Romantizam [Miodrag Popović & Jovan Deretić]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Predromantizam i romantizam « Romantizam [Miodrag Popović & Jovan Deretić]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Romantizam [Miodrag Popović & Jovan Deretić]  (Pročitano 19304 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 22, 2010, 10:16:39 pm »

**

Miodrag Popović — Istorija srpske književnosti


NOVI TALAS
MAPPA MUNDI


Osamnaesto stoleće je jedno od najvećih u istoriji sveta. U njemu započinje industrijska revolucija čovečanstva. Ono je dalo veliku francusku revoluciju i Deklaraciju prava čoveka i građanina, Lajbnic-Volfovu etačku filozofiju, Enciklopediju ("Encyclopédie ou Dictionaire raisonné des sciences, des ars et des métiers par une societé de grens de lettes"), nemačku idealističku filozofiju, sentimentalni roman, književni pokret Sturm und Drang, građansku dramu i Goldonijevu komediju. Osamnaesti vek je započeo demokratizaciju kulture, otkrio narodnu poeziju i dao maha lirskom saznanju sveta. On je dao: Svifta, Defoa, Ričardsona, Goldsmita, Fildinga i Sterna, Monteskijea, Voltera, Didroa i Rusoa, Lomonosova, Lesinga, Vinkelmana, Herdera, Getea, Šilera i Kanta. U njemu se od Londona do Moskve zgusnula mreža univerziteta, akademija, pozorišta; u njemu su osnovani Britanski muzej, Luvr, Panteon; u njemu je na obalama Neve iz močvari nikao Peterburg, grad koji će spojiti Istok i Zapad, duh Sredozemlja, srednje Evrope i atlantskih obala sa duhom od Evrope otuđenog ruskog pravoslavlja.
 
Neće biti slučajno što na kraju ovog velikog stoleća počinje i epoha romantizma u svetskoj književnosti, jedna od najvećih kako po ulozi u razvitku pesničkog izraza, tako i po književnim rezultatima. Dajući pečat događajima 1789, građanske revolucionarne ideje, koje su kao ideologija određenih društvenih snaga godinama sazrevale, uticale su na promenu ekonomskog i društveno-političkog poretka. Brane su bile srušene, a bujice ljudskih misli i snova potekle su na sve strane. Njihova meta nije bila samo konkretno društvo, no i kosmos, beskonačnost. Svetom rečju sloboda obuhvatalo se sve: građanska i nacionalna sloboda, neprikosnovenost ličnosti, sloboda izbora u ljubavi, sloboda mišljenja i savesti, oslobođenje od društvenih predrasuda. Duhovi su hrlili harmoničnom društvu bratstva među narodima i jednakosti među ljudima. Generacija zaokupljena ne samo društvenim, filozofskim no i estetičkim pitanjima volela je promenu, ritam, kretanje.
 
Kulturno ujedinjavanje čovečanstva, karakteristično za kosmopolitski XVIII vek, postaje početkom XIX veka, u eri revolucionarnog romantičarskog poleta, još intenzivnije. Kulturno ujedinjavanje prati i proces sve većeg ekonomskog jedanstva velikog dela Evrope. Industrijska revolucija, koja zahvata jednu za drugom mnoge evropske zemlje, doprinosi, između ostalog, i stvaranju opšte kulturne klime, pune nemira i stalnih promena.
 
Karakteristično je da baš u ovo vreme nastaje termin svetska književnost, kojim se obuhvata nemačka, francuska i engleska literatura, srodna i po duhu i po izrazu. Postepeno, svetskom literarnom kolu pridružuju se i drugi narodi: Rusi, Danci, Španci, Italijani, Poljaci, Česi, Grci, Mađari. Negde na kraju tog uzvitlanog, revolucionarno-romantičarskog literarnog kola naći će se i Srbi. Oni se istovremeno sve više uključuju u svetsku političku, ekonomsku i kulturnu celinu.
 
Sve govori da je proces revolucionarnog duhovnog buđenja nakon francuske revolucije bio jedinstven. On je otvorio nove perspektive narodima. Većinu naroda je samo duhovno uzdrmao, a neke pokrenuo i u akciju. No rezultati ni u jednom delu sveta nisu bili onakvi kakvi su očekivani. Realnost prve polovine XIX veka izneverila je nade svih naprednih duhova: sanjara i pesnika isto kao i boraca i revolucionara. U revoluciji oni su, i jedni i drugi, išli napred, a posle njih došli su trgovci, ćifte, račundžije, poklonici Boga Novca i ubirali plodove tuđih zanosa i tuđe krvi prolivene na bojištima revolucije. Novi gospodari sveta mnogo su podsećali na marodere koji su posle bitke na Valmiju pljačkali poginule revolucionarne vojnike.
 
Nakon revolucije došlo je do strašnih, uraganskih drama. Oslobođeni lanaca i predrasuda, svesni vlastite ličnosti i njenih neograničenih prava na slobodu, i neposredni učesnici u revoluciji i dobronamerni posmatrači osetili su se prevareni, izigrani. Sloboda se ugušila u mrežama slobodne trgovine; bratstvo je utonulo u krvi zaraćenih naroda, a jednakost se izgubila u razlici između bogatih vlasnika i sirotinje, onih koji imaju samo sebe. Čovečanstvo je bilo duboko nezadovoljno. Ko je u ovo revolucionarno vreme mislio, nosio je u sebi svog lucifera, romantičarskog pobunjenika protiv novog reda stvari.
 
Istorija nije više išla na ruku pobunjenicima. Ona je spuštala zavesu preko revolucionarne arene. Novo doba tražilo je konstruktivnost: bogaćenje i sticanje moći i vlasti nad ljudima putem novca. Stvarao se nov ropski svet. Realnost je podlo izdala one koji su verovali u novo, u lepše. Borci i sanjari nisu u njoj više imali šta da traže. Otuda njihovo demonstrativno okretanje leđa tekućim zbivanjima i predavanje mašti, daljinama, kosmosu, čežnji za beskonačnošću, za onim što postoji tamo, iza granice ovog filistarskog sveta.
 
U postojećem svetu novi gospodari uzalud su pokušavali da vežu za sebe romantičarskog buntovnika, čoveka titana, koji je od bogova oteo slobodu i nije više hteo da im se pokori. Mučno, paćeničko bilo je probijanje ovog titana, ove oslobođene ljudske ličnosti iz obruča kapitalističkih odnosa. Možda je baš zato bio tako lep njegov romantični let u daljine, svejedno koje, stare ili nove: u zvezdanu budućnost; u vizije krvavih borbi za slobodu; u egzotiku, u harmoniju prirode i beskonačnost kosmosa; u idealizaciju feudalnih vremena i hrišćanske samilosti. U svima, u onima koji su stremili novom, kao i u onima koji su, nezadovoljni, potajno čeznuli za starim feudalnim dobom, romantika se rađala kao svojevrsna pobuna protiv realnosti, koja je izneverila čovekove nade i onemogućila ljudima srećan i radostan život u punoj slobodi ovde na zemlji.
 
Romantika se javljala kao jedan vid čovekovog protesta protiv nove stvarnosti. Nova stvarnost je gonila ljude na otuđenje od njihove vlastite ljudske prirode. Sagledana u ovom svetlu, romantika je bila napor najboljih, najdarovitijih među ljudima onoga vremena da se bar u umetničkoj viziji, u mašti, u snu, sačuva totalitet ljudske ličnosti, surovo zgažene i otuđene od sebe same u realnosti kapitalističkog sveta. U tome smislu, i samo u tome, romantična čežnja za beskonačnim je večan, neprekidan let ka novom, dalekom i nepoznatom svetu u kome će čovek moći da bude ceo, potpun. Ona je neka vrsta stalne, permanentne revolucije u duhu, u mašti, koja će trajati sve dotle dok čovek ne ostvari celokupnost svoga bića.
 
Poraženi od buržoaskih filistara u društveno-političkoj borbi, revolucionarni duhovi nalazili su utočište u umetnosti i literaturi romantičarskog smera. Mada je kao pravac ovladao tek početkom XIX veka, romantizam je i ranije bio pripreman. Isključivo racionalističko poimanje sveta nikada, čak ni u doba enciklopedista, kada dominira ratio, nije sasvim zadovoljavalo pisce XVIII veka. Reakcija na racionalizam kao jedini put ka saznanju suštine bića doći će do punog izraza u filozofiji tek krajem veka u Šelingovom intuicionizmu. Međutim, već mnogo ranije prodreće u lepu literaturu veka svetlosti i drugačije poimanje sveta.
 
Baci li se i letimičan pogled na književnu mapu Evrope XVIII stoleća, odmah će se uočiti da umetnička književnost u drugoj polovini stoleća postepeno sve više teži lirskoj slici stvarnosti. Nezadovoljni zdravim razumom, koji nije mogao do kraja da im otkrije istinu, pisci se oslanjaju na vlastiti neposredni doživljaj, na emocionalno saznanje. Umesto robovanja strogim i shematičnim formama, oni se interesuju za psihološko-emocionalni svet malog građanina. Ode i tragedije postepeno ustupaju mesto romanima u pismima, putopisima i memoarima, lirskim pesmama i poemama. Klasicizam se povlači sa literarne scene pred sentimentalizmom.
 
U Engleskoj sentimentalizam kao lirska evolucija književnog izraza započinje, u romanu, Ričardsonovom "Pamelom" 1740; u Francuskoj Rusoovom "Novom Eloizom") (Julie ou Nouvelle Heloïse") 1761. U Nemačkoj kulminira u Geteovim "Patnjama mladog Vertera" ("Leiden des jungen Werters"), 1771, a u Rusiji u Karamzinovoj "Jadnoj Lizi" ("Бедная лиза"), 1796. U poeziji, ista evolucija počinje u Engleskoj 1765. Makfersonovom mistifikacijom "Osijanova dela" ("The Works of Ossion") i Persijevom zbirkom "Relikvije stare engleske poezije" ("Reliques of ancient Engish Poetry") i nastavlja se u Nemačkoj Herderovim "Narodnim pesmama" ("Volkslieder"), 1788—1789. Insistirajući na buđenju narodnog duha i lirskom izrazu u poeziji, Herder daje nov smer ne samo nemačkoj no i književnostima susednih naroda: otvara vrata romantizmu.
 
Mada je sentimentalizam, uzet kao lirski proces, evolutivan, postepen, tih, gledan u široj istorijskoj perspektivi, on ima i revolucionaran karakter. Kada je reč o XVIII veku, može se govoriti ne samo o ideološko-političkoj (enciklopedisti) i društveno-ekonomskoj revoluciji (velika francuska revolucija) no i o lirskoj revoluciji u istoriji svetskog književnog izraza. Nastajući uporedo, ukrštajući se među sobom i uslovljavajući jedna drugu, sve tri revolucije, i ideološko-politička, i društveno-ekonomska, i lirska, značile su krupan korak u razvitku čovečanstva. Ideološko-politička revolucija je definitivno obračunala sa feudalnim mračnjaštvom i oglasila pobedu nove kritičko-naučne, odnosno građansks-demokratske misli. Društveno-ekonomska revolucija srušila je feudalizam kao sistem i udarila temelje buržoasko-demokratskom poretku najpre u Francuskoj, a docnije i u ostaloj Evropi. Uporedo sa rušenjem ovog sistema išla je i borba sa racionalističko-klasicističkim kanonima, koja se, i pre revolucije, naročito izrazila u literaturi. U borbi protiv kanona i dogmi otkriveni su novi, lirski, za ono doba revolucionarni putevi, koji su istovremeno značili i pripremanje romantičarske epohe. Njihovi krčioci bili su obično pripadnici sitnog građanstva ili su izražavali duh i mentalitet tog društvenog sloja.
 
Stupajući u literaturu, romantičari su u stvari samo završavali već započetu lirsku revoluciju. Njihov prodor bio je blistav i munjevit. Ubrzo posle Kolridža, Vodsvorta, Novalisa i Šatobrijana, romantizam će već početkom XIX veka ovladati u engleskoj, francuskoj, nemačkoj, ruskoj, italijanskoj i poljskoj književnosti. Na raznim stranama sveta, jedan za drugim, javljaće se veliki evropski pesnici. One godine kada su Srbi uzeli Beograd od Turaka (1807) izaći će Bajronova zbirka "Trenuci dokolice" ("Hours of Idleness"). Deset godina docnije njegov gordi, pobunjeni i usamljeni Manfred, žedan znanja i razočaran zbog nemoći saznanja, pun kajanja i očajanja zbog prolaznosti i trošnosti svega ljudskog, uneće u literaturu dublji i istinitiji svetski bol od bola Geteovog Vertera. Bajronovi junaci Čajld Harold (1812—1818) i Lucifer u "Kainu" (1821) takođe će oduševiti Evropu, prvi kao razočarani lutalica, drugi svojim paklenim satanizmom. Nepriznat u domovini, Bajron će, posle Getea, postati prvi pesnik sveg čovečanstva. Njegova dela prodreće u sve evropske književne sredine. Samo u Nemačkoj do polovine XIX veka izaći će sedam izdanja njegovih sabranih dela na nemačkom jeziku. Uporedo sa Bajronom i Šekspir će, mnogo godina posle smrti, postati dramski pisac čovečanstva. Romantičari će u njemu otkriti svog velikog prethodnika, a A. Šlegel će izvrsnim prevodima Šekspirovih tragedija na nemački jezik početkom XIX veka učiniti da delo velikog engleskog dramatičara osvoji do sredine veka ne samo nemačke no i sve srednjoevropske pozornice.
 
Nezadovoljne duhove obuzima čežnja za nečim dalekim, beskonačnim, iza svih granica. Sveopštu veru u beskonačno objavljuje na samom početku veka (1806) i romantično nastrojeni Faust. "U beskrajno verujem beskrajno", govori kroz Fausta i klasicistički vaspitani Gete. Nova literarna plima ne ostavlja nikoga na miru: ona unosi romantično osećanje i u one koji su se duhovno formirali u atmosferi klasicistički mirnog i prosvećenog XVIII veka. Sa njom, u talasima, dolaze i nova svetska imena. Godine 1808. romantičnom baladom "Ludmila" u Rusiji se javlja Žukovski; godinu dana posle njega u nemačku književnost stupa Hofman, a 1813. u Engleskoj Šeli objavljuje delo "Kraljica Mab". Samo godinu dana posle njega na scenu stupa A. S. Puškin. Kits se javlja 1817, A. Lamartin ("Poetske meditacije") 1820, a 1822. četiri velika romantičarska pesnika objavljuju prve zbirke svojih pesama: A. de Vinji, V. Igo, H. Hajne i Đ. Leopardi. Četiri godine posle njih oglasiće se Mickjevič i Helderlin, a odmah za ovom dvojicom 1827. i E. A. Po. Za J. Slovackog čuće se 1829, za M. J. Ljermontova 1835, za K. Hineka Mahu 1836, a za Ševčenka 1840. godine. Članci Š. Nodijea o romantizmu izaći će još 1818, Šelijev "Oslobođeni Prometej" i "Ajvanho" V. Skota 1820, Stendalova rasprava "Rasin i Šekspir" 1823, Puškinova poema "Cigani" 1824, Manconijev roman "Verenici" 1825, Igoova drama "Ernani" 1830. Puškin će završiti "Evgenija Onjegina" 1831, a Ljermontov "Junaka naših dana" 1840.
 
Pobeda romantazma je potpuna, apsolutna. Kao pravac koji se neposredno naslanja na sentimentalizam, romantizam će se javiti kao grandiozna poetska sinteza svega što je ranija epoha, (sentimentalizam i predromantizam) unela u književni izraz. Romantizam dobija time izuzetno, nedvosmisleno revolucionarno značenje u razvitku književne i umetničke misli čovečanstva. Međutim, u samom književnom izrazu revolucionarni proces odigrava se i ranije, u predromantizmu. Osnova ovoga procesa bila je, kako smo već istakli, prelaz od čisto racionalnog saznanja na lirsko, neposredno, intuitivno.


Miodrag Popović

Miodrag Popović Istorija srpske književnosti | Nolit • Beograd | 1972
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 22, 2010, 10:19:58 pm »

**

Miodrag Popović — Istorija srpske književnosti


SRBIJA
NACIONALNE, DRUŠTVENE I KNJIŽEVNE PRILIKE


Najznačajniji politički događaj u istoriji Srbije četrdesetih godina XIX veka svakako će biti sastavljanje Načertanija, dokumenta u kome je detaljno razrađen politički plan buduće oslobodilačke akcije među balkanskim Slovenima. Inicijator akcije bila je poljska emigracija u Parizu okupljena oko bivšeg ruskog ministra spoljnih poslova Poljaka Adama Čartoriskog. Sugestiju Poljaka o stvaranju južnoslovenske države na Balkanu odmah je prihvatio beogradski političar Ilija Garašanin, ali je samoj ideji izmenio karakter: stavio je u prvi plan ulogu Srbije u oslobođenju Jugoslovena. Beograd tokom četrdesetih godina postaje i nacionalno-politički centar srpskog naroda; u gradu se stvara nov, poluilegalan nacionalno-revolucionaran pokret. Načertanije predviđa niz energičnih mera: među njima i organizovanje ilegalne obaveštajne mreže na prostoru između Jadranskog i Crnog mora.
 
Posle 1844. u Beograd se, pored intelektualada iz Ugarske, stiču i nacionalni revolucionari iz svih južnoslovenskih krajeva, iz Bosne i Hrvatske, iz Bugarske i Makedonije, iz Dubrovnika i Novog Sada. U Beogradu, 1844. i 1845, poluilegalno izlazi ilirski list "Branislav" i prebacuje se tajnim kanalima u Hrvatsku. U listu, čiji su saradnici P. Čavlović, M. Ban, J. Šafarik, I. Kukuljević Sakcinski, B. Šulek, ustaje se u odbranu prava slovenskih naroda u Austriji.
 
Među vođama novog nacionalnog pokreta ističe se Dubrovčanin M. Ban: on je pesnik, vaspitač kneževe kćeri, profesor na Liceju, prijatelj poljskih emigranata, Garašaninov politički emisar i jedan od vođa tajnog panslavističko-demokratskog društva u Beogradu. U četrdeset osmoj Ban će naročito razviti nacionalno-političku aktivnost: postaće "kolovođa južnog predela propagande" i jedan od organizatora tajne mreže nacionalno-revolucionarnog pokreta. U Beogradu, pored pesama i članaka po listovima, objaviće tokom četrdeset osme prve knjige na srpskom jeziku o gerilskom ratovanju ("Osnovi ratni" i "Pravila o četničkoj vojni"), a u Dubrovniku će 1849. izdavati patriotski almanah "Dubrovnik, cvijet narodnog knjižestva", namenjen prvenstveno katolicima.
 
Banove nacionalno-oslobodilačke ideje nadahnule su i njegovu tragediju "Mejrima ili Bošnjaci", napisanu u Dubrovniku 1849, a objavljenu u Novom Sadu 1851. Kao drama koja prikazuje ustanak raje u porobljenoj Bosni, "Mejrima" je uživala veliku popularnost kod publike i bila često izvođena i na srpskoj i na hrvatskoj pozornici. Delo je prevedeno na ruski, poljski, nemački i (delimično) francuski jezik. Unoseći u tragediju punu meru svog inače osrednjeg talenta, Ban u ovom komadu, čija umetnička vrednost nije izuzetna, sa scene tumači i širi revolucionarne ideje Načertanija. Otuda tolika popularnost dela i kod nas i u inostranstvu.
 
Među članovima tajnog panslavističko-demokratskog društva nalazimo i dva ilira, Pavla Čavlovića, urednika "Branislava", i Stefana Herkalovića, Gajevog saborca i rodoljuba, koji su znatno doprineli stvaranju revolucionarne temperature u Beogradu četrdesetih godina XIX veka. Krugu nacionalnih revolucionara liberalno-demokratske orijentacije nesumnjivo pripada i filozof U. Milanković. Člancima koje objavljuje u srbijanskoj štampi Milanković, iz Beča svestrano podržava radikalne nacionalne i političke ideje Načertanija, dajući im izrazito levi, demokratski smisao. Pokret ima podršku i u inostranstvu, kod poljske emigracije, koja je naročito popularna kod beogradskih rodoljuba. M. Ban prevodi odlomke iz studije poljskog pisca i panslavističkog ideologa S. Robera "Le monde gréco-slave" i u prepisima rastura ih po Beogradu i po Srbiji.
 
Demokratski i nacionalno-revolucionarni duh naročito zahvata licejsku omladinu. Pod neposrednim uticajem Načertanija osnovana je u Beogradu 1845. omladinska družina Dušanov polk. Omladinci sanjaju o obnovi Dušanovog carstva. Tokom četrdeset osme njih zahvata frenetični nacionalizam. Na Vračaru se vežbaju u rukovanju oružjem, a međusobno pozdravljaju pokličem "Ako padnem na Beogradu, pokaj me na Prizrenu". Na sednicama njihove đačke družine (Družina mladeži srpske), u čijem se radu naročito ističe budući vođ liberala u Srbiji Jevrem Grujić, uz nacionalne dominiraju i liberalno-demokratske ideje. Istaknuta ličnost ovog đačkog pokreta je i mladi pesnik Jovan Ilić, čije ime nalazimo i među saradnicima požunske "Slavjanke". Kao pristalice Dušanovog carstva, mladi već tada rade na jedinstvu svih Srba. Vođ beogradskih licejaca J. Grujić i vođ požunskih đaka uoči 1848. S. Miletić vode pregovore o zajedničkoj kulturnoj i književnoj akciji beogradske i požunske đačke družine. Beogradski omladinci izdaju 1849. i svoj almanah "Neven sloge". U njemu mladi Grujić, pored spoljnih, nacionalnih, traži i unutrašnje, građanske slobode.
 
Krugu radikalno raspoloženih duhova pripadala je i književna inteligencija koja se uoči četrdeset osme okupljala u Beču oko V. Karadžića. Mnogi ondašnji posetioci Vukovog doma žive i rade pedesetih godina u Beogradu. Pored Srbijanaca J. Ilića i Lj. Nenadovića, tu je i Novosađanin Đura Daničić, bibliotekar Narodne biblioteke, sekretar Društva srpske slovenosti i najzad od 1859. profesor na Liceju. U Beogradu, zajedno sa mužem Aleksom Vukomanovićem, osnivačem katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na tamošnjem Liceju, živi i ćerka V. Karadžića, Mina. Društvu Bečlija pridružuje se 1857. Radičevićev prijatelj slikar S. Todorović, a ubrzo za njim i litograf i prvi fotograf u Srba A. Jovanović. Po duhu, Bečlijama pripada i akademski slikar D. Avramović, đak bečke slikarske akademije, koji već četrdesetih godina živi i slika u Srbiji. Njegove slike, a naročito velelepni ikonostas u Sabornoj crkvi (dovršen 1845), privlače opštu pažnju.
 
Budući i po duhu i po obrazovalju izrazito liberalni, beogradske Bečlije znatno se razlikuju od konzervativne građanske inteligencije iz Ugarske. Naklonjeni Vuku i narodnoj poeziji, oni gaje i ljubav prema istorijskoj prošlosti srpskog naroda. Vukomanović i Daničić brane Vukove ideje i istovremeno se zanimaju i za srbulje. Avramović posećuje Svetu Goru i objavljuje knjigu "Opisanije drevnosti srpski u Svetoj Gori" (1847), a Jovanović izdaje u sveskama "Spomenike srbske" (1850—1852), u kojima se jedna kraj drugih nalaze litografije Nemanjića i ustaničkih vođa.
 
Videći u Bečlijama izraz novih liberalno-demokratskih stremljenja u srpskom društvu, sinovi srbijanskih trgovaca i velikaša koji su se vraćali sa školovanja na Zapadu, bili su im naklonjeni. U njima oni će naći podršku u borbi protiv svega starog. Pre svega protiv konzervativne graždanske inteligencije. Suprotstavljajući se intelektualcima iz Ugarske u mnogo čemu, pre svega u njihovim otporima delu V. Karadžića, srbijanska inteligencija na drugi način nastavlja ulogu učenih iz Vojvodine u evropeizaciji srpske sredine: donosi knjige sa Zapada, širi ideje liberalizma i revolucionarnog nacionalizma, populariše Hegelovu filozofiju i uspostavlja veze sa svetskim kulturnim centrima.
 
Za mlade Beograđane, ne samo Saborna crkva podignuta u Miloševo doba, nego i pomenuti Avramovićev ikonostas bio je simbol Evrope na Balkanu. Zajedno sa islamom, moderno, evropsko potiskivalo je iz grada i sve ono što je imalo izvore u vizantijskoj kulturi. Istiskujući pravoslavno-vizantijske ikone sa oltara Saborne crkve, Avramovićev ikonostas svojim romantično koncipiranim likovima svetaca simbolično je govorio o smeni epoha: umesto stare vizantijsko-cincarske, dolazila je nova, evropska. Beogradski golemaši nisu više, kao u doba kneza Miloša podizali reprezentativna zdanja u starobalkanskom stilu (konak Kneginje Ljubice), već su zidali nove građevine po ugledu na Beč. Napuštalo se sve što je bilo grčko i cincarsko, nošnja, imena, ponašanje, a prihvatalo narodno i evropsko. Đaci su, na primer, zamenjivali svoja krštena (grčka) imena srpskim, a sveštenici sve češće davali praznicima narodne nazive. Za stara, na vizantijski način, u srebro i zlato okovana jevanđelja, gotovo niko više nije mario, niti je kome bilo stalo do katizama (psalma), koje se po vizantijskom obredu pevaju nad telom pokojnika.
 
Srbi u Otomanskoj Imperiji bili su u XVIII veku pod uticajem kulturno superiornih Grka. Za razliku od Austrije, u kojoj se vođstvo pravoslavne crkve nalazilo u srpskim rukama, u Srbiji na čelu crkve čak i u Miloševo doba bili su Grci. Grčke vladike nisu uživale bogzna kakav ugled u narodu, šta više, bile su poznate po zlu. U ustanku, beogradski mitropolit Leontije, poreklom Grk, bio je naklonjen Turcima. Uzimajući po oslobođenju crkvu u svoje ruke, Srbi se nisu zadovoljili samo autonomnom kneževinom nego su hteli i potpunu kulturnu emancipaciju od Grka i njihovog korumpiranog sveštenstva.
 
Uticaj grčkih škola na Srbe nije bio neznatan ni u XVIII stoleću. U školi J. Dendrina, na primer, napajao se u Smirni naukom i sam Dositej Obradović, koji sa mnogo ljubavi i hvale govori o ovom prosvećenom Grku. Prve srpske novine, "Serbskije novini", nastaće 1791. u grčkocincarskoj sredini u Beču. S. Milutinović Sarajlija učiće u grčkoj školi u Zemunu, a samom V. Karadžiću, na početku, pod sugestijom J. Kopitara, biće uzor grčki prosvetitelj A. Koraj. Vuk će i svoj "Srpski rječnik" raditi po ugledu na sličan grčki rečnik, koji je izlazio u Carigradu. Nesumnjiv trag simpatija naših pisaca za Grke bilo je i Sterijino prvo delo "Sedmostruki cvetak borećim se Grcima."
 
Međutim, vremenom odnos srpskih pisaca prema Grcima se menja. Već sredinom tridesetih godina, S. Milutinović Sarajlija i V. Karadžić, nezadovoljni oholim odnosom heterista prema srpskoj revoluciji, javno ustaju protiv njih i njihovih pokušaja da pred evropskom javnošću prikažu sebe kao jedine nosioce otpora turskoj vladavini na Balkanu. Čak i Sterijine simpatije prema Grcima docnije se hlade. U Srbiji, u kojoj Sterija živi četrdesetih godina, njegov "Tvrdica" doživljava neuspeh. Umesto aplauza, Sterija dobija pogrdno ime Kir Janja. Konzervativac, Grk i graždanin u istoj ličnosti, kako se to činilo njegovim protivnicima iz liberalno-nacionalističkog tabora. Braneći se u sebi, možda, i od ovakvih optužbi, Sterija će u jednoj od svojih istorijskih drama, u "Smrti Stefana Dečanskog", 1841. prikazati Grkinju kao krivca za sve nesreće na dvoru Nemanjića.
 
Netrpeljivost prema Grcima i svemu što je otuda dolazilo, koja je sredinom XIX veka zahvatila nacionalistički isključive Srbijance, nesumnjivo će uticati i na odnos romantičarskih pesnika prema staroj srpskoj, odnosno srpsko-vizantijskoj književnosti, čiji su izvori bili u vizantijskoj kulturi. Daničića i Vukomanovića, doduše, interesovaće stari srpski spisi, ali i njih, kao i srpske istoričare u XVIII veku, najviše ono što se neposredno ticalo srpskih vladara i svetaca. Među srbijanskim liberalima i romantičarima nikoga neće prisnije privlačiti sam duh stare srpske književnosti. Pesnidi će ostati gluvi i nemi pred Davidovim psalmama, Solomonovom "Pesmom nad pesmama", Zlatoustovim besedama i Jovanovim "Otkrovenjem" isto onako kao što će slikari biti slepi pred lepotama drevnih ikona i živopisa. Ukoliko će se interesovati za dela u kojima je dominirao grčko-vizantijski duh, činiće to jedino da bi se obavestili o starim srpskim vladarima i svetiteljima. Bogatstvo apstraktnih značenja i simbola, koje je nudila stara srpska književnost, originalna i prevodna, ostaće i njima nedostupno, sakriveno u pohabanim rukopisima.
 
Nepoverljivi prema onome što je dolazilo iz crkve i Vizantije, romantičari će pesničke korene svoga naroda tražiti jedino u usmenoj (narodnoj) poeziji i ne sluteći da se stara, vizantijsko-srpska literatura, po zakonu kontinuiteta, na neobičan način, poetskom i duhovnom modifikacijom u patrijarhalno plemenskoj sredini, dobrim delom usmenim putem prelila u istu tu narodnu poeziju čijim su se lepotama oni opijali. Do nadovezivanja usmenog pesništva na staru literaturu dolazilo je tim pre što je i srpsko-vizantijska poezija u velikoj meri bila usmena. Preko pojanja u crkvi i molitava koje su kazivane prilikom verskih obreda izvan crkve, stara poezija bila je poznata i običnom narodu. Psalme i druge crkvene molitve znali su napamet ne samo sveštenici no i crkvenjaci, crkveni tutori i ljudi bliski crkvi. Znao ih je, na primer, i Vuk Karadžić. Njihov srpskoslovenski i ruskoslovenski jezik razumevao je ne samo on nego, donekle, i obični ljudi iz naroda.
 
Unutrašnji stvaralački kontakt sa starom srpskom književnošću u doba romantizma imali su samo najveći među srpskim piscima: Vuk u prevodu Novog zavjeta i Njegoš i Kostić u poeziji. U Srbiji, u kojoj je zahvaljujući prisustvu Grka i Cincara još živeo vizantijski duh, četrdesetah i pedesetih godina XIX veka među pesnicima nije bilo genija koji bi sagledao veličinu i lepotu srpsko-vizantijeke poezije i nadahnuo se njome. Ograničeni ne samo antiturskim nego i antigrčkim nacionalizmom, pesnici nisu mogli da dožive univerzalnost književnosti koja je, svojim pesničkim porukama, često bila bliska njihovom romantičarskom duhu. Smetalo im je i to što je ona bila vezana za crkvu i minula feudalna vremena, a oni su bili slobodari i antiklerikalci čije se delo u celini uključivalo u opštu demokratizaciju i nacionalizaciju srpskog društva i srpske kulture.
 
Srbijanska inteligencija je nesumnjivo doprinela demokratizaciji, a naročito evropeizaciji beogradske sredine. Ali, tome su vodila i izvesna ekonomska i socijalna pomeranja u njoj, upravo omogućila nove istorijske procese. Pedesetih godina srbijansko društvo se već uveliko razudilo; ono se džinovskim koracima prilično udaljilo od svoje patrijarhalne prošlosti. Na njegovom vrhu ne nalazi se više, kao u prvoj polovini veka, svemogući knez kome je podvlašćen ceo narod; umesto njega, kao vrh jedne komplikovane društvene hijerarhije, javlja se birokratsko-trgovačka oligarhija, oličena u ustavobraniteljskom vođstvu.
 
Uredbom o esnafima nove vlasti potvrdile su još 1847. staleška prava trgovaca i zanatlija, te im tako priznale istaknuto mesto u društvu. Posle stupanja na snagu te uredbe niko ko nije član esnafa nije više imao prava da se bavi trgovinom i zanatstvom. Uredba je dala majstorima vlast nad njihovim kalfama; autoritet trgovaca i zanatlija u svakom pogledu je porastao. Država i zakoni stavili su se u službu esnafske buržoazije: seoski trgovci i mehandžije nisu više mogli neograničeno da trguju; divlje zanatlije su proganjane; torbarima je ometan rad; strani trgovci gledani su nerado; prava jevrejskih trgovaca bila su ograničena. Dotle podređeni birokratiji, trgovci, delimično i bogate zanatlije, sve više se izjednačuju s njom; neki, čak, počinju da je nadmašuju svojim sjajem i ugledom.
 
I ranije poznat kao središte trgovine, Beograd je sada postajao sve značajniji trgovački centar: na oko 16 000 njegovih stanovnika (bez Turaka i Cigana) on je, u dane kada je donesena esnafska uredba, imao 1198 trgovaca i zanatlija svih vrsta: krojača, terzija, abadžija, ćurčija, papudžija, čizmara, opančara, hlebara, cvećara, mumdžija, kovača, bravara, kotlara, limara, kolara, puškara, dunđera, berbera. Posle 1848. naročito se razvija trgovina, koja sada menja i svoj tok: otvaraju se moderne radnje i hvataju veze s evropskim tržištem i, umesto ćifta cincarsko-grčkog mentaliteta, razvija se nov sloj trgovaca širih poteza i veće kulture, koji su vlasnici kudikamo većih bogatstava od onih koja su bakali sticali cicijašenjem i podvalama na meri. Esnafski barjaci sa likom sv. Spiridona, s dugačkom sedom bradom, kojima su donedavno dočekivane hadžije pri povratku sa Hristovog groba, sada blede pred bleskom evropske robe. Na Terazijama neprekidno niču kuće na katove i polako bacaju u zasenak starinske domove pokrivene ćeramidnim krovovima.
 
Neosporno, Srbija se brzo razvija kako u ekonomskom tako i u društvenom pogledu. Njen razvitak potpomažu i oni koji dolaze iz Prekosavlja. Nekada, tridesetih i četrdesetih godina u Srbiju su masovno dolazili učeni ljudi i postajali nosioci njene kulture i prosvete. Srbijanska liberalna i nacionalno-revolucionarna omladina, koja je stasavala četrdesetih godina, nije imala mnogo simpatija za njih. Ona je u došljacima videla konzervativce, Vukom protianike, izdanke austrijske birokratije, predstavnike preživelog prosvetiteljstva, koji nisu mogli da prihvate nove nadionalno-revolucionarne i liberalne ideje. Snašavši se odlično u ulozi organizatora državne i kulturno-prosvetne administracije u Srbiji, prekosavska intelitencija nije mogla naći mesta i u Dušanovom carstvu omladinskih snova. Protiv nje, zbog njene austrofilske orijentacije, bili su i poljski emigranti, koji su imali znatan uticaj i u Beogradu.
 
Neraspoloženje liberalne generacije prema inteligenciji iz Ugarske, pored idejno-političkih, imalo je i čisto ekonomske izvore: intelektualci iz Prekosavlja su zauzeli vodeća mesta u srpskom društvu, postali njegov gornji, imućni sloj. Kao sinovi srbijanskih ustanika, vraćajući se sa Zapada, liberalni intelektualci su i sami pretendovali na ista mesta. Poetepeno neraspoloženje prema došljacima zahvatilo je i srbijanske golemaše, čiji su se sinovi najviše školovali na Zapadu. Oko četrdeset osme u Srbiji će nastati prava hajka protiv "Švaba", to jest Srba iz Ugarske, tako da će jedan deo njih napustiti zemlju. Među onima koji će se vratiti u Ugarsku biće J. Hadžić i J. Sterija Popović.
 
Veze između Srbije i Vojvodine, međutim, nisu pekinute ni posle ovih događaja. Naprotiv, one su jačale. Umesto učenih, u Srbiju će početi da dolaze iz Prekosavlja drugi, pre svega zanatlije, koji svojom brojnošću takođe menjaju lik sredine i doprinose njenoj evropeizaciji. Samo u toku jedne godine (1856) prešlo je preko Zemuna u Beograd 411 osoba i većina njih trajno se nastanila u novoj sredini. Ni broj učenih, zahvaljujući brzom pristizanju intelektualaca iz Srbije, nije opadao; naprotiv, i on je rastao: oko sredine veka Srbija, zemlja koja nema ni milion stanovnika, ima oko dvesta intelektualaca s fakultetskim obrazovanjem.
 
Razvitak trgovine i povezivanje zemlje s evropskim tržištem, stasavanje domaće inteligencije, jačanje trgovačke klase, kao i sve veće doseljavanje Srba iz Vojvodine, učinili su da je pedesetih godina novo i evropsko sve više potiskivalo staro i orijentalno. Ništa više nije moglo da zakoči započeti razvitak i omete veze s Evropom preko Beča, Pešte, Trsta, Pariza i Lajpciga. Po mnogim beogradskim radnjama prodaju se ormani, kanabeta, ogledala, lusteri, brilijantsko prstenje, mideri, zlatni i srebrni širiti, pomodne haljine, balske haljine, francuski frakovi, štofovi za letnje haljine, kifle s puterom i gospodske kifle s mlekom. Pored robe, u Beograd iz Evrope stižu knjige, časopisi i listovi. Kuće, dućani, porodični odnosi, nameštaj, odevanje, činovničke uniforme posle 1850, ponašanje, muzičke i pozorišne priredbe, knjige i umetničke slike, odnosi među ljudima, jedna složenija, iako još ne moderno kapitalistička društvena struktura; sve to pokazuje znatno približavanje Zapadu, kao i udaljavanje od starog patrijarhalnog i feudalnog, da bi se prihvatilo novo, kapitalističko i evropsko.

U procesu približavanja kapitalističkoj Evropi i njenom načinu života glavnu ulogu igraju bogati slojevi. pre svega krupni trgovci i vrhovi birokraije. Njihove kuće prve se pune modernim nameštajem, uz koji idu i ogledala sa zlatnim ramovima i zavese od muslina; na zidovima, pak, vise portreti koje malaju došljaci iz Austrije. U kuće golemaša rado zalaze Evropljani koji prolaze gradom; tamo se, isto tako, sve češće održavaju balovi, o kojima se piše po novinama. Iz njihovih redova niču mecene (kapetan Miša Anastasijević, na primer). Oni finansiraju pokušaje za osnivanje pozorišta. Njihova imena naći će se i među prenumerantima na knjige, među kojima, ipak, preovlađuju praktikanti, učitelji, sitne zanatlije, mali činovnici, đaci.
 
Ni za putnike iz Evrope Beograd nije više kužna Turska, kao na početku veka. Sanitarni kordon na Savi i Dunavu je ukinut. Spisak gostiju u novopodignutom hotelu "Kod jelena" govori o relativno velikoj frekvenci stranaca kroz palanku, koja je naglo počela da se budi iz istočnjačkog mrtvila. Nov duh u grad uneće i mnogi četrdesetosmaši, Mađari i Poljaci, koji će posle poraza revolucije neko vreme boraviti u njemu.
 
Mada je trgovačko-birokratski sloj preneo tekovine evropske civilizacije u primitivnu balkansku sredinu, donosilac napredne evropske misli u Srbiju bila je liberalna inteligencija; ona koja se školovala na Zapadu. Kao autentičan izdanak evropskog duha oko 1848, pretežno frankofilska, demokratska, romantičarska, ova generacija je u društveni život Kneževine Srbije unela nove liberalne i oživela stare ustaničke, nacionalno-revolucionarne ideje. Intenzivan ekonomski, društveni, politački i kulturni razvitak već pedesetih godina vodio je stvaranju dveju Srbija: prve, oficijelne i nazadne, sastavljene od dvorske kamarile, gornjih slojeva birokratije i konzervativnih delova trgovačko-zanatske buržoazije, i druge, slobodarske i demokratske, vođene naprednom inteligencijom, a oslonjene na liberalno građanstvo i seljačke mase. Te dve Srbije sve izrazitije će se ocrtavati iz godine u godinu; vodiće međusobnu borbu sve do kraja veka; boriće se i za uticaj na mase i otimati o vlast. Njihovi sukobi odvijaće se kroz štampu i kroz skušptinske dvorane, po časopisima, u kulturnim i patriotskim društvima, na izborima, kroz bune i krvoprolića. Borba će se voditi govorima i proklamacijama, pesmama i pokličima, trovanjima i ubistvima po tamnicama.
 
Pedesetih godina sukob još nije bio zaoštren: frontovi se već naziru, ali slobodarska, progresivna Srbija tek dobija svoje idejne konture pod neposrednim uticajem evropskog liberalizma. U politici njena prva pobeda biće Svetoandrejska skupština 1858; u kulturi i književnosti — ukidanje zabrane o upotrebi novog pravopisa 1859, odnosno 1860, i puna pobeda narodnog, književnog jezika.

I pored ovog brzog razvitka, kao kulturno zaostala sredina, nepismena, bez šireg sloja čitalačke publike, koja se tek stvarala, po mentalitetu pretežno patrijarhalna, nedovoljno urbanizovana, bez vlastite pisane književne tradicije, Srbija pedesetih godana nije mogla da prati suvremenu evropsku literaturu. Srbijanskoj javnosti nisu bili bliski čak ni romantičari koji su u doba Bahovog apsolutizma, potiskujući klasiciste i prevazilazeći sentimentalizam, postepeno osvajali književnu scenu u Austriji. Njeni čitaoci, slični razneženim malovarošanima kakve smo nalazili među Srbima u Ugarskoj u prvoj polovini veka, oduševljavaju se romanima M. Vidakovića i poštuju D. Obradovića. Sentimentalna melodijska poezija nalazi novu publiku među kćerima beogradskih zanatlija. Od stranih pisaca i ovde se rado čitaju idilični tekstovi švajcarskog književnika S. Gesnera i pripovedača H. Čokea. Sentimentalizam dominira u svim rodovima: trogatelne ljubavne istorije, čarobne doline, čedni poljupci, uzdasi, patnje, moralne pouke, srećni završeci, kojima nekad prethode strašne i fantastične scene. Kalfe i praktikanti, puni čežnje za dalekim i nepoznatim zemljama rado čitaju priče o gusarima i Indijancima, o Istoku i Beduinima, o turskim haremima i Crncima u San Domingu, o požarima na moru, zemljotresima, karavanima, razbojnicima, strašnim životinjama, jednom rečju o svemu onome što može da pokrene maštu i proširi skučene vidike malovarošana.
 
Preko ovakvih dela patrijarhalni Srbijanci predavali su se osećanjima koja su im dotle bila strana. Čitajući sentamentalnu literaturu, i oni su dobijali meke i pitome crte varoškog stanovništva srednjoevropskih gradova, te tako, na način koji je odgovarao njihovom duhovnom uzrastu, gesnerovskim idilama i pričama o dalekim zemljama, ulazili u evropsku kulturu u doba kada je ona bila daleko izmakla u svom idejnom i umetničkom usponu. Doduše, u Beogradu je 1854. objavljena i knjiga H. Bičer Stouove "Čiča-Tomina koliba ili Ropstvo u slobodnoj zemlji", delo kojim se onda oduševljavala progresivna Evropa. Ali do popularnosti "Čiča-Tomine kolibe" doveli su pre politički no književni razlozi: gledajući kako Turci njihovim rekama voze srpske devojke iz Bosne na carigradsko tržište roblja, Beograđani su imali poseban razlog za razumevanje i saosećanje sa tragičnom sudbinom američkih Crnaca.
 
Gledana u celini, beogradska sredina u kulturnom i književnom pogledu delovala je primitivno ne samo u poređenju sa Evropom no i sa kulturnim i književnim nivoom onih Srba koji su živeli i pisali u Austriji. Sloj beogradske intelektualne elite bio je tanak. Najčitanije knjige u Srbiji bile su pesmarice slepca Jeremije Karadžića o bojevima protiv Turaka. Pa ipak i takav, sa svojom štamparijom, klasičnom gimnazijom i licejem, bibliotekom, satirično-zabavnim listom "Šumadinka", Društvom srpske slovesnosti, Pozorištem u Pivari (1856—1858), Prvim srpskim društvom za gimnastiku i borenje, koje je 1857. osnovao u Beogradu slikar S. Todorović, a pre svega sa mladim intelektualcima koji su dolazili sa školovanja u Beču, Parizu i Berlinu, među kojima je bilo pisaca, slikara, naučnika, ideologa, Beograd će već sredinom veka biti kula svetilja na Balkanu. U njemu se neće sticati samo sledbenici političkih ideja Načertanija; iz grada će zračiti svetlost evropskoga duha i kulture u samom pritisnute južnoslovenske krajeve Otomanske Imperije.
 
Politički hegemonizam, koji će docnije dovesti do međunacionalnih sukoba i štetnih posledica, daće na polju kulture i književnosti, u prvo vreme, i neke pozitivne rezultate.
 
Naime, ideje Načertanija inspirisaće snažnu kulturno-prosvetnu akciju, čiji će centar biti Beograd. Knjige štampane u prestonici Kneževine Srbije nisu išle samo u Šopluk, na Kosovo, u Bosnu, Sandžak i Hercegovinu; one su nalazile čitaoce i po Makedoniji i Bugarskoj. Poznati makedonski prosvetitelj K. Pejčinović pokušao je već 1832. da štampa svoju knjigu u Srbiji, a Ohriđanin J. Dimitrijević objavio je 1844. u Beogradu delo "Mali služebnik" na crkvenoslovenskom. Drugi makedonski prosvetitelj J. Hadži Konstantinov-Džinot, kao skupljač makedonskih starina, održavao je pedesetih godina tesne veze s Društvom srpske slovesnosti. U beogradskom liceju i seminariji, među stipendistima, bilo je i đaka iz Makedonije.
 
Mnogo tešnje kulturne veze postojale su između Beograda i Bugarske. Već 1833. počinje štampanje bugarskih knjiga u Srbiji. Do sredine veka 70 od ukupno 260 štampanih bugarskih knjiga do tog vremena izašlo je u srpskim štamparijama, najviše u beogradskoj. Pored udžbenika, Bugari štampaju psaltire, kalendare, časlovce, poučne zbornike. Među ovim knjigama nalaze se i dela tada najistaknutijih bugarskih pisaca Hristaki Pavloviča, Neofita Rilskog, Neofita Hilendarskog Bozvelija, Emanuila Vaskidoviča, Ivana Bogorova, Najdena Gerova i drugih. Tiraž je za ono vreme bio relativno visok, često veći no tiraž srpskih knjiga. Tako je, na primer, samo 18 bugarskih dela koja je štampao Najden Hadži Jovanovič, poznati izdavač srpskih i bugarskih knjiga, izašlo u 19 000 primeraka, što govori da su bugarske knjige u proseku imale preko hiljadu pretplatnika, znači više nego srpske.
 
Pored bugarskih, iz Beograda su za Bugarsku odlazile i srpske knjige. Zna se, na primer, da su bugarska učilišta u Gabrovu, Staroj Zagori, Klisuri, Vidinu, Lomu, Svištovu, Šumenu imala i srpske knjige. Iz arhive Popečiteljstva prosvete vidi se da su oko pedesetih godina besplatno slana u Bugarsku dela A. Kačića Miošića, J. Rajića, V. Rakića, L. Mušickog, D. Obradovića, V. Karadžića, D. Davidovića, J. Sterije Popovića. Kao naprednija, bliža zapadnim izvorima, srpska književnost u ovo vreme utiče na bugarsku. Prvi bugarski pesnici pevaju pod uticajem Dositeja i L. Mušickog. Pored udžbenika i katihizisa, Bugari prevode sa srpskog "Alekseja božjeg čoveka" V. Rakića, Marmontelovog "Velizarija"; "Genovevu", "Robinzona Kruse". Sva u znaku sentimentalizma, njihova književnost u ovo vreme nema interesa za srpske romantičare Vuka, Njegoša i B. Radičevića.
 
Kod Srba, još od S. Milutinovića i Vuka, takođe postoji živo interesovanje za bugarsku književnost. Ne samo beogradski no i srpski listovi u Vojvodini beleže izlaženje dela bugarskih pisaca Sofronija Vračanskog, Petra Berona, Neofita Rilskog i drugih. Srbi čitaju bugarske knjige i kroz njih živo, s neskrivenim simpatijama, prate bugarsko nadionalno i kulturno buđenje. U srpskoj sredani, u Novom Sadu i Beogradu, živi i radi bugarski pesnik i revolucionar Georgi Sava Rakovski, koji će od 1857. izdavati u Novom Sadu "Българску дневницу", neku vrstu prevoda "Srpskog dnevnika" D. Medakovića na bugarski jezik.
 
U srpskoj sredini Rakovski će razviti živu publicističku aktivnost. On sarađuje u "Srpskom dnevniku" i "Sedmici", u kojoj raspravlja o mogućnosti uvođenja jednog književnog jezika za sve južne Slovene. Sem toga vodi akciju za skupljanje bugarskih narodnih pesama i piše svoje glavno delo "Горски пътник". Proglašen od Turaka za "nepopravljivog buntovnika", na zahtev austrijskih vlasti Rakovski napušta Novi Sad 1857. Tri godine docnije, kao revolucionar koji radi na stvaranju bugarskih oružanih odreda, on će se opet naći u Beogradu, gde će prilikom bombardovanja varoši 1862. godine, na čelu bugarske legije od oko 600 dobrovoljaca, učestvovati u odbrani srpskog stanovništva od razjarenih nizama.

Bliska književna saradnja sa Bugarima pada u vreme udaranja temelja kulturnom i književno-jezičkom jedinstvu Srba i Hrvata: godine 1850. I. Mažuranić, D. Demeter, I. Kutsuljević Sakcinski, S. Pejaković, V. Pacek, F. Miklošič, V. Karadžić i Đ. Daničić potpisali su u Beču dogovor o zajedničkom književnom jeziku. Tri godine ranije Branko je objavio kolo bratstva, a Njegoš jugoslovenski pozdrav rodu iz Beča. Saradnja hrvatskih i srpskih pisaca, započeta u doba ilira, nastavljala se i dalje. Banova tragedija "Mejrima" bila je popularna u Beogradu kao i u Zagrebu, a Mažuranićev spev "Smrt Smail-age Čengića" biće štampan ćirilicom u beogradskoj štampariji 1858. Hrvatski plemić I. Ignjatijević-Tkalac, inače hegelovac i demokrat po ubeđenju, pisaće o autonomnoj Kneževini Srbiji u knjigama na nemačkom ("Das serbische Volk in seiner Bedeutung für die orientalische Frage und die europäische Civilisation" — "Srpsko pitanje i njegovo značenje za istočno pitanje i evropsku civilizaciju", 1853. i "Das Staatsrecht des Fürstenthums Serbien" — "Državno pravo Kneževine Srbije", 1857) kao o prirodnom jezgru buduće države. ...Srbi Konstantin Ognjanović i Milan David Rašić biće bugarski prosvetitelji i književnici.
 
Srbijanski studenti, budući vođi liberala, J. Grujić i Milovan Janković objaviće u Parizu 1853. knjigu "Slaves du Sud ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares", namenjenu pariskoj i svetskoj javnosti. U njoj će, između ostaloga, tvrditi da Srbi i Hrvati imaju samo jednu, srpskohrvatsku literaturu. "Kad se gde nađe napisano uprošćeno srpska literatura, valja pod tim razumeti i hrvatsku", pisaće oni. U borbi za nacionalne slobode i vlastitu duhovnu i kulturnu afirmaciju, južnoslovenski intelektualci približiće se u književnosti i kulturi jedni drugima do te mere da neće primećivati bitne razlike među narodima kojima pripadaju.
 
Panslavističke ideje nisu posle četrdeset osme onako privlačne kao tridesetih i četrdesetih godina. Međutim, ljubav prema slovenskim narodima i njihovoj kulturi i dalje živi među Srbima. Četrdesetih godina, kao inspiratori ideje Načertanija, naročito su bili popularni Poljaci. U to vreme nisu retki ni prevodi sa češkog jezika. Pedesetih godina rastu simpatije prema Rusima: srpski časopisi otkrivaju klasičnu rusku književnost; posle Puškina i Bjelinskog javljaju se prevodi Gogolja i Ljermontova. Nemački uticaj i dalje dominira, ali je on, naročito u Beogradu, potisnut francuskim, koji srbijanski đaci na školovanju u Parizu neposredno donose otuda.
 
Nesumnjiva novina u književnosti je veći broj pisaca iz Srbije u književnim listovima no ranijih godina: D. Matić, J. Dragašević, V. Jovanović, Č. Mijatović, M. Milićević, J. Grujić, J. Ilić, J. Ristić, Lj. Nenadović i drugi. Svi će oni, u manjoj ili većoj meri, igrati uloge u kulturnom, naučnom i političkom životu zemlje.
 
Matić, filozof po struci, hegelijanac, napustiće filozofiju i publicistiku i postaće šezdesetih godina ministar. V. Jovanović (1833—1922) istaći će se kao slobodoljubivi publicista i radikalni kritičar političkih i društvenih prilika u Srbiji. Posle napada na beogradsku gotovansku birokratiju, borbe za slobodu naučnog mišljenja u Društvu srpske slovesnosti, izgnanstva iz Srbije, stranstvovanja po inostranstvu, izdavanja srpskog emigrantskog lista u Švajcarskoj, pionirskog rada u Ujedinjenoj omladini srpskoj i tamnovanja u Pešti, i ovaj romantični političar biće početkom sedamdesetih godina ministar u liberalnoj vladi.
 
Više od ove dvojice književnošću će se baviti M. Milićević i J. Dragašević (1836—1915). M. Milićević, koji se zanimao i istorijom, kao pisac više ide u narednu, realističku epohu. Dragaševićevo pak glavno delo "Boj na Negotinu ili Smrt Ajduk-Veljka Petrovića", jedna od najpopularnijih drama srpskog pozorišta u XIX i prvih decenija XX veka, igrano je na sceni u Pivari već pedesetih godina XIX veka. Ideja vodilja ove inače umetnički dosta primitivne istorijske drame bilo je opštenarodno jedinstvo u borbi za nacionalnu slobodu. Dragaševićev junak, slično liberalnoj inteligenciji pedesetih godina, na sceni osuđuje ustaničke velikaše što dovoljno energično ne podržavaju borbu protiv Turaka i opominje bogataše da on, Hajduk-Veljko, ne izlaže svoje grudi turskim kuršumima radi njih i njihovog blaga, već radi Srbije i njene slobode. "Scena kako prvi sovjettnici neće da pošlju pomoć jednom velikom junaku, koji na Timoku sam sa svojim golaćima brani celu Srbiju", seća se jedan savremenik, "imala je 1858. godine u onom vrenju koje je prethodilo Svetoandrejskoj skupštini, čarobno dejstvo".
 
Pored Dragaševićeve "Smrti Ajduk-Veljka Petrovića", na sceni u Pivari igraju se i druge istorijske drame napisane u ovo vreme: "Smrt Uroša V ili Poslednji Nemanjići", "Kralj Vukašin" (1857) i "Car Lazar ili Propast na Kosovu" (1858) M. Bana. Ideja vodilja ovih drama bila je ista ona koju su nekada imali i požunski đaci: spojiti u jedno narodnu epiku i pozorišnu scenu. Ona je bila predstavljena i na svečanoj zavesi Pozorišta u Pivari, slikarskom delu Steve Todorovića. ("Guslar u obliku mladića kako stoji na steni spreman da uz gusle peva; oko njega muze Talija, Terpsihora i proče, u začelju Beograd iz koga vila privodi narod muzama"). Banov uzaludni pokušaj da u dramskom obliku oživi motive iz narodne poezije nije se mnogo dopao ne samo liberalnim srbijanskim intelektualcima nego ni široj pozorišnoj publici, zanatlijama, trgovcima, činovnicima, đacima, kalfama. Njima je, svojom mržnjom prema golemašima, bio bliži Dragaševićev Hajduk Veljko.

I u poeziji Dragašević je izražavao nacionalno-revolucionarna raspoloženja mlade srbijanske inteligencije. Oficir ne samo činom no i hrabrošću, uspravan i nepokoran pred nasiljem režima, Dragašević je više delovao na savremenike svojom muževnom pojavom nego li pesmama; one su u umetničkom pogledu sasvim bezvredne. Od svega što je napisano, kao živo svedočanstvo o naravima srbijanske sredine, najbolji su njegovi biografski zapisi "Istinske priče" i "Autobiografija", objavljeni 1888. i 1891. godine.
 
Među Srbijancima koji četrdesetih i pedesetih godina pišu po listovima i časopisima, trojica će ostaviti trajan trag u srpskoj književnosti: pesnik J. Ilić, kritičar J. Ristić a naročito putopisac Lj. Nenadović igraće značajnu ulogu u razvitku srpske književnosti.


Miodrag Popović




Miodrag Popović
Istorija srpske
književnosti

Nolit • Beograd 1972
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 22, 2010, 10:27:26 pm »

*

Jovan Deretić — Kratka istorija srpske književnosti


ROMANTIZAM
ROMANTIZAM 40-TIH GODINA


U 1847, najznačajnijoj književnoj godini u srpskoj literaturi 19. veka, pojavile su se četiri knjige koje su značile trijumf narodnog jezika: Vukov prevod Novog zavjeta, Njegošev Gorski vijenac, Pesme Branka Radičevića i filološka rasprava Rat za srpski jezik i pravopis Đure Daničića. Bio je to istorijski susret najznačajnijih predstavnika dveju književnih epoha. Vuk i Njegoš, centralne ličnosti prethodnog razdoblja, dali su u navedenim knjigama završni oblik celokupnom svom dotadašnjem radu: Vuk u stvaranju književnog jezika na narodnim osnovama a Njegoš u stvaranju umetničke poezije na temeljima narodne pesme. Uporedo s njima pojavila su se dva mlada pisca koji će zauzeti centralni položaj u narednom razdoblju, Branko Radičević u poeziji a Đura Daničić u filologiji. S njima će oba ključna pitanja Vukovog doba, pitanje književnog jezika i umetničke poezije, ući u novu fazu svog razvoja.

Razdoblje koje će započeti u znaku pobede Vukove reforme doneće punu pobedu romantizma kao književnog pravca. Dok se ranije javlja samo kao jedna od književnih tendencija epohe, kao bitna odlika samo nekoliko istaknutih stvaralaca, romantizam sada postaje osnovno obeležje, stilska dominanta, čitavog razdoblja. Postoje i druge značajne razlike između prvog i drugog talasa romantizma. Vukov i Njegošev romantizam, unekoliko i Milutinovićev, javljaju se na folklornoj osnovi, kao neposredni produžetak narodnog stvaralaštva. U njemu su došla do izražaja revolucionarna ustanička heroika i shvatanja našeg patrijarhalnog društva. U poeziji on se dodiruje s klasicizmom, koji je bio vladajući stil epohe. Romantizam B. Radičevića i njegovih sledbenika javlja se u razvijenijoj građanskoj sredini ugarskih Srba kao suprotnost klasicizmu, koji on od samog početka odlučno odbacuje kao uvezeni, podražavalački i u biti nepoetski pravac. On se nadovezuje na drugu značajnu struju ranije književnosti, na više lirski i poetski obojeni sentimentalizam koji je bio tuđ ranijim romantičarima. Drukčiji je i odnos prema narodnoj poeziji. Brankovski, građanski romantizam nije deseterački kao Njegošev. Junački deseterac kao osnovni metrički instrument epskopatrijarhalne kulture, koji je u Njegošu, kao najvećem predstavniku te kulture, dobio svoj vrhunski izraz, gubio je izvan njenih okvira svoju životvornu osnovu i pretvarao se pre svega u oblik oponašanja narodne poezije. Branku i kasnijim romantičarima mnogo je bliža metrički raznovrsnija narodna lirika, ali ne toliko patrijarhalna, vukovska "ženska pesma" koliko ona poluseljačka-poluvaroška poezija prečanskih krajeva, koja se Vuku nije dopadala. Narodna pesma samo je jedan od izvora u stvaralaštvu romantičara. Razvoj romantičarske poezije, uprkos povremenim vraćanjima narodnoj pesmi kao ishodištu, u stvari pokazuje stalnu tendenciju udaljavanja od narodne poezije i istovremeno približavanja evropskim pesničkim tokovima. To se ispoljilo na svim planovima poetske strukture, u tematici, izrazu, versifikaciji. Naročito su značajne metričke inovacije romantičara, pre svega uvođenje jampskog stiha. Jamb ne odgovara trohejskoj prirodi srpskog jezika te se po pravilu ne javlja u narodnoj poeziji. Romantičari ga grade na veštački način i time izazivaju čitavu malu revoluciju u srpskom stihu. Podražavanje deseterca i drugih oblika narodnog stiha, na jednoj, i uvođenja jamba, na drugoj strani — to su dve suprotne granične tačke koje obeležavaju raspon unutar kojeg se razvija i ostvaruje srpska romantičarska poezija.

U srpskoj poeziji 40-tih godina 19. veka, i pre no što se pojavio Branko, osećaju se izvesni tonovi i težnje koji će tek u Brankovim pesmama dobiti pun izraz. Pojedini pesnici, — često su to sasvim beznačajna i danas zaboravljena imena — odbacuju klasične kalupe i pevaju slobodno i spontano o narodu, prirodi, dragoj, u stihu koji je narodni ili blizak narodnom. I neki istaknutiji pesnici koji su počeli kao klasicisti priklanjaju se talasu što dolazi i počinju pevati u narodnom duhu. Među njima su najznačajniji: VASA ŽIVKOVIĆ (1819—1891), pesnik lakih, melodioznih i zbog toga vrlo popularnih pesama ljubavne i rodoljubive sadržine, i, naročito JOVAN SUBOTIĆ (1817—1886). Subotić se, prvi od značajnijih srpskih pisaca iz Ugarske, opredeljuje za Vukovu reformu, proglašava našu narodnu pesmu za osnovnu nacionalnu poeziju pa i sam počinje, bez mnogo talenta, pevati lirske i epske pesme u narodnom duhu (u svoje vreme bio je slavljen njegov ep Kralj Dečanski napisan u desetercu). Obrazovan i načitan, upućen u najnovije pojave u evropskoj književnosti, Subotić je po svojim kritičkim napisima iz 40-tih godina, više nego po svojoj poeziji bio jedan od inicijatora romantizma u srpskoj književnosti. Stvarao je u svim književnim žanrovima. Pored pesama, pisao je romantične istorijske novele, istorijske drame, ogledao se i u romanu, ali se nikad nije uzdigao iznad prosečnosti. On je karakterističan za prvi, podražavalački, predbrankovski stadijum srpske romantike, kada su srpski pesnici, izvežbani u oponašanju klasične i nemačke poezije, stali isto tako predano i vispreno oponašati narodne pesme. Oponašanje narodne poezije zadržaće se i dalje ali pre svega kao najniži, gotovo izvanliterarni oblik srpske romantike (Joksim Nović Otočanin, Jovan Sundečić i dr.).

Branko Radičević (1824—1853) odlučno je raskrstio ne samo sa zastarelim klasicizmom nego i s nestvaralačkim oponašanjem narodne poezije. Iako rođen u Slavonskom Brodu, intimno je i pesnički neraskidivo povezan s jednim drugim gradom, Sremskim Karlovcima, gde je proveo najlepše đačke dane. Po završetku gimnazije otišao je u Beč (1843), gde je studirao najpre prava a onda medicinu, ne završivši ni jedno ni drugo. U Beču je došao u bliži dodir s evropskom, naročito nemačkom romantikom, što će odigrati značajnu ulogu u njegovom formiranju. Uz Bajrona, koji je i za Branka kao i za druge romantičare bio velik izazov, na njega su najviše uticali nemački poznoromantičari švapske škole, naročito pesnik balada Uland. Na Brankovo pesničko opredeljenje presudno je uticalo zbližavanje s Vukom i Daničićem i ulazak u Vukov bečki književni krug. Vuk ga je uputio na domaće izvore, otkrio mu bogatstvo narodne poezije kako one iz svojih zbirki tako, posredno, i one koju je pesnik poneo u sebi iz svoga sremskog zavičaja. Taj dvostruki uticaj, Vuka i narodne poezije, s jedne, i evropske romantike, s duge strane, oseća se u celom Brankovu delu, s tim što u dvema njegovim za života objavljenim knjigama pesama (1847, 1851) preovlađuje vukovska orijentacija, dok je tek treća, posthumno objavljena knjiga (1862) otkrila jednog novog i drukčijeg ali ništa manje autentičnog pesnika.

U svojoj lirici Branko je pesnik elementarnih osećanja, blizak animističkom i panteističkom poimanju sveta. Njegove najjednostavnije pesme građene su po obrascu narodne lirske pesme, u njima je data neka rudimentarna fabula, neka radnja koja se uvek zbiva u slobodnoj prirodi i čiji su protagonisti obično dragi i draga, momak i devojka, ili jedno od dvoje koje čezne za onim drugim. U takve minijaturne lirske priče spadaju neke od njegovih najpoznatijih pesama: Devojka na studencu, Vragolije, Putnik na uranku, Ribarčeta san i dr. One su pune radosti, vedrine i naivne dečje začuđenosti pred najobičnijim stvarima, bezazlene, umiljate i istovremeno mladalački raspusne i čulne. Privlačnost tih pesama tako je neodoljiva da se ponekad ceo pesnik neopravdano poistovećuje s njima. Kod Branka, međutim, ima pesama koje su složenije i po konstrukciji i po osećanjima koja su data u njima. One nisu narativne, osećanja se u njima ne izražavaju posredstvom fabule, nego neposredno ili kroz sliku. P. Popović ih naziva "čisto lirskim pesmama". U većini tih pesama preovlađuju setni tonovi i sumornija, elegična raspoloženja. Branko tu više nije pesnik životne radosti, nego pesnik tuge, smrti, elegičar. Smrt i predosećanje smrti nadahnuli su njegove najdublje lirske pesme: Jadna draga, Kad mlidijah umreti, Bolesnikov uzdisaj. Radosti i tuga, život i smrt, ditiramb i elegija — to su suprotna i istovremeno međusobno povezana raspoloženja i teme Brankove poezije. Njegovi su najčešći motivi rastanak i rastajanje, put i putovanje. Rastanak je kod njega uvek povezan s predosećanjem smrti.

Iako izrazito lirski temperament, Branko je u toku celog svog rada pokazivao sklonost prema većim pesničkim kompozicijama. Njegova najznačajnija ostvarenja većeg obima jesu lirski spevovi Đački rastanak i Tuga i opomena te satirični spev Put u kojem je izvrgnuo ruglu protivnike Vukove reforme. Đački rastanak i Tuga i opomena, dva Brankova najbolja pesnička ostvarenja, nalaze se na suprotnim polovima njegova dela. Đački rastanak uvodi nas u najuži zavičajni krug pesnikov. Rastanak je dvostruk, zavičajni i đački. Ozareni karlovački predeo od Dunava do Stražilova ispunjava prvi deo poeme. Zagledan u njega pesnik se oprašta od dragih mesta od kojih ga svako podseća na nešto prisno, davnašnje. Opraštanje i sećanje dve su lirske teme koje se muzički smenjuju. U drugom delu dominira veliko đačko kolo, koje predstavlja pesmu u pesmi, intonacijski ostvarenu na osoben način, u ritmu razigrane sremske poskočice. U kolu se smenjuju ljubavne i junačke popevke, u kojima se prizivaju najslavniji junaci iz nacionalne istorije a uporedo s tim kroz njih struji radosni narodni život. Na kraju đačko kolo prerasta u simboličko kolo bratstva u koje se pozivaju svi naši narodi. Đački rastanak ispevan je u rimovanom desetercu; njega, naročito u kolima, često smenjuju kraći stihovi koji ubrzavaju ritam izlaganja. Tuga i opomena otkriva drugi pesnički svet i na drukčiji način. To je veća lirska kompozicija ispevana u oktavama, koje su, izuzev nekoliko poslednjih deseteračkih, date u jampskom jedanaestercu, prihvaćenom iz nemačke poezije. U osnovi pesme je banalna ljubavna fabula o dvoje dragih koji se rastaju, on odlazi u neku drugu pokrajinu, tu zaboravlja dragu, a kad se vrati u zavičaj, više je ne nalazi među živima. Tu fabulu Branko je obradio u raznim varijantama u desetak svojih romansi pisanih po ugledu na Ulanda i druge nemačke pesnike (Dva kamena, Dragi, Jadi iznenada i dr.). U Tugi i opomeni ona je lirski nadograđena motivima ljubavi, prirode i muzike. Najviše mesta dato je prirodi. Sve promene u ljubavnoj priči prate adekvatna zbivanja u prirodi. Na kraju poeme draga je poistovećena s prirodom. Ona se junaku javlja u snu u trenutku kada se priroda budi iz zimskog mrtvila i počinje nov život, a njenu pojavu prati muzika oživelog predela. Vreme koje obuhvata fabula poklapa se s godišnjim ciklusom prirode. Tako se ovaj spev od sentimentalne ljubavne priče pretvorio u mitsku poemu o prirodi, o njenom umiranju i ponovnom rađanju.

Prvenstveno lirik, Branko Radičević nije imao mnogo uspeha u epskoj poeziji. Njegove herojske poeme (Gojko, Hajdukov grob, Uroš, Stojan), u kojima se oseća dvostruki uticaj, Bajrona i naše junačke epike, značajne su samo po fragmentima lirskog karaktera. Bolje su mu lirske bajronističke pripovetke u stihu, Utopljenica i Osveta, po sižeu povezane, pune neobičnosti, tajanstva, mistike. Najobimnije i najznačajnije njegovo epsko delo, nezavršena poema Bezimena, široko romansijerski zasnovana, pokušaj romana u stihovima, pruža realističko-humorističku sliku života srpskih studenata u Beču. To je Brankov zaokret od romantizma k realizmu, koji je, zbog njegove prerane smrti, ostao samo velik nagoveštaj.

Književnom pokolenju B. Radičevića pripada još nekoliko pisaca koji su stvarali na sličnim pretpostavkama kao i pesnik Đačkog rastanka, ili će u svom kasnijem radu biti pod njegovim uticajem. Brankov drug iz bečkih dana Đura Daničić (1825-1882), najveći srpski filolog 19. stoleća, Vukov saradnik, autor pionirskih radova iz raznih filoloških disciplina, književnost je zadužio najviše klasičnim prevodom Starog zavjeta (1869). Pripovedač Bogoboj Atanacković (1826—1858), takođe Brankov prijatelj i vukovac, značajan je najviše po romanu Dva idola (1851) s temom iz revolucije 1848. Taj prvi srpski roman iz savremenog života po svojim stilskim osobinama izrazito je romantičarsko delo. Njegov je junak bajronovski izuzetna ličnost, idealist i sanjalica koji ne nalazi mesta u životu. S Brankom je drugovao i Jovan Ilić (1823—1901), prvi pesnik rođen u Srbiji. Počeo je pisati pod uticajem sentimentalno-didaktičke poezije predbrankovske epohe a kasnije se preusmerio na narodnu poeziju i bio njen najdarovitiji podražavalac, neka vrsta folklornog artiste. U poznim godinama proslavio se kao istočnjački pesnik (Dahire, 1891). Njegove istočnjačke pesme nisu samo plod lektire nego i uticaja domaće, muslimanske poezije, posebno bosanskih sevdalinki. Napisao je i idilični spev Pastiri (1868), u kojem je obradio jedan folklorni motiv uzet iz Vukovih spisa.

Ljubomir Nenadović (1826—1895), sin Prote Mateje, čije je Memoare objavio, pored Branka najistaknutiji i jedan od najplodnijih pisaca tog pokolenja, počeo je takođe u duhu predbrankovske tradicije i u poeziji ostao do kraja refleksivan, moralista, dositejevski poučan, više stihotvorac nego pravi pesnik. Mnogo je značajniji njegov rad na putopisu. Nenadović je najveći srpski putopisac, tvorac ove književne vrste u kojoj će kasnije, među piscima 20. veka, dobiti nekoliko značajnih sledbenika. S njegovih studentskih putovanja po Evropi nastaće prvi njegovi putopisi Pisma iz Grajfsvalda (1850) i Pisma iz Švajcarske (1852), puni vedrine, humora, zanimljivih doživljaja, poetični po osnovnom raspoloženju, slobodne, rasute kompozicije s mnoštvom digresija, koje će i u kasnijim njegovim putničkim pismima biti jedna od glavnih odlika njegovog putopisnog stila. Glavno mu je delo Pisma iz Italije (1868-9), zanimljivo naročito po Njegoševom liku, koji je dat u njemu. Susret s Njegošem u Italiji, razgovori s njim, njegove misli, izreke, zajednički doživljaji, anegdote o njemu, podaci o njegovim delima — sve to čini ovaj izvrsni putopis knjigom koja je neophodna za poznavanje Njegoševog lika i njegove poezije. Toj su knjizi bliska Pisma s Cetinja ili O Crnogorcima (1889), u kojima se takođe govori dosta o Njegošu kao i o kasnijim crnogorskim vladarima; uz to, ona sadrže mnoštvo zanimljivosti o crnogorskom životu, običajima, shvatanjima, načinu govora, obilje anegdota, živih likova, dramatičnih doživljaja. U njima je data idealizovana, romantična slika Crne Gore i Crnogoraca, kod kojih veliča ne samo hrabrost nego i rečitost, mudrost, visoko moralno osećanje. U drukčijem raspoloženju pisana su ranije nastala Pisma iz Nemačke (1874), knjiga bolesna i razočarana čoveka, ispunjena osećanjem praznine, usamljenosti, dosade i besciljnosti modernog života. Didaktičan i prosvetiteljski nastrojen u svojoj poeziji, slobodouman Evropejac u ranim putopisima a oduševljeni nacionalni romantik u knjigama o Njegošu i Crnoj Gori, Nenadović je u Pismima iz Nemačke najbliži osećanju umora, zasićenosti i besmisla, koje će preovladati u književnost na prelazu iz 19. i 20. vek.


Jovan Deretić | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 22, 2010, 10:28:36 pm »

*

Jovan Deretić — Kratka istorija srpske književnosti


ROMANTIZAM
ROMANTIZAM I PROCVAT LIRIKE


Sredinom 40-ih godina Vukova borba za književnost na narodnom jeziku ulazi u završnu fazu. U tom pogledu prekretničku ulogu imale su knjige izašle 1847, Vukov prevod Novog zavjeta, Njegošev Gorski vijenac i dela dva mlada sasvim nova pisca, Pesme Branka Radičevića i filološka rasprava Rat za srpski jezik i pravopis Đure Daničića. Razdoblje započeto tim delima donosi punu pobedu romantizma kao stilskog pravca. Dok je prethodno bio samo jedna od književnih struja s dosta primesa klasicizma, počevši od B. Radičevića romantizam se javlja kao suprotnost klasicizmu a posle njegove smrti postaje stilska dominanta epohe. Pretpostavke našeg romantizma jesu: Vukova jezička reforma, narodna poezija i evropski uticaji, a ti uticaji bili su različiti: nemačka poezija, posebno Hajne, Bajron i bajronizam, Petefi, u drami Šekspir, i dr. I naša romantika, kao i drugde u Evropi, bila je prevashodno lirska. Kratka lirska pesma, po sadržini ispovedna, rodoljubiva ili meditativna, bila je glavna vrsta romantičarske poezije. Lirskom na čelu podređena su i druga dva pesnička žanra romantizma, bajronovska poema i istorijska drama. Lirizam obeležava i romantičarsku prozu, čija su dostignuća inače manje značajna.

Rodonačelnik srpske lirske romantike Branko Radičević (1824—1853), raskrstivši podjednako sa zastarelim klasicizmom i nestvaralačkim oponašanjem narodne poezije, uveo je naše pesništvo u prostore evropskog romantizma. On je pesnik elementarnih osećanja, blizak animističkom i panteističkom poimanju sveta. Njegove najjednostavnije pesme sadrže obično male lirske priče, prizore s momcima i devojkama u slobodnoj prirodi. One su radosne, vedre, umiljate, ali istovremeno raspusne i čulne. U drugima se javljaju setni tonovi i sumorna, elegična raspoloženja; među ovima je i najpoznatija njegova pesma Kad mlidijah umreti. Premda prevashodno lirski talenat, Branko je ipak težio da stvori veće pesničke kompozicije i sanjao o tome da napiše veliki ep. Najveći domet dao je u dva lirska speva, Đački rastanak i Tuga i opomene, te u satiričnom spevu Put u kojem slavi Vuka Karadžića i ismeva njegove protivnike. Prva dva dela pripadaju suprotnim stilskim tendencijama. Đački rastanak uvodi nas u najuži zavičajni krug pesnikov, u ozareni karlovački, fruškogorski predeo, u dane veselog đakovanja s razigranim kolima i vedrim popevkama u kojima se oseća ritam sremske poskočice i radosno strujanje narodnog života. Tuga i opomena otkriva drukčiji svet i na drugi način. To je veća lirska kompozicija napisana u oktavama i najvećim delom u jampskim jedanaestercima prema uzorima iz pozne nemačke romantike. Banalna ljubavna fabula o dvoje mladih koje razdvaja najpre mladićev put u drugi kraj a potom smrt drage lirski je višestruko nadograđena vizuelnim i auditivnim slikama prirode. Složene strukture, raskošne imaginacije i zatamnjenog smisla, ta poema otkriva drukčijeg Branka od onog kakav je u većini drugih pesama, što se govori o raznovrsnim mogućnostima ovog pesnika koji je svoju sudbinu sam najbolje opisao u stihovima: "Mnogo hteo, mnogo započeo, / čas umrli njega je omeo."

Brankovom književnom pokolenju pripadaju filolog Đura Daničić, romantičarski pripovedač Bogoboj Atanacković, pesnik Jovan Ilić i, kao najznačajniji, putopisac Ljubomir Nenadović (1826—1895), sin Prote Mateje. Među njegovim putopisima po svojim umetničkim kvalitetima izdvaja se Pisma iz Italije i Pisma iz Nemačke. Prva su značajna i kao knjiga o Njegošu, s kojim je Nenadović putovao po Italiji.

Branko je ostao usamljena pojava u svom vremenu. On je umro isuviše rano da bi dočekao pobedu svog pravca. Ali 50-ih godina javlja se nov naraštaj pesnika, koji dovodi do kraja njegovu pesničku osnovu i s kojima se romantizam utvrđuje kao vodeći pravac.

Prvi među njima, Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904) ostavio je ogromno, tematski i žanrovski raznovrsno delo. Njegovu osnovu čini intimna lirika, ljubavne i porodične pesme, sabrana najvećim delom u dve tematski povezane pesničke knjige, Đulići i Đulići uveoci (od turcizma đul-ruža). Zmajeva lirika izražava osećanje duboke veze, jedinstva, sa svojima, sa ženom, decom, porodicom i, u produžetku, s celim srpskim narodom i čovečanstvom. Đulići imaju obeležja lirskog dnevnika ili poetskog romana o ljubavi i srećnom porodičnom životu. Đulići uveoci su, nasuprot tome, knjiga bola i tuge, inspirisana smrću najbližih. Osećanja se prepliću i spajaju s prirodom, tako da u prvoj knjizi imamo ozarene, idilične pejzaže, a u drugoj sumorne jesenje slike, vizije ništavila, nepostojanja, mrtvila. Lirika čini srazmerno manji deo Zmajeva pesničkog opusa. Njegova produkcija u oblasti angažovane poezije bila je ogromna. Kao rodoljubivi pesnik Zmaj ne dostiže druge velike romantičare, ali je u oblasti političke i satirične poezije ostao nedostižan kako neobičnom plodnošću tako i ostvarenim kvalitetima, značajnim naročito u mnogim satiričnim pesmama. Zmaj je takođe veliki dečji pesnik, koji je u mnoštvu pesma dao nezaboravne prizore i likove iz sveta deteta, stvorivši pravi epos detinjstva. Treba ukazati i na druge vidove njegove mnogostruke delatnosti: na prevode i adaptacije poezije raznih naroda Zapada i Istoka, gde se posebnim kvalitetom izdvajaju prilozi iz udaljene, istočnjačke, i bliske, mađarske poezije, zatim na mnoge listove i časopise koje je izdavao i uređivao, na učešće u kulturnom i javnom životu. Pisao je lako i brzo i nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza. Otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema monotonije. Težnja k raznolikosti oseća se na svim planovima, u temama, emocijama, stihu i strofici, u kompoziciji pesme. Najbliža narodnoj metrici i govornom jeziku Zmajeva poezija stekla je ogromnu popularnost kod čitalaca. Ali istovremeno ona je dala veliki doprinos razvoju srpskog pesničkog izraza i stiha i vršila stalan uticaj na poeziju svog vremena.

Najizrazitiji romantik među srpskim umetnicima jeste Đura Jakšić (1832—1878), stvaralac mnogostran po svojoj obdarenosti, slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac. U poeziji je išao vlastitim putem. On je najsubjektivniji među suvremenim pesnicima. Duboko lično nezadovoljstvo prilikama u kojima je živeo prerasta u tipično romantičarski sukob izuzetne, nesrećne ličnosti sa svetom oko sebe. Pesnikovo ja u stanju je stalne zaraćenosti sa svetom, između njega i drugih nema pravog ljudskog dodira, nema dijaloga. Taj stav izražava se u raznim vidovima, u gordom odbacivanju sveta, prometejskom prkosu, preziranju svega prizemnog, u bacanju pesničke anateme na svet, ali ima i dosta pesama u kojima su izražena blaža osećanja: tuga, potreba za ljudskom toplinom, ljubavlju i lepotom, čežnja za mirom i spokojstvom u krilu prirode. Pesnik noći, potmulih tišina, strepnji pred nepoznatim, Jakšić je u svojim rodoljubivim pesmama grmeo gnevom protiv tuđinskih osvajača i domaćih tirana i stekao glas srpskog Tirteja. Pisao je takođe istorijske tragedije herojske inspiracije s monumentalnim ili jednodimenzionalnim likovima, obeležene snažnim lirizmom (Jelisaveta i dr.). On je i prozni pisac, najznačajniji pripovedač epohe romantizma.

Poslednji veliki pesnik među romantičarima Laza Kostić (1841—1910) bio je kontroverzna ličnost, pisac od koga je kritika stvorila slučaj. U mladosti više slavljen nego shvaćen, on je u starosti doživeo sveopšte osporavanje, a prava slava dolazila je tek posle smrti, i to vrlo sporo. Danas je opšteprihvaćeno da je on začetnik moderne srpske poezije, preteča avangardizma i stvaralačkih eksperimenata kakvi su zavladali u našem pesništvu mnogo, mnogo kasnije. I u životu i u poeziji on je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarnog, ekscentričnog romantičara kojeg malo ko uzima ozbiljno. Ali taj pesnički fantasta bio je naš najobrazovaniji pisac tog doba, znalac klasičnih i modernih jezika, prevodilac Šekspira, pisac estetičkih i filosofskih rasprava, najznačajniji mislilac srpskog romantizma. Kostić je pesnik duhovne, filosofske inspiracije. Njegova poezija nije poezija srca i osećanja nego poezija duha i mašte, sasvim različita od neposredne lirike kakvu su pisali Branko i Zmaj, pesnici protiv čijeg se kulta borio. On je novator i eksperimentator. Unutrašnju formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, sklonost ka alegorizaciji, fantastika, humor, igre rečima, kovanice, manirizam. Umetnički neujednačen, Kostić je napisao izvestan broj pesama izuzetne vrednosti, među kojima možemo izdvojiti tri velike: Spomen na Ruvarca, Jadranski Prometej i Santa Maria della Salute, od kojih je prva kosmičko-filosofska, druga rodoljubivo-filosofska a treća erotsko-filosofska i, ujedno, njegova poslednja i najslavnija pesma. Uz Jakšića, Kostić je glavni dramski pisac romantizma (Maksim Crnojević, Pera Segedinac).

Od ostalih pisaca treba spomenuti nežnog liričara Jovana Grčića Milenka, virtuoznog komediografa Kostu Trifkovića i crnogorskog kralja Nikolu Petrovića Njegoša, pesnika junaka.


Jovan Deretić | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 22, 2010, 10:44:03 pm »

*

Jovan Deretić — Kratka istorija srpske književnosti


ROMANTIZAM
ROMANTIZAM OMLADINSKOG DOBA


Branko je ostao usamljena pojava u poeziji svog vremena. On je umro isuviše rano da bi mogao dočekati pobedu svog pravca. Početkom 50-tih godina u srpskoj poeziji još je na snazi škola "objektivne" lirike, koja je svoju poetiku zasnivala na oponašanju klasičnih i nemačkih pesnika. Iako u opadanju, ta škola daje u to vreme svoju najbolju knjigu Davorje J. S. Popovića, a njen najistaknutiji teoretičar Đorđe Maletić piše Teoriju poezije (1854) i Retoriku (1855), školske knjige zasnovane na klasicističkom shvatanju književnosti. Ali istovremeno se javljaju glasovi sa suprotnim zahtevima, Jovan Ristić (1831—1899), kasnije moćan državnik obrenovićevske Srbije, piše na nemačkom jeziku književnoistorijski ogled Die neuere Literatur der Serben (1852) kojem ističe kao glavnu odliku savremene književnosti njeno oslobođenje od stranih uticaja i prožimanje nacionalnim duhom a kao glavne predstavnike tog pravca: — Branka Radičevića, Jovana Ilića i Njegoša. Drugi ideolog romantičarskog pokreta, kasniji realista Jakov Ignjatović, u programskom članku Pogled na knjižestvo (1857) iznosi sličnu misao: treba se osloboditi slepog oponašanja stranih pisaca i stvarati srpsku književnost na nacionalnim temama i nacionalnim stilom.

Mladi naraštaj pesnika koji će dovršiti Brankovu pesničku revoluciju i stvoriti srpsko romantičarsko pesništvo pojaviće se poslednjih godina Brankova života (Zmaj 1852, Jakšić 1853, a Laza Kostić nešto kasnije 1858), i on će u drugoj polovni decenije potpuno zavladati na književnoj sceni. Tek tada će doći do definitivne smene stilova, romantizam će postati dominantni stil epohe, pa će i nekadašnji klasicisti, oni koji nisu napustili poeziju, pokušati da se prilagode zahtevima novog pravca. Svoj najveći procvat romantizam će doživeti 60-tih godina da bi već 70-tih godina počeo ustupati svoje mesto realizmu.

Književno središte srpske romantike i uopšte celokupnog kulturnog života tog doba bio je Novi Sad, nazvan zbog toga "Srpskom Atinom". Tu je iz Pešte prenesena Matica srpska (1864), osnovano pozorište, u njemu je izlazio najveći broj listova i časopisa (pored Letopisa, to su; "Sedmica" u 50-tim, a zatim "Danica", "Matica", "Javor" i dr. u 60-tim godinama). U Beogradu, koji je bio drugi književni centar, izlazio je časopis "Vila".

Izgleda da svako književno razdoblje ima neko ključno pitanje oko koga se okupljaju i razilaze pisci i književni radnici. U Dositejevo doba to je bilo prosvećivanje, u doba Vuka Karadžića narodni jezik, a u razdoblju romantizma to će biti politika. Celokupna romantičarska književnost prožeta je politikom a niz njenih istaknutih predstavnika igrao je značajnu ulogu u političkom životu naroda. Gorka iskustva iz 1848. razočaranje kako u nacionalnu politiku srpskog crkvenog vrha tako i u politiku bečkog dvora prema Srbima i drugim podvlašćenim narodima Austrije udarali su neizbrisiv pečat čitavom razdoblju. Osnovna obeležja romantičarske politike jesu: srpski nacionalizam, građanski liberalizma, antiklerikalizam i antiaustrijsko raspoloženje. Nosilac novih nacionalno-političkih i književnih težnji bila je omladina. U velikim centrima gde studiraju mladi Srbi osnivaju se đačke družine ("Preodnica" u Pešti, "Zora" u Beču), koje postaju središta političkog i književnog života omladine. Od tih družina na omladinskoj skupštini u Novom Sadu 1866. osniva se Ujedinjena omladina srpska, pokret koji se potom preneo na Srbiju i druge krajeve gde su živeli Srbi. U osnovi omladinskog programa nalazi se ideja oslobođenja i ujedinjenja srpstva, koja će okupiti omladinu iz svih krajeva i udariti pečat celokupnoj romantičarskoj literaturi.

Književne pretpostavke romantizma jesu raznolike: jezička i kulturna reforma Vuka Karadžića, pesnička reforma Branka Radičevića, narodna poezija, evropski uticaji. Uticaji su takođe različiti: nemačka poezija, naročito Hajne, Petefi i šire mađarska romantičarska poezija, Bajron i bajronizam, Šekspir i dr. Osnovno obeležje romantike jeste lirizam. Kratka lirska pesma, po sadržini najčešće ljubavna, patriotska ili misaona, glavni je žanr romantičarske poezije, ali su lirskom načelu podređena i druga dva osnovna poetska žanra romantizma: poema (sinteza epskog i lirskog) i poetska drama (sinteza dramskog i lirskog). Lirizmom je prožeta i romantičarska proza, koja čini sporednu oblast u književnosti ovog razdoblja.


Glavni predstavnici romantizma omladinskog doba jesu tri pesnika: Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i Laza Kostić.

Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904) zauzima centralni položaj ne samo u eposi romantizma nego i u celoj književnosti druge polovine 19. veka. Najmanje romantik među svojim pesničkim drugovima, on je više nego i jedan od njih bio vezan za domaću tradiciju i određen njome. Branko i narodna poezija – to su dve bitne pretpostavke njegovog pesništva. Ovome treba dodati i neke druge tradicije srpske književnosti: građansku liriku, didaktiku i moralizam klasicista i objektivnih liričara, dositejevsko prosvetiteljstvo itd. No s druge strane, kao retko koji pesnik, Zmaj je bio otvoren i raznovrsnim uticajima sa strane. Njegov golemi prevodilački rad, koji je obuhvatio mnoštvo pesnika, od najvećih do sasvim beznačajnih, iz raznih literatura, pokazuje ne samo širinu njegovog interesovanja nego i značajnu prisutnost poezije drugih naroda u njegovu vlastitom delu. Kao ni kod Dositeja, kod Zmaja se ne može povući jasna granica između prevedenog i originalnog. Otvorenost, prijemčivost, asimilativna moć — to su neka od osnovnih obeležja Zmajeve pesničke individualnosti.

Rođen u uglednoj novosadskoj porodici, po mentalitetu i shvatanjima predodređen za miran i sređen građanski život, Zmaj je u svom životu imao svega više od toga. Studirao je neredovno, najpre pravo (u Beču, Pragu i Pešti) a zatim medicinu u Pešti. Pošto je diplomirao na medicini (1870), radio je kao lekar opšte prakse, često se seleći iz mesta u mesto (Novi Sad, Pančevo, Karlovci, Futog, Beograd, Zagreb, Beč). Patrijarhalan i porodičan, najveći porodični pesnik u srpskoj književnosti, Zmaj je bio nesrećan u vlastitom porodičnom životu: sva su mu deca umrla u prvim godinama života a posle desetogodišnjeg braka izgubio je i voljenu ženu (1871). Otada do smrti živeo je sam. Poslednje godine proveo je u Sremskoj Kamenici, gde je umro i sahranjen.

Počevši kao i ostali romantičari pesmama, on je jedini od njih ostao do kraja veran tom osnovnom žanru epohe. Kod njega nema herojskih poema kao kod Branka, Jakšića i Kostića, niti poetskih tragedija kao kod poslednje dvojice. Veće epske i dramske forme javljaju se u njegovu opusu samo među prevedenim stvarima. Ako se izuzmu jedna beznačajna jednočinka i izvestan broj pripovedačkih pokušaja, Zmajevo delo čini nepregledno mnoštvo pesama razne dužine, među kojima su po pravilu najbolje kratke lirske pesme. Od knjiga poezije koje je objavio najvažnije su Istočni biser (1861), u kojoj su njegovi prevodi i podražavanja istočnjačke poezije, Đulići (1864), i Đulići uveoci (1882), dve međusobno povezane zbirke intimne lirike, Pevanija (1882), zbornik čitave njegove dotadašnje poezije, za kojim je usledila Druga Pevanija (1895—6), Snohvatice (1895, 1900), gde su njegova podražavanja narodne poezije.

Osnovu toga opsežnog dela čini intimna lirika. Ona je sasvim osobena po svom karakteru. Kod Zmaja je naglašenije porodično nego ljubavno osećanje. Kao porodični pesnik, on je blizak narodnoj poeziji, u kojoj je porodično osećanje jedno od glavnih. U osnovi Zmajeve intimne lirike nalazi se osećanje vezanosti, jedinstva stopljenosti sa svojima, sa ženom, decom, porodicom, a u produžetku sa srpskim narodnim i celim čovečanstvom. To osećanje ima svoju evoluciju od ranih pesama preko Đulića i Đulića uveoka do njegovih poznih pesama. U ranim, predđulićevskim pesmama oseća se tiha seta, melanholična usamljenost, čežnja za ljubavlju. Melanholična, setna nota karakteristična je i za prve đuliće, "Mračni, kratki dani / sumorno jesenje" — to je raspoloženje u čijem znaku počinje knjiga. Tek kada se pojavi ona, neimenovana draga, to se raspoloženje počinje postepeno gubiti a s jačanjem njihove veze narasta suprotno, vedro, radosno raspoloženje da bi se u trenutku njihovog sjedinjenja, bračnog, snažno osećanje životne radosti iz pesnikovog srca prelilo na ceo svet ("Ala je lep ovaj svet"). U pozadini Đulića je pesnikov intimni roman: njegova ljubav, ženidba, srećan porodični život. Knjiga ima svojstva pesnikova lirskog dnevnika ili čak lirskog romana o ljubavi. Đulići uveoci nadovezuju se na Đuliće. Prvu knjigu inspirisala je ljubav prema najbližima, a drugu smrt najbližih. Osećanje duboke povezanosti sa svojima smrt ne prekida nego mu daje samo drugi oblik. Ono počinje neizmernom tugom zbog gubitka najdražih osoba a završava se stapanjem s njima, privremenim, u snu, i potpunim, u smrti: "Kroz smrt samo valja proći / pa ću s' i ja s njima sliti." Tuga i bol prenose se, na sličan način kao radost u prvoj knjizi, na ceo svet. Iz tog spoja unutarnjeg raspoloženja i slika spoljašnjeg sveta nastali su neki od najlepših i najdubljih đulića uvelaka ("Oh kako je svio, tamno", "Moje nebo, jer je mutno", "Mrtvo nebo, mrtva zemlja"), u kojima je data iracionalna, nirvanistička vizija sveta, doživljaj ništavila, nepostojanja, gubljenje svega u mrtvilu. U poznim Zmajevim pesmama bol se stišava u rezigniranom, filosofski produbljenom mirenju s neizbežnim ("Otkide se jedna miso", Krila i okrilja vremena, Jesen).

Intimna lirika čini manji deo Zmajevog pesničkog opusa. U velikom delu svog stvaralaštva Zmaj je pesnik kolektivne inspiracije, duboko angažovan u nacionalno-političkim, društvenim i kulturnim zbivanjima svog doba. Mnogi su kritičari dramatizovali razliku između njegove intimne i javne poezije, žaleći što je Zmaj rasipao svoj talenat na dnevne potrebe, što nije ostao do kraja lirski pesnik. Činjenica je, međutim, da u mnoštvu Zmajevih pesama kolektivne inspiracije ima izvanrednih kao što u njegovoj intimnoj lirici ima manje uspelih i slabih pesama. Sam Zmaj je, pre svih svojih kritičara, osetio tu protivrečnost svoje poezije i pokazao njene stvarne uzroke. U pesmi Ja bih bio (1875), koja sadrži njegov kredo, on iznosi kakav bi pesnik mogao biti da je bilo drukčije vreme u kojem je pevao i kakav je morao biti u svom vremenu. Za Zmaja poezija nije kula od slonove kosti, koja pesniku služi kao utočište od svetskih meteža, bit pesme je u njenoj okrenutosti vetu i ljudima. Tu misao izneo je u programskoj Pesmi o pesmi, ona je u osnovi njegove poezije. Zmajeva najpoznatija pesma Svetli grobovi karakteristična je za to aktivističko shvatanje života. U njoj je izražena vera u progres, stvaralačka povezanost među generacijama, neuništivost ideala, jedinstvo života i smrti, groba i kolevke, naglasak je pesme na ulozi velikih ljudi u večnoj težnji čovečanstva prema višim ciljevima njihovi grobovi, kao i kod Njegoša, svetle u pomrčini vekova.

Kao pesnik kolektivne inspiracije Zmaj je ostavio ogroman broj pesama raznih vrsta: rodoljubivih, političkih, satiričnih, didaktičkih. Rodoljubiva mu je lirika manje značajna. Trezven i realan, Zmaj je bio više upućen na sadašnjost nego na prošlost, više su ga privlačila savremena politička zbivanja nego romantični snovi o nekadašnjoj slavi i veličini. On je izrazit politički pesnik, tvorac naše političke angažovane poezije. Svoj pesnički dar stavio je u službu naprednih pokreta i ideja svog doba, bio je pesnik Ujedinjene omladine i Miletićeve Narodne stranke, njegova poezija sadrži stihovanu istoriju, pesničku hroniku najvažnijih političkih zbivanja tog doba. Ona je najčešće dnevna, novinska, stihovani žurnalizam, bez većih dometa. Mnogo je značajnija njegova satirična poezija. Zmaj kao satirični pesnik stoji ravnopravno sa Zmajem lirikom. On je tvorac naše satirične pesme kao što će Domanović biti tvorac naše satirične pripovetke. Predmet Zmajeve satire jesu raznovrsne deformacije u tadašnjem srpskom političkom, društvenom, nacionalnom, kulturnom i književnom životu kao što su, da pomenemo samo neke, tuđinsko vaspitanje srpske omladine (Bildung), gušenje političkih sloboda (Pesma jednog najlojalnijeg građanina), odnos vlasti i naroda, poltronstvo, karijerizam, političko ponašanje istaknutih savremenika itd. Najveću dubinu i univerzalnost Zmajeva je satira dostigla u pesmama u kojima je predmet izobličavanja monarhija i svet koji je okružuje. Tu spadaju neke od njegovih najboljih satiričnih pesama: Majušni Brcko, Juen-Juen-Men June, kineski car, Pesma pri rođenju jednog princa, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna. Jezik Zmajeve satire osoben je, različit od jezika njegove lirike. On je pun govornih obrta, sirovih izraza i fraza iz svakodnevnog i novinskog jezika. Tu je Zmaj i u temama i u izrazu najbliži onom što bismo mogli nazvati realizam u poeziji.

Treće veliko područje Zmajeva stvaralaštva čini dečja poezija, kojom se bavio najviše u poslednjim decenijama svoga života. U dečjim pesmama Zmaj je obuhvatio celo detinjstvo od kolevke do dečaštva, sa svim onim što pripada dečjem svetu: igrama i igračkama, životinjama, odnosom perma odraslim itd. U njima je dao bogatu i raznovrsnu galeriju dečjih likova. Glavne odlike Zmajevih dečjih pesama jesu: prefinjen lirizam, koji ih približava njegovoj ranoj ljubavnoj poeziji i ozarenom svetu Đulića, smisao za uživljavanje u zbilju i dušu deteta, jednostavan, lak, neposredan izraz pristupačan deci i istovremeno privlačan odraslima. Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik. Njegove dečje pesme imaju, međutim, i širi značaj. One nisu samo specijalistička, namenska poezija nego i osobena forma pesničkog, lirskog jezika, kojim su na nov način izražene osnovne preokupacije Zmajevog stvaralaštva. U njegovom književnom razvitku one se javljaju kao poslednja njegova pesnička obnova. Pošto je iscrpeo svoje mogućnosti u lirskoj i satiričnoj pesmi, Zmaj je u subliterarnoj, polupoetskoj-polupedagoškoj formi dečje pesme našao novu, neiscrpnu riznicu novih poetskih motiva i formalnih mogućnosti.

Zmaj liričar, Zmaj nacionalni bard i satirik, čika Jovan omiljeni dečji pesnik — to su osnovni vidovi Zmajevog lika, gotovo bi se moglo reći tri pesnika u jednoj ličnosti, od kojih svaki ima osobenu tematiku, poseban pesnički jezik i stil. A unutar svakog od njegovih osnovnih krugova izražena je ista težnja k raznovrsnosti, koja je prisutan u svim slojevima: u temama, emocijama, pesničkoj formi, stihu, metrici, strofici, kompoziciji pesma. Pisao je lako i brzo, nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza, otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema ponavljanja ni monotonosti. Najbliža narodnoj metrici i govornom jeziku. Zmajeva poezija nije samo stekla veliku popularnost kod najširih slojeva čitalaca, već je dala i svoj značajan doprinos razvitku srpskog pesničkog izraza i vršila snažan uticaj na pesništvo druge polovine 19. i ranog 20. veka.


Najizrazitiji romantik među pesnicima omladinskog doba jeste Đura Jakšić (1832—1878), mnogostran po svojoj umetničkoj obdarenosti. Bio je slikar, pesnik, pripovedač i dramski pisac. Rođen je u banatskom selu Srpska Crnja u rodoljubivoj svešteničkoj porodici. Kao šesnaestogodišnji mladić učestvovao je u revoluciji 1848. Školovanje mu je bilo neredovno. Posle trećeg razreda napustio je gimnaziju i posvetio se slikarstvu. Učio je kod raznih privatnih učitelja, jednu godinu je proveo u slikarskoj radionici Konstantina Danila. Radi učenja slikarstva išao je u velike evropske slikarske centre, Beč, u dva maha, i Minhen, ali nije uspeo da završi nijedne slikarske škole. Najveći deo života proveo je u Srbiji (od 1857, s prekidima). Radio je kao učitelj i nastavnik crtanja po raznim mestima u unutrašnjosti Srbije, živeći stalno u oskudici, obrvan brojnom porodicom koju nije mogao ishraniti, u neprestanom sukobu sa zaostalom sredinom, vredan i proganjan, hapšen, otpuštan iz službe. Prilike su mu se unekoliko poboljšale posle prelaska u Beograd (1872), gde je dobio mesto korektora državne štamparije.

Kao pesnik Jakšić je išao vlastitim putem. Uticaj Branka i narodne poezije kod njega se oseća manje nego kod drugih romantičara. Svoj pesnički rad počeo je pod uticajem Petefija, koji je do kraja ostao njegov najdraži pesnik. Kao i Branko, on je, naročito u epskim pesmama, bio pod izvesnim uticajem Bajrona. Od domaćih pesnika na nj je uticao godinu dana mlađi Zmaj, s kojim je drugovao u Beču početkom 50-tih godina. U Jakšićevu pesničkom formiranju značajnu ulogu imalo je njegovo bavljenje slikarstvom. Između njegovih pesama i slika postoje ne samo motivske nego i dublje stilske srodnosti. Pikturalnost, oštri, rembrantovski kontrasti svetla i tame (Rembrant je bio njegov najdraži slikar), koloristika koja se ostvaruje gustinom epiteta i metafora — to su neke osobine Jakšićeve poezije kojima se ona približuje njegovim slikarskim platnima i koje ga istovremeno izdvajaju među drugim pesnicima tog doba i čine specifičnom pojavom u srpskom pesništvu 19. veka.

Jakšić se ogledao u svim rodovima poezije: lirici, epici i poetskoj drami. Lirika je obimom najmanji ali po vrednosti najznačajniji deo njegova rada. Jakšić je poglavito lirik i u epskoj i dramskoj poeziji pa i u pripoveci. U lirskim pesmama on uglavnom ne prelazi tematske okvire srpskog romantizma. Pesnikovo ja, otadžbina i narod, priroda – to su osnovne teme ne samo Jakšićeve lirike nego i cele naše romantičarske poezije. Osoben je njegov pristup tim temama. Jakšić je najličniji među pesnicima romantizma, njegova lirika tesno je povezana s njegovom sudbinom i prilikama u kojima je živeo. Duboko lično nezadovoljstvo životom spojeno je u njegovim pesmama s tipično romantičarskim konfliktom između snažne, izuzetne individualnosti i sredine koja je okružuje. Pesnikovo ja u stanju je neprestane zaraćenosti sa svetom, između njega i drugih nema i ne može biti nikakvog ljudskog dodira, nikakvog dijaloga. Na svojim krajnostima taj stav se izražava ili u osećanju gorde usamljenosti pesnikove, u njegovom titanskom, prometejskom prkosu (Ja sam stena) ili u gnevnom apostrofiranju drugih, u bacanju pesničke anateme na svet (Na kolena, Ćutite, ćut'te, Padajte, braćo, Jevropi, Kaluđeri). Pesnikov govor tu je više retorski nego lirski, on je u stalnom porastu, gradaciji, bez spuštanja i padanja, u prkosnom, titanskom stremljenju naviše. Prkos i pretnja samo su granična ali ne i jedina afektivna stanja iz kojih izvire Jakšićeva lirika. U drugim pesmama izražena su mekša, više lirska osećanja: tuga, očajanje, potreba za ljudskom toplinom, ljubavlju i lepotom, čežnja za mirom i spokojstvom u krilu prirode. U tim pesmama, a među njima se nalaze neke od najlepših (Mila, Na noćištu, Nebo moje, Potok žubori, Kroz ponoć), kao i u drugima u kojima je pesnikovo odbacivanje sveta dato više posredno (Staze, Posle smrti, Orao), pesnički govor se stišava, postaje lirski mek, nežan, melodiozan, ponekad pevan, kao kod Branka, samo mnogo diskretnije. Pesnikova težnja za drugima ostaje najčešće bez odziva, pesnik bolno preživljava svoju usamljenost, nedostatak pravog dijaloga on nadomešta fiktivnim dijalogom kao što je to slučaj u dve njegove najpoznatije pesme: Na Liparu, u kojoj vodi razgovor s pticama, i Ponoć, gde se na svoju nesrećnu sudbinu žali seni davno umrle majke. Čak i u trenucima predavanja sreći ostaje neku ustreptalost pred nepoznatim pretnjama, sreća koju doživljava bolna je, opasna, razorna. Napeto, ustreptalo iščekivanje nečeg nepoznatog, tajanstvenog, pretećeg, strah i zanemelost pred nekom opasnošću što se približava — to je osnovna afektivna situacija Jakšićeve lirike. Ona je neposredno došla do izražaja u nekoliko njegovih najboljih i najosobenijih pesama: Ponoć, Kroz ponoć, Veče, Noć u Gornjaku, Bratoubica. S tim su u vezi neki motivi i slike koje se provlače u raznim njegovim pesmama. Noć i još češće ponoć, trenutak kod iščezavanja svi glasovi života, kada iz duboke tišine dopiru znaci tajanstvenih i pretećih kretanja — to je tipična jakšićevska atmosfera. Jakšić je pesnik noći, ponoćni pesnik, kao što je Branko pesnik dana i svetlosti. Stena, kamen, kao oblik krajnje nepomičnosti ali istovremeno simbol odbrane i prkosa, jeste jedan od osnovnih elemenata Jakšićeve imaginacije. On se javlja kao metafora stava, ličnog i nacionalnog. Pesnik se oseća kao stena o koju se lome sve zlobe i pakosti sveta (Ja sam stena). Otadžbina je takođe stena "što preteć suncu dere kroz oblak", granični kamen koji stoji na straži, o njega se razbijaju glave tuđinskih osvajača (Otadžbina). Straža, stražarenje, stražari — to je nov vid transformacije ovog motiva. Strah prelazi u budnost i opreznost, iščekivanje opasnosti u odbranu, čuvanje svog i tuđeg mira. Ta tema povezuje njegovu liriku s drugim vidovima njegova stvaralaštva. Ona se javlja u dužim, epskim pesmama (Straža, Stražar, Karaula na Vučjoj poljani), u pripoveci (Na mrtvoj straži), na slikarskim platnima (Karaula).

Jakšićeva epika, pored epskih pesama, obuhvata i nekoliko herojskih, bajronovskih poema: Nevesta Baja Pivljanina, Mučenica i dr. u kojima su vredni uglavnom samo lirski fragmenti. Mnogo je značajniji njegov dramski rad. Jakšić je napisao tri tragedije u stihu. Seobu Srbalja (1863), Jelisavetu (1868), i Stanoja Glavaša (1878), od kojih je prva u epskom a druge dve u lirskom, jampski intoniranom desetercu. Teme su istorijske: u prvoj je dat dolazak Srba iz pradomovine Bojke na Balkan, u drugoj — Crna Gora pred kraj 15. veka, u borbi između istoka i zapada, turske carevine i mletačke republike, u trećoj — Srbija između dva ustanka na početku 19. veka. Zajednička osnova svih triju jeste sukob heroizma i izdaje, čime se Jakšić približava Njegošu. Njihove su slabosti u nedovoljnoj istorijskoj i realističkoj zasnovanosti likova i radnje, a snaga im je pre svega u lirizmu te u dramskim sukobima i situacijama. Čisto dramske vrednosti Jakšićeve često se zapostavljaju u kritici. Skerlić kaže: "Jakšić liričar spasava svuda Jakšića dramatičara." Zaboravlja se da Jakšićeva lirika takođe izvire iz oštre konfliktne situacije, da je sva u dramatičnom grču i patetici, što je Jakšića među svim romantičarskim pesnicima učinilo najpodobnijim za dramu. Njegove tragedije, naročito poslednje dve, deluju ujednačenije od Kostićevih spadaju u najveće domete srpske ozbiljne drame.

Jakšićev pripovedački rad, iako obimom premašuje poeziju, po vrednosti zaostaje za njome. Njegov je značaj pretežno istorijski. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača, glavni je predstavnik naše romantičarske pripovetke. U tematici njegovih pripovedaka oseća se postepena evolucija od istorije k savremenosti, od romantizma k realizmu. Najranije su mu romantično-istorijske pripovetke s temama iz srednjeg veka, pune preterivanja raznih vrsta (Sin sedoga Gamze, Neverna Tijana i dr.). Kasnije prelazi na savremenu tematiku i piše o nevoljama seljaka u Vojvodini i Srbiji i o drugim društvenim pojavama (Sirota Banaćanka, Srpsko čobanče, Krivosečka mehana i dr.), no pri tome ipak zadržava romantičarski pristup i stil. Najviše je u vodama realizma u satiričnoj pripoveci Komadić švajcarskog sira (1871) kao i u nekoliko socijalnih pesma (Ratar, Švalja i dr.), nastalim pod uticajem pokreta Svetozara Markovića, koji je Jakšić, jedini od istaknutih romantičara, prihvatio.


Treći pesnik romantičarske omladinske trijade Laza Kostić (1841—1910) nesumnjivo je najkontroverznija ličnost u srpskoj poeziji, pisac od koga je književna kritika napravila slučaj. Od svog pokolenja više slavljen nego shvaćen, on je pod starost dočekao gotovo sveopšte osporavanje pa i prezir u književnoj javnosti. Tri najistaknutija srpska kritičara, Lj. Nedić, B. Popović i J. Skerlić, različiti po pogledima i metodu, bili su jedinstveni u poricanju ovog pesnika. Punu književnu afirmaciju Kostić je doživeo tek posle smrti. Moderni pesnici i kritičari posle prvog i, naročito, drugog svetskog rata, u njemu su videli svog duhovnog preteču, začetnika moderne srpske poezije.

I u životu i u poeziji Kostić je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarna, ekscentrična, razbarušena romantičara koji u svemu što radi hoće da bude drukčiji od ostalih, izdvojen, originalan. U tome su jedni videli genijalnost, a drugi šarlatanstvo. Međutim, taj pesnički fantasta bio je najobrazovaniji među pesnicima romantičarskog kruga i jedan od najučenijih naših ljudi 19. stoleća. Rođen u Kovilju kraj Novog Sada u oficirskoj porodici, Kostić je, posle završene gimnazije, studirao pravo u Pešti i stekao doktorat prava (1866). Bio je poznavalac klasičnih i modernih jezika, najveći poliglota posle Dositeja. Znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, s nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno obrazovanje najveći uticaj imala je helenska književnost i filosofija: Homer, Eshil, Heraklit i drugi. Jedini helenofil među romantičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima, pisac koji je najviše doprineo Šekspirovu kulturu u srpskom romantizmu, naš najznačajniji prevodilac engleskog dramatičara u 19. stoleću. Helenizam, Šekspir, srpska narodna poezija — to su tri osnovne pretpostavke Kostićeva dela. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, aktivan u svakodnevnom političkom životu, poslanik na srpskim saborima i u peštanskom parlamentu, hapšen zbog svoje političke aktivnosti, buntovnik, apologet srpstva. U poznim godinama on doživljava transformaciju što podseća na onu koju je pre njega doživeo J. Ignjatović: razočaran u nacionalne ideale svoje generacije, on se odvaja od naprednog pokreta, svojih drugova i nekadašnjih saboraca i ulazi u tabor klerikalaca i konzervativaca, što je, kao i kod Ignjatovića, bio jedan od razloga njegove nepopularnosti i osporavanja u poslednjem periodu života.

Kao i Jakšić, ali na drugi način, Kostić je ispoljio raznovrsnu obdarenost. Bio je pesnik, dramski pisac, esejist, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filosof. U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filosofskim preokupacijama. Kostić je pesnik i filosof, sam je govorio da "nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte". U njegovom delu tesno su povezane pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870, iz istog je perioda i njegova najpoznatija drama Maksim Crnojević (napisana 1863, objavljena 1868). Od sredine 70-tih godina do smrti napisao je malen broj pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu Santa Maria della Salute (1909), kao i ostale dve drame, Peru Segedinca (1882) i Gordanu (1890). U tom razdoblju njegov esejističko-kritički i filosofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884) i veliku monografiju O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902). U svojim raspravama i esejima Kostić uglavnom razvija iste ideje koje je prethodno izneo u pesmama. Misao da se poezija rađa iz zanosa koji predstavlja iracionalno stanje između sna i jave (ta misao čini osnovu njegovog shvatanja poezije) Kostić je najpre umetnički izrazio u programskoj pesmi Među javom i međ snom (1863) da bi je tek kasnije teorijski razvio u polemičkim osvrtima na estetičke ideje S. Markovića i Černiševskog, te naročito u knjizi o Zmaju, koja je u celini zasnovana na tezi o razlici "između prolaznog narodnog zanosa" i "večnog, iskonskog zanosa pesničkog". Ideja o narodnoj pesmi kao osnovi srpske poezije i estetike izražena je takođe u programskoj pesmi Među zvezdama (1872), koja je u jubilarnom izdanju Kostićevih Pesama (1909) zauzela mesto "progovora", da bi potom u njegovim "Osnovama lepote dobila teorijsko obrazloženje. Načelo ukrštaja suprotnosti, koji je po Kostiću osnovni princip kosmičkog poretka stvari, polazna tačka njegove filosofije, takođe je izraženo najpre na pesnički pa tek onda na filosofski način. Prisutno u svim njegovim pesmama i dramama, ono je dobilo najpotpuniji, paradigmatični izraz u heraklitovskoj Pevačkoj imni Jovanu Damaskinu (1865). Kostićeva estetika i filosofija javljaju se u produžetku njegove poezije, kao njena neposredna naučno-teorijska eksplikacija.

Kostić je poglavito pesnik duhovne, filosofske inspiracije, što ga približava romantičarima ranije epohe, Njegošu i Milutinoviću, a odvaja od poznijih romantičara. Kostićeva poezija nije poezija srca i osećanja, nego poezija duha i mašte, poezija logosa, filosofična u svojoj najdubljoj osnovi. Kostić je govorio o sebi kao o "hladnokovu" koji ne stvara u vatri osećanja, nego tek pošto se emocije ohlade. Kao pesnik imao je najmanje uspeha u lakoj, melodioznoj ljubavnoj pesmi, kojom su se odlikovali Branko i Zmaj; u pokušajima te vrste kod njega ima nečeg usiljenog, izveštačenog, neozbiljnog. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije ispevao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj uobrazilji (dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u Santa Maria della Salute nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. I u rodoljubivu poeziju on unosi nov ton i pristup. Pored Jakšića nesumnjivo najveći patriotski pesnik srpskog romantizma, Kostić je u svojim najboljim pesmama rodoljubive inspiracije evoluirao od nacionalno-romantičnog oduševljenja k jednom hladnijem, kritičkijem odnosu prema nacionalnim idealima (Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom na mađistratu novosadskom, 1869), ili je težio da narodnu borbu izrazi u univerzalnim simbolima, da i tu, kao i u drugim oblastima svog rada, ostvari svoj pesnički ideal, ukrštaj domaćeg i stranog (npr. u Jadranskom Prometeju, 1870, svojoj najsnažnijoj rodoljubivoj pesmi). Najosobeniji izraz Kostić je našao u misaono-filosofskim pesmama. Posle Njegoša i Milutinovića jedini kosmički pesnik među romantičarima, on u nizu pesama donosi makrokosmičke vizije i peva o vasionskim borbama i sukobima. Njegov omiljeni pesnički junak jeste kosmički buntovnik Prometej, koji vodi "borbu pravde, borbu ponosa / prot sile same, prot Olimposa" (Prometej, 1863). U nekim Kostićevim filosofskim pesmama misaonost je često spojena s komikom i pesničkim humorom. Nebeski svod u njegovoj viziji podseća na izobličeno ljudsko telo. (Ej, ropski svete), a zemlja na ogromno telo žene bludnice (Ej, nesrećo zemlje), Vrhunski izraz Kostićevog pesničkog humora i ujedno jednu od najboljih njegovih pesama imamo u Spomenu na Ruvarca (1865), gde je dat ukrštaj svečanog i familijarnog, misli i komike, stvarnosti i mašte. Iskazana u kozersko-reporterskom tonu i u slobodnom stihu, pesma predstavlja jedan od najranijih ogleda moderne srpske poezije.

Kao pretežno objektivno nastrojeni pesnik, Laza Kostić je više od ostalih romantičara bio predodređen za duže pesme izgrađene na filosofskoj ili epskoj osnovi. U epsko-lirskim žanrovima imao je više uspeha nego ijedan drugi romantičarski pesnik. Njegove pesme Đurđevi stupovi, Preljubnica i, naročito, najlepše od njih Samson i Dalila (1869) znatno nadilaze Radičevićeve i Jakšićeve pokušaje u istom žanru. U baladi je dostigao jedan od svojih pesničkih vrhunaca. Njegov čudesni Minadir, drevna priča o ljubavi i smrti, najlepša je balada srpske umetničke poezije. Kostić je zajedno s Jakšićem tvorac naše romantičarske drame. On je hteo da na temelju narodne poezije, po ugledu na Grke, a uz pomoć Šekspira i Šilera, stvori našu nacionalnu dramu, s nacionalnim temama i nacionalnim, srpskim patosom. Od tri njegove drame najznačajniji je Maksim Crnojević, tragedija rađena po motivima narodne pesme Ženidba Maksima Crnojevića, dramski zasnovana na sukobu ljubavi i pobratimstva; ona deluje pre svega plahovitom silinom svoje poezije, uprkos nizu neveština u dramskoj konstrukciji, kojih se Kostić ni kasnije nije oslobodio. Pera Segedinac je istorijska tragedija političke inspiracije, antiaustrijska, antiklerikalna, o heroizmu i izdaji, po duhu, ako ne po dometu, vojvođanski Gorski vijenac. Gordana je zanimljiv i kod nas jedinstven ogled herojske komedije. Pisana u svežoj i poetski nadahnutoj prozi, dok su prve dve u jampskom desetercu, ona je ujednačenija i dramski bolje izvedena od njih, ali bez onih snažnih poetskih momenata u kojima se krije njihova lepota i vrednost.

Kostić nije samo proširio tematske okvire srpske romantike već je od svih srpskih pesnika 19. veka najveći novator forme, pesničkog jezika i stiha. Unutarnju formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, težnja k alegorizaciji, fantastici, pesnički humor, udaljavanje od neposrednosti izraza k složenom, zaobilaznom, građenom pesničkom govoru. Kostić se izdvaja izrazito modernim odnosom prema jeziku, osećanjem za samostalnu sugestivnu snagu jezika koja zrači iz fizičkih moći reči, iz zvuka, ritma i tonaliteta. U vezi s tim je njegovo eksperimentisanje s izrazom, zvučne igre, verbalne dosetke, kovanice koje čine najvidljiviju odliku njegovog pesničkog idioma. U tome on doduše, nije usamljen među srpskim pesnicima 19. veka. Prethodnici su mu Sima Milutinović i Đorđe Marković Koder (1806-1891). Poslednji je najdalje otišao u stvaranju veštačkog, hermetičkog jezika. Kostić je najviše od svih romantičara novator stiha. On je lirski simetrički deseterac organizovao na jampski način i tim stihom, koji je dobio najširu primenu u romantičarskoj drami, stvorio najosobeniju metričku formu srpske romantike.


Uz Zmaja, Jakšića i Kostića romantizam je dao još veliki broj pisaca, uglavnom pesnika, od kojih neke ne bi trebalo zaobići.

Stevan Vladislav Kaćanski (1828—1890), "Stari bard", kako su ga nazivali savremenici, bio je pesnik borbenog nacionalizma. Učestvovao je u revoluciji 1848. i na bojištu pevao pesme koje su kao podstrek borcima čitane po vojničkim logorima. Pisao je rodoljubive pesme i herojske spevove kojima je romantičarska egzaltacija srpstvom dovedena do krajnosti (Noćnica, Grahov laz, Srbobran), bio je pesnik iskusnih handžara, ubojnih pokliča, vojničkih truba, rata. Neke njegove pesme (Gde je srpska Vojvodina, Hej, trubaču s bojne Drine, Sa Avale or'o klikće) postale su popularne patriotske himne.

Jovan Grčić Milenko (1846—1875), najznačajniji pesnik 60-tih i 70-tih godina posle velike trojke, svoj individualni izraz postigao je u tzv. "prostim pesmama" u kojima je težio da se što više približi životu. U njima je pevao o lepoti prirode, fruškogorskom pejzažu, o svakodnevnom seoskom životu. Pisao je takođe ljubavne i elegične pesme. Odlike njegovog pesničkog stila jesu: idilični panteizam, jednostavnost, folklorni artizam (Pesme, 1869). Ogledao se i u novelistici. Dve njegove pripovetke, U gostionici kod "Polu-zvezde" na imendan šantavog torbara i nezavršena Sremska ruža, delovi su šire zasnovanog rada, možda romana, iz narodnog života. Prva, uspelija, jeste stilizovana folklorno-fantastična pripovetka po ugledu na Gogolja, koja umetnički nadmaša kasnije Glišićeve pokušaje u istom žanru.

Milorad Popović Šapčanin (1841—1895) je, uz J. Ilića, najznačajniji romantičar iz Srbije. Pisao je pesme, drame, pripovetke i romane. U lirici je izrazio sentimentalno-idiličnu komponentu romantike. Najbolji mu je ciklus Selo u detinjskim uspomenama (1866), u kome se afirmisao kao pesnik seoske idile, i zajedno s J. Grčićem-Milenkom kao glavni predstavnik poezije sela u srpskom romantizmu. Njegovi epski i naročito dramski radovi s temama iz srpske istorije pisani 80-tih godina (u to vreme bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu) neuspeli su plodovi pozne romantike. Značajniji mu je pripovedački rad koji čini tridesetak pripovedaka i dva romana, istorijski roman Hasan-aga i sentimentalni roman Sanjalo (1889); ovaj drugi njegovo je najbolje delo. Šapčaninove pripovetke, kao i Jakšićeve, romantičarske su po svom stilu i obliku, ali i nekima, naročito u onima iz poznijeg perioda, ima dosta realizma u slikanju sredine i likova.

Stojan Novaković (1842—1915), političar, filolog, istoričar, jedna od najistaknutijih ličnosti Srbije u drugoj polovini 19. stoleća, pripadao je omladinskom pokolenju. Uređivao je glavni romantičarski časopis u Srbiji "Vilu" (1865—8) i pisao slabe pesme i pripovetke, no ubrzo je napustio književni rad i posvetio se naučnom proučavanju jezika, književnosti i istorije. Napisao je prvu sistematsku Istoriju srpske književnosti (1867, drugo, prerađeno izdanje 1871), Srpsku bibliografiju (1869), više studija o raznim piscima i književnim pojavama, izdavao stare srpske književne spomenike. Filolog po struci, učenik Đure Daničića i njegov sledbenik, Novaković je u svojim književnim istraživanjima uvek polazio od jezika; on je glavni predstavnik srpske filološke kritike.

Na prelazu između romantizma i realizma javlja se komediograf Kosta Trifković (1843—1875), koji je početkom 70-tih godina objavio više komedija, uglavnom jednočinki, iz novosadskog malograđanskog života (Čestitam, Školski nadzornik, Ljubavno pismo, Francusko-pruski rat, Izbiračica, od kojih je samo poslednja većeg obima, u tri čina). Trifković neguje laku, lepršavu komediju intrige sa živim, dinamičnim dijalozima i jednostranim ali zanimljivim tipovima iz svakodnevnog života. One su uz to vešto komponovane, scenične, zabavne, nepretenciozne, pune lakog i prijatnog humora. Izvođene su u svim jugoslovenskim sredinama i prevođene na strane jezike, a neke se i danas održavaju na sceni. Uz Steriju i Nušića, Trifković je najznačajniji srpski komediograf.


Jovan Deretić | Rastko
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: