Jelena Spiridonović Savić (1890—1974)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jelena Spiridonović Savić (1890—1974)  (Pročitano 14406 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 22, 2010, 04:00:20 pm »

*



JELA SPIRIDONOVIĆ SAVIĆ
(Šabac, 11.01.1890 — Beograd, 1974)


AUTOPORTRET 1933

Malo umorna; tihi bol u oku.
Sve je San bilo. Sve bez ostvarenja.
Sve šarene samo fantazije krilo,
pa ipak sve je tako divno bilo.


"Jela Spiridonović Savić, pesnikinja između dva svetska rata, uspevala je da ujedini
erotsko i ekstatično tako da to bude moderna i komunikativna poezija".
Dragoljub Stanković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 04:01:09 pm »

**

JELA SPIRIDONOVIĆ SAVIĆ


Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodišnjeg dečaka, zajedno sa grupom njegovih vršnjaka — oteli su Turci. Pošto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Miloša i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudrošću, milošću i dobrotom Knezovom rečeno da "Grče" postane "Srpče", pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonović. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sačuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga želja za rodnim krajem mine. U Beogradu se oženio Jelenom, sa kojom će izroditi petoro dece — dve kćeri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu više hiljada dukata i ime dostojno poštovanja i ugleda. Na mermernoj ploči, postavljenoj u auli Narodnog pozorišta u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priložnika.

Jelin otac, Mihailo Spiridonović, rođen je 1848. godine, bio je najmlađi sin Jelene i Janje. Posle završetka Velike škole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Beču, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okružnog fizikusa u Šapcu, gde će ostati do smrti, nepunih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nađe u nevolji, nazvali su ga "sirotinjska majka", ali ga to nije sprečavalo da sa puno entuzijazma učestvuje u kulturnoj izgradnji Šapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene življenja i medicine, a bavio se i književnim radom, pišuci pripovetke. Umro je u Šapcu 1908. godine.

Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srećno dete, okružena ljubavlju i pažnjom. Osnovnu školu i Gimnaziju završila je u rodnom Šapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledžu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Beču, Njujorku i Milanu.

Udala se za inženjera Vladislava Savića (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivača Socijalističke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tečno govorio pet stranih jezika i bio specifična i višestruko angažovana ličnost ondašnje Srbije. Kao inženjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili političar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilaštvom, naučnim i književnim radom (pisao je romane i drame).

Jela je bila aktivan član međunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i član Društva književnika Srbije.

Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvećena proleću, buđenju erotskih strasti i žudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je teško, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe mističnom prostranstvu:

I ponesi me,
ponesi tako, u sjajnom
dugom putu
tvoga zlaćanog zraka,
o, Sunce,
Svetlosti moćne
vodi me
iz Carstva mraka.


Sunce

Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju priču. Monah Stratonik, tražeći leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi, prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba božjeg Rastka, najmlađeg Nemanjinog sina, u monaštvu nazvanog Sava. Kovčeg sa pergamentima Stratonik je pronašao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadži-Prodanove bune. Sa zgarišta manastira, đak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, "nose tri svetinje nađene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu".

Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opsežnim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonović-Savić Babudri doživljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je "stvoren jačinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranično." Njena poezija je savršena sprega umetnosti i filozofije. Babudri ističe epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noći otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U očima umirućeg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana čita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljaše stihovane misli:

No jednog dana kroz vekova osam,
ja narode vidim, međ njima Britone,
plavi, isti takvi kao i ja što sam,
dolaze da dele s vama čase bone...

najbolju će decu britanskih sinova
progutati bliskog Helesponta vali
Tvom narodu Život počeće tad s nova,
vaskrsnuće opet stari Ideali.


Pesnička zbirka Večite težnje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Dučića: "... Jela Spiridonović-Savić se odvaja sadržinom od svih mlađih, čak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije završen. Ja verujem da će on biti širok, i pun iznenađenja." Ono što je zamerao mlađima — slobodan stih, razvučenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu.

Prema oceni studioznog analitičara Radomira Konstantinovića, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznačajnijih Jelenih ostvarenja:

Žene,
sve one nose krvavi krst,
crveni krst
materinstva.
Sve one nose plamenu zvezdu
sa Istoka.
Zato su njihove
oči čudno duboke:
krst udubljuju.
Zato su njihove oči
pune svetlosti:
zvezde odblesu.
Al oko usana
lebdi im nešto detinje,
što se ne buni
na krst
i ne čudi se
zvezdi.


U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo.

Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u šest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina široka i samilosna duša za svakog je našla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim ćelijama, lutalice po dugačkim putevima, hrabre mornare...

Miodrag Pavlović, u svojoj Antologiji srpskog pesništva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledeću napomenu u predgovoru: "Na osnovu naših antologičarskih lektira smatramo da treba za istoriju književnosti još čitati Jelu Spiridonović-Savić...".

U Pripovetkama, Jelin pesnički senzibilitet je nadjačao proznog pisca. Sve njene priče zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrašnjim životom i nabojem deluju sentimentalno.

Poslednja u nizu, u nesrećno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izašla je u izdanju Srpske književne zadruge, na čijem čelu je za vreme rata bio tada već vremesni književnik Svetislav Stefanović koji je novembra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na čelu sa Đurom Gavelom, objavila je izveštaj Srpska književna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao "nedostojan, nerodoljubiv, izdajnički". U izveštaju, na listi honorara primljenih od Srpske književne zadruge, među 54 imena autora, našlo se i ime Jele Spiridonović-Savić. Danas više nije od značaja što su na spisku, između ostalih, bila i imena Sime Pandurovića, Todora Manojlovića, Desanke Maksimović... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonović-Savić je utihnulo. Neshvaćena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se prošlosti i imaginaciji.

Susreti su, zapravo, pretežno predanja koja je Jela, trideset godina, držala na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osećanje i sadašnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulić, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Ničea (1934), Desanka Maksimović (1933), Fra Anđeliko (1934) i Značaj unutrašnjeg života za razvoj ličnosti (1935).

Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlović, koji je istakao: "Sakupljeni eseji i prikazi gđe Jele Spiridonović-Savić sačinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, ličnog obeležja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubeđenja, pod vidom znalačkih, najsolidnije dokumentovanih estetičkih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija".

Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas čuvaju Međuopštinskom istorijskom arhivu u Šapcu: pesme Nemanjići (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Između sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zaslužuju li da ugledaju svetlost dana?

Jela Spiridonovic-Savić je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.





Branko Šašić
ZNAMENITI
ŠAPČANI I PODRINCI

Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 03.07.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 17, 2011, 10:33:38 pm »

**

B E L E Š K E


Jela Spiridonović—Savić:Sa ushih staza.  — Ko ne poznaje Gospođu Savić, upitaće se pročitavši njenu knjigu: "Ko li je ta žena?" a ko je poznaje, pomisliće u sebi posle prvih pročitanih stihova: "Da, to je ona". Jer su te pesme izraz jedne tople ženske duše, nežne i lepe, koja već dobro poznaje sve odjeke života. Pisane dobrim jezikom, sa dovoljno emocija, spontano, one će nas dosta često povući za sobom. U njima ima ličnog izraza. Kroz njih govori kulturna žena koja ume da zapazi i da izrazi svoja osećanja. Ali više od svega, u njima se leluja jedna široka ljubav za sve u vasioni.

Jer volim tebe
Vasiono cela,
volim te što si
isto tako vrela
ko i ja.
Oči su tvoje
baš kao i moje
ogledala jasna
čas zračna
čas mračna
našega života
Pa ruke širim
i grlim te celu,
o Vasiono,
nemirna i vrela
ko i ja.

Ovo je prva zbirka Gospođe Savić, ali sudeći po njoj mi se možemo nadati da će nam ona, u svome docnijem razvitku, dati još jačeg izraza svoje ličnosti i stvari od još veće književne vrednosti.   mm

Objavljeno u časopisu "Misao" 1919—1937, Beograd. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 04, 2012, 03:52:00 am »

**

NA RUBOVIMA, SREDIŠTU POEZJE : JELA SPIRIDONOVIĆ-SAVIĆ


U predgovoru zbirci eseja Susreti (SKZ, 1944) Jele Spiridonović-Savic, pesnik i teoretičar poezije Todor Manojlović piše da su svi prikazani problemi i likovi u znaku "osnovne spiritualističke tendencije i neodoljive spiritualističke čežnje piščeve, u kojima je ujedno i glavni izvor pesnikinje Jele Savić. Tako se njena misaona i naučna nastojanja prisno povezuju sa njenim pesničkim proživljavanjem i stvaranjem, služeći, kraj svoje objektivne idejne vrednosti, još i kao najbolji tumač i komentar ovih poslednjih." (str. 6) I nastavlja: "Idejno, ideološki, ona pripada onoj struji koja je, u znaku jednog novog spiritualizma i idealizma, uperena protivu onog plitkog i jevtinog pozitivizma, 'racionalizma'; što već od dobrih nekoliko decenija naovamo koči viši i slobodniji razvoj naše književnosti i duhovne kulture uopšte." (str. 6)


Spisi Jele Spiridonović-Savić (1891—1974) na diskurzivnom nivou (u obliku razmišljanja, malih traktata, zalaganja za određene ideološke i životne stavove) razrešavaju poetiku pesnikinje koju su kritičari nepravedno gurnuli na margine poezije. Eseji su nastali izmedu 1930. i 1935. U središtu njenog interesovanja je ono što se može obeležiti terminima koji naglašavaju različit obim značenja pojma: religioznost, spiritualnost, duhovnost. Pesnikinja se formirala početkom XX veka, kada su materijalizam i pozitivizam, glavne duhovne tekovine 19. veka, postali dominantni kulturni okviri. U kulturi i u poeziji istovremeno nastaje proces neprijateljski raspoložen prema materijalističkoj civilizaciji. Društvena i kurturološka kriza početka veka uzdrmala je živote ljudi i unela haos. Struktura života se preobražavala. U srcu materijalističke epohe nova duhovnost suprotstavlja se pomahnitalom dehumanizujućem materijalizmu. Jela Spiridonović na počeku eseja "Religiozno osećanje i sadašnjica" piše: "Naše doba predstavlja trijumf razuma i intelekta." (str. 10) Svet se udaljio od religioznog osećanja, a gubitak neposredne veze sa misterijom kosmičkog života predstavlja opasnost. Religioznost ne podrazumeva kodiranu i institucionalno konstituisanu religiju. Religioznost kao duhovnost crpi značenja i smisao iz različitih religioznih sistema. Ova prosvećena spiritualnost nastala je u okvirima građanskog društva počekom XX veka. Jela Spiridonović piše da "religije mogu postojati i bez vere u boga, kao što nam pokazuje stari autentični budizam." (str. 10) Ovaj koncept religioznog osećanja je u evropskom kontekstu razvijen u Geteovom radu. Nije slučajno da u prvom eseju autorka piše: "Gete, veliki umetnik i duboki mislilac, rekao je: 'Ljudi su samo utoliko produktivni u poeziji i umetnosti, ukoliko su religiozni.' Tu svakako Gete da je mislio na religioznost u njenom praobliku povezanosti: prirode, čovečanstva, kosmosa. A to je religiozno osećanje ne po tome, što uzima svoj predmet obrade iz religioznog sveta, no duhom, kojim je natopljeno sve što do izraza dolazi." (str. 21) Razmišljajući o institucionalizaciji religije, u eseju o Rilkeu, pesnikinja piše: "Moramo ovom prilikom konstatovati jednu čudnu paradoksalnost: da je pravi religiozni čovek izvan crkve i ukalupljene religije skoro uvek. Isus je van jevrejstva, Buda van bramanstva. Jer religija nije religioznost, nego samo pokušaj da se ukalupi metalogično u logične oblike, i nadempirisko intelektualizuje." Zalažući se za ekstatičku ili istinsku religioznost koja se ne prepoznaje po spoljašnjim značima (formalnim propisanim običajima), ona tvrdi da se prava religioznost ne ispoveda, već se živi. Da bi jasnije odredila Rilkeov profil, pesnikinja ga smešta u uzvišeno bratstvo koje ide "od Platona, pa preko Plotina i neoplatoničara, sv. Augustina tog plemenitog Bogotraženika, preko srednjevekovnih hrišćanskih mistika, Majstor-Ekarta naročito, do pesnika Angelusa Sizelijusa i nemačkih romantičara (Šeling, Helderlin)." Tako posredno iskazuje da je sopstvenu poetiku izgradila na idejama severnjačkog misticizma, misticizma ekstaze, gotskih prizora, Majster Ekarta i Getea. Ona pominje i velikog Rusa Dostojevskog i njegove junake koji se muče u religioznim grčevima, razapeti između ovoga i onoga sveta, iskušenja i dubokog ekstatičkog verovanja. Esej o Geteu ukazuje dirketno na tradiciju duhovnosti iz koje dobrim delom proizlazi misao Jele Spiridonović: "Gete, taj univerzalni genije i veliki ljubavnik života, stvorio je čudnom erupcijom snage duha, jedan svoj svet. Pre svega u tome svetu kao da se i duševno i telesno biće ljudsko našlo posle dugoga rastanka ponovo zajedno. Ovo obuhvatanje dualističkih elemenata u jedinstvo života sretamo prvi put posle antike u tako jednom veličanstvenom ostvarenju, koje je mogao privesti u delo samo gorostas kakav je Gete bio: umetnik i pesnik, naučnik i mislilac, ali pre svega izvanredno dubok čovek. On sve proživljuje, u vezi sa svim, ne gubeći nikad osećanje da je čovek (mikrokosmos) sa velikom celinom sveta (makroko-smosom) tesno vezan na bezbroj načina, da je vremensko samo izraz večnoga." (str. 111) Po Getetu, piše Jela Spiridonović: "Bog i priroda, svet prebogat čulnim saznanjima, i još bogatiji natčulni svet, nisu nikad odvojeni, no su prožeti jedno drugim." (112) Kod Getea "se uvek pominje: Bog i priroda. Ali kako je Geteov duh bio obojen više pesnički i umetnički no filosofski, to kod njega ne smemo ni tražiti izvesne metodičnosti u izlaganju, no ceo njegov pogled na svet moramo izvlačiti poglavito iz njegovih umetničkih dela, kao i onih o prirodi." (113) Slično bi se moglo reći o Jeli Spiridonović da njeni eseji ispituju različite modalitete odredenih femonema, i ideja, koji ponekad povlače za sobom i suprotne zaključke (želja za askezom, ali koja ne podrazumeva odustajanje od ovozemljaskog, na primer). Objašnjavajući Geteova uverenja, autorka obrazlaže i sopstvenu poetiku.

Panteističko osećanje Jele Spiridonović izraženo je u eseju "Žene mistici": "Jedna od bitnih odlika svih mistika, izuzev samo mali broj (hrišćansko-španskih) pa bili oni Hindusi, neoplatoničari, Sufi ili hrišćani, jeste: panteizam t.j. verovanje o jedinstvu Boga i svemira. Bog i svet, ne stoje jedno prema drugome, no su prožeti jedno drugim. Svi smo u Bogu, i On u svemu. Otuda bratstvo svega." (str. 37)

Osećanje užurbanog života u gradovima, osećaj krize, nesigurnosti, izaziva žeiju za ekstazom, spiritualnošću. Ona izražava uznemirenost, krizu i ugroženost osnovnih, univerzalnih vrednosti spiritualnog čovečanstva. Transformacija duhovnih vrednosti rezultirala je i novim pesničkim izrazom, koji se buni protiv klišea, racionalnosti i racionalizacije, jasnog jezika, jasne misli, jasnih pojmova stare knjiženosti, stare poezije, suštinski klasicističke.

U eseju o Rilkeu ona piše: "Svi veliki pesnici bili su ekstatičari. Liričar je onaj, kome se sve pruža kroz emociju. Za razliku od mislioca, pesniku je: njegova filozofija, njegova religioznost, njegova etika uvek pesnički uzlet, zanos, vazduh u kome živi pesnik, atmosfera jedino moguća za njegovo delanje." (str 25)

Kao što je Todor Manojlović ukazao, eseji Jele Spiridonović opcrtavaju ideje, filozofske i umetničke kontekste koji čine svet umetnosti, njenu umetničku ideologiju, srž njene poezije.

Rad Jele Spiridonović pripada modenističkoj književnosti. Ona smatra da umetnost ne odslikava život, da se umetnost od života razlikuje po formi, obličenju jezičkog materijala. U eseju o Rilkeu govori o tome da svet umetnosti nije isto što i svet realnosti: "Umetnost, kao i religija ima jedan svoj poseban svet. Ona, istina, živi od elementarnih sadržaja stvarnosti, ali umetnošću postaje tek onda, kada tim sadržajima da formu, uslovljenu umetnikovim pogledom na svet, njegovim osećanjima, njegovim specifičnim shvatanjima, i to je onda jedan sasvim nov svet, s onu stranu naše stvarnosti. Jer, prostor na jednoj slici, sasvim je nešto drugo, no prostor u realnosti. I gledanje na stvari, i izraz duše su u umetnosti onakve, kakve vam stvarnost ne pruža. Jer kad bi umetnost bila fotografski duplikat stvarnosti, ona bi onda, kao takva, bila izlišna." (str. 24) Isticanje važnosti duhovnog sveta, govori da je njena poetika suštinski simbolistička, ali insistiranje na religioznoj ekstazi, povezuje je sa poetikom ekpresionizma u smislu bunta protiv materijalističke kulture novog veka. Sa ekspresionizmom je povezuje univerzalna duhovna paradigma, pozivanje na srednjovekovne mističare, gotiku, severnjački misticizam. Zanimljiva je paradoksalna dijalektika mišljenja Jele Spiridonović-Savić. Autorka ne izgraduje konsekventan sistem mišljenja. Dva motiva su konstanta svih eseja: religioznost i poezija. Kao nestabilno središte, oni omogućavaju da se tekstovi šire u raznim pravcima i osvetljavaju to nestabilno središte sa najrazhčitijih strana.

U metodološkom pogledu, tekstovi nastaju prepletanjem nizova, često protivrečnih misaonih tokova, inherentnih epohi u kojoj su nastali (početak veka). Autorka insistira na religioznom kao izvaninstitucionalnom i na građenju individualističkog viđenja sveta. Ona tako izražava uverenje da je individua značajna za socijalnu dinamiku. S druge strane, ukazuje se i na pripadnost naciji kao organskoj celini, što je u suprotnosti sa izdvajanjem jedinke koja se u intenciji odvaja i negira ogransku povezanost sa celinom. Individua je tvorevina gradanskog društva i dinamika mišljenja Jele Spiridonović je proizvod gradanskog društva. U tom kontekstu ona ističe da su žene početkom XX veka prvi put intelektualno i egzistencijalno izjednačene sa muškarcima. Ukazivanje na tradicionalnu ulogu žene koja je izdvaja od muškaraca — reproduktivna sposobnost i osećajniji pristup životu daju joj veću vrednost. Ona samosvesno raspravlja o participaciji žena u kulturi. U esejima "Žene mistici" i "Značaj unutrašnjeg života za razvoj ličnosti", ali i u esejima posvećcnim njenim zemljakinjama i savremenicama Isidori Sekulić i Desanki Maksimović, pokazuje modalitete, tj. istoriju i modele ženske participacije.

Insistiranje na religioznosti i ekstatičnosti postaje težnja za iracionalnim misticizmom, ali je posredovano jezikom racionalističkog naučnog esejističkog pisanja (poznavanje činjenica, analitički pristup fenomenima). Ovaj tok misli je povezan i sa eksplicitnim otporom prema modernizaciji: insistiranje da je moderni način života u gradovima otuđio čoveka od prirode i okrenuo ga ka materijalnim vrednostima, dok su, prave, suštinske spiritualne vrednosti zanemarene. Insistiranje na misticizmu kada je izraženo do krajnosti, povezuje njen diskurs sa konzervativnim ideološkim kontekstima.

U Ničeovom mišljenju (u tekstu "Tragika Ničea") autorka otkriva paradokse, a paradoksi su i u osnovi njenog mišljenja i pisanja. Ona piše: "Došavši do saznanja: da je hrišćanstvo crkve, da je tradicionalni moral, da je idealizam laž, on sam svim žarom svog čistog srca ustaje da se bori protiv njih. Ničeovski (ili na srpsko-ruskom da bismo bolje razumeli: u duhovnome Karamazovski) t.j. u bezmerje, do istrage. I tako Niče baš iz duboke religioznosti postaje: ateist; iz moralnih skrupola, rušitelj morala, koji postoji. On je svestan težine svoga ogromnog, da ne kažemo tragičnog pothvata: rušenja postojećih vrednosti i stvaranja novih. Tako da celo delo Ničeovo možemo podeliti u dva dela: rušilačko i stvaralačko. Negativno jeste Ničeova kritika: čoveka; a pozitivno: afirmacija natčoveka." (str. 125) Ključne su njene reči na kraju eseja o Ničeu: "Kroz sve njegovo delo on veliča ideju slobodnog duha, bežeći od svih uticaja: države, nacije, crkve, društva, akademije, javnog mišljenja." (str.138)

Strah od savremenog haosa sa početka knjige eksplicira se u esejima o Ničeu i Fra Anđeliku. On se transformiše u saznanje da društvo funkcioniše kroz mnoštvo suprotnih intencija i snaga. Ličnosti iz istorije umetnosti i ideja, koje autorka bira kao predmet bavljenja otelotvorili su iste neuravnotežene etičko-moralno-ideološke stavove u vremenu kada su živele.

U eseju o Fra Angeliku ona iznosi zanimljivo mišljenje o biti umetnosti i njenom odnosu prema religiji: "Jer je on (Fra Angeliko, prim. D. Đ.) iz falange onih, koji su duboko verovali: da umetnost, kao i nauka, nisu ništa drugo do put Bogu, ili još više, izraz Božje milosti kroz duše naše." Tu je izraženo moderno shvatanje da su umetnost i nauka zamenile religiju u tradicionalnom smislu. Umetnost je bila sluškinja religije, a u modernom dobu postaje jedan od puteva ka savršenstvu, ka Tajni, ka spiritualnim osnovama sveta.

Iz osećanja lomova i paradoksa sopstvenog doba ona piše: "Nama se čini da renesans ne znači toliko obnovu antičkog koliko vrhunac gotike od 1000 godina, novo t.zv. faustovsko osećanje, t. j. doživljavanje sebe u beskonačnom." (str. 150) Imajući u vidu paradokse življenja u najekstremnijim vidovima, nastavlja: "Istina, većina vodećih duhova oduševljava se antikom, alii to sve, kao da je tanak sloj samo, o čemu jasno svedoči kako brzo i lako pada taj sloj s firentinskog života. U stvari, svi oni, ne samo da su bili religiozni i hrišćani, no su radili čak i za crkvu, s dubokim uverenjem bogougodnosti. A gotovo bez izuzetka svi ti: arhitekti, vajari, siikari i humaniste, kojima je na ustima Platon, Virgil, Ciceron, a pod kičicom Venus ili Apolo, gledali su kao na nešto sasvim prirodno, kako se na lomači spaljuju bezverne veštice, i nosili relikvije: svetaca, slike Madona, da ih štite." (str.150) Pišući da je renesansa moćna sinteza duha hrišćanskog i duha paganskog, dodaje: "Ali ne zaboravimo pri tome: da hrišćanstvo nikad nije bilo lišeno mnogih primesa paganstva i magije, kao i što i vraćanje antiki nosi u sebi eklatantno mnoge elemente hrišćanstva. (...) Stara paganska duša, nije se mogla ponovo roditi u njemu (...) Posle svega što je biio, tu je senku (hiljadugodišnje hrišćanstvo, prim. D. D.) nemoguće ukloniti i tako u našim očima renesans ostaje: veiičanstvena sinteza paganske i hrišćanske duše." (151)

II

O recepciji poezije Jele Spiridonović-Savić govori njena neadekvatna zastupljenost u postojećim antologijama. Svetislav Stefanović je ne uvrštava u Novu antologiju srpske poezije — prvo i drugo doba (SKZ 1944). Sima Pandurović uvrštava pesmu "Žena" u Antologiju najnovije lirike (1927, izdanje časopisa Misao). Miodrag Pavlović u Antologiji srpskog pesništva (SKZ, 1978) i Stevan Tontić u antologiji Moderno srpsko pjesništvo, (Svjetlost, 1991) uvrštavaju pesmu "Februar". Miodrag Pavlović navodi i njeno ime među imenima pesnika koje po njegovom mišljenju treba ponovo pročitati i preispitati njihovo mesto u okviru moderne srpske poezije. Radomir Konstantinović u obimnoj studiji "Nevesta šumskog drveća Jela Spiridonović Savić" (objavljeno u Trećem programu Radio Beograda, jesen 1975, preštampano u knjizi Biće i jezik) obrazlaže da je njena poezija izveštačena i konvencionalna, otuda umetnički neubedljiva. Buduća istraživanja, uključujući i ovo, pokazaće da je ona medu najznačajnijim pesnicima s početka veka.

Jela Spiridonović nije prihvaćena kao pesnikinja iz dva razloga. Kao obrazovana žena pisala je poeziju koja se u svom vremenu nije mogla iščitati kao ženska (poput, na primer, visoko cenjene Danice Marković). Pesničkim jezikom ušla je u muški pantenon, u prostor u kojem su relevantni bili samo pesnici, dok je prostor ženske poezije (osećajne, sentimentalne, tradicionalističke) bio rezervisan za žene. Budući da je bila svesna biološke i socijalne različitosti žene, ona je jezik muškog pesništva transformisala sa stanovišta žene — pesnikinje. Oblikovala je poeziju koja je htela da bude ravnopravna sa muškim pesničkim glasovima (a ne kanalisana u ženski pesnički kod ili stereotip), ističući s druge strane posebnost ženskog.

Primedba da racionalnost nije područje poezije i da kao racionalna pesnikinja, ona ne uspeva da piše vrednu poeziju, dogmatična je i normativna. Poezija nema jednu jedinstvenu prirodu koja je večna i nepromenjiva u svim vremenima i na svim prostorima. Poezija postoji i kao oblik mišljenja. Ako je poezija područje iracionainog, mašte i imaginacije, ona može biti i područje racionalnog, naročito ako je u pitanju pesnikinja koja želi da se oslobodi iracionalnosti koja društveno konstituiše ženu u društvu. U njenim tekstovima iracionalno i spiritualno su posredovani racionalnim jezikom. Njena poezija se konstituiše između racionalnog i iracionalnog pristupa. Ako postoji "neizrecivo", ono je uvek posredovano jezičkom strukturom, koja je racionalna i formalna kategorija.

Prvu zbirku Sa uskih staza... objavila je 1919, slede: religiozni ep Pergamenti — našao i preveo brat u Hristu Stratonik (1923), Večite čežnje (1926) i Jesenje melodije (1939). U kratkom predgovoru za Večite čežnje Jovan Dučić je napisao: "Pesme Jele Spiridonović-Savić razlikuju se od nas starijih svojom formom, a od mladih svojom sadržinom." Kritikujući upotrebu slobodnog stiha i negirajući njegovu novinu, on nastavlja: "Ali Jela Spiridonović-Savić se odvaja sadržinom od svih mladih, čak i najboljih. To je jedna njena lična spiritualna nota, aspiracija ka transcedentalnom i opštem, smisao za uopštavanje, za vezivanje u zajedničko, i osnovno, esencijalno i kosmičko." Upravo ove karakteristike određuju raspon u kojem se kreće poezija Jele Spiridonović. Ona sažima iskustva različitih strujanja moderne poezije. Simbolističko uverenje da poezija zvukom i simbolima ukazuje na viši, duhovni svet, koji je običnim čulima nepristupačan ljudima. Secesiju sa mističnom i oduhovljenom prirodom koja se spaja sa golim ljudskim telom i ženom kao simbolom drugog onostranog mističnog sveta. Ekspresionizam gde ekstaza znači put ka tajnovitoj ekstatičkoj mistici. Tradicionalniji impulsi su prisutni u kasnijoj poeziji u refleksivnoj intonaciji (uverenje da poezija treba da govori o istinama ovog sveta), u naturalističko-socijalnom opisivanju egzistencijalnih situacija izvesnih kategorija stanovništva, naročito žena, i klasicističkoj upotrebi antičkih tema, slika i motiva.

Pesme u zbirci Sa uskih staza ... pripadaju mističnom ekspresionizmu. Već prva pesma "Suncu" govori o pesnikinjinoj molbi da transcendira materijalno (telesno) ljudskog života, a sunce je svetlost (Život) i simbol Boga. Ovaj svet je ljudski svet Zla, ona ga naziva "Carstvom Mraka". Karakteristični su stihovi: "O Sunce moćno i jasno / u tvome visokom sjaju / i širokoj toplini / božansko i prekrasno! / Pa ponesi mene celu / uzdrhtalu i vrelu /u sjajne regione neznane vasione. // I očisti me / od zlobe / od sumnji / i ljudskih zala ..." Ljudsko biće je razapeto između telesnog i duhovnog. Te dve snažne suprotnosti determinišu njegov život. Pesnikinja oslikava snagu oba impulsa, telesni i duhovni u svojim pesmama. Kada je reč o ljubavi prema Božanskom, u pitanju je strast i ekstaza. Kada je u pitanju telesna ljubav, i tada je u pitanju strast i ekstaza koja otkriva i mračne aspekte ljudske telesnosti. U pesmi "Sećanje" ona opisuje telesno spajanje:

"I naže ti se / glava nad moju / i osetih / svu moć tvoju, / i tvojih usta. // Izgubih se ... / i ti si me tako nosio / krvavim kril'ma / tvojih usana / nekakvoj bezdni / dubokoj i mračnoj / nad kojom stasmo / pa se survasmo / zajedno." "S rana jutra" je prava secesionistička pesma. Pesnikinja opisuje radanje zore. Priroda (zvezda, kiparis, nebo, more, borove šume, galeb) mistično simbolička biča (tri devojke u crnom, zlaćana barka, tri labuda bela, Sunce), naglašene boje koje imaju mističko-simbolično značenje (crno, plavetna moć mora, ružičasta krila galeba, sivo ružičasti veo nad morem, zlaćana barka, plavo more) mistična muzika. Pesnikinja slavi Sunce kao izvor života, kao Svetlost što život daje, ali ima i mistično značenje, jer se poistovećuje sa Božanskim. Usredsredujući se na mistični prirodni fenomen smene dana i noći, ona simbolički ukazuje na život i smrt i njihove mističke manifestacije. "Pesma ljubavi" govori o čovekovom odnosu prema životu, o strahu od života, ali i o želji da se on što raznovrsnije i bogatije proživi. Pojedinac je rastrzan između straha od neizvesnosti života i želje da se u njemu utopi. Pesma počinje stihovima: "Sva uzmenirena, / uzdrhtala, vrela / i nervozna stojim / i skoro te se bojim / Živote!" Život je zagonetka, koju čovek pokušava da odgonetne, da bi u jednom svetu gde su tradicionalni smisaoni okviri razoreni, sebi izgradio smisao. I opet ta podeljenost čovečja između ovozemaljskog i onostranog. U središte smisla života izdvaja se ljubav, ona je telesna i bliska, ali i mistična. Odnosi se na sva bića, i na celu Vasionu. Panteističko osećanje mističnog jedinstva mikro i makrokosmosa ovde je nedvosmisleno izraženo. Makrokosmos se ogleda u mikrokosmosu: "Jer volim tebe / Vasiono cela / volim te što si / isto tako vrela / ko ja. / Oči su tvoje baš kao i moje / ogledala jasna / čas zračna / časjmračna / našega života. / Pa ruke širim / i grlim te celu, / o Vasiono, / nemirna i vrela / ko i ja." Čovekovoj duši treba širine, ona je sapeta u telu, i otima se duševnim trzajima (pesma "O vi, što vam duše ...") Manifestacija iz prirode je simbol kosmičkog dešavanja Vaskrsnuća u pesmi "Suncokreti", ali i paganskih mitova o obnavljanju prirode. Pesma "Šumi" govori o tragično ljudskoj rascepljenosti izmedu kulture (civilizacije, urbanosti) i prirode. Ona opisuje dramtičan osećaj da grad i ljudsko društvo sputavaju i želju da se pobegne u prirodu, da se vrati prirodi, kao mističnom izvoru. Nago žensko telo se mistički pripija uz moćno stablo. Seksualne i mistične konotacije su isprepletane, kao i u mnogim drugim segmentima pesama ove pesnikinje.

Karakteristično je bavljenje pesnikinjino ženama kao realnim socijalnim, ali i kao simboličnim i alegorijskim bićima. Žene su uvek bile simboli pesnika (muškaraca) koje vode na putu ka Vrlini, Dobroti, Blagosti, Božanstvu. One su eterične nimfe, ili simbolizuju mračne, duboke, tajanstvene, kobne (često i zle) prirodne snage. One su uvek objekti muškarčeve želje ili su nestvarna neuhvatljiva alegorična bića. I pesnikinja Jela Spiridonović uzima ženu kao objekt svoje poezije. Ona preuzima ulogu muškarca (pesnika), pa ženu predstavlja kao Drugog. Postajući kao pesnikinja (žena) subjekt poezije, ona naturalizuje pogled na ženu, ali istovremeno pokazuje i nove situacije koje transformišu stereotipe. O njenoj poeziji može se govoriti kao o maskaradi. Tako u pesmi "Allegro" polazi od tipičnih ženskih rekvizita ("Tu je i karmin/ i šminka / i more / beskrajno more / beloga tila ...") zatim se "Njoj" daju imenima koja joj kultura najčešće pridaje (Ona je leptir, srna, žena, ptica i igračica). Ona je i simbol koji vodi ka vantelesnom, ka božanskom. Njena lepota je dvostruka, telesna (ljudska), ali i transcendira telesnost (vodi ka božanskom). Izmenjena uloga žene očituje se kada pesnikinja kaže da je Ona i žena i stvaralac. Na početku se prepliću socijalna i kulturološka slika (uloga) žene, a zatim se stvara slika oslobođene žene, koja je umetnica, tj. samostalno misleće, stvaralačko biće: "Ona je / ko žena / njihova / ko umetnica ničija." U pesmi "Pred ogledalom" pesnikinja opet polazi od stereotipne slike lepe žene pred ogledalom, ali koja je svesna da je telo prolazno, jer je materijalno. Naratorka iskazuje uverenje o besmrtnosti duše koja se seli i prebiva u različitim bićima (naratorka kaže da je njena duša bila duša kakve granitne planine, ptice, leptira, ili duša planete). Pesničkim jezikom ona iskazuje uverenje o povezanosti svih bića u Kosmosu, kao i o jedinstvu makro i mikro kosmosa.

U zbirci Večite čežnje dva pesnička ciklusa su direktno tematski povezana sa ženom kao socijalno konstituisanom kategorijom. "Kalendar usedelice" prati razmišijanja i osećanja usamljene žene, koja kao neudata u građanskom patrijarhalnom društvu ima odreden društveni status, štaviše, ona je kulturološki znak. I opet se fenomeni prirode prepliću sa osećanjima. Neostvarena ljubav i čežnja prepliću se sa manifestacijama prirode u mesecima koji prolaze i donose drugačija raspoloženja sa smenom godišnjih doba. To stanje usedelice se dramatizuje u očekivanju ispunjenja ljudske sreće, a pošto želja ostaje neispunjena, nesvesno od toga gradi fantazam. Iz tog fantazma nastaju pesme. "On" je vitez (prizivanje herojskog, aktivnog, mač je simbol penetracije), "ona" posmatra prirodu i svoju čežnju smešta u vrt (vrt je bogatstvo darivanja, plođenje, priroda koja se daje i želi oplodnju). Mada se struktura pesama plete oko jedne teme, pesnikinja ciklus pesama izgrađuje uzdržanim jezikom, koji interaktivnim simbolima, često zasnovanim na dualitetu (parnom principu i paralelizmu) stvarajuči izuzetno lepe i značenjski bogate stihove. Sasvim je drugačiji ciklus "Tragedija žene". Navodeči reči Lole Ridž kao moto ciklusa, ona u prvoj pesmi "Žena" daje simboličko mističko viđenje univerzalne žene u biološkom, socijalnom i kulturološkom smislu. Materinstvo je centralna karakteristika polne razlike, i reflektuje sve ostale socijalno konstituisane razlike povezane sa mističnim "nošenjem krsta". Lola Ridž je pisala da žene "ne samo da nose tragediju opšte čovečansku, no i svoju specifično žensku ..." Slede pesme posvečene stereotipnim ulogama žena u društvu, koje su usled specifične društvene pozicije, izopštene iz normalnog patrijarhalnog gradanskog poretka. To su pesme: "Usedelica", "Devojka — mati", "Preljubnica", "Bludnica". U poslednjoj pesmi "Žena čoveku" govori se o biološkoj i duhovnoj jednakosti muškarca i žene, podjednakoj grešnosti, kao i odgovornosti prema potomstvu. Religiozni ep Pergamenti je zanimljiv, jer pesnikinja artikuliše mistični, narativni ep, karakterističan za stvaralaštvo muškaraca (pesnika). Epski ili bolje rečeno narativni element deo je njene strategije izbegavanja stilskih okvira koji su joj kao ženi kulturološki dozvoljeni.

U Večitim čežnjama ističe se i cikius "Preteče" koji sažima njeno shvatanje umetnosti — pesnikinja tu izražava svoju poetiku. Opisuje se težnja pesnika da polete, što znači da se približe Izvoru (Smislu) Života i Tajnama njegovim ("Preteče"). On je samotnjak koji ide, zanesen svetom ("Pesnik"). Ističuči nevinost njegovog pogleda i detinjastost njegovog biča, on je prost kao ribar, i kao ribar koji je skoro dete, njemu se lepota sveta i umetnosti kao i Tajna otvaraju ("Umetnik"). Pesme "Asket", "Apostol" i "Mučenik" su komplementarne ovim prethodnim, jer je pesnikinja na više mesta ukazala da su njihovi putevi i ciljevi isprepletani (istovetni).

Jesenje melodije (1939) jednim strožim manirom ponovo se dotiču več obrađivanih tema. Stihovi su uravnoteženi, hladni. Kao i u prethodne dve zbirke, pesme su međusobno tematski, ali i postupcima povezane, kao i okvirom koji im daje smisao u celini. U zbirci Večite čežnje deo pod nazivom "Kalendar usedelice" ima po strukturi pandan u ovoj zbirci pod naslovom "Pesnikov kalendar". Simbolizam se ovde direktnije susreče sa klasicističkom tradicijom, bilo u smislu osnovnog tona ozbiljnosti, svečanosti, uravnoteženosti, bilo u smislu direktne upotrebe antičkih motiva, koja kulminira u "Pesmama paganskim". Pesnikinja (poput svojih kolega pesnika) govori i dalje o svetu, o različitim modalitetima, ali i nivoima postojanja ljudskog biča, kao i drugih stvorenja i fenomena. Ali te suprotnosti, te činjenice života i ljudskog postojanja, sada opisuje kao uravnoteženije. Suprotnosti postoje u smirenom prožimanju, dok su u ranijim pesmama bile u dramatičnom sadejstvu ističuči neuravnoteženost čovekovog postojanja, kao i celokupnog kosmičkog dešavanja. Sada se pokazuje da uravnoteženost prožima sve oblike života. Ove pesme povezane u celine (nazovimo ih ciklusima ili nizovima) poigravaju se sa epskim impulsom koji uvodi narativniji stil u pisanje poezije, koji kroz motive i postupke čini da odvojene pesme budu deo veče celine, mada se mogu shvatiti i kao samostalne pojedinačne pesme.


Dubravka Đurić
ProFemina, broj 8, jesen 1996.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jul 15, 2012, 09:38:35 pm »

**
Stihovi Jela Spiridonović Savić


SANJALICA

Ti stojiš na rubu života
kao na rubu šume
ogromni beli cvet;
 
i sjajem očiju tvojih
prodireš kroz sve magle
u čarobnog Svetla svet.
 
Ti čuješ Pesmu Sunca
i šarene cvetne korale
u kraljevsko — plavi dan;
 
i muziku svih zvezda,
magijsku Tajnu noći,
i ptice ti Let je znan.
 
Gorom te čekaju srne,
leptiri venac ti prave,
laste na ruke lete;
 
puti te daleki zdrave
jer ti si njihov ceo:
pesnik i veliko dete.
 
A promičeš ko vetar
kraj naših ulica, kuća:
usamljen, blizak i stran,
 
i nosiš naš zajednički život
ko zvezdanu zastavu sjajnu
dignutu u neba San.

I dok zanesen ideš
cvet zaborava niče,
gde tvoja noga kroči,
 
a večno cvetaju plava mora
tamo... iza zelenih gora
azurno za tvoje oči
 
te bezdane... bezdane oči.

 
Amlaherhof, 1929.


S JESENI

Moje su ruže čekale gosta,
što nikada došao nije
i sad je svaka prignula glavu
te sa stidom bol svoj krije;
 
a zadnja lasta,
što prolete jugu
i poslednje Snove nam uze...
 
da Kaplje, što drhte na tananu listu,
znam ruže...
naše su suze.

 
Amlaherhof, 1929.

Stihovi objavljeni u časopisu "Književni polet", Šabac, juli-avgust-septembar, 1929.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 14, 2012, 12:06:15 am »

*
Stihovi Jela Spiridonović Savić


FEBRUAR

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi puti.
Sve okolo bela priča,
koja ćuti.

Al kad ovih snežnih brda sa obronka
viđah svetlost,
tada hitah ljud'ma dole.
Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kažu: vole.

Provedemo zajedno noći.
Potom žurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas još 'Zbogom' šalje.

Nekad, kad sam već daleko,
tad se moja pesma često njima vraća.
Neki od njih rođena su moja braća.

Poznamo se i u zimskom polumraku
po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi put.
Sve okolo bela priča, koja ćuti.



RASTKO NEMANJIĆ

II
Ne ko državnika umnog il prelata,
s palicom u ruci, silnog i u moći,
no kao velikog i ljubljenog brata,
što zvezdanim srebrom sija nam u noći.

Ne što od mramora zida katedrale,
da budućnost ime Nemanjića znade,
no onaj, što noći goreti mu znale,
boreć se s Nemirom teškim duše mlade.

Volim Te kad žudan visokog si Leta
al neukim krilon poletela tića.
Ja priklanjam glavu ispred Lika sveta
ali krvlju volim Rastka Nemanjića,

što u miru sluti, gde Nečujno zove,
u ćeliji trpi, al... i sneva Snove.



POCERJU

Svakog proleća
vidim tvoje voćnjake u cvetu.
O behari snežni,
nekad ste ko beli leptiri u letu
sletali na moje raspletene kose.

Je l' Pocerje voćno
da l' i sada vetri krunice ti nose
na Mladosti čela?
Gde je, gde je ona raskrsnica bela
kud proleće ode?

Raskošni voćnjaci moji belocvetni
gde su oni dani kada besmo sretni...
Kud detinjstva ode svih Snova i Bezmerje,
ti ćeš možda znati zeleno Pocerje...

I u snima čujem kako vetar niše
tvoje bele krune,
kako tanko trepte ko srebrne strune
i iz njih se tad izvija draga stara melodija:

— Ti naše si negdašnje dete
mi te još jedini znamo,
i iza šuma, reka, isto te čekamo,
kao nekad davno,
da behare bele laki vetri nose
i zaveju tvoje bolove i kose...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 30, 2013, 10:33:10 pm »

**

 PERGAMENTI (odlomci)
 (Našao i preveo brat u Hristu Stratonik)
 
                   našem Isusu Hristu.
                   U manastiru Vatopedu
                   Godine 1194. u Gospodu


 Gospode, sedam godina je prošlo,
 sedam godina dugi,
 a ja ne prođoh
 kao drugi
 u svoj Tvojoj Slavi
 još mi se ne javi Ti
 Gospode... (...)

 I onda jedne noći
 u svetoj samoći
 čuh tihi Glas,
 ko golub beo,
 mekani ceo
 ko paperje bele ptice:
 "Pokri tvoje lice
 i zaboravi sebe.
 Ako budeš uvek
 čekao Spas za tebe,
 i kružio uvek
 oko tvoga Ja
 ko soko oko kule,
 a ti zbaci crnu rizu,
 eno,
 gradovi su blizu
 a ti znaš put…

 Ne misli, Mili, da sam krut,
 no treba da vidiš
 u tmini svetli prst,
 i saznaš:
 da nositi Krst
 znači veliku Slavu. (.........)

 Zaboravi na sebe
 i spas sopstvene duše,
 i dok narodi se u neznanju
 i crnoj mržnji guše,
 i jedan drugog goni,
 i jedan drugog ruši.
 Ti u tvojoj ćeliji uskoj
 piši proste
 večne reči,
 što od duše idu duši...

 Vekovi će proći
 i ljudi će novi doći
 i reći:

 "Koliko vremena već prohuja"
 a voleće uvek ko i stari
 samo proste, iskrene stvari:
 miris cveća,
 poj slavuja,

 Ti budi
 ta iskrena prosta Reč,
 pa u mesto brige
 za dušu svoju
 i večna neba,
 ti čini
 što drugome treba:
 leči gde boli,
 i voli.

 To ti je moje
 celo zaveštanje.
 U ljubavi je najdublje Znanje."

 I ja sedim u ćeliji uskoj
 i pišem s dana na dan
 dok mi Lepota
 prozore pljuska,
 ja sam kao malena zlatna ljuska
 a život je sav ko San.

 I pisaću tako dan po dan,
 slagaću atom na atom,
 da li ću ikad postići
 da sagradim Ti veliki dom,
 ogromnu katedralu?

 Ti vidiš, Bože,
 sposobnost mi malu
 a veliku Ljubav moju. (...)

 Ali u samoći
 ja čujem pesmu drugu:
 "Od ciglo jedne linije
 i od ciglo jedne boje"
 a za njima
 oči Tvoje
 stoje
 i gledaju me blago.

 "Nije u bojama varljivim
 no u Jezgru moja slava,
 boje su San, sine,
 a Ja Java...."

 Ja u tišini živim u ćeliji uskoj
 a napolju prolazi Vek
 sa suzama,
 bolom i plačem…
 i jure braća moja mlada
 sa kopljima i mačem.

 A ja za drugi šum ne znam
 do kad prevrnem tiho list
 i ko neispisan kad je on,
 nek bi mi život bio čist...

 Okrom slova u Slavu Tvoju
 da ne poznam nikad drugu boju
 šarenog duginog kruga. (...)

 Jutros dok pisah
 u Slavu Tvoju
 brat Roman uđe
 u ćeliju moju
 i reče:
 "U Hristu brate,
 za tebe život ko reka teče,
 mirno ti jutro,
 mirno ti veče.

 A mene sažiže plot
 ta da sam poslednji skot,
 ne bi mi teže bilo;
 ko ogromno žeženo krilo
 sve plameni me pale,
 gde su te Milosti
 sad da me žale.

 Evo ti ovih nekoliko reči:
 O kad bi to samo
 moglo da izleči
 to mučenje
 to kidanje ploti:

 Fatalan

 TI si Bič
 kojim večni šiba
 polovinu čovečanstva...

 ti kula si na brdu gore,
 kojoj pristupaju samo
 oči u Ekstazi,
 ti Ambis dubok jesi
 u koji se slazi
 s osmehom na usnama.

 Ti si Svetlost,
 Bol
 i Tama.

 Ali ti nisi samo Bič,
 no i Služba,

 kako je topla
 i slatka družba
 s tobom...

 Ko sagleda samo
 tvoje meke oči
 zna da se i tvoja krv toči
 u pehar tako rado,
 i nosi u ruci
 ko vino mlado
 i moli pruža:

 "Pij,
 pij do dna iz ove čaše..."

 O nije tragedija
 to što si Bič
 no baš ta predana Služba
 da je družba
 s tobom
 tako slatka i meka (....)

 Ti zlatni si ključ
 Kapije zatvorene;
 ti srebrna struna
 na harfi što jeca;
 belokosni čardak
 u dubokoj gori
 kome kolenima se hodi.

 A tvoja ruka vodi
 i ubija
 u isti mah.

Ti si gubljenje,
 stapanje,
 poslednji dah...

 Kolenima se tebi hodi
 i prilazi
 s očima u Ekstazi...

 I tad postaješ
 abonosni čvrst
 teški i crni
 Krst.

 A duše pod Tvojom vlašću
 mole, preklinju sve:
 „O raspni,
 raspni me...!"(......)

 Sinoć naučnik iz Aleksandrije
 prođe kroz naš mir,
 i kao gosta primi ga
 naš skromni manastir.

 Nemasmo jestiva mnoga
 ni mirisnih vina grčkih,
 da gosta pojim,
 te ga počastih, Gospode,
 ja grešnim duhom svojim.

 Stidim se toga čina.

 Celu noć provedosmo
 pretresajuć
 Plotina i Avgustina.

 Ti znaš, Gospode,
 moje znanje,
 i siromašno sve imanje.

 O, kako sam samo smeo
 ambiciji dati se ceo
 da izgledam učen pred njime.

 A Skrušenost moje je ime.

 Da, Skrušenost moje je ime,
 a noćas ja sam smeo
 da se pokažem ceo
 u svojoj nadutosti.

 Šta vredi
 Samoća moja,
 molitve,
 bdenja,
 posti,
 kad izgubim prostotu duše svoje.
 O Gospode,
 a oči su duhovne moje
 Blagoslov Tvoga Vida.

 Obraz mi rujan sav od stida
 zbog nadmenosti moje (.......)

 No Apostol lepo veli:
 "I napinje i nadima znanje
 i gura dušu tako
 u ponor, očajanje..."
 Ono uliva kult sebe

 i zatvara srce u kulu
 bele slonove kosti
 cenjenje sebe,
 služenje sebi,
 služba je bez Milosti.
 Sotonska reč je
 Ja znam,
 i znanje sve imam...

 U noći dok žižak
 na stolu mi tinja,
 i ja slažem reč po reč,
 i kičicu kvasim u zlato novo,
 i krasim prvo slovo,
 iz dubine moje opet
 ko da čujem Večnog Glas:

 "Ko, Mili, Spasa hoće
 ne jede slatko voće
 divljenja i priznanja,
 bližnjih svojih...

 No nag on stoji
 na bregu
 ko zimski jablan na snegu
 sam...
 i čeka.

 Ostavi sve
 i naći ćeš sve.

 Zaboravi čula, sujete pir,
 i u dušu
 sać će ti mir..."

 Moj žižak se polako gasi,
 al iznutra
 Svetlost se pali.
 O, Gospode,
 kako si milostiv, velik,
 a ja mali... (....)

 Izađoh u vrt,
 uz kiparis visok nazreh
 da crna senka stoji,
 ah, to je brat Sergije,
 što noću zvezde broji.

 Brat Sergije je Milost
 našega Manastira,
 on je srebrna žica
 na kojoj Gospod svira
 svoje najlepše Pesme.
 On ne spava skoro nikad,
 najteže postove posti,
 ko pergament mu je lice,
 ispale jabučne kosti,
 al sav je u Milosti.
 Blaženi brat Sergije.

 I ja mu priđoh:
 "Bog nek je s Tobom,
 u zvezdanoj noći, brate!"

 "Bog s Tobom, u Hristu brate,
 Neka te Milosti prate
 Najvišeg vazda..."

 Ti uvek zvezde gledaš,
 pa zar se ne bojiš brate
 da ne izgubiš očnjega vida?

 Ne, više se ne bojim.
 Gospod je srušio zida
 između Njega i mene,
 ni mrke sve koprene
 slepila spoljašnjeg vida,
 sad kad više nema zida,
 ne bi mi sakriti mogle
 Svetlost veliku moju.

 A za tu Svetlost
 ja nemam reči,
 kičica nema boju
 zato udubljujem dušu svoju
 gore u zvezde.

 Između njih i mene
 postoji čudna veza:
 one su ko zlatan vetar,
 a ja ko tanka breza
 koja se povija.

 One su svirača ruke
 na nevidljivoj harfi
 a ja melodija...

 I svaka od njih sija
 i gleda u srce moje,
 tamo gde sveće stoje...

 Bezbroj, bezbroj sveća,
 a svaka se od njih seća
 da je nekad gore bila,
 a sad je svaka od njih
 sklopila zlatna krila,
 i čeka...

 Čeka Čas,
 veliki Čas,
 za sve nas :
 Kad se duša tela oslobađa
 i u Večno rađa.
 (... ... ... ... ...)

________________

Jela SPIRIDONOVIĆ – SAVIĆ (Šabac, 1891—Beograd, 1974). Uglavnom zaboravljena pesnikinja. Između dva svjetska rata hvaljena od domaće i inostrane kritike i prevođena na nekoliko stranih jezika. Od 1945, u nemilosti komunističkog režima, koji joj, zbog objavljivanja zbirke eseja u Srpakoj književnoj zadruzi (1944), oduzima pravo glasa. Ipak, Miodrag Pavlović je uvršćuje u svoju Antologiju.
 
Njen ep Pergamenti (1923), koji je Jovan Dučić smatrao jednom od najljepših knjiga na srpskom jeziku poslije Prvog svjetskog rata, jedno je od najumnijih i najlirskijih slaoslovlja Sv. Savi.

Preuzeto iz časopisa za srpski jezik, književnost i kulturu "SLOVO" Broj 36—37 | godina IX mart 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Februar 10, 2015, 01:37:26 am »

**

MISTICI I PESNICI

— Odlomak iz članka "Žene mistici" —


Mistici... Pred njima kao pred kakvom velikom tajnom zastaju začuđene oči naše. Da li će se zavesa povući, i mi ikada sagledati suštinu njihovih bića, ili ćemo uvek ostati udivljeni, i sa večitim nagađanjem o dubokoj tajni njihovih duša?
 
Ma kako ta nagađanja raznolika bivala, svode se ipak samo na dva moguća tumačenja. Ili su mistici večni i nepopravni idealisti, koji da bi izbegli bolnoj i mučnoj nesavršenosti zemaljska života stvaraju snagom neodoljive potrebe duše svoje čitav jedan himerični svet ljubavi i lepote, u kome, kao u kakvoj čarobnoj zlatnoj kugli, gledaju svoj ostvareni san. Ili su oni zaista dublji realisti od nas sviju, i spiritualnom snagom svoje ljubavi dolaze u vezu sa t. zv. nadrealnim, razumom nedokučnim, ali stvarno i večito postojećim svetom duha, koga mi ostali, sputani teško plotskim i materijalnim (našim telom), nismo u stanju ni sagledati. No bilo da ih shvatimo kao sanjalice i morbidne duše, ili kao vizionare Bogom izabrane, mi se ne možemo odupreti čaru njihovih plamenih srdaca. Gorela su i sagorevala ta srca jednom tako beskonačno čistom vatrom, da posle toliko prohujalih vetrova, njihova svetlost i nama zrači, njihov plamen i nas greje.
 
Svi mistici od Hindusa, pa preko neoplatoničara do Sufia i hrišćanskih mistika, opštili su s apsolutnim, najvišim, Bogom, kroz t. zv. Unio mystica u blaženstvu, beskonačnoj sreći, gubljenju sebe, zanosu, ekstazi.

I već to gubljenje sebe, taj zanos i ekstaza čine ih srodnim umetnicima i pesnicima. Svi mistici su u stvari i pesnici, ali i još nešto drugo no pesnici.
 
I jedni i drugi piju s izvora neposrednog preživljavanja. I u jednima i u drugima dolazi do izraza ono intuitivno duše ljudske. I pred jednima kao i pred drugima, otvaraju se zlatne kapije otkrovenja. I jedni i drugi iz tame podsvesnoga iznose na svetlost svesti izvesna blaga, o kojima ni oni najmudriji ni slutili nisu. A koja su sad tu, pred nama, stvarna, realna, puna života.
 
Pesnici su glorifikatori i ovoga i onoga sveta, a mistici samo onog sveta. Ali im zato pesnici pozavideti mogu, što se mistici uvek kreću u sunčano — svetloj atmosferi radosti. No, trnovit je i bolan put dok se do te radosti dođe. Malo po malo, moraju se ostavljati: sve sujete, sve ambicije, svi egoizmi, mora se tako reći "biti ispražnjen sobom", osloboditi se potpuno našega "ja", kako oni vele, jer tek u nama tako ispražnjenima, oslobođenima ima mesta za ljubav i milost. Čini nam se, da mistici svi imaju zlatni ključ, one velike tajne: "Šta tražite na svetu? — Sreću? — Tamo je nećete naći." Izgleda čudnovato, da baš oni, koji su okrenuli svoje lice od ovoga sveta, jesu jedini radosni na ovome svetu. Sebični i egocentrični, seksualni i plotski, ambiciozni i slave pohlepni nisu radosni ljudi nikada. Mi dobro znamo: da su erotici — melanholici slave pohlepni: žučni; sebični: u večnom nemiru duše svoje. Daleko, daleko, kao skoro nebo od zemlje, od te plotske potištenosti žive u sjaju beskonačne, nepomućene radosti mistici.
 
I mistici, kao i pesnici nisu uvek pod inspiracijom, ili milošću, kako to oni zovu. I zato vreme su oni, samo jedno tiho, skrušeno, šćućureno čekanje. Valjda je samo jedan od njih (Fra Anđeliko) i mogao samo s takvom dušom, naslikati ono čarobno Blagoveštenje (u florentinskom manastiru Sv. Marka), gde Marija, tiha, smirena, sva predana, zaneseno očekivanje, skrštenih ruku na devičanskim grudima, sa svom prostotom ljiljana poljskih, sluti i čeka arhangela. Da, niko sem mistika nije poznao, to predano izgubljeno čekanje, skrušene malene kapljice rosne, što žudi svetle sunčane zrake, da blesne u sedam duginih boja. Niko nije valjda bio nikada svoga ništavila toliko svesan, kao oni. "Kao što je gordost znak da nas je milost napustila, tako je skrušenost znak milosti", koja dolazi, veli Sv. Bernar od Klervoa, taj Doktor humilitatis XII veka. Nemoguće je ovde ne setiti se bar nekih redova o skrušenosti iz dragocene srednjevekovne knjige "Imitacije Isusa Hrista"1 koja nam je najpouzdaniji vođ, kroz vrtove duša srednjevekovnih mistika:
 
"Onaj, koji se dobro poznaje, prezire se i ne uživa u hvali ljudi....
 
...Ako verujete da mnogo znate, setite se kako je to sve malo prema onom što ne znate.
 
...Hoćete li da doznate šta je za Vas najbolje?
 
Volite da živite nepoznati i da vas niko ni za šta ne ceni.
 
Sebi ništa ne priznavati, a misliti lepo o drugima, jeste velika mudrost i veliko savršenstvo".
 
Ovako mistici. A kakva su duševna stanja između inspiracija kod pesnika. Kakva je razlika tu između njih? Ogromna. Pesnici čekaju hvalu, slavu, aplauz. Izgleda da su bez toga vrlo nesrećni. Da se razboljevaju i umiru pre vremena, da lude i ubijaju se. Kako ih je morao dobro poznavati njihov genijalni, veliki brat, kad je rekao: "Zaista je njihov duh, paun nad svim paunima, i more sujete...."
 
Interesantno je kod pesnika, da oni za svetle časove inspiracije, za to dublje gledanje, traže: priznanje. I tako dolaze do paradoksa: zbog izvesnog duhovnog preimućstva žele priznanje, vrstu isticanja, uzdizanje nad drugima, u duhovnoj daljini neku vrstu cezarizma (Wille zur Macht) koji je uvek, u ma kako sjajnom ruhu, krajnja i sama neduhovnost. Mistik to prosto ne bi mogao shvatiti. Zar za one svetle trenutne inspiracije, duhovnog jedinstva s najvišim, tražiti priznanje od ljudi? Zašto? Zaista to bi mogao tražiti jedan mistik samo onda, kad bi sišao s uma, ali tada više ne bi bio mistik no bolestan čovek. Pa ipak ono što je najtoplije i najsrdačnije bilo pisano o misticima, došlo je iz pera poeta. Njihove ruke spliću im zelene lavorove vence, koje mistici niti žele, niti im trebaju, ali koje im pesnici — po onoj staroj: volim te i daću ti ne ono što tebi treba, no ono što ja sam najviše cenim — daju s ljubavlju i toplinom. Jer je ipak demon srca njihov zajednički demon. Te možda se poete i otkupljuju, donekle, na taj način.

 
Jela Spiridonović — Savić

_________

1 Thomas A-Kempis.

Objavljeno u časopisu "Književni polet", Šabac, juli-avgust-septembar, 1929.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: