|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Jul 04, 2012, 03:52:00 am » |
|
**
NA RUBOVIMA, SREDIŠTU POEZJE : JELA SPIRIDONOVIĆ-SAVIĆ
U predgovoru zbirci eseja Susreti (SKZ, 1944) Jele Spiridonović-Savic, pesnik i teoretičar poezije Todor Manojlović piše da su svi prikazani problemi i likovi u znaku "osnovne spiritualističke tendencije i neodoljive spiritualističke čežnje piščeve, u kojima je ujedno i glavni izvor pesnikinje Jele Savić. Tako se njena misaona i naučna nastojanja prisno povezuju sa njenim pesničkim proživljavanjem i stvaranjem, služeći, kraj svoje objektivne idejne vrednosti, još i kao najbolji tumač i komentar ovih poslednjih." (str. 6) I nastavlja: "Idejno, ideološki, ona pripada onoj struji koja je, u znaku jednog novog spiritualizma i idealizma, uperena protivu onog plitkog i jevtinog pozitivizma, 'racionalizma'; što već od dobrih nekoliko decenija naovamo koči viši i slobodniji razvoj naše književnosti i duhovne kulture uopšte." (str. 6)
Spisi Jele Spiridonović-Savić (1891—1974) na diskurzivnom nivou (u obliku razmišljanja, malih traktata, zalaganja za određene ideološke i životne stavove) razrešavaju poetiku pesnikinje koju su kritičari nepravedno gurnuli na margine poezije. Eseji su nastali izmedu 1930. i 1935. U središtu njenog interesovanja je ono što se može obeležiti terminima koji naglašavaju različit obim značenja pojma: religioznost, spiritualnost, duhovnost. Pesnikinja se formirala početkom XX veka, kada su materijalizam i pozitivizam, glavne duhovne tekovine 19. veka, postali dominantni kulturni okviri. U kulturi i u poeziji istovremeno nastaje proces neprijateljski raspoložen prema materijalističkoj civilizaciji. Društvena i kurturološka kriza početka veka uzdrmala je živote ljudi i unela haos. Struktura života se preobražavala. U srcu materijalističke epohe nova duhovnost suprotstavlja se pomahnitalom dehumanizujućem materijalizmu. Jela Spiridonović na počeku eseja "Religiozno osećanje i sadašnjica" piše: "Naše doba predstavlja trijumf razuma i intelekta." (str. 10) Svet se udaljio od religioznog osećanja, a gubitak neposredne veze sa misterijom kosmičkog života predstavlja opasnost. Religioznost ne podrazumeva kodiranu i institucionalno konstituisanu religiju. Religioznost kao duhovnost crpi značenja i smisao iz različitih religioznih sistema. Ova prosvećena spiritualnost nastala je u okvirima građanskog društva počekom XX veka. Jela Spiridonović piše da "religije mogu postojati i bez vere u boga, kao što nam pokazuje stari autentični budizam." (str. 10) Ovaj koncept religioznog osećanja je u evropskom kontekstu razvijen u Geteovom radu. Nije slučajno da u prvom eseju autorka piše: "Gete, veliki umetnik i duboki mislilac, rekao je: 'Ljudi su samo utoliko produktivni u poeziji i umetnosti, ukoliko su religiozni.' Tu svakako Gete da je mislio na religioznost u njenom praobliku povezanosti: prirode, čovečanstva, kosmosa. A to je religiozno osećanje ne po tome, što uzima svoj predmet obrade iz religioznog sveta, no duhom, kojim je natopljeno sve što do izraza dolazi." (str. 21) Razmišljajući o institucionalizaciji religije, u eseju o Rilkeu, pesnikinja piše: "Moramo ovom prilikom konstatovati jednu čudnu paradoksalnost: da je pravi religiozni čovek izvan crkve i ukalupljene religije skoro uvek. Isus je van jevrejstva, Buda van bramanstva. Jer religija nije religioznost, nego samo pokušaj da se ukalupi metalogično u logične oblike, i nadempirisko intelektualizuje." Zalažući se za ekstatičku ili istinsku religioznost koja se ne prepoznaje po spoljašnjim značima (formalnim propisanim običajima), ona tvrdi da se prava religioznost ne ispoveda, već se živi. Da bi jasnije odredila Rilkeov profil, pesnikinja ga smešta u uzvišeno bratstvo koje ide "od Platona, pa preko Plotina i neoplatoničara, sv. Augustina tog plemenitog Bogotraženika, preko srednjevekovnih hrišćanskih mistika, Majstor-Ekarta naročito, do pesnika Angelusa Sizelijusa i nemačkih romantičara (Šeling, Helderlin)." Tako posredno iskazuje da je sopstvenu poetiku izgradila na idejama severnjačkog misticizma, misticizma ekstaze, gotskih prizora, Majster Ekarta i Getea. Ona pominje i velikog Rusa Dostojevskog i njegove junake koji se muče u religioznim grčevima, razapeti između ovoga i onoga sveta, iskušenja i dubokog ekstatičkog verovanja. Esej o Geteu ukazuje dirketno na tradiciju duhovnosti iz koje dobrim delom proizlazi misao Jele Spiridonović: "Gete, taj univerzalni genije i veliki ljubavnik života, stvorio je čudnom erupcijom snage duha, jedan svoj svet. Pre svega u tome svetu kao da se i duševno i telesno biće ljudsko našlo posle dugoga rastanka ponovo zajedno. Ovo obuhvatanje dualističkih elemenata u jedinstvo života sretamo prvi put posle antike u tako jednom veličanstvenom ostvarenju, koje je mogao privesti u delo samo gorostas kakav je Gete bio: umetnik i pesnik, naučnik i mislilac, ali pre svega izvanredno dubok čovek. On sve proživljuje, u vezi sa svim, ne gubeći nikad osećanje da je čovek (mikrokosmos) sa velikom celinom sveta (makroko-smosom) tesno vezan na bezbroj načina, da je vremensko samo izraz večnoga." (str. 111) Po Getetu, piše Jela Spiridonović: "Bog i priroda, svet prebogat čulnim saznanjima, i još bogatiji natčulni svet, nisu nikad odvojeni, no su prožeti jedno drugim." (112) Kod Getea "se uvek pominje: Bog i priroda. Ali kako je Geteov duh bio obojen više pesnički i umetnički no filosofski, to kod njega ne smemo ni tražiti izvesne metodičnosti u izlaganju, no ceo njegov pogled na svet moramo izvlačiti poglavito iz njegovih umetničkih dela, kao i onih o prirodi." (113) Slično bi se moglo reći o Jeli Spiridonović da njeni eseji ispituju različite modalitete odredenih femonema, i ideja, koji ponekad povlače za sobom i suprotne zaključke (želja za askezom, ali koja ne podrazumeva odustajanje od ovozemljaskog, na primer). Objašnjavajući Geteova uverenja, autorka obrazlaže i sopstvenu poetiku.
Panteističko osećanje Jele Spiridonović izraženo je u eseju "Žene mistici": "Jedna od bitnih odlika svih mistika, izuzev samo mali broj (hrišćansko-španskih) pa bili oni Hindusi, neoplatoničari, Sufi ili hrišćani, jeste: panteizam t.j. verovanje o jedinstvu Boga i svemira. Bog i svet, ne stoje jedno prema drugome, no su prožeti jedno drugim. Svi smo u Bogu, i On u svemu. Otuda bratstvo svega." (str. 37)
Osećanje užurbanog života u gradovima, osećaj krize, nesigurnosti, izaziva žeiju za ekstazom, spiritualnošću. Ona izražava uznemirenost, krizu i ugroženost osnovnih, univerzalnih vrednosti spiritualnog čovečanstva. Transformacija duhovnih vrednosti rezultirala je i novim pesničkim izrazom, koji se buni protiv klišea, racionalnosti i racionalizacije, jasnog jezika, jasne misli, jasnih pojmova stare knjiženosti, stare poezije, suštinski klasicističke.
U eseju o Rilkeu ona piše: "Svi veliki pesnici bili su ekstatičari. Liričar je onaj, kome se sve pruža kroz emociju. Za razliku od mislioca, pesniku je: njegova filozofija, njegova religioznost, njegova etika uvek pesnički uzlet, zanos, vazduh u kome živi pesnik, atmosfera jedino moguća za njegovo delanje." (str 25)
Kao što je Todor Manojlović ukazao, eseji Jele Spiridonović opcrtavaju ideje, filozofske i umetničke kontekste koji čine svet umetnosti, njenu umetničku ideologiju, srž njene poezije.
Rad Jele Spiridonović pripada modenističkoj književnosti. Ona smatra da umetnost ne odslikava život, da se umetnost od života razlikuje po formi, obličenju jezičkog materijala. U eseju o Rilkeu govori o tome da svet umetnosti nije isto što i svet realnosti: "Umetnost, kao i religija ima jedan svoj poseban svet. Ona, istina, živi od elementarnih sadržaja stvarnosti, ali umetnošću postaje tek onda, kada tim sadržajima da formu, uslovljenu umetnikovim pogledom na svet, njegovim osećanjima, njegovim specifičnim shvatanjima, i to je onda jedan sasvim nov svet, s onu stranu naše stvarnosti. Jer, prostor na jednoj slici, sasvim je nešto drugo, no prostor u realnosti. I gledanje na stvari, i izraz duše su u umetnosti onakve, kakve vam stvarnost ne pruža. Jer kad bi umetnost bila fotografski duplikat stvarnosti, ona bi onda, kao takva, bila izlišna." (str. 24) Isticanje važnosti duhovnog sveta, govori da je njena poetika suštinski simbolistička, ali insistiranje na religioznoj ekstazi, povezuje je sa poetikom ekpresionizma u smislu bunta protiv materijalističke kulture novog veka. Sa ekspresionizmom je povezuje univerzalna duhovna paradigma, pozivanje na srednjovekovne mističare, gotiku, severnjački misticizam. Zanimljiva je paradoksalna dijalektika mišljenja Jele Spiridonović-Savić. Autorka ne izgraduje konsekventan sistem mišljenja. Dva motiva su konstanta svih eseja: religioznost i poezija. Kao nestabilno središte, oni omogućavaju da se tekstovi šire u raznim pravcima i osvetljavaju to nestabilno središte sa najrazhčitijih strana.
U metodološkom pogledu, tekstovi nastaju prepletanjem nizova, često protivrečnih misaonih tokova, inherentnih epohi u kojoj su nastali (početak veka). Autorka insistira na religioznom kao izvaninstitucionalnom i na građenju individualističkog viđenja sveta. Ona tako izražava uverenje da je individua značajna za socijalnu dinamiku. S druge strane, ukazuje se i na pripadnost naciji kao organskoj celini, što je u suprotnosti sa izdvajanjem jedinke koja se u intenciji odvaja i negira ogransku povezanost sa celinom. Individua je tvorevina gradanskog društva i dinamika mišljenja Jele Spiridonović je proizvod gradanskog društva. U tom kontekstu ona ističe da su žene početkom XX veka prvi put intelektualno i egzistencijalno izjednačene sa muškarcima. Ukazivanje na tradicionalnu ulogu žene koja je izdvaja od muškaraca — reproduktivna sposobnost i osećajniji pristup životu daju joj veću vrednost. Ona samosvesno raspravlja o participaciji žena u kulturi. U esejima "Žene mistici" i "Značaj unutrašnjeg života za razvoj ličnosti", ali i u esejima posvećcnim njenim zemljakinjama i savremenicama Isidori Sekulić i Desanki Maksimović, pokazuje modalitete, tj. istoriju i modele ženske participacije.
Insistiranje na religioznosti i ekstatičnosti postaje težnja za iracionalnim misticizmom, ali je posredovano jezikom racionalističkog naučnog esejističkog pisanja (poznavanje činjenica, analitički pristup fenomenima). Ovaj tok misli je povezan i sa eksplicitnim otporom prema modernizaciji: insistiranje da je moderni način života u gradovima otuđio čoveka od prirode i okrenuo ga ka materijalnim vrednostima, dok su, prave, suštinske spiritualne vrednosti zanemarene. Insistiranje na misticizmu kada je izraženo do krajnosti, povezuje njen diskurs sa konzervativnim ideološkim kontekstima.
U Ničeovom mišljenju (u tekstu "Tragika Ničea") autorka otkriva paradokse, a paradoksi su i u osnovi njenog mišljenja i pisanja. Ona piše: "Došavši do saznanja: da je hrišćanstvo crkve, da je tradicionalni moral, da je idealizam laž, on sam svim žarom svog čistog srca ustaje da se bori protiv njih. Ničeovski (ili na srpsko-ruskom da bismo bolje razumeli: u duhovnome Karamazovski) t.j. u bezmerje, do istrage. I tako Niče baš iz duboke religioznosti postaje: ateist; iz moralnih skrupola, rušitelj morala, koji postoji. On je svestan težine svoga ogromnog, da ne kažemo tragičnog pothvata: rušenja postojećih vrednosti i stvaranja novih. Tako da celo delo Ničeovo možemo podeliti u dva dela: rušilačko i stvaralačko. Negativno jeste Ničeova kritika: čoveka; a pozitivno: afirmacija natčoveka." (str. 125) Ključne su njene reči na kraju eseja o Ničeu: "Kroz sve njegovo delo on veliča ideju slobodnog duha, bežeći od svih uticaja: države, nacije, crkve, društva, akademije, javnog mišljenja." (str.138)
Strah od savremenog haosa sa početka knjige eksplicira se u esejima o Ničeu i Fra Anđeliku. On se transformiše u saznanje da društvo funkcioniše kroz mnoštvo suprotnih intencija i snaga. Ličnosti iz istorije umetnosti i ideja, koje autorka bira kao predmet bavljenja otelotvorili su iste neuravnotežene etičko-moralno-ideološke stavove u vremenu kada su živele.
U eseju o Fra Angeliku ona iznosi zanimljivo mišljenje o biti umetnosti i njenom odnosu prema religiji: "Jer je on (Fra Angeliko, prim. D. Đ.) iz falange onih, koji su duboko verovali: da umetnost, kao i nauka, nisu ništa drugo do put Bogu, ili još više, izraz Božje milosti kroz duše naše." Tu je izraženo moderno shvatanje da su umetnost i nauka zamenile religiju u tradicionalnom smislu. Umetnost je bila sluškinja religije, a u modernom dobu postaje jedan od puteva ka savršenstvu, ka Tajni, ka spiritualnim osnovama sveta.
Iz osećanja lomova i paradoksa sopstvenog doba ona piše: "Nama se čini da renesans ne znači toliko obnovu antičkog koliko vrhunac gotike od 1000 godina, novo t.zv. faustovsko osećanje, t. j. doživljavanje sebe u beskonačnom." (str. 150) Imajući u vidu paradokse življenja u najekstremnijim vidovima, nastavlja: "Istina, većina vodećih duhova oduševljava se antikom, alii to sve, kao da je tanak sloj samo, o čemu jasno svedoči kako brzo i lako pada taj sloj s firentinskog života. U stvari, svi oni, ne samo da su bili religiozni i hrišćani, no su radili čak i za crkvu, s dubokim uverenjem bogougodnosti. A gotovo bez izuzetka svi ti: arhitekti, vajari, siikari i humaniste, kojima je na ustima Platon, Virgil, Ciceron, a pod kičicom Venus ili Apolo, gledali su kao na nešto sasvim prirodno, kako se na lomači spaljuju bezverne veštice, i nosili relikvije: svetaca, slike Madona, da ih štite." (str.150) Pišući da je renesansa moćna sinteza duha hrišćanskog i duha paganskog, dodaje: "Ali ne zaboravimo pri tome: da hrišćanstvo nikad nije bilo lišeno mnogih primesa paganstva i magije, kao i što i vraćanje antiki nosi u sebi eklatantno mnoge elemente hrišćanstva. (...) Stara paganska duša, nije se mogla ponovo roditi u njemu (...) Posle svega što je biio, tu je senku (hiljadugodišnje hrišćanstvo, prim. D. D.) nemoguće ukloniti i tako u našim očima renesans ostaje: veiičanstvena sinteza paganske i hrišćanske duše." (151)
II
O recepciji poezije Jele Spiridonović-Savić govori njena neadekvatna zastupljenost u postojećim antologijama. Svetislav Stefanović je ne uvrštava u Novu antologiju srpske poezije — prvo i drugo doba (SKZ 1944). Sima Pandurović uvrštava pesmu "Žena" u Antologiju najnovije lirike (1927, izdanje časopisa Misao). Miodrag Pavlović u Antologiji srpskog pesništva (SKZ, 1978) i Stevan Tontić u antologiji Moderno srpsko pjesništvo, (Svjetlost, 1991) uvrštavaju pesmu "Februar". Miodrag Pavlović navodi i njeno ime među imenima pesnika koje po njegovom mišljenju treba ponovo pročitati i preispitati njihovo mesto u okviru moderne srpske poezije. Radomir Konstantinović u obimnoj studiji "Nevesta šumskog drveća Jela Spiridonović Savić" (objavljeno u Trećem programu Radio Beograda, jesen 1975, preštampano u knjizi Biće i jezik) obrazlaže da je njena poezija izveštačena i konvencionalna, otuda umetnički neubedljiva. Buduća istraživanja, uključujući i ovo, pokazaće da je ona medu najznačajnijim pesnicima s početka veka.
Jela Spiridonović nije prihvaćena kao pesnikinja iz dva razloga. Kao obrazovana žena pisala je poeziju koja se u svom vremenu nije mogla iščitati kao ženska (poput, na primer, visoko cenjene Danice Marković). Pesničkim jezikom ušla je u muški pantenon, u prostor u kojem su relevantni bili samo pesnici, dok je prostor ženske poezije (osećajne, sentimentalne, tradicionalističke) bio rezervisan za žene. Budući da je bila svesna biološke i socijalne različitosti žene, ona je jezik muškog pesništva transformisala sa stanovišta žene — pesnikinje. Oblikovala je poeziju koja je htela da bude ravnopravna sa muškim pesničkim glasovima (a ne kanalisana u ženski pesnički kod ili stereotip), ističući s druge strane posebnost ženskog.
Primedba da racionalnost nije područje poezije i da kao racionalna pesnikinja, ona ne uspeva da piše vrednu poeziju, dogmatična je i normativna. Poezija nema jednu jedinstvenu prirodu koja je večna i nepromenjiva u svim vremenima i na svim prostorima. Poezija postoji i kao oblik mišljenja. Ako je poezija područje iracionainog, mašte i imaginacije, ona može biti i područje racionalnog, naročito ako je u pitanju pesnikinja koja želi da se oslobodi iracionalnosti koja društveno konstituiše ženu u društvu. U njenim tekstovima iracionalno i spiritualno su posredovani racionalnim jezikom. Njena poezija se konstituiše između racionalnog i iracionalnog pristupa. Ako postoji "neizrecivo", ono je uvek posredovano jezičkom strukturom, koja je racionalna i formalna kategorija.
Prvu zbirku Sa uskih staza... objavila je 1919, slede: religiozni ep Pergamenti — našao i preveo brat u Hristu Stratonik (1923), Večite čežnje (1926) i Jesenje melodije (1939). U kratkom predgovoru za Večite čežnje Jovan Dučić je napisao: "Pesme Jele Spiridonović-Savić razlikuju se od nas starijih svojom formom, a od mladih svojom sadržinom." Kritikujući upotrebu slobodnog stiha i negirajući njegovu novinu, on nastavlja: "Ali Jela Spiridonović-Savić se odvaja sadržinom od svih mladih, čak i najboljih. To je jedna njena lična spiritualna nota, aspiracija ka transcedentalnom i opštem, smisao za uopštavanje, za vezivanje u zajedničko, i osnovno, esencijalno i kosmičko." Upravo ove karakteristike određuju raspon u kojem se kreće poezija Jele Spiridonović. Ona sažima iskustva različitih strujanja moderne poezije. Simbolističko uverenje da poezija zvukom i simbolima ukazuje na viši, duhovni svet, koji je običnim čulima nepristupačan ljudima. Secesiju sa mističnom i oduhovljenom prirodom koja se spaja sa golim ljudskim telom i ženom kao simbolom drugog onostranog mističnog sveta. Ekspresionizam gde ekstaza znači put ka tajnovitoj ekstatičkoj mistici. Tradicionalniji impulsi su prisutni u kasnijoj poeziji u refleksivnoj intonaciji (uverenje da poezija treba da govori o istinama ovog sveta), u naturalističko-socijalnom opisivanju egzistencijalnih situacija izvesnih kategorija stanovništva, naročito žena, i klasicističkoj upotrebi antičkih tema, slika i motiva.
Pesme u zbirci Sa uskih staza ... pripadaju mističnom ekspresionizmu. Već prva pesma "Suncu" govori o pesnikinjinoj molbi da transcendira materijalno (telesno) ljudskog života, a sunce je svetlost (Život) i simbol Boga. Ovaj svet je ljudski svet Zla, ona ga naziva "Carstvom Mraka". Karakteristični su stihovi: "O Sunce moćno i jasno / u tvome visokom sjaju / i širokoj toplini / božansko i prekrasno! / Pa ponesi mene celu / uzdrhtalu i vrelu /u sjajne regione neznane vasione. // I očisti me / od zlobe / od sumnji / i ljudskih zala ..." Ljudsko biće je razapeto između telesnog i duhovnog. Te dve snažne suprotnosti determinišu njegov život. Pesnikinja oslikava snagu oba impulsa, telesni i duhovni u svojim pesmama. Kada je reč o ljubavi prema Božanskom, u pitanju je strast i ekstaza. Kada je u pitanju telesna ljubav, i tada je u pitanju strast i ekstaza koja otkriva i mračne aspekte ljudske telesnosti. U pesmi "Sećanje" ona opisuje telesno spajanje:
"I naže ti se / glava nad moju / i osetih / svu moć tvoju, / i tvojih usta. // Izgubih se ... / i ti si me tako nosio / krvavim kril'ma / tvojih usana / nekakvoj bezdni / dubokoj i mračnoj / nad kojom stasmo / pa se survasmo / zajedno." "S rana jutra" je prava secesionistička pesma. Pesnikinja opisuje radanje zore. Priroda (zvezda, kiparis, nebo, more, borove šume, galeb) mistično simbolička biča (tri devojke u crnom, zlaćana barka, tri labuda bela, Sunce), naglašene boje koje imaju mističko-simbolično značenje (crno, plavetna moć mora, ružičasta krila galeba, sivo ružičasti veo nad morem, zlaćana barka, plavo more) mistična muzika. Pesnikinja slavi Sunce kao izvor života, kao Svetlost što život daje, ali ima i mistično značenje, jer se poistovećuje sa Božanskim. Usredsredujući se na mistični prirodni fenomen smene dana i noći, ona simbolički ukazuje na život i smrt i njihove mističke manifestacije. "Pesma ljubavi" govori o čovekovom odnosu prema životu, o strahu od života, ali i o želji da se on što raznovrsnije i bogatije proživi. Pojedinac je rastrzan između straha od neizvesnosti života i želje da se u njemu utopi. Pesma počinje stihovima: "Sva uzmenirena, / uzdrhtala, vrela / i nervozna stojim / i skoro te se bojim / Živote!" Život je zagonetka, koju čovek pokušava da odgonetne, da bi u jednom svetu gde su tradicionalni smisaoni okviri razoreni, sebi izgradio smisao. I opet ta podeljenost čovečja između ovozemaljskog i onostranog. U središte smisla života izdvaja se ljubav, ona je telesna i bliska, ali i mistična. Odnosi se na sva bića, i na celu Vasionu. Panteističko osećanje mističnog jedinstva mikro i makrokosmosa ovde je nedvosmisleno izraženo. Makrokosmos se ogleda u mikrokosmosu: "Jer volim tebe / Vasiono cela / volim te što si / isto tako vrela / ko ja. / Oči su tvoje baš kao i moje / ogledala jasna / čas zračna / časjmračna / našega života. / Pa ruke širim / i grlim te celu, / o Vasiono, / nemirna i vrela / ko i ja." Čovekovoj duši treba širine, ona je sapeta u telu, i otima se duševnim trzajima (pesma "O vi, što vam duše ...") Manifestacija iz prirode je simbol kosmičkog dešavanja Vaskrsnuća u pesmi "Suncokreti", ali i paganskih mitova o obnavljanju prirode. Pesma "Šumi" govori o tragično ljudskoj rascepljenosti izmedu kulture (civilizacije, urbanosti) i prirode. Ona opisuje dramtičan osećaj da grad i ljudsko društvo sputavaju i želju da se pobegne u prirodu, da se vrati prirodi, kao mističnom izvoru. Nago žensko telo se mistički pripija uz moćno stablo. Seksualne i mistične konotacije su isprepletane, kao i u mnogim drugim segmentima pesama ove pesnikinje.
Karakteristično je bavljenje pesnikinjino ženama kao realnim socijalnim, ali i kao simboličnim i alegorijskim bićima. Žene su uvek bile simboli pesnika (muškaraca) koje vode na putu ka Vrlini, Dobroti, Blagosti, Božanstvu. One su eterične nimfe, ili simbolizuju mračne, duboke, tajanstvene, kobne (često i zle) prirodne snage. One su uvek objekti muškarčeve želje ili su nestvarna neuhvatljiva alegorična bića. I pesnikinja Jela Spiridonović uzima ženu kao objekt svoje poezije. Ona preuzima ulogu muškarca (pesnika), pa ženu predstavlja kao Drugog. Postajući kao pesnikinja (žena) subjekt poezije, ona naturalizuje pogled na ženu, ali istovremeno pokazuje i nove situacije koje transformišu stereotipe. O njenoj poeziji može se govoriti kao o maskaradi. Tako u pesmi "Allegro" polazi od tipičnih ženskih rekvizita ("Tu je i karmin/ i šminka / i more / beskrajno more / beloga tila ...") zatim se "Njoj" daju imenima koja joj kultura najčešće pridaje (Ona je leptir, srna, žena, ptica i igračica). Ona je i simbol koji vodi ka vantelesnom, ka božanskom. Njena lepota je dvostruka, telesna (ljudska), ali i transcendira telesnost (vodi ka božanskom). Izmenjena uloga žene očituje se kada pesnikinja kaže da je Ona i žena i stvaralac. Na početku se prepliću socijalna i kulturološka slika (uloga) žene, a zatim se stvara slika oslobođene žene, koja je umetnica, tj. samostalno misleće, stvaralačko biće: "Ona je / ko žena / njihova / ko umetnica ničija." U pesmi "Pred ogledalom" pesnikinja opet polazi od stereotipne slike lepe žene pred ogledalom, ali koja je svesna da je telo prolazno, jer je materijalno. Naratorka iskazuje uverenje o besmrtnosti duše koja se seli i prebiva u različitim bićima (naratorka kaže da je njena duša bila duša kakve granitne planine, ptice, leptira, ili duša planete). Pesničkim jezikom ona iskazuje uverenje o povezanosti svih bića u Kosmosu, kao i o jedinstvu makro i mikro kosmosa.
U zbirci Večite čežnje dva pesnička ciklusa su direktno tematski povezana sa ženom kao socijalno konstituisanom kategorijom. "Kalendar usedelice" prati razmišijanja i osećanja usamljene žene, koja kao neudata u građanskom patrijarhalnom društvu ima odreden društveni status, štaviše, ona je kulturološki znak. I opet se fenomeni prirode prepliću sa osećanjima. Neostvarena ljubav i čežnja prepliću se sa manifestacijama prirode u mesecima koji prolaze i donose drugačija raspoloženja sa smenom godišnjih doba. To stanje usedelice se dramatizuje u očekivanju ispunjenja ljudske sreće, a pošto želja ostaje neispunjena, nesvesno od toga gradi fantazam. Iz tog fantazma nastaju pesme. "On" je vitez (prizivanje herojskog, aktivnog, mač je simbol penetracije), "ona" posmatra prirodu i svoju čežnju smešta u vrt (vrt je bogatstvo darivanja, plođenje, priroda koja se daje i želi oplodnju). Mada se struktura pesama plete oko jedne teme, pesnikinja ciklus pesama izgrađuje uzdržanim jezikom, koji interaktivnim simbolima, često zasnovanim na dualitetu (parnom principu i paralelizmu) stvarajuči izuzetno lepe i značenjski bogate stihove. Sasvim je drugačiji ciklus "Tragedija žene". Navodeči reči Lole Ridž kao moto ciklusa, ona u prvoj pesmi "Žena" daje simboličko mističko viđenje univerzalne žene u biološkom, socijalnom i kulturološkom smislu. Materinstvo je centralna karakteristika polne razlike, i reflektuje sve ostale socijalno konstituisane razlike povezane sa mističnim "nošenjem krsta". Lola Ridž je pisala da žene "ne samo da nose tragediju opšte čovečansku, no i svoju specifično žensku ..." Slede pesme posvečene stereotipnim ulogama žena u društvu, koje su usled specifične društvene pozicije, izopštene iz normalnog patrijarhalnog gradanskog poretka. To su pesme: "Usedelica", "Devojka — mati", "Preljubnica", "Bludnica". U poslednjoj pesmi "Žena čoveku" govori se o biološkoj i duhovnoj jednakosti muškarca i žene, podjednakoj grešnosti, kao i odgovornosti prema potomstvu. Religiozni ep Pergamenti je zanimljiv, jer pesnikinja artikuliše mistični, narativni ep, karakterističan za stvaralaštvo muškaraca (pesnika). Epski ili bolje rečeno narativni element deo je njene strategije izbegavanja stilskih okvira koji su joj kao ženi kulturološki dozvoljeni.
U Večitim čežnjama ističe se i cikius "Preteče" koji sažima njeno shvatanje umetnosti — pesnikinja tu izražava svoju poetiku. Opisuje se težnja pesnika da polete, što znači da se približe Izvoru (Smislu) Života i Tajnama njegovim ("Preteče"). On je samotnjak koji ide, zanesen svetom ("Pesnik"). Ističuči nevinost njegovog pogleda i detinjastost njegovog biča, on je prost kao ribar, i kao ribar koji je skoro dete, njemu se lepota sveta i umetnosti kao i Tajna otvaraju ("Umetnik"). Pesme "Asket", "Apostol" i "Mučenik" su komplementarne ovim prethodnim, jer je pesnikinja na više mesta ukazala da su njihovi putevi i ciljevi isprepletani (istovetni).
Jesenje melodije (1939) jednim strožim manirom ponovo se dotiču več obrađivanih tema. Stihovi su uravnoteženi, hladni. Kao i u prethodne dve zbirke, pesme su međusobno tematski, ali i postupcima povezane, kao i okvirom koji im daje smisao u celini. U zbirci Večite čežnje deo pod nazivom "Kalendar usedelice" ima po strukturi pandan u ovoj zbirci pod naslovom "Pesnikov kalendar". Simbolizam se ovde direktnije susreče sa klasicističkom tradicijom, bilo u smislu osnovnog tona ozbiljnosti, svečanosti, uravnoteženosti, bilo u smislu direktne upotrebe antičkih motiva, koja kulminira u "Pesmama paganskim". Pesnikinja (poput svojih kolega pesnika) govori i dalje o svetu, o različitim modalitetima, ali i nivoima postojanja ljudskog biča, kao i drugih stvorenja i fenomena. Ali te suprotnosti, te činjenice života i ljudskog postojanja, sada opisuje kao uravnoteženije. Suprotnosti postoje u smirenom prožimanju, dok su u ranijim pesmama bile u dramatičnom sadejstvu ističuči neuravnoteženost čovekovog postojanja, kao i celokupnog kosmičkog dešavanja. Sada se pokazuje da uravnoteženost prožima sve oblike života. Ove pesme povezane u celine (nazovimo ih ciklusima ili nizovima) poigravaju se sa epskim impulsom koji uvodi narativniji stil u pisanje poezije, koji kroz motive i postupke čini da odvojene pesme budu deo veče celine, mada se mogu shvatiti i kao samostalne pojedinačne pesme.
Dubravka Đurić
ProFemina, broj 8, jesen 1996.
|
