Dimitrije Mita Popović (1841—1888)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dimitrije Mita Popović (1841—1888)  (Pročitano 5611 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 22, 2010, 04:15:29 pm »

**




DIMITRIJE MITA POPOVIĆ
(Baja, 03.07.1841 — Budimpešta, 08.06.1888)
srpski pesnik iz Ugarske


Mita Popović rođen je u Baji 3. jula 1841. godine od roditelja Nauma i Julke. U školu je pošao odmah po navršetku pete godine, a 1851. stupi u latinske škole. Posle godinu dana umre mu otac, te nastade pitanje šta će od maloga učenika dalje biti. Iako u oskudici, majka njegova ipak produži školovati sina, koji lepo svrši i peti razred gimnazije, pa onda ode u Karlovce s namerom da se spremi za kalušera. Ali u Karlovcima ne nađe ono što je očekivao: njegova je sprema bila sada u najobičnijem i najtežem radu pokućarskom. Stoga, posle tolikih muka, ostavi Karlovce i o Uskrsu 1855. vrati se kući u Baju, gde produži i dovrši gimnaziju.

Tada potonji pesnik srpski propeva — mađarski. "Te madžarske pesme — veli Mitin biograf — stanu učitelji hvaliti i kao najbolje nagrađivati, a nekoje i naštampaše u zabavnim listovima mađarskim. Josif Kalmar, profesor madžarskog jezika i književnosti, htede Mitu silom da pomadžari, i nagovaraše ga da mesto svoga imena uzme kakvo madžarsko, al' on odbi s prekorom od sebe toga učitelja-prozelitu".

Godine 1861. položi Mita maturu, pa ode u Peštu gde na univerzitetu započne učiti pravne nauke. Tada srpska đačka omladina u tom gradu osnova svoje književno društvo pod imenom "Preodnica". Tome društvu pristupi i Mita; ono ga i sačuva srpskom narodu. "Sam od sebe sam se stideo — pričao je Mita docnije — kad sam u sednicama Preodničinim slušao čitati pesme Laze Kostića i Đorđa Bugarskoga, a ja nisam mogao pisati, e ne znadoh nikako srpskoga jezika. Osećajući u sebi nešto pesničkoga dara, stadoh čisto gutati srpske knjige a naročito dela Vukova i od njega skupljene narodne pesme. Kad sam se u jeziku srpskom malo izvežbao, prijavim se i ja za rad u sednici Preodničinoj, i nakon nekoliko dana pročitam  p r v u  svoju pesmu "Oj potoče, oj potoče mali..." koja je primljena s velikim oduševljenjem. To beše u početku 1862. godine."

Tom se pesmom javio Mita prvi put i u srpskoj štampi. Još te godine izađe ona u novosadskoj "Danici", čije je uredništvo pesnika pozdravilo ovim rečima: "Pozdravljamo ovde nova pesnika naroda, koga ovim izvodimo pred publiku srpsku. Sve do skora pisao je madžarske stihove, od kojih su mnogu štampani u različitim listovima. Radujemo se što se vratio u materinsko krilo, što je udario u skladne žice srpskih gusala — a vidi se da mu srpska vila nije uskratila svoga dara! Dao Bog, nikada ne poželio tuđa jata, već uvideo da je  S r b i n u  n a j b o lj e  S r b i n o m  b i t i!"

Otada poče Mita Popović sve više raditi na srpskoj pesmi. Postade jedan od najplodnijih srpskih pesnika. Njegovi radovi izlažahu, u toku vremena, u mnogobrojnim srpskim listovima i povremenim izdanjima: "Danici", "Matici", "Javoru", "Istoku", "Vrščaninu", "Komarcu", "Zmaju", "Priklapalu", "Letopisu", "Preodnici", "Glasu Naroda", "Orlu", "Sokolu", "Pančevcu", "Selu", "Srpskoj Zori", "Srbadiji", "Mladoj Srbadiji", "Zastavi", "Ilustrovanoj Ratnoj Kronici", "Starmalom", "Rodoljublju", "Vili" i t. d.

Godine 1862. — tada kad se javio kao srpski pesnik — postao je pitomac zavoda S. Tekelije, te je mogao bezbrižnije očekivati svoju budućnost. Nauke dovrši 1866. pa se vrati u svoje mesto rođenja, gde iduće godine bude izabran za velikoga beležnika u magistratu, u kome je zvanju ostao do 1872. Među tim još 1867. stekao je pravo advokatske radnje, te je, napustivši službu, otvorio kancelariju i izišao ubrzo na glas dobroga, savesnoga i duševnoga pravozastupnika. U Baji je ostao sve do jeseni 1877. godine. Te jeseni, 15. septembra, desi jedan neobičan i nemio događaj. Na suprot željama svega slovenskoga i ostaloga obrazovanoga sveta, Madžari se poradovaše trenutnom uspehu turskoga oružja u borbi protiv Rusa, koji su tada vojevali protiv Turaka. Među ostale izraze radosti dolazi i veselje u Baji, čiji stanovnici rečenoga dana osvetliše i prozore svojih stanova. To nije mogao učiniti sugrađanin Srbin Mita Popović, i oni zato stadoše pucati na neosvetljene prozore njegova doma. Rezultat je svega bio da je Mita ostavio Baju i nastanio se u Somboru, kad mu se ne mogaše ispuniti želja da ode u Novi Sad.

U Somboru je živeo do kraja svoga radnoga veka, produživši obilati književni rad.

Prvu, veliku, zbirku svojih pesama štampao je Mita 1874. godine izdanjem knjižare Braće Jovanovića u Pančevu; 1877. izašla je u Novome Sadu zbirka njegovih brojnih pesama pod imenom "Pred Vaskrse", a godinu dana docnije i treća knjiga u kojoj su epske pesme o tadašnjem ratu srpsko-turskom i koja se zove "Svetli dani Srpski". Ipak ni te tri zbirke ne obuhvataju svega pevanja njegova. S vremena na vreme javljao se i pripovetkama, a docnije je napisao čitav niz drama, od kojih se prikazuju: tragedija iz bosanske istorije "Krvav presto" i pozorišna igra "Naši seljani", a štampana mu je lirska tragedija "Car Jovan" i druge.

Ipak je Mita Popović bio najviše poznat i najveće je uspehe pokazao svojim pesmama. On je prevodio mnoge tuđe pesnike. Prvi je poznao srpski čitalački svet s izabranim škotskim, staro-ingleskim i švedskim baladama. U baladama, svojim oriđinalnim, iznosio je slike iz prošlosti narodne; stoga je bio poznat i širim krugovima. Njegove su balade i romance: "Dimitrije Jakšić", "Vladislav", "Afis-paša", "Car Dušan i kralj Lajoš", "Kulin-kapetan", "Stevan Sinđelić" i t. d. I ako je po toj vrsti rada bio više poznat, ipak je u stvari bolje uspevao u poetskim pripovetkama i većim idilskim slikama.

Popović je bio u svome književnom radu čudnovate sudbine. U početku — za dobrih šesnaest godina — nije se htela o njemu reći druga do samo pohvalna — kad što i raskošno pohvalna — reč. Izgleda danas da su to s negodovanjem činili upravo oni koji su vodili reč u literaturi. Slučaj je doneo da se u jedno doba, gotovo nenadano i neočekivano, ustalo protiv Popovića sa jednog novog gledišta. To je pređašnje hvalioce njegove toliko preplašilo da su odmah udarili u drugu krajnost: mnogi se prijatelji pesnikovi sklanjahu od njegovih radova i književnih ponuda, pokazujući malodušnost jedinstvenu u vasceloj književnosti srpskoj devetnaestoga veka. Pesnik se borio s neprilikama; i razočaran, uvređen, ponižen — ne od neprijatelja koliko od prijatelja — doživeo je strahovite dane duševne poremećenosti od koje ga oslobodi smrt 1888. godine.

Glavno obeležje rada njegova — a u tome mu je i poglavita zasluga — jeste u oduševljenju kojim je budio narod srpski. Poklič za rad i napredak, upravljen narodu srpskom, čuo se vazda sa lire Popovićeve. I ko god veruje da se knjigom i pesmom može u narodu raditi korisno i uspešno, taj nikada neće odricati istinu, po kojoj je Mita Popović bio svome narodu učitelj-pesnik. Odabranu, pak, zbirku u istinu lepih pesama iz svega poetskog rada popovićeva očekuju još i sada srpska književnost.

Njegovo rodoljublje ima prava na dugotrajna sećanja naroda kome je bio iskreno predani sin.





Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Naučna KMD
Beograd, 2008.


[postavljeno 03.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 04:22:30 pm »

*

DIMITRIJE MITA POPOVIĆ (1841—1888)


Srpski pesnik iz Ugarske, nesrećne lične sudbine; pesme je počeo da piše na mađarskom jeziku; 1862. ispevao svoju prvu pesmu na srpskom; zastupljen u knjizi Znameniti Srbi XIX veka Andre Gavrilovića, najviše zbog opšte popularnosti njegovih pesama (pevaju se kao narodne melodije): Sabljo moja dimišćijo, Napraviću šajku, Gusle moje javorove

Dimitrije Mita Popović rođen je u Baji, u veoma siromašnoj porodici. Kad je imao 11 godina, naprasno mu je umro otac Naum, pa je porodica sa četvoro dece, postala još siromašnija. Kako je Dimitrije bio odličan učenik, mati ga pošalje u Sremske Karlovce, sa namerom da dete postane kaluđer, i da mu tako obezbedi egzistenciju. Međutim, Mita nije bio zadovoljan prilikama i iskustvima tamo stečenim, pa se posle tri godine (1855) vratio u Baju, da završi gimnaziju. Kad je maturirao, lepo ga je preporučio Univerzitetu u Pešti, njegov profesor Jožef Kalmar (Kalmár József), direktor bajske gimnazije i glavni sudija grada Baje, tako da je odmah uspeo da upiše prava.

U svojoj mladosti veoma slabo je govorio srpski, pa je intenzivnije počeo da ga uči kad je imao dvadeset jednu godinu. Nadaren je bio za poeziju. Pisao je pod uticajem mađarskih romantičara Šandora Petefija (Petőfi Sándor), Janoša Aranja (Arany János) i Mihalja Verešmartija (Vörösmarty Mihály) i imao je uspeha. Kada je upisao studije, smešten je u Tekelijanum koji postaje Mitin drugi dom, kao i većini vrednih, pametnih, a nedovoljno imućnih pitomaca. Aktivirao se kao član "Preodnice" i tu savladao srpski jezik: Sam od sebe sam se stideo — pričao je Mita docnije — kad sam u sednicama Preodničinim slušao čitati pesme Laze Kostića i Đorđa Bugarskoga, a ja nisam mogao pisati, e ne znadoh nikako srpskoga jezika. Osećajući u sebi nešto pesničkoga dara, stadoh čisto gutati srpske knjige a naročito dela Vukova i od njega skupljene narodne pesme. Kad sam se u jeziku srpskom malo izvežbao, prijavim se i ja za rad u sednici Preodničinoj, i nakon nekoliko dana pročitam prvu svoju pesmu "Oj potoče, oj potoče mali..." koja je primljena s velikim oduševljenjem. To beše u početku 1862. godine.

Sledeće godine je položio državni ispit sa odličnim uspehom (1863), a naredne će ga ispitna komisija predložiti da radi u sudu. Stekao je zvanje meničnog advokata i radio u magistratu u Baji, kao veliki beležnik sve do 1872. godine.

Kada je dobro ovladao srpskim jezikom, njegov pesnički dar se ispoljio. Sastavljao je pesme u romantičnom maniru i one su vrlo brzo postale veoma popularne. Štampane su u svim značajnijim srpskim listovima toga doba: Danica, Letopis Matice srpske, Golub, Stražilovo, Javor. Pogodne su bile za uglazbiti, pa su na njih mnogi kompozitori komponovali melodiju (Jovan Paču, Aksentije Maksimović, Mita Topalović, Dragutin Blažek).

Međutim, desilo se da su 1877. godine Mađari javno proslavili zbog turske pobede nad Rusima. Mita Popović kao Srbin nije hteo da učestvuje u tom slavlju, pa je iznenada bio prisiljen da napusti Baju. Želeo je da ode u Novi Sad, jer je j održavao prijateljske veze sa uglednim Srbima svoga doba u Ugarskoj: Svetozarom Miletićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Lazom Kostićem. Posebno su mu bili bliski Stevan V. Popović, Jovan Paču, Nika Grujić Ognjan.

Ali se umesto u Novi Sad, 1878. preselio u Sombor, što mu nije najbolje leglo. Bio je inače, po karakteru često depresivan, sa crnim mislima i tugom, pa sad počinje sve više da raste njegov duševni nemir. Podlegao je duševnoj bolesti. Lečili su ga u gradu njegove mladosti — u Budimpešti. Tu je i umro, u Zavodu za umobolne 1888. godine. ■

Izvor: "Srpske nedeljne novine", list srpske zajednice u Mađarskoj 


* * *

ZBIRKE PESAMA

  • Odabrane pesme (1874, Pančevo) — 146 pesama razvrstane u balade, pripovetke, elegije, ljubavne pesme, idile i razne pesme
  • Pred vaskrs (1877, Novi Sad) — zbirka bojnih pesama koju je posvetio Nikoli I Petroviću Njegošu.
  • Svetli dani srpski (junaci i junaštva najnovijeg rata za oslobođenje srpsko 1875'1877) (1878, Novi Sad) — epske pesme
  • Pesme 1874—1884, (1884, Zemun) — najbogatija i najraznovrsnija zbirka koju je izdao neposredno pred svoju bolest.


EPSKI SPEV

  • Kraljević Marko


PRIPOVETKE

  • Nerona
  • Ibrahima
  • Vartolomejska noć
  • Semiramida

 
DRAME
 
  • Krvavi presto
  • Stevan poslednji kralj bosanski
  • Car Jovan
  • Silom pesnik — rukopis
  • Gradinja i sin mu Nemanja — rukopis
  • Naši seljani — pozorišna igra
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 04:23:30 pm »

**

M I T A  P O P O V I Ć
pesnik srpski.




Preklane donesmo sliku prvog i najvećeg pesnika srpskog u današnje vreme Jovana Jovanovića Zmaja; sad evo donosimo sliku drugog jednog pesnika našeg, koji je takođe u našem svetu jako čuven i pripoznat a to je g. Mita Popović.

Mita Popović je rodom iz Baje u Bačkoj. Po godinama je čovek u najlepšem cvetu, jer mu se ovoga leta navršuje ravno 40 godina. Ova slika ga pokazuje, kako je pre nekoliko godina izgledao. I sad je taki isti, samo mesto crnih, crnih, sad je prosedih vlasi. On je čovek vrlo vesele naravi, druževan i u društvu svakome mio. Sad živi u Somboru kao pravozastupnik (advokat).

Ne znam kako drugi pesnici, al' on vam sastavi pesmu tako reći u trenutku oka. E, pa onda  nije čudo što njegovih pesama ima već sijaset, i to  svakojakih: veselih i tužnih, šaljivih i ozbiljnih, većih i manjih, za staro i mlado. I "Golub" se  diči od  postanja svoga sa više njegovih vrlo lepih pesama, kao što to dobro znaju "Golub"ovi čitaoci. I u ovom broju na čelu lista je krasna njegova pesma "Dola i breg". Ova mu je pesma istina prevod s madžarskog ali ipak lepa. U mlado doba pisao je on i madžarske pesme, a sad piše samo srpski, jer je tako vatren Srbin, da mu valja para tražiti. Mnoge njegove pesme su omiljene i pevaju se kao i narodne pesme a da pevači i ne znaju, ko je otac tih pesama. Take su mu pesme: "Sabljo moja dimiskijo", "Šalaj dalaj danom," "Ado s' vrela milja" i t. d.

Odabranije njegove pesme štampane su do sad kao zbirka u 3 knjige, jedna pod naslovom: "Odabrape pesme" Mite Popovića a druga pod naslovom "Pred Vaskrs" a treća "Svetli dani srpski".

Osim pesama pisao je on još neke druge stvari a u novije doba i pozorišna komađa. No i ta pozorišna komađa je pisao u stihovima i to tako lepim jezikom i stihom, da ih je milina slušati.

Eto to je u glavnome rad našeg rodoljubivog pesnika, kome želimo od Boga zdravlje i dug vek, da još mnogo peva i svojom pesmom oblagorođava dušu i srce svog dragog naroda.





"Golub" / God. III / Br. 5 /
List za srpsku mladež,
U Somboru 1. Maja. 1881.
Uredio: Jovan Blagojević, učitelj.


[postavljeno 11.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2010, 04:24:46 pm »

**
Stihovi Mita Popović


O VIDOVU-DNU.

Sabljo moja dimišćijo,
Sabljo moja krvopijo,
Ljuta gujo, željo moja —
Da idemo u sred boja!

Napred! juriš! kolji! pali!
Narod, koji krvce žali!
Za slobodu sa zlotvori
Srb-junak se rado bori.

Ljuti zmaji i lavovi,
U rukama sa gromovi,
Čelik-srce, britka đorda —
Na šta će ta turska čorda?

Malo nas je, al' smo ljudi!
Čelik-srce je u grudi!
Čelik-srce, Bože sveti,
Tvrđe nego bajoneti!

Sginućemo, ako treba —
Al' gle ovog plavog neba,
I gle ove sablje kovne,
Sablje kovne, čudotvorne!

Sabljom ćemo zapisati,
Sabljom ćemo zarezati
Dela naša i megdane,
Baš za nebo, Vidovdane!


NAPRAVIĆU2

Napraviću šajku
Od crnoga kedra,
Katarku joj od zumbula,
Od ružica jedra.
Suzama ću šajci
Da izvezem ime,
Što ih ronim, gde nikada  
Niko ne vidi me.


SEDI MARA...3
 
Sedi Mara na kamen studencu,
svoju tajnu otkrila je zdencu.
Suzama ga orosila Mara,
sudbinu je svoju oplakala.
 
— Maro, Maro, od bisera grano,
Maro, Maro, sunce ogrejano,
pođi za me da mi budeš ljuba,
živećemo kao dva goluba.

— Ne treba mi ni srebro ni zlato,
imala sam što mi srcu drago.
Imala sam svoga verenika,
bio mi je i ponos i dika.
 
1 "Danica", list za zabavu i književnost. Izdaje i uređuje Đorđe Popović, broj 18 • U Novom Sadu 30. junija 1862. Godina III
2 Mr. M Knežević: Mita Popović u svetlosti XXI veka, "Norma", časopis za teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja, 3/2002. Učiteljski fakultet • Sombor
3 Tekst po pevanju Živke Đurić


Jedna od najlepših ljubavnih pesama Mite Popovića "Napraviću", peva se i danas.

YouTube: Sabljo moja dimiskijo (O Vidovu-dnu)

YouTube: Živka Đurić — Sedi Mara na kamen studencu
YouTube: Sestre Milovanović — Sedi Mara na kamen studencu
YouTube: Gordana Kojadinović — Sedi Mara...

YouTube: Mijat Mijatović — Sagradiću šajku
YouTube: Sofka Nikolić — Sagradiću šajku
YouTube: Živan Milić — Sagradiću šajku
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2010, 04:25:30 pm »

**
Stihovi Mita Popović


JARKO SUNCE . . .

Jarko sunce ide da počiva;
Ja se šećem gorici čarnoj —
Cveće biram da napletem vence
Devojčici i miloj, i dragoj —
Po gorici čarnoj!

U očima bleđani đurđića
Suze trepte kano biser sjajne..
Valjda moju sudbu oplakuju?
Ili moje one lepe dane
Ove suze sjajne?

Slavuj-tice u gaju zelenom
Zašto tako neveselo poje?
Ta poznaju crnu tugu moju,
Ta poznaju teške jade moje —
Zato tako poje!

Poznaje mi i tica i cveće
Moju tugu, moje teške jade...
Samo ona, što je tako volem
Samo ona neće da i znade —
Moje teške jade!


(Iz "Preodnice") u Pešti, 1862.
Objavljeno u "Javoru" 1862-1863


ĐAČKA MOLITVA.

Bože sunca i meseca!
Mole ti se dobra deca,
Čistom dušom, čistim srcem
Pripadaju tebi, Ocu,
Stvoritelju zlatnih zvezda
Vaselene vladaocu,
Kom svetovi mlogi služe
Koga slave tice, ruže,
Munje, gromi, sinje more,
Cvetne dole, čarne gore:
Očisti nam duše grešne
Nek nam kao sunce sinu
Nek nolete, nek se vijnu
Tamo tebi u visinu,
Lik anđelski, večna slava
Gde ti presto okružava.

Daj nam, Bože, da štujemo
Drage svoje roditelje,
Nastavnike, duhovnike,
Dobročince, učitelje,
Što nauka sjajnim štitom
Oda zla nas zaklanjaju
I ljubavnom sjajnom rizom
Pažljivo nas pokrivaju,
Pa nas uče, kako čestit,
Kako dobar biti valja,
A da nam se mlada duša
Blatom greha ne ukalja.

Daj nam rodu mirnih dana,
Napretka i lepe sreće,
Gde mu trnje dosad niklo
Nek mu čedno raste cveće, —
Nek gromovi tvoga gnjeva
Ne biju mu nikad krila,
Već radosno nek mu klikće
Uplakana dosad vila,
A sinovi svi njegovi
Lavor-venci okićeni:
Celom svetu na vidiku
Nek mu budu zagrljeni!


Objavljeno u "Golubu" Br. 1 Listu za srpsku mladež,
1. januara. 1881. u Somboru

[postavljeno 03.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2012, 04:28:59 pm »

**
Stihovi Mita Popović


BLEĐANO MI LICE PLUG ŽIVOTA ORE

Bleđano mi lice plug života ore,
plug života ore duge brazde, bore,
zima mrazom, injem osula mi vlasi.
A u srcu plamen davno mi se gasi.
Lij u pehar vino — a šta drugo znamo?
Pa da se kucnemo, pa da popevamo.

Vejavica, ciča... ko kurjaci gladni
vetrovi se kolju i urliču hladni.
A na zemlju palo pokriveno belo
što joj prosijačko, nago krije telo.
Lij u pehar vino — a šta drugo znamo?
Pa da se kucnemo, pa da popevamo.

Nije već onako, ko što negda beše,
sad se već i čaše manje lepo smeše,
meni i u pesmu tuga se uvlači.
A čelo se brigom života oblači.
Lij u pehar vino — a šta drugo znamo?
Pa da se kucnemo, pa da popevamo.

Radovanja golub više mi ne guče,
barjak nada moga već se ne vihori
još mi samo sveća rodoljublja gori.
Lij u pehar vino — a šta drugo znamo?
Pa da se kucnemo, pa da popevamo.

Da pevamo? Kome? Haj, ta ja sam pev'o
zlaćane sam zrake u pesmu udevo
iz srca mi vrela, iz dubine duše,
pa i te se pesme, pa i te se suše.
Lij u pehar vino — a šta drugo znamo?
Pa da se kucnemo, pa da popevamo.

Nek se suše pesme, nek ih nema više!
Prolaznosti ruka nek ih redom zbriše;
ja uzdahnut neću, mene nije žao,
što sam žićem svojim života im dao,
lij u pehar vino... Al ostavi kani:
nisu za veselje crni naši dani!



Iz Antologije srpske pesimističke poezije
Anđeo tuge
Priredio: Dimitrije Jovanović
LEGENDA
Čačak, 2003.


[postavljeno 09.10.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: April 26, 2017, 04:43:30 pm »

**
Stihovi Mita Popović


NOĆ

Volim zoru — divno rudi
Volim sunce — divno sija:
Noć mi ipak najmilija.
 
Bolnom srcu mira treba,
Mira samo noću ima:
Mir je i u grobovima.
 
Pa kako je divno noću
Kad sve ćuti, sve počiva,
Kad ni glaska nema živa;
 
Kad se digne, kâ iz groba,
Ona setna, tužna slika
Zemljinoga ljubaznika.
 
Kada nebu kroz prozore
Zlatokose zvezde gl'aju,
Pa nas lepšem zovu kraju.
 
Pa još ono čarovito
Tajanstveno lelujanje,
Lelujanje i šaptanje —
 
To je ono što mi tugu,
Što mi bole uspavljuje
I dušu mi opčinjuje.

Pa taj leluj, i taj šapat,
Što do zore, svu noć, traje,
Niko ne zna, niko, šta je.
 
Da li dusi dodirkuju,
Hotimice, nezvanice,
Pesnikovoj liri žice?
 
Da l' je nâd, što ljude teši?
Il' je čista želja živa,
Što je samo noću živa?
 
Da l' je tiho udaranje
Bele vile krila laka?
Il' molitve anđelaka?
 
Da l' je san što mesečinom
Po cvetovih pesme piše?
Il' je ljubav što izdiše?
 
Il' je valj'da... Ne znam šta je
Al' ja se tek noću divim,
Al' ja samo noću živim.


Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: