Mira Alečković (1924—2008)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mira Alečković (1924—2008)  (Pročitano 9596 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« poslato: Decembar 22, 2010, 04:30:51 pm »

*




MIROSLAVA MIRA ALEČKOVIĆ

Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) je bila srpska književnica i pesnikinja.


ŽIVOT

Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao: Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo — Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i druga žena na bežičnoj telegrafiji u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji. Mira Alečković bila je prvo žensko dete koje se rodilo u srpskoj hercegovačkoj porodici Alečkovića.

... Bila je jedna od najboljih učenica Desanke Maksimović i njena bliska prijateljica, do kraja njenog života, a Branko Ćopić joj je bio venčani kum. Po završetku gimnazije patrijarh Varnava joj je ukazao veliku počast i ponudio se da joj bude pokrovitelj u njenom daljem školovanju, u inostranstvu i o trošku SPC, ali je te planove sprečila njegova iznenadna smrt. Studirala je i završila opštu književnost i slavistiku u Beogradu, kao najbolja studentkinja u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića, a potom i višu Fušeovu školu pri Sorboni. ...

Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica SKOJ-a, a 1941. godine, od prvog dana narodnooslobodilačke borbe, i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.

Pošla je u rat sa Kraljevskom vojskom u otadžbini, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila narodnooslobodilačkom pokretu (NOB-u), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Najveći deo Drugog svetskog rata je provela u ustaničkoj Toplici. U ratu je bila bolničarka, sa završenom bolničkom obukom, i lečila je ranjenike, ali je takođe nosila i pištolj, pa i pušku. U njemu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata.

Bila je izraziti humanista, a prijateljstvo i kulturne veze širila je širom sveta, možda ponajviše sa ruskim i francuskim piscima i intelektualcima, ali i sa stvaraocima iz velikog broja zemalja sa svih kontinenata. Zanimljiv je podatak da je, uprkos preležanoj tuberkulozi u detinjstvu i mučenju u beogradskoj Specijalnoj policiji (gde su je tukli volujskim žilama po nogama i grejalicom joj pržili noge), na krosu koji je održan odmah posle završetka Drugog svetskog rata u Beogradu, među 10.000 devojaka stigla druga na cilj, iako se nikada nije bavila atletikom, mada je s ponosom isticala da je bila "sokolica" u velikom slovenskom i evropskom pokretu "Sokol". Bila je i majka, rodila je troje dece, dve ćerke i sina.

Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji velikana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme "Poruka jedne senke".[1]


DELO

Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva.

Uredila je prvi broj časopisa "Pionir", koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: "Omladina", "Mladost", "Poletarac", i "Zmaj". Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik "Zmaja". Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija — Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija — Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912 do 1918. godine, itd. [...]

Zbirke pesama

  • 1946. Zvezdane balade
  • 1955. Pionirsko proleće
  • 1956. Prijatelji
  • 1957. Lastavica
  • 1963. Srebrni voz
  • 1970. Sunčani soliteri
  • 1972. Da život bude ljubav
  • 1975. Sanjalica
  • 1980. Ne mogu bez snova
  • 1982. Staza srebrom izvezena

Romani

  • 1953. Srebrna Kosa
  • 1960. Zbogom velika tajno
  • Zašto grdiš reku?
  • Jutro


NAGRADE I PRIZNANJA

  • 1950. Republička nagrada za zbirku poezije "Tri proleća"
  • 1953. Nagrada "Dečja knjiga" za roman "Srebrna kosa"
  • 1964. Nagrada "Kurirček" za najbolju pesmu za decu
  • 1965. Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji
  • 1966. Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa "Pionir" za "Zvezdanu bajku o Vjazmi" (sa 2,2 miliona glasova ruske dece)
  • "Partizanski kurir" za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe
  • Orden Oficira Legije časti i orden Vitez Legije časti (od generala Šarla De Gola i od Fransoe Miterana
  • Orden "Akademske palme", najvećeg francuskog odlikovanja koje se dodeljuje za najviše umetničke domete
  • Orden "Senegalskog zlatnog lava" od Leopolda Sedara Sengora (pesnika i predsednika Senegala)
  • Orden ruskog, tj. sovjetskog Ordena za hrabrost ispoljenu u "Velikom otadžbinskom ratu"
  • Oktobarska nagrade grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo,
  • "Zlatna medalja Pistoje" (Firenca, Italija)

Deo teksta preiyet sa: sr.wikipedia
Fotografija: Zoran Veljović

* * *

"U Srbiji, Mira Alečković, u trenutku kada su francuski avioni krenuli u bombardovanje SR Jugoslavije, od dva dobijena Ordena u razmaku od dvadeset godina, vraća iz protesta francuskoj državi poslednji, iz Miteranove ere, dok onaj iz vremena pokreta otpora, zadržava kao uspomenu". [vesti.rs]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 04:31:17 pm »

*
Beleška o piscu


MIRA ALEČKOVIĆ

... Još kao učenica gimnazije oglasila se kao napredna omladinka, a 1939. godine postala skojevka. Od tada Mira Alečković živo učestvuje u akcijama napredne omladine, a od prvog dana ustanka četrdeset prve postaje član partizanske ilegale u Beogradu. Po završetku rata Mira Alečković nastavlja rad kao društveni i književni radnik. Uređivala je, u tek oslobođenom Beogradu, prve listove i časopise za mlade — "Omladinu" i "Mladost", a sa Brankom Ćopićem pripremila je prvi broj časopisa "Pionir". Uređivala je i časopise "Poletarac" i "Zmaj". Ovaj drugi vodila preko dvadeset godina.

U životu i radu Mire Alečković najprisutnije je njeno književno stvaralaštvo, naročito poezija za decu, kojom se bavi već punih pet decenija. Do dana pojavljivanja ove knjige, objavila je dvadesetak dela poezije i proze za odrasle i dvadesetak knjiga za decu. Najznačajnije su: "Podzemni heroji", "Proleće", "Dobar dan", "Zvezdane balade", "Ljuljaška na grani", "Prijatelji", "Lastavice", "Zbogom", "Velika tajno", "Čarobna vrata", "Svetla soba", "Srebrni voz", "Da život bude ljubav", "Pesme" itd. Tim stvaralaštvom ona je već odavno pripala krugu najpopularnijih pisaca za mlade u okviru ex-Jugoslavije i stekla simpatije mnogih generacija. Mladi čitaoci prihvatili su liriku Mire Alečković, jer je ona zasnovana na iskrenosti i jednostavnosti, na prisnom jeziku bliskom deci i na neusiljenoj formi.

"Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, — kaže pesnikinja — svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih!"

Kao pesnik dece i detinjstva, Mira Alečković pripada tradicionalnom toku poezije, one koja se plodno vezuje za Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Otuda se ona, poštujući uspomene i verujući u "čistotu jednog perioda čovekovog života", sva okreće tom svetu kao izvoru bogatstva i poverenja. U tom poštovanju utisaka i sveta koji je zapamtila i kome se vraća pišući za decu, ona ispoljava neke bitne odlike svoje poetske ličnosti. Ako je prva od tih odlika nežnost, i to ženska i materinska nežnost, druga se iskazuje u ljubavi prema deci i detinjstvu, a treća u osećanju društvenog i rodoljubivog odnosa prema prošlosti i savremenosti. Ova poslednja odlika naročito je prisutna u celokupnom pesničkom stvaranju Mire Alečković.

Mira Alečković stalno sarađuje u mnogim listovima i časopisima, naročito kao pisac za decu, a njena poezija i proza prevođena je na ruski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, italijanski i na sve jezike naroda i narodnosti bivše Jugoslavije. Zastupljena je u gotovo svim čitankama, izborima i antologijama naše poezije za mlade.

Za književni i društveni rad dodeljena su joj mnoga priznanja i nagrade, među kojima se ističu: republička nagrada za zbirku poezije "Tri proleća" (1950), nagrada "Dečja knjiga" za roman "Srebrna kosa" (1953), nagrada "Kurirček" za najbolju pesmu za decu (1964), zlatna medalja (prva nagrada) za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u italijanskom gradu Pistoji (1965) i dva posebna priznanja: najviši francuski orden — Legija časti — za dugogodišnju kulturnu saradnju sa Francuskom, i statueta "Partizanski kurir" za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe.

Zbirka pesama "Sanjalica", koja sadrži najnovije i dosad u knjigama neobjavljene stihove Mire Alečković, predstavlja nam popularnu pesnikinju raznovrsnije u pogledu tematskog miljea. U ovim pesmama, upućenim čitaocima mlađeg uzrasta, ona se kreće u opsegu svojih dosadašnjih lirskih izliva: peva stihove tople nežnosti, zaljubljena u svakodnevne pojave i predmete, bića i događaje. O vetru i moru, o košavi i golubovima, o snegu i zecu, o tramvaju i Dunavu, o papagajima i, opet, o igračkama, dečjoj čežnji za daljinom, o malim željama, tugama i radostima... Pesnikinja peva jasno i jednostavno, oponašajući vlastiti doživljaj detinjstva i života, pa njeni stihovi ponekad zazvuče raspevano kao pesma štiglica ili kao zvižduk kosa. U ovim stihovima, raznovrsne strukture i versifikacije, odslikana je jezgrovita poetska fraza Mire Alečković, pokazujući kako je ona, i pored prisutne senzibilnosti tipične za njeno biće, sva u slikama i nijansama, panoramski čista i obuhvatna.

Pesme iz ove zbirke teže ponekad i anegdoti, o čemu svedoče stihovi ispunjeni humorom ili bezazlenom šalom, tako dragom deci. U celini, stihovi iz Sanjalice pokazuju težnju da se što više približe savremenom detetu i budu njegova zabava, spoznaja stvari i pojava, — ali i pesnička ilustracija čistog i vedrog sveta minulog detinjstva.


Velimir Milošević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 04:31:49 pm »

**




MIRA ALEČKOVIĆ

Rođena sam 2. februara 1924. godine, u Novom Sadu, gde je iz Hercegovine, iz Trebinja, došao moj otac novinar Mahmut Alečković. Majka mi je Novosađanka, i dok je deda Mladen Trpinac pravio opanke, sva su mu se deca školovala, pa je i moja mama Dragica završila višu devojačku školu i bila jedna od prvih žena koje su radile na bežičnoj telegrafiji kod nas. Zato mi je jedna od najvećih radosti bio povratak mamin s posla. Obradovala bih se što mi se vraća, a zatim i što mi donosi drvene koturiće koji su ostajali posle otkucanih telegrama na traci. Ponekad bi mi donela mnogo lepih drvenih koturića pa sam ih delila deci i pravili smo igračke, i što ih je bilo više, bila sam veselija, a nisam znala da je, što ih je više, mama više kucala, cele noći, da je bila umornija.

Nisam imala ni godinu dana kad smo iz Novog Sada prešli u Beograd. Mama je i dalje radila na telegrafu u staroj zgradi, iza današnje Narodne skupštine, a okolo su bile bašte i sasvim blizu groblje. Beograd je bio mnogo manji nego danas. Živela sam s mamom, tetkom i ujakom. Mama je radila i izdržavala nas, ja sam učila, a oni studirali. Otac je otišao u svet. Bio je novinar i boem i neodoljivo su ga vukla prostranstva i daljine. Oca su mi zamenili deda veseljak i ujak, koji je u to vreme već bio zavoleo svoju hemiju. Mamina mama, majkica, kako sam je zvala, znala je mnogo narodnih pesama napamet, kao i svi Srbi iz Vojvodine, naročito sve one o borbi za slobodu, o kosovskom boju, o hajducima i uskocima, o ustanicima. Od nje sam čula prve narodne pesme. Govorila ih je kao iz knjige.

Mamina mlađa sestra Julka studirala je književnost, a pošto sam bila nemirno dete, da bi me umirila, čitala mi je naglas knjige. Uz tetu sam još više zavolela književnost. Prve knjige mi je ona kupovala od svoje sirotinjske zarade, od časova koje je davala deci imućnih porodica, a kasnije od noćnog dežurstva u Telefonu. Živeli smo u to doba sasvim sirotinjski, obično smo stanovali u onim tako karakterističnim zgradama za stari Beograd, najamnim kućama, koje su se prostirale u dubinu u dva reda, stan do stana, soba i kuhinja. Stanovali smo na Neimiru i ispod Neimara u jednoj od poslednjih ulica gde je tekao potok. Bila je to ulica Vojvode Mišića.

Nisu oko nas bile velike i moderne građevine, nego kućice i dugačke kuće, kao što ni Beograd nije bio ovaj sadašnji, beli grad, pa je blizu današnje Skupštine i zgrade gde je mama radila počinjala poljana i duga ulica s malim udžericama, sitnim radnjicama i turskom kaldrmom. Tom dugom ulicom me je, kao sasvim malu, često vodio moj deda. Već teško bolestan i gotovo slep, odlazeći svom drugu čika-Paji, opančaru, da mu, koliko može, pomogne oko pravljenja gumenih opanaka. Ili je od staretinarnice do staretinarnice tražio stare jeftine automobilske gume da bi sa svojim drugom došao do male zarade. Nisam ni mogla da verujem da se od jedne takve gume može da napravi nekoliko pari lepih opanaka, koje je opet deda nosio vlasnicima tih malih radnji da ih proda. Da ste samo videli kako je veštom rukom poluslepi deda krojio gumu na slojeve, na kaiševe, s kakvom je radošću opipavao završeni opanak, s kakvim je osmehom primao malu zaradu. Od nje je odvajao da mi kupi đevrek, fišek kestenja, kuvani kukuruz, jednu pomorandžu ili grudvu ružičastih kokica.

Moj deda, to je posebna priča mog detinjstva. Kao da mi je već on preneo onu ljubav za ljude, za sirotinju, onu boljku svog teškog detinjstva i priču o jednom zimskom prazniku kad je kao šegrt iz Novog Sada pošao kući kod majke u selo. Ta njegova priča iz detinjstva kao da je prvi put probudila u meni želju da to opišem, da zapišem kao običan zapisničar ono što moj slepi deda nije mogao, pa da to preraste u želju da nešto učinim da drugima ne bude kao mom dedi. Meni moje detinjstvo nije izgledalo tako teško. Za mene je priča o dedi, kome je otac umro a majka ga dala na zanat kod majstora opančara da radi samo za stan i hranu i par opanaka godišnje, bila prva surova životna priča. Stroga i zla je bila majstorica, dečak je bio sluga a ne učenik, pravio je opanke, a nosio vodu, cepao drva, prao sudove, ribao podove, tresao krpare i čuvao decu. I sve mu to nije bilo teško od silne želje da završi zanat i postane svoj čovek. A teško mu je bilo kada ga te zimske noći majstorica nije pustila, kao što je obećala, da ode kući do majke. Dan je bio kratak, do sela nekoliko sati hoda, posao se ređao za poslom, veče je palo i tek ga je onda pustila da pođe. Dogovor je bio s majkom, ako on ne stigne do zore, majka će mu poći u susret. Pošao je u sam mrak, prešao peške zaleđen Dunav i jurio kroz besni severac da stigne do zore kući. Stigao je promrznut i bolestan, i tu bolest iz detinjstva vukao je do same smrti. Uvek je teško disao i gušio se. Ali je stigao pre majke u poslednjem trenutku, kada je majka s obramicom izlazila iz kuće i zagazila u duboki sneg njemu u susret. Stigao je i da svoju prvu jednogodišnju zaradu, nove opanke, donese majci na dar. Pišem vam što ovo nije samo priča o životu moga dede nego o životu kakav sam ja kao dete sagledala, o kakvom sam posle čitala u knjigama Maksima Gorkog. Moj deda Mladen me mnogo čemu lepom naučno. Želeo je da završim školu, što višu školu, da naučim jezike, da učim muziku, samo da znam više od njega, "da se ne bi patila u životu". Večerali smo često samo crnog hleba i čaja, nekad ručali pekmeza i hleba, nekad za dva dinara čvaraka, ali smo svi učili, ja školu, tetka i ujak fakultet, i svi smo bili dobri đaci. Da bih naučila francuski i da ne bih po ceo dan bila sama na ulici, dali su me u francusku školu. Sećam se. Tada sam uvek imala pocepane ili ukrpljene čarape, nije mi mama mogla kupovati nove i večito je krpila one rupe, one oči koje bi progledale od mog trčanja, skakanja i nestašluka. I cipele sam mnogo cepala. Znam da mi je deda, kad je kasnije došao kod nas, govorio da niko ne jede cipele tako kao ja. Smeškao se deda i govorio: "Kao da ih đavo jede", a jela ih je prokleta turska kaldrma, svaki čas je trebalo opravljati pete, i uvek sam ih ja ponovo derala. Ni novi kaput nikad nisam imala, uvek su mi prekrajali sve staro. Šila mi je teta, studirajući svoju književnost, i šila mi je lepo i ja sam bila zadovoljna. Znala sam da za krojačicu nema novca. Prvi nov kaput dobila sam u petom razredu gimnazije, kad sam imala punih četrnaest godina. Kupio mi ga je ujak. U tom kaputu me zatekao rat, u njemu sam pošla u partizane. Tetka mi ga je skratila da bude zgodniji pri hodu i izdržao je taj kaput mnoge ratne zime.

Posle francuske škole pošla sam u prvi razred gimnazije. Obradovala sam se kad sam saznala da će mi srpskohrvatski predavati Desanka Maksimović. Imala sam dotle mnogo dobrih profesora, bilo je među njima i naprednih ljudi koji su nas mlade podržavali u našim snovima. Ali Desanku sam najviše volela i mada sam prvo bila u susednom razredu, ona me ubrzo prebacila sebi. Godine nam nisu smetale da postanemo još u to vreme prisni drugovi. Desanka je uvek bila mlada koliko i ja i imala razumevanja za sve ono o čemu sam ja maštala. Ubrzo sam postala predsednik književnog odbora literarne družine. Imala sam malo više od četrnaest godina. To je bilo poverenje koje mi je dato i koje nisam smela izneveriti. Na sednicama družine čitala sam svoje prve ozbiljne pesme. Uvek me pitaju za prvu pesmu, a ja uvek kažem da ona prva, da one prve pesme nisu u stvari bile pesme nego pokušaji. Pisala sam ih kao dete u osnovnoj školi i mada je jedna od njih objavljena još kad sam išla u prvi razred i kad nisam imala sedam godina, ja zaista mislim da su to samo nevešti dečji pokušaji koji su se dopali mojoj učiteljici, pa ih je ona poslala u "novine". Onda su mi tražili sliku, pa su me odveli da se slikam kod fotografa sa mojim mečetom, o kome je bila i napisana jedna od prvih pesama. To je bila moja prva slika u novinama. U to vreme, pred odlazak u školu, razbolela sam se, obolela su mi pluća, pa su me posle preležane bolesti poslali u severno primorje, u borovu šumu u Biogradu na moru. Bila sam tužna i sama u dečjoj koloniji, gde nikog nisam poznavala, najmlađa od svih, pa sam tih prvih dana napisala tužnu pesmu "Mala jedrilica na moru":

Leti mala jedrilica
kao bela morska ptica
u njojzi je uvek mir

tužno more tiho žubori
na Jadranu jedna barka
plovi po vodi.


To je bila moja prva pesma. Druga je već bila veselija. Upoznala sam se s decom, sprijateljila i pisala sam kući pismo u stihovima, koje je bilo veselo i na koje sam dobila od dede odgovor. Pisala sam u osnovnoj školi pesme o jeseni, o siročetu, o meci kome sam slučajno odvalila uvo, o majci, o moru, o ptičetu koje se smrzlo jedne zime pred mojim prozorom, o svemu onom što me uzbudilo, što sam duboko osetila. A onda sam manje pisala, manje beležila stihove, a više čitala. Čitala sam mnogo, gutala sam knjige kao da sam shvatila da bez tog prostranog i bogatog sveta neću moći dalje. V svojoj petnaestoj godini napisala sam svoje prve ozbiljne pesme. Pesma "Sveli su mladi ljiljani" za mene je, u stvari, moja prva pesma. Bio je četrnaesti decembar. Vratila sam se iz škole kući i u daljini sam čula povike: "Dole rat!" Radoznala, potrčala sam da vidim šta se događa i pomešala se u bujici omladine. Čula sam prve plotune, videla prve mrtve na pločnicima Beograda. Za mene je ovaj dan bio kraj moga detinjstva. Došla sam kući i napisala pesmu. Dala sam je predsedniku svoje literarne družine, Stanici Burovac, a ona starijim drugovima — studentima, pa je već petnaestog decembra Stanica došla kući po mene da me vodi na komemoraciju palim, koja se održavala u sali Pravnog fakulteta. Moje čuđenje bilo je veliko: slušala sam svoje reči sa podijuma, prvi put je neko recitovao moju pesmu. Ušla sam tad u redakciju "Zore" i "Novog srednjoškolca", naprednih omladinskih listova. Postala sam član SKOJ-a. Bila sam najmlađi član rukovodstva Prve ženske gimnazije. Tu počinje moj put beogradske omladinke, sličan putu hiljada mladića i devojaka, odraslih u ono burno predratno vreme, tu sam stekla mnoge drugove, koji su i danas živi, i mnoge koji su danas samo imena škola, brigada, ulica. Knjiga bi čitava trebala da ih nabrojim i da kažem samo nekoliko rečenica o njihovoj mladosti. A njihova mladost bila je i moja mladost.

Bio je 8. septembar 1940. godine, bio je to jedan od mnogobrojnih omladinskih izleta u Košutnjak. Tu, nadomak Beograda, u šumi Košutnjaku, bilo je naše izletište i sastajalište, bili su ti naši nedeljni izlasci i smotra snage beogradske omladine. Pevalo se tu, igralo, šetalo po šumi, bili smo na svežem vazduhu, ali smo imali vremena i da izmenjamo misli i da se upoznamo. Postajali smo jedna velika porodica. Niko nije sanjao da će toga dana u omladinu koja je bezazleno sedela na travi i pevala policija sasuti nove plotune. Iznenada, usred nedopevane pesme, sjurili su se sa brda konjanici i rasuli rafali. Drumom kraj železničke pruge stigla su već i mrtvačka kola, unapred spremna na žrtve. Bilo je to za nas najmlađe prvo vatreno krštenje. Pali su Sokrat Dimović i Branislav Petrušević (Brand), ali su dečje ruke Zorice Božović i Nade Anastasijević prve dograbile kamenice u odbranu. Počela je kamena bitka. Nikad neću zaboraviti taj osmi septembar, nikad neću zaboraviti pogreb Branislava Petruševića, dugu povorku koja je beogradskim ulicama išla okićena crvenim karanfilima, ni govor Brace Bjelića na otvorenom grobu sa zakletvom beogradske omladine, s obećanjem da ga nećemo žaliti suzama nego borbom, iako smo svi tada plakali. Ni Brandovu majku neću nikad zaboraviti, majku koja je zbacila crni veo sa glave u raku i, gušeći se u suzama, izgovorila: "Sine, neće majka da te žali, i majka će da peva kad si poginuo za slobodu!"

Došao je onda rat. Onaj strašni, u zlim snovima sanjani, i mi, najmlađi Beograđani, golobradi mladići i devojke nežnih uvojaka postali smo vojnici revolucije. Ono što sam u ratu preživela, ono što sam osetila u narodnooslobodilačkoj borbi pokušala sam da kažem u svojim pesmama za decu i odrasle, i u svojoj prozi, u romanima "Zašto grdiš reku" i "Jutro". I još sam ostala dužna tim danima. I u "Zvezdanim baladama" sam pokušala da utkam delić tih dana. Ja znam da mladi ljudi više vole radosne pesme i priče, i ja sam ih volela, i ja ih volim, a vi ćete mi oprostiti za sve ono tužno i teško o čemu sam pisala, verujte da sam to morala da napišem. Bila je to želja da upoznamo zlo da bismo se protiv njega borili. Da se oslobodimo gladi, golotinje, bolesti i umiranja, i da bismo mogli u miru da živimo. Da ne mora moja majka da bdi cele noćn kraj vrata neće li upasti policija, da ja ne noćivam u ruševinama, da se ne kriju kod nas onakvi divni ljudi kao što je bila Jovanka Radaković, asistent profesora Belića, kao što je bio doktor Toša Borocki, ilegalni sekretar lekarskog sindikata, koji su stradali. Njih pominjem zato što sam od njih najviše naučila o težnji čoveka da stvori drukčije društvo, u kome će svi ljudi moći ljudski da žive. Jovanki i njemu dugujem za mnoge lepe knjige koje sam pročitala, za "Majku" Maksima Gorkog, za "Virineju", "Novu zemlju", "Karabugaza", za "Lulu" Pjera Dibua, za "Poreklo porodice i društva" i za "Komunistički manifest". Nikad neću zaboraviti neku neobičnu groznicu koju sam osetila čitajući reči "Manifesta", čitajući početak o bauku koji kruži svetom, koga se boje nečiste savesti i oni koji hoće rat, a koga mi dozivamo svom svojom mladošću dozivajući pravedniji svet. Danas, kad se nijedna knjiga ne krije, teško je i zamisliti onima koji rastu i koji nas smenjuju s kakvom smo ljubavlju i gordošću i spremnošću na žrtve skrivali svaku knjigu koja bi nam otkrivala novo. Znali smo da policija ne hapsi samo ljude nego i knjige i morali smo ih braniti.

A knjiga mi je bila oduvek prijatelj i pre ovih koje sam pomenula imala sam mnogo knjiga — prijatelja. Znam da sam volela "Čika-Tominu kolibu", "Malog Trota", "Malog lorda", "Kozetinu lutku" i "Gavroša", "Bez porodice", knjigu o Luju Pasteru, bajke raznih naroda, naše narodne priče, a još više našu narodnu poeziju.

U teškim ratnim danima malo sam čitala, još manje pisala. Poneka prkosna pesma, poneki borbeni stih. Leci, sastanci. Prve akcije, sabotaže. Prva hapšenja i streljanja. Posle jedne naše akcije streljano je dvesta talaca, među njima i moj otac. Tada, 1941, one prve ratne zime napisala sam parodiju na nemačku soldatsku pesmu "Lili Marlen". Išli smo ulicama Beograda i pevali je na nemačku ariju, prkoseći Nemcima. Kasnije sam hapšena i proterana iz Beograda. Tu pesmu sam čula idući Srbijom i niko nije znao da je moja, a meni nije bilo žao, radovala sam se što je živela u drugima.

Kad sam se za vreme rata teško razbolela na plućima, nisam ni u jednom trenutku pomišljala da treba da ležim, nosila sam bolest na nogama dok sam mogla, spavala u ruševinama, a mama mi je donosila hranu u torbi i predavala na ulici verujući da ja ipak negde imam krov i prenoćište. Često sam ga imala u kućama drugova i prijatelja. Majci sam govorila da se ne brine, da sam ja na sigurnom mestu.

Videla sam mnoge gradove i sela Srbije. Pomoravlje, Toplica. Videla sam kako narod živi. Saznala sam više o sirotinji, bolestima, oskudici. Gledala sam kako neprijatelj tera ljude, žene i decu iz sela da prepoznaju mrtve. I streljanje na Moravi sam videda. I čula sam o hrabrosti mnogih, čak i dece. Tada sam počela da pišem "Zvezdane balade". Do mene je stigla vest o devojčici koju su ubili zbog petokrake, o dečaku kome su urezali u čelo zvezdu.

Volela sam da čitam i da učim, da maštam, da sanjam o dalekim putovanjima. Rat me je otrgao od knjiga, a ponekad i od maštanja. Za četiri godine rata malo sam pročitala, a mnogo naučila. Život je — najbolja knjiga. I mnogo knjiga sam smislila i u sebi napisala — ko zna hoću li ih jednom zaista i napisati.

Završavajući ovaj tekst, htela bih da spomenem i ime svoje učiteljice: zvala se Milica Stojanović, volela me i učila, i prvu moju pesmu ona je poslala u novine. Volela sam je mnogo. Htela bih da joj jednom to kažem, a život nas je rastavio, nikad je više nisam srela, nikad ništa o njoj čula, iako sam za njom tragala. U vreme kad me učila bila je mlada i lepa i verovala sam da su ona i moja mama dve najlepše žene na svetu. U ljubavi je čoveku sve lepo, kao što je i moje malo sirotinjsko meče bilo za mene najlepša igračka.

Godine 1944. napisala sam prve pesme za decu, za mališane, za one koje su borci poveli s razrušenih ognjišta i spaljenih kuća. Bile su to pesme: "Mališan na straži", "Seti se, druže", "Mi smo deca". Oni su ih znali napamet, a ovu poslednju su i pevali.

Još 1944. pesme su mi umnožene na šapirografu, a pesma "Seti se, druže" štampana je 1944. u Americi u listu naših iseljenika. "Mališan na straži" napisan je detetu doktorke Saše Božović, mališanu koga je morala da ostavi u snegu, i svoj deci koja idu zimi s vojskom, deci bez roditelja, bez krova, kojoj je rat oteo detinjstvo. Volela sam malog Miška, Simu, Buru i Jovicu, i mnoge druge čija imena ne pamtim. Neka mi oproste ako pročitaju ove redove. Sima je posle rata umro, Bura je imao sedu kosu i trinaest godina, Jovica nije hteo da čita bajke koje sam mu dala dok nije video da ih je prvo pročitao drug Rato Dugonjić, pa je posle i on došao po bajke, i rekao da su mu se dopale, a činilo mu se da je sramota da ih čita jer je već velik i prerastao bajke. Miška, odraslog mladića, jednom sam srela na ulici Beograda. Toj deci sam počela da pišem, a nastavila svojoj deci i svim dečacima i devojčicama koji me primaju za druga.

Prva moja štampana knjiga za decu bila je "Dani razigrani". Izašla je odmah posle rata. Zatim su sledile knjige: "Podzemni heroji", "Pionirsko proleće", pa "Zvezdane balade", i "Ljuljaška na grani". Kasnije sam napisala slikovnicu "Da se upoznamo", onda "Srebrnu kosu". "Srebrna kosa" je priča o dečaku koji je osedeo za vreme rata. Pod naslovom "Lastavica" napisala sam knjigu pripovedaka. Napisala sam još poemu "Leteći ljudi", zbirku pesama za decu "Prijatelji", a zatim roman "Zbogom, velika tajno". To je priča o mom detinjstvu. Roman je do danas preveden na mađarski, poljski i šiptarski. Na rumunski mi je prevedena knjiga pesama i poema "Podzemni heroji".

Za odrasle sam napisala više zbirki lirike: "Tri proleća", "Tragovi bez stopa", "Poljana" i "Noć ova poslednja" i romane "Zašto grdiš reku" i "Jutro".


Mira Alečković
Iz školske lektire, 1966.

*

Zvezde su još visoko,
al' oko vidi dalje
kada ga vode snovi, maštanja o dalekom letu ...
I srce putuje tamo kud ga misao šalje ...
... Kako je lepo biti
čovek — u čovečnom svetu ...


                (Letite smeli)

[postavljeno 10.03.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2010, 08:31:29 pm »

*

MIRA ALEČKOVIĆ

U očima deteta ostala mi je nepregledna vojvođanska ravnica: rodni Novi Sad, Dunav, Fruška Gora, u nedogled zlatno žito.

Zavolela sam boje žita i neba i dunavske vode, decu umazanu dudovima, vojvođanske seljake koji su upadali u surovu ritsku zemlju. Pamtim dedu povijenog nad opancima od kože i gume; svoju baku, kako radi od jutra do mraka. Niko lepši vrt, lepšu baštu punu cveća nije imao usred Novog Sada, u niskoj, dugačkoj kući u ulici Lukijana Musickog; blizu kasarne rasle su kajsije, lijanderi ogromni kao drveta na primorju, petonije, dani i noć, geranijumi, ruže lepotice i najlepše cveće koje sam u životu videla. Mirisalo je cveće posle polivanja kao u vrtovima iz bajke.

U tom dvorištu je moj deda vadio iz bunara ogromnu lubenicu i sekao je napola: sebi i meni. Jeli smo kašikom samo srce. Tu sam imala i svoju mačku koja me je čekala da dođem na raspust. A odlazila sam tamo samo leti i zimi kad bi prestajala predavanja i činilo mi se da je tu počelo moje prvo detinstvo iako sam od nepune godine dana došla u nov grad, moj drugi rodni grad, Beograd.

Detinjstvo u Beogradu duže je nego ono u Vojvodini: poslednja ulica, potok, deca kojima je igraška bila krpenjača, zreli kestenovi Karađorđevog parka, igre na potoku... Danas nema više potoka. U romanu za decu "Zbogom velika tajno" ja sam htela da mu sačuvam uspomenu.

Mama mi je radila u Telegrafu; pamtim poljanu na mestu gde su danas Skupština i Markova crkva. Donosila mi je s posla drvene koturice od trake, a ja sam bila utoliko veselija ukoliko je tih koturica bilo više, mogla sam da ih delim deci. Nisam znala da ih ima najviše onda kad se noću najviše naradila, kad je iskucala najviše telegrama i kad se ujutru rano vraćala umorna kuci.

Svakog prvog, kad primi platu, mama mi je donosila kesicu bombona i čokoladu. Nisam ni pomišljala da se slatkiši mogu kupovati i preko meseca.

Majkica, moja baka, znala je napamet sve najlepše narodne pesme. Rodom iz sela Kaća, kod Novog sada, ona je rasla pod Austrijom i u narodnoj poeziji doživljavala našu istoriju. Tako su mi rano postali prijatelji Marko Kraljević, Jugovići, Kosovka devojka i Starac Vujadin.

Mamina sestra Julka studirala je književnost; kažu da sam bila veoma nemirno dete i da bi me umirila, tetka mi je čitala naglas sve moguće knjige, čak i Njegoševu "Luču Mikrokozmu", čiju sadržinu nisam razumela ali čija mi se muzika reči mnogo dopadala. Kažu opet da za vreme čitanja nije bilo mirnijeg deteta od mene. Uvek sam cepala mnogo čarape i pete na cipelama. Deda se šalio i govorio da mi ih đavo jede. Očigledno je da sam taj nemirni vrag bila ja sama.

Pošla sam u francusku osnovnu školu; a pošto je nastala kriza, mama nije imala sredstava da dalje plaća školarinu i nije me upisala u drugi razred. Škola je počela i učiteljica je došla po mene kući. Pitala je zašto me nema. Ćutala sam. Razumela je, uzela je me za ruku i odvela u školu.—

Moje detinjstvo bilo je jedno veliko putovanje: Beograd, Vojvodina, Kosovo Polje, Dalmacija. Mnogo sam videla: prvu hrabrost dečaka iz Zargovica kod Knina, koji je, kad je video zmiju otrovnicu, dograbio motku i na stopu od mene je ubio; smrt devojčice u dugom dvorištu Malajnicke ulice u Beogradu; tugu za ukradenom zajedničkom loptom, najmilijom igračkom dece naše ulice. Išla sam u ribolov na Lab i Sitnicu, penjala sam se na Nenad, vrh sa koga je po legendi iz pesme "Predrag i Nenad" brat ubio brata. Volela sam da zagazim u Tisu i Dunav, da zaplivam i da se kupam. Čuvala sam ovce s decom u Dalmaciji. Penjala sam se na divlju trešnju s devojčicom Minom, Bajramovom ćerkom, kraj Laba na Kosovu. Hvatala rukom štuku koja me je ugrizla za prst, i išla s majkicom na vojvođanske vašare gde se sve šarenilo od lecederskih kolača, ogledalaca, gipsanih kućica, mačica, petlića, vrteški s konjima i karucama, gde vas je fotograf ovekovečio "slikom za minut".

Pamtim kada je iznad Karađorđevog parka preleteo "cepelin"; svi smo bili na ulici i divili mu se. Sećam se kada je Čkalov preleteo Severni Pol. I podviga Čeljuskinaca.

Od 12 godina sam i sama počela da radim, davala sam časove srskohrvatskog, francuskog i matematike. Matematiku nikad nisam naročito volela, ali je za taj predmet bilo uvek dovoljno đaka, a trebalo je na jesen kupiti sebi knjige.

Prve knjige kupovala mi je tetka, prve knjige mi je ona i čitala. A onde su mi njene drugarice i ujakovi drugovi počeli da donose i drukčije knjige...—  Shvatila sam da se oko mene odigravaaju veliki događaji, da se sprema rat.

Sa devojkama iz Prve ženske bacala sam kamenice na kukasti krst koji su Nemci stavili na zgradu češke ambasade. Sa njima sam išla ulicama s trakom na kecelji "Branićemo zemlju". Sa njima sam pošla na demonstracije 26. marta uveče. Sa njima sam se 27. marta radovala što smo zbacili sramotu. Još ranije, doživela sam jedan 14. decembar i jedan 8. septembar u krvavom Košutnjaku koji sam neizmerno volela. Četrnaestog decembra upala sam u gužvu na Slaviji. Bilo je to 1939. godine. Čula sam povike protiv rata, videla prve mrtve na pločniku Beograda, otišla tužna kući i napisala svoju prvu ozbiljnu pesmu. Zvala se "Sveli su mladi ljiljani".

Ušla sam u redakciju "Novog srednjoškolca" i "Zore". Bila sam predsednik književnog odbora literarne družine Prve ženske gimnazije. Pisala sam pesme protiv rata.

Zemlju nismo odbranili, jedan rat se brzo svršio, drugi, oslobodilački, počinjao je. Sekla sam kablove i žice, rukom umnožavala letke, lepila plakate, skupljala oružje i lekove za partizane.

Nisam prestajala da pišem.— Pesmom "Dvanaest na pločniku" pokušala sam da sačuvam jedan herojski trenutak naše istorije: seljaci iz sedam sela, doterani da prepoznaju mrtve borce, nisu hteli da ih poznaju mada je među njima bio i njihov učitelj. Nisu hteli ni mrtve da ih izdaju.

Upoznala sam zatvor, saslušanja i batine. Moji stariji drugovi skojevci naučili su me da je jedini spas ćutanje. Ništa se ne sme reći neprijatelju. Pustena sam i proterana iz Beograda sa otečenim nogama na koje nisam mogla da obujem cipele. Prokrstarila sam Srbiju. Stigla sam u partizane. Radila u agitpropu divizije, počela da pišem prve pesme za decu pokupljenu sa spaljenih ognjišta.

Učila sam, studirala uporednu književnost i slavistiku i Fuseovu školu pri Sorboni. Naučila nekoliko jezika. I još uvek mi se čini da malo znam.

Sa Brankom Ćopicem uredila sam prvi broj "Pionira". Sami smo ga slagali i prelamali s radnicima u štampariji, i radovali mu se kao detetu. Putovala sam po Sloveniji, po Srbiji, po Makedoniji, Crnoj Gori, pomagala oko organizovanja dečijih domova, bila dežurni urednik Kongresnog broja "Omladine" sa ogromnim strahom u srcu da li ću uspeti da broj izađe na vreme i da izgleda lepo; bila sam na omladinskoj pruzi i u rudniku.

Meni se čini da sam uvek samo učila od života, od ljudi oko sebe, i onda bih zapisala poneku pesmu ili odlomak proze.

Sećala sam se rata: u "Tragovima bez stopa", u knjizi "Zvezdane balade" ili romanu "Zašto grdiš reku", u povesti za decu "Srebrna kosa". Napisala "Ljuljašku na grani", "Dane razigrane", "Pionirsko proleće", "Podzemne heroje", "Krilate ljude", "Dobar dan", "Prijatelje", "Srebrni voz" i "Svetlu sobu", knjige pesama za decu.

Napisala roman iz detinjstva "Zbogom velika tajno"; knjige pesama "Tri proleća", "Poljanu", "Tragovi bez stopa", "Noć ova poslednja" i izbor poezije "Ljubavi je malo". Napisala sam roman o beogradskoj omladini "Jutro".

Izgubila sam u ratu mnogo dobrih drugova i drugarica. Stekla sam nove drugarice i drugove, medju njima i vas koji volite moje knjige.


Mira Alečković







Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2010, 08:31:37 pm »

**

LIK MIRE ALEČKOVIĆ

Čitajući nekog pisca ne samo da stvorimo njegov književni lik već ga ugledamo pred sobom i kao živa čoveka. Nekad se ta dva lika podudare, a nekad se dogodi da književnici stroga izgleda i crnomanjasti žive u mašti svojih čitalaca kao svetlosmeđi i blagi, a oni koji već stare, zbog nečega u svom delu, čine se mladi onima koji ih čitaju. Neki japanaki kritičar ispričao je pred skupom književnika u Moskvi prilikom pedesetogodišnjice smrti Lava Tolstoja kako japanska deca i ljudi neupućeni u književnost zamišljaju da je ovaj veliki ruski pisac oduvek imao bradu jer su se s njegovim delom upoznali kad je već bio star čovek i jer im se učinilo da u tom delu ima nečeg mitskog. A ja Miru Alečković vidim uvek onakvom kakva je negde pred poslednji rat sedela preda mnom u đačkoj klupi. Zalud je ona sad već pisac i majka troje dece, za mene je ostala bela nežna devojčica pametnih očiju. Zalud ona sad već rukovodi omladinskim izdavačkim preduzećem "Mlado pokolenje", ja je vidim na sednicama ondašnje literarne družine Prve ženske gimnazije kao njenog najslavnijeg i najvrednijeg člana i njene prve pesme mi se često mešaju u sećanju sa pesmama koje ona sad za vas piše.
 
Nije slučajno baš ona za vas napisala knjigu "Zvezdane balade", ili pesme "Druže Tito, mi ti se kunemo" i "Najlepša uspomena", jer je već kao učenica, ponikla u beogradskom SKOJ-u, opevala mladiće izginule u uličnim borbama s policijom na "Slaviji" 14. decembra 1939. godine. Upravo taj Četrnaesti decembar, kako ona sama kaže, bio je dan njenog stvarnog ulaska u SKOJ, a pesma "Sveli su mladi ljiljani" bila je prva prava pesma. Na stvaranje ove duboko humane pesme uticalo je donekle i streljanje 134 poljska srednjoškolca koji su osvajača bili dočekali s pokličem slobode. Nije čudo što je tako mlada, odmah posle rata, mogla uređivati omladinake i pionirake listove "Mladost", "Pionir", "Poletarac" i, naposletku, "Zmaj", kad je već kao učenica gimnazije bila član redakcije "Novog srednjoškolca". U mladom čoveku, još detetu, stoji već u zametku ceo budući čovek, kao što je u semenu već ocrtana biljka i nestrpljivo čeka da se pokaže.
 
Suvišno će biti da vam objašnjavam njenu poeziju: treba slušati, treba čitati, poezija je takva. Uzećete nevnu knjigu prad veče i utonuti u nju, dok je ne završite, a onda ćete noću usniti ono što je ostalo u vama od te poezije; šetaćete možda u snu s pesnikinjom kroz njenu Vojvodinu, sesti pod onu belu granu da se odmorite. Posle ćete usnuti neki rat gde usred borbe puščane varnice postaju svici i pretvaraju oružani sukob u festival svih svetlih insekata. Doći će vam, možda lično vama, deca celog sveta u goste, jedno među njima imaće kotaričicu punu zvezda za pesnikinju. Možda će vam san na sto vratiti neku davno izgubljenu stvar, kao što je tata doneo onim dečacima odbegli brodić. Možda će vaši ukućani dobiti neobična jednosložna imena Ka, Mi, Bo, umesto Kata, Milan, Bosa, da bi se zvali slično Kineščićima iz pesme. Poklonićete tako u snu, a možda i na javi, Mališanki svoj nov novcati kaput, a svoju divnu beogradsku lutku devojčici iz Kine. — Pretvorićete se u snu u dečaka koji je išao po vodu na česmu, ali ćete nekim čudom vi Turke pobiti — upravo one koji su nekad ubili dečaka na Čukur-česmi. I osetićete tugu majke onog drugog dečaka koga su ubili Nemci na jednoj drugoj česmi.

I to se zove prava poezija, ona uvvk postaje svojina i našeg sna i naše stvarnosti. Neće poezija Mire Alečković osvetljavati samo vaše snove, ona će vas voditi kroz život.— Jednom, na nekom rukovodećem mestu, setićete se poginulog dečaka sa Čukur-čeome i Mališana na mrtvoj straži, pa vam to sećanje neće dati da u opasnom času napustite dužnost koja vam je poverena. A svici koji proleću pesmama ove zbirke postaće za vas daleki ognjevi u noći.
 
Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama, ako zamislite da je kojim nesrećnim slučajem bila streljana, da je poginula za vreme narodnooslobadilačke borbe, što se mladoj skojevki moglo dogoditi kao tolikim njenim drugovima i drugaricama. Ja ne znam ko bi njeno mesto mogao popuniti. Čije pesme bi imale tu toplinu, sklad, ljubav za svoju zemlju, ljubav za vas.
 
Ovaj plodni pesnik je i pun, radan čovek. Pored toga što peva za vas, i za sve nas, što piše povesti i romane, što ima još puno društvenih, ljudskih i književničkih dužnosti, takom cele godine, da pomenemo samo još to, izlazi pred učenike i ostale građane da čita svoje pesme, jer iako je pisala onako kako joj srce zapoveda, ona se raduje kad u svojim osećanjima nije usamljena, kad ih deli sa svojim narodom.
 
U ovoj zbirci naći ćete i dosta novih pesama, a i onih koje već znate, ali na koje se vraćate zacelo mnogo puta. Tu su one dograđene kao fine igračke, same igračke sa srcem, kao "Tajna", "Mamin sin", "Crni i beli", "Tri mame", "Vlatkova držalja", "Dobar dan" i sl. Tu su zatim pesme koje su putujući do vas zaustavile se malo na čardaku mašte, prolutaše malo kroz bogate lavirinte moždanih vijuga, probavile malo u setnoj odaji sećanja i koje ćete vi možda naročito voleti, jer će vas povesti kroz patnje, radosti i lepote vaše domovine i celog sveta. Naći ćete tu i one pokrenute nekim nenametljivim humorom, pisane verovatno u samoj dečjoj sobi, na licu mesta, kako se kaže.
 
Od oslobođenja do danas ovaj plodni pesnik je napisao za odrasle zbirke pesama "Tri proleća", "Poljana", "Tragovi bez stopa", "Noć ova poslednja" i romane "Zašto grdiš reku" i "Jutro". Zbirke pesama za decu su "Dani razigrani", "Podzemni heroji", "Pionirsko proleće", "Da se upoznamo", "Prijatelji", "Krilati ljudi", "Zvezdane balade", poema "Dobar dan" i neobjavljena zbirka pesama kod "Prosvete": "Čarobna vrata", osim toga školski izbor pesama "Ljubavi je malo", kao i proza za decu "Srebrna kosa", "Lastavice", "Zbogom, velika tajno".


Desanka Maksimović, Beograd, 1962. godine




Mira Alečković
Srebni voz
Biblioteka priručne literature
za osnovne škole
Beograd, 1963.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #5 poslato: Decembar 22, 2010, 08:31:48 pm »

**
Poezija za decu Mira Alečković
SREBRNI VOZ


PESMA ZA MAMINE OČl

Za sve besane noći
i za sve brižne oči
koje si od mene krila,
za sve uzdahe tvoje,
za oči koje se boje
za mene, majko mila,

za sve poljupce tvoje,
za ruke tvoje majke,
za reči tople, blage,
koje si šaputala,
za sve, za sve ti hvala.

Za svu odšitu dugmad,
za sve nemirluke moje,
za porube koje si šila,
za svaku tvoju suzu koja nije potekla,
za sve što si mi dala,
za sve što si mi rekla,
hvala ti, majko mila.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #6 poslato: Decembar 22, 2010, 08:31:59 pm »

**
Poezija za decu Mira Alečković
SREBRNI VOZ | Bela pesma


ŠTA SVE NA SVETU DECA ŽELE

Šta sve na svetu deca žele
u ove večeri, zimske, bele,
u ove večeri kad se deca kod jelke skupe i vesele,
u ove večeri kada Sneško, hiljade Sneška darove dele . . .
 
Neko bi voleo seku il' batu,
a neko kiflu, meku, belu;
neko pomorandžu, a neko šljivu,
neko kaišić na odelu . . .
Neko avion, neko čamac,
a neko kliker-afrikanac,
leteći tanjir, podmornicu,
neko — šarenu maramicu . . .

Fudbal od kože, i raketu . . .
Kol'ko je dečjih želja na svetu . . .
 
Neko cipele za noge bose,
neko mašnice da splete kose,
neko bi prosto želeo hleba —
negde ni hleba dovoljno nema,
a neko sladoled i čokolade,
kutiju punu šećerlema.
Neko bojice raskošnih boja,
da crta svet koji sam otkriva,
neko, kao devojčica moja,
da joj je neka igračka živa.
 
Ne prekidajte, vama se čine,
što niste deca, čudne te želje . . .

. . . Neko bi voleo mali pribor
da može u drvetu cveće da delje.
Neko da tata mornar bude,
pa da ga na put dalek povede,
a neko samo moli za ljubav,
za vašu ljubav, od Sneška-dede . . .
 
Ovo su samo običie želje,
u snove vam se nekad zaplele!
 
Šta deca žele, šta deca žele?
Toliko mnogo, a tako malo,
pa i to malo negde u svetu
nije za decu preostalo . . .
Kada sretnete te naše želje,
mi vas molimo, pomislite,
koliko malo nama treba
da nam detinjstvo usrećite.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #7 poslato: Decembar 22, 2010, 08:32:12 pm »

**
Poezija za decu Mira Alečković
SREBRNI VOZ | Najlepša reč


ČAROBNA VRATA

Na svetu zemlja jedna postoji,
puna je svakoga blaga,
i sve što ima — podeli svima
u tome joj je snaga.

Hoćeš li kuće, i kuća ima,
samo uzmi i gradi,
mostove hoćeš, pozovi ljude,
džinovski most sagradi.

Hoćeš li pesme, u njoj se ore,
pevaju milioni,
svako te tamo na rad zove,
a niko te ne goni.

Hoćeš li možda prugu da gradiš
i da sečeš tunele?
Hoćeš da pretvoriš reke plave
u izvor svetlosti bele?

Da li bi hteo najlepšeg ploda?
Dođi, tu svega ima.
Tražiš li druga, zemlja ta čudna
druga će naći svima.

Hoćeš li možda iz ljubopitstva
da putuješ put zvezda?
Dođi, ona će da ti svije
sred plavih oblaka gnezda.

Nemaš li majke, a želiš nežnost,
uđi na ova vrata.
Otac ti pao... Dođi da nađeš
oca, seju i brata.

Sa nevericom slušaš, druže,
i misliš to je šala,
i ključ od čarobne zemlje tražiš,
ja bih ti rado dala,

ali ti moraš svojom rukom
vrata da otvoriš ova;
pokušaj samo, nije teško,
nauči prvo slova.

A kad naučiš i da pišeš,
ključ već imaš od zlata.
Tad uzmi knjigu. Videćeš kako
čarobna otvaraš vrata.



TVOJ DRUG

Sve što vidiš oko sebe
gradile su mnoge ruke
i za mene, i za tebe,
za sinove i unuke.
 
Knjiga što se rado čita,
pesma što se uz rad peva,
pisana je za potomstvo
rukom majki i očeva.

Klupa školska gde si seo
za tebe je istesana,
iz nje čovek, čovek zreo,
da izađeš jednog dana.


NAJLEPŠA REČ

Od tol'ko lepih, najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
nijedna nije toliko lepa,
toliko nežna, kao reč majka.

Njene me ruke najlepše grle
i brižne nada mnom uvek strepe
zovnem li samo, meni hrle,
mamine ruke meke i lepe . . .

Mamine ruke mi kosu spliću,
njina me ljubav na put sprema,
kada porastem kao mama biću,
niko kao ona lepe ruke nema.
 
Mamine oči me uvek prate, —
te oči dobre nada mnom bdiju,
kad odu, jedva čakam da se vrate,
one za mene uvek osmeh kriju.
 
Kao u bajci koja se voli
sneg se detinjstva meko zasrebri . . .
Kad mene boli i nju zaboli, —
i zato hvala, majko, tebi,

zato od tol'ko najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
jedna je od svih za mene lepša,
jedna je od njih samo reč majka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #8 poslato: Decembar 22, 2010, 08:32:33 pm »

**
Poezija za decu Mira Alečković
SREBRNI VOZ | Mališan na straži


BEOGRADSKA BALADA

Prošlo je dete ulicom, majka ga na vodu poslala
a za njim trag je jedini, cipela mala ostala.

Putem ga srele patrole. Neko se nečem smejao,
bile su bele kupole i sneg je beli vejao.

Posle je sve potamnelo, veče se zimsko spuštalo…
Dete se nije vratilo… tiho je s česme šuštalo…

Majka je kose čupala što ga na vodu poslala.
Kraj česme je samo nečija cipela mala ostala.



MALIŠAN NA STRAŽI

Pod udarcima vetra
šibani idu ljudi
i svaki misli i pati . . .
Čas prođe sin, pa sestra . . .
s mališanom uz grudi
prolazi brižna mati.
 
Zastanu . . . vatru lože.
Sa vejavicom u koštac
hvata se vatra, — i gasi.
Ipak se odmiče dalje.
Vetar pahulje snežne
lepi na njihove vlasi.
 
I gleda borac-majka
gde na rukama njenim
izdiše rođeno dete.
Ledeni vetrovi brišu,
a ljudi s njima bi hteli
unapred da polete.
 
Razgrće mlada majka
paperje meko, belo,
ispod borovog granja
i nežno uvija telo:
tu će u kolevci snežnoj
njeno čedo da sanja.
 
I dalje zavija vetar
i korak pada sve teže
i bacač urliče divlje . . .  
napred . . .  napred . . . i napred!
Kroz vetar metak reže.
Nastavi, druže, življe.
 
A danas, na planini,
ispod zelenog granja
majka mezimče traži.
U kolevci večitog snega
za srećnu, našu decu,
mališan bdi na straži.



SETI SE, DRUŽE

Danas u suncu ti cvetaš, dete,
republika te grli mlada,
u ruci knjiga, učiš u školi,
sutra te čeka mnogo rada.
 
Danas u polju, šarene glave
s najlepšeg struka gledaju na te:
crvene, žute, rumene, plave,
tu su letele juče granate . . .
 
Seti se zato, ne da ti crni
ostane spomen od teških dana,
već da bi umeo da voliš zemlju,
da ceniš borbu partizana.
 
Seti se dece koja su gladna,
išla sa vojskom u koloni,
promrzla deca, slaba, jadna,
što ih u stopu zlotvor goni.
 
Seti se, druže, kako su juče
strelišta bila polja draga,
kako su šume kolevke bile
narodne vojske, naših snaga.
 
I uči, druže, da voliš zemlju
sunčanu, svetlu ovih dana,
zemlju hajduka, zemlju junaka,
zemlju herojskih partizana.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #9 poslato: Decembar 22, 2010, 08:33:33 pm »

*
IZ NOVIH RUKOPISA


MIRA ALEČKOVIĆ, PESNIK MLADOSTI

Mira Alečković (1924) se prvim pesnickim uzletima javlja pred Drugi svetski rat. Ona je jedna od najplodnijih, najaktivnijih i, istovremeno, zapazenijih imena srpske i, sire, juznoslovenske decje literature. Preko dvadeset objavljenih knjiga za mlade, uredjivanje decjih i omladinskih listova i casopisa Mladost, Pionir, Poletarac, Zmaj; status pisca ciji tekstovi ulaze u obaveznu skolsku i domacu lektiru, ucesce u javnom zivotu — donosi joj nepodeljene simpatije kulturnog javnog mnjenja i prisustvo u gotovo svakom detetu i narastaju mladih uopste. Najpoznatija dela Mire Aleckovic su zbirke pesama Zvezdane balade (1946), Srebrna Kosa (1955), Prijatelji (1956), Lastavice (1957), Suncani soliteri (1970), Ne mogu bez snova (1980) i Staza srebrom izvezena (1982). Objavila je i roman Zbogom velika tajno (1960). Pesnicko delo Sanjalice (1975), po svemu, najvernije izrazava njenu poetiku.

Tematski milje Mire Aleckovic je bogat i univerzalan. Peva o svemu dostupnom detetovom poimanju i o onome sto izaziva i podstice radoznalost i mastu. Prva slova, deca, skola, prijateljstvo, igra, sala, svakodnevno decje okruzenje, tkivo je njenih pesnickih knjiga. Ipak, domovina i majka, rat, borba partizana i deca u vrtlogu rata, njene su velike teme.

Pesnistvo autora Zvezdanih balada je svojevrstan ekvivalent estetske stvarnosti; poezija koja, u nekim svojim segmentima, ostavlja utisak odseva konkretne istine. Motivi realnog, koliko i mastovita istinitost, oznacili su izvestan iskorak u odnosu na prethodno stanje i stvaraoce koji se, iole, uzimaju kao cinioci kontinuiteta razvoja knjizevnosti, ali - ne utoliko istinitije i na visem nivou od same stvarnosti.

Prva etapa autorkinog stvaralastva inspirisana je Narodnooslobodilackom borbom kao "zvezdanim trenutkom nase istorije". Najranije pesme Malisan na strazi, Seti se, druze, Mi smo deca, zapravo nagovestavaju pesnika revolucije i zvezdanih balada. Dolazeci neposredno iz borbe, sa potresnim slikama o decjem stradanju, bolu i strahu, slikala je patnje mladih i njihovo suocavanje sa neprijateljskom opasnoscu; njihovo postojano drzanje i podvige sto se uzdizu do zvezda.

Pesnikinja predstavlja male junake koji izvrsavaju kurirske zadatke, odvazne devojcice i decake kako izrastaju u "veliku decu" i narodne borce. Zvezdane balade upravo suocavaju recepijenta sa prizorima neozvezdanog i gorkog detinjstva, slika su potresne sudbine detinjstva obuhvacenog ratnom olujom i ogradjenog bodljikavom zicom. Tragicno uzbudljiva je poema o uhvacenom decaku kome neprijateljski vojnici, zato sto nije odao ranjene partizane, urezuju zvezdu na celo koju je dobio kao poklon:

Krik se bolni rasu,
zaljulja se granje,
u skrivenom gnezdu
uplasi se ptica
od decjeg uzvika,
i metak se prosu
preko svih zivica...


(Balada o Zvezdanu)

Groza, strava i uzas koji potresaju decju dusu ispricani su u pesmama Tri devojcice iz sela Lipe, Decakova smrt, Fruskogorska balada i drugim stihovima. Zvezdana bajka o Vjazmi, sazdana "od ciste emocije i slike u kojoj sa pahuljicama veje tuga nad opustosenim selom na zgaristima nadjenje devojcice", (D. Ognjanovic), surovo je suocenje sa smrcu i dignuti glas protiv ratnih strahota i decjeg stradanja. Pro'eta snaznim rodoljubivim i nepomucenim humanistickim i etickim osecanjem, zbirka tragike i kobi Zvezdane balade, po opstoj oceni, najuspesnije poezije sa ratnom tematikom, ujedinjuje sve motivske i stilske vrednosti poezije Mire Aleckovic.

U srpskoj literaturi M. Aleckovic je pesnik partizanske borbe, unezverene i prestravljene generacije, obnove i izgradnje ratom razorene zemlje. Na NOB-u je i izrasla njena poezija.

Okrenuta estetici stvarnosti i motivima aktuelnog desavanja, autorka pise stihove o zivotu nasega coveka, njegovim radnim uspesima, o eksploataciji tudjega rada, o rasnoj diskriminaciji i drugim socijalnim motivima. Podzemni heroji je tipicna poema u slavu kulta rada i radnih podviga, na zalost, bez vece knjizevne vrednosti.

Iskrena i topla ljubav prema rodnoj grudi i rodu svome, najizrazitija je crta svekolike Aleckoviceve poezije i patriotizma toga vremena. U okviru njenoga opusa, ciklus pesama o borbi srpskog naroda za slobodu i o njegovim zrtvama, o mladima resenim da pomognu opustosenoj domovini, najobuhvatnija je skupina solidne estetske vrednosti. Pesme Pitate me, Domovina, Jugoslavija su od nesumnjive literarne vrednosti.

Majka je u knjizevnost usla vec sa narodnim uspavankama, a pesnici su ispevali o njoj najlepse pesme pune ljubavi i postovanja. Knjizevnica je u majci, kao licnosti kojoj smo veciti duznici, nasla topao poetski objekt i omiljen motiv. Najlepsa rec, Tri mame, Pesma za mamine oci, poezija je i himna majci koja donosi dete na svet, cuva ga i podize. Mati je duh koji se nadnosi nad svojim cedom i beskrajna zrtva za detetovo dobro i njegovo mirno detinjstvo.

Pesnik materinske topline, blagosti, dobrote i humanizma, stvara knjizevne paznje i hvale vredne stihove o polju, livadi, mesecu, zivotinjama i pticama. Pa ipak, priroda, cini se, nije nasla izdasno mesto u njenoj umetnosti. Uz izvesnu rezervu, moze se ustvrditi da su i humor i igra, u jednom modernijem smislu reci, potisnuti u drugi plan. Makar da se pesnikinja, naklonjena "ozbiljnijem" i trezvenijem detinjstvu, "odupirala" snaznom ljudskom nagonu za razonodu ("toliko jakom u ljudskoj prirodi da mu se drustvena funkcija umetnosti u vecini slucajeva podvrgava" — Max Dessoir), poeziju, grejanu toplom vatrom ljubavi prema detetu, nenarusene glasovne strukture, prozima igra i smeh. Sijaset pesama, kao sto je o decaku koji se u snu ponadao da mu macak napise domaci zadatak (Da li je macak kriv), nisu lisene saljive sadrzine, smeha, dosetke i fine mere humora.

Ukoliko se u dosadasnjem pesnickom stvaralastvu vise ili manje oseca priblizavanje faktografiji, izvesna stvaralacka oseka, zbirke koje autorka izdaje potkraj sezdesetih godina, i kasnije, donose odredjenu svezinu. Pesme: Bela grana, Srebrni voz, Zlatna kola, Putujemo... potvrdjuju stvaraoca misaono-emotivnih slika i poetske topline, prisnosti, sklada i ljubavi; drukcije receno, poezije koja pruza citaocu radost, razvija u njemu smisao za lepo, ritam, izraz i lepu rec.

Vredan je pomena roman, posigurno autobiografskog i socijalno-edukativnog karaktera, Zbogom velika tajno. Posredi je proza o igri dece na periferiji Beograda i detinjstvu dveju devojcica koje, za razliku od njihovih imucnijih vrsnjaka, protice u oskudici, ali ne tuzno i siromasno.

Umetnica koja je verovala u gorkijevsku devizu o gordosti coveka i moci poetske reci da uzdigne coveka — drzi jako do idejnog kvaliteta kao organske komponente literarne strukture dela. Strepnja da se ne narusi ljudska specifika knjizevnosti, navodi na humano-eticki milje, ekspliciranje moralnih principa i stavljanje naglaska na medjusobnu zavisnost estetskih i etickih segmenata. Takva orijentacija iskazuje se i u gradjenju likova dece, ratnika, radnika, rudara — junaka punih vrlina, dusevne snage i moralne ispravnosti, koji bi citaocu sluzili, starinski receno, kao primer za ugled; ucinili ga postenim, istrajnim i odanim idealima pravde i humanizma. Opasno se priblizivsi tezi: kakva etika — takva estetika, autorka nije prevladala kreiranje "tipicnih karaktera u tipicnim okolnostima", retko uspeva da odoli tonu vulgarnog sociologizma.

Pisala je po zapovesti svoga srca, ali i po zadatku. Osim nadahnutih stihova humane i optimisticke vizije, naglasene lirske i umetnicke vrednosti, tka labavo povezane i neizbrusene esteticke slike, nezgusnute i narativne jednolikosti; cesto gde je sve do kraja protumaceno, doreceno i citljivo. Pevajuci o izgradnji i obnovi domovine, o njenim geografskim i prirodnim lepotama, putevima, prugama i mostovima; o omladini koja sluzi otadzbini i buducnosti koja dolazi, pesnikinja se nije oslobodila slikanja u crno-beloj tehnici. Atmosfera euforije i inaugurisanje "revolucionarnih" kretanja — ovekovecenja aktuelnih politickih desavanja njihovim ugradjivanjem u pesmu, pricu ili roman - guralo je u pozadinu poetsku istinu i stetilo cistoj umetnosti.

Duh vremena, naglasena zelja da pouci skolskim i drugim decjim obavezama, da formira pozitivne navike i izazove zedj za ucenjem, preporucuju spisateljicu kao jednog od pedagoskih korifeja. Pesnikinja Zvezdanih balada i Sanjalica je imala pred sobom ogledalo — autora Prolecnog sastanka i Bajke o Kratkovecnoj. Na zalost, nije iskoracila dalje u slikovitosti, mnogoznacnosti i lirskoj uznesenosti od ucitelja na cijim je ramenima stajala.

Kada pesnikinja progovori o prirodi, zivotinjskom carstvu, ljubavi i prijateljstvu medju ljudima, izmedju ljudi i zivotinja, o decjoj bezazlenosti i veselim motivima, ideja je kazana na knjizevno prihvatljiv nacin, "vaspitna" vrednost, vise manje, doprinosi umetnickoj lepoti pesme. Stihovi iz kojih zraci optimizam i duboka zelja za srecu i dobro dece i ljudi, ne osporavaju njenu poeziju kao semanticki autonomnu kategoriju.

Rec Mire Aleckovic je iskrena i topla. Vaspitavana na najboljim tradicijama nasih pesnika i pripovedaca, ona neguje formu odmerenog tona, nenametljivog i neusiljenog izraza. Stih nejednake strukture i versa, tanane refleksivno-lirske pesnicke slike, karakterise razumljivo i pregledno izlaganje misli, pravilnost i cistota. Bogatstvo slika, cist ritam i zvuk, lirski fluid i ljudska toplina, narativnost — jednostavnost i neposrednost kao dar zene-pisca, svojstvo su njenog rukopisa. Istina, njen zreo i slojevit knjizevni oblik pati od standardnog i poznatog. Natrunjen je tipiziranim i uhodanim frazama, opstim istinama i mestima.

Mira Aleckovic pripada, u prvom planu, esalonu mladjih stvaralaca koji su, tako reci, procvetali u periodu oslobodjenja, pokolenju koje je oblikovalo literarnu gradju na nesto nov i neodredjen nacin. Sklonost anegdoti, fabuli, bajkovitoj noti, cini je tradicionalnim pesnikom u najboljem smislu reci — autorom koji zauzima jednu od kljucnih karika u primarnoj ravni tradicije.


Tihomir Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #10 poslato: Decembar 22, 2010, 08:34:00 pm »

*
Stihovi Mira Alečković


IMALA SAM SAMO ŠESNAEST GODINA

Imala sam samo šesnaest godina
i oči prepune snova,
imala sam samo šesnaest godina,
volela šetnje kraj bagremova,
sa Košutnjakom zagrljena,
i nisam znala šta sam htela.

Oči mi radosno zaplemene,
pa se zamute, nije im jasno...
Sestru sam imala stariju od mene,
u noć je uvek čitala kasno,
govorila je da ima puta
da se ovako zemljom ne luta
praznih šaka,
da preti rat da otvori ranu
u grudima,
da u velikom svetu ima
varnica mnogo
i ugaraka,
spremnih da planu u ljudima.

A ja sam imala šesnaest godina
i oči crne prepune snova,
i želela sam da svud u svetu ljubav bude
i staza travna ispod bagremova.


ZNAM TU ZEMLJU BUNE

Ja Srbiju pamtim iz detinjih snova,
u nevolji teškoj u patnju uraslu,
mesto kiše uvek ledom zatrpanu,
gradoviti oblak na pustom salašu,

i ruku prosjačku na bednome pragu
kraj bogatih njiva i zrelih voćnjaka,
ja Srbiju pamtim iz narodnih priča,
čuda od ljubavi, čuda od junaka.

Znam tu zemlju bune i zemlju tišine,
gostoprimstvo toplog u domaćem kutu,
zemlju, gde se umire i gine
i upale stope na blatnjavom putu,

i znam čežnju bolnu, čežnju nerečenu
za nečim što niko doživeo nije,
tu Srbiju drugu, pićem opijenu
koja srce traži pored provalije,

ali znam još jednu, treću, najmiliju,
nju sam srela skoro slobodi na tragu,
njoj sam zavolela tu dušu dečiju
koja traži sunce na besnom oblaku,

koja ispod leda, gromovitog besa,
lepotu, slobodu, i širinu sanja.



ZDRAVICA ZA VUKA KARADŽIĆA

U ovom narodu krste imenom Vuka
kada odnose decu veštice, vampiri i čume,
da bude manje smrti i manje muka,
da bude više dece za snove i buduće bune;
u ovom narodu rastu Vukovi krotki i blagi
što jednom zdravom nogom stignu do nakraj sveta
— gde li bi sa obe noge stigli.
U kakvoj pitomoj dragi
zaustavili jedra
kad ovilene, okrilate,
kad ljubav im za sve ljude raskrili nedra.

Kratka ti, Vuče, noga,
pamet ti, Vučino, duga,
srce ti naše, široko, a dubok čemer i tuga.
Gavranovi na Mišaru kljuju
junacima oči,
kako, Vuče, iz mraka, kako iz ove noći?
Iverje rasuto kako skupiti za veliku vatru
i uvek se ponovo roditi i uvek ponovo sve moći,
i ne dati da te satru ni da ti ime zatru
i nikad ostati sam bez prijatelja i druga.

Uvek ti budno na straži pitomo Pomoravlje,
Jadar i Pocerina sanjaju snove budni ...
Raste smilje i kovilje i raskovnik, sunčano žuto,
i raste devojkama ruzmarin, svatovsko cveće;
čašu ti sunca u zdravlje,
Toplica crnim grozdom nazdravlja ti u spomen,
kad li pokupi toliko mramorje i biserje
reči i pesme koje nikad umreti neće.

Svi ustanički kresovi tvojom se pojiše pesmom
i opet slobodi zaveru skovaše crne ptice
u Srbiji što umirati ne može i što umreti neće
dok je sloboda ne obgrli čarobnom rukom;
bukte plameni pesama iz partizanskih vatri.
Vuče, hvala ti za stih, za pobunu onu dragu,
hvala za Srbiju koja se umirit ne može,
kojoj je sloboda uvek od sunca bliže,
za sve stare Vujadine i sinove svih ustanika,
za pesmu koja iz mrtvih diže.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #11 poslato: Decembar 22, 2010, 08:34:29 pm »

*
Stihovi Mira Alečković


BALADA O BAJCI

Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,

da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,

kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja

jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,

seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.



PRVI CVET

Cvet јedan stoјi na grani i čeka
kada će prestati sneg da pada.
Cvet јedan sakriven i mali ko mrva,
što će da bude trešnjica prva,
A sneg po njemu pada i pada.
I sneg i dalje veјe i veјe,
ne čuјe šta kaže cvet onaј skriven,
Cvetak se tiho u sebi smeјe,
prvo ga sunce stidljivo greјe,
Proleće čeka, snegom pokriven.



U APRILU

U aprilu, u aprilu
sunce prede žutu svilu,
nebo plavi šator pravi
a drveće, a drveće
na prste se diže, penje i pokreće
u plavilo, više, više,
korenje mu samo smeta
a moglo bi da poleti,
i grane ga uvis vuku,
kol'ko ima samo ruku.

Za te ruke ptice, ptice
pletu pesmom rukavice,
za te ruke, goloruke
sve zelene, sve zelene
kišom mekom umivene,
ko će tol'ko da navlači?
Sve su nove! Šta to znači?!
Znači prosto;
u aprilu
sunce prede žutu svilu,
јedra vedra za јarbole
da prolećna plovi lađa,
ptice pesme pletu, pletu,
svaka pesma po list zelen,
po cvet beli što se rađa.



HALJINA

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom.
Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kući.

Maleno dugme je opet ušiveno,
i zakopčani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nežno skidam,
ja ovu haljinu pazljivo oblačim.
Ona za mene moć mađije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #12 poslato: Decembar 22, 2010, 08:34:56 pm »

*
Stihovi Mira Alečković


ČEKANJE

Ne mogu više da budem sama
Sama sred ljudi, a ulice šumne u gradu
sama sred sale a ona vrvi od sveta
Neću da me zanavek proguta tama
Da mi se poslednji koraci polako prikradu

Meni se s tobom obalom šeta
Kraj naše breze, kraj senke njene na zidu

Svejedno da l' sam ti druga, treća ili peta
Ili ko zna koja žena po redu
Osećam, poslednja sam ti draga žena

Ona koja se uvek najviše voli
Ona s kojom se san nedosanjan sanja,
Ona s kojom rastanak najviše boli

Vidim poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obvija predsmrtna pena
mru nežni trenuci proleća i jeseni
Idemo i osećam da je ostala meni
Sva ona u tebi ljubav nedorečena



SREĆA

Vreme jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo isli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #13 poslato: Decembar 22, 2010, 08:35:18 pm »

**
SUSRETI SA PISCIMA:


MIRA ALEČKOVIĆ

Mira Alečković je 5. maja bila gost na književnoj večeri koju je, u zajednici sa Domom armije, organizovao književni klub "Panonsko jedro" i tada se sa ovom književnicom razgovaralo o svemu po malo, a najviše o književnom stvaranju.

Drugarice Alečković, kada ste počeli da pišete?

Počela sam da pišem u prvom razredu osnovne škole. Letovala sam na moru i bila sam usamljena i tužna. U daljini sam spazila belu jedrilicu i tada mi se učinilo da ličim na nju i ona na mene. Napisala sam tada pesmu o toj maloj jedrilici i ta moja prva pesma je nastala, dakle, kao plod istinskog doživljavanja.

Kakvi su bili Vaši književni počeci i šta Vas je nateralo da u tome istrajete?

Počeci mog književnog stvaranja su se podudarili sa vremenom kada se verovalo da će pesnici, svojom poezijom, promeniti svet i da će postati bolji i humaniji. I dalje sam nepopravivi sanjar i mada više ne verujem da poezija može sama da promeni svet, ipak smatram da ga ona može učiniti lepšim.

Koje je Vaše najdraže književno ostvarenje?

Obično volim ono što sam tek sada napisala, kao kad majka ima više dece, a najmlađe joj je najdraže. Nešto više volim pesmu Sveli su mladi ljiljani ne zbog poezije, već zbog prijateljstja koje se još više učvrstilo zbog ove pesme. To je prijateljstvo sa Desankom Maksimović. Ova pesma je nastala povodom 14. decembra 1939. i pod utiskom streljanja sto trideset i četiri poljska srednjoškolca koji su Hitlerovim trupama klicali o slobodi. Već sutradan 15. decembra ova moja pesma je recitovana na komemoraciji palima, zatim na sastanku literarne družine u našoj školi. Ministar Boža Maksimović postavio je zahtev direktoru škole da ispita da li je pesma Sveli su mladi ljiljani pisana povodom 14. decembra. Tada je Desanka Maksimović, kao profesor koji je vodio literarnu družinu, dala izjavu da je pesma čitana nedelju dana pre 14. decembra i na taj način je sama rizikovala da izgubi službu, a mene je spasila od isključenja iz škole. Zato mi je ova pesma toliko draga.

Šta mislite o nekim mlađim piscima, i ne samo mlađim, koji smatraju da je za pisanje dovoljno biti samo talentovan?

Ja bih odgovor podelila na dva dela. Mislim da je sada vreme jedne divne navale mlade generacije koja se ogleda u literaturi. Ovi mladi su meni mnogo bliži od nekih pisaca koji su se javili između moje generacije i sadašnje. Za mene literatura nije pusta igra niti je racionalno pravljena umetnička reč. Ne sporim da ona može biti dobra iako se tako stvara, ali ja ne bih mogla pisati takvu poeziju. Drugi deo odgovora bi se odnosio na to da se u književnom stvaranju od talenta počinje. Pesnik se rađa, ali isto tako može i da umre ne stvorivši nijedno značajno delo jer nije umeo svoj talenat da oplemeni radom, životnim iskutvom i čitanjem.

Da li delite mišljenje nekih pisaca da je teško napisati delo iz savremenog života?

Nije teško ništa napisati što čovek nosi u sebi, ali za pisanje dela sa savremevom tematikom treba više smelosti i umetničke snage, zato što su savremenici neka vrsta saučesnika u pisanju toga dela. Mnogi mladi pisci vratili su se čoveku, društvu i savremenim problemima, pa su mi i po tome bliski.

Šta je to što karakteriše našu kulturu danas i kakav je položaj pisca i knjige kod nas?

Mogli smo i moralo smo mnogo više učiniti za kulturu. Nema ni socijalizma ni istinske kulture bez humanizacije društva i mladih generacija.
 
Kako vi gledate na ulogu pisca u društveno-političkim procesima. Da li je neophodno da pisac bude politički angažovan da bi bio priznat, ili angažovanost istinkog stvaraoca proizilazi iz same njegove suštine?

Politička angažovanost stvaraoca proizilazi iz njegove suštine, a u prelomnim istorijkim trenucima iz vrednosti njegovog dela za društvo. U takvim značajnim momentima pisac i njegovo delo stavljaju se u direktnu službu narodu. To pokazuje istorija književnosti.

U takvim znančajnim momentima pisac i njegovo delo nostaju angažovani kroz nenametljive i humane poruke u borbi za slobodu i plemenite ljudske ideale.

Obavljate značajne društvene funkcije, aktivan ste pisac i majka. Kako uspevate da uskladite sve te obaveze?

Veoma teško i, verovatno, zato svaka od tih aktivnosti je, pomalo, okrnjena. Srećom, imam pomagače i u kući i van nje u koje imam neograničeno poverenje.


MOŽDA BIH MNOGO HTELA

Da mi se ne podsmeju pakosne reči neke
da parčiće smeha za mnom razbije prijatelj koji
da gost nezvani sumnje prošeta gospodarski mojim putem

i pogleda me očima zahlanih jaganjaca
od kojih postaju buljooki strahom dani
a jama besmisla otvori čudovišno ogromno oko

i iz nje vikne odjek ružnog sna što smo već jednom doživeli

Oživi rugobe ratne trag kameni koji su podlokale kiše
pa se pod njega uselile stonoge mraka;
Čemu, čemu sve ostavljaš zbog jednog osmeha
Čemu sve kidaš zbog jednog nesigurnog sna
Čemu sve stavljaš na kocku zbog jedne nežnosti?
Osmeh je skupocenost veća od sigurne strehe i zlata

i nežnost je veća od uhodanih sutona bez šapata
mir je prividan-nemir i grubost svakodnevna, bezdana rana

koje vi ne vidite
parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete
— a žena bi da se izgubi u živoj tišini šume
Znate li šta je ženi, šta je meni nežnosti grumen?

Za jednu mrvicu ja bih još jednu mladost dala
za jednu toplinu — dala bih srce na dlanu
Žena to Ume — žena to može i ume

Možda bih mnogo htela
Za jedan osmeh na lomači grubih dana
sebe bih sagorela


Na kraju, šta trenutno pišete?

Trenutno ne pišem ništa. Upravo mi izlazi roman za decu "Sunčani soliteri". To je roman o deci koja imaju više sunca u visokim zgradama, a nemaju ništa od detinjstva. Nemaju prirodu, psa, mačku, potok... Ništa od onog što smo mi imali kao deca. Ovaj roman je u neku ruku nastavak romana "Zbogom velika tajno". Odigrava se u istom kraju Beograda, ali nema ni potoka, ni livade; ni dečjih igara sa krpenom loptom. Branko Ćopić je i dao naslov toj knjizi rekavši da knjiga obiluje humorom i da je pomalo satira na način življenja današnje dece. Osim toga napisala sam i zbirku pesama koja nosi naslov "Rasputnica" koja će uskoro, takođe, izaći iz štampe.


Razgovor vodila: Slobodanka Kićanović

Intervju preuzet iz lista za književnost, kulturu i društvena pitanja "Panonsko jedro"
Ruma, april/maj 1972.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #14 poslato: Decembar 22, 2010, 08:35:41 pm »

*

BUNT I SVETI INAT  

Suvišno će biti da vam objašnjavam njenu poeziju: treba slušati, treba čitati, poezija je takva. Uzećete njenu knjigu pred veče i utonuti u nju, dok je ne završite, a onda ćete noću usnuti ono što je u vama ostalo od te poezije…

Ove je reči zapisala pesnikinja Desanka Maksimović u predgovoru izboru pesama za decu "Srebrni vetar" Mire Alečković.

Desanka Maksimović, draga i bliska prijateljica i učiteljica poezije mladoj Miri Alečković, imala je visoko mišljenje o stihovima one koju su i mnogi kritičari i hiljade i hiljade čitalaca smatrali njenom naslednicom. I ti su stihovi bili prepuni topline i snova od kojih je, zaista, izatkana poetika Mire Alečković koja je, u jednom tekstu za poznati dodatak za decu našega lista, čiji je bila i saradnik i sagovornik u bezbroj navrata, rekla:

"… istina je da i ako stignemo na Mars, uvek će mesečina biti mesečina pod kojom će mladi šetati, voleti se, uzdisati. Tu mesečinu snova mi ne možemo čoveku oteti, tu maštu. Eto, to je ono što je trajno u poeziji koja se rađa iz tuge, bola, otpora zlu, iz nekog svetog inata."

Tako je Mira Alečković odgovarala na pitanje, jedno od najčešćih ali i najtežih za odgovor — Kako se pišu stihovi?

Njen bunt i sveti inat, ali i vera da čovek mora da napreduje i da uspe u ostvarenju svojih snova, naveli su je da se kao trinaestogodišnjakinja upiše na spisak koji je u Beogradu pravio jedan od poznatih predratnih knjižara: spisak onih koji potvrđuju da žele da jednog dana otputuju na Mars.

Optimizam koji ju je hranio celog života, odveo ju je i u narodnooslobodilačku borbu u kojoj je bila dobrovoljac; naravno, plašila sam se, reći će kasnije, ali je moje osećanje ljubavi za zemlju nadvladalo taj strah. Zato nije praštala, i otvoreno je kritikovala one koji su kasnije, u miru, posle Drugog svetskog rata, izneveravali te zajedničke ideale. Vodila ju je misao da su njena, i njoj bliske generacije verovale da mogu da promene svet. I da će to biti svet jednakih, slobodnih ljudi, svet bez granica.

"Ja i danas verujem da u našem svetu može mnogo da se promeni. A opet ratovi, opet mržnja, granice, zatvaranja, sve to vidim. Ali, kada ne bih verovala, ne znam da li bi vredelo živeti", objašnjavala je svoj optimizam, koji je nikada nije napuštao, u jednom od brojnih intervjua u kojima je uvek, uvek bila otvorena i iskrena.

To uverenje da svet može biti bolji podstaklo ju je da se 1999. povodom NATO bombardovanja naše zemlje oglasi, kao dugogodišnji, osvedočeni prijatelj i stari francuski đak, pismom tadašnjem francuskom predsedniku Žaku Širaku, u kojem je, između ostalog, rekla da "ovaj rat NATO nije rat Francuske, već Amerike koja je ponizila Evropu pod izgovorom 'spasavanja' naših Albanaca i slanja humanitarne pomoći. A to je, zapravo, rat da bi se domogli prirodnih bogatstava zemlje koju bi da pretvore u koloniju… I gde je tu Francuska, jedna od najvoljenijih zemalja? U ovom svetu, Francuska i Rusija su naše najveće ljubavi".

Optimista, smatrala je, otima od života malo topline, nežnosti, ljudskosti, lepote u ovom vremenu zla; zato je optimizam širila oko sebe, i nije prestajala da bude angažovana. U našu redakciju javljala se često. Pamtimo njen glas i reči kojima nam je objašnjavala da mora da nastavi da se bori za opstanak časopisa "Zmaj" u kojem je toliko dece objavljivalo svoje stihove, dobijalo nagrade i stremilo da jednog dana postanu veliki, poznati i priznati književnici.

Prva objavljena zbirka stihova, "Tri proleća" (1949) bila je tek početak staze koja ju je odvela u, kako je govorila, "tajni svet poezije", i do više od 30 knjiga koje je potom objavila. Uglavnom za decu. Bila je, u jednom je intervjuu to i zapisano, naš klasični dečji pisac čije je delo bilo obavezna lektira i u Poljskoj (roman "Zbogom velika tajno"), i u drugoj polovini 20. veka posle Desanke Maksimović najpoznatija srpska pesnikinja čiji su tiraži dela beležili cifru veću od 220.000 primeraka!

Knjige su joj prevođene na neverovatno veliki broj jezika, beležili su novinari: od ruskog, poljskog, mađarskog, albanskog, francuskog, italijanskog, bugarskog, rumunskog, nemačkog...

A. C. | 28.02.2008. | Politika

Napomena: citirane reči Desanka Maksimović je napisala u predgovoru izboru pesama za decu "Srebrni voz".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #15 poslato: Decembar 22, 2010, 08:36:20 pm »

*
Naša poetesa Mira Alečković preselila se u neke druge
nebeske svetove da tamo tka lepotu srpskog pesništva



OTIŠLA JE JOŠ JEDNA HEROINA

Za ličnost čuvene srpske pesnikinje Mire Alečković, koja je svojim stihovima, ostavila neizbrisiv trag u srpskoj književnosti, ma koliko toga napišemo, ostaje nekako nedovoljno i nedorečeno. Ostavila je potonjim pokolenjima u amanet mnogo toga ljudskog i uzvišenog, a sahranjena je dostojanstveno, uz vojne počasti u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu

Mira Alečković, rođena je 02. februara 1924. u Novom Sadu. Autor je preko 50 knjiga za mlade, urednica dečijih i omladinskih listova i časopisa Zmaj, Mladost, Pionir, Poletarac. Među njenim najpoznatijim delima su zbirke pesama "Zvezdane balade", "Srebrna kosa", "Prijatelji", "Lastavice", "Ne mogu bez snova". Sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem, jedan je od osnivača časopisa za decu Zmaj, a bila je dugogodišnji predsednik Društva Jugoslavija-Francuska, kao i predsednik Udruženja književnika Srbije. Njene knjige prevođene su na ruski, francuski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, i italijanski jezik
 
Završila je studije svetske književnosti i lingvistike u Beogradu, a zatim Fušeovu školu u Parizu. Mira Alečković dobila je više domaćih i stranih priznanja. Ordena legije časti za unapređenje kulturne saradnje sa Francuskom, Rusku otadžbinsku medalju i orden, ali joj je najdraže odlikovanje "Car Dušan", koje su joj dodelili Srbi s Kosova i Metohije.
 
Bila je članica SKOJ i članica partizanskog pokreta od početka rata 1941. kao bolničarka i borac. Prvu zbirku pesama, "Zvezdane balade" objavila je 1946. Mira Alečković je autor i teksta pesme "Druže Tito, mi ti se kunemo", kao i pesme "Jugoslavijo" na muziku Nikole Hercigonje, poznate kao "Svečana pesma".
 
Njen život bio je obeležen svetlom, ali i trnovitim stazom. U drugom svetskom ratu, kao devojčurak, pokazala je mnogima kako se voli svoj narod. Rizikujući svoj život, spasavajući one koji VOLE, od ovih koji su puni mržnje i spremni da ugnjetavaju druge. Sigurne smrti, spasila ju je Desanka Maksimović i od tada postaju nerazdojne - dva druga, saborci, najbolji prijatelji — vojevale su kad je trebalo i puškom, ali pre svega pesmom, rečju, perom i iznad svega veličanstvenom ljubavlju prema svom narodu. Prema srpskoj grudi, svakoj stazi i puteljku, oblaku, cvetu, zdencu, i Kosmetu. Sloboda, pravda, neustrašivost, neponovljiv, upečatljiv pesnički senzibilitet, od svega toga satkana je bila Mirina ranjiva duša. Stoga nije nikakvo čudo što je njena ćerka dr Mila Alečković-Nikolić izrasla u sjajnog viteza u borbi za srpsku istinu u svetu.


Srpski mediji priznaju samo pokojne heroine

Na vest da je naša poetesa otišla i preselila se u neke druge nebeske svetove da tamo tka samo njoj svojstvenu lepotu srpskog pesništva, rastrčali su se svi naši mediji, TV stanice, štampa. Sad kad je nema, a do juče za nju nisu imali vremena. Tako je to danas kod nas u Srbiji!!
 
Kada odu grandiozne ličnosti poput pesnikinje Mire Alečković - svi pišu, a pred kraj života mediji su je izbegavali a neki ni da je čuju. Kao da im nisu odgovarali ljudi koji su vaspitavani, učini ljubavi, rodoljublju, slobodoljublju, i svemu onome što je brojne generacije učila Mira. Mnogo toga informativnog, ovih dana možete da pročitate našoj dragoj Miri. Kraća biografija, sročena za ugodno slovo o smrti slavne poetese, ali ne i iskreno saosećanje zbog velikog gubitka srpske književnosti i jedinstvene pesničke duše. Toga više izgleda u Srbiji nema. Tu bliskost i toplinu duše moći će jedino Desanka da joj pruži. Sada su u nekom nebeskom svetu opet zajedno, dve nerazdvojne prijateljice i drugarice Mira Alečković i Desanka Maksimović.
 
Živela je i stvarala Desanka i jednog dana tiho otišla. Kada joj je prošle godine u julu napokon otkriven spomenik na Tašmajdanu, došla je i njena Mira, doduše "nepozvana". Ono što je potpisnika ovih redova podstaklo da se lati pera, jeste bolna i sramotna činjenica, da u današnjoj Srbiji, neki neće, ne umeju, ili ne žele da poštuju istinske vrednosti, onih koji su nas učili kako se voli čovek, zavičaj, narod, i čuva zemlja. Kako se božanskim pesničkim darom voli, sve ono što su samo odabrani, poput Mire Alečković, znali da prepoznaju i razumeju. Srcem shvatajući magičnu moć reči.



POLITIČKO SKRNAVLJENJE SVEČANOSTI

Došla sam nepozvana. Dovezli su me bolesnu, u invalidskim kolicima. Htela sam samo da kažem nešto našim Srbima sa Kosova i Metohije, danas prisutnim, ono što bi im i Desanka rekla. Nisu mi dozvolili – kaže Mira Alečković

Na Tašmajdanu na otvaranju spomenika pesnikinji Desanki Maksimović srpski mediji su pokazali svoje pravo lice. Stara i bolesna "došla" je Mira, u invalidskim kolicima na plus 40 stepeni Celzijusa, da vidi, da se uveri, kako je tada rekla, da je spomenik tamo gde se Desanka šetala, gde su zajedno maštale pričale, poveravale se jedna drugoj. A inicijator, predsednik Odbora za izgradnju spomenika, bila je upravo Mira.
 
Okupili su se tog vrelog julskog dana mnogi poštovaoci Desankine poezije i neki drugi, novi evropejski "oci" i mediji, do juče anonimni, da posao otkrivanja spomenika otaljaju po "EU standardima". Red hladne, bezlične priče, red šturih reči, pa red sivila. Tek da se ne zaboravi bila je izgovorena i jedna Desankina pesma. Prisutni su se spontano okupili oko Mire, ali ne i oko zamenice gradonačelnika srpske prestonice i zamolili da im se obrati Mira. Prilazila su i deca, đaci, mladi, stari...I Mira Alečković je to želela. Ali, joj nisu dali. A htela je samo da se zahvali braći sa Kosmeta koji su tog dana specijalno doputovali na ovu svečanost u Beograd. Da im kaže ono što bi im Desanka rekla.

Danima najavljivano otvaranje spomenika velikoj srpskoj pesnikinji Desanki Maksimović, u tašmajdanskom parku, gde je postavljena figura u bronzi, pretvorio se u otužnu, bezdušnu, zvanično političku farsu. Pred oko stotinak prisutnih, od toga dobar deo predstavnika aktuelne vlasti, brojnih novinara, a vrlo malo poštovalaca Desankine poezije, prijatelja, poznanika, pesnika. Oni koji su bili zaduženi da sve "glatko" i brzo prođe, u "evropejskom duhu", nisu dozvolili nikome od Desankinih bliskih prijatelja da javno progovori, ni da reč izusti. Nikome jer to je bila valjda predstava samo za političare.

Kratak bezličan govor mladog čoveka poznatog sa ekrana B92, i ljudi po njihovoj meri i ukusu, pa krajnje zvanično obraćanje zamenice gradonačelnika Radmile Hrustanović, položeno cveće na tek otkriven spomenik i ništa više. Razlaz.


"Aršini" gospođe Hrustanović
 
Skup se "pocepao". Većina, uz pratnju radoznalih novinara, prešla je na drugu stranu. Sjatili su se oko književnika i Mire Alečković, decenijskog najboljeg prijatelja i saborca čuvene pesnikinje. Novinari su je opkolili, a ona je bezuspešno pokušavala da izmoli malo vremena, i kaže koju reč o Desanki. Hrustanovićka joj to otvoreno nije dozvolila, jer protokol to nije predvideo.

Kada su se novinari obratili Hrustanovićki sa istom željom, izjavila je da to ne dolazi u obzir i da Mira Alečković, koja je inače, 10 godina bila bitku za spomenik, nije uopšte predviđena.


Ni rodbinu nisu pozvali

Od svoje osnovne škole pa do njenog odlaska sa ovog sveta, družila sam se sa Desankom, putovala, učila od nje, zajedno smo pomagale borcima, ranjenicima… ljudima. Desanka me je za vreme rata spasla iz nemačkog Gestapoa uz pomoć srpske Patrijaršije. Njoj sam dužna čitav život. Borila sam se u odboru za podizanje spomenika. Jedva sam dočekala da spomenik bude podignut i otvoren. Ali, iako je gradonačelnica znala da sam u Odboru i pozivala me je na sastanke u Skupštinu grada, kada je spomenik završen, nisam dobila nikakav poziv za ovo njegovo otvaranje. Nije ga dobila ni Desankina rodbina, deca njene sestre. Iako je u govoru gradonačelnice rečeno da je prisutna i rodbina, nje ipak nije bilo. Došla sam nepozvana. Dovezli su me bolesnu i u invalidskim kolicima jer ne mogu da hodam. Htela sam samo da kažem nešto i našim Srbima sa Kosova i Metohije, danas prisutnim, koji su nas decenijama dočekivali na Kosmetu. Ono, što bi im i Desanka rekla. Nisu mi dali. Narod mi je za to vreme prilazio. Ljudi su hteli da nešto čuju o Desanki. Pa ako ja nešto ne kažem o toj našoj velikoj pesnikinji, toploj i širokoj duši sa kojom sam provela skoro čitav svoj život ko će — ogorčena je bila Mira Alečković.
 
U oktobru Prava svečanost

Pesnikinji koja je zadužila generacije, stvaraoca čiji su stihovi besmrtni nisu u stanju ni na pravi način da se zahvale. Ni spomenik mi se ne dopada. Desanka nikada nije bila bez šešira. Ali, to sada i nije bitno, koliko što su nam uskratili da se barem neko od nas obrati prisutnima. Zbog toga ćemo u oktobru organizovati svečanost kakva našoj pesnikinji dolikuje. To vam obećavam — rekao je izrevoltirani Valjevčanin, iz odbora za podizanje spomenika. Negodovali su i ostali poštovaoci Desankine reči i dela.




Mira Alečković na Tašmajdanu ispred spomenika Desanki Maksimović
 
Ali to tako radi Evropa i naši novokomponovani Evropejci treba da prihvate ako misle u EU.

Biljana Živković | Srpska politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #16 poslato: Novembar 19, 2012, 03:40:21 pm »

*

UMRLA MIRA ALEČKOVIĆ





Jedna od najplodnijih i najaktivnijih književnica srpske i šire južnoslovenske literature, posebno dečje, Mira Alečković preminula je u 84. godini, saopštila je juče Tanjugu njena porodica.

Autor je preko 50 knjiga za mlade, urednica dečjih i omladinskih listova i časopisa "Zmaj", "Mladost", "Pionir", "Poletarac". Rođena 2. februara 1924. godine u Novom Sadu, Alečkovićeva je završila u Beogradu studije svetske književnosti i lingvistike, a zatim Fušeovu školu u Parizu. Sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem, jedan je od osnivača časopisa za decu "Zmaj".

Bila je dugogodišnja predsednica Društva Jugoslavija–Francuska, kao i Udruženja književnika Srbije.

Autor je više knjiga za decu i odrasle koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njena poezija ušla je u Antologiju srpske poezije prevedene u Rusiji. U sećanju će ostati pesma "Jugoslavijo", na muziku Nikole Hercigonje, koja je bila poznata kao "Svečana pesma".

Mira Alečković je, kao bolničarka, bila učesnik narodnooslobodilačke borbe. Nosilac je mnogih odlikovanja među kojima dve Legije časti, ruske otadžbinske medalje i ordena "Car Dušan", koje su joj dodelili Srbi s Kosova i Metohije.


Tanjug




JUGOSLAVIJO

Mi digosmo glave pod nebom tamnim,
smeli se probi glas.
Sad cilju velikom delima slavnim
sloboda ponese nas.

O rasti nam zemljo snu slobodara,
ime ti nosimo svud.
Ti bolji život nama si dala
bratstvu si utrla put.

Jugoslavijo borba te rodila,
Jugoslavijo narod te slavio,
ljubav te zemljo naša napojila,
budi ponosna Jugoslavijo.

Mi krvavom stazom morasmo poći
sto samo hrabri sme.
A kada je trebalo silnima reći
rekli smo odlučno ne.

Od Vardara pa do Triglava,
od Đerdafa pa do Jadrana,
kao niska sjajnog Đerdana,
svetlim suncem obasjana
ponosito sred Balkana.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Širom sveta put me vodio,
za sudbom sam svojom hodio,
u srcu sam tebe nosio.
Uvek si mi draga bila
domovino moja mila.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Volim tvoje reke i gore,
tvoje šume, polja i more,
volim tvoje ljude ponosne.
I ratara i pastira
uz frulicu kad zasvira.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Krv se mnoga zate prolila,
borba te je naša rodila,
radnička te ruka stvorila.
Živi sretna u slobodi
ljubav naša nek te vodi.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.




"Svečana pesma" bivše Jugoslavije, po rangu nalazila se odmah iza tadašnje zvanične himne "Hej, Sloveni".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #17 poslato: Mart 23, 2014, 09:46:09 pm »

*

TEROR LOŠEG PJESNIŠTVA


Neku večer, u Vijestima HTV-a, na samom kraju emisije urednik je, valjda kao neku bizarnost, pročitao da je umrla Mira Alečković, pjesnikinja koja je "napisala stihove Druže Tito mi ti se kunemo". Urednik je mlad, televizija je Sutlićeva, ali objavljena vijest nije točna. Ne zna se, naime, niti se to može znati, tko je ispjevao stih "druže Tito mi ti se kunemo", te onaj koji ga slijedi — "da sa tvoga puta ne skrenemo". Učinio je to prije šezdesetak godina nepoznati autor, a povod je bila Rezolucija Informbiroa. Može se pretpostaviti da su stihovi istoga časa bili spremni za zborsko pjevanje, premda ih se moglo izvoditi i uz gusle. Naime, ispjevani su u desetercu, omiljenom aktivističkom sredstvu Južnih Slavena, koje ovi narodi nose u žilama, kao afrički urođenik ritam tam-tama. Ono što naš čovjek udeseterči, to se istovremeno doživljava i kao vrhunski estetski doživljaj i kao najviša istina. Svako vrijeme ima svoje deseterce, kao što ga ima i svaka ideologija. Deseterac je tako i: "Druže Tito kupit ću ti fiću, a mercedes Anti Paveliću."
 
Mira Alečković nije napisala 'Druže Tito mi ti se kunemo', ali se tim stihovima poslužila u drugoj pjesmi.
 
Mira Alečković nije napisala zaklinjuće stihove, ali jest se, neposredno nakon Titove smrti, poslužila njima u onoj pjesmi koja je započinjala s: "Godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nijemo…" Njezine je riječi uglazbio Đorđe Novković, a pjesmu je zvonko i gromko otpjevao Zdravko Čolić. Aranžman Rajmonda Ruića bio je spektakularan, kao da je mrtve htio dići iz grobova. Ta je pjesma bila ona vrsta ideološke narudžbe kakvih danas srećom više nema, i po kakvima se socijalizam razlikovao od kakve-takve slobode. Naime, za tu pjesmu nije se smjelo reći da ne valja ništa, jer sumnja u njezinu estetsku vrijednost je po automatizmu značila sumnju u Istinu koju nam ona donosi. ...

 
Miljenko Jergović
Deo teksta preuzet sa: | Jutarnji list
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: