesništvu zapažaju se tri izraženija plana. U prvom planu Raičković je pesnik osamljenosti, tišine i prirode; u drugom, on je pesnik grada i gradskog ambijenta; u trećem, sav je opsednut bićem pesme. Ovu podelu, po rečima Slobodana Rakitića, naravno, treba shvatiti sasvim uslovno, jer sva tri plana, u kojima se ispoljava složenost pesnikovog duha, imaju svoje unutrašnje jedinstvo u njegovoj spoznaji sveta.
 
Raičković je čisti liričar, a u svojim pesmama uspevao je ono što se najteže postiže: da iznenadi nečim poznatim. Usred 20. veka, u kojem su manifesti gotovo obavezno podupirali i jake i nejake poezije, njegov pesnički program bio je označen sintagmom "slepa odanost poeziji". Opredeljenjem za formu soneta, u čuvenoj "Kamenoj uspavanci" najradikalnije je artikulisao svoju veru u pesnički izraz. Ona je magistrala njegove razuđene i mnogolike poezije, ili, po Hamovićevom tumačenju, bila je pesnik sam, u svome esencijalnom vidu.
 
Više od pola veka pisanja i prisustva u srpskoj književnosti, pesnik je obeležio i poslednjom knjigom pesama "Fascikla 1999/2000", za koju je dobio nagradu "Meša Selimović", za najbolju knjigu u 2004. godini, i tako potvrdio svoje mesto na vrhu srpskog Parnasa.



PODUHVAT U okviru kulturnog poduhvata "Vratimo dug piscima", ovo će biti 23. obeležje koje postavljaju Kompanija "Novosti" i Ministarstvo kulture. Prisutnima na današnjoj svečanosti obratiće se Predrag Marković, ministar kulture, Branimir Kuzmanović, predsednik opštine Vračar, Miroslav Maksimović, pesnik, Radivoje Mikić, književnik, a Raičkovićeve stihove čitaće glumac Gojko Šantić.

B. Đ. | 30.05.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #57 poslato: Decembar 16, 2014, 11:01:51 pm »

*

"ĐURĐEVDAN KOD STEVANA" NA KALEMEGDANU






Otvoren prvi pesnički sastanak "Đurđevdan kod Stevana", koji su upriličili UKS i SKD. Pesma posvećena Raičkoviću

Za pet godina, od kako je Stevan Raičković na onom svetu, nijednog trenutka nije bio mrtav. On živi na oba sveta pa smo zato i pomislili da bi đurđevdanski sastanak mogao biti ne samo hajdučki nego i pesnički, uz Stevanovu zajedno sa ostalim bistama pesnika na Kalemegdanu. Ovo je rekao akademik Matija Bećković otvarajući u nedelju u podne prvi pesnički sastanak "Đurđevdan kod Stevana", koji su upriličili UKS i SKD. Bećković je pročitao i pesmu napisanu povodom petogodišnjice Raičkovićeve smrti, a koja je objavljena u subotu u kulturnom dodatku "Večernjih novosti".

Kako je objasnila Mirjana Bulatović, sekretar UKS, spisak učesnika pozvanih da utemelje ovaj skup načinio je sam Stevan u knjizi "Jedan mogući život" navodeći imena šesnaestero svojih prijatelja i pesnika. Zbog raznih okolnosti, međutim, mnogi nisu mogli da dođu pa su se, uz Bećkovića sa tog spiska, sastanku odazvali Laza Lazić, Dragan Kolundžija, Alek Vukadinović i Miroslav Maksimović. U znak poštovanja prema velikanu skupu su prisustvovali i mnogi drugi pisci.

Lazić se prisetio šetnji sa Raičkovićem i prijateljima pre šest decenija:

— Mislili smo kako je to smela ideja da nekome od nas bude ovde spomenik, a eto, to se desilo. Iako sklon samoći i melanholiji, Stevan je bio izuzetno dragocen sagovornik, duhovit i veliki poznavalac srpske poezije.

Pesnik je živ otišao među žive, naglasio je Dragan Kolundžija i istakao da ga danas vidi u društvu Desanke, Skendera, Pope, Daviča, Mihaila Lalića, Brane Petrovića, Božidara Milidragovića, Gordane Todorović, Miroslava Antića, Aleksandra Ristovića, Gordane Brajović, Tišme, Slobodana Marković, Mire Alečkovića, Zorana Mišića, Petra Džadžića, Dragana M. Jeremića. Kolundžija je pročitao i Stevanovu pesmu "Septembar" kao i svoje stihove.

— Stevan je kao retko ko još prvim stihovima ušao pravo u panteon srpskog pesništva. Njegova lirika pokazala je da vreme za lirsko pesništvo nikada neće prestati uprkos nekim drugačijim proročanstvima —  rekao je Alek Vukadinović.

Miroslav Maksimović pročitao je svoju pesmu koju je napisao nekoliko meseci posle Raičkovićeve smrti, a u kojoj je spojio Stevana i Crnjanskog i ne sluteći da će se jednoga dana oni naći na Kalemegdanu jedan pored drugog. Oba udruženja srpskih pisaca zakazala su za sledeću godinu na istom mestu i u isto vreme drugi pesnički sastanak "Đurđevdan kod Stevana".



BUDNICA I PORUKANA Skupu je, na molbu Rajka Petrova Noga, pročitana njegova pesma posvećena Raičkoviću "Budnica i uspavanka", dok je Vera Srbinović, koja živi u Hagu, poručila da će se sigurno odazvati sledećem sastanku u svojoj 87. godini.

D. Bt. | 06.05.2012 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #58 poslato: Oktobar 24, 2016, 01:48:42 am »

*

LIRSKI USAMLЈENIK


— uvodna riječ —

Stevan Raičković djeluje — barem na prvi pogled — kao lirski usamljenik u srpskoj poeziji poslije Drugog svjetskog rata, ne samo zato što je bio i ostao pjesnik samoće i tišine, već i po svojoj poziciji i među svojim savremenicima i među pripadnicima takozvane prve generacije srpskih modernista poslije Drugog svjetskog rata. On nije neposredno pripadao onoj liniji srpskoga pjesništva i stiha čija su personifikacija Vasko Popa i Miodrag Pavlović: sačuvao je vjeru u moć i značenje lirike kao pregnantnog, gustog i kondenzovanog iskazivanja emocija, kao prožimanja lirskog subjekta, odnosno lirskog Ja, i svijeta. Sačuvao je povjerenje u pjesmu i u pjesnikovu riječ; povjerenje u lirsko Ja koje se jedno vrijeme programski potiskivalo iz pjesništva. Otuda i Raičkovićev neprestan prisan dijalog sa pjesmom, koji je ponekad dijalog s nekim prisnim apsolutom, sa prisnim Bogom, s nekim idealnim sabesjednikom koji se neprestano traži i priziva, koji je djelo i dio samoga pjesnika, ali koji se osamostaljuje prevazilazeći ga i postajući neki idealni dvojnik. Otuda i čežnja za prirodom, za međusobnim prožimanjem i jedinstvom; otuda prisnost prema travi, cvijetu, stablu, korijenju, rijeci, nebu, ptici, parku. Otuda nježnost njegove poezije i njena sposobnost da se pretvori u zvuk, da postane gotovo fluidna i teško uhvatljiva. Otuda i pjesnikova sumnja u moć govora o poeziji, u smisao kritike i teorije. To je po pravilu govor povodom pjesme, plaši se Raičković, a ne o pjesmi samoj; pjesma — ono u njoj najpoetskije — ostaje neuhvatljiva za kritičarske mreže i teorijske konstrukcije. Zbog naglašene emotivnosti i povjerenja u lirsko Ja, Raičkovićeva poezija je, vjerovatno s razlogom, doživljavana sasvim u blizini "poezije mekog i nežnog štimunga" i zato nije mogla biti u velikoj milosti velikog, ali i rigidnog kritičara moderne poezije Zorana Mišića. Mišiću je Raičković zvučao tradicionalno. Uostalom, uz Raičkovića je dugo stajao epitet "neoromantičar".

Pažljivije čitanje moglo bi pokazati vrlo moderno Raičkovićevo osjećanje svijeta. Pjesnik osjeća svu tjeskobu grada i urbanog života; izražava snažno osjećanje usamljenosti u gradskom mravinjaku. Izlaskom izvan grada pjesnički subjekt se nije oslobodio gradskih ulica ni krovova. Zato je njegovo osjećanje usamljenosti ambivalentno: to je ona pomalo starinska, i vječna, pjesnikova čežnja za samoćom, ali i usamljenost modernog čovjeka izgubljenog u gradskom metežu. Raičković je bliži modernoj poeziji nego što na prvi pogled izgleda.

Bio je, međutim, savršeno dalek savremenoj mu utilitarnoj i funkcionalizovanoj poeziji; svakom pokušaju svrstavanja među angažovane pjesnike. Njegovom lirskom temperamentu bila je daleka poezija programa, a pogotovo socrealističkog programa, takozvana "kubikaška" poezija obnove i izgradnje, ili takozvana "ratna" poezija. Raičkovića je teško zamisliti kao pjesnika pobjedničkih himni i političkih zanosa. Čist lirik, ostao je lirici vjeran.

Predrasuda je, međutim, da je Raičkovićeva poezija jednolika, sva "na jednu žicu". Štaviše, pokazaće se da je on vrlo raznovrstan pjesnik. Nesumnjivo pjesnik tišine i samoće, sklon baladičnom i elegičnom tonu, on će se vremenom mijenjati i na planu stiha i strofe, i na planu lirskog sižea, i na planu komponovanja zbirke kao cjeline. On će, kao i Desanka Maksimović, kojoj je nesumnjivo blizak, koristiti i vezani i slobodni stih. On ima jednu jedinu knjigu u znaku stroge lirske forme — soneta — "otvorenu" knjigu koju je dopisivao, možda i središnju svoju knjigu, jezgro svoga pjesništva — Kamenu uspavanku. Upravo je po toj knjizi najbliži Dučiću. Ali Raičković je pjesnik "metričkog prekršaja": malo je sonetista koji imaju toliko "metričkih prekršaja", i to u svojim najboljim sonetima kao što su baš "Kamena uspavanka" i "Niti". Kao da je odstupanje od sonetne norme postalo Raičkovićeva pjesnička strategija i poetička tendencija. To je, međutim, nedovoljno opisano u kritičko-teorijskoj literaturi. A ta odstupanja daju čar njegovom sonetu.

Upravo sonet "Niti" pokazuje Raičkovićevu modernu samosvijest o tome da su živi, a naročito živi pjesnici, spona između dva vremena, između mrtvih i nerođenih: "mi smo niti / koje vežu nerođene sa mrtvima". Tako je sonetima Raičković povezan ne samo sa Dučićem, odnosno sa prošlošću i tradicijom, već i sa Skenderom Kulenovićem, kome su upravo Raičkovićevi soneti bili podsticaj za povratak sonetnoj formi, pa sa Brankom Miljkovićem, prema kome je Raičković njegovao prijateljstvo i kome je, upokojenom, ispjevao pjesmu "Zapis". Uostalom, motivi i simboli ptice, kamena, vode, bilja spajaju Raičkovića sa dolazećim neosimbolistima, odnosno sa Miljkovićem prije svih. Povezan je takođe i sa Rajkom P. Nogom i Miroslavom Maksimovićem, a prema Raičkoviću izgrađen odnos imaju i Slobodan Rakitić i Milosav Tešić. Lirski usamljenik nije tako usamljen među srpskim pjesnicima.

Ostao je neispitan, ili barem kritički nedorečen, Raičkovićev odnos prema klasicima sonetne forme: Frančesku Petrarki i Viljemu Šekspiru. Obojicu je Raičković prevodio, što ne može biti bez značaja i za njegovu poeziju. Jedan Šekspirov sonet ostaće mu jedna od najbližih i najdražih pjesama uopšte. Time se otvara i pitanje komparativnog konteksta u kojem treba posmatrati Raičkovićevo pjesništvo, i vrednovanje njegovoga prevodilačkog rada. Prevođenje poezije Raičković je smatrao pjesničkim poslom, autentičnim stvaralaštvom, pa su, s razlogom, i pjesnički prepjevi objavljeni u njegovim sabranim djelima. S tim u vezi postavlja se i pitanje Raičkovićevog odnosa prema slovenskoj poeziji, posebno prema pjesnicima koje je prevodio, a naročito prema ruskim pjesnicima.

Ima, međutim, Raičković i pjesama sa "lirskim sižeom", sa naglašenom naracijom. Takve su pjesme iz njegovoga lirskog dnevnika, kojima je on davao paraboličku prirodu i misaonost: pjesme o životinjama, o mjestima, o bilju, o ljudima i ljudskim sudbinama. Pjesme o životinjama čine ga uzornim pretečom jedne linije u pjesništvu Gojka Đoga. Ima u Raičkovića i nekoliko pjesama inspirisanih temom genocida nad Srbima, odnosno novim mučenicima kakvi su nedoklani Ljubo Jednak iz Gline i Đorđe Martinović iz Gnjilana, sa Kosova i Metohije. Raičković je u ovim pjesmama, možda i nehotice, obnovio žanr martirija i uspostavio prisnu vezu s našom starom književnošću.

Raičković je svojim djelom Zapisi o crnom Vladimiru inovirao poemu, a to kao da je bilo presudno ostvarenje za hrabro miješanje faktičkog i fikcionalnog u poeziji, koje će doći do izraza u Stihovima iz dnevnika, a naročito u Fascikli 1999/2000, u kojoj se elementarni životni podaci — poput činjenice da Stevanov sin, rođeni Beograđanin, i njegova supruga, Japanka iz Hirošime, žive u Bruklinu u danima kada zapadna alijansa Beograd i Srbe zasipa osiromašenim uranijumom, spajajući sudbinski, u neki magični radioaktivni trougao, Hirošimu, Beograd i Njujork — preobražavaju u gotovo fantastične poetske činjenice.

Poseban tip organizacije lirske cjeline čine Raičkovićeva pjesnička djela Razgovor s ilovačom i Točak za mučenje, u kojima čvrsta organizacija lirskog ciklusa, po našem osjećanju, prelazi u poemu.

Uprkos nepovjerenju u teorijski i kritički govor o poeziji i pjesnicima, Raičković je ocrtao niz pjesničkih portreta i skica. Vodio je i dnevnik o poeziji, predragocjen za razumijevanje njegove poetike i pojedinačnih pjesničkih ostvarenja, a knjiga razgovora Jedan mogući život, vođenih sa pjesnikom Miroslavom Maksimovićem, danas je predragocjena kao svjedočanstvo o jednom stvaralačkom životu i o neobičnoj i autentičnoj stvaralačkoj prirodi, i kao izvor građe za proučavanje poetike Stevana Raičkovića.

Najzad, recimo i ono što je moglo biti rečeno na samom početku. Ovoga puta nas na put u Trebinje nije ispratila riječ Novice Petkovića, osnivača i dugogodišnjeg rukovodioca projekta u okviru kojega održavamo ovaj naučni skup. Sigurni smo, međutim, da bi se on ovom skupu posebno obradovao, a evo i zašto. Navodim Petkovićeve riječi iz razgovora sa Milošem Jevtićem za Drugi program Radio Beograda, izgovorene davne 1992. godine. Govoreći o tome kako su često "skrajnuti" ili "sklonjeni" pjesnici koji ne traže oslonac ni u kakvoj aktuelnoj politici, ideološkoj ili političkoj stvarnosti, Petković je za primjer velikoga "skrajnutog" pjesnika uzeo upravo Stevana Raičkovića:

"Mislim, međutim, da je trenutno najveći živi srpski pesnik — pesnik o kome se najmanje govori: to je Stevan Raičković. U njegovoj Kamenoj uspavanci, koja sada ima gotovo stotinu soneta, ima sigurno jedno trideset vrhunskih soneta. Trideset takvih soneta, koji se mogu izabrati iz Kamene uspavanke, ogromno je mnogo, jer ima pesnika koji su celog života, sve u svemu, napisali svega trideset soneta, odnosno pesama. To je produžetak najčistije lirske tradicije. I Raičkovića niko pomeriti ne može! Kako on nema konotacije koje su aktuelne, o njemu se malo govori, malo piše, kao da je skrajnut."

Zato mi danas, u Dučićevom Trebinju, ispravljamo jednu nepravdu ispunjavajući želju utemeljivača našega projekta — pravimo zbornik radova o velikom i izuzetnom srpskom pjesniku, nastavljaču tradicije najčistije lirike u srpskom pjesništvu — Stevanu Raičkoviću. Zato ovo uvodno izlaganje završavamo riječima samoga Stevana Raičkovića, izrečenim u ovom gradu, u svečanoj besjedi prilikom uručenja Dučićeve nagrade:

"Niko tako majstorski nije kao on iz razuđenog i nemirnog materijala srpskoga jezika sažeo i ukrotio toliko uzvišenih misli i toliko raskošnih slika koje će se pamtiti dok je tog jezika i dok je ljudi koji na njemu razmišljaju i osećaju. Dučićevo osetljivo pero imalo je snagu dleta, a tušta intima njegovih pojedinačnih stihova i strofa, pa i celih pesama, po čijim je uzorima Bogdan Popović valjda i zasnovao svoj estetski ideal u poeziji, deluju kao da su uklesani u ploču bledog mramora.

Još i pre daleke smrti našeg pesnika, kad god bi se i gde god bi se u nas pomenulo ime Trebinje, svakome je na umu prva misao bila da je to grad pesnika Jovana Dučića. Jedan od mnogobrojnih naših geografskih toponima ostao je jedan od najređih sinonima naše poezije, kao Lovćen za Njegoša, naš unesrećeni Mostar za našega Aleksu Šantića. Ponikao u ovom naoko oskudnom kraju, Jovan Dučić je svojim ogromnim darom, kao kakvim magnetom duha, povukao iz njega sve ono u čemu je ovaj krševiti kraj odvajkada bio prebogat. A to su sve same spiritualne ili egzistencijalne stvari, ali i stvari bolne i mučeničke, jezik i mašta, osećanje patnje i osećaj slobode, a nadasve čežnja za savršenstvom i lepotom."

Trebinje, 2009.
Urednik zbornika
Jovan Delić
"Poetika Stevana Raičkovića", zbornik radova, knj. 11, urednik Jovan Delić, Beograd−Trebinje, 2010.

Knjigu "Poetika Stevana Raičkovića" možete preuzeti u PDF na: Institut za književnost i umetnost
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #59 poslato: Novembar 16, 2017, 11:02:22 pm »

**

NI OSAMA NIJE SAMA
Povodom desetogodišnjice smrti Stevana Raičkovića

                                                                           Kad su ti podrezana ili spaljena krila
                                                                           Pesmom se tad uznesi lepetom lepih reči
                                                                           Prizovi krila orla krilatog Jabučila
                                                                           I svaki uzlet i let od zaborava spreči.

                                                                                                                     T. Mijović

1.
Početkom devedesetih godina prošlog veka (1992), izuzetno značajni istraživač srpske poezije XX veka Novica Petković u jednom razgovoru sa novinarom Radio Beograda Milošem Jeftićem, istakavši da delo Stevana Raičkovića predstavlja "produžetak najčistije lirske tradicije", konstatuje: "Kako on nema konotacije koje su aktuelne, o njemu se malo govori, malo piše, kao da je skrajnut." Tada sam osetio da bi tezu o "skrajnutosti" Stevana Raičkovića trebalo malo precizirati. Na šta se misli, kad se znaju, recimo, činjenice: da je naš književnik od 1950. do te godine već objavio većinu svojih knjiga (pri čemu, od 1985. do 1990, kao nove: knjigu proze Intimne mape, knjigu eseja Portreti pesnika, zbirku pesama Panonske ptice, Monolog na Topli, i Svet oko mene, knjigu prozno poetskih zapisa Čarolija u Heceg Novom, knjigu esejističkih zapisa Dnevnik o poeziji: 1960—1990); zauzeo je posebno mesto u knjizi Predraga Palavestre Posleratna srpska književnost (1972) kao "izrazit pesnik neoromantičnog senzibiliteta" — "sledbenik i nastavljač najčistije lirske tradicije srpskog i hrvatskog pesništva"; još 1972. stekao je zvanje vanrednog i 1981. redovnog člana SANU, i 1983. u prvoj posle Skerlićeve, savremenoj, sintetički predstavljenoj celokupnoj Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića već je predstavljen i kao "najizrazitiji lirik u savremenoj srpskoj poeziji"?

Nedoumicu povodom konstatacije o "skrajnutosti" mogli su izazvati i podaci o književnim nagradama koje je Stevan Raičković do 1992. godine već dobio (navodimo ih prema spisku iz Arhiva SANU): Nagrada Udruženja književnika Srbije za zbirku Balada o predvečerju (1956); Oktobarska nagrada grada Beograda (1958, za knjigu Kasno leto); nagrada "Neven" (1960, za zbirku dečjih pesama Družina pod suncem); Sedmojulska nagrada (1963, za Kamenu uspavanku); Zmajeva nagrada (1964, za knjige Pesme i Kamena uspavanka); Nagrada "Miloš N. Đurić" Udruženja književnih prevodilaca Srbije za najbolji prevod poezije (1976, za knjigu prepeva Slovenske rime); Nagrada Zmajevih dečjih igara (1977); Nagrada "Branko Miljković" (1979, za poemu Slučajni memoari); Goranov vijenac za poeziju (1985); Oktobarska nagrada grada Herceg Novog (1989)...

Međutim, valjalo je sačekati da Petkovićevu ocenu o "skrajnutosti" Raičkovića preciziraju, pre svih, istoričari srpske književnosti i književni kritičari koji se bave srpskom književnošću kao svojim redovnim poslom (neko od Petkovićevih kolega ili učenika, ili pak on sam). Ono što se u našem izdavaštvu i nauci dešavalo sledećih godina pokazalo je da je konstataciju o "skrajnutosti" zapravo trebalo shvatiti, pre svega, kao umesni podsticaj za pomniju, širu i dublju analizu ukupupnog Raičkovićevog književnog dela, koja će pokazati da li i koliko nadovezivanje na tradiciju apriori znači neprihvatanje novina koje donosi novo vreme.

Zanimljivo je da je na rasponu od sedamdesetih godina do 1992. o Raičkovićevom delu objavljeno trinaest tekstova. Do godine piščeve smrti (2007) — još oko četrdeset pet, a za proteklih deset godina blizu četrdeset bibliografskih jedinica o knjižavnom opusu Stevana Raičkovića. Prvorazredni dodatni impuls za konačne književnoistorijske, naučno obrazložene zaključke o mestu i značaju Raičkovićevog ukupnog doprinosa srpskoj književnosti i kulturi bilo je, pre svega, izdanje Sabranih dela u 10 tomova koje je pripremio on sam, a objavljeno je 1998. godine, ne slučajno upravo u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva — Beograd, kao i potonje izdanje piščeve knjige Fascikle 1999/2000, objavljeno 2004.

2.
Zaslužene nagrade i diplome za književnost Raičković je dobijao i posle 1992. godine. U Arhivu SANU zabeleženo ih je još trinaest, među njima su i tako značajne kao što su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada (1993, za zbirku poezije Pesme), Nagrada "Vasko Popa" (za zbirku Rane i kasne pesme), Dučićeva nagrada (Trebinje), Nagrada za poeziju "Desanka Maksimović" i dr.

Ali pokrenut je i talas nečega novog zapljusnula nas je potreba za širim, simpozujumskim sagledavanjem stvaralačkog individualiteta Stevana Raičkovića. Tako smo posle niza ranijih značajnih predgovora i pogovora, kao i književno-kritičkih osvrta, počeli da dobijamo zbornike radova: u izdanju Zadužbine Desanke Maksimović beogradski zbornik sa simpozijuma Poezija Stevana Raičkovića 1996. godine; u Kraljevu je objavljen zbornik Stevan Raičković pesnik 2001. u izdanju Narodne biblioteke koja danas nosi ime "Stefan Prvovenčani"; u Herceg Novom 2009. godine štampan je zbornik Književno stvaralaštvo Stevana Raičkovića između stvarnosti i snova (radovi sa simpozijuma Srpskog prosvjetnog društva "Prosvjeta", održanog u Herceg Novom 2008); sa skupa na Dučićevim poetskim večerima (Trebinje — Beograd), održanog pod okriljem naučno-istraživačkog projekta beogradskog Instituta za književnost i umetnost — Poetika srpske poezije druge polovine XX veka, objavljen je 2010. obiman zbornik Poetika Stevana Raičkovića ...

U drugoj deceniji XXI veka dobili smo i dve autorske knjige: monografiju Dragana Hamovića Raičković: pesnički razvoj i poetičko okruženje (Kraljevo, 2011) i Miloša Đorđevića Pjesnički krugovi Stevana Raičkovića (CANU, Podgorica, 2012). Zaimljiva je, takođe, doktorska disertacija Sanje Golijanin–Elez Lirski ciklusi i pesničke zbirke u savremenoj nastavi književnosti: nastavni rad na lirskim ciklusima i zbirkama Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Branka Miljkovića i Stevana Raičkovića (Novi Sad, 2009).

U našoj periodici o Raičkoviću je dosad objavilo svoje radove blizu osamdeset istoričara književnosti, književnih kritičara i književnika svih generacija stvaralački aktivnih u ovom periodu (među njima se našao i jedan istoričar umetnosti). Među njima su, osim već pomenutih autora monografija Dragana Hamovića i Miloša Đorđevića, pored ostalih, Danica Andrejević, Miloš Bandić, Gojko Božović, Novo Vuković, Jovan Delić, Jovan Deretić, Miroslav Egerić, Mileta Aćimović Ivkov, Kajoko Jamasaki, Aleksandar Jerkov, Vuk Krnjević, Ivan V. Lalić, Jovan Ljuštanović, Miroslav Maksimović, Radivoje Mikić, Nikola Milošević, Milosav Mirković, Vasa Pavković, Predrag Palavestra, Mihajlo Pantić, Aleksandar Petrov, Bogdan Popović, Radovan Popović, Ranko Popović, izuzetno aktivna Dušica Potić, Saša Radojčić, Slobodan Rakitić, Ljubomir Simović, Irina Subotić, Boško Suvajdžić, Milosav Tešić i dr.

3.
Ukupni književni opus Stevana Raičkovića je višestruko zanimljiv. Prvo, kao primer inoviranja nadograđivanjem na postojeću tradiciju, a ne njenim radikalnim rušenjem. Primeri smena poetika, književnih pravaca, odnosno "stilskih formacija" putem unutrašnjih transformacija, diktiranih novim vremenom, inače, nisu nepoznata pojava u istoriji književnosti drugih kulturno-jezičkih sredina, kao, uostalom, i naše. Otprilike vek pre Raičkovićevog stupanja na književnu scenu, u stvaralačkoj praksi Puškina i Gogolja tako je, iz okvira romantičarske, došlo do konstituisanja tada nove, realističke poetike. Kod nas je tim putem u svom književnom stvaranju prošao, recimo, Milovan Glišić koji je, u okviru svog stvaralaštva, istovremeno prevodio Gogoljeve "fantastične pripovetke", kratki roman Taras Buljbu i roman Mrtve duše. (Svojevremeno sam u knjizi Ruski i srpski "Evgenije Onjegin" našim čitaocima pokušao da predstavim takvu unutrašnju transformaciju poetike Puškina.)

Zanimljivo je napomenuti, recimo, da je i naša autorka Danijela Mareš još 1992. to osetila i u časopisu Književnost objavila esej pod naslovom Postmodernistički elementi u poeziji Stevana Raičkovića.

A Bojana Stojanović–Pantović 2010. u studiji O nekim aspektima lirske proze Stevana Raičkovića konstatuje: "Iako u istoriji srpske moderne lirike Stevan Raičković pre pripada onoj vrsti stvaralaca koji su se kreativno oslanjali na domaću i internacionalnu tradiciju, i u njoj nalazili svoj podsticaj, nego li onima sklonim formalnom eksperimentu, jedan od najznačajnijih srpskih autora druge polovine 20. veka nesumnjivo nije samo pesnik tzv. vezane forme (najčešće soneta), odnosno različitih tipova slobodnog stiha. Osim zapaženog esejističkog i prevodilačkog rada, Raičković će ostati upamćen i kao autor osobene lirske proze koja je žanrovski veoma teško odrediva, i kreće se negde od ispovedno-dnevničkih zapisa, preko putopisno-anegdotskih crtica, do pesama u prozi ili prozaida. U njima, pak, slično utemeljivaču ovoga žanra u srpskoj književnosti — Jovanu Jovanoviću Zmaju — naš pesnik na različite načine artikuliše odnos prema svojim ključnim pesničkim temama: samoći, tišini, prirodi, prolaznosti, sećanju, melanholiji i smrti, ali i prema tzv. fenomenu najlepše pesme, odnosno tajni nastanka pesme, kako glasi naslov poznate Zmajeve prozaide. Tematizacija ovakve autopoetičke problematike jeste jedno od glavnih strukturnih čvorišta srpske moderne poezije." (388)

Sumirajući dotadašnja saznanja o Raičkovićevom pesničkom liku, u uvodnoj besedi na simpozijumu Poetika Stevana Raičkovića, Jovan Delić ističe: "Bio je ... savršeno dalek savremenoj mu utilitarnoj i funkcionalizovanoj poeziji; svakom pokušaju svrstavanja među angažovane pjesnike. Njegovom lirskom temperamentu bila je daleka poezija programa, a pogotovo socrealističkog programa, takozvana 'kubikaška' poezija obnove i izgradnje, ili takozvana 'ratna' poezija." (10—11) Pri tom je s pravom konstatovao i sledeće: "... motivi ptice, kamena, vode, bilja spajaju Raičkovića sa neosimbolistima, odnosno sa Miljkovićem prije svih. Povezan je takođe i sa Rajkom P. Nogom i Miroslavom Maksimovićem, a prema Raičkoviću imaju izgrađen stav i Slobodan Rakitić i Milosav Tešić. Lirski usamljenik nije tako usamljen među srpskim pjesnicima." (12) U pravu je Delić i kad tvrdi: "...pokazaće se da je on vrlo raznovrstan pjesnik. Nesumnjivo pjesnik tišine i samoće, sklon baladičnom i elegičnom tonu, on će se vremenom mijenjati i na planu stiha i strofe, i na planu lirskog sižea, i na planu komponovanja zbirke kao cjeline."

Raičkovićev književni opus je za teoretičare i istoričare književnosti posebno zanimljiv i zbog toga što je, iako u principu rezervisan prema književnoteorijskim i književnokritičarskim sudovima, kao i prema poetičkim programskim manifestima — ostavio niz žanrovski raznorodnih zapisa o svom ličnom stvaralačkom radu. Novi istraživači su tu građu i počeli da koriste.

4.
U prethodnom odeljku već smo citirali formulaciju Bojane Stojanović–Pantović da se Raičković "kreativno" oslanjao i "na domaću i (na) internaconalnu tradiciju". Na komparativističim istraživanjima Raičkovićevog književnog dela ponešto je već i rađeno. Naime, komparativistički pristup nije mogao da se izbegne, pre svega, zbog činjenice da je, kao jedan od prevodilaca Šekspirovih i Petrarkinih soneta, i svoju Kamenu uspavanku, po mnogima, centralnu knjigu njegovog književnog dela, dopunjavanu novim pesmama tokom skoro celog stvaralačkog života, Raičković ispevao u sonetu. O Raičkovićevim prevodima soneta u kontekstu njegovog ukupnog stvaralaštva, značajna saznanja već su formulisali u svojim radovima, pored ostalih, Sanja Paripović, Bojan Đorđević, Aleksandar Jovanović, Miroslav Maksimović, Branko Brđanin, Persida Lazarević di Đakomo i dr. Izazovna je koncepcija pesnika i esejiste Miroslava Maksimovića koji zaključuje: "Stevan Raičković kao autor soneta primer je modernog, a zapravo savremenog pesničkog odnosa prema formi: spoj majstorstva i slobode koju imaju samo majstori, a nikako ne i šegrti. Kao takav, zbunjuje analitičare forme a raduje čitaoce poezije." Zanimljiva je i ne manje podsticajna za istraživanja i svojevrmena šira konstatacija Ivana V. Lalića na koju 2010. godine u studiji, Lirika, život i komentari u Fascikli Stevana Raičkovića skreće pažnju Predrag Petrović: "Nesporazum između pesme, pesnika i sveta, kome se stalno vraća i pokušava da razreši Raičkovićeva poezija, ima različite poetičke konsekvence. Suočenje sa (ne)opravdanošću pevanja uzrokuje u Raičkovićevoj poeziji poverenje u vezani stih i stroge pesničke forme, odnosno ono što će Lalić, povodom zbirke Prolazi rekom lađa (1967), nazvati pesnikovom "potrebom da se zaštiti artističkim oklopom, ali u kasnijim knjigama i odustajanje od nagomilanih zakona poezije i želju pesnika da progovori drugačijim jezičkim izrazom, od melodizovanih slobodnih ritmova do lirski stilizovanih dokumentarnih zapisa." (377)

Međutim, i u analizama Raičkovićevog književnog nasleđa može se primetiti da je rak-rana srpske književne istorije pomanjkanje interesovanja za komparativne analize radi utvrđivanja vrednosti dela naših pisaca u širem međunarodnom umetničkom kontekstu. Bilo je izvesnih naznaka takve orijentacije, recimo, u raspravama o simbolici kamena, ali ostalo je još dosta posla, na primer, oko uočavanja srodnosti i razgraničavanja na planu ideja i načina umnožavanja slojeva značenja pesničkog dela, opredeljenja za i protiv tzv. zaumnog umetničkog stvaranja. Neke orijentire za takve analize eksplicitno ili posredno u svojim esejima, prevodilačkoj orijentaciji i prevodilačkoj praksi naznačio nam je i sam Raičković.

5.
U svojoj studiji Esejistička misao Stevana Raičkovića Bojan Čolak 2010. godine zaključuje: "Prema njegovom mišljenju, prekid komunikacije između poezije i čitaoca nije osobenost književnosti nakon Drugog svetskog rata, već svaki period u književnosti ima dve vrste pesnika, koji bi se možda mogli najopštije odrediti kao pesnici erudite i oni koji to nisu bili. Raičković smatra da je navedena podela oduvek postojala, a najuže je povezana sa prirodom pesničkog talenta ... Sasvim jasno, veliki srpski pesnik opredeljuje se za onu poeziju koja odiše jednostavnim pesničkim talentom, a ne erudicijom. Karakteristika jednostavnog pesničkog talenta, prema shvatanju Stevana Raičkovića, jeste da on nije izvor namenskog i poučnog, već da odiše nečim lepim za sebe, lepim koje je bez svrhe." (147—148)

To, razume se, ne znači da je poezija koja "odiše jednostavnim pesničkim talentom" smisaono oskudnija i prozirnija. Naprotiv. Posle čovekove fizičke smrti, otpočinje proces njegovog postupnog zaboravljanja. Krug ljudi koji ga se sećaju neminovno počinje da se sužava. U podsećanju na pesnika Stevana Raičkovića povodom desetogodišnjice njegove smrti, međutim, suočavamo se, eto, sa nizom činjenica koje kao da pokazuju nešto drugo. Ispostavlja se da se u istinskoj lirici i bez podštapanja erudicijom mogu stvarati dela iz kojih zrači energija mnogostrukih spojeva vizuelnih, zvukovnih, osećajnih i misaonih nadražaja uobličavanih u treptajima ljudske duše. Suma takvih treptaja i dubina iz koje poteknu svojim tvorcima obezbeđuju i svojevrsnu posthumnu dugovečnost. Pesnik Stevan Raičković je, očito, jedan od njih.

Miodrag Sibinović

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 4 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2017
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: