Dragomir Brajković (1947—2009)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragomir Brajković (1947—2009)  (Pročitano 13975 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 22, 2010, 02:51:27 pm »

**





DRAGOMIR  B R A J K O V I Ć

 
BELEŠKA O PISCU

Dragomir Brajković je rođen 1947. godine u selu Pisana Jela, kod Bijelog Polja. Objavio je knjige pesama: Veliko putovanje (1970), Proleće u Teheranu (1972), Krvava svadba u Brzavi (1976, 1987, 1990, 1992, 1990), Povratak u Crnu Goru (1981, 1985), Ledene gore, južna mora (1983), Kroz podvige — u čitanke (1983), Put u reči (1987,1992), Vatra u rukama (1992,1993), Slovo o postanju (izabrane i nove pesme, 1994) i Discorco sulla genesi (1996).

Objavio je i knjigu pesama za decu Dva detinjstva (1991, 1992).

Za knjigu Krvava svadba u Brzavi dobio je književne nagrade: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Risto Ratković" i "Trinaestojulsku"; za knjigu Vatra u rukama dodeljena mu je Oktobarska nagrada grada Beograda za 1991. godinu, a za knjigu Slovo o postanju (izabrane i nove pesme) dodeljene su mu nagrade: Grad pisaca Herceg Novi, "Spsti Sava" i "Vito Nikolić".

Brajković je dobitnik nagrade Zlatni grumen na Borskim susretima književnika Balkana 1989. godine, Vukove nagrade za 1991. godinu i Pečat varoši sremskokarlovačke.

Augor je knjige parodija Od versah meštri (1985,1992) za koju je dobio književnu nagradu "Branko Ćopić", knjige putopisa Mnogolika Kina (1983), knjige ogleda o delu Vuka Karadžića Oko stožera (1989, 1991) i monografije Desanka Maksimović ili slovo o ljubavi (1995).

Priredio je i dve antologije naše savremene poezije za decu: Sve što raste (1984) i Važna pitanja (1988), a sa Milovanom Vitezovićem priredio je i propratio komentarima Čitanku Kosovskog boja (1989).

Pesme Dragomira Brajkovića prevođene su na ruski, nemački, švedski, slovenački, engleski, portugalski, rumunski, španski, slovački, makedonski, italijanski, francuski, kineski, turski, japanski i jermenski jezik a zastupljene su u više pregleda, panorama, antologija, čitanki i u školskoj lektiri.—


Podaci preuzeti iz zbirke pesama
Dragomira Brajkovića | Krvava svadba u Brzavi
šesto dopunjeno izdanje
Srpska književna zadruga | Beograd, 1996.

Fotografija iz zbirke pesama za decu
Dragomira Brajkovića | Dva detinjstva
IK Laković Saraorci, 1991.


*

2000. Poreklo nade (razgovori sa Dragomirom Brajkovićem)
2006. Teslin pojmovnik
2008. Pesma u pesmi, pesnička knjiga (SKZ)

*

Miloš Jevtić — Poreklo nade [Razgovori sa Dragomirom Brajkovićem]

[postavljeno 16.02.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 02:37:51 am »

*
Stihovi Dragomir Brajković


KRVAVA SVADBA U BRZAVI
 
Ljubavi, probudi me u ponoć ljubavi…
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke;
izvadi mi sjekiru iz plećki, odveži mi ruke,
skini mi krv sa očiju, krv viđenu na svadbi u Brzavi!

Ludo je kolo igralo oko manita svirača,
ludo se tijela lomila: noga zemlju ne dodira.
Kolo momaka i udavača; kolo crnogorki i povezača,
kolo rijetkih perlonki i još ređih šešira.

Pored zadružnog doma rakija na polić i kilo.
Pored njih bjelokapi prodaju biskvite i šećerleme.
Prikani, kumovi, komšije lako nalaze teme
već nakresani počinju pjesmu: pominju drago i milo…

Predveče (ne zna se kako ni otkud) povadiše nože;
braneći otetu odivu, grabeći tuđe zlato
do tada pitomi, prosto jagnjad, skočiše u vučje kože
i prosuše krv i mozak u izgaženo blato.

Ljubavi, probudi me ljubavi!…
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke.
Strah me je! U noževe će olistati mi ruke
i odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi!



NI MI, NI ONI
 
Imali smo dva sveta: jedan naš, drugi njihov.
Na jednoj strani mi, na drugoj oni.
Sad ležimo u zemlji pomešani -
Ni mržnji, ni ljubavi više nismo skloni
Ni mi, ni oni.

Imali smo gradove: mi naše, oni njihove.
Na zidinama mi, iza bedema oni.
Sad loze su i povijuše na zidinama,
I više ne pružamo ni ruke ni mačeve
Ni mi, ni oni.

Imali smo ljubavi tužne i različite.
Imali smo svoju zvezdu i pod njom mesta draga.
Sad duboko istu zemlju ljubimo
Na kojoj jedva ostavismo traga;
A na njoj besmo ljubavi i mržnji skloni
I mi, i oni…

Imali smo zemlju: mi našu, oni njihovu.
I nebo kojim tuga pluži
Sad zvezde smo koje niko ne razdruži.
A mesta naših ljubavi toliko nam draga
Rekoše: jedva ste ostavili traga!
A bili smo svim porocima skloni
I mi, i oni…

Imali smo to što drugi imati neće.
I što nam se više nikad neće dati.
Sad smo grob nas, grad fosforni, u nebo leče
I muklo teško saznaje zvoni
Da krvave tragove ostavismo žarko ljubeći
I mi, i oni.



"Dragomir Brajković objavio je više pesničkih knjiga i priredio dve antologije savremene poezije za decu, kao i nekoliko izbora poezije, među kojima i srpske poezije 20. veka nastale u izbeglištvu, izgnanstvu i rasejanju "Među svojima". Pesnička knjiga Krvava svadba u Brzavi Dragomira Brajkovića imala je od 1976. do 2004. godine 11 izdanja. Za tu zbirku Brajković je dobio više nagrada: 'Milan Rakić', 'Isidora Sekulić', 'Risto Ratković'..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 02:39:59 am »

**
Stihovi Dragomir Brajković


KAD KAŽEM: LJUBAV


Kad kažem: ljubav
kao rat da kažem
jer svakog trena
može počet vojna
i na pleća će
mladićka i gojna
hiljade težih
stvari leći.

Stoga reč ljubav
ja ne smem ni reći.

Kad kažem: ljubav,
onda mislim: tajna!
Sa nežnom mrežom,
tajnim dodirima.
Kad kažem: ljubav,
neko dalek ima
što čežnjiv dršće
na mene misleći.

Stoga reč ljubav
ja ne smem ni reći.

Kad kažem: ljubav
neko dalek gori
i prozor otvaram
da uđe taj plamen.
Kad ljubav kažem
gori drvo, kamen

Stoga reč ljubav
Ja jedem ćuteći.



PLAVET

U danu vedrom
i prozračnom
čovek što gleda
nebesku plavet
lagano se sa njom stapa
i biva tačka, senka, avet...

Od postanja uvek ista
i svakom stvoru
uvek nova
nebeska plavet, neizmerna,
pokreće krila drevnih snova
i čovek u njoj već pripada.


[postavljeno 16.02.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 02:40:33 am »

**
Stihovi Dragomir Brajković


NE KAO ROB PREPOKORNI

JA NE SLUŠAH

Ja ne slušah cara ni ćesara,
Niti služih kneza osiona.
Slušao sam kako raste trava;
Na ustanak kako zovu zvona.

Svi su znaci o životu mome
Viš Srbije po nebu vedrome...

Slutio sam kako diše raja
I iz gore ajduka priziva;
Slijep pjevač kraj vječna ognjišta
Oglasi se narodnim snovima.

Bjehu znaci o životu tome
Nad Srbijom po nebu vedrome...


Ja ne služih dvoru ni saraju
Nego srcu i narodnom sanku.
Nisam slušo tuđih gora žubor.
Služio sam gunju i opanku.

Svi su znaci o životu mome
Viš Srbije po nebu vedrome...

Tamo mjesec sjajni zvijezde kara,
Tamo Vožde s Bogom razgovara...
Tamo gleda sirotinja raja
Oće l' muci, skoro biti kraja.

Ja sam hteo za svaku priliku
Da smo, barem, nekom na vidiku.



POHVALA VUKU

SLEPI PEVAČ I VUK

Vatra sa jedne strane,
Sa druge — voda!
U jezik, u jezik stane
Plameni san — sloboda!

Iza: četiri veka čame!
Ispred: nevidelica!
Kroz jezik još samo bleska
Sloboda — svetlica!

Četiri veka ropstva,
Da ne ostanu muk,
U pesmu buntarsku skupljaju
Slepi pevač i Vuk.

Da u prošlost sve ne ode,
Da ne mine.
Suvim zlatom da zazvone
Sve daljine.
Da otkriješ drevnu sliku
U pamćenju, u jeziku.



EPILOG

U vremenu odluka
I muka
Srbija je
Prizivala Vuka.

S njim spajala
Prošlo i buduće
I belom se danku radovala.
S njim selila ognjišta i kuće
S njim u sudnje doba propevala.

Sanjala je dugo iz prikrajka
Da pobegne dalje od opanka,
Pa da jezik, granu svoju rodnu,
Sa njim skloni u pesmu narodnu.

U vremenu odluka i muka
Naš se narod, oglasi kroz Vuka.





Dragomir Brajković
PUT U REČI
pohvala Vuku

drugo dopunjeno izdanje
Štampa: Ekopres, Zrenjanin
1992.


Jezgro ove knjige čine stihovi za muzičko-scensku poemu "Pohvala Vuku" koja je nagrađena na konkursu Kulturno-prosvetne zajednice Srbije a potom, povodom 200-te godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića, izvedena u Sava centru na završnoj svečanosti 6. novembra 1987. godine.

Autor je izboru stihova iz ove poeme priključio i nove pesme inspirisane Vukom i njegovim delom. Pažljiviji čitalac će primetiti da je, pored pojedinih biografskih podataka i dokumentarističkih detalja, autor koristio i pojedine izreke, poslovice i metričke obrasce, proveravajući, i na ovaj način, njihovu aktualnost i izdržljivost.

Ovo novo izdanje dopunjeno je i nizom novih pesama koje se tematski i izražajno uklapaju u ovaj krug pesama.


D. B. U Beogradu, januara 1992. godine.

[postavljeno 16.02.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 02:41:25 am »

**
Stihovi Dragomir Brajković


SVILOBRK RADUŠIN NATUĐEM KONJU
VIĐEN POSLEDNJI PUT

Na tuđem atu, na Zelenku,
Niz tek pokošeno polje,
Nit ima ćurak, nit čelenku,
Niti je srdit, nit dobre volje,
Niti u ritama, nit u zlatu,
Svilobrk Radušin, na besnom atu
Pokazuje samovolju.

Lupkaju uzde i dizgini.
Galame mu i arlauču.
Jedni mu viču: "Brže se skini!"
A drugi: "Uzmi konju dušu!"

On prosto tjera gore-dolje.
I pod njim dršće korijen trava.
Onima, čijeg konja jaši,
Strpljenje Svilobrk provjerava.

Sasvim naprečac: neko gađa.
I mraka leže od svega jača.
Konj iz te tame k svijetlu jezdi
Al niko više ne viđe jahača.

Niz pusto polje samovolje,
Bez Svilobrka, u laku kasu,
Zelenko kopitom kopa polje
I mrtvog jahača zemljom zasu.


Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 25, 2010, 02:42:47 am »

*

DRAGOMIR BRAJKOVIĆ


Kad god čujem reč "pisac", trgne me odnekud iz duboke podsvesti pitanje: "šta je (pisac) hteo da kaže?"

Ostalo je to negde u meni iz davnih dana djackog doba, kada su nas ucili da citamo izmedju redova i da pronalazimo znacenja i iznalazimo tumacenja spisateljskoj muci.

Nisam ni sanjao, u tom djackom dobu, da ce evo, doci vreme kada cu i o licnim znancima javno govoriti, pritisnut tim "sluzbenim" asocijacijama. Dragomir Brajkovic je covek koga, bez imalo kakve primisli, sa ponosom mogu da nazovem prijateljem. Zelenu njivu, koju su hiljadama godina obradjivali njegovi preci Brajkovici, u selu Pisana Jela, Dragomir je zamenio jednom mnogo gorom, stravicnijom i po svojim izazovima snanoj samo onima koji je obradjuju - belom njivom, komadom bele hartije koja preti bilo iz ruke, bilo sa stola.

Jasna Poljana, svetski je poznato selo. Znanim ga je ucinila rec pisca. Iako Lav Tolstoj nije pisao mnogo o svom selu, njegova metafizicka veza sa rodnim krajem dobila je isto tako univerzalni znacaj kao i njegovo delo. Pisana Jela, u jednoj zemlji cuda, u kojoj su gusle odranile vise ljudi no ljeb, pod stenovitim liticama crnih gora, na sigurnom je putu da postane hodocasni cilj buducih postovalaca pesnicke reci. Misticna silina kojom Dragomir Brajkovic uvek istice svoje direktno poreklo - tamo u Pisanoj Jeli rodjen je 1947. godine - upucuje na citanje prisustva pripadnosti drevnim principima i merilima univerzuma. Selo jeste centar vaseljene onakve kakva jeste, kakvu zaticemo i kakvu napustamo; dok je grad bio i ostao centar kosmosa kakav bismo hteli da bude, kakvim bismo da ga ucinimo sopstvenim delovanjem. Otuda urbana sredina je oduvek metaforicki obelezavana kao centar zbrke i haosa. Stoga, tamo u prirodi, tamo gde se zgurilo selo, vlada red i uredjenost, po zakonitostima vecnosti, i medju biljem i zivotinjama, i medju ljudima i zakonima ocuvanim u rec, u pesmi, guslarskoj.

Iz takvog univerzuma, svoje poetske slike Brajkovic gradi od reci kakve su: vucje koze, rakija na polic, ognjiste, zizak, lavra...; kod njega se u stihovima ima o cemu zboriti; tu plamsaju svjece zadusnica; tu se ludo kolo igralo oko manita svirala. Tako on i te reci knjizi i zavestava buducnosti cineci da kakva god bila ona mora da ima sluha i za njih, dakle i za pesnikovo vreme. To je jezik nepomicnog, nepomucenog vremena, koje vecno, koje je trajalo i koje sebe nije menjalo ni pred cijom silom, ni pred cijim tudjim zahtevima ili zakonima. Tek danas takva vecnost, kakvoj nalazimo svedocanstvo u Brajkovicevim stihovima, posrce pred jednom savremenom, tehnologijom bez milosti, ciji smisao nije da odrzi coveka u krugu vecnosti vec da - kako se sama ta tehnologija kune - stvori coveka, drugacijeg, "primerenijeg" nekom snu o coveku, pa makar njegovo postojanje i nikakvog smisla nemalo.

Na pesnickoj sceni Brajkovic se pojavio kasnih sezdesetih, i njegov pesnicki glas obelezila je Krvava svadba u Brzavi. Bili su to stihovi o kojima se govorilo Mladi pesnik progovorio je glasno i zvucno od prve reci:

Ljubavi, probudi me u ponoc ljubavi...
ugusice me more, sjecanja na djetinjstvo i muke;
izvadi mi sjekiru iz plecki; odresi mi ruke,
skini mi krv sa ocju, krv vidjenu, na svadbi u Brzavi!


Jezik Srba je od tada postao bogatiji za jedno novo vidjenje mogucnosti u rasporedu reci, za drugaciji pesnicki iskaz. U tom uspenjenom kotlu gde se pesnici radjaju i nestaju dnevno, Dragomir Brajkovic je stavio pecat koji se nece moci ukloniti.

Vreme u kom se pojavio, bilo je doba kasne adolescencije novog socijalistickog poretka. Zajednica se u silovitom zamahu ustremila na formiranje urbane kulture i uporno je trazila oslonce kako bi ustanovila svoju duhovnu klasu - sopstveni, podmladjeni gradjanski sloj. U tome se takvo drustvo moralo oslanjati na, uslovno receno, materijal, kojim je raspolagalo, dakle na ljude koji su ipak vec nosili u sebi tradicionalnu, drevnu mitolosku strukturu, stecenu vaspitanjem u svojim dalekim domovima. rec staraca nad trpezama, nad kojima je bdio kucni svetac, rec starostavna, i dalje je tinjala i nije mogla lako da posrne pred frazeologijom ispraznosti.

Stepen anticipacije buducnosti, bitan je momenat kojim se meri valjanost jednog umetnickog dela u istorijskim razmerama. Tih godina mnoga su usta mladih ljudi, po ulicama nasih gradova zavapila: skini mi krv sa ocju. Mladost je imala svoje planove, vlast je imala svoje planove; a krv je u tim planovima bila i u takvim planovima ostala samo univerzalni materijal, za koji je svejedno da li ce se pretakati u laboratorijama ili po ulicama. Pobuna je ugusena; ostao je kreativni poriv.

Ako bih morao, Dragoljuba Brajkovica bih okarakterisao kao istrajnog pravoslavnog pomiritelja. Ko zna znacenje svake od ovih reci, razumece i sliku koju o coveku zelim da stvorim. Sam o sebi kaze da je njegovo "osecanje melodije i ritma zivota obelezeno melanholicnom notom". Moram da kazem da ta njegova melanholija nije defetisticka vec ipak optimisticna, ne toliko u nacinu na koji izlazi pred nas, koliko u svojoj upornosti da nam ne daje mira, da nam on, pesnik, bude tu, prisutan, i da nas podseca na jezicke dubine i vrline jezickih istina, koje savremena ludila ovog doba, kako rece Milos Jevtic, "uzaludno pismenih ljudi", nastoje da zaklone tehnoloskim dovitljivostima - od interneta do nevidljivih bombardera. Pesnik je tu da nam ne da mira, da jezikom podseca na vecnost, da opominje na bastinu, sta ona jeste i gde, za svagda:

Kroz vatre Knespolja i Kozare
plamsaju svjece zadusnica.
Ogledaju se svjeta oba
u suzi Mare Milosnice.


U smutnim vremenima koja prezivljavamo — evo, već, kao da cemo u tome u drugu deceniju zaci - pesnik koji prepoznaje nadvremenost jezika u njegovoj savremenosti, jasnom izjavom se izjasnjava za natpoliticnost knjizevnog dela. Bez namere da bude ironican prema politici, Brajkovic o ssom politickom angazmanu kaze: "Moja stranka su moje knjige..." I opet ostaje da dominira ta nota molitvene pomirljivosti. U tome duhu Dragomir Brajkovic je izvrsio i metaforicku identifikaciju emotivnog stanja sa kataklizmickom pometnjom planetarnih razmera spevavsi stih:

Kad kazem: ljubav
kao rat da kazem


Velicina umetnikove anticipacije upravo je u tome sto on nje nije svestan. Koliko je u vreme "opste bratske ljubavi" najavio svojim stihom ono sto se dogodilo, ostaje prostor za buduće analize. Vreme je kroz pesnika obavilo svoje, pritislo ga je dovoljno da nam je sacinio delo po kome ce nas jezik biti samo bogatiji, a mi licno za pesnikovo prisustvo u nasem vremenu, za susrete i reci koje smo i culi od njega.


Povodom gostovanja Dragomira Brajkovića: Skini mi krv sa očju

Piše: Radovan Gajić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 25, 2010, 02:43:12 am »

**

PESME U PESMI DRAGOMIRA BRAJKOVIĆA


Svaka poezija ima jednu premisu koja je subjektivna i idealistička (način gledanja, vizija, intuicija, emocija?) ali to ne znači da je svaka poezija jednako nestvarna. Osećaj stvarnosti možda je većinom smisao za neku ravnotežu; naročito osećaj da je svet duševnih i društvenih odnosa pristupačan ispitivanju, da štaviše ima svoju matematiku; a najzad, reklo bi se da i svet čulnih utisaka ima svoje valere, koje pesnik u prvom redu odmerava.
     
Drugu veliku prednost koju imaju poetička dela pred filozofskim jeste ta da sva pesnička dela bez zabrana postoje jedno kraj drugoga, štaviše, jedan te isti duh može uživati i ceniti najheterogenija među njima, dok svaki filozofski sistem, samo što je došao na svet, već razmišlja o propasti sve svoje braće poput kakvog azijskog sultana koji je osvojio vlast. Kao što, naime, u košnici može biti samo jedna matica, tako samo jedna filozofija može biti na dnevnom redu. Sistemi su, naime, tako nedružljubive naravi kao pauci, kod kojih svaki sam sedi u svojoj mreži motreći koliko će se muva u njoj uloviti, a drugom se pauku približava samo zato da bi se sa njim borio. Dok, dakle, pesnička dela poput ovaca mirno pasu jedno kraj drugoga, dotle su filozfski riođeni koljači, a u svojoj želji za uništavanjem idu dakle čak protiv vlastitih principa poput škorpija, pauka i larvi nekih insekata. Oni nastupaju u svetu poput oklopljenih ljudi iz Jasonove setve zmajevih zuba, pa su se dosada poput ovih međusobno potamanili. Ta borba traje već preko dve hiljade godina. Hoće li ikada iz nje da se izrodi poslednja pobeda i trajni mir.
     
Pesnik Brajković nije od onih nametljivih "ja-pa-ja" koji sebe život i žilavost turaju u epicentar svoje pesme. Više od toga i većma od fizičkog sebe, on se u pesmi nahodi sa svojom senkom, sa svojim drugim Ja, sa svojim alter egom. I to onda zvuči i struji, u novom prenesenom smislu i bića i ličnosti. I sebe po nemerljivoj meri senke i seni vodi.
     
Već u prvim Brajkovićevim pesničkim mapama naslućeni su i najavljeni krugovi lirskih eteričnosti, senovite zamišljenosti koja se vrhuni u sintagmi "vatra u rukama". U naoko lirski i epski ukrštenoj knjizi "Pesma u pesmi" Brajković ponovo preduzima, sam samcit, nogu pred nogu, putovanja po bezimenim predgrađima, neodređenim, ali Matićevski ozarenim jezerima, tajnim majstorskim revirima, iz đačkih sveski precrtanih stepa i savana. Ali u svoj svojoj bezimenosti naš pesnik nalazi put i putokaz na "dušinim putevima". Putuje i ono jedno i ono drugo, senka jednog putuje do senke onog drugog iz nizine se putuje ka visini dijalektičkim enalagama uprkos, putovanje se najzad odvija u krugovima sa Ujevićevom konkluzijom: "Kasno opazismo da je taj put-krug!"


PESMA SUPROTNOSTI

Sve ogleda se jedno u drugom,
ako ne likom — senkom večnom.
Kao da sudnji sanak snuje,
svet tugom živi neizlečnom.

Sve što jeste ili tek biva
htelo bi biti drugom klica:
tišina bi se razlegla krikom,
za letom žudi kamena ptica.

Doziva se sa praatomom
Atom zapretan u prašini.
Sve što je letelo jednom je palo,
sve što je palo-žudi visini. 

     
Brajković se ne krije iza iznuđenih metafora, ne junači se ni zagonetkama ni pitalicama, pesnik sada zna na čemu je i gde je sav "Pesmom u pesmi". Dragomir Brajković je izraziti i izražajni liričar, sa brušenim, nedostupnim, nezapuštenim narodnim metaforama, koje su osnov i izvor njegovog jezičkog libida. U toj i takvoj poetskoj reljefnosti (izražajnosti) nema koketovanja, nema rasipanja, preterivanja niti iznajmljivanja za ovu ili onu priliku, za ovu ili onu pridiku o jezičkom čistunstvu. Elementarnost emocija Brajković vraća elementarnosti jezika, ali sa sočivom i farovima modernogh građanina sveta, savremenog prolaznika u "prolaznom vremenu". Njegove knjige nisu više "kutije uspomena", nego lirski dijapozitivi iza kojih se rađa tamno sunce munjevitog nemira. Lirizam pesnika Dragomira Brajkovića rastao je, sazrevao, zgušnjavao se napuštajući čari i popularnost "sentimentalnih fabula" za račun dubljih, korenom nošenih "ironiziranja sebe i drugih". Izneveravajući estetiku svoga pevanja Brajković nikada i nikako nije izneveravao etiku svog lirizma, emocionalne čistote, identiteta i povratka "malim stvarima".
     
Baš kao u pesmama lirskog konačišta i naravnosti:


"Stanite, umorni rapsodi, tužna braćo,
bardovi bez naroda, jovani bez zemlje,
neka vaše pesme, lakokrile lastavice,
sklope krila, slavuja nek umukne poj,
strašno je doba!

Vratite se malim stvarima
dok se sudije ne dogovore,
ne ometaju dželate dok vredno posluju,
podmazuju i čiste alat,
ne zalazite u narod, ne podbadajte,
niste vi ni glasnici, ni vesnici,
ne prorokujte, govorite tako da se ne čuje,
sebi u bradu mrmorite, onako za po kući."


Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 25, 2010, 02:43:42 am »

*

SNIMCI SEĆANJA

NAZIV: Starostavnik
AUTOR: Dragomir Brajković
IZDAVAČ: Unireks, Beograd 1999.

Uzroke stanju pesnikovog duha, tako vidljivom u novoj zbirci, mogućno je pronaći u njegovoj kosovskoj rukoveti (Vatra u rukama, treće dopunjeno izdanje, 1999). Reč je o pesmama u kojima Brajković, oslonjen na izraz, formu pa i na citirane stihove velikih prethodnika od Jefimije do Pope, peva zajedničku temu: Kosova nas "sustopice prate". O pesmama, dakle, u kojima se istorijski usud naroda pokušava transponovati uz pomoć viševekovnog, kolektivnog pesničkog iskustva...Starostavnik je, dočim, individualizacija kolektivnog iskustva na više ravni. Moglo bi se, uslovno, reći i da epsku optiku smenjuje lirika. Neposredna veza sa temom kosovske rukoveti postoji, ali je njen izraz bitno drugačiji. Kosovo je, i sada, sve što mu ime podrazumeva, najvećma je ipak "razbrajanka i međa/iza koje se,/mlade godine,/vedrim nebesima/u dane tmaste/setno osmehuju" ("Kameno polje").
       
Nove pesme su — kako autor veli — "snimci davnih sećanja", utisci i saznanja stečeni u mladosti i u zavičaju. A osnovno poetičko pitanje je hoće li ih pesma, koja u nedoba nastaje, potvrditi ili će ih učiniti "još nerazgovetnijim". Na proveri su, drugim rečima, moći poezije: mogu li drevne reči pesme ("Starostavnik"), one što posvedočuju pamćenje i trajanje, stvaralački artikulisati i nadvladati sveopšti mrak i beznađe? Odgovori na ovo pitanje su dvojaki i dvojakošću se, ako hoćemo i protivurečnošću, kroz pesme iskazuju. Dabome, vreme današnje, od koga se pesnik brani pokušajem obnavljanja harmonične slike sveta, najvećma je prizorima pustoši obilato: gde su nekad bila staništa, "Ni kuće ni kućišta,/samo se gomila strah"...na prostranstvima nekad plodnih oranica "seme već dugo,/u brazdu ne pada"...groblja su u mahovinu zarasla, a "sa izvaljenih krstača" dopiru prekorni i glasovi opomene. U svemu, "boja prolaznosti" dominira krajolikom zamračujući vidike i lirskom subjektu: "Tako ćeš i ti, iz svoga doba,/u neko, tavnije, zakoračiti".
       
Protivtežu obeshrabrujućim prizorima iz stvarnosti Brajković traži i nalazi u prirodi. U ambijentu koji još može da ponudi dokaze vitalnosti. Oni pokreću lirsku meditaciju koja rezultira pesmama simboličkog naboja ("Ljutik u kamenjaru", "Legenda o koprivi", "Usamljeno drvo", "Slovo o maslini"), ili pak, onima u kojima pesnik promišlja datosti što određuju čovekov položaj u vremenu i prostoru) "Iskopani pehar", "Stope u kamenu", "Svevideće oko", "Vekovi u kišnoj kapi"). Ove su kraće pesme, u isti mah, najkvalitetniji deo zbirke. Znatno sugestivniji i uverljiviji no, recimo, dvadesetodelna poema "Slike iz pisane jele" u kojoj se istovetni akcenti i rešenja ponavljaju češće no što je prihvatljivo.
       
Dragomir Brajković je, bez sumnje, osobena pesnička pojava. Izraziti zavičajni pesnik čijem je biću podjednako bliska tzv. sumatraistička težnja za duhovnim i inim stranstvovanjem. Bez folklornih i mitsko-istorijskih modela njegovo je pevanje nezamislivo, mada, neretko u njemu preovlađuje stvarnosni "materijal". Kako god bilo, njegove zbirke pogoduju interesovanjima (rekli bismo, i mentalnom sklopu) šireg čitalačkog kruga koliko i stručnim merilima članova mnogobrojnih žirija: objavio je devet zbirki pesama, većinom u nekoliko izdanja; jedanaest puta su nagrađivane, poneka dvama-trima priznanjima. Očigledno, problem komunikacije se za Brajkovićeve knjige dosad nije postavljao... Nema razloga da se bilo šta drugačije dogodi ni posle najnovije, desete po redu.


Bogdan A. Popović | 17.08. 2000. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 25, 2010, 02:44:47 am »

*
O KNJIZI DRAGOMIRA BRAJKOVIĆA


BRAJKOVIĆEV KRAJIČAK NEBA

Najnovija knjiga "Moje se zna — kazivanja iz Pisane Jele" pesnika Dragomira Brajkovića potvrda je ne samo zrelosti, nego i pesničke mudrosti koju je sabrao i stihom iskazao u ovom rukopisu.

Reč je o pesmi sa kućnog praga, plevi, stogu, zlatnoj pređi koja je omeđila vekove koje je zlom slutnjom u priču pretočio pesnik iz Pisane Jele Dragomir Brajković.

Skoro da sam siguran da je stihu samo toplo i najtoplije kad o zavičaju progovori i neretko krikne.

Olovka je bila predodređena da bude jedina igračka i oružje, jer je, kako i sam Brajković kaže, nije nosio "u mali džep đe se olovke nose, no do srca...". Kad takvo pero ili olovku umočite u srce šta god da napišete mora biti osobeno i prepoznatljivo, čuva se od puka i ostaje zadovek da svedoči kako ne izginu slovo o zavičaju i čoveku u njemu.
 
I doći će vreme da se i za olovkom ponovo zažali, ako ne bude iscrtavala i povezivala ona stara i nova predanja o veri u reč, o veri u čoveka, o veri u veru...
 
A u Brajkovićevim pesmama nije pukla puška u 23 slike, već olovka. Ona je ta koja je preskočila prag, i urezala u tavanice i čađave grede sve kašike, obroke, i nejač koja se tu prehrani. Pesnik oživljava prećutane reči i plaši se, jer iz "lude ruke i prazna puška opali".

U Brajkovićevoj poeziji olovka i reč su što i Mandušiću džeferdar — jedinstvene i kao da druge, slične nema u drugom pesništvu. Sve njegove reči su pukle, ostale i traju, verujući da je među decu uneo dar a uklonio im cev.

S pesmom Brajković je davno banuo u naše sećanje kako ne bismo zanemeli i zauvek zakamenili.

Za velike pisce ne postoje velike i male teme, veliki i mali motivi, pa su zato i pesme "Pohvala muvi" i "Dok si, muvi, onu pohvalu u pero hvatao" refleks raskošnog talenta koji ume da prepozna sve ono što mu kao zuj muve dotakne nadublja pesnička čula.
 
Sličnog damara su i kazivanja u pesmi «Košulja» u kojoj se pesnik priseća vremena u kojem je bilo više ljudi no košulja, dok u pesmi "Kapa", o kapama iz svakoga rata, Brajković govori istinu kroz vekove — "Niđe ko u ropstvu, manje naroda/a više kapa/ svako se drži svoga/ samo Srbi pod nekolike kape...", pitajući se ne bez razloga «ima li više Srba ili kapa/ i kakvi smo kad pod jednu kapu ne stajemo".
 
Čitajući Brajkovićevu, ne samo ovu knjigu, već i brojne prethodne, posebno "Krvavu svadbu u Brzavi", mogla bi se precizno iscrtati karta svih njegovih seoba. Hodio je svuda, ali uvek se vraćao zavičaju. Tako je ovaj putnik, kada je "onomad u varoš sašao", shvatio da je sve kao što "pređe bijaše", da ga niko ne čeka, nikome se ne nada i da je od zlata jabuka jedina koja ga u zavičaju dugo i željno čeka.

Skoro da nema pesnika kome je i ovo juče i ovo danas bilo potaman. Razloge svih patnji, tuga i nesreće naroda svog, Brajković pokušava objasniti kroz predskazanja i belege, verujući da će ovaj današnji kijamet, ova ljepota koja nije bez neke, nestati u sjaju molitvenih sveća i da kad kod zvona da zazone, zvone na vakat.

Možda retko kome, možda čovek takvog prijatelja i nema kao što se pesnik pesmi poveri, pa i ne čudi što Brajković stihovima priznaje da je i sam ko sveća «gorio i sagorijevao» da se sasvim ne ugasi kako ono što zbori ne bude badava i ne ode u vetar. Da ostane u stihovima, u temeljima hrama, da potomcima svetli, da im greje dušu i da na večnom plamenu i svoje sveće zažižu.

Brajkovićev krajičak neba se zna u koji veruje da će da mu se osmehnuti, da će ga pogledati, da će mu neko sveću zapaliti i tom svetlošću obasjati ono što će možda tek doći.


Piše: Novica Đurić | 01.05.2009. | Srpske novine CG
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 25, 2010, 02:45:57 am »

*

KOMEMORACIJA BRAJKOVIĆU


DOBRA DUŠA ZLATNOG DARA

ODLAZI pesnik koji se mladićem još upisao u zlatne stranice srpske književnosti, pisac "Krvave svadbe u Brzavi" i inih knjiga, koje će ga odbraniti od zaborava; prijatelj, drug i brat naš, tkan od najfinije pređe poštenja, skroman i nesamoljubiv, loman, a nesalomiv. Brajko naš, dobra duša od zlatnoga dara. Ostavio nam je biserje svoga duha i opravdao na svaki način bavljenje svoje privremeno na ovoj obali.

Ovim rečima se pesnik Pero Zubac oprostio od Dragomira Brajkovića, koji je u sredu sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju u Beogradu, ispraćen od brojne braće po peru, prijatelja, kulturnih i javnih radnika, novinara. O Brajkovićevom književnom delu i novinarskom pregalaštvu govorili su i Miljurko Vukadinović, sekretar UKS, i Đorđe Malovrazić, glavni i odgovorni urednik Drugog programa Radio Beograda, i pisac Blagoje Baković.

Na komemoraciji, u prepunoj sali scene "Raša Plaović" u Narodnom pozorištu, Slobodan Rakitić je rekao:

Zagonetno i nadasve lepo ime Pisana Jela, Brajkovićevo rodno mesto, simbolizuje samo biće njegove poezije. U njegovoj lirskoj vizuri i osećanju sveta, poezija je sva od života, a život je sav od poezije, koja ako i ne može da promeni svet, može da ga učini i te kako boljim i podnošljivijim.

Stihove iz prve Brajkovićeve knjige "Veliko putovanje" (1970) studentkinje glume govorile su napamet, sa prozora Akademije za pozorište i film, prepunoj Knez Mihailovoj, podsetio je Bratislav Milanović. Bila je to velika i prava objava pravog pesnika, koji je u ovoj knjizi sažeo sve što će razviti u kasnijim zbirkama. Ona je so njegove poetike, izrasla na najboljoj tradiciji srpske poezije, Branku, Crnjanskom, Rastku Petroviću...

Ljubivoje Ršumović pročitao je pesmu o Brajkoviću, "Umro je dobar čovek", koja se završava ovim stihovima:

Bio je Pesnik
Glasnik svih Muza
Vlasnik mnogih vrlina
Pa i mana
Sa svih strana priznat
Uramljen u zlatan ram
Dok preko Haronovog mosta
Prelazi u hram Večnosti
Da ne brine više
Što ceo ovaj lepi svet
I ceo ovaj nelepi svet
Tako brzo bez njega osta
Sam.


O preminulom pesniku na komemorativnom skupu govorili su i Sanja Milić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Drugog programa Radio Beograda, i Dobroslav Ćuk, gradonačelnik Trebinja, dok je Brajkovićeve stihove čitao dramski umetnik Gojko Šantić.

Radomir Andrić
01.12.2009.
Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 25, 2010, 02:46:27 am »

*

KOMEMORACIJA POVODOM SMRTI DRAGOMIRA BRAJKOVIĆA ODRŽANA I U PODGORICI


OSTAVIO STIHOVE DA ŽIVE, DOK JE PJESME I SVIJETA

Povodom smrti književnika Dragomira Brajkovića u hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici, Udruženje književnika Crne Gore organizovalo je komemoraciju na kojoj su o Brajkoviću i njegovom stvaralaštvu govorili pjesnici Ranko Jovović i Andrija Radulović i akademik Zoran Lakić.

Predsjednik Udruženja književnika Crne Gore Ilija Lakušić, istakao je u uvodnoj riječi da se život Dragomira Brajkovića desio na sreću naše kulture, poezije i jezika. Otuda se čini kako ga je smrt samo presrela i rekla mu da njegovo djelo više ne pripada njemu.
 
Sada ono, po snazi svoje energije, mudrosti i osjećanja pripada čovječanstvu. Možemo se ponositi vještinom i ljepotom kojom je naš drugar Dragomir ukrašavao dolinu svog zavičaja i jezika. Ali i dolinu mudrosti, estetike i vječne borbe da trajne vrijednosti nadvladaju ovozemaljske sitne ponude i zablude. Poezija je bila cilj i način njegovog života. Pa kako se životi gase, a ciljevi ostaju i opstaju, tako će i njegova poezija nastaviti da svijetli tamo gdje je postojao kao pisac i prijatelj ljudske vrline, istakao je pored ostalog Lakušić.

Kako je kazao Ranko Jovović, Dragomir Brajković je pjesnik nad pjesnicima, pjesnik srpskog jezika, čija će poezija ostati da svijetli u srpskoj poeziji.

Veliki putnik od Stražilova do Pisane Jele. Uvijek budan, uvijek u Duhu, uvijek emotivan, ali i uzdržan pisao je. I napisao je Veliku poemu u svome rodu. Od "Velikog putovanja" do "Krvave svadbe u Brzavi", to je taj zamah, luk, prepun ljubavi, muke, humora i ćosanja sa usudom čovjeka bačenog na Zemlju da izdrži i da se nada. Sav u jeziku, u luči gorućoj oživio je slike djetinjstva. I radost i strah i vjeru da je ljudska duša besmrtna. Sve ovo što kažem našao sam u njegovoj poeziji, kroz njegovo djetinjstvo, u njegovoj lirskoj duši, koja se odmalena borila sa strahom pred životom čovjeka bačenog na Zemlju, da traga, misli, sanja i nada se, rekao je pored ostalog, Jovović.
 
Akademik Zoran Lakić govorio je o Brajkovićevom književnom djelu, ističući da je on bio plodan i raznovrstan stvaralac, koji je u kontinuitetu radio više od četiri decenije.

Mnogo je stvorio kao novinar i publicista, književnik i pjesnik. Bio je aktivni učesnik naučnih skupova u organizaciji CANU. Zapažena su njegova izlaganja o književnom stvaralaštvu pisaca sa ovih naših prostora. Bio je čovjek koji je pisano riječju osvajao ljude. Ko ga je poznavao, jednostavno ga je odmah zavolio i uvijek volio, volio je njegove knjige. Njegovo stvaralaštvo je vezano za Crnu Goru i zavičaj. Nosio ih je srcu, ma gdje bio. Sa njim je Crna Gora, daleko viša i značanija, bezgranično je cijenio i volio. Srbiju je, kao i Njegoš doživljavao kao "predragu našu Srbiju". Objavio je više desetina knjiga raznovrsne tematike. Najviše, naravno, knjiga poezije. Neke su čak doživjele 11 izdanja. Čitaoci su ga voljeli kao pisca, posebno kao pjesnika. Njegove pjesme se vole i pamte, kazao je Lakić.

Akademik Lakić je podsjetio da je umjetnička kritika za Brajkovićevu poeziju kazala da je ona spona dva vijeka, a za 20. vijek je rečeno da će ostati upamćen po zločinu geneocida, a 21. vijek biće, veća zagonetka.
 
Svojim obimnim djelom ušao je u vječnost srpskog naroda i njegove kulture, jednako onog u Srbiji, kao i onog u rasejanju, svuda gdje se nalaze danas. Bio je laureat prestižnih priznanja iz oblasti literature i žurnalistike, što govori da je i na jednom i na drugom planu dosegao sami vrh. To mogu samo izuzetno daroviti stvaraoci. A Dragomir Brajković, to je uistinu potvrdio. Među brojnim priznanjima izdvojiću Trinaestojulsku nagradu, kao najveće državno priznanje koje se dodjeljuje u Crnoj Gori za vrhunska ostvarenja i Nagradu grada Beograda. Dok se mi hrišćanski opraštamo od njega, u Beogradu ga sahranjuju u Aleji velikana. Otišao je na put bez povratka, ali je ostavio svoje knjige, svoje stihove da žive, dok je pjesme i dok je svijeta. Od danas pa za navijek, biće u biranom društvu, društvu velikana koji su zadužili svoj narod, da ih uvijek pamti i da ih nikad ne zaboravi, zaključio je Lakić.

D. D. P.


I pjesnik i čovjek

Evocirajući uspomene na Dragomira Brajkovića, Andrija Radulović je kazao da je kada su se posljednji put vidjeli, zatražio od njega da svojeručno napiše svoju najdražu pjesmu za "Književni zapis".
 
Odmah je to učinio u krčmi na Vezirovom mostu, na parčetu hartije ispisao "Krvavu svadbu u Brzavi". Dragomir Brajković bio je istinski pjesnik, veliki neimar na polju kulture, dragocjen čovjek, svjetski putnik. Volio svoj zavičaj, Crnu Goru, ljude... Bio je i ostao iznad svega i prije svega pjesnik i čovjek, koji je duboko u duši nosi Njegoša, Vuka, Dositeja, Marka Miljanova. U njegovim stihovima, svijetlili su Gračanica, Morača, Ostrog, Mileševa, Bijeli Anđeo, Visoki Dečani. Ali prije i iznad svega u njegovoj poeziji sijala je ljudska duša o kojoj je pjevao moćno, iskreno i neponovljivo. I čuo se njegov glas daleko i ponio mnoga priznanja na tom putu osveštanom ćirilicom i pravoslavljem, kazao je Radulović. Dan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Mart 31, 2012, 03:18:37 am »

*
SEĆANJE:

     DRAGOMIR BRAJKOVIĆ
             (1947—2009)


    


Život na nevidljivoj pozornici

Poslednji put sam bio sa Dragomirom Brajkovićem (1947—2009), pesnikom, esejistom, putopiscem, antologičarom, piscem za decu, kolegom iz Radio Beograda, u petak u Temišvaru, u Gimnaziji "Dositej Obradović", gde je predstavljena njegova antologija "Pesmotvorci pesmotvorcu" (srpski pesnici Dositeju), koju je objavila Zadužbina Dositej Obradović iz Beograda. Tokom predstavljanja antologije, pesniku je pozlilo i hitno je prebačen u bolnicu u Temišvaru.

Samo pola sata ranije, u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, Brajković je sa delegacijom Zadužbine Dositej Obradović iz Beograda, predstavnicima Udruženja književnika Srbije i Saveza Srba u Rumuniji, položio vence na spomen-ploču kuće Dositeja Obradovića.

U popodnevnim časovima Brajkovića su u bolnici posetili Radomir Andrić, potpredsednik UKS, i pesnik Ljubivoje Ršumović. Doneli su dobre vesti. Očekivali smo da će se već sutradan priključiti manifestaciji "Dani srpske kulture u Temišvaru". Međutim, u večernjim časovima Dragomir Radenković, generalni konzul Republike Srbije u Temišvaru, rekao nam je da je Brajković u dubokoj komi i da bi trebalo obavestiti porodicu. Porodica je stigla tokom noći i pesnik je u subotu prebačen u Urgentni centar u Beogradu. Njegova borba za život trajala je nepuna dva dana.

Dragomir Brajković je rođen 1947. godine u selu Pisana Jela, kod Bijelog Polja. Objavio je knjige pesama: "Veliko putovanje", "Proleće u Teheranu", "Krvava svadba u Brzavi", koja je doživela čak dvanaest izdanja, "Povratak u Crnu Goru", "Ledene gore, južna mora", "Put u reči", "Vatra u rukama"... Kada se pojavila zbirka "Troglas", pesnik je rekao da u jednom trenu barem tri života proživi na nevidljivoj pozornici. Ni sam nije umeo da objasni toliku popularnost knjige "Krvava svadba u Brzavi". Kod nas je svaka slava, pa i pesnička, govorio je, kratkotrajna. Sve što brzo uzdignemo, još brže svalimo u prašinu. I kod čitalaca je češća kratkotrajna naklonost, nego istinska privrženost, pa nam se i trajanje od tri decenije čini dugim. Kratko je to, mereno svim aršinima. Ipak, to je trajanje.

Umeo je da bude oštar kritičar: "Ono na čemu je građen i izgrađen poredak vrednosti i dobar deo naše evropske civilizacije obesmišljeno je i potkopano surogatima nove potrošačke kulture. Ništa nije ono što jeste, još manje onako kako se čini. Liči, a nije. Sve je relativizovano". Bez dlake na jeziku je govorio i o našoj političkoj situaciji. Nagledali smo se, voleo je da kaže, svega, naslušali besa i buke, doživeli da najgori sude najboljima. Videli smo hrabre jurišnike kako mrtvom kurjaku mere rep i gomilu koja slavi njihov podvig. Bilo je to vreme, i još uvek je, kao stvoreno za one koji nemaju stida, a obraza se ne boje.

Umeo je s malo reči da kaže mnogo i da to svima bude jasno. Posle "petooktobarske revolucije" je rekao: "Nije se ovde poodavno ništa epohalno desilo, sem što je sjahao Kurta da bi uzjahao Murta. Kurtini su, sa istom odanošću, zanosom, nepogrešivim smislom za profit i instinktom ugrožene životinje, prešli kod Murte. Do daljnjeg."

Bio je vredan i radan, sve je stizao. Kada su Dučićevi zemni ostaci 2000. godine preneti iz Libertivila u Trebinje, u Hercegovačku Gračanicu, Brajković je već imao snimljen film o tom događaju i napisanu knjigu. Nije bio pristalica boemskog života i prizivanja muza alkoholom. Smatrao je da prava umetnost nastaje iz trezne glave.

Pesništvo, kaže Slobodan Rakitić, nije ništa drugo do sanjarija o boljem, čežnja za lepšim, opomena, bekstvo od smrti i straha.

U pesmi "Slovenska tuga", koja je objavljena u Brajkovićevoj prvoj zbirci "Veliko putovanje", pesnik je napisao: "To što me danas steže i guši/ Jednoga će dana ozbiljna boljka biti/ Krhko belo jutro u tvom koraku/ Taj bol neće moći izlečiti."

Zoran Radisavljević | 02.12.2009 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 02, 2012, 10:25:09 pm »

*

DRAGOMIR BRAJKOVIĆ
Pisana Jela, 10.12.1947 — Beograd, 29.11.2009.






"Reč žudim jednu i jedinu,
koju govore i nemušti,
reč kojom zbori Vaseljena,
da u njoj budem zauvek sušti,
reč koja je koren korena,
gde su prošli i budući,
reč u koju odlazak znači
da sam, konačno, stigao Kući".







Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Jun 17, 2013, 02:51:46 am »

*





DRAGOMIR BRAJKOVIĆ
 

"Usuđujem se da kažem da je Dragomir Brajković, cjelokupnim svojim pjesničkim opusom, pravoslavni pjesnik. I to ne utilitarni, didaktički, prigodni, nego je on Pravoslavljem označen, ozaren, prozet i prosvijetljen.

Ko ga zna i voli: tihog i staloženog, i po hodu i govoru, i po svemu, prepoznaje u njemu umjetnika koji zemljom hodi a Nebom svoje korake mjeri i zbori. Svojim istančanim sluhom za nebesko, on je mogao da iz sveukupnog srpskog pjesničkog stvaralaštva prozre i probere i, u vanrednu antologiju, 'Bogotrazitelji', uvrsti najljepše srpske pjesničke domašaje nebeskog.—

Pomoću 'unutrašnjih krila' preleteo si iz ovog, svakodnevnog i kontroverznog života, u književni život. Taj prelet je započet 'u danu vedrom i prozračnom' i sigurni smo da će trajati dok poezija traje..."

Vasilje Tomić



"Dragi Brajko, oprosti na ovom ličnom tonu, tako sam te uvek oslovljavao; jednostavno, rekli smo jedan drugom mnogo toga, najviše o zavičajnim tajnama i čemernom detinjstvu, zagledanostima u zagonetke na dnu nebesa, u nepresušne izvore snenosti i opčinjenosti magičnim jezikom, u puteve koji su vodili za onim 'čega nije bilo u životu' i daljine odakle smo se vraćali u svoje duševne skrivnice i osame da oživimo iznova slike zatomljene u prvom pogledu ka nebesima i prizovemo sve ono što nas očuđuje pred postojećim svetom u nedovršiv san, u prostor ozaren onim 'malenim žiškom', uprkos nadirućoj sveopštoj tami, koja je donekle i 'znak obnove', kako si zapisao."

Radomir Andrić



"Ove godine je objavio i zbirku 'Moje se zna' — knjigu novih pjesama, dužih poema i komentara između njih. Obje su vezane tematikom najvećim dijelom za Crnu Goru, za pjesnikovo djetinjstvo, za doživljaje iz djetinjstva, za predjele, ljude, planine, sudbine.—

Studentske demonstracije sada daleke '68. godine u Beogradu obilježile su i Brajkovićev književni put. Isticao je da su nakon te godine stvaralačke slobode bile mnogo veće nego tada, a odgovornost prema onome što čovjek kaže i što stvara se takođe pojačala. Ono što je izabrao je stvaralaštvo, poezija, uprkos saznanju da je 'tanak 'lad od olovke'.

Govorio je da su pjesme ono što je njegova suština. Poezija i novinarstvo su 'u susjedstvu'. Prvo, što novinarstvo vodi čovjeka u razne avanture, na razna putovanja, u razne predjele. Govorio je da je imao sreću da bude na svim kontinentima i da upozna mnogo toga, što je kasnije podsticajno djelovalo na njegovo književno stvaralaštvo.

Smatrao je da je novinarstvo lijep, odgovoran, ali naporan posao i sve teži. Poezija za njega nije bio naporan posao, poezija je za njega bila zadovoljstvo i radost i pročišćenje.

Mladim stvaraocima je poručivao da ako odluče da krenu putem pisane riječi, ne odustaju od te namjere. Govorio je da nema prepreke koju volja i jaka ljubav ne mogu da prebrode i da će svo od njih naći svoga čitaoca."

Dan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Septembar 23, 2014, 09:49:26 pm »

*
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: