Stanislav Vinaver (1891—1955)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stanislav Vinaver (1891—1955)  (Pročitano 42943 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 22, 2010, 03:47:09 pm »

**



STANISLAV VINAVER
(Šabac, 1891 — Niška Banja, 1955)


Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.

Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. stoleća, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.

Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je "bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je "za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu.

U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika Srpskih novina. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.

Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa "zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem. Govoreći o srpskim stradanjima, vladika Velimirović se toliko uzbuđivao da mu je krv znala poteći na nos ili na uši.

Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja.

U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.

Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo js potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

Kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na bugarskog diktatora Alsksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. Međutim, to mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću. Zahvaljujući angažovanju naših diplomatskih organa, uručen mu je novi pasoš.

Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.

Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi Pobeda i mir, čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.

Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.

— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?

Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.

Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.

Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Za razliku od većine kolega, nije bio "redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.

Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.

Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan. Radi ilustracije, prezentiramo jedan njegov prilog iz Vremena:

"Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."

Sem Vremena, novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou.

Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima:

Zvono (1908), Bosanska vila (1909, 1911), Nada (1909), Srpski književni glasnik (1909), Delo (1910 — 1913), Brankovo kolo (1911), Nova iskra (1911), Štampa (1911), Narodno jedinstvo (1920), Listići (1920), Pijemont (1912 — 1913), kalendar Vardar (1912), Zvezda (1912), Srpske novine (1916), kalendar Zora (1917), Zabavnik (1917), Sloboda (1918), Književni jug (1919), Dan (1919), Osa (1920), Progres (1920), Dunav (1921), Kritika (1921), kalendar Novo doba (1921), Palangar-Osa (1921), Republika (1921, 1923), Zenit (1921), Epoha (1922), Hipnos (1922), Misao (1922 —1923), Putevi (1922), Novi list (1922/23), Vesele novine (1923), Almanah Branka Radičevića (1924), Belgrader Zeitung (1924), Jevrejski život (1924), Vreme, Pravda (1926, 1934), Zagreber Tablant (1926), Književni polet (1929), Margenblatt, kalendar (1930), Ideje (1934 — 1935), Srpski književni glasnik, Novi Sad (1937), Ceško-slovensko-jihoslovenska revue (1938), Slavenski Jadran (1938), Glasnik rezervnih oficira i ratnika (1939) i Nova smena (1939).

Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom Godine poniženja i borbe život u nemačkim "oflazima".

Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac.

Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 30.04.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 03:54:41 pm »

**

KNJIŽEVNI RAD STANISLAVA VINAVERA


Na književnom polju oglasio se jako rano, kao dvadesetogodišnjak, zbirkom pesama Mjeća, 1911. godine. Pisao je i poeziju i prozu i upražnjavao mnoge književne rodove i vrste. Odlikovao se velikom kulturom i lucidnošću, ali i nemirima i nekomformizmom koji su njegov neosporni talenat "rasejali" na sve strane. Ipak, najviše je dao u esejistici i poeziji, a česta vraćanja Vinaveru naših istaknutih književnih teoretičara i kritičara govore da o njegovom radu još nije sve rečeno. Bio je pisac vičan peru, blagoglagoljiv i rečit, uvek spreman na razigranost i reči i ideja, bez želje da robuje oveštaloj lingvističkoj formi, sa strašću zaverenika jezičke kulture. Posedovao je trajnu sklonost ka verbalnom humoru, čak i parodiji, što se svakako može vezati za njegov čivijaški duh. Iskrio je duhovitošću i humorom, ali ne iz potrebe da se nekome naruga ili da ga ponizi, nego da dokaže da se o svemu može govoriti i iz drugog ugla. Njegove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i smislom za grotesku. Pantologija novije srpske pelengirike zapravo je parodija Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovića. To je, prema ocenama književnih kritičara, "najbolja knjiga parodija u našoj književnosti". Doživela je veliki uspeh i više izdanja i do danas ostala najpopularnija Vinaverova knjiga.

Kao pesnika, Vinavera predstavljamo pesmom Čovek kraj druma, iz zbirke Čuvari sveta, koja odiše sumornom spoznajom o čovekovoj prolaznosti:

Stvarao je katedrale
Za ništavan očenaš,
Rasplitao integrale
za prebijen marijaš.

Beskrajni je dozvo svet
U bezmernom osećaju,
Bacio ga kao cvet
Bolesnome zavičaju.

Gromove je zahuktao,
Snage vezo preogromne;
On je za nas, brodolomne,
Roj stoleća razbuktao.

Slomljen leži sad kraj druma
Kao zmija prebijena;
U njemu je glad i čuma
Groznicama zanesena
Gorčinama opijena.

Među brojnim Vinaverovim objavljenim radovima izdvajamo sledeće:

Mjeća /knjiga stihova/, Beograd, 1911.
Priče koje su izgubile ravnotežu, Beograd, 1913.
Misli, Beograd, 1913.
Varoš zlih volšebnika /pesme/, Beograd, 1920.
Pantologija novije srpske pelengirike, Beograd, 1920.
Gromobran svemira /eseji/, Beograd, 1921.
Nova pantologija pelengirike, Beograd, 1922.
Ruske povorke, Sarajevo, 1924.
Čuvari sveta /pesme/, Beograd, 1926.
Problemi nove estetike. Bergsonovo učenje o ritmu, Beograd, 1927.
Gori, gori, jedna jugoslovenska simfonija, Beograd, 1927.
Šabac i njegove tradicije, Šabac, 1935.
Tomaš Masarik, Beograd, 1937.
XV kongres Pen-kluba u Parizu, Beograd, 1937.
Ikarov let, sudbina današnje književnosti, Šabac, 1937.
Čardak ni na nebu ni na zemlji, Beograd, 1938.
Momčilo Nastasijević, Beograd, 1938.
Najnovija Pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike, Beograd, 1938.
Ratni drugovi /pesme/, Beograd, 1939.
Godine poniženja i borbe, život u nemačkim "oflazima", Beograd, 1945.
Evropska noć /pesme/, Beograd, 1952.
Jezik naš nasušni /esej/, Novi Sad, 1952.
Nadgramatika /izbor eseja/, Beograd, 1963.
Zanosi i prkosi Laze Kostića /monografija/, Novi Sad, 1963.
Stanislav Vinaver /izbor/, priredio Jovan Hristić, Beograd, 1964.
   Vinaverovi brojni prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog i nemačkog jezika
   (Tven, Rable, Vijon, Blok, Gete) i danas su ostali nenadmašni.



Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" |Šabac, 1998.

[postavljeno 30.04.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 03:56:33 pm »

*
Stihovi: Stanislav Vinaver


MI SE ČUDNO RAZUMEMO

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.





Rad Milića od Mačve

[postavljeno 12.02.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Januar 03, 2011, 05:10:39 pm »

**

STANISLAV VINAVER


... Veoma plodna i uticajna književna delatnost Stanislava Vinavera počinje vrlo rano. Svoje prve knjige on je objavio još pre prvog svetskog rata (Mjeca, knjiga stihova, 1911; Priče koje su izgubile ravnotežu, 1913; Misli, 1913). Odmah posle prvog svetskog rata, Vinaver je jedan od najaktivnijih autora u prvoj generaciji srpskih modernista. Plodan i hitar, Vinaver u čitavom međuratnom periodu objavljuje veliki broj knjiga i tekstova koji su tematski inkoherentni: od ekspresionizma do Masarika, i od Bergsona do Momčila Nastasijevića. Polemičar od nerva, Vinaver je mnogobrojne svoje tekstove pisao i objavljivao na prvoj transmisiji dnevnih događaja, tako da su oni često izvanredno verno svedočanstvo pojava i ljudi. Duhovit pisac, odnegovanog i pokasto rasipnicki koncipovanog jezika, Vinaver je u srpskoj knjizevnoj republici vojevao usamljeno, van književnih grupa i struja. Njegova poezija, osobito ona koja je sadržana u knjizi Evropska noć (1952) nosi nedvosmislen, autentičan pečat vremena ratnog, nemirnog, varirajući svoje zarobljeničke motive sa strašću, ali i sa svežinom. Njegova osnovna preokupacija kao esejiste bio je jezicki izraz koji je, u sferi prevodilaštva i uopšte srpske književnosti, znatno usavršio i unapredio. Stoga knjigu Jezik naš nasušni (eseji, 1952) odlikuje u istoj meri bogata, složena erudicija, kao i strast zaverenika jezika. Monografija Zanosi i prkosi Laze Kostića koja se pojavila posthumno (1963) pokazuje podjednako veliko poštovanje autora prema velikom srpskom pesnku Lazi Kostiću, koliko i žara za postavljanje jednog apokrifnog, neuobičajenog kontinuiteta u srpskoj lirici. Bez sumnje, Vinaver je u mnogobrojnim svojim tekstovima pokazivao štedro svoj nonformizam. Pokatkad, on ga je iskazivao kačiperno, ćudljivo. Preterujući u svojim književnim ljubavima, predimenzionirajući pojedine osobine autora povodom kojih je pisao, Vinaver je više od svega nastojao da, u domenu srpske književnosti, izmeni odnose, razori uobičajenu hijerarhiju. A njegove parodije iz jugoslovenskih književnosti odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i smislom za grotesku.

Često neshvatan i zanemarivan za života, Vinaver danas zauzima jedno od važnih mesta u istoriji srpskog eseja, takođe i u istoriji srpskog stiha, a njegovi prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog i nemačkog jezika (Tven, Rable, Vijon, Blok, Gete) nenadmašeni su do danas.


LIT.: Rade Konstantinović, Vinaverova minđusa (predgovor knjizi Čuvari sveta, 1965).

D. Ređep

* * *

STANISLAV VINAVER

Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova Mjeća (1911) a održalo se i u kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952). Jedan od najsmionijih tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika, "ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo jeste Pantologija novije srpske pelengirike (1920), u kojoj je paradirao Antologiju novije srpske lirike B. Popovića.

Esejistika je najznačajnije područje Vinaverova književnog rada. Od njega potiče mnoštvo eseja, kritika, feljtona, novinskih članaka, od čega je samo malen deo sabran u knjige. Vinaver piše o svemu i svačemu. Ogledi o književnim pitanjima, o mnogim našim i stranim piscima, o književnim pojavama, zauzimaju središnje mesto u njegovom esejističkom opusu, ali, uz književne, zastupljene su i najraznovrsnije neknjiževne teme, od naših narodnih vezova do Ajnštajna. Od svih pisaca najviše ga je privlačio Laza Kostić, o kojem je napisao svoje životno delo, veliku monografiju Zanosi i prkosi Laze Kostića, objavljenu posthumno (1963). Ta monografija u njegovom opusu zauzima isto mesto kao knjiga o Njegošu u Isidorinom. Ima još jedna zajednička tačka na kojoj se susreću ova dva značajna, zajedno s Markom Ristićem, najznačajnija predstavnika našeg međuratnog eseja: interesovanje jezikom, Vinaver se jezičkim problemima poezije bavio stalno, od ranog eseja Jezičke mogućnosti (1922) do knjige Jezik naš nasušni (1952). Pisao je i o stihu naše narodne poezije (Pokušaji ritmičkog proučavanja muškog deseterca, 1940). Vinaverov pristup jeziku dijametralno je suprotan Isidorinom. Ona je tražila povratak vukovskom jeziku, jeziku narodne poezije. Vinaver je smatrao da taj jezik jeste autentični izraz plemena i plemenske, kolektivne svesti, ali da on ne može izraziti modernu individualnost. Jedan od najvećih nedostataka naše književnosti jeste u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao epski, deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili drugi, moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s drugim, opasnim pauzama između stiha i stiha. Čak i oni pesnici koji su se najviše upinjali da dostignu Evropu ostali su u vlasti ritma naše epike. U modernu civilizaciju ušli smo deseterački sporim hodom te zato nije čudo što nismo daleko odmakli. Izlaz iz krize, koji Vinaver predlaže, u svojoj suštini je vukovski: treba se vratiti narodnom govoru i osluškivati žubor njegove melodije, samo što to nije više jezik patrijarhalnog sela nego modernog grada, jezik Beograda, govor beogradskih ulica. U njemu je Vinaver našao nadgramatički polet k "visprenom nagoveštaju, strožoj apstrakciji, kontrolisanom poretku, ka brzom značaju, prostornom obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne vrste".

Najveću draž Vinaverovih eseja treba tražiti u njihovom stilu. On o svemu piše lako i lepršavo, gotovo igrajući se. U njegovom izlaganju humorna raspoloženja mešaju se s lucidnim zapažanjima, vatrena dokazivanja s ležernim familijarnim ćaskanjem o svemu što mu padne na pamet, duboke misli prelivaju se u trivijalnosti i obrnuto. Čitalac se oseća uvučen u kovitlac misli i emocija, opijen neobičnim asocijacijama, smelim, neočekivanim slikama, ali često i razočaran nedostatkom sistema, izbegavanjem zaključaka. Ne bi, ipak, trebalo da zanemarimo dublje i sasvim ozbiljne preokupacije Vinaverove esejistike. Za njegovo shvatanje jezika rečeno je da predstavlja najoriginalniji trenutak u našoj modernoj pesničkoj misli, "jedino ozbiljno što je naš modernizam stvorio u kritici" (J. Hristić). Taj Vinaverov doprinos nije ni u teoriji niti u pesničkoj praksi u dovoljnoj meri iskorišćen. Slično se može reći i za njegovo delo u celini, i to kako esejističko tako i pesničko. Još nedovoljno poznato i nepotpuno objavljeno, ono sve do danas važi više kao neobična, ekscentrična avantura naše moderne literature nego kao trajna, široko prihvaćena vrednost.
Rastko

* * *

VINAVER: ČUVARI SVETA

Vinaverova misao, neuhvatljiva je. Nikad ne znate, a ni ona sama u svojoj ćudljivosti ne zna, na šta će sve izići. I čini se da je pre iz igre negoli iz osvete za trenutak oslobođenog duha ono njeno ustremljavanje na ovovasionsku stvarnost. Otud ono "Čuvari sveta" zvuči čas kao najgorča ironija, čas kao početni član iz "Vjeruju". Sav je čvor i sve spasenje možda oteti se ili iskrasti, "golupski bela" iz krvavih kandži zemljine misli, pa iznad kobi logike i geometrije uzleteti u bratsku posetu nadvaseljenskom duhu. Onda obrev se opet u začaranom krugu, jer njena je kob što se mora vratiti, samu sebe gotovo sadistički izvrgava mukama nužnosti. A možda na kraju krajeva sve to dolazi iz vrhovne dosade: jer otkud ono nehotično, šale i igre radi, skretanje u nesmisao? Ima tu detinjske malicioznosti da samu sebe iznenada onemogući, a ismeje sve što se za njom uputilo. (Mislimo da otud i potiče nepoverenje prema Vinaverovoj misli, koja se ćudljivo iz krvave zbilje u zlobnu šalu talasa, i nikad začuđeni, ne osetimo prelaz.)
 
Ovo je čista poezija duha, oslobođenog gravitacionih središta osećanja, te večito pokretljivog u svima pravcima. Njen izraz je bez boje, ukusa i mirisa. Ali bi vrlo nepravedno bilo klasirati je u "hladne" (što je sinonim izmišljenog i lažnog). Naprotiv. Što joj daje, istina ne uvek, onu osnovnu ubedljivost, to je prisustvo životnog pulsa i nužnost da se samo tako razigrana saopšti. Odmah ste načisto da ti neretko virtuozni ritmovi nisu puka majstorija, no da dotiču sa intuitivnog izvora. I ako vam se zavrti u glavi od preteranih đavolija i akrobacija misli, njihov sopstveni zamah, jer su žive, prevešće vas preko najopasnijih vrleti. I stvaranje novih izraza nužnost je za Vinaverovu poeziju; oni upravo i čine svu draž novosti njegovih ritmičkih poleta. Ako gde zazvuče na šegu, kriva je misao, jer se njoj htelo. U tom pogledu Vinaver stoji iznad Laze Kostića, kome je falilo muzičko čustvo. Ako se ne može bez nečega što će bar ličiti na formulu, onda bi se za Vinaverovu poeziju moglo reći: apsolutna razigranost jedne detinjske ćudljive misli.


Momčilo Nastasijević | II-399681-04-059
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Januar 03, 2011, 05:12:09 pm »

*

STANISLAV VINAVER — Ratni drugovi


Zbirka pesama "Ratni drugovi" upotpunjuje sveobuhvatnost doživljaja Prvog svetskog rata u srpskoj literaturi (zanimljivu trilogiju dela koja se međusobno dopunjuju sačinjavala bi uz "Život čoveka na Balkanu" Stanislava Krakova i "Crvene magle" Dragiše Vasića).

Pesme bez rime, naizgled bliže pripovednom nego poetskom obrascu, lako se čitaju. U svakoj od njih, a više ih je od tri desetine, opevana je po jedna ljudska sudbina koja se u toku vojevanja preplela sa Vinaverovom. Uzvišeni primeri požrtvovanja i borbi smenjuju se sa prizorima ledene Albanije i zelenog jonskog ostrva... Nestvarno danas zvuče životni putevi srpskih studenata sa Sorbone i drugih znamenitih univerziteta toga vremena, koji su se vraćali u otadžbinu da bi zauzeli svoja mesta u stroju. Naravno, ta nestvarnost govori više o našem žalosnom vremenu, kada ionako mnogima nije ni važno da budu nazvani Čovekom.
 
Opis sudnjeg časa, oplemenjenog stradanjima, najčešće je na kraju ovih pesama. Nimalo iznenađujuće, u istoriji je ispisano da je tokom Velikog rata Srbija izgubila 40 odsto muškog stanovništva...

U pojedinim pesmama Vinaver žacne svoje junake, prikazujući da su preozbiljno shvatili sebe i svoju ulogu u događajima, pa tako upućuje ironičan pogled na neiskusnog mladog komandira koji treba da predvode borce iz Balkanskih ratova, ili ostarelog feljtonistu koji precenjuju svoje delo... Tek u dve-tri pesme njegovi likovi su van bojišta, i nakon rata ponovo ispunjavaju negdašnje životne ciljeve, ali u tom životu koji se označava lakšim i lagodnijim ostaju bez iskazane smotrenosti i čvrstine.

Više od 70 godina nakon prvog izdanja, ova prećutkivana zbirka ponovo je pred nama. Za ono vreme bitna modernost pesničkog postupka, izgubila je na značaju. Zanimljiviji je danas upečatljivi način na koji su događaji opevani, prikazujući rat bez ulepšavanja i kao silu s kojom su se, ne tako davno, preci morali izboriti. Iznad svega, u ovoj zbirki slavi se žrtva za slobodu, i lična, i celog naroda.

Kao ilustracija, priloženi su stihovi iz pesme "potpukovnik Tiosav Drinčić". Kao usklik radosti i žudnje, osokoljenje neutešnima i trajno uverenje u nepobedivost vrline. Danas, zahtevaju i jedno posebno pozvanje — da i njih i celu zbirku sačuvamo, i prenesemo onima koji će ih biti dostojni. Da budu nadahnuti i ohrabreni za dane koji će neumitno ponovo doći.

Daj nam Bože municije, municije
Za naše prazne topove
Od kako smo postali, gladni smo municije!
Samo municije!
U njoj smo tako oskudni
Zbog toga je i cela ova promena.
 
Da napunimo sve baterije,
Sva grotla,
Da urlaju topovi i dan i noć
Da bljuju vatru

Da nikad ne zamuknu u šenluku

Da ih stalno hranimo čelikom.
Pa da pešadija juri nošena svojom lakom pesmom
Nošena lakom pesmom od pušaka,
Uz tešku srčanu pesmu gvožđa,
Uz gromki blagoslov haubica, brđana i poljaka —

Da se raduje srpska majka
Da se raduje srpski narod
Da se raduje svako srpsko srce
Toj slatkoj veseloj grmljavini.


Čitanje 
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Januar 03, 2011, 05:12:42 pm »

*

KNJIGA SEĆANJA, LJUBAVI I ZAHVALNOSTI


Jednostavne, nenametljive, tihog toka, sa skoro zaboravljenim rečima koje nas vraćaju u doba stare časti i poštovanja otadžbine, pesme u zbirci Ratni drugovi Stanislava Vinavera, posvećene drugovima izginulim u Velikom ratu, svojom tragičnom suštinom primakle su se našem vremenu.
 
Mnogo istorije i mnogo politike stoji iza ove knjige. Prvi svetski rat, u Srbiji bez predaha nastavljen na Balkanske ratove, na istom ranjenom tlu, sa istim borcima ali u strašnijim uslovima, sa neprebrojivim srpskim umiranjima, u borbama, po logorima Austrougarske, po neprohodnim gudurama Albanije, uz tihe obale sredozemnih mora — književno nadahnuće u kratkom razdoblju, zaboravljen je.
 
Nastala kao spomen na ovu herojsku i tragičnu epopeju, Vinaverova knjiga nije istorija već je književni tekst, nedvosmislen, čist kao čista suza. Iako izgrađeno i na filozofskom iskustvu piščevom i na iskustvu naroda, skromnog, naviknutog na trpljenje, ovo delo se može razumeti samo kao književnost — mimeza smrti u trenu istorijskog bezdana.
 
Smrt je stalna, umnožavana svaki dan, svugde, "u gromovitom i strahovitom vrisku čelika i gvožđa", u ledenim belinama, u dubokim vodama mora, pa ipak Vinaverove pesme ne govore o smrti već o životu koji bi se nastavio da nije smrti.
 
Pesme u ovoj zbirci se razlikuju od dotad objavljenih Vinaverovih stihova. On nije hteo strogi raspored, nije hteo pravilne strofe, nije hteo slikove — rima bi ovakvom sadržaju smetala, bila bi izveštačena. Forma se morala povinovati jasno koncipiranom sadržaju i naglasiti mirni ton epitafa. Ovakvo iskazivanje je zahtevalo sopstvenu logiku književnog uobličavanja i zbog toga je Vinaver odabrao narativno-govorni stih verujući da on može najbolje da odgovori tematici i da obezbedi "prirodni" tok izlaganja.
 
Pokazaće se kasnije da to nije neki "kompozicioni paradoks" jer će ovakva vrsta pisanja postati produktivna u srpskoj književnosti. Zbog toga je današnjim čitaocima bliži ovaj stih nego onim od pre nekoliko decenija.
 
Epopeje se ne pišu komplikovanim jezikom i kada danas čitamo ove redove, realistične po mnogim detaljima i duboke po snazi da sasvim jednostavno obuhvate živote svojih junaka od početka do kraja i da im smisao nađu, onda nas njihova poetičnost potseća na neki zagubljeni pa pronađeni ep koji čuva svoju magiju.
 
Vinaver hoće da govori običnim jezikom o "običnim" stvarima rata jer nevolje o kojima piše nikakvi birani, nikakvi apstrahovani izrazi ne mogu učiniti tragičnijim niti hrabrost učiniti većom. To se u stvari Vinaverova duhovna stvarnost izjednačuje sa stvarnošću i ne traži pribežište u svetu umetnosti i u svetu stroge logike iz kojih je on došao, i zato tu nema ni traga od "bolnog i slavnog dekora civilizacije", nema negdašnjih carstava ni careva, niti priziva savesti čovečanstva. Postoji čovek, sam, srpski vojnik, sam naspram dva velika carstva koja su ga napala. Ogromno evropsko uznemirenje, ratovanje na velikom prostranstvu se naslućuje ali pred nama ostaje čovek koji ratuje za svoju zemlju i s kojim je sav narod, u zbegu, u bolesti, propasti, i žalosti. A stvarnost tog rata je imala svoju logiku i tražila je svoje ljude.
 
Rat je bio zajednička opasnost i zajednička odbrana. Ta odbrana je u velikoj meri bila stvar ljubavi i držala se čvrsto svog smisla. Na isti način je nastala Vinaverova zbirka: zahvaljujući ljubavi mogle su se u sećanju održati sve te slike i postati svedočanstvo o blagosti duše mnogog ratnika. Tu nigde nema sukoba humanosti i zadatka.
 
U ovim stihovima nema zahuktalosti, nema velikih reči, nema patetike. Cela Srbija je ratni pejzaž i svi su u ratu: ljudi, žene, deca, sva polja i njihovo jedro klasje "što šušti tamno", sve šume, vinogradi, svaki kamen i, pesnički viđeno, cela "priroda je ogrezla u vojni plan":
 
Sa grana očekuju
Još neraspevana
Stršljenska jata mitraljeza.
 
Na isturenome proplanku
Mesto je za baterije
što grme od brda do brda
Nestrpljivo čekajući
Onaj poslednji promukli prolom
Potmule, gluhe
Ranjene daljine
Koja se pribira,
Koja izdiše
Sa druge strane vida i sluha...

 
Pesmama u ovoj zbirci nije namenjena etička funkcija niti veličanje hrabrosti ali red vrednosti je jasan: opšte stoji ispred pojedinca. Vinaver neće da naglašava tragediju, neće da sugeriše antropološko viđenje katastrofe kao što od svojih junaka neće da pravi legende. Njihovi životi i smrt su jednostavni ali njihove male biografije su tako upečatljive, plastične, da neke likove vidimo kao žive. Čestiti trećepozivac u pocepanom gunju, sa starom puškom, čuva mali železnički most a kad zatutnji voz, tako ga vidi pesnik, on se isprsi i salutira a da pri tom ni jedan mišić ne zatreperi na njegovom licu. Slika skoro nezamisliva danas i svakako neshvatljiva većini. Oni koji pamte ljude takve odanosti i poštovanja vojničke dužnosti razumeće zašto im pesnik dodeljuje ulogu večitog stražara: onda kada, izbegli s vojskom nadaleko, više ne budu mogli da čuvaju rodni kamen i rodno blato, oni će zanavek ostati čuvari obala onoga tajanstvenog ostrva u Jonskom moru čiji pomen je decenijama među Srbima budio uspomene na hiljade ratnika kojima su njegove vode podarile mir.
 
Razumevanje života naroda i njegovih patnji u ovim stihovima nije samo u opisu već u osećajima kojima tekst odiše.
 
U Vinaverov pejzaž smrti i njegov uživljaj ulaze najpre bolnice, ona u Valjevu prepuna ranjenika i bolesnika od pegavca koji "razrogačenih očiju, suvi i crni i nezemaljski", od bolesti izbezumljeni, urlaju od teskobe i kojih je svugde "po hodnicima, u dvorištu, na kaldrmi", po logorima, vozovima, kućama — slika Srbije sa crnim barjacima po selima, kolibama, vajatima, šljivicima i crnom sudbinom domova na kojima se viju. "Morija zatomi svet."
 
Pejzaž smrti u Srbiji "razderanih nebesa", znanih i neznanih vojišta kada se umiralo u užasnoj vatri i vodi, kad "sve se gibalo, talasalo, zanosilo, treslo", kad su se "ulice ježile, izvori tekli krvlju, vidici goreli jezivim plamenom" ne označava kraj vojničke vere jer su oni znali zašto umiru.
 
Pejzaž smrti u ledenoj Albaniji, u noćima "studenim i bezdušnim" punim "radoznalih i zlih zvezda" kraj utrnulih vatri i zanemelih kostura, u "mećavi zlokobnoj", u gladi, a kasnije u nepoznatoj, dalekoj Francuskoj gde more liči na srpske zelene livade a masline na šljivike, gde pobožne sestre strpljivo teše bolesnike pred smrt…
 
Svaki od pesnikovih drugova će doživeti rat na svoj način i umreti sa drugom iskrom u oku i drugom željom za životom i zato je svaka pesma različita.
 
Umire mladi čovek i kad zna za Platona, ili Julija Cezara, i za veličanstvene skladove Rima, kao i onaj bivši minhenski đak što po vazduhu šara katedrale i palate, i onaj vodnik, Gire sa Sorbone, koji je shvatio da nema primitivnog mentaliteta, da nema knjige iz koje se može naučiti o ratu i ljudima u ratu:
 
...I da je najteže na svetu
Teže od integralnog računa
I sanskrita
 
Postati običan seljak...

 
Vinaver se nosio sa velikim pitanjima matematike i filozofije, ostao doživotni istražitelj moći jezika i muzike, ali nije zaboravio setnu melodiju što ju je, "u velikom klokotanju strahovitog kazana", izvodio stari trubač Trećeg bataljona, ariju već onda zaboravljene starinske nostalgije "koja se žalno otegne i naglo prekine" i naliči zaboravljenim vezovima i šarama na ćilimu, što u Vinaverovoj estetici drži visoko mesto.
 
U ovoj zbirci ima i pesama sa finom distancom prema javnom iskazivanju žalosti, ima ironije, ima vojničkih priča…
 
U svojoj epopeji Vinaver samo ponekad napušta bojište. Kad istorijski besmisao pređe granice, kada moćna neprijateljska ratna sila počne moćno da se sveti "nejači i babama" zatvorenim u granatiranoj šabačkoj crkvi, da ih tuče i muči svakojako, onda u svesti pobožne vidarice, baba Ranđice, u teškoj tuzi za izginulim sinovima, dođe do sloma i "uroci" i "nežiti", i "pomori i slepe boljetice" transcendiraju — od jedva ukrotivih zala do poslušnih slugu o kojima ona, u strašnoj usamljenosti i suvišnosti, materinski brine.
 
U tome kod Vinavera ne treba tražiti ni mitologije ni demonologije, od toga ništa nema. To duše nesretnih živih traže onu zagubljenu tačku susreta, ono imaginarno odredište u beskraju, pre nego što se rasprsnu u sitne, presitne delove nepojama. Od nerazumevanja i neprihvatanja užasa i gubitka svake nade do skretanja s uma nije dalek put!
 
Pesme u ovoj zbirci se ne prepričavaju, kao što se ne prepričavaju tužbalice i naricaljke; one pitaju i same odgovaraju. Njihova izražajna sredstva su neizmenljiva; u srce diraju ne znamo kako; ne treba dirati ni njihov oblik, ni simboliku, niti njihovu estetiku smrti.


___________________

Vinaver je u srcu nosio udivljenje, poštovanje i ljubav za svoje mrtve drugove i tokom više od dvadeset godina nije prestao da želi da o njima ostavi epsko-poetski spomen.
 
Već u Dnevniku pariskog studenta, započetog u Skoplju 1914. godine gde je đački bataljon pripreman za ratovanje, jednog dana Vinaver beleži kako je pisao pesme i kako su se slogovi sami slagali, tražili se "…Voleo bih da imam po jednu pesmu o svakom drugu…" a onda dodaje: "Obuka za vreme rata. Dok činimo pokrete, svi mislimo na rat. On je propratna muzika." Ti mladi ljudi, mnogi od njih dobrovoljci, znali su za šta se pripremaju. Posle završene obuke zaista je došla naredba da se oni upotrebe isključivo u boračkim jedinicama.1
 
Želju da piše o svojim ratnim drugovima Vinaver je uspeo da ostvari ali takva knjiga, objavljena pred Drugi svetski rat, 1939. godine, pojavila se u vreme nepovoljno po sadržaj i versifikacioni oblik.2 Ostala je poznata vrlo malom broju čitalaca i izgleda da nije ni stigla do unutrašnjosti Srbije, gde bi mnogi voleli da su je mogli pročitati.
 
U periodu posle Drugog svetskog rata put takvoj književnosti u celini je bio zatvoren.
 
Danas ne samo da nema više preživelih učesnika nekadašnjih ratova, već nema više ni sećanja na herojsko vreme i malo ko zna značaj njihove borbe, malo ko shvata šta su oni postigli.
 
U sadašnjem trenutku, u jednom gorkom istorijskom trenutku za Srbiju, skoro punih devet decenija od Prvog rata, objavljivanje ove knjige takođe je izazov. U čemu se situacija ponavlja?
 
U srpskom izbrisanom istorijskom sećanju i našoj nesmelosti da tražimo odgovore na to pitanje počiva, nažalost, mogućnost obnove prilika koje su počele na jugoslovenskoj idejnoj sceni odmah posle prvog velikog rata i u kojima, usled nedovoljne političke moći države i vremena da se zaustavi izvrtanje istine, bujaju sadržaji neograničenog istorijskog i političkog besmisla, i izvrnutih suština sa svim anahronizmima: argumentacija koju je vaspostavio još srednjevekovni actus fidei i dalje živi, i dok se sve menjalo, mehanizmi pritiska na Srbe ostali su isti. Uspešno internacionalizovani negativni stavovi i danas se iskazuju istim metaforama.
 
Da li zbog toga što malo znamo o svojoj nedalekoj istoriji, mi se ne pitamo da li je ideja o cikličnoj palingenezi zla, selektivno uskladištenoj samo za neke narode, suluda ili održiva? Nesvesni obnove negativnih tokova mi danas kao da verujemo da se ovo što nam se događa, događa prvi put.
 
Istoriju Vinaverove knjige stoga ne možemo odvojiti od istorije naroda, burne, tragične i nesmirajne.


___________________

Književna kritika može da da ocenu Vinaverovih pesama, ali uslove za njihovu recepciju kod nas moraće da objasni kulturna, a pre svega politička istorija.
 
Otvaranju samog pitanja recepcije i ove knjige i posledica njenog objavljivanja, može mnogo da pomogne jedna studija o književnosti vezanoj za Prvi svetski rat.
 
Godine 1965, u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge, pojavila se knjiga proznih tekstova o Prvom svetskom ratu iz pera poznatih srpskih književnika, naslovljena poput Vinaverove: Ratni drugovi. Priređivač knjige, Rade Konstantinović, dao je predgovor zanimljiv sa više strana. Reč je, najpre, o ozbiljnom istraživaču i izvanrednom poznavaocu srpske međuratne književnosti, kao i Vinaverovog dela. Ta uvodna studija govori o istom vremenu i temi o kojima govori prećutana Vinaverova knjiga, a upravo opažanje stvari sa vremenske distance, koje u tom tekstu nalazimo, vraća neidentičnom Vinaverovom delu pravo da odgovori na svoje sopstveno pitanje i poveže ga sa njegovim povratkom u današnji jezički i duhovni svet u Srbiji. Konstantinovićev predgovor "O jednom ćutanju" počinje čuđenjem što, sem malih izuzetaka, o periodu Velikog rata nisu pisali istaknuti pisci. U svom skoro metafizičkom poniranju u problem književnog predstavljanja istorijskog sećanja, koje on lišava estetike i u nastajanju i u delovanju, i zaustavlja na podatku pojedinačnog književnog dokumenta o jednoj fazi ratne istorije, svedene na modalitete ponašanja ratnika izloženih stravičnom fizičkom naporu (i takvoj neizvesnosti da očaj nije dovoljna reč), Rade Konstantinović se pita kako je moguće da, u dugom razdoblju od pedeset godina, od velike epohe ratova, čovek iz Prvog svetskog rata, čovek sa Cera, čovek iz Albanije, "jedna od najvećih zagonetki našeg duha", u srpskoj književnosti ostane neobrađen i da potone u zaborav. Pitanje je jasno. On se dalje pita kakav smo to svet koji nema potrebu za izrazom, za jezičkim suočavanjem sa sobom, koji se zadovoljava frazom ili retorikom jer "zvučnom retorikom pokušavamo da prikrijemo suštinske, neprečišćene naše kolektivne sadržaje i račune".
 
Kada je ovo razmišljanje formulisano, bilo se navršilo pedeset godina zaborava. Valja pre svega reći da, iako među njima ima mnogo sličnosti, ovde je reč o dva istorijska razdoblja i dve vrste zaborava, međuratnom i zaboravu posle drugog rata, koji je zvanična vlast nametnula po cenu teške kazne. Zbog toga se te godine ne mogu prosto sabirati. Treba, uz to, definisati odakle zaborav između dva velika rata. O tome će pisci govoriti, a i Vinaver među njima.
 
Konstantinovićevo tumačenje književnih radova sa tematikom Prvog svetskog rata teži da uspostavi jedan opšti referencijalni sistem za to istorijsko vreme, opšti po ređanju uzroka kojima se objašnjavaju neuspesi rata (a o kraju rata i pobedi se ne govori u njegovom predgovoru) i po nalaženju zakonitosti za pretpostavljenu metamorfozu ratnika jer, konsekventno takvoj zamisli, oni u ratu postaju svesni fakticiteta svojih zabluda i predrasuda o predznaku svoga nacionalnog bića — sa snažnim, po pretpostavci, dejstvom na imaginarno, svedeno samo na srpsku književnost. Teza veoma zanimljiva. Antropomorfizam nepoznat: epsko-etičko herojstvo u domenu atara, toliko snažan uticaj "herojske" fraze iz dnevnika vojnika, pisama, čitulja, na književni izraz da ona nastavlja da blokira književnost!
 
Da li srpski epski duh (i to onda kada ga je "istorija" lišila njegovih pretpostavki), faraonično-karijatidna senka, u odmaklom XX veku, može zaista da ometa pojavu književnog dela autentičnog književnog izraza?
 
Ako prihvatimo stav da Srbin prestaje biti epski heroj čim je napustio svoju okolinu zato što je, udaljen od nje, užasno bio gladan, što je udaljen od ognjišta osećao hladnoću i sleđen ostao u bespuću kao sodomska figura obložena solju, to znači zaboraviti da je čovek fizičko biće, da je teško postići racionalizaciju tuge, da nema adaptacije na bol i da verbalno mirenje iskazano frazom nije ni objašnjenje ni mirenje već znak. Znak čega? Znak patnje većine. Ako ove činjenice nemamo u vidu, onda ne možemo razumeti nijednu dramu humaniteta, a najmanje Vinaverovu knjigu. Formule za priznavanje ličnog žrtvovanja za otadžbinu u evropskom krugu su skoro istovetne, počev od Rolanda, i ne analiziraju se a najmanje se napada njihov patos, naglašen kad su u pitanju branioci napadnute zemlje.
 
Pretpostavka o "raščišćavanju" sa epskom idejom smrti za otadžbinu, nesretnog ratnika je teorijski lišavala dostojanstva smrti. Rekao bi čovek da su tekstovi o Srbima u ratu dobri samo ako su defetistički!
 
Koji bi se kriterijum provere stavova ovde mogao uvesti? Da li mi, sada, treba da potežemo, na primer, pitanje o moralnoj teškoći i antropološkoj problematičnosti ovakve naše pretpostavke oko problema, anahronog za većinu evropskog sveta? Ako pretpostavku opravdamo, znači da dosadašnje neznanje i pasivnost u njenom dokazivanju treba ispraviti. Evo nas na Gadamerovom negativitetu iskustva, produktivnom i spasonosnom — ka jednom istinitonosnijem iskustvu!
 
Danas znamo više nego šezdesetih godina prošlog veka, kada je izgledalo da je problem identifikacije nacionalnih "razloga" bio rešen, a mnogo više nego 1939. godine kada se pod vidom "borbe za novo društvo" sve što je prethodilo smatralo anahronim. To su, vreme je pokazalo, bili predplanovi za novo srpsko sužanjstvo.
 
Ako prihvatimo tvrdnju da smo svet koji nema potrebu za izrazom, za jezičkim suočavanjem sa sobom i koji se zadovoljava frazom zato što "zvučnom retorikom pokušavamo da prikrijemo suštinske, neprečišćene naše kolektivne sadržaje i račune" onda napuštamo polje književnih uslova i zalazimo u ideološke, političke razloge opredmećivanja "neraščišćenih računa" na ovom tlu. Raščišćavanje računa uvek je pogađalo jedan isti narod. To je bilo postalo moguće zato što je trivijalni politički internacionalizam bio zaglušio sve uši i što je, vešto i bez obrazloženja, uspeo da ideju otadžbine odbije, selektivno, samo Srbima.
 
Književni događaj odnosno pojavu književnog dela ne prate iste posledice kakve prate političke događaje. Ali ako čitalac raspolaže "horizontom očekivanja" da traži i vidi samo politiku u svakom tekstu, onda svakako nije krivo književno delo zbog nedostatka objektivacije korisnika.
 
Apstrakcija "fraza" ne pokriva ništa stvarno egzistentno, već je problem u tome što su razlozi za herojstvo u postherojsko doba kod nas bili izloženi poruzi. To je naročito poznato u drugom periodu zaborava u Srbiji, posle Drugog svetskog rata, kada ratnici sa ordenjem iz Prvog rata nisu smeli izaći na ulicu.
 
Vinaverova knjiga nema fraza. Iako je dobro znao mehanizme rata i ratne ciljeve napadača, on ni na jednom mestu nije tražio zakonomernosti slučaja i zato se sve opevane ličnosti izdižu iznad uslovljenosti događanja. Vinaver nije mešao politiku sa književnom inspiracijom a ideja bukvalnog preslika događaja u književnom delu i očekivanje da ono služi kao doslovno svedočanstvo iz kojeg će se izvlačiti zaključci širokog spektra o moralnim transformacijama naroda, bila mu je strana — mnoge svoje stranice on će posvetiti upravo odbrani književnosti.
 
Vinaver je prošao ratove, Albaniju, dobro upoznao Krf i Vido ali nikad, ni u jednom kasnijem sećanju, "beda vojničke službe" neće mu biti dominantna niti inspiracija za neku zanimljivu priču, za izvlačenje nasilnih kontrasta u sećanjima, moralu, za stvaranje gromoglasnih zaključaka za potrebe datog trenutka.
 
Više od mnogih tadašnjih književnika bio je zanet novinama u evropskoj književnosti, u filozofiji ili muzici ali svi "moderniteti" nisu mu pomutili ljudska osećanja niti sposobnost da razlikuje fikciju od realnosti. Njegova knjiga o ratu doneće mu, međutim, dosta problema.


___________________

Studija na kojoj smo se zadržali o beletrističkom zanemarivanju jednog istorijskog perioda, vrlo podatnog za obradu, sa obiljem mogućih tema i interpretacija, napisana dvadeset godina posle završetka drugog velikog rata, argumentacijom koju je iznela približila nam je mogućnost ideja i situacija koje su nalagale da se kritičkom sudu izloži cela vaseljenska zbilja ako se nađe da ima veze sa pomenima herojstva Srba u ratovima. U toj senci morala je ostati makar jedna novela nekog mlađanog zbunjenog pisca.
 
Samo je vreme strašnog političkog zamešateljstva moglo da dopusti da u međuratnom periodu dođe, ne do jednostavnog zanemarivanja žrtava koje su Srbi podneli tokom rata za oslobođenje zemlje već do sistematičnog osporavanja mnogih zasluga, na koje su pobednici, u skromnosti i u želji da ne remete krhku ravnotežu, pristajali.
 
Za napad na Vinaverovu knjigu o ratnim drugovima korišćene su rasprave o ratu, već dugo vođene među evropskim intelektualcima.
 
Očekivanje da književna dela budu svedoci svoga vremena i pouzdana svedočanstva o događajima istorijske, političke, kulturne vrste, staro je i rasprostranjeno.
 
Ideje o istorijskoj vrednosti književnog teksta naročito su se manifestovale u pitanjima rata kad su ona bila pokrenuta i kada su od pojedinih evropskih književnika s kraja XIX veka, a naročito iz XX veka stvorila simbole ideologija, zastupnike desničara, levičara, nosioce tradicionalnih ideja ili modernih tokova, kritičare društva ili prave analitičare.3 Da bi istakli svoje nove poglede i smelost, poneki od tih književnika jesu žestoko napadali institucionalno uređenje svojih država (kolonije, na primer) ali su najčešće umeli da procene granice kritika svoje otadžbine. Razračuni u literaturi, štampi, na socijalnom planu, među opozicionim strankama, korišćeni, čim se objave, u neprijateljski raspoloženim državama, terali su na oprez i na procenjivanje efekata njihovih kritika.
 
Nepregledno more ideologizovanih knjiga, košmar ideja uz podržavanje ili nepodržavanje teorija rata, bilo je veliki izazov, pa ni kraljevina Jugoslavija nije prošla bez takvih razgovora i veoma poznatih tekstova pisanih sa različitih pozicija. Već uspostavljena argumentacija, usmerena na nacionalna pitanja, korišćena je na dobro isplaniran način. Tako su se otkrivale strategije pojedinih "naciona" u državi i politički ciljevi dobro organizovanih partija. Dok su se u drugim državama svi ujedinjavali pred neposrednom opasnošću, u Jugoslaviji pojedini narodi i pojedine političke partije od rata su očekivali da im pomogne da ostvare velike planove.
 
Prenaglašenost razgovora o ratu zarad ličnih promocija ili interesa političkih partija, igranje sa jednom strašnom neumitnošću (kada nastupi), pokazalo je krizu i istaknutih intelektualaca.
 
Rasprave o ratu naročito su bile dobrodošle mnogim ispražnjenim intelektualcima, nenaviknutim da istražuju uzroke pojava jer su lako dobili neiscrpnu temu za iskazivanje. Fenomen praznog limenog suda, u raznim oblicima poznat u desetovekovnoj evropskoj kulturi, obnavljao se i dolazio do punog izražaja u vremenima duhovnih preloma i straha.
 
U takvu zamku upašće lakoverni evropski intelektualci i u svom angažmanu oko Jugoslavije tokom poslednje decenije XX veka — možemo se samo pitati da li su oni sposobni da budu svesni svog moralnog određenja.
 
Kada je Crnjanski pisao o ratu 1934. godine on je to činio na osnovu činjenica koje su svi znali:
 
"Pacifistička propaganda, u obliku apsurda, bila je evropski specijalitet, kao i ratna, i dolazila je, tendenciozno iz pobeđenih država, pre svega. […] Da bi se posle orgije u ratu, što brže izašlo u raj pacifizma, rat je oglašen životinjskim, niskim, idiotskim.  […] Nije to bila nikakva ideologija pacifista, bila je to obična potreba klasne borbe, defetistička propaganda." I Crnjanski mudro opominje da je Srbija klevetana zbog rata da bi se dobile partijske pozicije.4 Tu počinje problem sa Vinaverovom knjigom.
 
U novogodišnjem broju Mlade kulture 1940. godine pojavila se kritika ove zbirke puna retke žestine protiv pisca i neuzdržanog očaja što se delo sa takvom tematikom moglo objaviti.
 
Autora tog prikaza ne zanimaju pesme, umetnička sredstva, kvalitet stihova, estetika novog izraza, delo oslobođeno frazeologije, odsustvo gotovih formulacija, očekivanje čitalaca, njihov odnos prema temi sa prilične vremenske udaljenosti i, upravo zbog toga, njihova spremnost da prihvate umetničku interpretaciju oslobođenu gole faktografije pa i poznatih književnih postupaka (ako se osvrnemo na kasniji kritički sud).
 
Mišljenje piščevo o Vinaverovoj nedarovitosti, o njegovoj dešperatskoj nametljivosti, o neiskrenosti pesničkoj, o odsustvu poezije u lošim stihovima, uvek se može uzeti u razmatranje. Ocena o Vinaveru kao utopljeniku sa huškačkim ciljevima, piscu koji povampiruje ideju rata zastrašujuća je isto koliko i posleratne kritike, Vinavera, za njegova života. Zastrašujuća kritika je napisana jer je delo obnovilo činjenice o umiranju Srba za otadžbinu. U Velikom ratu Srbija je izgubila 26 posto svoga stanovništva. Poginulo je ili umrlo od ranjavanja ili bolesti 369.618 vojnika (iako francuska statistika navodi veći broj), streljano, obešeno ili umrlo u logorima (pretežno austrougarskim) 640 hiljada civila.
 
Istorijski uslovi su neke ideje o tom vremenu zbrisali, nekima povremeno vraćali značaj ali mnoga od njih je ostala, sve nadživela i, transformisana formalno i hibridno obnovljena, deluje i danas. Latentna institucionalizacija netrpeljivosti prema pomenu srpskog imena i srpskih zasluga, koja se najavila ubrzo posle završetka Prvog rata, tako je temeljito i dugo izgrađivana da ništa nije ostavljeno slučajnosti. Snažna konstrukcija sa vrlo prepoznatljivom frazeologijom ni do današnjeg dana nije popustila i stalno se obogaćuje novim elementima. Da se karakterizacija stanja u Srbiji aktuelno ne obnavlja sa arhefrazeologijom i pojmovima koje odavno poznajemo, poverovali bismo da se prikazivač knjige o ratnim drugovima malo neprikladno šalio.
 
Komentator ove knjige (koji će u svoju biografiju, kao prvi podatak, stavljati da je član KP od 1940. godine 5) dao je prikaz čija bi semantička analiza nužno i pre svega morala biti istorijsko-politička. Po žestini napada vidi se da tu postoji snažna, formalizovana pozadina koja odlučno deluje na ućutkivanju "hegemonijskog" naroda. "U ovim ratnim danima — kad rat nije nego rat za rat — […] pojavljuju se književno–kulturno–politički utopljenici (koji su to uvek bili) i vampirski lutaju opasni još po malu decu jer ih se matori već odavno ne plaše. Plovi po našim srpskim, 'uvek srpskim', rekama trošna, sveže obojadisana (crveno, plavo, belo), okićena i naoružana starim 'debanžovcima' dereglija 'Srpski Glas' ponosna kao razarač i sumanuto bije u zvono (još sa 'Deligrada') i zove sve, ama baš sve, velike Srbe da se spasu (od čega? od koga?) na njenu palubu. Pružaju utopljenici ruke, hvataju se i ovog puta za slamku i samo za slamku. Puna je već paluba utopljenika i Dereglija kreće dalje i sablasno zvoni a iz mračne vode utopljenički grca povampireni Stanislav Vinaver i drži u rukama biletu Ratni drugovi…"
 
Ključni pojam celog teksta je sintagma "uvek srpskim" i da bi bila razjašnjena nekom ko ne poznaje prilike moralo bi mu se mnogo govoriti o političkom životu u Jugoslaviji onog vremena a naročito o pojedinim partijama i njihovim programima, o istoriji Kominterne i KP i svim njihovim teorijskim i praktičnim delatnostima. Bila bi potrebna analiza celog diskursa: čitavu lepezu smisla otvaraju pojmovi utopljenika i vampira. Čak ni stari brod Deligrad, kupljen od Rusa 1862, nije ostao na miru, tako da bismo poverovali da se autor ljuti što su se Srbi od Turaka oslobađali.
 
Atmosfera u kojoj je ovakav članak bilo moguće objaviti svakako nije bila povoljna za pisanje knjiga o ratu i srpskim žrtvama. "Zagonetka" srpskog duha, iznemogli, gladni, ranjeni ratnik iz Prvog svetskog rata koji će na neverovatan način sakupiti svoje snage i postati heroj oslobodilac, zaista nije dobio dovoljno mesta u književnosti.
 
Vinaver će pisati o razlozima ćutanja srpskih pisaca "mada su razumeli i sam nemušti jezik kojim govori sve oko nas". On je branio književnost i ozbiljno objašnjavao otkud strah nekih književnika da se uhvate u koštac sa velikom kulturom. Na jednom mestu on će (1934) kazati da književnici nisu dovoljno plodni ne zato što su "modernisti" već što se teško snalaze u haosu kulturnih zadataka.6 Tih zadataka je zaista bilo mnogo a ljudi malo i teško je bilo zauzeti mesto u nivou aktuelne evropske misli, u sopstvenoj književnosti i dostojno se odužiti oslobodiocima. Dotadašnji ratnici su bili svesni takvih potreba i odmah, po završetku rata, počeli su grčevito da rade da bi pokazali da se u ubijenoj Srbiji zna i za drugi svet. Vinaver će u svojim člancima podsećati: "Mi smo se vaspitavali u toj takozvanoj Evropi […] i družili se sa njihovim umetnicima bez zadocnjenja. Mi smo prošli kroz rat ne manje nego naše evropske kolege. Neki od nas doživeli su čak i po malo revolucije […]. — Dakle okusili smo blagovremeno od evropskih melema i otrova. Ja mislim da smo mi ovaj put sa uvaženom Jevropom održali korak do kraja, bar u repertoaru."7

___________________

Posle tolikih grkih reči o Vinaverovim pesmama, vratimo se ideji odanosti, veličanstvenoj vodilji, i Vinaverovom idealisti Đoki Nediću, violinisti koji je s violinom zastao i ostao kraj utrnule vatre u ledenoj Albaniji:
 
Đoka je bio veran, veran do kraja
Uspomeni oca, srcu majke,
Životu oskudnom i čistom
Tužnoj sudbini svoga naroda,
I svakom drugu
I svakoj melodiji i zvuku
I čak i nečujnome slogu sna

 
u nadi da će uvek biti nekoga ko će razumeti ove redove.


Autor: Nadežda Vinaver | Srpski list 

 
1 U pomoć otadžbini u opasnosti pohrlili su mladi srpski intelektualci iz svih univerzitetskih centara Evrope. "Skopski đački bataljon obuhvatio je više klasa tadašnje školske omladine. Uglavnom bili su studenti koji su završili ili završavali svoje studije. Bataljon je prinesen na žrtvu kao poslednje što smo imali. To je bila naša rezerva mladosti… Đački bataljon odigrao je svoju ulogu kako treba.
Đaci su dali primer. Učinili su podvig. Pokazali su se i kao starešine. A pokazali su se i kao đaci, nastavili su sa učenjem, učili su i na bojnom polju.
U izučavanje novog zanata đaci su uneli stari zanos. Jer, još od Aneksije, ušla je u školsku omladinu nova svest da se od nas traži nešto više — preporod zemlje i sudbonosno njeno uvlačenje u neumitni krug Evrope. Naše generacije smatrale su da vreme od nas traži da u školi naučimo više no naši prethodnici. Tako smo shvatili rat, kao dalju, vušu, produženu školu. Zbog te čistote, čednosti naše generacije — koja je imala samo da uči – oni koji su otrgnuti — izgledali su preostalim nenadmašni…" Stanislav Vinaver, "Naši poginuli drugovi"‘, Skopski đački bataljon, uredili Stanislav Vinaver i Strahinja Damnjanović, Beograd, 1941, str. 486—7.
2 Stanislav Vinaver, Ratni drugovi, Geca Kon, Beograd, 1939.
3 U svojoj faktografski prebogatoj knjizi Vuk Vinaver detaljno opisuje dugi period evropske književnosti sa definisanom temom rata. V. Vuk Vinaver, Pisci svedoci epohe, Glas, Beograd, 1978.
4 Miloš Crnjanski, "Oklevetani rat", Vreme, XIV/4379, 16. III 1934, str. 5; u: Zli volšebnici, priredio Gojko Tešić, III, Beograd-Novi Sad, 1983.
5 Isto. Bogdan Pešić, "Stanislav Vinaver: Ratni drugovi", Mlada kultura, II/6, 1. I 1940., str. 49—52.
6 Isto. Stanislav Vinaver, "Moralna poezija i njeni veroučitelji", Vreme,XIV/4401, 7—10. IV 1934, str. 18.
7 Isto.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Januar 03, 2011, 05:23:47 pm »

*
Stihovi: Stanislav Vinaver
R a t n i    d r u g o v i


DRAGOŠ IZ LIPOLISTA

Dragoš iz Lipolista
U pocepanom gunju
Sa starom puškom berdankom
 
Čuvao je kao i ostali
Iz trećega poziva
Neku ćupriju iza fronta.
 
Kada zatutnji voz
On bi se isprsio i salutirao
I ni jedan mišić ne bi zatreperio

Na staračkom licu.
 
On je pričao gotovo ceo dan
O prošlim ratovima
Kada je bio mlad
I tukao se u prvoj liniji
Ti ratovi bili su teži

I lepši.
 
Znao je Dragoš da to ne pomaže.
Ali mu je bilo milo.
A razdirala ga je želja
Da nekako prodre u prvi poziv
― Kao stari svat na svadbu ―
 
Gde su njegova dva sina
Milutin i Mutimir,
― Makar koliko za jedan boj.
― Makar koliko za jedan juriš.

Najzad se završilo čuvanje ćuprije
Male, nesačuvane ćuprije.
 
Od teškog napora pri povlačenju
On je zaglavio u bolnici na Vidu
Ako je i ostao živ kroz Albaniju
To je samo o nadi da vidi sinove.
 
On je sinove video
Pod maslinama na Krfu
 
I siti su se izrazgovarali
I alalili.
 
. . . Na vojničkom groblju na Vidu
Bez obzira na jedinicu i poziv
Udruženi su svi naši borci.
I Dragoš iz Lipolista, sa njima,
 
― Stari i iskusni trećepozivac ―
Ne čuva više običnu ćupriju
Zbog koje je bilo nezgodnih reči
I svakojakih šala ―
Nego čitavo jedno ostrvo.


ĐOKA NEDIĆ, VERNI VIOLINISTA
 
Uvek je svirao u violinu
Od kako za sebe zna
Đoka Nedić, sin starog lekara
 
Koji se pozno oženio
I ubrzo je po Đokinom rođenju umro.
 
Majka Đokina
Srčano hodajući kroz život
Odvajajući od usta
Školovala je Đoku,
 
Dovela ga do mature i prava.
 
Slagali su se u svemu
Samo ne kad se radilo o violini.
Majka je htela da Đoka i tu
Ispeče zanat
I ukroti instrumenat.
 
A Đoka je bežao od notalnosti,
Od nasilne školske muzike
Koja menja dušu melodije,
I svirao je pretežno nekako srpski,
A davao stvar već u prvom taktu
Ostajući docnije samo veran početku.
 
Đoki je bio tuđ učeni razvoj harmonije
Koji gradi mostove preko svetova,
I u prevelikoj oholosti
Napušta sve i svakoga.
 
Đoka je bio veran, veran do kraja
Uspomeni oca, srcu majke,
 
Životu oskudnom i čistom
Tužnoj sudbini svoga naroda,
I svakom drugu
I svakoj melodiji i zvuku
I čak i nečujnome slogu sna.
 
Našavši se u Albaniji u odstupanju
 
Kao narednik đak
U gladi i očajanju,
U slomu zemlje i pesme,
On je grlio violinu
I ceo svoj mučni i čedni život
Ponavljao je preko njenih žica
 
U kojima je tako mnogo mesta.
 
I činilo mu se najpre
Da je život uopšte izlišan
Kada draga violina
Može sve to da izazove i iznese.

Svakoga svoga druga
 
Sećao se preko violine,
I svakoga dana sa majkom,
― I sve brže
Sve potmulije.
 
I činilo mu se najzad,
― Kada su se stvari zgusnule ―

Da je violina saterala život
U manji razmak i dublji osećaj
I postala od prošlosti potpuno različna,
Da se možda moramo odreći
Svih starih ljubavi
Kao glomaznih i rasplinutih.
 
U ledenoj Albaniji
Kraj utrnule vatre
I zanemelih kostura,
U mećavi zlokobnoj
Zgrčenim prstima
Milovao je violinu,
 
I kada se potpuno privoleo
Njenome cvokotu
Čuo je što nije čuo smrtni čovek:
Poslednju pesmu vernosti.
 
Kad vernost nije
Oko nekoliko pukih stvari i misli,

Kada smo verni do kraja
Svakoj častici snega i treperenja,
A najvećma beloj, nežnoj bliskoj smrti
Od koje se toliko otimaju
U jezama i grčevima
Svakim živcem i svakom ćelijom,

Da gube sav slatki sadržaj bića
A ne shvataju njeno večno prisustvo.


KAPLAR RADOJKO IVEZIĆ
 
U bezbrojnim pokretima
Našu zastavu retko je ko sagledao.
Nju je uvek čuvao jedan izabrani vod
Ona je živela svojim tajanstvenim životom.
 
Mi smo znali da ona postoji
Da je čuvaju
Da je sakrivena i savijena.
 
Viđali smo i komandanta
Sa revolverom, u cvikeru
Kada se iznenada pojavi

Da nešto raspravi, naredi, pokaže.
Pa i blagajnika, posle borbe
Neobično udešena i obrijana,
Vojne činovnike, neke civile, neborce
I Bog te pita kakve komordžije,
Samo zastavu nismo videli,
 
Valjda je bila u dubokoj pozadini.
 
Kada je naš puk prešao Savu
I ponton bio građen
I smrvljen
I nastala pogibija i panika,
Kaplar Radojko Ivezić
 
Iznenada je video zastavu
Samu, u blatu, u kukuruzima
Jednim jedinim sevom očiju
I kraj nje dva davno poginula vojnika
Čija se krv usirila.

Kaplar Radojko otcepio je zastavu
 
Nije stigao ni da je vidi čestito
Obavio je preko nagog tela
I pod kišom kuršuma i šrapnela
Zaplivao je ledenom rekom.
 
Odavno je već bio izgubio pravu svest
Ali grčevito, između leševa naduvenih
 
U užasnoj vatri i vodi
Koje su se zaverile protivu nas,
Probijao je jednako put.
Sve se gibalo, talasalo, zanosilo, treslo
Tako je daleko bila čvrsta blagoslovena zemlja.

Najzad se našao na drugoj, našoj obali
Ah, kako je slatka ta tvrda zemlja
Od zemlje nema ništa tvrđe i sigurnije!
 
On je hteo zastave da se nagleda
Da je celiva
Da je odnese komandantu
 
Da traži da ga puste do samog Kralja
Da njemu preda svetu krpu.
 
Jedva otvarajući oči
U najvećem naporu
On vide u magli oficira iz našeg puka
Koji se nad njim nadneo.
 
I potonu u istom času u provaliju
U neku strašniju Savu,
Jer zemlja, ta čvrsta, ta užasno jaka zemlja
Koja je jača od svih voda i potresa
Zanijala se, i rasklopila se.

Više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Januar 03, 2011, 05:27:56 pm »

*
Stihovi: Stanislav Vinaver


DR AVRAM VINAVER

Šta govore ti ljudi
U košuljama belim,
Razrogačenih očiju
Suvi i crni i nezemaljski?
Šta galame??

Bolničari ih čuvaju,
Da ne iskoče kroz prozor.
Doktori ih obilaze sa strahom.
Svaki čas po nekog iznesu.

Leže po sobama, hodnicima
Neki su u dvorištu, na kaldrmi, na ulici.
Otpočeli su da obuzimaju celo Valjevo,
Našu celu državu.

Oni buncaju
Sa njima bunca od pegavca cela naša zemlja.
I po logorima ih ima,
Železnice ih vuku
Domovi su ih puni.
Po selima, na kolibama malim
Na vajatima
U šljivacima
Viju se crne zastave
Morija zatomi svet.

Doktor Avram Vinaver
Sanitetski major
Upravnik Pete Rezervne Bolnice
Poštapajući se teško,
Ispijen od bolesti i briga
Obilazio je bolesnike dan i noć
Posmatrao njihov unezveren pogled
Po njemu znao gde se ko nalazi
Na putanji života i smrti.

Nagledao je šta se radi
I pomagao svojim prisustvom
Da se izvije kod vojnika
Onaj lak osećaj ka mirnom, ka zdravom,
Koji i sačinjava sav život.
Sa nekima je diskutovao
Na naročiti način,
Beskrajno strpljivo i očinski
Nekom stravičnom ljubavlju,
— Jer su mnogi, urlajući
Tražili odgovor na pitanje:
Zašto ih ne puštaju da skaču
Na prozore, kroz zidove, i kroz vrata
Kada su gonjeni, sa svih strana
Kao divlja zver.

Major Avram
Sa trudom nadčovečanskim
Držao je otvorene oči
— Ogromne plave oči pod zlatnim cvikerom —
I nije smeo da ih sklopi ni za tren
Jer je znao
— Pošto i njega trese rekurens
Već toliko dana
A nije tražio zamenu
Jer tome sad nije vreme
U oskudici lekara —

Da mu se može desiti,
Da i on odoli promuklim razlozima
Tome vapaju očajnom
I tako ubedljivom
Bezbrojnih bolesnika,
Koje čuje i dan i noć
Nemajući za drugo šta sluha —

I da otvori prozor,
I da iskoči iz ove sobe,
Iz ove varoši,
Iz ove vasione...




VINAVERI

Pesma "Dr Avram Vinaver" pripada poetskom ciklusu "Ratni drugovi" Stanislava Vinavera. Tu knjigu objavilo je Izdvačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A. D. 1939. godine.

Doktor Avram Vinaver se u Prvom svetskom ratu, 1914. godine, nalazio na dužnosti upravnika Valjevske bolnice. Zarobljen je tada od okupacione austrougarske vojske i osuđen na smrt ali je brzo napredovanje Srpske vojske posle obede u Kolubarskoj bici prinudilo Švabe na panično povlačenje pa nije bilo vremena ni za izvršenje te kazne. U strašnoj epidemiji tifusa pegavca u Valjevu se u zimu 1914/15. razboleo i dr Vinaver. Odoleo je ovde opakoj bolesti ali je, od nje iscrpen, umro u Đevđeliji 1915. od malarije.

Rođen je u Varšavi 1862. godine, u porodici poljskih Jevreja. Po završenim studijama medicine nastanio se u Šapcu.

Stanislav Vinaver je sin dr Avrama Vinavera.

O šabačkim Jevrejima i njihovim sudbinama kazuje knjiga "Šabac i Jevreji u susretu" koju je priredio Miloš Jevtić. Iz nje smo preuzeli pesmu "Dr Avram Vinaver".
Revija Kolubara  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Januar 03, 2011, 05:29:10 pm »

*
Stihovi Stanislav Vinaver


NATPIS*

Nad liticama, nad klancima
Duhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoća ne napusti svet
Da se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strašno bi bilo (vele)
Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali —
Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,
Da tice zalupaju prozračnim krilima o vedrinu
Da plava zvonkost zažubori otrovno
I jeziva jasnost nastane.



VEKOVIMA TICE NAS KLIJAJU

Vekovima tice nas klikuju
Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.

U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:
Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje...

Od leta tičijeg do leta
Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju...

Mrzak im duh i duha slast
I tica mudrih raspevana strast.



TRENUTAK SUNCOKRETA*

Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.

Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.

Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.

Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.



OSTAVI*

Ostavi, ostavi, makar svisnuo,
Sumnje bolećive teške pokornosti,
Preni se, preni — srce stisnuo,
Tragom potonulim gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom
Izvori pradrevni večne sanjarija.
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdne bezdani —
Sanjaš li, slutiš li slatkih sokova
Strahovit lekovit zanos zvezdani.



TICE1

Pogubljene nade smerne
Svih vekova, svih srdaca
Zamuknule u haosu.
(Vihorima studenima
Krila su im zaleđena
Poleti im — nedospevi).
 
Putniku su one pale
Po plećima, po rukama
Jezovito one drhte.
(Tihe tice natpevane
Krilatice natkriljene
Ćutanjima nebratskima).
 
A putnika gorko boli:
"Tice moje — neznalice
Gde je zemlja vaše pesme
Gde proplanci melodija
Gde je slatki melem krila"...
 
...Osvojio leden cvrkut
Želja drugih, nečekanih
Snova blagih neshvaćenih
Za sveopšte beskrilnosti....


Granada, jula 1929.

1 Stihovi objavljeni u časopisu "Književni polet", Šabac, juli-avgust-septembar, 1929.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Januar 03, 2011, 05:29:19 pm »

**
Stihovi: Stanislav Vinaver


U SNU REKA
 
Ta lakoća, ta finoća,
Te punoće žuborenje,
Tog sporenja romorenje,
To borenje, ta budnoća.
 
Miso, smiso, reči, dela,
Sve se spaja čudno sleže:
Sve je prisne ravnoteže
Harmonija prebolela.
 
San oštrine, slut hitrine
Zagonetnih tamnih reka —
Od divljine, od svežine
U zanosu pamtiveka.


NOĆU PREMA
 
Mami i strepi, kobi i muti:
Sve manji doskok, oštriji luk,
Sve tiši zanos, kraći minuta —
Svetliji značaj, strasniji zvuk.
 
Oko u oko, snovi u snove,
Prolom u prolom, slutnje u slut —
Uklinje, zgraža, priziva, zove:
Krivinama je svet obasut.
 
Ustuka nema, ni druge tajne,
Večna je duša za dušu glad —
Za poraz čula, za sne beskrajne
Jedan je zastoj, jedan je pad.
 

O, PESMO MOJA
 
O, pesma moja, meno bez mena,
O, pesmo moja, čudna, bez čuda,
Trepete modri tamnih plamena,
Požare crni, muziko luda.
 
O, idi pravo, ne skreni s puta,
— Nas zovu glasi tajni suština —
O, boj se strasti vihornih knuta,
Boj se dubina zemskih, visina.
 
O, idi pravo, ne međ tuđine.
Bol, radost, sve je van stvari psihe:
Pesmo božanska: u ples suštine,
Kroz provalijske daljne magline,
U bezdanove beskrajne tihe.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Januar 03, 2011, 05:32:54 pm »

*

STANISLAV VINAVER:


M i s l i

  • Eh, da mi je da izvršim samoubistvo za izvesno vreme!

  • Ima pisaca koji se drugi put ne čitaju, kao bolesti koje ne dolaze dva puta; a, ako nam da nešto na šta smo čekali, mi se čudimo što se nismo prevarili.

  • Kažu: sve je rešeno došli smo dockan. Da: rešeno je ono što je rešavano. Rešena su samo ona pitanja koja su upitana. Postavićemo nova pitanja!

  • Tako je lepo i zanimljivo tražiti svačemu smisao i razlog — to je najlepši sport.


***

"Živ si da trpiš sve što te snađe!" Ova filozofija je jedina nada, jedina vodilja kroz vrijeme smrti. Na Cakarskoj vrleti u snijegu do pojasa, na zastanku pored vatre, sretoše se pjesnici Milutin Bojić i Stanislav Vinaver. U očajanju zbog poraza Srbije u rijeci Toplici se utopio pisac Milutin Uskoković. Pjesnik Stanislav Vinaver, na putu od Medove do Valone i Drača razmišlja o tragediji:

"Odstupamo kroz blato, kroz glib… sumorne lokvanje i trske, kroz očajnicki monoton treset, bez linija, bez jasnog obzorja, bez ijednog svesnog predelskog izraza. Ta mutna troma i tmurna strasna oblast bare i gliba, prepuna konjskih naduvenih neseva, bačenih fišeklija i redenika, torbica i krpa, nabačenog pruća i lesa, lagano drhti pod nama i u nama, osvaja nam celu svest i svaku misao. Kao da otkako se rodismo, oprezno i teško gazimo kroz glib… kroz roviti mulj, kroz ogromne leševe konja, nepostojećim krivim bludnjama…
"

***

U jednom razgovoru sa Milanom Rakićem, Stanislav Vinaver daje svoje viđenje nekih naroda:

Jedan Nemac — zaljubljen u sebe. Dva Nemca — jedna pivnica. Tri Nemca — rat.

Jedan Englez — glupak. Dva Engleza — jedna utakmica. Tri Engleza — velika pomorska država.

Jedan Španac — prosjak. Dva Španca — borba s bikovima. Tri Španca — odstupanje.

Jedan Francuz — elegantan čovek. Dva Francuza — familijaran život. Tri Francuza — svađa.

Jedan Italijan — svirač na mandolini. Dva Italijana — atentat. Tri Italijana kocka.

Jedan Jevrejin — krpar. Dva Jevrejina — banka. Tri Jevrejina — Francuska akademija.

Jedan Bugarin — mir sa Srbima. Dva Bugarina — rat sa Srbima. Tri Bugarina — balkanski rat.

Jedan Srbin — jedna politička partija. Dva Srbina — dve političke partije. Tri Srbina — pet političkih partija. Četiri Srbina — svetski rat.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Januar 03, 2011, 05:38:41 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #12 poslato: Januar 03, 2011, 05:50:22 pm »

*
KNJIŽEVNOISTORIJSKI PROCESI I RAZVOJNE ETAPE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU XX VEKA


POJAVA IZRAZA MODERNA DEČJA POEZIJA — POLEMIČKI KONTEKST

Pridev "moderna" uz poezija za decu uveden je u upotrebu u srpskoj knjizevnosti naslovom teksta Marka Ristića O modernoj dečjoj poeziji objavljenog u martovskom broju časopisa Danas 1934. godine. Časopis su uređivali u Beogradu Miroslav Krleza i Milan Bogdanović i na njegovim stranicama mnogo se raspravljalo o modernizmu u knjizevnosti. Pritom, predmet rasprave je bio "posleratni modernizam" (posle Prvog svetskog rata) i o njemu je, najče će, govoreno o trokritički, to se vidi već iz pojedinih naslova: na primer, Milan Bogdanović objavljuje tekst Slom posleratnog modernizma, a sam Marko Ristić pise Sada i ovde protiv modernističke književnosti. Zbog toga je zanimljivo da Ristićev napis O modernoj dečjoj poeziji, iako, svakako, spada u krug ovih rasprava, ne odriče pridevu moderno uz dečju poeziju pozitivno značenje, naprotiv, označava novu knjizevnu pojavu, čije razlučivanje od prethodne knjizevnosti za decu upravo vrsi pridevom moderna. Reč je o delu Ristićevog sadruga iz nadrealističkog pokreta Aleksandra Vuča, čije je delo u formi knjige iza lo prethodne 1933. godine.1

Ipak, pazljivim čitanjem otkriva se da se o Vučovoj poemi govori tek u drugom delu teksta, dok je prva polovina posvećena jednoj polemici Velibora Gligorića i Stanislava Vinavera za koju sam Ristić kaze, uključujući se, ovim tekstom, naknadno u nju, da je reč o "modernizmu i socijalnom momentu u umetnosti" (Ristić, 366). Ta polemika je, neku godinu ranije, vođena na stranicama Vremena, a zahvatila je, ako ne kao svoj glavni predmet, ono, ipak, kao svoj značajan element, i pitanje savremene knjizevnosti za decu. Ristić se u svom tekstu dotiče i glavnog predmeta ove polemike, pa, na neki način, povezuje i Podvige družine Pet petlića s njenom sadrzinom, mada se, naravno, bavi i onim segmentom ove novinske raspre koji se neposredno tiče knjizevnosti za decu.

Polemika je u zimu 1932. godine inicirana jednim od Gligorićevih feljtona o knjizevnom zivotu koje je on redovno objavljivao u Vremenu. U spornom feljtonu najavljen je prelom u nasoj knjizevnosti koji Gligorić prepoznaje u slabljenju književnog aktivizma i gubljenju uticaja onog kruga pisaca koji su posle Prvog svetskog rata nazivani modernistima:

"Tako epoha našeg modernizma koja je jedno vreme stvarala burne eksplozije u nasem knjizevnom ivotu, moze se reći da je u likvidaciji. Sav revolt protiv nezivotnih estetskih normi izrazenih u radu Bogdana Popovića, sav protest protiv uske i zastarele teznje inteligencije oko Srpskog knjizevnog glasnika za zaustavljanjem knjizevnog stvaranja u slavno skerlićevsko i popovićevsko doba, zavrsilo se popustanjem, paktiranjem sa tom istom inteligencijom..." (Gligorić, 15. januar 1932, 2).

Među modernistima poimenice spomenutim u Gligorićevom tekstu, na prvom mestu se nalazio Stanislav Vinaver i on će posle nekoliko dana odgovoriti Gligoriću. Odlučno će odbaciti Gligorićevu tvrdnju da je na modernizam u likvidaciji, da smo se pomirili sa kolom Skerlića i Popovića i da sarađujemo s onima koji su nam nekad sluzili za podsmeh. Razorno, kozerski i s ironijom, on govori o Jovanu Skerliću i Bogdanu Popoviću i ceo kulturni koncept koji su oni zastupali naziva jalovim racionalizmom. Za svoj narastaj tvrdi da je raskinuo s tim racionalizmom.

"Intuicija je dosla do svog prava. Zahvata se dublje u metafizičku sustinu zivota (ne u povrsnu koru samo), u srž slutnje, sna i udesa".

Vinaver naslućuje i sudbinu sopstvene generacije modernista:

"Posle mog naraštaja došao je jedan mnogo oštriji i žucniji. To je naraštaj g. Marka Ristica i Velibora Gligorića".

On ironično govori da taj "ostriji i zučniji narastaj" nema dostojnog protivnika, jer, zahvaljujući njegovoj generaciji "avaj oni stari kumiri i nemi idoli (...) leze danas na intelektualnom popri tu polupani u paramparčad", ali, na kraju, ipak, konstatuje:

"Sad je red na nas da mi budemo napadani od jednog kritičkog narastaja" (Vinaver, 26. januara 1932, 2).

Tek će u sledećim brojevima Vremena polemika dostići kulminaciju i do kraja razotkriti intelektualne i idejne pozicije polemičara. Gligorić će u svom odgovoru odlučno istaći "socijalni momenat" kao kriterijum vrednosti i reći za Vinavera:

"Realna suština života potpuno mu je strana, a to je socijalni momenat naše borbe, momenat u kojem se i pored svoje kulturne diferencijacije izjednaceni i akademici i modernisti-ekspresionisti".

Gligoric ce "realnu suštinu života" uzdici u metafizicku kategoriju za koju nije bitna smena književnih naraštaja i poetika: "... Idejnost suštine realnog života ne poznaje ovo merenje kulturnog aktiviteta naraštaja". On ce reci:

"G. Vinaver nije naš dicni protivnik (...), vec ona metafizika duha ciji je on jedan izraz, a koja sakriva suštinu realnog života" (Gligoric, 1. februar 1932, 2). Pošto Gligoric napušta analizu književne situacije i ulazi u cvrstu artikulaciju svoje idejne pozicije, Stanislav Vinaver iza Gligoricevog insistiranja na "realnoj suštini života" jasno raspoznaje ideologiju dijalektickog materijalizma. Otuda njegova "završna rec" u polemici se preobražava od odbrane jednog književnog naraštaja i njegovog modernizma u kritiku marksisticke ideologije i njenog odnosa prema kulturi. On kaže: "Karl Jaspers prikazuje s kakvom lakocom marksizam (isto kao i psihoanaliza i kao antropologija) podleže rukovanju. On se okrece protiv svakog ko u ma šta veruje i raskrinkava ga u svom smislu." Ta "lakoca rukovanja" u ideološkim obracunima je, po Vinaveru, razlog zbog koga "materijalisticka dijalektika jeste prosto na prosto cudotvorni nož, koji sve sece, koji nikoga ne može da poštedi i ni na jednom tkanju da se zadrži – ako je samo onaj koji se njime služi sebi dosledan".

Upravo, zbog takve prirode metoda Vinaver odrice kreativni element u njegovoj primeni:

"Nije potreban nikakav bolniji duševni ni stvaralacki napor, ni muklo poniranje da bi se usvojio ovakav metod. On je udoban..."

Pritom, Vinaveru je apsolutno jasno koliko je na javnoj sceni snažan zahtev za socijalnim angažmanom:

"Tako zvana 'socijalna' nota, socijalni zvuk i prizvuk, socijalna groznica namece se danas pesniku i umetniku jer sve jeci i odjekuje od socijalnog, kao što jelova gora jeci od pesme i otpevanja."

Medjutim, njegovo shvatanje umetnosti ne potcinjava se tom zahtevu:

"Ali to, socijalno je samo jedna od naših tema, ali ne sve naše teme. Sve pak naše teme daju se obuhvatiti jednom jedinom recju: covek" (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Glavnu liniju polemike pratila je jedna prividno sporedna koja je došla do izražaja, pre svega, u post scriptum ima Vinaverovih tekstova, a odnosila se na književnost za decu. Vinaver, kao vrstan kozer, spominjanjem dece hteo je, svakako, da dekonstruiše ozbiljan patos Gligoricevih stavova, da promeni jezik kojim se polemika vodi, da unese šarm koji kruta odlucnost Velibora Gligorica nije imala. Otuda, Vinaver uvodi pricu o svojoj deci, pa cak i, u okviru završnog teksta, koji je veoma oštra kritika marksisticke ideologije, objavljuje svoju fotografiju sa sinovima. Sem toga, on koristi svaki povod, svaku asocijativnu mogucnost, da raspravu s Gligoricem uvede na podrucje decjeg. Tako, na primer, Vinaver majstorski koristi Gligoricevu asocijaciju na Zmajeve Svetle grobove da bi ušao u raspravu o poeziji za decu. Naravno, za Vinavera nije bitno što Gligoric govori o Zmajevoj pesmi da bi uz pomoc nje ironizovao njegovo shvatanje o smeni književnih naraštaja, o "zadatku generacije", da bi osporio ideju koja nije do kraja izrezena ali se jasno nagoveštava u Vinaverovim tekstovima, o zasebnoj misiji i istorijskom smislu svake generacije modernih. Gligoric hoce da istakne da "idejnost suštine realnog života ne poznaje ovo merenje kulturnog aktiviteta naraštajima", a Vinaver se hvata za Gligoricevu dosetku: "u pogledu naraštaja od Zmaj-Jove dobili smo Zmaj-Stašu", i odgovara:

"Gligoric me s nešto duhovite zluradosti cini naslednikom cika Jove i zove Zmaj Stašom. Ja se ne bih ljutio ni da me je nazvao i cika Stašom. Ceo moj rad na decjoj literaturi dobio bi time najvece svoje priznanje."

Tim obrtom Vinaver zapocinje svoj post scriptum u poslednjem nastavku polemike i ispisuje tekst manji od jedne stranice u kome govori o svom radu na književnosti za decu, o Jovanu Jovanovicu Zmaju, ali i, efektno promenjenim jezikom, nastavlja polemiku s Gligoricem. Pritom, zanimljivo je Vinaverovo vidjenje Zmaja. Ono je potpuno izvan (i iznad) rasprave koju je nametnuo Bogdan Popovic o tome koliko je Zmaj poznavao "decju dušu", a u kojoj je Milan Bogdanovi", samo koju godinu pre ove polemike odlucno presudio u korist Zmaja. Vinaver uzdiže Zmajev ucinak u promeni ukupne srpske kulture uz pomoc poezije za decu i doživljava Zmajevu delatnost na poeziji za decu kao važan doprinos modernizaciji srpske kulture:

"Zmaj Jova, ucenik nemackog gradjanskog morala, preko decje knjige uneo je u našu kulturu novu etiku napora i rada i zvezdanu etiku Kantovog kategorickog imperativa, na mesto donekle slicne ali neobuzdanije i jednostrane etike krvi i osvete" (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Svakako ovaj Vinaverov stav donosi donekle pojednostavljenu i hiperbolisanu sliku kulturnog ucinka Zmajeve poezije za decu, ali njegov je znacaj u tome što glasno postavlja pitanje o tom ucinku, što donosi viziju poezije za decu kao opštekulturnog cinioca, i što snažno ukazuje na mogucnost da i doprinos poezije za decu može imati znacaja za glavne tokove nacionalne kulture. Sve to menja položaj književnosti za decu u sistemu kulture, pomice ovu literaturu od periferije ka centru, vezuje je za bitno i pridaje joj istorijski smisao.

Uostalom, doprinos Zmajevog rada na poeziji za decu najopštijem razvitku srpske kulture još nije sistematski procenjen. Veza Zmajeve poezije sa prosvetno-pedagoškim reformama Djordja Natoševica je utvrdjena, ali nije odgovoreno na pitanje koliko je taj zajednicki posao pedagoga i pesnika uticao na promenu slike sveta i odnosa u srpskoj kulturi. Uticaj nemacke poezije za decu na Zmaja opisivan je kroz utvrdjivanje tekstova koje je Zmaj prepevao i raspravljano o Zmajevom kreativnom doprinosu tim prepevima, ali, takodje, nije sistematski procenjivana vrednost kulturne sadržine koju je Zmaj transponovao i njen znacaj za podizanje podmlatka i, uopšte, za srpsku kulturu.

Iako Zmajev poštovalac, Vinaver postavlja svoj rad na književnosti za decu antiteticno prema Zmaju i kaže:

"Ja sam pak pokušao da razvencam za neko vreme našu decju literaturu od pouke da bih ostvario za njih što veci integral poezije."

Ocigledna je esteticisticka ideja u Vinaverovom odnosu prema decjoj literaturi, "razvencavanje od pouke" znaci ukidanje eksplicitne socijalne funkcije ove književnosti, a za uzvrat se deci nudi povecanje "integrala poezije". Iza sintagme integral poezije naslucuje se verovanje u sveopštu i sveobjedinjujucu moc pesnicke reci, paradigmaticno uverenje da je estetska funkcija poezije najviši nivo spoznaje — da je u samoj poeziji najviši smisao.

Veru u estetsku autonomiju poezije i njenu univerzalnu poziciju zagovarao je i Bogdan Popovic, ali njemu je sam atribut decji oznacavao niži status, suprotnu poziciju od univerzalistickih težnji poezije. Vinaver ima suprotno stanovište i zbog toga što pred ocima ima književnost za decu za koju smatra da doseže "integral poezije". Pritom, on misli, pre svega, na knjige koje je preveo, na Alisu u carobnoj zemlji Luisa Kerola 2 i Izistinskih prica Radjarda Kiplinga.

Može se naslutiti da se "Zmaj Saša", zbog tog prevodilackog rada, koji je znacio i unošenje novih poetickih sadržaja u srpsku književnost za decu, donekle identifikuje s Jovanom Jovanovicem Zmajem i njegovim doprinosom razvitku srpske kulture preko poezije za decu. Istovremeno, Vinaver u umetnickoj vrednosti prevedenih dela objektivizuje, istina na posredan nacin, jedan epohalni doživljaj detinjstva. Poetika kojoj je Vinaver blizak veruje u detinjstvo kao u pocelo, a u decjoj ekspresiji i izrazu prepoznaje jednu od "nultih tačaka kulture" od koje sve otpocinje, pa i poezija (Flaker, 45). Praktično, razlika između Bogdana Popovića i Stanislava Vinavera u odnosu prema detinjstvu je paradigmatična, jer pokazuje razliku izmedju dva modernisticka talasa, izmedju dve poetike. I dok je, u jednom slucaju, dete bice u razvoju nedoraslo visinama prave poezije, u drugom slucaju je veliki "integral poezije" njegova mera, jer ono je u isto vreme praizvor i buducnost. Rec je o poetici avangarde u kojoj pozitivna metafizika detinjstva, najcešce olicena u poetici infantilizma (Bencica, 29—43). Vinaverov odnos prema detinjstvu može se, s dosta razloga, vezati za ovaj odnos prema detinjstvu i avangardni stilski kompleks. Vinaver pozitivnu metafiziku detinjstva majstorski koristi da bi poentirao polemiku s Gligoricem. On tvrdi da deci "pripada ne samo njihova buducnost nego i u jednom samerljivom i konacnom vidu i naša rodjena buducnost. Kao vremenski udaljeniji i tek docnije obnaženi deo naše sadašnjice" (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Detinjstvo se tako pokazuje kao neka vrsta anticipacije budućnosti, pa, možda, kao zaloga dosezanja "optimalne projekcije", idealne budućnosti prema kojoj svoj odnos prema svetu uredjuje avangarda (Flaker, 66). Upravo taj istorijski potencijal detinjstva transcendira i istorijsku misiju čije su oličenje mlada i žučna generacija Velibora Gligorića i Marka Ristića. Zato Vinaver kaže:

"Radujem se iskreno pojavi g. Ristića, g. Gligorića i njihove družine. Njihova oštra i neumitna kritika — produženje je naše. Ali, još više očekujem od naraštaja koji tek treba da dodje, i koji je takodje naš, a koji ce sazreti pod uticajem Alise, Izistinskih priča i takve literature, jer još više verujem u — veliku poeziju" (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Vera u "veliku poeziju" nije ništa novo, ona pripada nasledju devetnaestovekovnog esteticizma, ali kod Vinavera je povezana s avangardnim predosecanjem buducnosti — "velika poezija" donosi istorijski smisao koji ishodi iz detinjstva, kao anticipacije buducnosti, i pesnicke lepote književnosti za decu. Tako je Stanislav Vinaver zaposeo poziciju tumaca najopštijeg istorijskog smisla — glasnogovornika "subjektno centriranog uma" — i iz nje ukazao da su dete i detinjstvo važni cinioci istorijskog procesa. Višestruko je zanimljiva reakcija Marka Ristica na ovaj Vinaverov ukrštaj detinjstva i istorijskih stremljenja, ne samo zato što je Ristic više puta spominjan u ovoj polemici, nego i zato što je celokupna rasprava o "posleratnom modernizmu", istovremeno, velika rasprava o smislu istorije, pri cemu, i sam Ristic veoma rado i odlucno govori jezikom univerzalnog, tumaci najopštiji smisao istorijskog procesa, i samim tim zaposeda poziciju "subjektno centriranog uma".

Pišuci o Gligoricevoj i Vinaverovoj polemici, Ristic je odlucan u svom nastupu, pri cemu je jasno da mu je Gligoricevo idejno stanovište bliže, ali od pocetka pokazuje izvesnu ambivalentnost prema sadržaju polemike. Tako, na primer, on vidi razliku izmedju onoga ko zastupa "ispravniji stav" i onoga ko je uspešniji u polemici, jer se, po njemu, "onaj koji zastupa jedno ispravnije stanovište pokazao manje prepreden i suptilan od svog protivnika". "Prepredenost" i "suptilnost", koje se pripisuju Vinaveru, mada se on poimenice ne spominje, po Risticu, socijalno su determinisane, jer "zastupnicima jednog pogrešnog, ali konzervaciji današnjeg društva pogodnog, recimo idealistickog, stanovišta i stava samo to društvo omogucava, neposrednim i posrednim nacinom, rukovanje izvesnim izoštrenim i izradjenim misaonim i jezickim instrumentima i jednim usavršenim i oprobanim aparatom asocijacija i referencija, primljenih iz ogromne riznice kulturnih vrednosti kojom danas, na pet šestina sveta, upravlja i raspolaže gradjanski stalež." (Ristic, 366).

Tako "izradjeni i izoštreni misaoni i jezicki instrumenti", u Risticevoj vizuri, postaju "blago", bivaju izjednaceni s materijalnim vrednostima koje je uzurpirao gradjanski stalež i koje bi valjalo eksproprisati za potrebe obespravljenih klasa i celog covecanstva:

"... Izvesni intelektualci su se osvestili da sama istorija zahteva prelaženje te riznice iz drhtavih i sebicnih ruku jedne manjine u cvršce i sposobnije ruke ogromne vecine, pa najzad i sveg ljudstva" (Ristic, 366). Ocigledno, Marko Ristic u svojoj revolucionarnoj dijalektici pokušava da prevazidje dilemu: ili socijalna, ili estetska funkcija književnosti i zalaže se za revolucionarnu "eksproprijaciju" estetskog. Naravno, rec je o analogiji, o metaforicnoj zamisli koja bi htela da sacuva i socijalni angažman i esteticisticki duh književnosti. Jedna od konsekvenci takve Risticeve dijalektike jeste i kriticki stav prema pojedinim vidovima "socijalne literature" upravo zbog nedostatka stilske i, uopšte, estetske komponente:

"Tako, u cisto književnoj oblasti, na primer, rdjava 'socijalna literatura', odricuci se složenijeg i izradjenijeg, idejnog i stilskog, postupka koji je moderna gradjanska literatura u svojoj evoluciji izradila i ucinila svojim, velikim delom odrice se i jedne produbljenije i dublje efikasnosti" (Ristic, 366).

Ocigledno, pomanjkanje estetskog u "socijalnoj literaturi" onemogucuje njene utilitarne ciljeve, ne dozvoljava njeno šire prodiranje do relativno velikog broja citalaca. Na drugoj strani, Ristic je nezadovoljan prodornošcu "gradjanske književnosti" jer smatra da ona svojom sadržinom, svojom slikom sveta, vrši štetan uticaj:

"Gradjanska književnost, kojoj je vec citava društvena mašinerija omogucila i olakšala jedno jace i šire prodiranje, sa citavom povorkom reakcionarnih pogleda i predrasuda, mracnjackih trikova, švindleraja i namigivanja, uspeva da dopre do relativno velikog broja citalaca — što je najgore vecinom mladih — da obmanjuje i kretenizira, da u njihovom duhu ostavi sve gušci talog intelektualnih šablona, moralistickih zabluda i socijalnih laži" (Ristic, 367).

Ristic posebno naglašava štetnost "moralistickih zabluda i socijalnih laži" gradjanske književnosti za decu i ovako opisuje njen "reakcionarni"
ucinak:

"Decja književnost dolazi da dopuni, u trenutku formacije licnosti, uticaj porodice, religioznog i patriotskog obrazovanja, škole, vaspitanja uopšte. Ta književnost s uspehom ucestvuje u formaciji detinjeg nad-ja Škurziv M. R. C, koje je, kao psihicki sprovodnik i predstavnik naredbi i zabrana gradjanskog društva, glavni unutrašnji faktor deformacije i upropašcavanja licnosti. Književnost namenjena deci, tako, radi manje-više zavijenim i hipokritskim sredstvima na izgradjivanju takozvane savesti Škurziv M. R. C, koja je, u samom coveku, najdragoceniji saveznik društvene represije." Takvoj književnosti Ristic suprotstavlja "jednu ispravnu, modernu (u najboljem, revolucionarnom smislu reci) književnost za decu" koja bi izgradjivanju savesti "imala da protivstavi izgradjivanje svesti" Škurzivi M. R. C; Ristic, 367 C.

Formulišuci, tako, psihološku i socijalnu funkciju pretpostavljene "moderne književnosti za decu" naspram "gradjanske književnosti" on se odmah kriticki obrušava i na "socijalnu literaturu" koja, takodje, ne odgovara njegovim literarnim idealima:

"U vecini slucajeva, medjutim, 'socijalna književnost' za decu razlikuje se od gradjanske decje literature samo u tome što odbacuje baš ono što u toj gradjanskoj literaturi najviše vredi, to jest njen poetski karakter, elemente fantazije, cudesnost i neobicnost, slobodnu igru maštanja, zadržavajuci njen moralisticki i racionalisticki karakter" (Ristic, 367).

On smatra da i u "socijalnoj literaturi", najcešce, "podloga savesti (kurziv M. R.) i zdravog razuma (kurziv M. R.) ostaje ista" kao i u "gradjanskoj književnosti", pogotovu ako se napravi puka zamena pa se govori "o malogradjanskoj i o proleterskoj umesto o kneževskoj i bogataškoj deci" i smatra da, onda, i u "socijalnoj literaturi" "latentna nazadnjacka sadržina ostaje ista" (Ristic, 367). Iz svega ovoga se jasno nazire Risticev model "moderne književnosti za decu", model koji, pre svega, pociva na ideji psihološkog i socijalnog oslobadjanja i to, oslobadjanja u sferi nesvesnog. Ristic se oslanja na frojdisticki model covekovog psihickog bica i oslobadjanje vidi kao ukidanje socijalnih pretpostavki autoritarnog pritiska u samom coveku, eliminisanje mehanizama super-ega (savesti), u ime onoga što pripada sferi ega (svesti). Ne lici li, u suštini, Risticev zahtev na Vinaverovu težnju da "razvenca književnost za decu od pouke", s tim što Ristic za opisivanje svoje književne težnje koristi jezik psihoanalize i socijalne revolucije? Uostalom, Vinaver oslobadja književnost za decu u ime "integrala poezije", a Ristic u literaturi za decu kao najvišu vrednost vidi "poetski karakter, elemente fantazije, cudesnost i neobicnost, slobodnu igru maštanja"... Ocigledno, kada je estetska funkcija poezije za decu u pitanju, pa i ideja o oslobadjanju pedagoških/autoritarnih pritisaka, rec je o dva srodna pristupa, s tim što su im jezici kojima to artikulišu razliciti i vrednosno, odnosno ideološki, radikalizovani, pogotovu, Risticev.

Otuda je Risticev odnos prema Vinaverovom shvatanju književnosti za decu ambivalentan. On mu istovremeno odaje i izvesna priznanja i radikalno ga porice. Tako ce reci:

"Kao prevodilac Kiplingovih Izistinskih prica, a narocito Lenjis Carollove Alise u carobnoj zemlji Vinaver svakako ima izvesna prava da tvrdi da je njegov pokušaj oslobadjanja decje literature od malogradjanskog, antipoetskog racionalizma Škurziv M. R. C, znacio jedan pozitivni napredak u evoluciji te literature, jedan doprinos koji ne treba potcenjivati, i koji bi, možda, u izvesnom smislu, mogao da bude znacajniji od Vinaverovog 'modernistièkog' stvaranja i 'smernog otkrovenja', kojim se toliko ponosi."

Uprkos tom priznanju, Ristic Vinaverov poeticki koncept, u osnovi, smatra nedovoljnim i neprihvatljivim:

"Poezija koja danas može, i treba da bude isticana nasuprot malogradjanskom pozitivizmu i racionalistickom potiskivanju spontanosti, ne može se iscrpeti i poklopiti Vinaverovim pojmom 'velike poezije'...  Ta danas potrebna, iako iracionalna, ta prava poezija je revolucionarna" (Ristic, 368). Upravo, u ime zahteva za pravom, revolucionarnom poezijom Ristic pokušava da transcendira ceo Vinaverov koncept moderne poezije za decu, pokušava da ospori njegovo zaposedanje pozicije "subjektno centriranog uma", da mu odrekne istorijski smisao. Otuda, Ristic korak po korak "razara" celu Vinaverovu viziju razvitka srpske poezije za decu, ukljucivši i njegovu viziju Zmajevog doprinosa razvitku srpske kulture preko poezije za decu. Ristic Zmaja ne spominje, ali koristi Vinaverove reci posvecene Zmaju kao semanticki osnov za razvijanje vizije gradjanskog "izoblicavanja i ugnjetavanje deteta". Pri tom ni Kerolova Alisa nije dovoljna za prevladavanje decje neslobode:

"Gradjanskoj etici napora i rada, dobrog vladanja i poslušnosti, etici potiskivanja želje, presadjivanja roditeljskog autoriteta — predstavnika gradjanskih vrlina — u detinje nad-ja Škurziv M. R. C, etici petice iz veronauke i vladanja primernog, nije dovoljno, ako se zaista ne želi ne ucestvovati u ugnjetavanju i izoblicavanju deteta, protivstaviti Caroll-ovu poeticnost kao takvu Škurziv M. R. C. Ta poeticnost je odista jedna neporecna poezija, ona stvarno odgovara decjoj spontanoj želji, ona je izraz slobode koje u deci današnje vaspitanje guši. Ali baš zato, iz te poezije, možda još vidljivije no iz svake druge prave poezije, namecu se izvesni realni zakljucci i posledice, koji zatim postaju premise i uslovi daljeg praktikovanja poezije."

Šta je to "dalje praktikovanje poezije" izvedeno iz Kerolovog dela kao iz premise, ali koje nadilazi tu premisu, Ristic odmah odgovara:

"Tako je Vucova poezija jedan živi protest protiv ugnjetavanja deteta. Ona implicitno zadrži saznanje da se, povodom decje poezije, neodložno postavlja citavo pitanje vaspitanja, pa i citavo pitanje morala" (Ristic, 369—370).

Postavljajuci, povodom Vucove poeme, "citavo pitanje morala" Marko Ristic i sam, uz pomoc poezije za decu, zaposeda polje univerzalnog i prisvaja za sebe poziciju glasnogovornika "subjektno centriranog uma". Zahvaljujuci tome, u Risticevoj vizuri detinjstvo postaje najopštija antropološka kategorija u kojoj se nalazi ishodište smisla:

"Pravo detinjstvo, kao predstavnik prave želje probija i kroz gradjansko dostojanstvo i komicnu racionalisticku 'ozbiljnost' odraslih ljudi, i taj proboj kroz stege i rešetke psihicke cenzure uoblicava se u snu, u humoru, u poeziji."

Otuda, za Ristica je "nacelo poezije i nacelo detinjstva u suštini isto", to je "nacelo želje koje je u opreci s represivnim ustrojstvom društvene današnjice" (Ristic, 370). Tako, u Risticevoj vizuri, u njegovom psihoanaliticki inspirisanom vidjenju ljudske slobode, detinjstvo postaje merilo i sadržina poezije uopšte. Ristic ne bi mogao ovako odlucno da razvija svoju teoriju da nema i kao neposrednu i kao posrednu potporu poeziju Aleksandra Vuca. On pokazuje da je "iracionalna spontanost" Vucove poeme u najdubljoj vezi s nadrealizmom i ukupnim Vucovim pesnickim delom, ukljucivši i ono "za odrasle". Ipak on priznaje i racionalnu crtu u Podvizima družine "Pet petlica":

"Kao intelektualno uprošcen, da bi decjem intelektu bio pristupan, izraz želje i antinomije želje i današnjeg društva, decja poezija Aleksandra Vuca je jedan pravilno relativiziran Škurziv M. R. C poetski postupak: taj minimum racionalizacije je ovde neophodan. Problem stvaranja decje poezije uglavnom je problem intuitivnog izracunavanja srazmere i odnosa te racionalizacije i spontanog nadahnuca koje ona može efikasno da sprovede, ali i da upropasti" (Ristic, 370).

Ristic smatra da je racionalizacija, koja se pojavljuje u Vucovoj poemi,

"neophodna i u stilskom i u sintaktickom pogledu, a i u socijalnom pogledu. Jer poezija za decu uvek vrši i jednu vaspitnu ulogu, pa je prirodno da pesnik koji je (donekle i uvidjanjem socijalnog smisla svog sopstvenog pesnickog stvaranja) došao do jedne svesne socijalne orijentacije, ne može a da reakcionarno-vaspitni uticaj gradjanske poucne decje poezije ne parira jednim suprotnim vaspitnim uticajem..." (Ristic, 370—371).

U ime tako shvacene vaspitne funkcije poezije za decu Ristiæ se razlièito odnosi prema Vucovoj poeziji "za odrasle", u kojoj daje prednost iracionalnom ciniocu, i poeziji za decu, u kojoj, u izvesnoj meri, daje prednost racionalnom socijalnom angažmanu nad onim što je iracionalno (Ristic, 371). Tako, Ristic, ponovo pokazuje izvesnu ambivalentnost u vrednosnim stavovima. Njegova cela pozicija je dvojne prirode, jer, pokušavajuci da dijalekticki sintetizuje i estetsku i socijalnu funkciju književnosti, on govori jezikom koji neprestano lavira izmedju vrednosnih sudova o jednoj ili drugoj književnoj funkciji, bilo kroz prihvatanje i glorifikaciju, bilo kroz poricanje. Ta dvojnost je dalekosežna, i tice se i poezije za decu, jer, ocigledno, Ristic vidi, istovremeno, funkciju književnosti za decu i u oslobadjanju, i u vaspitavanju, a to, potencijalno, podrazumeva dva razlicita shvatanja deteta, jedno koje smatra da detinjstvo ima svoje autenticno bice kojem valja samo omoguciti emanaciju ("nacelo poezije i nacelo detinjstva je u suštini isto"), i drugo po kome je dete neformirano bice kojem treba vaspitanje kao vid kreacije. Risticevo dvojstvo, ma koliko na logickom planu bilo ocigledno, u književnoj praksi imalo je, ipak, jedinstveno delo koje bi moglo koliko-toliko opravdati ga — Podvige družine "Pet petlica". I uistinu, u Vucovoj poemi postoje elementi jasnog socijalnog i klasnog angažmana (znaci, ono što bi se moglo oznaciti kao vaspitno), kao što postoje i pojedini delovi pisani nadrealisticki, kao niz alogicnih, iracionalnih slika, proizašlih iz neobicnog nizanja asocijacija (cesto po zvuku). Kako se ova dva aspekta Vucove poeme uodnošavaju i ostvaruju jedinstvenu umetnicki formu, koji dominira od njih, postoje li i neki drugi bitni elementi književne strukture koji nisu ni socijalni ni pesnicki na nadrealisticki nacin, to je posebno pitanje o kome se dosta raspravljalo povodom Podviga družine "Pet petlica" i njene pesnicke strukture i koje traži širu elaboraciju.

Uglavnom, niko pre Marka Ristica u srpskoj književnosti nije tako široko zahvatio najaktuelnija pitanja poetike svoga vremena i unutar njih situirao književnost za decu. To je najocigledniji dokaz (i neke druge smo pokazali u ovom radu) da je u srpskoj književnosti na pocetku cetvrte decenije XX veka pridavan visok znacaj detinjstvu i književnosti za decu i, može se slobodno reci da ova vrsta literature, zahvaljujuci njima, nikada nije bila u svojoj istoriji bliža centru aktuelnih kulturno-istorijskih zbivanja. Detinjstvo, njegova znacenja i simbolicke mogucnosti, s lakocom se koriste u gradjenju najopštijih modela istorijskog smisla i omogucuju da se zaposedne pozicija "subjektno centriranog uma".

Pritom, vidna je i diferencijacija ne samo pojedinih apstraktnih modela vec i pojedinih konkretnih pristupa književnosti za decu. Javljaju se najmanje tri modela. Jedan, koga predstavlja Vinaver, teži da oslobodi književnost za decu od pouke u korist ciste esteticnosti — za integral poezije; drugi koji je olicen u stanovištima Marka Ristica, pokušava da u književnosti za decu napravi dijalekticku sintezu estetskog i socijalnog; treci, o kome je ovde bilo dosta reci, ali više posredno, ocekuje od književnosti za decu socijalni, i to, pre svega, klasni angažman. U prvom modelu težnja oslobodjenju prevladava nad vaspitnošcu, u drugom modelu se pokušava dijalekticko jedinstvo oslobadjajuceg i vaspitnog, u trecem preteže vaspitna tendencija.

Zanimljivo je da ova tri modela umnogome izražavaju ukupnu situaciju u srpskoj književnosti toga vremena. U trenutku kada se svet primicao polako ali sigurno Drugom svetskom ratu, na svetskoj i jugoslovenskoj javnoj sceni niz opštih esteticistickih i ideoloških ideja borio se za primat u tumacenju istorijskog smisla — za prisvajanje za sebe pozicije "subjektno centriranog uma". Ne ulazeci ovog puta u složenu terminološku raspravu oko oznacavanja pojedinih književnoistorijskih elemenata ove konstelacije, možemo konstatovati samo da se vodila rasprava o predominaciji estetske, odnosno socijalne funkcije u književnosti i da je bilo dela i kritickih stanovišta koja su pokušavala da pomire i prevladaju ova stanovišta. Ono što je najbitnije u svemu tome, deca i srpska kultura dobila su i dva znacajna dela, jedno prevedeno, Kerolovu Alisu u carobnoj zemlji u prevodu Stanislava Vinavera i originalno domace delo, Podvige družine "Pet petlica" Aleksandra Vuca. Tako je, sem metajezika opštih modela mesta deteta i detinjstva u velikom sistemu istorijskog smisla, srpska književnost za decu dobila i živi jezik same poezije, originalan, uzbudjujuci, asocijativan, složen. Poezija na tom novom jeziku s razlogom je nazvana — modernom.


_____________________

Literatura:

Benčić, Ziva, Infantilizam, Pojmovnik ruske avangarde, treći svezak, uredili Aleksandar Flaker i Dubravka Ugrezić, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1985, 29 45.
Vinaver, Stanislav, Povodom "likvidacije modernizma", u Vreme, 26. januar 1932, 3616/XII, 2.
Vinaver, Stanislav, Ziva umetnost i materijalisti, u Vreme, 11. februar 1932, 3623/XII, 2.
Gligorić, Velibor, Pogled na na u knjizevnost, u Vreme, 15. januar 1932, 3605/XII, 2.
Gligorić, Velibor, Likvidacija modernizma, u Vreme, 1. februar 1932, 3621/XII, 2.
Ristić, Marko, O modernoj dečjoj poeziji. Povodom knjige: "Podvizi druzine 'Pet petlića'", u Danas, knjizevni časopis, 1. mart 1934, godina I, broj 3, 366 372.
Flaker Aleksandar, Poetika osporavanja. Avangarda i knjizevna ljevica, kolska knjiga, Zagreb, 1982.


Jovan Ljutanović | Zmajeve dečje igre
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #13 poslato: Januar 03, 2011, 05:53:07 pm »

*
VINAVEROVI HERBARIJUMI


PESNIČKI MODERNIZAM, STANISLAV VINAVER

Stanislav Vinaver je trajno aktuelan. Potvrđuje se to i dvema knjigama njegovih izabranih tekstova, upravo objavljenih, koje je za štampu priredio Gojko Tešić. Prva, pod naslovom "Pesnički modernizam" (prema ogledu iz 1939), predstavlja izbor Vinaverovih književnokritičkih, esejističkih, polemičkih i publicističkih radova nastalih između dva svetska rata, dok je druga kolaž tekstova svih mogućih vrsta ("antologijski herbarijum", veli Tešić) koje je pobunjeni, večiti smehotresni dečak srpske književnosti pisao u svim svojim književnim sezonama, od 1909. do 1955.

Obe knjige su toliko bogate najrazličitijim mogućim temama, interpretiranim na Vinaveru svojstven način neprestanog komešanja protivrečnosti, da ih je sve teško i nabrojati, a nekmoli podrobnije komentarisati. Kada se tome doda i neizbežni, neponovljivi energetski višak neposustale Vinaverove radoznalosti i zainteresovanosti, od egzaltacije i euforije do zapenjenog, vazda duhovitog polemičkog poricanja, a upravo taj višak karakteriše maltene svaki red koji je on napisao, utisak prekrcanosti i preobilja time postaje još izraženiji. Ali, to je Vinaver. Nesmiren duh koji se ne libi da na svako pitanje potraži najmanje očekivan, duboko ličan odgovor.

Duboko ličan, i možda baš zbog toga obavezujući. Vinaver je, naime, u toj svojoj raznostranosti, kao prvi "igrač u svim pravcima" u modernističkoj srpskoj književnosti, i kao neko ko se nije predugo zadržavao ni na čemu čime se bavio, jer mu je sve išlo od ruke (osim duže proze, jer tu treba sedećeg rada i strpljenja), ostavio za sobom jedno razvejano i raznoliko, naizgled nesistematizovano delo. I time svojim budućim čitaocima, kojih, na sreću, ima sve više, a posebno priređivačima (pre svih Gojku Tešiću, koji sanja Vinaverova sabrana dela) zaveštao i malo glavobolje kako ga predstaviti, s tim što je, u krajnjem zbiru, glavobolja priređivanja Vinaverovih knjiga valjda jedina od te vrste boljki koja na kraju završi osećanjem zadovoljstva. Hoću da kažem kako priređivanje knjiga Vinaverovih tekstov a nije tek rutinski posao, ispunjenje tačno propisanih akademskih procedura (ništa potcenjivački, molim lepo, i to treba znati), već podrazumeva i nužnu dozu inventivnosti, rečju, zahteva kreativan pristup. Svako ima svog Vinavera.

Knjigu pod naslovom "Pesnički modernizam" Stanislav Vinaver nikada nije napisao, što naravno ne znači da nije napisao sve tekstove u njoj, izuzimajući obiman i akribičan Tešićev pogovor. Ali sam siguran da bi bio srećan kada bi je, ovakvu kakva je sada, sa nehotičnim, prelepim memoarskim pasažima (kako ga je Bergson pomilovao po kosi, i šta je razgovarao sa Skerlićem), imao u rukama. Slično važi i za "Citat Vinaver". Gojko Tešić je, birajući i organizujući Vinaverove važne, ili barem karakteristične kritičke i druge tekstove, u stvari samo sledio onu dubinsku, prepoznatljivu liniju Vinaverovog duha (ta reč je i koren reči "duhovitost") pomažući joj da se pokaže u punom opsegu i da izroni na površinu. I odjednom, Vinaverova antisistematičnost, rasutost i zapenušanost postaje svoja sušta suprotnost. Nije slučajno što je Vinaver, između ostalih, Ničeov i Bergsonov učenik: poricanje starih sistema, sa čim počinje svaki moderni "izam", u jednom trenutku mora se pretvoriti u konstruktivni princip, u predlog i oblik nove vrednosti. Bez toga ništa.

Tako se i u Vinaverovom slučaju, a upravo na primeru knjiga koje kao takve nikada nije sklopio, što ne znači da ih nije mogao zamisliti, otkriva niz pozitivnih, konstruktivnih kategorija. Izlazi, najpre, da je Stanislav Vinaver, uz svog dioskura Todora Manojlovića, vrlo sistematičan, vrlo dosledan kritičar koji za razliku od gotovo svih drugih iz onog doba (Bogdanović, Gligorić, Ristić...) nije izneverio duh modernizma. I to modernizma shvaćenog ne samo u smislu antinormativističke pobune protiv "starog sajma" (Nedić, Skerlić, braća Popović), nego, pre svega, na način imperativa neprestane promene. Modernizam fokusira jezički oblikovan napor stvaralačkog duha da uvek iznađe ekvivalentnost (Vinaver bi rekao: "satrepet") između čovek a i (modernog) doba u kojem on živi, da razume i sebe i to doba, u uzajamnom oblikovanju. Tu vidim Vinaverovu aktuelnost apostrofiranu već u prvoj rečenici ovog prikaza.

Pogledajmo samo početak ogleda "Pesnički modernizam", pa će ta aktuelnost postati sasvim očigledna: "Od početka naše novije književnosti rešava se, hteli mi ili ne, jedan osnovan problem: kako da i naše književno područje postane Evropa u punom dubokom smislu te reči". U tome nam je prošao ceo 20. vek i, danas, kada se srpska književnost, u osnovnome, ni u oblicima ni u primenjenim poetikama, ne razlikuje ni od jedne druge evropske književnosti, potrebno je samo malo redefinisati to pitanje: šta, sada, kada je taj problem rešen?

Vinaverovo shvatanje modernizma nije moguće razlučiti od humanistički postavljenog shvatanja umetnosti (umetnost je najdublji, najljudskiji oblik čovekovog ispoljavanja), pa ni od jasne predstave o njenoj ulozi, čak i svrsi, umalo ne rekoh misiji. U našem dobu sva ta stanovišta su ili teorijski problematizovana ili opovrgnuta tržišno pragmatičnom praksom, ergo, smisao umetnosti nije (više i samo) u izražavanju suštine nego u njenoj kapitalizaciji, u nameri da se "umetnički" proizvod što bolje proda, usled čega je poezija gurnuta na marginu. Vinaver je živeo u vremenima kada je vera u jezik još postojala, stoga je jezik njegova najfrekventnija i najomiljenija tema, on naprosto erotski uživa u govoru, u butadama, u kalamburima, u pravljenju reči, u njihovoj muzici, prepušta se jeziku kao jedinom stvarnom uporištu i zabranu čovekove sreće. Ako je svet takav kakav već jeste, sreća se, kod ranih modernista, bila sklonila u jezik. Danas je ni tu više nema. I zato nam je taj Vinaver tako potreban, i zato nam toliko nedostaje. Uostalom, sećamo se samo onih koji nam nedostaju.


Priredio Gojko Tešić | NIN 31.05.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #14 poslato: Januar 03, 2011, 05:53:15 pm »

*
ESEJI JOVANA HRISTIĆA O SRPSKIM KNJIŽEVNICIMA 20. VEKA


O STANISLAVU VINAVERU

... Srpski književnici dvadesetoga veka koji su bili tema eseja Jovana Hristića su Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Ivan V. Lalić, Ivo Andrić, Isidora Sekulić i Sreten Marić.[12] Dok je u svojim esejima dela Vinavera, Lalića i Andrića vrednovao kritički, pristupajući ozbiljno i do krajnje mere posvećeno i analitički tekstovima kojima se bavio, "Jovan Hristić je u srpskoj književnoj tradiciji imao tri nesumnjiva uzora: Isidoru Sekulić, Dušana Matića i Sretena Marića''[13], prema čijim delima se i odnosio pre svega sa zasluženim dužnim poštovanjem koje odličan učenik gaji prema svojim vrsnim profesorima. Prema Vinaveru, Hristić je bio objektivan, tačno određenih simpatija i rezervi; prema Laliću, uz "analitičke nalaze opštijeg karaktera o putevima i raskršćima naše poezije i kulture"[14] i "verodostojnu procenu smisla i smera "uzbuđenih i zadihanih" pedesetih godina"[15], ipak prijateljski nastrojen i blizak, a pripovedačko delo Ive Andrića sagledao je profesorski, ukratko, ali uspevajući da istakne svevremenske vrednosti na gotovo andrićevski način: lako i skoro neosetno, a sa trajnom, vrednom i ozbiljnom porukom.

Obimnom stvaralaštvu Stanislava Vinavera Jovan Hristić je pristupio kao erudita nerešenoj ukrštenici, odgonetajući red po red, celinu po celinu, da bi nam na kraju svoga rada ostavio jedan on najboljih i najtačnijih tekstova o stvaralaštvu jednog od naših najhumornijih pisaca i najsveobuhvatnijih književnih stvaralaca, ukazujući na osnovne elemente koji čine i daju smisao Vinaverovom radu. Prateći rad Stanislava Vinavera iz oblasti u oblast, najvažnijim i najtačnijim zaključcima koji su se sami nametali na etapama literarnog puta, Hristić je, čini se bez imalo muke, u svome eseju Vinavera pohvalio i pokudio sa tačno određenom merom, dovoljno da slika, sud i stav koje nam ovaj esej donosi budu jednako aktuelni danas, kao i u vremenu kada su napisani, pre više od četrdeset godina[16].

Istražujući Vinaverov rad, vrsni esejista je sa simpatijama primetio u zaključku da je Vinaver, "ostao rasut, okrenut svim stranama, bez vidljivog središta, izvan svih granica i obzira: čudna, neuhvatljiva i haotična ličnost koja — kao Alisin zec — juri s kraja na kraj sveta i vremena za nekim svojim fantomima u kojima se nalazi i dragoceno zrno istine o poeziji i jeziku.''[17] Upravo slika Alisinog zeca, koja u svima nama budi humorna sećanja na užurbanog i naoko ozbiljnog Alisinog saputnika iz Kerolovog dela, kojom je Hristić zaključio esej o Vinaveru, stoji u istoj ravni sa samim naslovom eseja, "Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog". Podrobno istražujući Vinaverovo stvaralaštvo, Hristić kao da je rad naslovio na samome kraju, čineći tako avanturu prolaska kroz obimno delo našeg najznačajnijeg parodičara još zabavnijom, jer sam naslov iznosi osnovni i najtačniji zaključak, koji nam ceo esej etapno prikazuje. Sa naoko neozbiljnim Vinaverom, ne bavi se autor teškim i strogim rečima, nego kao da se i on (naravno, samo prividno) poigrava, ne bivajući ni u jednom trenutku do kraja i izričito samo kritičan, ili samo pohvalnog stava, već iznoseći i pohvale i pokude na način na koji ni jedna strana ne preuzima primat, nego jednako osvetljava stvaralački lik i samu ličnost.

Dajući osnovnu smernicu u naslovu, i u podnaslovu, citatu samog Vinavera, koji govori o Rableovoj stvaralačkoj prirodi[18], Hristić nas uvodi u svet Stanislava Vinavera, predstvaljajući nam odmah na početku rada osnovni čimbenik Vinaverovog stvaralaštva, samu ličnost Stanislava Vinavera. Jovan Hristić, čovek tearta, koji je sa pozorištem i za pozorište živeo[19], vinaverovski rečeno, "satrepetno", odmah je uočio i istakao utisak koji se kod njega pobudio kada se saživeo sa Vinaverovim delom. Uz istaknuti "dar dramatizacije" kojim je nesumnjivo vladao, te pred nas izvodio "na scenu" "Baha i Vijona, Rablea i Šekspira, Lazu Kostića i Valerija, Rastka Petrovića i Anštajna", Stanislav Vinaver "u paničnoj žurbi da se domisli i izrazi do kraja, nije brinuo za granice između usmene i pisane retorike, između privatnog i opšteg, pisao je onako kako je govorio, a govorio onako kako su mu misli dolazile", te "od čitaoca nije tražio da bude samo slušalac, ili sagovornik, on je tražio i gledaoce". Videvši Vinavera na pozornici, Hristić u njegov svet ulazi kao iz gledališta, iz lože iz koje se sve vidi jasno i bez greške. Iz te pozicije, udobno smešten na mesto sa koga se najbolje snalazi, neprevaziđeni pozorišni kritičar daje nepogrešiv uvid u Vinaverovo stvaralaštvo, i spaja sva glavna svojstva jedne svestrane, gotovo renesansne ličnosti. Izvrstan portretista, Hristić nam Vinaverovu ličnost predstavlja kroz "strast konačnog ispoljavanja", koju je Vinaver  ispoljavao u svim svojim oprečnostima, i "raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan", pred nama u mraku gledališta izbija Vinaver pod svetlima scene, koji "želi da opčini prevashodno glumačkim sredstvima", i koji, baš takav kakav jeste, "naš jezik analizira lucidnije od svih", i ostavlja nam svoju teoriju jezika, kao "jedino ozbiljno što je naš modernizam stvorio u kritici".

Predstavljajući tri kritičarska mita o Stanislavu Vianveru (da je Vinaver, prevashodno, začetnik i inovator naše moderne književnosti; da je matematičar, ili da je muzičar), Hristić objašnjava da je Vinaver voleo "slatko videlo matematike", "mogućnost da se izrazi neizrecivo", "ne kao rezultat, nego kao postupak", a da je o muzici imao najviše mišljenje, smatrajući je konačnim savršenstvom, "u kojem istina postaje lepota, a lepota istina".  Raščlanjujući mit, Hristić dolazi do njegove suštine, do teorije o melodiji našega jezika, komponente kojom je Vinaver zaista bio animator naše moderne književnosti. Muzika, koja svetu daje ideal i sklad, i matematika, koja uporno izražava neizrecivo, dovele su Vinavera do teorije o melodiji našega jezika, kojom se postiže "jezički polet, uzlet u muziku". Vinaver je smatrao da "ako deseterac izražava ono što je plemensko i kolektivno, neka nova nedeseteračka melodija trebala bi da izrazi ono što je univerzalno". On je verovao da se u našem jeziku "može stvoriti melodija koja će biti savršeni izraz i formula raznolikosti i sklada, neprestanog nastajanja i sklada, univerzalan formula u kojoj će biti usklađene sve sile vasione", a upravo traganje za tom melodijom, vodi nas dalje, kao pominjani Alisin zec, ka konačnom razumevanju Vinaverovog stvaralaštva.    
    
Videvši Vinavera kao ličnost na sceni, sa željom za konačnim ispoljavanjem, kroz mitove koji o njemu postoje, preko najvećih književnikovih zasluga, Hristić lako stiže do suštine, koja je u tome da je Vinaver bio "pesnik svestan svojih granica", "bez pravog pesničkog domena", koji je muziku i matematiku koristio u simbolističke svrhe, "magnoveno i trepetno", "izlazivši iz svojih granica". U želji da "dosegne vrhovnu tajnu sveta, u trepetu ritma, spoju reči", Vinaver je uspeo samo da stvori "gipku, pokretljivu, estetiziranu i ironičnu melodiju ne suviše duboke, ali dopadljive lirike", iz koje se do kraja ostvaruje samo "latentni humor te melodije", koja nam otkriva pravi Vinaverov stil — parodiju. Vinaver, kome se "humor nalazio na dva kraja njegove poezije: bio je njen uspeh, i bio je njen neuspeh", ipak "nije mogao da odoli iskušenju ozbiljnog": svestan da je poezija priprema za duhovni cilj koji ne vidimo jasno, trudio se, "ali njegova ozbiljna, intelektualna poezija pokazuje nam više želju nego rezultat, više ambiciju nego ostvarenje, više nameru, nego uspeh".

Zaključivši da je "Vinaver imao više kritičkog nego pesničkog duha, i da su njegove pesme u stvari projekti za onu vrstu poezije koju je želeo da piše", Hristić razlog zbog kojega se Vinaver nije "kristalizovao" ni u jednom domenu vidi prevashodno u tome što se Vinaver, iskušenik ozbiljnog u poeziji, podsmevao i jeziku koji nije znao da uobliči, i koji se, oslobođen deseteračke melodije i podvrgnut eksperimentisanju, nije ni dao uobličiti, nego je postao parodija, a parodija je postala polje na kome Vinaver, svesno ili ne, postiže svoje najviša dostignuća. Svestan da  harmoniju, zanos sklada sa kojim su živeli Anštajn i Anica Savić, Platon, Valeri i Bah, ne možu da dosegne, Vinaver se okrenuo parodiji. Dajući konačni sud, Hristić je neumoljiv, i u svojoj tvrdnji neosporan: jedino "vrhovno ozbiljna umetnost, koju nismo ni doslutili" izražava skalad, a "ostalo je parodija. Parodija, smeh i podsmeh, potvrđuju našu nadmoć nad neskladom, ali i našu nemoć da sklad dokučimo i izrazimo." Neumoren dugom trkom za "Alisinm zecom", za skladom u delu Stanislava Vinavera, u ovome eseju, ni hvaleći, ni kudeći, Jovan Hristić uspeo je da bude najobjektivniji i najvalidniji tumač dela Stanislava Vinavera. [20] ...


Srđan Orsić

(esej prvi puta objavljen u časopisu Trag, Vrbas, 2011.)


Literatura:

Jovan Hristić, Izabrani eseji, Srpski PEN centar, Beograd, 2005.
Jovan Hristić, Eseji, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
Jovan Hristić, Poezija i kritika poezije, Matica srpska, Novi Sad, 1957.
Jovan Hristić, Poezija i filozofija, Matica srpska, Novi Sad, 1964.
Jovan Hristić, Oblici moderne književnosti, Nolit, Beograd, 1968.
Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008.
Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, Filip Višnjić, Beograd, 2004.
Dragan Hamović, Leto i citati: poezija i poetika Jovana Hristića, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
Novica Petković, Poezija u ogledalu kritike, Matica srpska, Novi Sad, 2007.


_________________

[12] Hristićevo shvatanje dvadesetog veka kao pojma neomeđenog strogo kalendarski, nego kao epohe "koja je posle 1918. nastala" (Jovan Hristić, Drame Milutina Bojića, u knjizi Izabrani eseji, str. 199.), jer se "19. vek završio 1914." ( isto, str. 203), iz korpusa tekstova o srpskim piscima dvadesetoga veka izuzima esej o Milutinu Bojiću i njegovim dramama, a esej O drami Putujeće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, koji za temu ima prikaz samo jednog dramskog dela navedenog autora, izdvojen je i u samom Hristićevom završnom izboru eseja iz celine koja za temu ima srpsku književnost dvadesetog veka, i nalazi se u poglavlju sa tekstovima koji tematizuju srpsku dramsku umetnost, sa esejima koji za temu imaju hronološki prikaz srpske drame, od Kozačinskog na početku, do samoga Simovića na kraju poglavlja.
[13] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, str. 619.
[14] Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, str. 149.
[15] Isto.
[16] Prvi puta esej "Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog" Hristić je objavio 1964. godine.
[17] Jovan Hristić, Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog, u knjizi Izabrani eseji, str. 73.
[18] "Treba shvatiti Rablea ne bukvalno, nego kao pisca i fanatika svojih ideala, ali i svoga stila. A stil mu je — parodija." (Jovan Hristić, Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog, u knjizi Izabrani eseji, str. 58.)
[19] "Najviše kritičkih tekstova — četiri obimne knjige (Pozorište, pozorište I i II, Pozorišni referati I i II) — Jovan Hristić je napisao kao pozorišni kritičar časopisa "Književnost", gde je, duže od trideset godina (1971—2001), duhovito, vrlo lično i u ležernom kozerskom stilu pisao o novim predstavama. (...) Bilo je ljudi koji su radije čitali Hristićeve pozorišbne kritike nego što su gledali nove predstave." (Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, str. 620—621.)
[20] Svi citati u delu rada koji se odnose na Hristićev esej "Stanisla Vinaver ili iskušenje ozbiljnog", dati su prema tekstu eseja u ranije navedenoj knjizi Jovana Hristića Izabrani eseji (str. 58—73).


Deo teksta preuzet sa bloga: Srboranje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #15 poslato: Januar 03, 2011, 06:17:22 pm »

**

STANISLAV VINAVER GOVORI

... il estoit bon citoyen, d'une nature
debonnaire, comme sont volontiers les
hommes gras et gosseurs tel qu'il estoit...

               (Les Essais de Montaigne)

Za ljude koji ne čitaju i za koje književnost predstavlja jednu udaljenu i maglovitu zemlju, Vinaver izgleda nije nikada bio zagonetka. Za one što "bolje vide" Vinaver je bio "neobično inteligentna danguba". "Šteta; sa njegovom inteligencijom, — govorili su,— mogao bi mnogo". Šta to "mnogo", nisu utvrđivali. Za one druge, gluplje i površnije, Vinaver je, večito govorljiv i pokretljiv, bio samo — smešan. I za jedne i za druge on je bio svrstan, na njegovu ličnost zalepljena etiketa. Zato, sećam se, njegova nenadna pojava u stupcima "Vremena", sa člancima "ozbiljnim i razumljivim", beše čitavo jedno iznenađenje. Ne iznenađenje kakvoćom (neobičnom uistinu, kakvoćom koje do njega nije bilo u našem novinarstvu, ako se ostavi slučaj g. Gligorija Božovića) već prosto mogućnošću jedne takve mogućnosti u Vinaveru brbljivom (mutno-metafizičkom u njegovim muzičkim kritikama) besposlenom (u to doba) čak, po njihovom mišljenju, neozbiljnom. Ali posle tog iznenađenja, pošto se svet navikao na to novo lice njegovo, Vinaver je ponovo bio svrstan. Njegova poslednja socijalna promena (postao je ataše za štampu naše države u Ženevi, pri Društvu Naroda, gde se njegovo prisustvo, njegov duh i njegova okretnost od prvih nedelja osetila) na izgled je dala za pravo onim prvim, za koje još uvek književni rad Vinaverov ostaje kao neka zabluda, kao neki gresi mladosti. "Mi smo, — govore oni sada, — od uvek verovali u njegovu inteligenciju."

Vinavera sam video prvi put 1919 ili 1920, na bini velike sale "Kasine": jedan mlad čovek, zamršene kose, malo kao zanesen, lica koje se svaki čas diže prema tavanici, i iz tog vodoravnog položaja baca pogled po sali (kroz trepavice, kao sa visine, napućenih usana koje bi da budu ironične ali uspevaju da budu samo neobično pokretljive, sa uglovima podignutim na više). A prema njemu, izgubljenom na praznoj sceni, sa velikim gestovima, jedna nemirna i crna masa glava, nekoliko podignutih štapova i pesnica, preteće mrmljanje, po koji zvižduk izmešan sa aplauzom i odobravanjem. Nezbunljiv, uporan, on govori jednim visokim glasom, malo u falsetu, steže pesnice prilazi rampi, brani svoje gledište, na upadice odgovara u istom času; i ti odgovori, brzi, električni izazivaju kod jednih buran smeh, kod drugih još veću pomamu. I na kraju, sala se pretvorila u vašar, red u gužvu, stolice se ispreturale, prignječena ženskadija zacikala. Jedini miran, i ako neobično crven u licu, ostao je Vinaver na rampi, sa rukama prekrštenim na grudima. Slično predavanje video sam samo još jednom u životu (i predavači su mi se učinili neobično slični i po gestovima i po tonu, pa čak i po silueti — i ako u to vreme Vinaver beše tanak u struku): u jednoj pariskoj narodskoj sali, svoj prašnjavoj, sa rđavom akustikom nad zgnječenim svetom govorio je Leon Dode. I Dode se zaustavljao za časak i zamišljen, kao da se svi ti uzvici, tapšanje i zviždanje i ne tiču njega, zagledao u gomilu. Činilo se da uopšte ništa ne čuje i ne vidi već da izgubljen, utonuo u misli, rešava neki duboki problem metafizički.
 
Kada sam upoznao Vinavera i lično, on već beše sav na drugoj strani. Skupljalo se u njegovoj sobi u Sarajevskoj 13, u kojoj je zauzimao sredinu crni, pun odseva, klavir g-đe Ruže Vinaver. Peć se dušmanski ložila (do usijanja, kraj prigušene svetlosti koja se jedva iskradala ispod abažura — svetlosti udešene da osvetljava samo klavir — peć je svetlela svojim usijanim bokovima za sebe), pio se čaj, sedelo zbijeno po divanu i pletenim stolicama. Ne sedajući Vinaver se okretao od jedne do druge grupe, govorio bez prestanka, raspravljao, jeo suhe kolačiće i gurabije i jedva za časak zaćutao kada bi, na molbu jednog malog i suhog gospodina, koji je vrlo rđavo govorio srpski, ali čije je blago staračko lice, naborano i bez krvi, bilo neobično simpatično, g-đa Vinaver sela za klavir.
 
Društvo je bilo na tim sedeljkama, od četiri po podne do osam, tačno podeljeno na dvoje: s jedne strane muzičari i ljubitelji muzike, s druge književnici i oni koji su se zbog književnosti (ili književnika) skupljali kod Vinavera. Jedino je možda on pripadao isto toliko krugu oko klavira koliko i ovim drugim, u uglu, kraj usijane peći. U stvari on je bio kao neka vrsta pokretna centra koji je oscilirao i ovamo i onamo a oko koga se celo društvo okretalo. I ne samo tu, u svojoj kući. Ma gde, za stolom u Moskvi, u pozorištu za vreme međučinova, u hodu ulicom, Vinaver je, možda nevoljno, možda voljno, postajao središte. I tu jamačno leži uzrok mnogobrojnim i strasnim surevnjivostima. Ali verovatno da Vinaver nije mogao drugojačije, da je ta potreba da vodi, da bude prvi, da se stavlja u središte pažnje, bila jedna ukorenjena potreba njegove ličnosti (pojačana još sposobnošću da u istini bude prvi). Njegov duh, nemiran, znatiželjan, gibak, njegova inteligencija za koju nema ravnodušnih partija (on zna i višu matematiku i latinski, i muziku i politiku, i pored toga još trista stvari; možda mu je ta univerzalnost pomešana sa jednim razbarušeno — romantičnim stavom u životu do sada najviše i smetala) najzad i njegova fizička pojava, sve je to uslovljavalo njegovo isticanje u prvi red. Ja skoro ni jednom do sada nisam video da Vinaver sluša nekoga duže od pet minuta; ma koga bilo. Ali sam bio stotinu puta prisutan govorima njegovim koji bi trajali, sa po jedva kojom upadicom, po čitave sate i večeri. Prirodno stanje Vinaverovo je govor.
 
Moj odlazak iz Beograda u Slovenačku i Bosnu prekinuo je posete Vinaveru. Kada sam otišao posle godinu dana, u isti stan u Sarajevskoj ulici, našao sam klavir g-đe Vinaver u prvoj sobi, a vrata što vode u drugu sobu, gde se nekad sedelo, postavljena vunom i zavesama da bi se zvuk manje čuo. U drugoj sobi čekalo me je još veće iznenađenje: kraj prozora bez zavesa stajao je veliki amerikanski pisaći sto (sa roletnom) pretrpan novinama, knjigama, hartijama, čašama, novinarskim "šlajfnama", džepnim maramicama. Taj isti nered nastavljao se svuda po stolicama, po prozorima, po etažeru, po razmeštenom krevetu: utisak je bio kao da u toj sobi ne živi pesnik i mislilac, već bokser, kao da se u toj sobi ne radi sedeći, sa perom u ruci, već kao da se za svaku misao, za svaku reč i rečenicu vode istinski bojevi sa materijom, stvarima i svim mogućim preprekama. Naglo odebljao, u razdrljenoj pižami, bosih nogu u papučama, izvaljen na šezlongu, Vinaver je čitao. (U to vreme Vinaver je dao svoje dve Pantologije, sjajan prevod Alise, studiju o Bergosonu, zbirku pesama, Gromobran Svemira, uređujući u isti mah sa g. Todorom Manojlovićem biblioteku Albatros, pišući muzičke kritike; jamačno sam još mnoge stvari zaboravio). Sa zamršenom kosom, sa svojim malo savijenim nosem, snažan inače, Vinaver je, u tom haosu svoje sobe, poluodeven, ličio na fauna. Moje je iznenađenje bilo još veće kada sam, pet godina docnije prekoračio preko praga njegovog ženevskog stana: u sobi me je čekao veliki amerikanski pisaći sto sa roletnom, isto onako otprilike stavljen blizu prozora kao da je ostao na onom mestu gde su ga nosači slučajno spustili, iste one stolice, police, isti onaj haos novina, knjiga, korektura, povećan još haljinicama, igračkama i cipelicama Vinaverovog malog sina Vuka, isti oni prozori bez zavesa i u stolici za ljuljanje, Vinaver u razdrljenoj pižami, bosih nogu u papučama. Tek u tom času pomislio sam da ipak mora biti neke mistične veze između čoveka i okvira u kome taj čovek živi. I da ovaj dekor poluprazne i haotične sobe možda odgovara nekom zabačenom snu Vinaverovom, ili nekoj njegovoj želji; ili da možda ovaj pejzaž njegove sobe čini da u njemu odzvanja baš ona žica koja mu je potrebna za stvaranje i za misao. Jer ova soba ne bi tek onako prevalila hiljadu i nekoliko stotina kilometara, da se stani pod ovim tuđim nebom, na obali Lemana ovako istovetna!
 
* * *
 
Ovo naravno nije portret Vinaverov; još manje ceo portret. Tek nekoliko crta za njegovu telesnu i socialnu sliku.
 
* * *
 
Hteo sam da "napravim", pošto-poto, jedan razgovor sa Vinaverom. Nažalost, to mi je uspelo samo donekle. Kao što će se videti. Govor koji mi je tom prilikom održao, ja sam zapisao koliko sam mogao tačnije. Njegovo izražavanje liči na raketlu: prvo jedan snažan mlaz u visinu pa tek onda, tamo gore, rascvetavanje u čitav krug varnica. Svaka ideja kod njega nosi u sebi sposobnost ponovnog rasprskavanja. U tome i leži glavna nemogućnost vernog donošenja Vinaverovog govora, koji je, oko jedne glavne ideje, stalno otvaranje, stalno rascvetavanje, stalno prskanje u sve šire krugove. Ovo što donosim, samo je deo jednog dela, samo delić jednog bujnog Vinaverovog monologa.
 
* * *
 
...Nikad nisam hteo da se fiksiram. Život je u postojanju, u stalnom napred.
 
...Velika slast u ispoljavanju sebe. Ali i strahovito. Sve što je u nama bio haos i sukob sila, neodređenost, sve je postalo prosto, da se oseća ogroman gubitak — taj prelaz iz života u umetnost je dobar baš u tome što se može fiksirati jedan njegov deo. Umetnost je nešto što su ljudi pronašli da sačuvaju svoju najtajniju srž — kao sok koji struji kroz grane i pupoljke, a besmisleno curi kada se poseče — jer mi smo posečeni na sto mesta, mi smo posečeni na sto rana kroz koje teče krv, prošlost, i ne naša; međutim celo ljudsko biće sa bezbrojem tih otvorenih rana predstavlja jednu simfoniju da je to jedna ogromna sreća, nešto jedinstveno, dakle unuque, da se živi u tome strujanju, u tome često suludom trošenju svojih snaga na ciljeve koji nisu cilj organski, koji ne znaju ništa ni za rašćenje ni za ostvarenja. U poslednjem činu Tristana i Izolde imate taj veličanstveni trenutak (za mene u opšte najveličanstveniji) kad Tristan, osećajući dolazak Izolde, smrtno ranjen skida zavoj sa rane da bi celo njegovo biće njegova krv istekla u pravcu dolaska Izolde. Ja sam imao hiljadu puta u životu to ogromno zadovoljstvo kada sam celo svoje biće (tajno od sviju koji me okružavaju) razlomio da se potpuno neracionalno izgubim, ali ne očekujući jedan veliki događaj — ili jednu Izoldu sna ili čega bilo, nego da se svesnom žrtvom izgubim prema ma čemu bilo — naročito prema prirodi. To je taj momenat da se dve naše krvi pomešaju. Međutim umetničko stvaranje traži da se ne samo preko tolikih rana nego da se i preko svih slabijih mesta, koja su vam poznata ili nepoznata u biću, postave zavoji, kako bi se celo biće moglo koncentrisati za jedan izraz, za jednu jasnu i određenu manifestaciju. I u tome ima jedan strahovit bol, takvo nasilje prema milionu svojih žilica, milionu svojih pora, da je nesumnjivo da su svi umetnici doživeli u vreme stvaranja najteže časove, najgorče, jer ništa nema strašnije nego nasilje nad samim sobom — i to ne nasilje hoteno i osiono (koje bi već samim tim imalo opravdanja jer bi odgovaralo svome pojmu i stvorilo jedan pobednički paralelizam) nego jedno nasilje radi ciljeva razumnih i shvatljivih, i zato do krajnosti uvredljivo za sve naše nesvesne i bezumne težnje. Nasilje nerazumno je samo sobom opravdano pred onim nižim bićima našim. Pčela koja ima sve svoje funkcije da svede na jedno... Prema tome ima smisla ona izreka da najbolja pesma nije napisana. Treba doći do toga da se više voli svoj produkat od sebe sama — to je za mnoge ljude jedna vrhovna žrtva za koju nemaju snage. Isto kao u ovoj velikoj prirodi oko nas imate iznenadnih razumevanja za obasjaj jedne urvine, ili za slučajnost jedne tamne kamenite linije koja se survava naglo i završno, i onda ne želite, ne možete da želite da se sve svede na dekor večitih brda, kao što ne smete da dopustite ni da je misao ta velika završnost, pretežnija, važnija od slučaja koji je možda moćnije otkrovenje. Međutim, "slučajno" se u umetničkom stvaranju mora žrtvovati. Sve što mi dajemo u umetnosti je večno. (Večno, naravno, u raznim modalitetima, koliko je ko imao snage da od slučaja reališe večnost). Ja večnost mrzim. I zato, pošto je to osnovna crta, to se svi problemi u meni odigravaju kao igra između večnosti i slučaja.

...
Branimir Ćosić
Lozana, 14. 4. 1929.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #16 poslato: Januar 03, 2011, 06:20:06 pm »

*
ČOVEK OD REČI — STANISLAV VINAVER


LJUBAVNIK SRPSKOG JEZIKA

Iako je nemoguće dokazati, smatra se da nema tog srpskog pisca koji je više voleo jezik. U njegovo vreme tolika posvećenost rečima nije bila cenjena

Priču o Stanislavu Vinaveru nije lako napisati. Na primer, kako je početi, prikazati čitaocu pomoću nekoliko odrednica, kao što je uobičajeno? Nemoguće, zato što je Stanislav Vinaver bio i jedan od najzanimljivijih, najevropejskijih, najvažnijih pisaca srpske književnosti prošlog veka, i prevodilac čudesne veštine, i pisac putopisa, pa i novinar, kritičar, odličan polemičar, ali i pokretač modernog u kulturi, kad je na pariskoj Sorboni studirao matematiku kod Anrija Poenkarea, filozofiju kod Anrija Bergsona i muziku kod Vande Landovske, pa je zatim, ne baš u prvoj mladosti, u Beogradu diplomirao fiziku, kad je bio i jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, zatim i neposredni svedok Oktobarske revolucije, zarobljenik nemačkih logora tokom Drugog svetskog rata, bio je prisni prijatelj važnih evropskih pesnika i pisaca, bio je i strasni jogin, diplomata, protivnik ideoloških dogmi, kad je imao široko znanje, bio je zaljubljenik u muziku, u umetnost, u reči, u Beograd, bio je poštovanja vredan erudita, briljantan stilista, duhovit... i još mnogo, mnogo toga.
 
Zatim, trebalo bi, naravno, navesti i opisati njegove radove, ali bi nabrajanje nekoliko naslova, koliko priliči novinskom tekstu, možda moglo samo da ilustruje Vinaverov opus. Prvu zbirku pesama "Mjeća" objavio je u dvadesetoj godini, kasnije zbirke poezije "Varoš zlih volšebnika", "Čuvari sveta", "Ratni drugovi" i "Evropska noć" vrhovi su naše moderne poezije, njegove "Priče koje su izgubile ravnotežu" označavaju početak avangarde u srpskoj književnosti, "Manifest ekspresionističke škole", uvod programske knjige nove srpske književnosti "Gromobran svemira" prvi je avangardni manifest u našoj književnosti. Putopisi "Ruske povorke" i "Nemačka u vrenju" važni su dokumenti o događanjima kojima je prisustvovao, čuvenom "Pantologijom novije srpske pelengirike", komentarom tadašnje lirike priznatih srpskih pesnika, parodiju je učinio poezijom, "Čardak ni na nebu ni na zemlji" i "Jezik naš nasušni" eseji su o književnosti, kulturi i jeziku. Preveo je "1001 noć", Rableove "Gargantua i Pantagruel", Geteove "Jade mladog Vertera", Hašekove "Doživljaje dobrog vojnika Švejka", Tvenovog "Toma Sojera"... Pisao je u listu "Progres", "Zenit", zagrebačkoj "Kritici", "Misao", "Politici", sarađivao je u Radio Beogradu, bio je urednik novinske agencije "Tanjug", a u časopisu "Republika" tri godine je u rubrici "Beogradsko ogledalo" opisivao kulturni život svog grada. Trebalo bi, svakako, reći i da je sve ovo što je nabrojano i sve ono što nije, a čega ima više od navedenog, Stanislav Vinaver postigao za kratko vreme: rođen je 1891. godine, a umro je u šezdeset četvrtoj.
 
Zaključak je da se priča o Stanislavu Vinaveru mora svesti samo na detalje istrgnute iz njegovog života.
 
CVRČCI SU NAJVEĆI NA SVETU
 
U detinjstvu, koje je proveo u Šapcu gde je rođen, kako je otkrio u intervjuu objavljenom nakon njegove smrti u listu "Republika", voleo je noću da otvori prozor i sluša — žabe.
 
"Strašno sam voleo da slušam žabe, tu tešku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od druge se razlikuju za osminu tona. U početku kada ih slušate to je samo jedan ogroman hor, kasnije osetite te osminske intervale. Proputovao sam ceo svet, a samo sam jedanput čuo nešto veće. To su cvrčci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih slušam. U početku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do šest hiljada tonova u tom koncertu. Muzika cvrčaka je muzika malih intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Naš jezik je bio kao žabe, cvrčci i frula. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokušao sam da dam rečenice sa zrikavcima, žabama i frulom."
 
U gimnaziji je, sećao se, obožavao muziku i matematiku.
 
"Tu sam nalazio krajnji smisao života. Činilo mi se neobično važno da potpuno savladam matematiku. Za muziku sam mislio da predstavlja krajnju čuvstvitelnu granicu. Svirao sam klavir i važio za vunderkinda. Mislio sam samo na te dve stvari. Književnost mi nije izgledala velika stvar. Bio sam zaljubljen u srž, hteo sam da uđem u istinu, a poezija mi je izgledala zaobilazna."
 
Po jednom intervjuu Vinaverovog sina Konstantina, osnovna preokupacija mu je "bio jezik, i to srpski jezik. Smatrao je da ga čuje i iznutra i spolja. Imao je jedan ljubavnički odnos prema jeziku". Samo u tekstovima o rečima, Vinaver ističe svoja osećanja prema temi, a u onima drugih tema, prevladava intelektualac — naučnik koji svoje mišljenje ili ocenu iznosi prvenstveno pomoću činjenica. Na primer, u eseju "Jezičke mogućnosti", slikoviti izrazi sugerišu da Vinaver iz dna duše želi da ubedi sagovornika da "pod jezikom ne treba razumeti prinovu u rečima i poštovanje ove ili one sintetičke finoće. Pod jezikom valja šire shvatiti žubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, usporenje, tok, šum, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku jezika." Celog života mu je bio "najveći problem kako ući u suštinu melodijskog u srpskom jeziku, a zatim kako iz nje izaći." Smatra da "reči nisu ništa — melodija je sve. Kad kažete, recimo: Sve, sve ali zanat. Ideja nam jasnija biti ne može, a mogli ste da za istu stvar upotrebite grdne reči da biste je objasnili".
 
Stanislav Vinaver snimljen u Beogradu 1935. godine.
 
PISAC "VINAVERIZMA"
 
U tekstu "Beogradski govorni jezik" u rubrici "Beogradsko ogledalo", pun hvale objašnjava "novi živ govorni jezik" koji se pojavio u Beogradu: "Izrađen je čitav sistem ubrzanog i slikovitog izražavanja. Iskovani su ne samo izrazi i oblici, nego i zvučni obrti na čitav niz konstrukcija." Naglašava da je "ovo sve izveo sam narod, a ne književnici, koji su robovali starom epskom izražavanju, a plašili se novoga života jezika kao šatrovačkoga, mangupskoga, frajerskoga ili vulgarnoga". A zatim im i direktno zamera: "Pisci se boje živih obrta kao nečega, neosveštanoga isuviše lokalnoga, pa i naivnoga. Međutim, naivan je epski način izražavanja, a novi ritmovi i nove govorne melodije omogućavaju nam da bolje i razgovetnije izrazimo dublji i zamršeniji život današnjice."
 
Pisci, prepoznavši se u Vinaverovim esejima, a i oni koji su se samo solidarisali s njima, javno su ga napadali. On ih je lako i očigledno pobeđivao. Tako je s jeseni 1952. godine Bora Drenovac napao Vinaverov članak o pesniku Lazi Kostiću zamerajući mu što nije dokazao veličinu Laze Kostića nego je samo dodirnuo teze iz svog dugogodišnjeg rada o njemu. "Nije zadatak novinskog članka da teze dokazuje do kraja. Ja sam to pokušao u mome delu o Lazi Kostiću. To sam delo pisao nekoliko godina. Ono je moje životno delo. Ono je moj prilog jednom značajnom poglavlju naše književnosti. Bora Drenovac smatra da ja nisam kompetentan za tako šta, on me podrugljivo naziva: lingvistom, matematičarem, fizičarem i pesnikom. U stvari, ja sam matematiku i fiziku studirao na Sorboni, lingvistikom se bavim otkako sam pisac, a pisac sam već preko četrdeset godina."
 
Kaže se da je Stanislav Vinaver bio najviše napadani pisac. "Nema početnika koji ne smatra da može da me u svako doba i u svakom listu ili listiću najbanalnije napadne. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne diskutuje, mene napadaju i negiraju. Imao sam velikih razočaranja, malo zvaničnog uspeha kod profesorskog sveta. Kada sam bio najiskreniji prigovarali su mi da pravim vinaverizme. Meni se ne daje ni prilike ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za ludog i pustog. Prema meni su, najblaže rečeno, nekorektni."
 
Kad mu je tokom rasprave u Udruženju književnika Srbije, u proleće 1953. godine, nekadašnji nadrealista Marko Ristić zamerio što govori o robotima i mašinama, Vinaver se ovako odbranio: "Mislim da i jedni i drugi, u ovo doba elektronskih računaljki, velikih tehničkih radova i atomskih oruđa, sačinjavaju veći deo stvarnosti. Pisci koji preziru matematiku i fiziku, i ne shvataju dovoljno jezik kojim pišu (ne shvataju dovoljno u smislu produbljivanja njegova) — ti su pisci danas zastareli. Oni ne shvataju dinamiku naše i svetske stvarnosti. Po neki put, oni nisu čak ni na visini folklora, to jest prohujalih jezičkih i psihičkih tehnika, koje su nekada označavale neophodni prilazak tadašnjoj stvarnosti. Doba koje je preziralo matematiku, fiziku, mašine, tehničke uređaje, konstrukciju i jezične slutnje — to je doba prohujalo. Pisci koji to ne znaju, naivni su, najblaže rečeno."
 
Najveći sukob između Vinavera i pisaca konzervativnog mišljenja, pre svih s Mihailom Lalićem, Milanom Bogdanovićem i s Markom Ristićem, zbio se na Izvanrednom plenumu Saveza književnika Jugoslavije u novembru 1954. godine. U svom "Beogradskom ogledalu" Vinaver je obavestio čitaoce da je Plenum trajao četiri dana, da su referati bili unapred određeni pa je "svaka improvizacija bila isključena", odnosno da nije bilo "živih akcenata" i da je "nedostajala vibracija istinske žive reči". Napad na svoj rad opisao je ovako: "Kada sam, na kraju diskusije, zatražio reč po ličnom pitanju (jer sam bio očebrsnut kao začetnik našeg književnog meteža, kao čovek koji je uneo atome i teoriju relativiteta u našu pesničku tematiku) tako često mi je oduzimao reč u sličnim prilikama, ovaj mi je put, ne bez dva prekida, dopustio da se i moje mnjenje sasluša. To mnjenje je išlo u prilog modernoga velikoga zamaha književnosti na Zapadu." Raša Popov, književnik, seća se da je tada s kolegama studentima uživao dok su naglas po hodnicima Filološkog fakulteta čitali stenogram Vinaverovog odgovora na Lalićev napad da je u srpsku poeziju uveo atome: "Parafraziram po sećanju: O surovi Laliću! Zašto si napao Demokrita. Laliću, Laliću, za mene je najveće čast što si me proglasio za atomskog pesnika. Nemam ja tolike snage koliku mi ti pripisuješ!" Objašnjavajući da je stvarnost "puna pokreta, sunovrata, snova, čežnji, borbe, slutnje" pa je zato jezik, tvrdio je Vinaver pred svojim neistomišljenicima, nedovoljno sredstvo da bi se objasnila "i zato pribegavamo apstrakcijama".

Kaže se da je Vinaver bio najviše napadan pisac.

Nepunu godinu nakon tog događaja, u poslednjem intervjuu, rekao je: "Kada ja govorim u Udruženju književnika napadne me njih dvadeset, ja ih sve poklopim, a moj govor ne izađe u novinama, nego samo napišu da je Vinaver govorio zabavno."

Svim srcem i znanjem Vinaver je nastojao da stvaralaštvo oslobodi propisa i pravila. Zato su i razumljiva njegova reagovanja u "Beogradskom ogledalu" na sve što je nastojalo da sputa slobodu stvaralačkog duha. Kada su krajem 1954. godine lingvistički stručnjaci okupljeni oko profesora Jovana Belića u Matici srpskoj opet odlučili da pisanje rečnika srpskog jezika mora da sačeka precizna pravila pravopisa, Vinaver je ironično napisao: "Uveren sam da niko od mojih čitalaca nije dovoljno svestan šta znači da imate posla sa pravopisnim fanaticima, cepidlakama i birokratama. Oni traže sve pod konac, mada nemaju dovoljno ni kalema ni konca, da njima sve odmere i domere. Oni bi bili u stanju da ukinu čitav pismeni i nepismeni život nacije sve dok se ne dođe do njihovog uzor-pravopisa. Oni bi zabranili ljudima da govore, da se vole, da rađaju decu sve dok se ne utvrdi kako se piše svaka pristojna i skaredna reč našeg jezika. Oni bi zabranili čitavu i zvaničnu i ličnu prepisku, izdavanje uputstava, pasoša, isprava i propisa; štampanje novčanica; zabranili bi škole pa i dečja zabavišta dokle se god ne bude znalo šta ćemo sa apostrofom i treba li reći voćstvo ili voćtvo ili bundevavstvo!" A zatim podseća da "mi svi ipak pišemo dosta razgovetno i Ivo Andrić, Bora Stanković, Crnjanski, Rastko Petrović, Nastasijević, Ujević, da samo njih spomenem, napisaše i pod dosadašnjim pravopisom, remek-dela sa kojima nismo postidni u velikom svetu! Ali svakako bi ih koji pravopisni fanatik nazvao lošim književnicima, što su reč pretci pisali sa t a ne preci."
 
U svojim prevodima, Vinaver je otkrio do tada neslućene mogućnosti i lepote srpskog jezika. Kao da je time iskazao svoju posvećenost i ljubav prema jeziku.
 
BRAT RABLE
 
Povodom 147. rođendana Hansa Kristijana Andersena, zapisao je i sledeće: "Ja sam prevodio Andersena godinama, i godinama sam nosio u glavi i u srcu njegove junake i junakinje. Prirodno je i ja da sam se zamislio: Ko li su i kakvi su? Ne mislim da je moja odgonetka ni najbolja ni konačna, ali sam se toliko bavio Andersenom da je ona, ipak, jedan prilog tome pitanju." Kaže da je prevodeći Andersena osetio "da pre svega treba ući u dušu njegovih ličnosti. Svaka bubica, zverčica, puž i ruža, svaki tu ima svoju izvanredno komplikovanu dušu, sa bezbroj ćudljivih i neodredljivih zaokreta. Tu mora da bude stila: da bi se svi ti zaokreti osetili rečima. Tu mora da bude samosvojnoga govora: svaka ličnost živi onim što govori na svoj osobeni način: dugme, pero, metla, isto kao i vile, veštice, stari isluženi vojnici, labudi, prvosveštenici, princeze, sneško belić, furuna, naprstak, i plehani vojnik. Svi su oni istiniti a ipak puni ćudi, puni života koji se ne može obuhvatiti formulama. Oko svačijeg jezika trudio sam se mesecima. Svaki govori i drugima i sebi, i svaki izražava mnogo više no što te reči obično kazuju. Svaki izražava svoju suštinu, ali i iznenadne rešenosti koje su kadre da sudbini daju sasvim drugi pravac. Život je i pravilo, i ćud, inat, merak i iznenađenje. Čudo treba dati, kod Andersena, stilski, a ne što bismo praznim rečima rekli da se dogodilo. Nikad se ne zna kod Andersena ni šta će doći ni kako će doći, a kad je došlo znamo da je tako trebalo da bude. To je vez stilski."
 
"Izrađen je čitav sistem ubrzanog i slikovitog izražavanja — šatrovačkog, mangupskog, frajerskog ili vulgarnog."
 
Mnogi tadašnji prevodioci nisu se slagali s njim. Vinaver se, međutim, nije pokolebao. "Mislim da sam ja ostao u pravu tražeći u Andersenu pre svega stil, sa svim stilskim lepotama i ćudljivostima. Svaka vila Andersenova ćudljiva je. To zna i naša bajka: stvorenja njena puna su ćefova, inata i nepredvidljivih nagona. Andersen je za mene pre svega stilista. Ko nema stila neka ga ne prevodi."
 
Fransoa Rablea Vinaver smatra jezičkim genijem. U tekstu povodom 400 godina od Rableove smrti u "Beogradskom ogledalu", Vinaver ukazuje da "veliki deo njegovog smeha ne dolazi samo od situacija, iznenađenja i trijumfa ljudskih osobina nad mehaničkim, nego dolazi od samog jezika: od one slobode u igri rečima, u igri gramatikom i sintaksom" i time protivreči i svom profesoru Bergsonu. "Rable vlada mogućnostima svoga jezika, francuskog, i tako se utisak igre i slobode kod njega penje do većih i prostranijih vidika, no kod bilo i jednog pisca sveta. Rable je neprevodljiv, prosto zato što traži od prevodioca istu tu igru s jezikom — a tu je igra malo kome data. Rable kuje reči, barata njima kao mađioničar, upućuje ih gde mu se prohte i kako zahte. Otuda ona njegova besprimerena vedrina i lakoća: izraz je lak i lakši nego lak; čini nam se da reči, eto, posluju za nas, i da one sav napor primaju na sebe mesto da i mi sami zapnemo."
 
I, na kraju tog teksta moguća je odgonetka zašto je Vinaverov prevod romana "Gargantua i Pantagruel" među najboljim prevodima svih prevedenih knjiga na srpski jezik. "Svojim prevodom Rablea hteo sam da se odužim svome rodnom jeziku, koji je divan, krepak i izvanredno izrazit — i vedro slobodan. Bez ljubavi prema srpskome, ne verujem da bi mi prevod prešao granice koje se moraju preći da bismo se iole približili Rableu. Prevesti Rablea — znači voleti Rablea, ali pre svega voleti svoj jezik neobuzdanom ljubavlju, koja jedina nalazi prave obrte: krajnje slobode prirodnosti i bezmerne prikladnosti. Napadali su me neki pedanti; oni veruju samo u bukvalne prevode ovakvih remek-dela, koja se u stvari samo mogu — prepevati."
 
Možda i kao neka vrsta naravoučenija, evo za kraj detalja o prošlosti i sadašnjosti: "Smatram da je moderan samo onaj koji je razumeo staro, pa umeo da ga odbaci. Ako staro ne možete da odbacite onda padate u ponavljanje. A zadatak je pesnika da traže, misle i govore. Bez kompromisa. Svi kompromisi u tom pravcu mi izgledaju kobna literarna politika. Literatura mora da odbaci sve što je mrtvo. Napred se ide samo sa velikom literaturom koja je do kraja verna sebi."
 
Stanislav Vinaver decenijama je bio nepominjani pisac. A onda je, odnedavno, počeo da se pojavljuje u delima drugih pisaca i umetnika. Tako je stigao u 21. vek kome je, očigledno, sve vreme pripadao.

 
Sonja Ćirić | 2007 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #17 poslato: Januar 03, 2011, 06:22:52 pm »

*

O STANISLAVU VINAVERU


Stanislav Vinaver je "najevropskiji" srpski pisac modernoga duha, ali i "najsrpskiji" pisac evropske duhovne orijentacije u našoj književnosti, umetnosti i kulture protekloga veka. Velikom srpskom jezikotvorcu maternji jezici bili su zapravo poljski i nemački. Ovaj "stvaralački paradoks", u slučaju "Stanislav Vinaver", relativizuje stav da je maternji jezik odrednica pripadnosti jednoj nacionalnoj kulturi. Hodi li se magijskim jezičkim lavirintima Vinaverovim, dolazi se do spoznaje da je upravo on, jedan od malobrojnih stvaralaca, svojom ingeniuoznošću učinio veoma mnogo za ovdašnju književnost i kulturu u celini. Dakle, po maternjem jeziku pripadao bi poljskoj ili nemačkoj književnosti. Ali na tim jezicima nije stvarao. Sa njih je prevodio krucijalne književne tekstove na srpski jezik, takodje veoma uspešno.

Vinaver je u srpskoj literaturi XX veka postao simbol poetskog moderniteta. On je već u prvoj deceniji svojim radikalnim poetičkim zahvatima (naročito u sporu sa tzv. larpurlartističkim konceptom Bogdana Popovića i pozitivističkom, pragmatističkom estetikom Jovana Skerlića) inicirao projekat srpske avangarde, zajedno sa Svetislavom Stefanovićem i Dimitrijem Mitrinovićem. Prelom, prevrat i razaranje klasičnih formi i normi (pogledajmo samo Priče koje su izgubile ravnotežu, telegrafske sonete sačinjene od jednosložnih stihova, zatim parodije kao specifične forme kritičkog prevrednovanja poetske tradicije itd.) jeste ono što je Stanislava Vinavera, kao francuskoga djaka "bergsonovsko-malarmeovsko-valerijevskog" tipa, učinilo radikalnim začetnikom modernističko-avangardnog projekta.

Kao intelektualac širokog obrazovanja, nesvodivog i nekanonizovanog duha, uvek je bio u žestokom sporu sa onom vrstom dogmatskog, ideologizovanog, normativističkog, pozitivističkog mišljenja i pevanja koje je tekovina mrtve tradicije. Neumorno je iz evropskoga okružja u srpski poetski kontekst kritički prenosio, prepevavanjem i prevodjenjem, strasno i zaneseno, prkosno i u inat "zakonodavcima" i "propovednicima" poetske prakse, ono što je negde, "tamo u svetu", najvrednije, najznačajnije... Taj jezički mag i čudotvorac, prenosnik je onoga što je u evropskoj poetskoj modernističkoj tradiciji bilo najplodotvornije i najživlje. On je, u ovdašjnoj književnoj umetnosti, ponavljam, s razlogom — "najevropskija", odnosno "najsvetskija" pojava, pravi "Institut srpske poetske modernosti".

Za života Vinaveru nisu priređivane slavljeničke književne manifestacije, niti mu je dodeljeno ijedno priznanje za književni rad. Za njega — večitog prznicu, inadžiju, neugodnog i opakog polemičkog protivnika, ostao je kao po nepisanom pravilu samo prezir, nepoštovanje, ignorancija tada vladajućih socrealističkih spisateljskih vlastodržaca s kojima je bio u permanentnom književničkom (ne samo ideološkom!) sporu. Doduše, oni su bili ideolozi literature, a to je za Vinavera bio sasvim dovoljan povod za iscrpljujući i neprekidan "rat" koji je u svakoj prilici dobijao…

Godine 1991, o stogodišnjici Vinaverovog rođenja, ni Beograd, niti ostatak književne i kulturne javnosti (izuzev Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i dr Zorana Jovanovića) — niko, ama baš niko, nije javno ukazao na značajnu činjenicu rođenja najvećeg srpskog bergsonovca, rablezijanca, hašekovca, šeherezadinovca, valerijevca, nastasijevićevca, zaljubljenika u narodne vezove, muziku, pozorište, likovni rukopis, delo Rastka Petrovića, Šekspira, blistavog znalca epske i lirske narodne tradicije, vijonovca, remboovca, jezikotvorca...

Moji lični pokušaji da pokrenem kulturnu javnost kako bi se objavila Vinaverova sabrana dela i osnovala "Zadužbinu Vinaver", koja bi imala raznovrsne manifestacije duhovne modernosti, a zatim i pokušaji da se nastavi objavljivanje "Almanaha Vinaver" pokrenutog 1997. godine, ostali su, za sada, bez naročitog uspeha. Možda će VINMIR, novoimenovani kompjuterski fajl/folder u koji ubacujem sve što je činilo Vinaverov Svet (od reči mir, koja znači svet na ruskom, jeziku sa kojeg je takođe prevodio) dovesti do realizacije mojih želja, u kojima, na sreću, ipak nisam usamljen.

"Slučaj" je pak hteo da se, ovih dana priprema rušenje Vinaverove kuće (Beograd, Đakovačkoj 21, kod Đeram pijace), u kojoj je ovaj kulturni poslenik proveo nekoliko decenija, gde je umro i u kojoj su nastajale najznačajnije stranice moderne srpske i evropske književnosti. U ovoj kući "drugovali" su Gete, Bergson, Rembo, Malarme, Prust, Valeri, Rable, Vijon, Rastko, Nastasijević, Bora Stanković, Nerval, Keno i mnogi, mnogi drugi. U Beogradu, ophrvanom mnogim prizemnijim problemima, valjda se i ne može, niti sme, očekivati tolika duhovna zrelost koja bi omogućila da se ovakve prestižne "institucije" duha ipak sačuvaju.

Utoliko je značajniji "Festival jednog pisca", Vinaveru posvećena manifestacija Kulturnog centra Beograda, u okviru koje se i objavljuje ova knjiga. To jeste velika gozba duha koja će, iskreno se nadam, pomoći da se shvati i prihvati da su "ideje" nešto što u našem društvu zaslužuje mnogo više pažnje.

Knjiga Citat Vinaver, za ovdašnju izdavačku praksu neuobičajen antologijski herbarijum, predstavlja stoga mogući izazov, provokaciju za one koji mogu utemeljiti Vinaverovu Zadužbinu modernoga duha.
 
Knjiga je antologijskog tipa. Sačinjena je isključivo od objavljenih tekstova Stanislava Vinavera: od prvog "o čitanju" iz 1908. do poslednjeg posvećenog knjižaru i izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću, iz 1955. godine. Dakle, ona je neka vrsta "kolaža" svih žanrova u kojima se ovaj pisac stvaralački manifestovao: poezija, proza, parodija, esej, reportaža, kritika, polemika, pesnički prevod, komentar, zapis itd. Iako na prvi pogled knjiga deluje možda obimno, u njoj je zapravo predstavljen jedan veoma suženi izbor Vinaverovih najboljih stranica.

Citat Vinaver sačinjen je prema hronološkom principu: za svaku godinu odabrani su samo neki od najvrednijih i najprovokativnijih tekstova, kojih inače u svakom žanru i svakom periodu periodu ima više. Hronološke odeljke prati ikonografska građa, kao i uvodne beleške uz svaku godinu ili manji skup godina, sa nekom vrstom potpunijeg pregleda stvaralačke aktivnosti. Ujedinjeni, ovi segmenti predstavljaju paralelnu priču o Vinaveru i kulturnom kontekstu u kojem je delovao i stvarao.

Knjiga pokazuje koliko je Vinaver jedinstvena, i na žalost, još uvek nedovoljno shvaćana evropska vrednost srpske kulture. Ona je neka vrsta sveobuhvatnog uvoda i vodiča kroz razuđeno i izuzetno delo ovog najznačajnijeg Evropljanina u korpusu srpske kulture. S druge strane, ona ukazuje na paradigmatske tačke svetske kulturne baštine, a u isto vreme je i pregled, presek, karta bogatstva srpske kulturne i umetničke tradicije, sa onim važnim i neophodnim znakom modernosti.

Ipak, knjizi nedostaje veliki broj izuzetnih tekstova koji su neka vrsta "moderne klasike" (npr. čudesne studije o Prustu, Šekspiru, Rembou, Stankoviću, Nervalu, Vijonu, Skerliću, Geteu, Grimu, Rakiću, nemačkim romantičarima). Sužen je i izbor pozorišnih kritika, kao i političkih tekstova. Ovom izboru nedostaju i neobjavljeni tekstovi, mahom muzički eseji o Vandi Landovskoj, eseji o Majakovskom, čudesne reportaže o Beogradu, radio-dramski tekstovi pisani uoči Drugog svetskog rata... Smatrali smo da i Vinaverovi prevodi apsolutno zaslužiju mesto u ovakvoj knjizi, pa su najupečatljiviji "predstavljeni" isključivo preko detalja — prepeva poetskih segmenata.

Dakle, bilo je moguće napraviti nekoliko "Antologija Vinaver". Ovo je naravno samo jedna varijanta ličnog izbora u nizu mogućih koja nudi drugačiju priču o Vinaveru, što može biti izazov i poziv za uključivanje u akciju izdavanja njegovih celokupnih dela.

Citat Vinaver je, nadamo se, uzbudljiva ilustracija najmodernije priče srpske književnosti, priče koja, iako dugo skupljana na margini, ima prepoznatljivo ime: STANISLAV VINAVER!


Priredio Gojko Tešić | kcb.org.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #18 poslato: Januar 03, 2011, 09:42:46 pm »

*

STANISLAV VINAVER Vitez kulture

Ovaj srpski rodoljub nije imao "ni kapi srpske krvi", ali je  više od mnogih "rođenih Srba" u sebi nosio duh svetosavskog naroda

"Kod njega, kao kosmopolite, ostvaren je jedan čudan patriotizam, da ne kažem nacionalizam. Ručak je završavao s usklikom: Živela Velika Srbija. Nije hteo da ide u Rogašku Slatinu, jer je to tobož Hrvatska. Jedine polemike koje je vodio posle drugog rata bile su s Hrvatima", pričao je sin o ocu.
 
"Više od mnogih tadašnjih književnika bio je zanet novinama u evropskoj književnosti, u filozofiji ili muzici, ali "modernisti" mu nisu pomutili ljudska osećanja, niti sposobnost da razlikuje fikciju od realnosti", zapisala je unuka o svom dedi.

ZASTAĆEMO U GRAČANICI
 
Jedna Engleskinja, koja je Jugoslaviju posećivala uoči Drugog svetskog rata, opisala ga je pod imenom Konstantin kao oduševljenog Srbina-Evropljanina koji je njoj i njenom mužu na Kosovu polju zaneseno pričao o Lazaru i Muratu, o Obiliću i Vuku Brankoviću. Glasom potpuno uverenog čoveka, pred Gračanicom im je rekao: "Zastaćemo u Gračanici, crkvi koja se nalazi na ivici Kosova polja, ali ne verujem da ćete je razumeti, jer je ona za nas Srbe nešto posebno, a vi stranci to nikako ne možete shvatiti. Za vas je sve to isuviše teško, mi smo pregrubi i preduboki za vašu prefinjenost i plitkoću. Zato su mnoge knjige napisane o nama u inostranstvu uvredljivo neistinite." Tu im je recitovao kosovsku epiku, od "Musića Stevana" do "Propasti carstva srpskoga".
 
Kada je o Staroj Srbiji govorio vizionarski, da će čitava dolina, sve do Skoplja, biti "puna svetlosti" i da ćemo biti bogati kao Mančester i Amerika, na primedbu koja je trebalo da ga "ohladi" uzviknuo je: "Pa zar i ja nisam i sam ponešto uradio? Zar se nisam borio u Velikom ratu, zar nisam bio teško ranjen? Zar nisam i ja svojom krvlju zadobio Makedoniju? Zar ne treba onda da budem srećan što više nije pustinja i razbojište, kakva je bila pod Turcima?"
 
Ko je, dakle, ovaj čovek? Da nije neki zadrigli Srbenda koji zaslužuje crnu etiketu u nekoj novoj "Filosofiji palanke", nekog novog Konstantinovića?
 
Ne bi se baš reklo. Jer ove, 2011, navršava se devedeset godina od kada je junak naše priče sa Todorom Manojlovićem osnovao čuvenu biblioteku "Albatros", u kojoj su se, pored "Dnevnika o Čarnojeviću" Crnjanskog i Rastkove "Burleske gospodina Peruna, boga groma", pojavile i njegove knjige — "Gromobran svemira" i prevod Poovih "Priča tajanstva i mašte". Dakle, nije to bio primitivni kafanski šovinista, nego jedan od najumnijih i najhrabrijih tvoraca nove srpske književnosti, evropskih vidika (one prave, nestale Evrope, koju je Štefan Cvajg opisao u svojoj autobiografiji). Na početku ovog teksta, Vuk Vinaver svedočio je o svom ocu (u razgovoru s Dragoljubom Ignjatovićem), Nadežda Vinaver o svom dedi (u pogovoru za drugo izdanje njegove zbirke pesama "Ratni drugovi"), a Rebeka Vest, dama engleske književnosti, o svom prijatelju, glavnom junaku putopisne proze "Crno jagnje i sivi soko". Gospodo, aplauz: Stanislav Vinaver, čovek-institucija, pesnik "Zlih volšebnika", pripovedač "Priča koje su izgubile ravnotežu", esejista "Čardaka ni na zemlji ni na nebu", parodičar "Pantologije", monograf "Zanosa i prkosa Laze Kostića", prevodilac "Hiljadu i jedne noći", Rablea, Getea, Poa, Bloka, Hašeka. On je objasnio našoj kulturi da je veličanstveni deseterac stvar prošlosti, jer se na njemu više ne može stvarati velika poezija, pošto "jezične mogućnosti" hoće dalje i više. On je ukazao na Momčila Nastasijevića kao na "sveca srpskog jezika i srpskog književnog izraza".
 
Nehajno raspršen u mnoštvo pseudonima (bio je Trajko Ćirić, čika Staša, Džim Dim Presni, profesor Sveznanov, Swann itd ), ovaj neumorni Sirano de Beržerak , mačevao se sa "disofobnim" skerlićevskim "rasno-jasno-prosto", sa svime što je kod ranog Dučića ličilo na "razglednice za Amerikance". Ratovao je sa uobraženim nadrealistima i poluobrazovanim piscima s levice. Parodirao je i protivnike i prijatelje, poput Crnjanskog, pa i samoga sebe. I stalno nas je podsećao na nadsuštno: od Vizantije, preko Filipa Višnjića, do Laze Kostića, u svemu istinski našem bdije nešto univerzalno, svečovečanski vredno, nešto čega se ne moramo stideti jer nam daje krila "utve zlatokrile" da poletimo u nadnebesko jutro trajnih kulturnih vrednosti.

KUĆNO VASPITANJE
 
U nekadašnjoj Srbiji, patriotizam se podrazumevao. Čovek je mogao da bude i naprednjak i radikal, i demokrata i socijalista, i monarhista i republikanac, ali je bio rodoljub. Dimitrije Tucović, socijaldemokrata i pacifista, koji je u Skupštini Kraljevine Srbije glasao protiv ratnih kredita, odazvaće se pozivu za mobilizaciju i daće život za otadžbinu. Milan Rakić, negda konzul u Prištini, napustiće nikom se ne javivši udobno radno mesto u Ministarstvu spoljnih poslova i pridružiće se četnicima vojvode Vuka u borbi za slobodu Kosova i Metohije 1912. godine. I Stanislav Vinaver biće baštinik ove tradicije.
 
Njegov otac Avram, koji se u Šabac doselio iz Poljske i u grad 1899. godine doneo rendgen aparat, rat je dočekao u Valjevskoj bolnici, ispunjavajući svoju otadžbinsku dužnost. Zbog svedočenja o ratnim zločinima austrougarske soldateske nad nevinim narodom, o kome je sačuvan i zapisnik od 17. novembra 1914, Austrijanci ga zarobe i osude na smrt. Srpska vojska ga oslobodi, a Avram Vinaver ode u Đevđeliju, gde bude postavljen na čelo rezervne bolnice. Preležao je pegavi tifus, ali se razboleo od malarije i umro 24. avgusta 1915. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je sa srpskim vojnicima u zajedničkoj grobnici.
 
Stanislav, dostojan svog oca, 1914. godine učestvuje u formiranju čuvenog Skopskog đačkog bataljona ("1300 kaplara") i kreće u borbu, da bi sa majkom Ružom, takođe poljskom Jevrejkom, prešao albansku Golgotu i došao na Krf, gde objavljuje prvi deo speva "Nemanja". Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Iz njenog vihora uleće u vihor avangardnih pokreta u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao svedok epopeje "300 kaplara", koautor je knjige "Skopski đački bataljon", izašle uoči novog rata 1941. godine. U njoj govori o mladićkoj veri svojoj i svoje generacije: "Pravi razlog ratu? Ima ih dubokih i komplikovanih. To za nas, Srbiju, ne važi. Bar ne moramo misliti. Mi se borimo zbilja za slobodu i da ostanemo verni sebi. To je, izgleda mi, sasvim lako. Mnogo bi mi bilo teže da sam ma koje druge nacije, koja se, možda, bori zbog pijace i akcija. Zato ću sasvim lako poginuti, ako to zatreba, ne smatrajući da mi je ma ko podvalio, ne bojeći se budućeg istoričara i njegova suda."
 
Po svedočenju svog sina Vuka, Stanislav Vinaver, penzionisan kao činovnik Centralnog pres-biroa, Hitlerov napad na otadžbinu dočekuje spreman jer je "1941. godine pošao u rat pre no što je dobio poziv, kaže: ide da brani svoju zemlju. Naš kućni prijatelj dr Rabinovič mu govori: Biće rat, misli na porodicu, skloni se iz zemlje, a on: Žena mi je Nemica, ona će sa decom u Nemačku, ja ću kao oficir da poginem za otadžbinu". Šta bi na ovo rekao Teofil Pančić, koji je patriote definisao kao "razlarmanu kastu potkontinentalnih dvopapkara, radosnih da smrde"?
 
Pa ipak, Vinaveru se nije dalo da pogine za otadžbinu. Zajedno sa hiljadama drugih oficira, uglavnom Srba, odveden je kao zarobljenik u nemačke logore. O tome je, počinjući od osećanja stida zbog sramnog poraza, svedočio u knjizi "Godine poniženja i borbe". Njegovu majku Ružu, čuvenu profesorku klavira, ubiće Gestapo u strašnoj po beogradske Jevreje 1942. godini. I ona će, kao i njen suprug Avram, proliti krv za Srbiju, ubijena od "prosvećenih Evropljana".
 
Vinaver će se vratiti iz logora, da bi svedočio svoje rodoljublje tamo gde ga je i najviše bilo potrebno — u kulturi. Pariski đak filosofa Anrija Bergsona, ali i čuvene pijanistkinje Vande Landovski, muzičar, matematičar i fizičar, Vinaver je u doba socrealističkog jednoumlja širio vidike naše kulture, pripremajući je za nove uzlete. Išao je proverenim putevima. U poslednjem svom intervjuu, 2. avgusta 1955. godine, svedočio je da se od mladosti, "grozničavim čitanjem", bavio podrobnim izučavanjem naše književnosti, od "Krmčije" Svetog Save do modernog književnog izraza.
 
Da, kućno vaspitanje: patriotizam se podrazumevao i kod "klasičnog" Rakića, koji je dočekao kao komita vojvode Vuka da 1912. godine na Gazimestanu sluša kako recituju ono: "Ja ću život dati, otadžbino moja…" i kod moderniste Vinavera, jednog od "1300 kaplara", pesnika "Ratnih drugova".

"RATNI DRUGOVI"
 
Godine 1939. Stanislav Vinaver je, kod Gece Kona, objavio zbirku pesama pisanih slobodnim stihom, pod naslovom "Ratni drugovi". Knjigu je, o pedesetogodišnjici pesnikove smrti, objavio agilni beogradski izdavač prećutane baštine "Žagor". Između tih godina, knjiga je uglavnom bila zaboravljena, to jest prećutana — kako kao svojevrsni ispad iz modernističkih Vinaverovih nastrojenja da se dostigne muzička metafizičnost jezika, tako i kao napuštanje "pantologijskih" parodijskih poigravanja. Ali, ne samo zbog toga.
 
Knjiga je bila proskribovana i zato što su je predratni ideološki kerberi Titove partije proglasili za velikosrpsku i ratnohuškačku. U časopisu "Mlada kultura", "napredni omladinac" Bogdan Pešić pesnika je proglasio "književno-kulturno-političkim" utopljenikom i svojevrsnim "vampirom". Na liniji kominternovsko-staljinističkoj, Pešić tvrdi da Vinaverove pesme treba da "posluže za mračne i huškačke ciljeve ovog utopljenika".
 
Naravno da nije bilo tako. Knjiga je duboko čovečna i samim tim antiratna. U već pomenutom poslednjem intervjuu, 2. avgusta 1955. godine beogradskoj "Republici", Vinaver je jasno rekao o svojim drugovima iz rata: "Bili smo jedni drugima mnogo bliži nego ljudi u miru(…) U velikim dodirima života i smrti, patnje i nade, jedni smo drugima saopštavali izvanredno prisne stvari, često zračenjem". I zaista: "Ratni drugovi" su, po tonu, knjiga sveprozračne prisnosti, duboke ljubavi i odanosti bližnjima. Pred nama, u nagoti istine i čistote, izranjaju likovi onih Srba koji su znali da biti čovek znači biti spreman na žrtvu. Jer, kako bi rekao Česterton, oni nisu ratovali zato što su mrzeli one ispred sebe, nego zato što su voleli one iza sebe. To i jeste tragedija u izvornom antičkom značenju reči oda, u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu.
 
Vinaver o svojim ratnim drugovima peva mirno, bez patetike, kao da hoda od nadgrobnika do nadgrobnika, i sagovorniku priča o onome čega se seća. A šetnja je kao pod šaptavom svetlošću prolećnog sunca. U "Ratnim drugovima" srećemo Avrama Vinavera među izbezumljenim tifusarima, u Srbiji u kojoj "viju se crne zastave/Morija zatomi svet"; pa Daču učitelja koji je, kao obožavalac ruskog romana, tajno pisao pisma junakinjama Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva, da bi pred pogibiju napisao pismo i hristolikom "idiotu" knezu Miškinu; pa o Đoki Nediću, studentu koji se ni u Albaniji nije odvajao od svoje violine; pa o Panteliji iz Gornje Petlovače, koji dobroj časnoj sestri, Francuskinji Margariti, u predsmrtnom snu pokazuje svoj plodni zavičaj… Tu je i kaplar Radojko Ivezić, koji gine spasavajući zastavu …Evo i sevdalije Krce Spasića koji je, kad je pijan, pevao samo rusku himnu, jer su nam jedino Rusi iskreno pomogli posle albanske Golgote…Evo i "Gireta Dirkajma", Gavre Ostojića , koji je u rat  stigao pravo sa Sorbone, da nauči kao je najteže na svetu, „teže i od integralnog računa (i sanskrita) / Postati običan seljak".Tu je, kao opomena na našu nezahvalnost, i  Vilotije  iz Kamenog Dola, koji je preživeo sve ratne strahote, kod kuće ima troje gladne dece, a u prestonom Beogradu za njega nema posla, pa tri dana spava, bez hleba i prezren, na velegradskoj  kaldrmi, da bi se u selo vratio…
 
Vinaverovi pesnički portreti lepi su unutrašnjim sijanjem i čovek se, danas i ovde, pita kakva je to mržnja mlađanog Pešića navela da pomisli kako je Vinaver pisao "ratnohuškačke" pesme. Ideološka mržnja, da…A ona je najzaslepljenija…

O EVROPEJSTVU
 
Vinaveru niko nije morao da priča bajke o Evropi i evropejstvu. On je bio vrlo odlučan tim povodom: "Mi smo se vaspitavali u toj i takvoj Evropi (…) i družili smo se sa njihovim književnicima bez zadocnjenja. Mi smo prošli kroz rat ne manje nego naše evropske kolege. Neki od nas doživeli su i pomalo revolucije. Dakle, okusili smo blagovremeno od evropskih melema i otrova. Ja mislim da smo mi ovaj put sa uvaženom Jevropom održali korak do kraja, makar u repertoaru".
 
Zbog toga Vinaver nije imao kompleks pred bilo čijim evropejstvom, pogotovo pred malograđanskim "srednjoevropskim", "cviček-evropejstvom" Hrvata, s njihovom večitom mržnjom prema "Bizantu". Takvo evropejstvo prepoznao je u Krležinom kvazilevičarstvu. U svom tekstu "Beograd i g.Krleža/Zagonetka g.Krleže" pisao je Vinaver 1924. godine o maskiranoj srbofobiji pisca "Povratka Filipa Latinovića". Naime, Krleža je tih dana lamentirajući nad tužnim sudbinama Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, i navodno grdeći srpsku buržoaziju, pisao o Beogradu punom potomaka "provalnika i konjokradica" koji su sada "ekselencije i diplomate", gradu koji je snašla "poplava smeća i hohštaplera".  Vinaver je krležijansko prenemaganje rendgenski dijagnostifikovao: "Prilikom svoga boravka u Rusiji, u ruskoj revoluciji, primetio sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam je bio samo i jedino mržnja na Srbe, koji, još veoma zagrejani nacionalizmom, ne imađahu vremena za svečovečansku evoluciju". Takav, frankovački "komunizam" Vinaver uočava i kod Krleže, jer ne dokazuje da je "cela buržoaska kultura ropska i gadna, već da je Srbija i Beograd, da su oni gadni". I dodaje Vinaver: "Sve ono zbog čega socijalisti optužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specijalitet Beograda". A to kod pravog čoveka evropskih vidika, Staše Srbina, nije moglo da prođe. On nije imao kompleks niže vrednosti pred Zagrebom.

REČ NA KRAJU
 
Ove, 2011, navršava se devedeset godina prevratničke biblioteke "Albatros", međaša našeg modernizma. Ali, o Vinaveru modernisti nismo govorili (o tome su, stručno i odgovorno, pisali učeniji i umniji, od Pavla Zorića do Gojka Tešića). Tema nam je bio Stanislav Vinaver, srpski rodoljub i vitez kulture koji nije imao "ni kapi srpske krvi", ali je , više od mnogih "rođenih Srba", u sebi nosio duh svetosavskog naroda. Jedan od najznačajnijih naših pisaca, ne samo 20. veka, još uvek nema sabrana dela. Za razliku od svog saplemenika i kolege po peru Oskara Daviča, koji je "verovao u Ce Ka jer je za čoveka", čija su izabrana i sabrana dela objavljivana u tiražima što su ugrožavali domaće šume, Vinaver je platio obol svog slobodoljublja i samosvojnog "srbovanja". No, za razliku od Daviča, koji u istoriji naše književnosti ostaje upamćen po lirici "Hane" i čije je vreme uglavnom prošlo, Vinaverovo vreme tek dolazi. Pesnik "Ratnih drugova" ga je časno zaslužio.


Piše Vladimir Dimitrijević | 24.02.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #19 poslato: Jun 24, 2011, 01:55:03 am »

**

SRPSKI INAT I NEODMERENA REČ


INAT KAO PRKOS I SUDBONOSNI PRIMERI INATA

... Sledeći primer inata nije tako sudbonosan koliko je prkosan i iznenađujući, a pokazao ga je Stanielav Vinaver. Šapčanin Živojin S. Tovarović, poreklom iz Bukora, u svojim "Uspomenama i doživljajima đaka Bataljona 1300 kaplara" (Beograd, 1975) opisao je Vinavera, takođe rođenog Šapčanina, kao velikog šaljivdžiju, koji je često zbijao šale na račun njihovog desetara Ananija, priprostog podnarednika, pitomca podoficirske škole. Međutim, "vinaverijada", docnije izvedena, umalo nije poremetila međudržavne odnose između Bugarske i Kraljevine SHS. Evo o čemu je reč:

Rezervni potporučnik Stanislav Vinaver, 1919. godine vodio je poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije u domovinu. Putovali su međunarodnim vozom preko Carigrada, bez prava izlaženja iz voza na stanicama. Kako se, još po ratnom redu vožnje, voz zadržavao u Sofiji dva sata, Vinaver je postrojio četu i poveo u grad. Kad je došao u centar grada, Vinaver je komandovao strojevi korak do crkve Svetog kralja, gde je po svim vojnim počastima (sem počasne paljbe), odao poštu moštima srpskog kralja Milutina Nemanjića (Stefana Uroša II Milutina). Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad poraženima, pretili međunarodnim sudom i tražili kazne za vinovnike. Ovaj slučaj se dugo rasplitao diplomatskim kanalima između dve zemlje. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Sofiji (od 1920), književnik Milan Rakić, seća se poverljivog telegrama dobijenog od ministra vojnog, vojvode Bojovića: "Ako ga ne smem odlikovati, za to ga kazniti neću". Sa ovim su se složili i pesnik Rakić i ministar inostranih dela. Rakić je otpisao Bojoviću da je tu hrabrost, koju svi nazivaju ludošću, mogao samo pesnik pokazati. Bilo kako bilo, tako su u bugarskoj prestonici svoj defile imale jugoslovenske trupe, a srpski "Sveti kralj" Milutin prvi put imao srpsku vojničku počast. Neverovatno je da je jedan diplomatski incident između Kraljevine SHS i Bugarske izazvao jedan književnik, Stanislav Vinaver.

O Vinaveru kao pripadniku Šeste čete čuvenog Đačkog bataljona u Skoplju, ostala je i ova priča. Jednom prilikom pripadnici ove čete, mladi i neobuzdani, svojim smehom i vedrinom, kao nečim neratničkim, uvredili su svog komandanta, potpukovnika Dušana Glišića. Tvrdi i smrknuti komandant ih je nazvao kalašturama. Međutim, još istog dana — podrobnije se obavestivši o zbivanjima koja su izazvala "krštavanje" — "kum" se izvinio i odrekao "krštenja". Ali ime —Kalašture" ostade ovoj četi, dok su ostale čete imale imena: "Plemići", "Bukvarci", "Rmpalije", "Ruzmarini", "Ćevabdžije". Kada su prvi iz bataljona počeli da padaju u krvavoj bici, Vinaver je sa najvećim bolom i najstrašnijim cinizmom, raportirao potpukovniku Glišiću: "Ovako ginu kalašture".

Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek "Istorijska čitanka naših naravi",
Izdavač Dom kulture "Vera Blagojević" u Šapcu, Šabac, 1998. god.
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: