Milorad Popović Šapčanin (1841—1895)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Milorad Popović Šapčanin (1841—1895)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad Popović Šapčanin (1841—1895)  (Pročitano 11466 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 22, 2010, 02:37:27 pm »

**





MILORAD POPOVIĆ ŠAPČANIN
(Šabac, 07.07.1841 — Beograd, 14.02.1895)

Milorad Popović, književnik i kulturni poslenik, koji je s ponosom svom imenu dodao odrednicu Šapčanin, rođen je 7. jula 1841. godine u Šapcu, od oca Save i majke Jelisavete. Otac Sava, šabački učitelj i sudija, i književnik, kao pristalica dinastije Obrenović, gubi službu u Šapcu u jesen 1842. godine i sklanja se u Zemun, a potom u Irig. Nešto docnije, kod njega će doći i supruga Jelisaveta, sa četvoro dece: sinovima Pavlom, Đorđem i Miloradom, i kćerkom Katicom. Najmlađe Pavlovo i Jelisavetino dete, kći Danica, tada još nije bila rođena.

U Irigu je Sava radio kao beležnik. Tu je Milorad rastao i završio osnovnu školu, dok je Gimnaziju pohađao u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Porodica se vratila u Šabac oko 1860. godine, gde je otac Sava, ukazom Kneza Miloša, postavljen za sudiju Okružnog suda.

U Karlovcima je Šapčanin redovno završio peti razred Gimnazije. Godine 1861. i on se vraća u Šabac, pošto je porodica, posle očeve smrti, ostala nezbrinuta. Stupio je u službu, prvo kao praktikant, a zatim kao pisar šabačke Konzistorije, pošto je uživao veliku naklonost šabačkog vladike Gavrila. Godine 1862. završio je vanredno šesti razred Gimnazije, ali je to bio i kraj njegovog školovanja.

Šapčaninovi biografi beleže njegovu ranu naklonost ka pozorišnoj umetnosti. On je, u Šapcu, bio član diletantskog pozorišta i sa uspehom je tumačio lik Kneza Lazara u istorijskoj drami Zidanje Ravanice, Atanasija Nikolića.

Godine 1865/66, Šapčanin radi u Šabačkoj gimnaziji kao učitelj crtanja i lepog pisanja, a istovremeno je i lični sekretar vladike Gavrila.

Kao pesnik, oglasio se u Novakovićevoj Vili, 1865. i 1866. godine. Njegove pesme su došle i do ruku Kneza Mihaila; čuvši da je pesnik sa službom u Šapcu, on naredi da se, sa unapređenjem, dovede u Beograd, "gde treba da je zbor naše inteligencije". Daljim angažovanjem Ljubomira Nenadovića, koji se tada nalazio na dužnosti načelnika Ministarstva prosvete i crkvenih dela, Šapčanin je, 16. novembra 1866. godine, postavljen za pisara ovoga Ministarstva. Tako je počeo teći svoju bogatu činovničku karijeru. Kao pisar, unapređivan je nekoliko puta, a službu u Ministarstvu prosvete okončaće 1. oktobra 1879. godine, u zvanju sekretara druge klase. Uz Milana Milićevića i Stevana Popovića, posebno se angažovao na uređenju i unapređenju nastave osnovnih škola u Srbiji. Od jeseni 1870. godine, po nalogu ministra prosvete, skoro godinu dana proveo je u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, sa zadatkom da prostudira organizaciju i uređenje njihovih narodnih škola, osnovnih i srednjih. Istovremeno, njega je zanimao i pozorišni i književni život tih zemalja. U Nemačkoj je boravio u Berlinu, Lajpcigu, Goti i Vajmaru. U Vajmaru je upoznao jednog glumca, Srbina Jocu Savića, o kome će docnije pisati, i koji mu je slao novine i informacije iz Nemačke. Iskustva i znanja koja je stekao na putovanjima po evropskim zemljama biće od velikog značaja za njegov budući rad. Po povratku u Beograd, kao revizor je često obilazio škole po Srbiji. Po službenoj dužnosti bavio se i pedagoškom literaturom, ostavivši za sobom ceo niz knjiga i predavanja, manjih prevoda i prerada. Ipak, stručni ljudi smatraju Šapčanina za "pedagoga laika".

Polovinom jula 1868. godine, u Beogradu je osnovan Pozorišni odbor, sa zadatkom da afirmiše pozorišnu umetnost kao važan segment duhovnog života Srbije. Odbor je imao 17 članova, ali su se u njemu posebno isticali predsednik Filip Hristić, potpredsednik Jovan Bošković, sekretar Milorad Popović Šapčanin i još neki članovi. Uz redovne činovničke poslove u Ministarstvu prosvete, Šapčanin je uvek nalazio dovoljno vremena da se posveti svojoj velikoj ljubavi — pozorišnom radu. Prvog aprila 1877. godine biće mu poverena dužnost upravnika Narodnog pozorišta, ali je na ovom poslu ostao kratko, do 12. novembra iste godine, kada je razrešen dužnosti na sopstveni zahtev. Pošto je vraćen na svoje mesto u Ministarstvo prosvete, 1878. godine pridodat je Generalštabu, sa zadatkom da uređuje nastavu osnovnih škola u novooslobođenim krajevima. No, 1. marta 1880. godine, ponovo je postavljen za stalnog upravnika Narodnog pozorišta i na ovom "klizavom i vetrovitom mestu" ostao je sve do 1893. godine. Dužnost dramaturga, u to vreme, obavljao je Milovan Glišić, u kome je Šapčanin imao dobrog saradnika u obavljanju svakodnevnih poslova i rešavanju brojnih tekućih problema. Kao poznati književnik i izuzetno duhovit čovek, Glišić je bio pravi čovek na pravom mestu. Znao je, pred strogim upravnikom, uzimati glumce u zaštitu, ali samo kad se radilo o sitnijim prekršajima, zbog čega ga je Šapčanin, sa blagom dozom prekora, u šali nazivao "glumačkim advokatom".

Svoju drugu priliku da se iskaže u ulozi upravnika Narodnog pozorišta, Šapčanin je iskoristio na najbolji mogući način. Sa velikim entuzijazmom i znatno više pozorišnog i životnog iskustva, on je uspešno kreirao repertoarsku politiku, uvodeći na scenu, pored domaćih, i dela stranih autora. Sav posvećen pozorišnom radu, on je ostvario i konkretan doprinos obogaćenju repertoara, prevodeći dela nemačkih i francuskih pisaca. U periodu od 1880. do 1890. godine, Narodno pozorište je prikazalo 29 novih, originalnih srpskih drama, i 152 strane, prevedene. U komplementarnosti pozorišne delatnosti, pored ostalog, iskazivao je interes sa osavremenjivanje scenografije i kostimografije, pa su, i na tom planu, postignuti zapaženi rezultati. Na lični zahtev, upućen ministru prosvete, dobio je odobrenje da, u februaru 1890. godine, otputuje na nekoliko dana u Beč i Peštu, zarad nabavke kostima neophodnih za igranje istorijskih komada.

Prema glumcima je imao korektan i principijelan odnos, mada je katkad, u svom romantičarskom zanosu, znao da reaguje burno, pesnički, na samo njemu svojstven način. U ispunjavanju postavljenih zadataka, tražio je profesionalnost u radu; za nemar i neodgovornost prvo je opominjao, potom kritikovao, i na kraju kažnjavao, ali, istine radi, potrebno je reći i da je umeo velikodušno praštati.

Godine 1893, Šapčanin je prešao na dužnost "administratora druge klase kraljeve civilne liste i krunskih dobara", na kojoj će ostati do kraja života.

Godine 1866, oženio se Milkom, sestrom još jednog znamenitog Šapčanina, književnika Laze Lazarevića. Milorad i Milka su imali četvoro dece i živeli su u srećnom braku, sve dok im dvoje dece, Radivoje i Dragica, nisu rano umrli. U životu su ostali kći Danica i sin Sava, ali rana za prerano izgubljenom decom nikad nije do kraja zacelila.

Šapčanin je bio član Liberalne stranke, ali se politikom nije aktivno bavio. Kad se u krilu Liberala javila Naprednjačka stranka, on je politiku potpuno napustio.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


« KOMPOZICIJE NA STIHOVE SRPSKIH PESNIKA » KOMPOZITORI, PESNICI I KLINCI » » » » »

[postavljeno 03.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 02:39:29 pm »

**

KNJIŽEVNI RAD MILORADA S. POPOVIĆA ŠAPČANINA


Šapčaninov život i njegove delatnosti posebno su se ispoljile u tri oblasti: on je bio vredan državni činovnik, aktivan poslenik na kulturnom i obrazovnom planu i zapaženi književnik.

Književnošću se počeo baviti veoma mlad, u gimnazijskim danima, nastavljajući književnu tradiciju svoje porodice, koju je započeo otac Sava Popović. Sava je iza sebe ostavio dva skromna rada: Sad izobraženih umova, koji je objavljen 1833, i prevod sa nemačkog Krin ili moralna poučenija u dvadeset pisama mudraca Seneke izložena, koji je štampan 1842. godine. Porodičnu tradiciju nastavio je i stariji Miloradov brat Pavle (1827—1847) koji je, u ondašnjim listovima, objavio desetak pesama i jednu pripovetku, najavljujući se kao talentovan stvaralac. Nažalost, prerana smrt je prekinula njegov književni uspon.

Šapčaninovi prvi pesnički pokušaji vezani su za gimnazijsku klupu. Ugledajući se na oca Savu i brata Pavla, istovremeno podstican i od nekih profesora, započeo je pisanje stihova. Od tada, pa sve do smrti, Šapčanin će neprekidno pevati. Sarađivao je u skoro svim stručnim i književnim listovima svoga vremena, najviše u Vili, Danici, Javoru i Stražilovu. Ispevao je više od 300 pesama i dva epska speva, stavljajući sebe u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma. Prve stihove štampao je u listu Slovenka, 1860. godine.

Osim pesama, Šapčanin je pisao pripovetke, romane i drame. Od 1862. godine, kada je objavio prvu priču, pa do kraja života, napisao je više od 30 pripovedaka, dva romana, 10 drama i jedan putopis.

Šapčanin je u Beogradu rano stekao ugled visokog državnog činovnika i autoritet velikog pisca. Njegova kuća, sa bogatom bibliotekom, bila je neka vrsta "umetničko-književnog salona", u kome su se okupljale mnoge istaknute ličnosti ondašnjeg beogradskog kulturnog i javnog života: Milan Savić, Jovan Bošković, Stevan Todorović, Jovan Ćorđević, Matija Ban, Milan Đ. Milićević, Marko Stanišić, Stojan Novaković, Ilarion Ruvarac i mnogi drugi. Kod njega, i sestre Milke, od 1866. godine, stanovao je Laza Lazarević, što će svakako imati uticaja na njegovo buduće književno angažovanje i opredeljenje.

Kritičari su dosta govorili o Šapčaninu kao književniku, ali su često zapostavljali njegov prevodilački rad. Najviše je prevodio velike evropske i američke pesnike, ali nije zanemario ni tekuću produkciju manje značajnih pesnika, svojih savremenika. Prevodio je nemačke pesnike (Šiler, Gete, Blumental, Gajbel, Hajne, Uland, Badenšet i drugi), zatim engleske (Šeli, Šekspir i Tenison), francuske (Igo i Beranže) i američke (Stodard i Edgar Alan Po). Od onih koji su pevali na slovenskim jezicima, prevodio je Puškina, Ljermontova, Koljceva, Lenartoviča i Vozova. Svi Šapčaninovi prevodi sadrže njegov lični pečat i senzibilitet, kao i ton i boju romantičarske poetike.

Među prevodima dela koja su igrana na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, značajno je spomenuti sledeća: Dona Dijana — Avgustina Moreta (1871), Veštica — Artura Fitgera, Rancavljevi — Erkman-Šatrijana, Hamlet (sa nemačkog) Viljema Šekspira (1844), Prve ljubavne strele — Oskara Blumentala (1855) i Šekspirov Julije Cezar (1891).

Svoje prve pesme Šapčanin je ponudio Danici, ali one nisu objavljene s obrazloženjem da "prve štence u vodu bacamo". Više sreće je imao u Slovenki Emila Čakre; već u prvom broju ovog lista, 1860. godine, objavljene su mu četiri pesme. Bio je to veliki podstrek za mladog i upornog pesnika, za koga će stranice i drugih listova i časopisa uskoro postati otvorene. Naredne, 1861. godine, objaviće prve pesme i u Danici, a 1862. godine u Zmajevom Javoru. Prvu zbirku pesama objavio je 1863. godine i ona je uglavnom ispunjena vinskim pesmama, u kojima dominiraju dva motiva — ljubav i rodoljublje. Pesme iz ove zbirke nisu naišle na povoljne ocene kritike, ali je Šapčanin istrajan i marljiv, a spisak časopisa u kojima sarađuje sve je širi. Još za boravka u Šapcu sarađivao je u Novakovićevoj Vili, a posebno je aktivan 1866. godine, po preseljenju u Beograd. U Vili za 1865. objavljenesu Nerandže, ciklus od devet pesama, i šestdrugih naslova, a za 1866. — Ljubičice, sa 39, i Selo u detinjskim uspomenama, sa 17 pesama. Samo 1866. godine Šapčanin je objavio preko 50 pesama, a izašla mu je i druga zbirka poezije od pesama preštampanih iz Vile. Za razlliku od prve, ova zbirka je dobila znatno povoljnije ocene i donela je autoru toliko željenu pesničku slavu.

Vremenski razmak između druge i treće zbirke pesama dug je celih 17 godina i ispunjen je Šapčaninovim intenzivnim stvaralaštvom. Pesme objavljuje u Javoru, Vili, Matici, Otadžbini, Starmalim, Srpskoj zori i drugim listovima i časopisima. Kruna dugogodišnjeg rada je nova zbirka, Žubori i vihori, koja je štampana 1883. godine i sadrži preko 150 pesama. Prema prvim ocenama, neke pesme su proglašene za "bisere srpske lirike", a za zbirku u celini je istaknuto da je karakterišu "subjektivnost i idealizam". Milan Savić, dugogodišnji Šapčaninov prijatelj, pored pohvala i visokoh ocena, stavio je i poneku primedbu, smatrajući da pesniku sve pesme "nisu ispale za rukom". Neizbežni i autoritativni Jovan Skerlić zbirkom nije bio impresioniran, koristeći se u ocenama ironijom i izvesnom dozom neukusa. Posebno Šapčaninu zamera upotrebu velikog broja deminutiva.

Posle Žubora i vihora, Šapčanin je nastavio saradnju u Javoru, Domaćici, Preodnici, Otadžbini, Pozorištu i Bosanskoj vili; neke pesme će mu ostati i u rukopisu. Te, i već ranije objavljene pesme, uz romane, pripovetke, drame i jedan putopis, ugledaće svetlost dana u Celokupnim delima koja je, u pet knjiga, priredio Uroš Džonić i koja su objavljena u intervalu od 1929—1932. godine.

Šapčanin je plodan i raznovrstan pesnik koji se okušao u skoro svim žanrovima poetske epohe u kojoj je živeo i radio. On nije ostvario grandiozno delo, ali je u svojim pesmama dosegao zavidan umetnički nivo, koji ga svrstava u red značajnijih srpskih romantičara. Čini se ipak da je svoj neosporni pesnički dar nepotrebno rasipao na patetične stihove ljubavne i rodoljubive retorike. Među raznim lirskim žanrovima, najviše uspeha je imao pevajući idilične, ljubavne i elegične stihove. Ispevao je nekoliko lirskih dragulja, gde se posebno ističu pesme U jesen, O kosidbi, Pastirka, Plakala si, Danici, Jesenja pesma, Ciganska pesma i druge. Sem toga, čitav niz lepih stihova nalazimo u njegovim pesničkim ciklusima Selo u detinjskim uspomenama, Ljubičica i Božić.

Šapčanin je napisao i dva epska speva — Nevesta Ljutice Bogdana (1880) i Monah (1887), koji su mu, još za života, doneli mnoga priznanja i veliku pesničku slavu.

Kao pesnik, Šapčanin je bio romantičar, što je nedvosmisleno potvrdio svojim stihovima. U njegovom proznom stvaralaštvu se prelamaju dve književne epohe — romantizam i realizam. Pored romantične vizije života, on je iskazao urođeni dar za opservacije i smisao za realistično prikazivanje ljudi, pojava i događaja.

Kao prozni stvaralac, pisao je pripovetke, romane, drame i putopise. Motive za svoje pripovetke on crpi iz seoske sredine (Deda, Bogoslov, Ljudi starog kova, Blago, Na seoskoj slavi, Deset dukata), manastirske sredine (Monah Đenadije, Otac Zaharije, Otac Varnava) i iz društvnog i palanačkog života (Sviračica, Sat, Opasan drug, Poremećen plan, Dvadeset šesti).

Privlačile su ga i istorijske teme. Njegova prva pripovetka Ranjenik (1862) predstavlja romantičnu obradu motiva sa istorijskom pozadinom. Neke pripovetke ovoga žanra (Katanska buna i Surgun), mogu se uvrstiti u zapaženija ostvarenja srpske realističke proze.

U putopisu S Drine na Nišavu, Šapčanin opisuje svoje putovanje od Loznice do Niša, ali ne donosi ništa novo u ovome žanru, ni tematski ni strukturalno.

Šapčanin je objavio i dva nevelika romana — Hasan-aga i Sanjalo. Dok prvi predstavlja neslavnu i neuspelu modifikaciju romana Bosna Mihaila Čajkovskog, Sanjalo je dobar, uspešno napisan roman i predstavlja Šapčaninovo najbolje književno ostvarenje. U njemu je on dosegao znatan umetnički nivo, istovremeno ga učinivši značajnim dokumentom folklora, običaja, kulture, naravi i ekonomskih i političkih prilika u Srbiji polovinom 19. veka. Ovim delom Šapčanin je udario temelje srpskog intelektualističkog i društvenog romana.

Deo svog umetničkog afiniteta Šapčanin je iskazao i kao dramski pisac, posebno u žanru komedije i istorijske drame. Dok su mu komedije umetnički neubedljive, motive za istorijske komade crpi iz srpske istorije (osim Hipatije). Kompoziciju i dramski siže gradio je iz srpske tradicije (Miloš u Latinima, Zadužbina), ili prema događajima i ličnostima iz srpske srednjovekovne istorije (Bogumili, Dušan Silni, Trnova kruna). Pomenute drame napisao je kao upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je, svojim ukupnim angažovanjem, dao značajan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji. Za Šapčaninova života, naročito je bila popularna Zadužbina, melodramski istorijski komad u pet činova, koji je samo u Beogradu izveden više od 30 puta.

Šapčanin je umro u Beogradu, 14. februara 1895. godine, pošto je poživeo 54 godine. Za službene zasluge i književni rad, dobio je sledeća odličja: Orden belog orla VI stepena, Orden Medžedije III reda, Srebrnu medalju za službu i Crveni krst.

Za kraj, dajemo pregled prvih izdanja njegovih značajnijih dela:

  • Pesme, Štamparija Nikole Stefanovića, Beograd, 1863.
  • Pesme, Državna štamparija, Beograd, 1866.
  • Pripovetke, Štamparija braće Jovanovića, Pančevo, 1877.
  • Hasan-aga, Izdanje knjižare Velimira Valožića, Beograd, Državna štamparija 1879.
  • Pripovetke, Pančevo, 1879.
  • S Drine na Nišavu, putopis iz godine 1877 i 1878, Beograd, Državna štamparija, 1879.
  • Nevesta Ljutice Bogdana, epski spev, Beograd, 1880.
  • Žubori i vihori, Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, 1883.
  • Miloš u Latinima, slika u jednom činu, izdanje Srpske knjižare i Štamparije braće M. Popovića, Novi Sad, 1886.
  • Monah, spev, Srpska štamparijadr Svetozara Miletića, Novi Sad, 1887.
  • Pripovetke, Štamparija Srpske knjižare braće M. Popovića, Novi Sad, 1887.
  • Sanjalo, Izdanje Srpske knjižare i štamparije braće M. Popovića, Novi Sad, 1888.
  • Zadužbina, Izdanje i štampa A. Pajevića, Novi Sad, 1893.
  • Poslednje pripovetke, Štamparsko-umetnički zavod Pehera i Kisića, Mostar, 1902.
  • Celokupna dela Milorada P. Šapčanina, priredio Uroš Džonić, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, Beograd, I, 1929, II, 1930, III, 1931, IV, 1931. i V, 1932.


Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 20.10.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 02:39:56 pm »

**
Stihovi Milorad S. Popović Šapčanin


U CRNO MORE

U Crno more večeri tamne
upada sunce, umreće dan,
njemu mi sledi pratilac sužanj
moj pogled težak, u tuzi pran:
iščezli zrače sa smrtnog loza
jos svetlost baca na zelen hum,
al' grobak mojih smrvljenih nada
u mrak obuk'o ledeni um.

Na rosnoj stazi burna života
rastaše mnogi šareni cvet,
i vrelih misli — bogata jata
po njima žurno gonjahu let,
još krepke nade po omarama
teretnih dana sipahu hlad,
pa uz ogrejak veselja, šale
stvarahu polet za svaki rad.

I srce moje greja s' u žaru,
na nj se osmeva napredak drag,
umiljat prizor izgleda lepih
dizase s' pred njim, vedar i blag,
i bistar vazduh pojmova vedrih
stvaraše njemu večiti dan,
debeo suton nazadnih misli
pred njime staja izrešetan.

I na toj zlatnoj života steni
čuva ga hrabro strmeni zid,
iskrenost moja nevina, lepa,
ka' mlade mome pozlaćen stid,
gizdava cura, ubava radost,
mirisna cveća sipaše slas,
ploveć' na valu od melodija
što ih izvija slavujev glas.

I bejah srećan, pa ka' u snovi
slatki i dragi prolazi dan,
posestra vila dava mi pesmu
njezina društva bio sam član,
i ka' u grudima da mi se sleg'o
bezbroj milina prozračan sloj,
jer mi je grlo oduška bila
kud je izlet'o taj lepopoj.

Al' car careva, moćan trenutak,
u jednom stiku obori sve,
živac života dokopa mučki
gvozdenom rukom baci o tle.
I ja se srozah sa svetle stene,
napretka moga skrha se krak,
padoh u bezdan smrtinih ruku
zasede sunce — uze me mrak.

Pa u jazava praznini nemoj
gde i dah gubi prodržljiv šum,
u niskom kutu snebivan stojim
kao na more bačeni trun.
A oko mene pomrlih draži
goli kosturi, pepeo, prah
kipovi hladni žalosti, vaja,
kad ih pogledam, čisto me strah!



ODZIV DRUGU
(Odlomci)

Tvoje pesme, tvoji slatki glasi,
U mom Šapcu, dalekoj oazi,
Odzivlju se ko kad mila ševa
Jedna drugoj u lugu otpeva.
U pitomoj ovoj mojoj žuri
Nigde cvetka, tek gdekoji pupi.
Još da nije brzonoge Save,
Cerskih brda što se ljupko plave
Te osveže i razgone setu
Bih svisnuo u sebičnom svetu.

Kao vetar kad otkrha granu
Pa okupi niz ravnu poljanu,
Pa je mota, prebija i mlati
Dok je kakav ponor ne prihvati:
Tako ruka zlokobnice sreće
Obrala je mog nadanja cveće,
Razrušila tek onako šale,
Mog života više ideale,
Na u kletu zamenu mi dala
Uzan čunić skrhanih vesala.
.  .  .
Biva da me zaokupi čama
S loša rada, neplodnih pesama,
Namrštim se k'o noćnih drugova
Ljubaznica — sumorana sova,
I teretnu jedva noseć' glavu
Polagano izađem na Savu.
Gledam vodu kako žurno grede,
Na valima ustavljam poglede,
Te kad idu da ih dalje vode
Vama, druzi, u željne pohode.
.  .  .
To je slika, bledo nacrtana,
Mojih prošlih i sadašnjih dana.
Moj je Šabac pustinjačka kletka,
Puna mira, uživanja retka.
Pa opeta, kao vetar granje,
Vidiš, gonim svako očajanje,
I onako, junački i čilo,
Dokopam ga za slomljeno krilo
Pa ga hitnem daleko, duboko,
Kao utvu kad umrtvi soko.

Zato i ti, moj lepi slavuju,
Stresi jade — tu ledenu guju,
Ne daj guslam da ih takne rđa!
Pa se teši; uteha je tvrđa
Što golemu odbranu nam pruža
Pod teretom kad podlegne duša...
Ide vreme, umuknuće, brate,
Sve što kreči, cvrkuće i gače;
Zato pusti kićene gizdine,
Neka pegaz u propnice skače...


[postavljeno 07.05.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2010, 02:40:20 pm »

**
Stihovi Milorad S. Popović Šapčanin


JOŠ U MOME MLADOM DOBU . . .

Još u mome mladom dobu
Čuh strujanje zvuka neka
U visini, u nizini,
Iz blizine, iz daleka.
Čas su zvuci daljnih zvona,
Čas vihori sa vrh gore,
Čas šuštanje lisnih grana,
Čas potoci, što žubore;
Sad zazvoni ko glas majčin,
Koji vazda za mnom bludi —
Il ko glasak od slavuja.
Na uranku što nas budi.
Mlado momče hitro, smelo,
Pratili su glasi ovi
Na uranku jutarnjemu,
U večernji šaren-snovi;
Kao večni pozdrav neba
Brujali su slatki kori — ?                .
U srcu mu odjeknuše
Ko žubori, ko vihori —
I glase im burne čulo
U prsima kako uje,
Pa i momče zapevalo
Uz nebesne pevne struje.
Snevalo je, pevalo je
O ljubavi daha slatka,
O prirodi, o bolima —
Gorčinama veka kratka;
Pevalo je zemlji, nebu —
Ta ko miris ružin-cveta
U duši je osećalo
Žive dahe oba sveta.
I kogod mu pesmu čuje,
Osetiće bila oba —
S Bogom, pesme, rosno cveće
Mladalačkog moga doba!


SESTRI DANICI.

Odavna sunce umorno
Za gusti oblak mače
I nebo tužno, sumorno,
Kišicom blagom plače.
Nikoga nema, Danice,
U mirnom, poznom dobu —
Ja jedan stojim samo
Na tvome mirnom grobu,
I kunuć sudbu, koja nas
Već tako rano deli,
S kišicom suze proivam
Na ovaj šimšir sveli.

Studeni vetar utehu —
Nežnoga druga dono:
Kroz golo granje lipovo
Večernje čujem zvono.
I preko mirnih grobova,
Oh, kako tužno zvoni!                   .
Kao da zbori s mrtvima,
Kao da suzu roni!
Kolko mu puta, Danice,
Slušasmo zvonke zvuke,
Šetajuć vrtom zelenim,
Stištene držeć ruke.

I eto smrt nas rastavi —
Ti ležiš tu u miru,
A ja kroz borbu vijem se
U svetskom mutnom viru.
Tako su dani oblačni;
Usahle draži, slasti.
Klonule ruže mirisne,
A besne slepe strasti!
Pa na tvom grobu, Danice,
Bumom je srcu tiše.
Kad sluša zvono večernje
I romon hladne kiše.


CIGANSKA PESMA.

Čergo moja, čergice.
Od čađava platna.
Ti si meni kućica
Srebrna i zlatna.
Gospodski su dvorovi
Nepomične stene,
A ti pratiš cigana,
Kuda god se krene. —
Gudi, gudi, gudalo,
Povrh tankih žica!
Usta su mi prepuna
Tananih pesmica.

Moja živa vatrica,
Što mi kuću krasi,
Svetlucari veselo,
Nit se kadgod gasi;
A plavčasti dimovi
U modrom prozraku
Motaju se, kupe se,
Ko avet po mraku.
Gudi, gudi, gudalo,
Povrh tankih žica!
Usta su mi prepuna
Tananih pesmica.

Venac slave ciganske —
Porodica čila,
Na najvećoj studeni
Kočoperna bila:
Kad zaveju smetovi.
Ja po snegu gacam,
A kad sijne proleće,
A ja se razbacam. —
Gudi, gudi, gudalo.
Povrh tankih žica!
Usta su mi prepuna
Tananih pesmica.                         .
Mila moja lulice,
Nigde tebe nema.
Ti mi ne daš, kad sam sâm,
Da duša zadrema;
Koturići maleni.
Različite boje,
S vama hitrim odleću
I sve brige moje. —
Gudi, gudi, gudalo.
Povrh tankih žica!
Usta su mi prepuna
Tananih pesmica.

Meni slava ne treba
Ni bogatstva velja,
Mi smo crni Cigani,
Siromašnih želja;
Naša torba duboka
Izvora je živa,
U njoj niču mirisna,
Bogata jestiva.
Gudi, gudi, gudalo.
Povrh tankih žica!
Usta su mi prepuna
Tananih pesmica.

Naša sreća šarena.
Naši zlatni dani
Razležu se živahno
Na naših ćemani;
Jer mi, deca prirode,
Pesnici smo stari:
Kome nisu pevali
Veseli čergari?
Gudi, gudi, gudalo,
Povrh tankih žica!
Neka lete pesmice
Kao jato ptica!

Žubori i vihori.


"Pjesme Šapčaninove — bilo lirske, bilo epske — kao i njegove drame i pripovijesti, prožima iskreno osjećanje i neki mili dašak i živo rodoljublje. Osobito mu ugodno zvuči idilska žica, te je u toj vrsti pjesništva najbolje
uspio. ...

NAŠA PJESMA Antologija hrvatskog i srpskog pjesništva
Priredio Josip Milaković 
II knjiga
Sarajevo, 1905
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2010, 02:40:49 pm »

**

MILORAD P. ŠAPČANIN.


I. ŽIVOT.

Porodica Milorada P. Šapčanina bila je starinom iz Hercegovine, a u vremenu koje nas zanima živela je u Sremu. Otac pesnikov, Sava Popović, bio je u mladosti iskušenik manastira Grgetega, a docnije učitelj u selu istoga imena, gde se i oženio. Pre 1830 godine preselio se u Šabac. Na jednoj knjižici, koju je objavio 1833, potpisao se kao "učitelj I klase mladeži šabačke", a docnije se potpisivao kao "sekretar suda okruga šabačkog" i "član suda okruga šabačkog". S jeseni 1842, prilikom dinastičke promene na prestolu, Popović je, kao politički čovek i pristalica dinastije Obrenovića, izgubio službu i morao pobeći u Zemun odakle je otišao u Irig. Tamo je docnije došla i žena Jelisaveta sa četvoro dece. Nastali su teški dani za celu porodicu. Pošlo je na bolje tek kada je Popović, kao sposoban i obrazovan čovek, dobio službu beležnika u Irigu. 1847 porodicu je zadesila velika nesreća smrću najstarijeg sina Pavla. Inače, u porodici je bilo još četvoro dece: Katica, Đorđe, pozniji sveštenik, Milorad, naš pesnik, i Danica. Kada je izvršena promena na prestolu 1858, i kada su se vratili Obrenovići u Srbiju, Popović se vraća sa porodicom u Šabac. Knez Miloš ga je tada postavio za sudiju okružnog suda u Šapcu. Penzionisan je 1863, a umro je godinu-dve docnije.

Sava Popović je pisao. Kao učitelj u Šapcu napisao je i štampao u Beogradu 1833 knjigu Sad izobraženih umova (I čast). 1841 objavio je Kralj koji je sve izgubio, pak mu je Bog opet izgubljeno povratio, pripovetku iz Indije (Dodatak Srpskim Novinama 1841 br. 10—11), koja je svakako slobodan prevod s nemačkog. 1842 objavio je drugu knjigu Krin, ili moralna poučenija u 20 pisama mudraca Seneke izložena, koju je s nemačkog preveo "iz ljubavi k mladeži srbokoj". Ta knjiga doživela je i drugo izdanje 1868 godine. U Srpskim Novinama objavio je i članak Upotreblenije vremena u današnjem veku.

Ali, nije pisao samo otac, nego i stariji brat Pavle, koji je prvi počeo dodavati uz prezime Popović i naziv Šapčanin. Rođen 1827, on je završio gimnaziju 1844 i studirao u Modri i Požunu. Mučio se i živeo od tuđe pomoći, pošto od oca nije mogao dobiti izdržavanje. Darovit i načitan, počeo je pisati još kao gamnazista. Porušenog zdravlja, bez sretstava, nalazio se 1846 u Pešti i pokušavao i preko pesnika Branka Radičevića da dobije pomoć od kneza Mihaila. Bio je viđen u omladinskim krugovima, gde je čak predavao i "poeziju slavjansku". Najbolji drug Svetozara Miletića, on je bio među pokretačima Slavjanke, koja je izišla 1847 sa jedanaest njegovih pesama. Kada je završio studije u junu 1847 i sasvim oboleo, vratio se roditeljskom domu u Irig, ali je uskoro umro 1 decembra 1847 od tuberkuloze. Drugovi su ga iskreno ožalili, počev od Miletića do Jovana Ilića, koji mu je napisao i posmrtnicu, a docnije su mu podigli i spomenik na grobu. Sem pesama po listovima (Srbi u Tatrama u Podunavci 1845 str. 197) i u Slavjanci, zapažena mu je i pripovetka Četiri karanfila (Zabavnik Dragoljub 1844), koja, pored sveg ugledanja na novele Bogoboja Atanackovića, ima osobina po kojima se može verovati da se njen pisac mogao razviti u dobrog pripovedača. Kao pesnik bio je sav u "slavjanskim" idejama, pisao je i religiozne pesme (Apostol Pavle, Na Veliki Petak) i hvaljen kao jedan od najboljih omladinskih pesnika četrdesetih godina prošloga veka.

Iz takve porodice, u kojoj je otac bio "spisatelj", istina vrlo skroman i malo poznat, a brat se već bio proslavio, i ako je umro tek što je navršio dvadesetu godinu, bio je Milorad, koji je, i brojem dela i njihovom vrednošću, nadmašio i oca i brata.

*   *   *

Rođen u Šapcu 16 jula 1842,1 kao četvrto dete svojih roditelja, Milorad je kao mali prenesen u Srem, gde mu se otac sklonio za vreme dinastičkih borbi. U Irigu je proveo rano detinjstvo i svršio srpsku i nemačku osnovnu školu. Nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, pa je, pošto nije bilo viših razreda, otišao u Sremske Karlovce. Kako je porodica bila u teškim materijalnim prilikama, to se nije mogao redovno školovati. Bio je već odrastao dečak, kada je 1856 stupio u I razred gimnazije. Njegov školski drug Milan Savić priča (Iz književnosti, I str. 131) da ga je kao đaka II razreda gimnazije "garila mrka nausnica", jer je Šapčanin bio jako crnomanjast, bujne kose i brade. Mogao ga je Savić, tada mali i slabunjavi dečko, odmah zapaziti, jer je bio i najveći i najstariji u razredu. Kao đak bio je marljiv, jedan od prvih učenika po uspehu. Naročito je umeo lepo da priča lekcije iz istorije. Pošto su postali dobri prijatelji, Savić je umolio svoje roditelje, te su primili Milorada na hranu i stan, upravo "delili su istu sobu". Docnije, kao ljudi, ostali su prijatelji i Savić je bio rado viđeni gost u Šapčaninovoj kući u Beogradu.

Još kao đak, do IV razreda gimnazije, Milorad je pisao stihove, dobro poznavao srpsku književnost, odlično radio zadatke iz srpskog jezika, ali je teže išlo sa zadacima iz nemačkog. Tako je u Novom Sadu završio IV razred (1859—1860), pa je nastavio gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Kao redovan učenik, upisan kao sin Save Popovića, "knjaževskog člana okružija šabačkog", završio je V razred (1860—1861) i ocenjen u I tečaju kao "prva klasa", po redu 17, a u II tečaju kao "prva klasa", po redu 13. U I tečaju imao je iz vladanja ocenu dobar, jer je bio "kadgod prodrzljiv", a u drugom tečaju dobio je pohvalnu ocenu. Najmanje uspeha je pokazao iz matematike (sredan i dovoljan), a najviše iz srpskog i nemačkog jezika. Za vreme raspusta 1861 godine otišao je u Šabac i nije se vratio da nastavi redovno školu. To nije učinio verovatno zbog porodičnih materijalnih neprilika, a bio je već ušao i u godine. 19 i 20 jula 1862 polagao je kao privatan učenik VI i VII razred u Sremskim Karlovcima. Položio ih je uspešno, naročito VI razred, kada je dobio samo dve vrlo dobre ocene, dok je na ispitu VII razreda dobio iz matematike ocenu dobar. Gotovo svi biografi pominju da je učio bogosloviju u Beogradu, pa čak i da je završio. Međutim, to nije tačno.

Vrlo rano, pre dvadesete godine, Šapčanin je otpočeo činovničku karijeru. 6 oktobra 1861 postavio ga je šabački vladika Gavrilo za praktikanta konsistorije u Šapcu. 1 novembra 1862 unapređen je za pisara iste konsistorije. Po nekima, međutim, on je te godine došao u Beograd, učio bogosloviju, pa se docnije vratio u Šabac. Po onome što smo ranije naveli, a i po kazivanju Milana Milićevića (Dodatak Pomeniku, str. 165—167), koji je to čuo od samoga pisca, Šapčanin je prvi put došao u Beograd tek 1866, jer je ranije iz Srema prelazio samo u Šabac. Činovničku karijeru u Šapcu završio je time što je postavljen, 13 marta 1865, za učitelja krasnopisa i crtanja šabačke polugimnazije, gde je kratko vreme predavao i zemljopis.

I ako mlad, Šapčanin je, blagodareći svojoj vrednoći, stekao u Šapcu ugleda i po zaslugama i po umešnosti. U to doba episkop je bio Gavrilo, u narodu poznat pod imenom Garva, obrazovan, pisac, prevodilac Psaltira (Rukopis je spalio posle Daničićevog prevoda), odličan pevač, učitelj crkvenog pevanja u gimnaziji i čuven besednik. Kod njega je Šapčanin vrlo dobro stajao, uživao njegovu zaštitu i poverenje. Imao je simpatija i kod stare vladičine sestre, koju je opisao docnije u pripovetci Vladičina sestra. Možda bi i duže ostao u Šapcu, da nije vladika optužen, došao pod sud Arhijerejskog sabora zbog simonije (primanja mita), penzionisan 27 oktobra 1866 i poslat u manastir po kazni. Tu vladičinu slabost i suđenje opisao je Milan Đ. Milićević u pripovetci Draga draža od vere (Međudnevice, 1885.)

Šapčanin je od tog doba bio zapažen kao saradnik književnih listova, objavio je već i prvu zbirku stihova (1863), i o njemu se vodilo računa kao o književniku. 14 novembra, 1865, prilikom otvaranja prve "besede" u Šapcu, on čita svoj Prolog u stihovima, a učestvuje kao aktivan član u svakom prosvetno-književnom i društvenom radu.

U Šapcu je pesnik proživeo i svoju prvu veliku ljubav. Bila je to pesnička i romantična ljubav prema Milki, sestri prilovedača Laze K. Lazarevića. Porodica Lazarević nije odmah odobravala tu vezu, ali je ljubav pobedila. Tako se Šapčanin oženio rano, pre svoje dvadeset pete godine. Imao je četvoro dece od kojih su Radivoje i Dragica umrli. Njih se otac sećao, promenivši jedno ime, u pesmi Pred Proleće:

Sve će doći i sunce i cveće
Al' naš Rade i Ljubica neće.

U životu su ostali kći Danica (rođena u Šapcu oko 1866, umrla u Beogradu 1931) koja je dobila ime po imenu najmlađe pesnikove sestre, i sin Sava (rođen u Beogradu 1869), sada sudija Kasacionog suda, koji je dobio svoje ime po dedinom. Žena Šapčaninova bila je u svoje doba vrlo ugledna beogradska dama, član Ženskog društva u kome je 1885 bila i član uprave. Muža je preživela i umrla je 1910 godine.

Činovnička karijera našega pisca išla je ovim tokom: 16 novembra 1866 postavljen je za pisara Ministarstva prosvete i crkvenih dela. 26 novembra 1869 dobio je za pisara prve klase. 16 decembra 1870 unapređen je za sekretara pete klase, 10 aprila 1874 za sekretara četvrte klase istog ministarstva. 1 aprila 1877 postavljen je za privremenog upravnika Narodnog pozorišta, ali se 12 novembra, iste godine, vratio u Ministarstvo prosvete sa zvanjem sekretara treće klase. 1 oktobra 1879 dobija unapređenje za sekretara druge klase i sa tim zvanjem završio je svoje službovanje u ministarstvu.

1 marta 1880 Šapčanin dobija visoko zvanje, postaje stalni upravnik Narodnog lozorišta. Na tom položaju proveo je duži niz godina, sve do 15 avgusta 1893, kada je postavljen za administratora druge klase kraljeve civilne liste i krunskih dobara. U to doba, još u punoj snazi, kada je još mogao raditi i pero nije ispuštao iz ruku, počeo je poboljevati. Kada su nastali poslednji trenuci i već gubio svest, došao je da ga poseti mitropolit Mihailo i poljubio ga u čelo. To je bio oproštajni poljubac poglavara crkve jednom retko pobožnom čoveku i prijatelju crkve. Smrt je došla 14 februara, 1895 godine. Mitropolit ga je lično, i ako je tek i sam ustao sa bolesničke postelje, pored vrlo rđavog vremena, ne samo opojao nego i otpratio sa mnogobrojnim beogradskim sveštenstvom do crkve Sv. Marka.

Svi ondašnji listovi, i književni i politički, zabeležili su Šapčaninovu smrt, a neki su doneli i njegovu sliku u crnom okviru. Ali, nešto ipak iznenađuje. Pokojnik je bio dugogodišnji činovnik od položaja, ugledan i poznat pisac, čovek koji je imao za života mnogo veza, prijatelja i poštovalaca. On je držao dosta pozdrava i posmrtnih govora. Znamo da je za šest godina ožalio pet pokojnika: Danila Stefanovića, državnog savetnika, Stevču Mihailovića, pretsednika ministarstva u penziji, Jovana Boškovića, profesora Velike škole, Tošu Jovanovića, glumca i dr. On pak, kada je umro, i ako mu je na pratnji bilo vrlo mnogo sveta, nije imao nad kovčegom i otvorenim grobom ni jednog govornika! Najviše mu se odužio Antonije Hadžić, koji je o njemu vrlo pohvalno govorio u odborskoj sednici Matice Srpske. Za života Šapčanin je dobio priznanja, jer je više puta odlikovan. Kao odlikovanja imao je: orden Belog orla IV stepena, orden Sv. Save III stepena, Takovoki krst III stepena, orden Medžedije III reda, srebrnu medalju za službu u ratu i medalju Crvenog krsta.


__________________

1 Pod ovim datumom upisan je u gimnaziju i on se nalazi u đačkim svedočanstvima.


Uroš Džonić

Celokupna Dela
M. P. Šapčanina, V


[postavljeno 23.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 22, 2010, 02:41:14 pm »

**

MILORAD P. ŠAPČANIN.


III. PRIVATAN ČOVEK.

...Da bi se objasnile sve strane književnih dela M. P. Šapčanina, valja ga upoznati i kao privatnog čoveka. Jer, kao što je poznato, i ako čovek može biti jedno a pisac drugo, ipak lična priroda, doživljaji, osećanja i shvatanja, ne mogu se potpuno odvojiti od književnog rada. O našem piscu kao privatnom čoveku imamo najviše podataka od njegovog siia, g. Save Šapčanina, sudije Kasacionog suda u Beogradu.

Čovek otmene spoljašnosti, "srednjeg rasta, crne masti i srazmerna lica", sa dugom "pesničkom kosom", koju je nosio zabačenu nazad, punih brkova, poduže brade i izbrijanih obraza, Šapčanin je imao markantnu fizionomiju. Na ulici se viđao lepo obučen, sa ozbiljnim izrazom na licu i cilindrom na glavi, koji je tada bio u modi. Taj otmeni i dostojanstveni gospodin s polja imao je nežnu, umetničku dušu. Voleo je sve umetnosti, želeo je da se što više sa njima upozna i rado je čitao knjige i rasprave o raznim umetnostima, a posebno o estetici. Sam pisac, on je prvenstveno imao interesovanja za lepu književnost, ali je isto tako voleo i slikarstvo. Bio je odličan crtač, tako da je sam radio skice za dekoracije u pozorištu. Kuća mu je bila puna različitih slika i izgledala kao mali muzej. Malo je čudno što za muziku, i ako je voleo pesmu, nije mnogo mario i nije se njome oduševljavao. Za vreme predstava u pozorištu, kada bi nastali muzički odeljci, retko se zadržavao. Čak i kad mu je sin, inače dobar violinista, svirao, nije poklanjao mnogo pažnje. Njegov umetnički ukus mogao se videti iz prvoklasnih knjiga u njegovoj privatnoj biblioteci, po izboru slika, po različitim predmetima u radnoj sobi i na pisaćem stolu kako u kući, tako i u nadleštvu gde je radio. Njegova kancelarija u pozorištu, nameštena ukusno, sa slikama, umetničkim stvarčicama i upadljivom harmonijom svega, bila je daleko od kancelarije običnog, suvog, činovničkog birokrate.

Ako rukopis može zaista da bude ogledalo karaktera jednog čoveka, onda pominjemo da je Šapčaninov rukopis bio vrlo čitak, krupan, sa lepim, punim slovima. Nasledio ga je od šabačkog vladike Gavrila, a ostavio u nasleđe svome sinu, tako da je skoro nemoguće razlikovati šta je pisao otac, a šta sin. Milan Đ. Milićević naročito pominje taj rukopis i daje ovu karakteristiku o Šapčaninu: "Naravi je bio tihe, a ophođenja uljudnoga, naročito prema starijima bio je gibak i uslužan" (Dodatak Pomeniku, 1901).

Iz književnih dela vidi se da je Šapčanin često opisivao prirodu. Ti opisi nisu bili kod njega običan okvir, nešto što je ulazilo po kakvoj književnoj teoriji, prema drugim piscima i modi, nego izraz urođenog, unutarnjeg osećanja. On je voleo prirodu. Imao je izvanrednu baštu, s proleća se rado šetao po njoj, interesovao se za svaku biljku, imao nežnosti prema cveću, oduševljavao se njime i pokazivao neku vrstu pieteta prema obnavljanju prirode. Pominjemo i jednu sitnicu. Ako bi, idući putem, slučajno naišao na bačeni cvet, on ga je uzimao, da ga ne bi kogod zgazio.

I osećanje rodoljublja bilo je kod njega jako razvijeno. Ne samo u književnim delima — pesmama, dramama, pripovetkama, naročito u Sanjalu — nego i inače videlo se da je bio uvek iskren nacionalni radnik i da mu je bilo stalo do napretka u svima granama narodnog života. Romantičarski patriota i nežan po srcu, on sam priča da je plakao pri prvom ulasku u oslobođeni Niš, i mi mu to verujemo. Kada je video Ćele-Kulu skinuo je kapu, rastužio se, setio prošlosti, poljubio kraj od kule i molio se Bogu za "velike duše".

I ako nije bio po pozivu crkveni čovek, Šapčanin je bio veoma religiozan. Milićević veli: "Bio je pobožan i milovao je crkvu i crkvene pesme," Imao je prave hrišćanske ljubavi prema bližnjima, koje je u nevolji sažaljevao i pomagao. Njegova kuća bila je otvorena svakome i od nje su mnogi osetili dobra u vidu utešnih reči, saveta, moralne i materijalne pomoći. Kao prijatelj bio je odan, jer je njegovo prijateljstvo bilo zasnovano na dubokom i istinskom osećanju. Ali, ako bi se u nekome prevario, on se, razočaran i sa žaljenjem, povlačio za uvek, jer nije mario za licemerna i formalna prijateljstva. Nije voleo ljude slabog karaktera i izbegavao ih je. Prave siromahe, naročito ako su bili čestiti, cenio je i pomagao. Društveni položaj ljudi za njega je bio sporedan, on je voleo svakoga ako je bio dobar, jer je po svojoj hrišćanokoj duševnosti saosećao i učestvovao u tuđem bolu. Ta hrišćanska ljubav i pobožnost, kao delovi njegove prirode, vide se i u njegovim književnim delima. Među našim piscima svetovnjacima kod njega je religiozno osećanje bilo najviše razvijeno. Rodoljubiv po srcu i pobožan po duši, on je bio i ljubitelj narodnih običaja, naročito onih patrijarhalnih i vezanih za verske obrede. Kao pravi hrišćanin odužio se i crkvi i bližnjima. Na samrtničkoj posteli tražio je od brata sveštenika da mu čita molitvu, poljubio je bratu — svešteniku — ruku i epitrahilj. Za života često je posećivao crkve, pevao pobožne pesme i imao poštovanja prema sveštenim licima.

Šapčanin je bio dobar muž i otac, voleo je svoju porodicu i bližu i dalju, tako da je postao neka vrsta stožera oko koga su se svi okupljali. To osećanje prema porodici inspirisalo ga je za nekoliko pesama posvećenih ženi, majci i sestri, a u pripovetkama Deda i Surgun opisao je događaje iz svoje porodice. I ako pesnik, umetnička priroda, društveni čovek, bio je vrlo uredan. Većina naših pesnika i umetnika smatrali su da je boemski život, kafana i neurednost odlika pravih umetnika. Međutim, Šapčanin je bio daleko od takvih shvatanja. Neki od talentovanih i poznatih književnika bili su loši radnici na položajima koje su zauzimali i malo je bilo koristi od njih u državnoj službi. Šapčanii nije bio takav. Naprotiv, bio je uvek vredan i savestan činovnik, jer je osećanje dužnosti bilo kod njega jako razvijeno. Kao činovnik ministarstva godinama je radio po ceo dan službene poslove, a u veče, kod svoje kuće, posle večere, povlačio se u svoju radnu sobu i tada je pisao i čitao. Odlazio je u postelju često posle ponoći. Izradio je svoju volju, a vrednoća i izdržljivost u radu bile su njegove karakterne osobine. Pri oceni njegovog književnog rada mora se uzeti u obzir njegova korisna služba na položajima koje je zauzimao, a onda se može više ceniti njegova plodnost i pravilnije shvatiti vrednost njegovih dela.

U Beogradu Šapčaninova kuća bila je jedna od najuglednijih, pristupačna i za izvesan broj viđenih ljudi kao neka vrsta umetničko-književnog salona. On je bio gostoljubiv domaćin, voleo je da čita svoje nove stvari, a to su činili i drugi u njegovoj kući. Laza K. Lazarević, šurak Šapčaninov, tada još đak, svoje prvo književno obrazovanje stekao je tu. I dok jedni tvrde da je u tom domu bilo "blagotvornog uticaja" na poznijeg pripovedača i da je Šapčaninova zasluga što je "negovao krasan dar Lazin" (Milan Savić) dotle drugi ne pridaju tome mnogo važnosti (Jovan Okerlić). Nesumnjivo je ipak da je mladome Lazareviću bavljenje u kući zeta književnika donelo mnogo u pogledu knjižvnog obrazovanja i da ga je Šapčanin uveo u listove u kojima je i sam sarađivao. U istoj kući viđali su se i drugi pisci, ugledni ljudi i glumci. Najčešće su dolazili Jovan Bošković, kome je Šapčanin posvetio drugu knjigu svojih pripovedaka (1879), Jovan Đorđević, Steva Todorović, Matija Ban, glumac Marko Stanišić i dr. Bio je u dobrim odnosima sa Milanom Đ. Milićevićem, sa kojim je dugo vremena služio u istom ministarstvu, sa Stojanom Novakovićem, čiji je saradnik bio u Vili, sa Ilarionom Ruvarcem, Ilijom Okrugićem-Sremcem i dr. Drugovanje i prijateljstvo sa Milanom Savićem ostalo je do smrti, a isto tako i sa Antonijem Hadžićem. Jovan Grčić, koji je držao pozdravni govor Šapčaninu prilikom jedne glumačke proslave u Novom Sadu, nikad ga nije "potcenjivao" kao pesnika, u mladosti je uživao u njegovim pripovetkama i Zadužbinu je rado gledao i povoljno ocenio. Ali, on jedini veli da nije "mario" za Šapčanina kao čoveka. Njemu on "nije bio simpatičan", jer ga je odbijala "njegova nekako ukočena . . . oficijozna, zvanična ozbiljnost" (Portreti s pisama knj. I, str. 176). Potpunosti radi naveli smo mišljenje i te "druge strane", ali treba dodati, da bi stvar bila jasna, da je bila po sredi urednička osetljivost zbog toga što je Šapčanin prestao sarađivati u Stražilovu i što je prišao ljudima, svojim prijateljima, oko Javora.


Uroš Džonić

Celokupna Dela
M. P. Šapčanina, V


[postavljeno 25.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 22, 2010, 02:41:38 pm »

*
Poezija za decu Milorad Popović Šapčanin


O KOSIDBI
 
I potok i reka,
I lahor, i zrak,
Sve ljubi, sve mazi
Svež miris i blag;
I ševa
Peva, ne spi:
Kli, kli, kli!
 
Travčica polegla,
Težak joj cvet,
Jatance šareno
Prnulo u let.
I peva
Udružen klik:
Kli, kli, kli!
 
Žure se kosači,
Rosa je i hlad,
Kad žega zatrepti,
Malakše im rad;
I ševa
Peva, ne spi:
Kli, kli, kli!

 

U JESEN
  
Ptičice su ućutale,
Planina se dimi, magli,
A oblaci golubasti
Bog te pita kud' su nagli.
 
Na kitnjastoj lipi našoj
Žuto granje ćuti, drema;
Pod strehom se gnezdo roni,
Jer u njemu laste nema.
 
"Kud je ot'šla ta crnojka?"
Naš mališa čas pa pita;
"Lasta, oče, nije dobra;
Otišla je da se skita."
 
Ne skita se ona, čedo;
Kad nastanu topli dani,
Doleteće, zapitaće:
Kamo mali ukućani?
 
A uz nju će doleteti
Mnogo, mnogo živih ptica,
Pa će opet oživeti
Naša lipa i baštica.


Zorana Opačić: "Antologija srpske poezije za decu predzmajevskog perioda"  
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Septembar 29, 2012, 12:39:05 am »

**

O MILORADU POPOVIĆU ŠAPČANINU


...Njegov rad činovnički dobro je karakterisan u jednom nekrologu. "U pokojnom Šapčaninu — veli se tu — mi istinski žalimo jedan gubitak koji se lako ne naknađuje. Mogu o pojedincima, kao o ličnostima, biti i podeljenja mišljenja, može se nekome neko lično i dopadati i ne dopadati — ali jedno što treba, i mora svaki, poštovati, to je marljivost u državnoj službi i rad na kulturnim poljima u našem narodu, naročito kad se radi više zarad samog rada a ne zarad izgleda na bogate materijalne nagrade. I u doba ova pravca ne može se pokojnom Šapčaninu poreći priznanje i zasluga". —

On je, pesmama svojim, bio vredan saradnik vrlo mnogih listova srpskih šesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka; pesme su se njegove čitale, mnogima i dopadale, ali je ostalo uverenje da lirska žica njegove poezije nije tako jasna i jaka da bi mu za posmrtni spomen ona bila dovoljna. "U lirsknm pesmama Šapčanin je u glavnom idealista. Priroda je za njega bogata riznica iz koje crpe lepe utiske. On ume te utiske da upije u dušu svoju, pa da ih otuda opet izlije natopljene, tako reći oduhovljene svojim osećajem". Navodimo ovaj sud jednoga poštovaoca njegove poezije kao obrazac onoga što je od strane njegovih prijatelja napisano. Suprotan je sud u onome što već pomenusmo. Ali lirskim pesmama Šapčaninovim niko nije poricao svetinju porodičnoga osećanja, blagu, hrišćansku, moralnost, nehotični vaspitni značaj — a sve to, i ako nije glavno obeležje za pesmu, ima vrednosti za karakteristiku duše njegove. Pobožna i učiteljska priroda njegova pokazuje se u lirskim mu pesmama često i na štetu njihove poetske vrednosti.—

Ali je jedna vrsta pevanja Šapčaninova znatno odvojila. Njegovi spevovi "Nevesta Ljutice Bogdana" i "Monah" dolaze u red poetskih pripovedaka, starijeg — kao što je i priroda njihove vrste — tipa i običnijih prilika — pa ipak stoje u srpskoj književnosti poetskoj na vidnom mestu. "Šapčanin se najviše proslavio kao epski pesnik. On se odlikuje, kao nijedan drugi pesnik u nas, naročito tim, što veoma dobro zna odmeriti i zgodno upotrebiti lirske i dramske elemente u svojim epskim pesmama, a to im daje neodoljivu silu i neobičan čar, koji nam dušu napaja miljem i umiljem pravog, istinskog pesništva. U epskim pesmama Šapčaninovim ne znaš šta je lepše i divnije: da li pesnička, umetnička zamisao, živ kolorit, plastično opisivanje prirode, osoba i karaktera, gracioznost stafaže, lepa scenerija ili sveži osećaji. Zato jeste epsko pevanje Šapčaninovo kao ono svež venac jedra zelenila, iskićen živim, miomirisnim cvećem". Tako se oduševljeno sudilo o njegovoj epskoj poeziji. Odsudnija kritika nije nikako ustajala da razorava u celini taj sud, i ako je u njemu mnogo retorskih ukrasa i ako se u pojedinostima on ne može održati. Ali je u njima, svakako, vrhunac Šapčaninova pevanja.—

On je bio istinski poklonik prosvete, obožavalac književnosti i umetnosti. Na tim je poljima istrajno radio u srpskom društvu, čija se mladost i nestaloženost još neprestano oseća u radovima domaće lepe knjige i više umetnosti. —


Andra Gavrilović, Znameniti Srbi XIX veka


Milorad Popović Šapčanin (1841—1895) je, uz Jovana Ilića, najznačajniji romantičar iz Srbije. Pisao je pesme, drame, pripovetke i romane. U lirici je izrazio sentimentalno-idiličnu komponentu romantike. Najbolji mu je ciklus Selo u detinjskim uspomenama (1866), u kome se afirmisao kao pesnik seoske idile, i zajedno s J. Grčićem Milenkom kao glavni predstavnik poezije sela u srpskom romantizmu.

Jovan Deretić


...Bio je liričar, dramatičar, epski pjesnik i pripovjedač, doduše sve to u skromnim razmjerama. Imao je karakteristično shvatanje poezije, koja je trebalo da bude egzil od života: umetnost treba da nam da ono što nam život ne daje: san i iluziju. Stihovi su mu bili mahom naivni, osim kad je pisao o selu i prirodi, gdje se vidjela njegova iskrena oduševljenost seoskim načinom života. Evo npr. kako on oduševljeno pjeva o muži na selu: I k'o odjedanput da poteče reka, /vedrice se prospu slatka, bela mleka, /i kad ih ponesu stanarice žive, /pregiblju se, cvrče, obramice krive. /A posle se metne u kotao stari, /pa na tihoj vatri lagano uzvari... Inspiracija rustičnim je jednim dijelom poticala od toga što je on svoje djetinjstvo proveo na selu, pa je upravo time podstaknut napisao i najbolje svoje pripovijetke. Na jednom mjestu veli: Kome nije slatko sećati se detinjstva? Pa još kad su ti minuli dani vedri i bezbrižni. Bar ja sam uvek raspoloženiji kadgod mi se da prilika da reknem koju o dragoj minuloj prošlosti...

Karakteristika Šapčaninovog stila bila je frazeologija u poetskom izrazu preuzeta od ranijih pjesnika i vrlo česta upotreba deminutiva, čak i onih uduplanih kao što su: konjičak, kapljičica, pesmičica, vetrićak, stolićak, sićan itd. Pisao je i istorijske drame. Osamdesetih godina 19. vijeka u Narodnom pozorištu u Beogradu izvodilo se nekoliko srpskih istorijskih predstava, među kojima su bile i Šapčaninove. On je smatrao pozorište velikom i javnom narodnom školom, a jedno vrijeme je bio i upravnik Narodnog pozorišta, najstarije institucije tog tipa kod Srba. Ovo pozorište je osnovano odlukom kneza Mihajla Obrenovića i prva predstava Posmrtna slava kneza Mihaila Obrenovića odigrana je 1869. godine. Podignuta na današnjem Trgu Republike u Beogradu, pozorišna zgrada je predstavljala za tadašnje evropske pojmove modernu pozorišnu zgradu, osvijetljena do tada u Beogradu nepoznatim gasnim osvjetljenjem. Danas Narodno pozorište još uvijek ima svoj stalni repertoar predstava, u zgradi koja je dograđivana i preziđivana, i svoj sadašnji izgled je dobilo osamdesetih godina 20. vijeka. Šapčanin je bio jedan od prvih srpskih romanopisaca sa svojim romanom čudnog naziva Sanjalo, kao što je i izvršio znatan uticaj na početku spisateljskog rada svog šurjaka, potonjeg velikog pripovjedača, Laze Lazarevića.


Anja Jeftić

[postavljeno 25.05.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: