Mira Alečković (1924—2008)

<< < (4/4)

Angelina:
*
Naša poetesa Mira Alečković preselila se u neke druge
nebeske svetove da tamo tka lepotu srpskog pesništva


OTIŠLA JE JOŠ JEDNA HEROINA

Za ličnost čuvene srpske pesnikinje Mire Alečković, koja je svojim stihovima, ostavila neizbrisiv trag u srpskoj književnosti, ma koliko toga napišemo, ostaje nekako nedovoljno i nedorečeno. Ostavila je potonjim pokolenjima u amanet mnogo toga ljudskog i uzvišenog, a sahranjena je dostojanstveno, uz vojne počasti u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu

Mira Alečković, rođena je 02. februara 1924. u Novom Sadu. Autor je preko 50 knjiga za mlade, urednica dečijih i omladinskih listova i časopisa Zmaj, Mladost, Pionir, Poletarac. Među njenim najpoznatijim delima su zbirke pesama "Zvezdane balade", "Srebrna kosa", "Prijatelji", "Lastavice", "Ne mogu bez snova". Sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem, jedan je od osnivača časopisa za decu Zmaj, a bila je dugogodišnji predsednik Društva Jugoslavija-Francuska, kao i predsednik Udruženja književnika Srbije. Njene knjige prevođene su na ruski, francuski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, i italijanski jezik
 
Završila je studije svetske književnosti i lingvistike u Beogradu, a zatim Fušeovu školu u Parizu. Mira Alečković dobila je više domaćih i stranih priznanja. Ordena legije časti za unapređenje kulturne saradnje sa Francuskom, Rusku otadžbinsku medalju i orden, ali joj je najdraže odlikovanje "Car Dušan", koje su joj dodelili Srbi s Kosova i Metohije.
 
Bila je članica SKOJ i članica partizanskog pokreta od početka rata 1941. kao bolničarka i borac. Prvu zbirku pesama, "Zvezdane balade" objavila je 1946. Mira Alečković je autor i teksta pesme "Druže Tito, mi ti se kunemo", kao i pesme "Jugoslavijo" na muziku Nikole Hercigonje, poznate kao "Svečana pesma".
 
Njen život bio je obeležen svetlom, ali i trnovitim stazom. U drugom svetskom ratu, kao devojčurak, pokazala je mnogima kako se voli svoj narod. Rizikujući svoj život, spasavajući one koji VOLE, od ovih koji su puni mržnje i spremni da ugnjetavaju druge. Sigurne smrti, spasila ju je Desanka Maksimović i od tada postaju nerazdojne - dva druga, saborci, najbolji prijatelji — vojevale su kad je trebalo i puškom, ali pre svega pesmom, rečju, perom i iznad svega veličanstvenom ljubavlju prema svom narodu. Prema srpskoj grudi, svakoj stazi i puteljku, oblaku, cvetu, zdencu, i Kosmetu. Sloboda, pravda, neustrašivost, neponovljiv, upečatljiv pesnički senzibilitet, od svega toga satkana je bila Mirina ranjiva duša. Stoga nije nikakvo čudo što je njena ćerka dr Mila Alečković-Nikolić izrasla u sjajnog viteza u borbi za srpsku istinu u svetu.

Srpski mediji priznaju samo pokojne heroine

Na vest da je naša poetesa otišla i preselila se u neke druge nebeske svetove da tamo tka samo njoj svojstvenu lepotu srpskog pesništva, rastrčali su se svi naši mediji, TV stanice, štampa. Sad kad je nema, a do juče za nju nisu imali vremena. Tako je to danas kod nas u Srbiji!!
 
Kada odu grandiozne ličnosti poput pesnikinje Mire Alečković - svi pišu, a pred kraj života mediji su je izbegavali a neki ni da je čuju. Kao da im nisu odgovarali ljudi koji su vaspitavani, učini ljubavi, rodoljublju, slobodoljublju, i svemu onome što je brojne generacije učila Mira. Mnogo toga informativnog, ovih dana možete da pročitate našoj dragoj Miri. Kraća biografija, sročena za ugodno slovo o smrti slavne poetese, ali ne i iskreno saosećanje zbog velikog gubitka srpske književnosti i jedinstvene pesničke duše. Toga više izgleda u Srbiji nema. Tu bliskost i toplinu duše moći će jedino Desanka da joj pruži. Sada su u nekom nebeskom svetu opet zajedno, dve nerazdvojne prijateljice i drugarice Mira Alečković i Desanka Maksimović.
 
Živela je i stvarala Desanka i jednog dana tiho otišla. Kada joj je prošle godine u julu napokon otkriven spomenik na Tašmajdanu, došla je i njena Mira, doduše "nepozvana". Ono što je potpisnika ovih redova podstaklo da se lati pera, jeste bolna i sramotna činjenica, da u današnjoj Srbiji, neki neće, ne umeju, ili ne žele da poštuju istinske vrednosti, onih koji su nas učili kako se voli čovek, zavičaj, narod, i čuva zemlja. Kako se božanskim pesničkim darom voli, sve ono što su samo odabrani, poput Mire Alečković, znali da prepoznaju i razumeju. Srcem shvatajući magičnu moć reči.


POLITIČKO SKRNAVLJENJE SVEČANOSTI

Došla sam nepozvana. Dovezli su me bolesnu, u invalidskim kolicima. Htela sam samo da kažem nešto našim Srbima sa Kosova i Metohije, danas prisutnim, ono što bi im i Desanka rekla. Nisu mi dozvolili – kaže Mira Alečković

Na Tašmajdanu na otvaranju spomenika pesnikinji Desanki Maksimović srpski mediji su pokazali svoje pravo lice. Stara i bolesna "došla" je Mira, u invalidskim kolicima na plus 40 stepeni Celzijusa, da vidi, da se uveri, kako je tada rekla, da je spomenik tamo gde se Desanka šetala, gde su zajedno maštale pričale, poveravale se jedna drugoj. A inicijator, predsednik Odbora za izgradnju spomenika, bila je upravo Mira.
 
Okupili su se tog vrelog julskog dana mnogi poštovaoci Desankine poezije i neki drugi, novi evropejski "oci" i mediji, do juče anonimni, da posao otkrivanja spomenika otaljaju po "EU standardima". Red hladne, bezlične priče, red šturih reči, pa red sivila. Tek da se ne zaboravi bila je izgovorena i jedna Desankina pesma. Prisutni su se spontano okupili oko Mire, ali ne i oko zamenice gradonačelnika srpske prestonice i zamolili da im se obrati Mira. Prilazila su i deca, đaci, mladi, stari...I Mira Alečković je to želela. Ali, joj nisu dali. A htela je samo da se zahvali braći sa Kosmeta koji su tog dana specijalno doputovali na ovu svečanost u Beograd. Da im kaže ono što bi im Desanka rekla.

Danima najavljivano otvaranje spomenika velikoj srpskoj pesnikinji Desanki Maksimović, u tašmajdanskom parku, gde je postavljena figura u bronzi, pretvorio se u otužnu, bezdušnu, zvanično političku farsu. Pred oko stotinak prisutnih, od toga dobar deo predstavnika aktuelne vlasti, brojnih novinara, a vrlo malo poštovalaca Desankine poezije, prijatelja, poznanika, pesnika. Oni koji su bili zaduženi da sve "glatko" i brzo prođe, u "evropejskom duhu", nisu dozvolili nikome od Desankinih bliskih prijatelja da javno progovori, ni da reč izusti. Nikome jer to je bila valjda predstava samo za političare.

Kratak bezličan govor mladog čoveka poznatog sa ekrana B92, i ljudi po njihovoj meri i ukusu, pa krajnje zvanično obraćanje zamenice gradonačelnika Radmile Hrustanović, položeno cveće na tek otkriven spomenik i ništa više. Razlaz.

"Aršini" gospođe Hrustanović
 
Skup se "pocepao". Većina, uz pratnju radoznalih novinara, prešla je na drugu stranu. Sjatili su se oko književnika i Mire Alečković, decenijskog najboljeg prijatelja i saborca čuvene pesnikinje. Novinari su je opkolili, a ona je bezuspešno pokušavala da izmoli malo vremena, i kaže koju reč o Desanki. Hrustanovićka joj to otvoreno nije dozvolila, jer protokol to nije predvideo.

Kada su se novinari obratili Hrustanovićki sa istom željom, izjavila je da to ne dolazi u obzir i da Mira Alečković, koja je inače, 10 godina bila bitku za spomenik, nije uopšte predviđena.

Ni rodbinu nisu pozvali

• Od svoje osnovne škole pa do njenog odlaska sa ovog sveta, družila sam se sa Desankom, putovala, učila od nje, zajedno smo pomagale borcima, ranjenicima… ljudima. Desanka me je za vreme rata spasla iz nemačkog Gestapoa uz pomoć srpske Patrijaršije. Njoj sam dužna čitav život. Borila sam se u odboru za podizanje spomenika. Jedva sam dočekala da spomenik bude podignut i otvoren. Ali, iako je gradonačelnica znala da sam u Odboru i pozivala me je na sastanke u Skupštinu grada, kada je spomenik završen, nisam dobila nikakav poziv za ovo njegovo otvaranje. Nije ga dobila ni Desankina rodbina, deca njene sestre. Iako je u govoru gradonačelnice rečeno da je prisutna i rodbina, nje ipak nije bilo. Došla sam nepozvana. Dovezli su me bolesnu i u invalidskim kolicima jer ne mogu da hodam. Htela sam samo da kažem nešto i našim Srbima sa Kosova i Metohije, danas prisutnim, koji su nas decenijama dočekivali na Kosmetu. Ono, što bi im i Desanka rekla. Nisu mi dali. Narod mi je za to vreme prilazio. Ljudi su hteli da nešto čuju o Desanki. Pa ako ja nešto ne kažem o toj našoj velikoj pesnikinji, toploj i širokoj duši sa kojom sam provela skoro čitav svoj život ko će — ogorčena je bila Mira Alečković.
 
U oktobru Prava svečanost

• Pesnikinji koja je zadužila generacije, stvaraoca čiji su stihovi besmrtni nisu u stanju ni na pravi način da se zahvale. Ni spomenik mi se ne dopada. Desanka nikada nije bila bez šešira. Ali, to sada i nije bitno, koliko što su nam uskratili da se barem neko od nas obrati prisutnima. Zbog toga ćemo u oktobru organizovati svečanost kakva našoj pesnikinji dolikuje. To vam obećavam — rekao je izrevoltirani Valjevčanin, iz odbora za podizanje spomenika. Negodovali su i ostali poštovaoci Desankine reči i dela.




Mira Alečković na Tašmajdanu ispred spomenika Desanki Maksimović
 
Ali to tako radi Evropa i naši novokomponovani Evropejci treba da prihvate ako misle u EU.

Biljana Živković | Srpska politika

Angelina:
*

UMRLA MIRA ALEČKOVIĆ





Jedna od najplodnijih i najaktivnijih književnica srpske i šire južnoslovenske literature, posebno dečje, Mira Alečković preminula je u 84. godini, saopštila je juče Tanjugu njena porodica.

Autor je preko 50 knjiga za mlade, urednica dečjih i omladinskih listova i časopisa "Zmaj", "Mladost", "Pionir", "Poletarac". Rođena 2. februara 1924. godine u Novom Sadu, Alečkovićeva je završila u Beogradu studije svetske književnosti i lingvistike, a zatim Fušeovu školu u Parizu. Sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem, jedan je od osnivača časopisa za decu "Zmaj".

Bila je dugogodišnja predsednica Društva Jugoslavija–Francuska, kao i Udruženja književnika Srbije.

Autor je više knjiga za decu i odrasle koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njena poezija ušla je u Antologiju srpske poezije prevedene u Rusiji. U sećanju će ostati pesma "Jugoslavijo", na muziku Nikole Hercigonje, koja je bila poznata kao "Svečana pesma".

Mira Alečković je, kao bolničarka, bila učesnik narodnooslobodilačke borbe. Nosilac je mnogih odlikovanja među kojima dve Legije časti, ruske otadžbinske medalje i ordena "Car Dušan", koje su joj dodelili Srbi s Kosova i Metohije.

Tanjug



JUGOSLAVIJO

Mi digosmo glave pod nebom tamnim,
smeli se probi glas.
Sad cilju velikom delima slavnim
sloboda ponese nas.

O rasti nam zemljo snu slobodara,
ime ti nosimo svud.
Ti bolji život nama si dala
bratstvu si utrla put.

Jugoslavijo borba te rodila,
Jugoslavijo narod te slavio,
ljubav te zemljo naša napojila,
budi ponosna Jugoslavijo.

Mi krvavom stazom morasmo poći
sto samo hrabri sme.
A kada je trebalo silnima reći
rekli smo odlučno ne.

Od Vardara pa do Triglava,
od Đerdafa pa do Jadrana,
kao niska sjajnog Đerdana,
svetlim suncem obasjana
ponosito sred Balkana.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Širom sveta put me vodio,
za sudbom sam svojom hodio,
u srcu sam tebe nosio.
Uvek si mi draga bila
domovino moja mila.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Volim tvoje reke i gore,
tvoje šume, polja i more,
volim tvoje ljude ponosne.
I ratara i pastira
uz frulicu kad zasvira.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Krv se mnoga zate prolila,
borba te je naša rodila,
radnička te ruka stvorila.
Živi sretna u slobodi
ljubav naša nek te vodi.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.


"Svečana pesma" bivše Jugoslavije, po rangu nalazila se odmah iza tadašnje zvanične himne "Hej, Sloveni".

Angelina:
*

TEROR LOŠEG PJESNIŠTVA


Neku večer, u Vijestima HTV-a, na samom kraju emisije urednik je, valjda kao neku bizarnost, pročitao da je umrla Mira Alečković, pjesnikinja koja je "napisala stihove Druže Tito mi ti se kunemo". Urednik je mlad, televizija je Sutlićeva, ali objavljena vijest nije točna. Ne zna se, naime, niti se to može znati, tko je ispjevao stih "druže Tito mi ti se kunemo", te onaj koji ga slijedi — "da sa tvoga puta ne skrenemo". Učinio je to prije šezdesetak godina nepoznati autor, a povod je bila Rezolucija Informbiroa. Može se pretpostaviti da su stihovi istoga časa bili spremni za zborsko pjevanje, premda ih se moglo izvoditi i uz gusle. Naime, ispjevani su u desetercu, omiljenom aktivističkom sredstvu Južnih Slavena, koje ovi narodi nose u žilama, kao afrički urođenik ritam tam-tama. Ono što naš čovjek udeseterči, to se istovremeno doživljava i kao vrhunski estetski doživljaj i kao najviša istina. Svako vrijeme ima svoje deseterce, kao što ga ima i svaka ideologija. Deseterac je tako i: "Druže Tito kupit ću ti fiću, a mercedes Anti Paveliću."
 
Mira Alečković nije napisala 'Druže Tito mi ti se kunemo', ali se tim stihovima poslužila u drugoj pjesmi.
 
Mira Alečković nije napisala zaklinjuće stihove, ali jest se, neposredno nakon Titove smrti, poslužila njima u onoj pjesmi koja je započinjala s: "Godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nijemo…" Njezine je riječi uglazbio Đorđe Novković, a pjesmu je zvonko i gromko otpjevao Zdravko Čolić. Aranžman Rajmonda Ruića bio je spektakularan, kao da je mrtve htio dići iz grobova. Ta je pjesma bila ona vrsta ideološke narudžbe kakvih danas srećom više nema, i po kakvima se socijalizam razlikovao od kakve-takve slobode. Naime, za tu pjesmu nije se smjelo reći da ne valja ništa, jer sumnja u njezinu estetsku vrijednost je po automatizmu značila sumnju u Istinu koju nam ona donosi. ...
 
Miljenko Jergović
Deo teksta preuzet sa: | Jutarnji list

Navigacija

[0] Indeks poruka

[*] Prethodna strana