Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Knjiga o piscu « Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik  (Pročitano 15911 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Decembar 23, 2010, 01:36:35 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ


UBIJENI PESNIK
roman o Branku Miljkoviću



ISBN 86-82363-25-7 | Obim 228 strana
Format Cena A5 | Cena 432,00 dinara


"Šta sve nije pisano o Branku koji je uoči tragičnog nestanka u očajanju zbog predstojeće egzekucije zavapio "Sada reči traže moju glavu". A zatim u svojim analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti a ne saznati! Šta saznati? Svetlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuće, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?.."

U vrhunskom, analitičnom eseju Orfejsko zaveštanje Alena Boskea, posvećenog prijatelju — francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto pisao o funkciji poetskih reči ("Pesma je dobra ako je pesnik izlišan", "Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan"), a onda dodaje: "Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo. To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove". Onda, Branko ističe gorku istinu: "Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..."

Sećanja na prvi susret s Brankom započinju 1954. godine. Bila je kasna jesen. Staze najlepšeg parka — Kalemegdana, prekrilo je žuto već sparušeno lišće. Preko puta parka, najčešće smo sedeli u čitaonici Narodne biblioteke otkrivajući u ono totalitarno vreme nepodobne međuratne pesnike Crnjanskog, Rastka Petrovića, Pandurovića... "Jesen i život bez smisla" — ponavljali bismo magičnu rečenicu Crnjanskog kojom je započeo svoj Dnevnik o Čarnojeviću. A za nas, tada u najboljim godinama, i pored svih nedaća i siromaštva život je imao smisla jer smo verovali u bolje sutra. Hteli smo mnogo mada nam je život pod ideološkom stegom pružao malo.

Naša skromna generacija, koju su nazivali s pravom "preskočenom", jer za razliku od dece prvoboraca ili žrtava fašističkog terora, mogućnosti za napredovanje bile su nam minimalne. Isto nam se pisalo ako nismo bili moralno-politički podobni ili "organizovani", odbijali da pristupimo članstvu Partije u želji da budemo izvan svakih stega i tuđeg odlučivanja. Iz tog razloga zadovoljavali bismo se tzv. malim, običnim stvarima. Jedna od takvih bila je posle predavanja na fakultetu u čitaonici Narodne biblioteke i šetnje po susednom parku Kalemegdan ili između bedema Beogradske tvrđave. I upravo kada sam sa prijateljem-pesnikom Miodragom Mladenovićem seo na jednu klupu blizu Rosandićeve fontane da se odmorimo, naišao je meni nepoznat mladić s natučenim šeširom na čelu u crnom, dugačkom kaputu, kojeg Mile pozdravljajući oslovi imitirajući južnosrbijanski govor:

— Gle, iz Niš stiže genijalni gospodin Balzak!

Crnomanjast mladić s tanušnim brčićima i živim, prodornim pogledom, prstima je prihvatio široki obod šešira, i skidajući ga pomalo teatralno, nakloni se k Miletu, pa s nišlijskim naglaskom reče:

— Bre, bre, rode moj, što se čudiš, Mile! Jeste, ovde stiže Branko zvani Balzak iz Niš, ali zapamti da on nije ko ti šabačka čivija. Ako baš hoćeš da se istakneš poznavanjem mog niškog nadimka, moraš zapamtiti i za potomstvo zabeležiti da sadašnji drug Balzak neće pisati Ljudsku komediju nego Ljudsku tragediju. A za nju dovoljno je pogledati kako životinjarimo...

Posle upoznavanja sa mnom Branko je seo na klupu i rezignirano počeo da priča da "gorkijevskog" materijala ima na gotovo svakom koraku, ali da predratni nadrealisti, sinovi ranije buržoazije i bogataša, i danas zauzimaju najbolja mesta u društvu žareći i paleći i u oblasti kulture…"  

Kosta Dimitrijević

http://www.prometej-beograd.rs/Prometej/UbijeniPesnik.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Decembar 23, 2010, 01:40:31 am »

*

KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK


S A D R Ž A J

Branko Miljković — ubijeni pesnik (1)
Isto je pevati i umirati
Prava istina o Brankovom životnom kraju još je nepoznata

Branko Miljković — ubijeni pesnik (2)
"Smrt je podivljalo ništa"
Branko je napustio ovaj svet u 27. godini života

Branko Miljković — ubijeni pesnik (3)
Stvarnost je najfantastičnija
Dostojevski je tvrdio da je realan život najveća magija

Branko Miljković — ubijeni pesnik (4)
Balzak iz Niša
To je bio njegov gimnazijski nadimak kojim se ponosio

Branko Miljković — ubijeni pesnik (5)
Nož pod bratskim grlom
Užasavao se srpskog bratoubilaštva

Branko Miljković — ubijeni pesnik (6)
Jaki slušaju, slabi pevaju
To je stih iz neobjavljene đačke pesme "Nevreme"

Branko Miljković — ubijeni pesnik (7)
Otac mu poklanja pisaću mašinu
Novoj latiničnoj "biserici" se silno obradovao

Branko Miljković — ubijeni pesnik (08)
Pio i patio zbog žena
Devojke i žene bile su oduševljene njegovim šarmom i umom

Branko Miljković — ubijeni pesnik (9)
Video sebe na spomeniku
I sam je pisao da skromnost nije vrlina

Branko Miljković — ubijeni pesnik (10)
Vino je lažno nadahnuće
Branko bi se u kriznim trenucima najčešće "lečio" alkoholom  

Branko Miljković — ubijeni pesnik (11)
Oj živote, idiote
Kao i većina mladih bio je razapet između želja i snova

Branko Miljković — ubijeni pesnik (12)
Najvećoj ljubavi Olji Milovanović
Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama

Branko Miljković — ubijeni pesnik (13)
Prvi dani na filozofskom
Profesori su mu bili Miloš N. Đurić, Bogdan Šešić, Veljko Korać, Mihailo Marković, Raško Dimitrijević, Vojislav Đurić...

Branko Miljković — ubijeni pesnik (14)
Susret kod "Plavog Jadrana"
Podsećao sam ga često na mišljenje gospođe Isidore Sekulić

BrankoMiljković — ubijeni pesnik (15)
Tata Gliša uzeo kredit od banke
Branko je u svojoj sobi živeo kao pustinjak i u njoj je provodio najviše vremena

Branko Miljković — ubijeni pesnik (16)
Filosof i filozof, mudrost i mrak
Gospođa Olga Jančevecki oduševljavala je goste setnim pesmama

Branko Miljković — ubijeni pesnik (17)
Na raso u "Užičku Kremnu"
Branko je, kao većina kolega, bio podložan hipohondriji

Branko Miljković — ubijeni pesnik (18)
Budalaštine u pijanstvu
Pesnik se obraćao Rajku Čukiću rečima: "oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju?"

Branko Miljković — ubijeni pesnik (19)
Mig Rajka Čukića
Branko je "mrtav pijan" legao preko tramvajskih šina kod Vuka

Branko Miljković — ubijeni pesnik (20)
Zabranjen kiseli kupus
Neosimbolisti su se zakleli da to što Stefan Bogdanović povrće nikada ne jedu

Branko Miljković — ubijeni pesnik (21)
Citati mudrog Virgilija
Mnogo pisaca bavilo se karakterom žena

Branko Miljković — ubijeni pesnik (22)
Tuča u kafani "Prešernova klet"
Sukob izazvan pevanjem himne svetom Savi, 27. januara

Branko Miljković — ubijeni pesnik (23)
Žika Lazić pocepao knjižicu
Kakvi ste vi kad na Svetog Savu bijete narod — rekao je Lazić

Branko Miljković — ubijeni pesnik (24)
Želeo da bude ambasador
Branko se žalio da mu teško padaju kritike

Branko Miljković — ubijeni pesnik (25)
Ako dođem na vlast, streljaću te!
Prijatelj si mi i kao takav znaš sve moje loše strane

Branko Miljković — ubijeni pesnik (26)
Sve za zaborav
Velike demonstracije u Beogradu posle ubistva Patrisa Lumumbe

Branko Miljković — ubijeni pesnik (27)
Poruka Miodraga Bulatovića
Na odru je bilo mnogo cveća, venaca, a majka je ponavljala: "Ubili su Branka"

Branko Miljković — ubijeni pesnik (28)
Posledica tuče u kafani
Sve je počelo u komšiluku gde su sedeli ozloglašeni pijanci  

Branko Miljković — ubijeni pesnik (29)
Kako su nestali rukopisi
Brankovi prijatelji pesnici razgrabili njegovu arhivu

Branko Miljković — ubijeni pesnik (30)
Moj sin je ubijen
Pesnikova majka sumnja u samoubistvo

Branko Miljković — ubijeni pesnik (31)
Mit o smrti
Da li je pesnik ubijen u opasnom zagrebačkom predgrađu Ksaver?

Branko Miljković — ubijeni pesnik (32)
Bio ponosan što je Srbin
Često je imao običaj da, pod dejstvom alkohola, ispoljava nacionalni ponos

Branko Miljković — ubijeni pesnik (33)
Vlast zabranila širenje istrage
Komunističkim vlastima odgovaralo da se ne istražuje misteriozna smrt srpskog pesnika u Zagrebu

Branko Miljković — ubijeni pesnik (34)
Ksaverska noćna drama
Poslednju noć Branko je proveo u Kazališnoj kavani u Zagrebu

Branko Miljković — ubijeni pesnik (35)
Krleža ga nije voleo
I Andrić i Crnjanski i Vladan Desnica bežali su iz Zagreba zbog Krleže

Branko Miljković — ubijeni pesnik (36)
Izučavao Brozovo poreklo
Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora

Branko Miljković — ubijeni pesnik (37)
Ubi li ga prejaka reč
Branka su prethodno usmrtili iza kafane i dovukli do drveta na koje je obešen


http://www.intruder-music.net/downloads/misc/BrankoMiljkovic.pdf
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Decembar 23, 2010, 01:41:08 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK I


ISTO JE PEVATI I UMIRATI  
Prava istina o Brankovom životnom kraju još je nepoznata


Vreme leti, čini mi se da je to što želim da ispričam u romanu "Ubijeni pesnik", posvećenom životu, delu i vremenu mog prijatelja Branka Miljkovića bilo juče, a prošlo je već četiri decenije. Pesnik koji je u svojoj "Baladi" iskazao surovu životnu istinu — "isto je pevati i umirati", do krajnosti privržen volšebnoj magiji reči i životnoj filozofiji, ostavio je niz opominjućih zapisa o ćutanju ističući: "Samo reč može da nadvisi našu prisutnost". A ima i ćutanja koje to nije. Moći ćutati je isto što i moći govoriti." (Pesnik i reč).
 
Što možeš danas, savetuje naš narod, ne ostavljaj za sutra. Odavno mi je poznata ta pouka, ali je nisam poslušao, pa sam zato mnogo štošta propustio, tako da sada, nezadovoljan sobom, mogu samo da se kajem. U stvari, sada žalim što nisam odmah posle tragičnog Brankovog odlaska sa životne pozornice napisao ovu knjigu. Ipak, neke odlomke sećanja na pesnika, iz svog Dnevnika povremeno sam objavljivao u štampi, kao i zborniku "Branko Miljković u sećanjima savremenika"


SRPSKI HAMLET

Iskreno, da konačno završim rad na ovom rukopisu sprečavala me je i mukotrpna borba za održavanje životne egzistencije, kao i neinteresovanje tzv. velikih izdavača za moje životopise srpskih velikana.

Da ovom prilikom, u našem društvu bez odgovornosti ne pominjem stalnu borbu protiv podmuklih zavidljivaca i neprijatelja — moćnika od kojih je stradao i Branko posle dobijanja najvećeg priznanja za stvaralački rad — Oktobarske nagrade grada Beograda, zbog čega je bio primoran da napusti i voljeni grad, roditeljsku kuću, nerazdvojne prijatelje.

Ukazujući u jednom napisu školske lektire da je "Hamletu svet ružan i nerazumljiv", Branko vizionarski poistovećuje svoj životni put sa tragikom danskog kraljevića, ističući tačnu opasku: "Veliki pisac je sasvim jasno osetio da svakom čoveku, koji je bolji, koji ima više osećanja i više osetljivosti, ostaje u društvenom životu punom surovosti, poroka i zla, samo jedan put na kome se može održati: to je put Hamletov".

Pamtim savet svog komšije, književnika Žike Pavlovića, koji je otišao put večnosti iznenada, kao i Branko. "Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj! Ostvari svoju nameru odmah, jer već sledećeg časa ćeš biti ometen..." To sam i ranije sebi govorio, ali na žalost uzalud, decenijama sam odlagao pisanje knjige uspomena, romana o Branku i našoj, kako su je nazivali "preskočenoj generaciji", kao i o neosimbolističkoj grupi čiji najmlađi član, pesnik Dragan Kolundžija u zbirci "Zatvorenik u ruži", među svojima posvećuje poetsku poruku pod simboličnim naslovom: "Srpski neosimbolisti".

"Mislim na naše mlade zelene godine kada me najmlađi srpski pesnici (osećam da drhtim!) pronađoše u jednoj osnovnoj školi na Čukarici s pozivom u svoju malu veliku familiju neosimbolista. A sve što dolazaše od, podstrekom bliskih mi, pričinjavalo mi se velikim i svetim!)

Knjigu u ranoj maldosti nisam bio pročitao, a oni mi ono što je urednik "Mlade kulture" već odbio bio — pohvalili u pismu, i još me savetovali "da radim što mogu više... da ću pronaći sebe... i napisati pesme za sve one koji vole poeziju".
 
Mislim danas na svoju srpsku braću sa kojima sam prvi put putovao na Stražilovo kod Branka — Branko (Miljković), Dragan (Jeremić) Milovan (Danojlić), Božidar (Timotijević), Petar (Pajić), Žika (Lazić), Kosta (Dimitrijević), prijatelji... i ja bez imena — svi treperenje svoje".

Šta sve nije pisano o Branku, koji je uoči tragičnog nestanka, u očajanju zbog predstojeće egzekucije zavapio: "Sada reči traže moju glavu". A zatim, u svojim analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja, stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti, a ne saznati! Šta saznati? Svtlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuća, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?..."

U vrhunskom, analitičkom eseju "Orfejsko zaveštanje Alena Boskea", posvećenog prijatelju - francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto pisao o funkciji poetskih reči ("Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan", "Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge. Pesnik, umesto da kaže biva kazan"), a onda dodaje: "Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo.

To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove." Onda, Branko ističe gorku istinu: "Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..."

PRINC PESNIK

Mislim da je za roman o Branku bilo i neophodno duže vreme, da bi izvesna zamagljena pitanja bila bolje razjašnjena, a svedočenja savremenika izvornija.

Jer, do ovih dana smrt "princa pesnika", kako su Branka nazivali, ostala je zagonetna i nerazjašnjena. Igrom životnih okolnosti bio sam među poslednjim Brankovim prijateljima i kolegama iz neosimbolističke grupe, koji ga je desetak dana pre nestanka, po mom povratku iz Pariza, susreo i sa njim razgovarao u zagrebačkoj Kazališnoj kavani.

A poznato je da se prava istina o Brankovom životnom kraju skriva u nedostupnim policijskim arhivama, dok se iskazima roditelja, brata i ostalih svedoka dovode u pitanje dokumenta broj 13238-86 i KPI 110/61 iz pesnikovog zagrebačkog dosijea. Mnogo je laži, kažu, na ovom svetu, dok se Branko njih gnušao, tražeći uporno izlaz iz tog začaranog kruga razočaranja i patnji. "Srećan je ko svoju pesmu ne plati glavom", taj tragični tumač vatre i smrti poručio je prijatelju, — pesniku Tanasiju Mladenoviću, dok nas vizionarskim stihom pesme "Orfej u podzemlju" upozorava: "Ne osvrći se. Velika se tajna (iza tebe odigrava.)"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2010, 02:02:20 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK II


"SMRT JE PODIVLJALO NIŠTA"  
Branko je napustio ovaj svet u 27. godini života


Da se, donekle, otkrije enigma surove pesnikove smrti, pored njegovih prijatelja, najviše se trudio njegov mlađi brat Dragiša, koji nas je posle redovnih godišnjih pomena na Novom groblju, zajedno sa roditeljima Marijom i Gligorijem (poznatijim pod imenom "čika Gliša"), suprugom Anđom i njihovim sinom Goranom, pozivao u stan na adresi Kopernikova 13, gde smo se prisećali dragih uspomena.

On je objavio i zbirku pesama Brankovih poštovalaca, Glas prijatelja, uveren poput roditelja i niza savremenika da je bila u pitanju nasilna smrt. Želeo je da jednog dana ta dokumentacija bude obelodanjena, ali su ga nažalost, teška boljka i smrt u tome omele. Posećujući prijatelja Dragišu, posle operacije na klinici, obećao sam da ću završiti svoj roman o Branku, pri čemu mi je i on dosta pomogao.

U Orfičkoj pesmi, istakavši da je "smrt podivljalo ništa", Branko je napustio ovaj svet u 27. godini. Često ciničan, Crnjanski je govorio "da bi čovek bio srećan u životu, treba umreti rano. "Ne delim to mišljenje. Branko je, poput Tomasa Mana, isticao bitnost termina o prolaznosti kojoj posvećuje stih u pesmi Nad rekom ("Prođimo kao što sve prolazi").

VOLEO HERAKLITA

Taj stih vezan je i za Brankovog omiljenog antičkog filozofa Heraklita iz Efeza, a on je često citirao njegovu čuvenu izreku "panta rei" - "sve teče" i da "dva puta ne možeš stupiti u istu reku", u smislu neprekidnog kretanja, postojanja i nestajanja, odnosno prolaznosti. Slična tema zaokupljala je i našeg nerazdvojnog prijatelja, tadašnjeg studenta psihologije i mladog pisca Žiku Lazića, koji je prvu zbirku nazvao Putem pored reke.

O tom poznatom grčkom filozofu koga su savremenici zvali "mračnim" vodili smo duge razgovore, kao i o ostalim, sve do savremenog tvorca teorije egzistencijalizma Žan Pol Sartra, koga smo imali prilike i da upoznamo.
 
Ranije objavljena knjiga Brankovog poznanika iz detinjstva, Vidosava Petrovića, nosila je simboličan naslov Pesnikov uzlet, dok bi se njen završni deo mogao nazvati Pesnikov sunovrat. A on se desio posle dobijanja najvišeg priznanja i nekoliko plodonosnih značajnih godina Brankovog stvaralačkog života u Beogradu, kada je objavio četiri zbirke: Uzalud je budim (1957.), Smrću protiv smrti (u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem (1959.), Poreklo nade i Vatra i ništa (1960). Za svoje životno, najbolje delo, smatrao je pesmu — Uzalud je budim, dok je veoma cenio baladu posvećenu ohridskim trubadurima, Triptihon za Euridiku, refleksivni ciklus Kritika poezije, tragične sonete i zbirku Vatra i ništa. Potrebno je ovome dodati i nekoliko vrhunskih pesama izvan pomenutih zbirki:

Orfičko zaveštanje, prijatelju pesniku, Dok budeš pevao, Očajna pesma, Pesma za moj 27. rođendan... Međutim, od mnogih objavljenih tekstova iz oblasti analitičko-kritičkih opseracija Branko je, koliko mi je poznato, izdvojio posebno, samo Orfejsko zaveštanje Alena Boskea, Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića i Pesnik materije (reč je o zbirci pesama Dušana Matića) kao i kratke eseje: Poezija i istina i hermetična pesma.

O pesniku koji je u najboljem životnom dobu, poput Remboa, Šelija ili Bajrona, da pomenemo samo nekolicinu, ostvario svoje vrhunsko životno delo pa nestao, najbolje da kaže sam Branko, u odlomku jednog prikaza ističući svoje "vjeruju": "Sebe, svoj život, svoju egzistencijalnu bit, svoju tajnu svetlost, ne možeš otkriti u lutanju nespokojnom od prividnog do pojavnog. Svoju bit treba vrebati. Sebe čekati u zasedi. Ko luta taj sebe izbegava, beži od sebe. A pesnik želi sebe i svoj život, da čuje glas izvora, da zavede, kao tkački Pevač, i samo bilje na put ljudskih strasti i čeznuća. I šta znači bilje pomereno u ljudski doživljaj? Svakako da je to jedan vid panteizma, traženje sebe izvan sebe." (Sabrana dela, knj. 4: Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića).

Tu pesnikovu sveobuhvatnost filozofskog traženja i nalaženja, feniksnog rađanja i obnavljanja iz pepela snova i stvarnosti, lebdenja "među javnom i medijskom", izvrsno je protumačio istaknuti kritičar dr Vasilije Kalezić u tekstu Pesma vatre u sna (1965) iz koga donosimo karakterističan odlomak: "Pesnik razmaknutih prostora, užasa od saznanja, sav u žaru ekspresije vatrom i neobuzdanošću, eksperimentator u iskušavanju svojih afiniteta i moći za svaku vrstu pesme, nesputan silom vezanosti, isključivo za tle, pesnik hamletovske vidovitosti o spavanju, sanjanju i umiranju, o tome šta nas, u ponoru, čeka kad kod života ovo klupče razmotamo — proglašen je modernim klasicistom.

UKROTIO ANARHIJU

A u isto vreme, pesnik je ukrotio anarhiju i versifikaciju, koji je u razumu video uzrok i prauzrok svemu, uneo jedan spregnuti lirsko misaoni intenzitet, cezelirao skoro nijansiranim brušenjem, ono što je Skerlić tako dobro uočio u misli Božidara Kneževića "lirizam intelekta" — omotan romantičarskog slavlja, nekontrolisanih emisija i nadahnuća. Naravno, pesma Branka Miljkovića prolazi mimo tih kvalifikacija, i ruga im s vitalnošću svojih impulsivnih otrgnutosti od shema i skala stepenastog smeštaja među stroge sisteme, ona živi totalnom slobodom duha..." (Polja br. 82—83, 1965).

"SLUŠAĆE OLUJU"

Ovom kritičarevom analitičkom mišljenju pridružujemo Brankovu iskrenu poetsku poruku posvećenom uzaludnom pokušaju izlaska iz kruga životnog bitisanja, kome je posvećeno njegovo celokupno delo:

Onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj.

(Poeziju će svi pisati, odlomak).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #4 poslato: Decembar 23, 2010, 02:04:42 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK III


STVARNOST JE NAJFANTASTIČNIJA  
Dostojevski je tvrdio da je realan život najveća magija


Ostaje otvoreno pitanje da li se to što sam godinama fragmentarno beležio o Branku, može nazvati romanom. Budući da je roman izgubio sva karakteristična svojstva i odlike što će reći — glavnog junaka i fabulu, tako da je sve više počelo da zalazi u oblast nedokučivosti, fantazmogoričnosti i enigmatike, tako ne vidim razloga da se ne priklonim tom književnom rodu kad pišem uspomene o Branku i njegovom vremenu.

Samo za razliku od većine apstraktnih savremenih romansijera ostajem privržen stvarnosnoj prozi. Jer, i veliki Dostojevski je tačno ukazao da nema ništa na ovom svetu fantastičnije od stvarnosti u značenju opisa pravog života, čemu prevashodno težim u romanu o Branku.

Ipak, hvalim Boga što nisam toliko "napredan", da poput većine savremenika, zahvaljujući novim shvatanjima rušenja tradicionalnih vrednosti, doprinesem konačnoj sahrani romana, tako da će se, na kraju, možda i obistiniti Brankova ideja u vezi sa poezijom, da će je svi pisati.

FILOZOFSKI REČNIK

Samo, u ovom slučaju, svi će pisati romane koje neće niko čitati jer će ih podsećati na priču o carevom novom odelu. Sećam se da je i bogomdani pisac Crnjanski, kad mu se sve smučilo, s žaljenjem u glasu izjavio: "Sada se roman izmenio. U njega se može trpati sve i svašta..."

Nasuprot sadašnjim grobarima romana trudiću se da pišem, poput mojih velikih učitelja, jednostavno i razumljivo. Jer, kako je govorio veliki Gogolj, do "jednostavnosti treba dorasti". A njegov genijalni zemljak Tolstoj ističe da je najbitnije razumljivo pisanje, odnosno onako kako osećamo.

Mada je to pravilo poštovao i pridržavao ga se u svojim ranim literarnim radovima kao i prikazima, pod uticajem nadrealista kao i ruskih i francuskih modernista koje je prevodio, Branko je donekle izneverio raniju izvornost i neposrednost često odlutavši u nepojmljivo.

Pored težine filozofskog rečnika, po mišljenju Dragana Jeremića, njegovoj poeziji metafizičke oporosti i opštosti, smetaju: prazna sentencioznost, nejasnost, geometrijska, vizuelna pravilnost, pomalo patetična retorika, nedostatak emotivnosti i, najzad, nadrealistička proizvoljnost i slučajna asocijativnost.

"Namerno smo uzeli za primer negativnu kritiku baš iz pera Brankovog "šefa neosimblističke grupe" Jeremića, koji ga je za života hvalio do neba, ali potom činio i suprotno, da li zbog kritičarske nedoslednosti ili stvarne promene mišljenja. Doduše, mogu navesti niz naših kritičara koji su povodom iste knjige izricali dva potpuno suprotna suda. Ostavljajući sve drugo po strani, pokušaću putem oživljavanja sećanja na Branka, da ostvarim nešto poput "romana bez laži", kako je futurista Mariengraf pisao o tragičnoj Jesenjinovoj sudbini, ali, naravno u sasvim drugom vidu, jer je naš pesnik — neosimbolista vodio poseban život.

Toliko o osnovnoj ideji, koja mi se vrzma u glavi, a Branko, osim ranih stihova, nije podlegao u nas posleratnoj omiljenoj "jesenjovštini" mada s tim ruskim pesnikom ima samo zajedničke dodire u privrženosti pijanstvu, jurenju za ženama i tragični životni kraj. Ali, u poslednje vreme otkriva se da ni Jesenjin, kao ni Majakovski nisu izvršili samoubistva nego da su u pitanju dirigovana politička smaknuća.

Svoj tekst Branko i neosimbolizam objavio sam tek deceniju posle pesnikove smrti, odazivajući se molbi kragujevačkog časopisa Koraci broj 3—4 (1971) kao i književnik Živorad - Žika Lazić, dajući svoj prilog.

ŽIVOT JE SAN

Tu je objavljena i prva Brankova bio-bibliografija čiji je autor književni istoričar Gojko Tešić. U istom broju štampao sam panoramu neobjavljenih Brankovih ranih pesama koje sam otkrio sređujući njegovu književnu zaostavštinu koje, začudo, kako to Tešić ukazuje, pored ostalih rasturenih po listovima i časopisima, nisu ušle u Sabrana dela Branka Miljkovića. (Videti Student od 20. februara 1975.).

"Veoma je teško pisati o prijatelju — pesniku ako ste sa njim kao član iste generacije i pripadnik neosimbolističke grupe delili i zlo i dobro, videli i lepo i ružno, doživeli zanose i razočarenja prve i jedine mladosti", pisao sam u uvodu sećanja koje objavljujem u odlomcima.

"Ovo je još odgovornije ako taj vaš prijatelj, posle iznenadnog nestanka, kao što je slučaj sa Brankom, ođednom preraste u mit. Tada, vama, koji ste ga dobro znali i voleli sa svim njegovim vrlinama i manama, čitajući one hvalospeve posvećene Branku i posmatrajući oduševljenje kako ga prihvataju današnji naraštaji, ostaje da se upitate: da li sam Branka uopšte ikada i poznavao? Nije li to sve bio jedan san? Zar, Kalderom nema čuvenu zbirku "Život je san"? To sve razmišljam kada, recimo, danas prolazim ulicom koje nosi ime mog prijatelja Branka Miljkovića.

I ne možete a da se tamo ne susretnete s pesnikom, u mislima, videći ga najčešće dobro raspoloženog sa karakterističnim osmehom ispod crnog šešira širokog oboda. I tada već čujem kako mi se Branko obraća sa onom njegovom omiljenom nišlijskom rečenicom: "Bre, bre, dragi moj Kosta, danas me svi svojataju, pa čak i oni kritičari koji su me nekad potcenjivali i napadali.

VOLEO RUSE

Vidiš, sada i ulice dobijaju moje ime i dižu mi spomenik, a seti se, bre, rode moje, gde sam ono stanovao..." Ostavlja me odlazeći punačak, bucmasti, crnomanjast mladić s tanušnim, potkresanim brčićima, dok mu se ukazuje ona bedna Brankova sobica u Ulici Rifata Burdževića 18. gde je stanovao počinjući studije čiste filozofije, kao i u ostalim oskudnim iznajmljenim prostorijama. Tu je po ciči zimi, drhteći od vlage i hladnoće, Branko potajno pisao stihove, prevodio francuske i ruske pesnike, čitao omiljene filozofe iz stare Jelade, posebno Hegela i Šopenhaura, Božu Kneževića i Branu Petronijevića.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2010, 02:04:57 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK IV


BALZAK IZ NIŠA  
To je bio njegov gimnazijski nadimak kojim se ponosio


Zgrčenim prstima od hladnoće, Branko bi često po čitanju kojeg značajnijeg dela, prepisivao iz njega podvučene redove, da bi ih kasnije citirao okupljenim na književnim večerima i kafanskim sedeljkama".

Sećanja na prvi susret s Brankom započinju 1954. godine. Bila je kasna jesen. Staze najlepšeg parka Kalemegdana prekrilo je žuto, već sparušeno lišće. Preko puta parka, najčešće smo sedeli u čitaonici Narodne biblioteke otkrivajući u ono totalitarno vreme nepodobne međuratne pesnike, pesnike Crnjanskog, Rastka Petrovića, Pandurovića... "Jesen i život bez smisla" — ponavljali bismo magičnu rečenicu Crnjanskog kojom je započeo svoj "Dnevnik o Čarnojeviću". A za nas, tada u najboljim godinama, i pored svih nedaća i siromaštva, život je imao smisla jer smo verovali u bolje sutra. Hteli smo mnogo, mada nam je život pod ideološkom stegom pružao malo.

SPORNI VELIKANI

Naša skromna generacija, koju su nazivali s pravom "preskočenom", jer za razliku od dece prvoboraca ili žrtava fašističkog terora, mogućnosti za napredovanje bile su nam minimalne. Isto nam se pisalo ako nismo bili moralno-politički podobni ili "organizovani", odbijali da pristupimo članstvu partije u želji da budemo izvan svakih stega i tuđeg odlučivanja.

Iz tog razloga zadovoljavali bismo se tzv. malim, običnim stvarima. Jedna od takvih bila je, posle predavanja na fakultetu, boravak u čitaonici Narodne biblioteke i šetnje po susednom Kalemegdanu ili među bedemima Beogradske tvrđave. I upravo, kada sam sa prijateljem-pesnikom Miodragom Mladenovićem seo na jednu klupu blizu Rosandićeve fontane da se odmorimo, naišao je meni nepoznati mladić s natučenim šeširom na čelu, u crnom, dugačkom kaputu, kojeg Mile pozdravljajući oslovi, imitirajući južnosrbijanski govor.

— Gle, iz Niša stiže genijalni gospodin Balzak! Crnomanjasti mladić s tanušnim brčićima i živim, prodornim pogledom, prstima je prihvatio široki obod šešira, i skidajući ga pomalo teatralno, nakloni se k Miletu, pa s nišlijskom naglaskom reče:

— Bre, bre, rode moj što se čudiš, Mile! Jeste, ovde stiže Branko zvani Balzak iz Niš, ali zapamti da on nije ko ti šabačka čivija. Ako baš hoćeš da se istakneš poznavanjem mog niškog nadimka, moraš zapamtiti i za potomstvo zabeležiti da sadašnji drug Balzak neće pisati "Ljudsku komediju" nego "Ljudsku tragediju". A za nju dovoljno je pogledati kako životinjarimo...

Posle upoznavanja sa mnom Branko je seo na klupu i rezignirano počeo da priča da "gorkijevskog" materijala ima na gotovo svakom koraku, ali da predratni nadrealisti, sinovi ranije buržoazije i bogataša, i danas zauzimaju najbolja mesta u društvu žareći i paleći i u oblasti kulture.

Kritikovao je almanah Nemoguće, ali se lepo izrazio o obnovljenim Svedočanstvima u kojima nije imao sreće da ugleda svoje pesme, poput talentovane zemljakinje Gordane Todorović i prijatelja Žike Lazića.

Pričao je da ga i Letopis Matice srpske odbija kao i urednik Mlade kulture Slavko Vukosavljević, ali da se on najviše trudi da zasluži najbolje ocene na Filozofskom fakultetu dok "za svoju dušu" prevodi ruske i francuske moderne pesnike, među kojima je pomenuo Brjusova, Bloka, Majakovskog, Pasternaka, Mandeljštama, Malarmea, Remboa, Verlena, Valerija, Elijara...

Rekao sam Branku da sam odavno želeo da ga sretnem jer sam sve najbolje o njemu čuo od zajedničkog prijatelja Žike Lazića, dok je on istakao da je čitao neke moje članke i priče objavljene u omladinskoj štampi.

Nekoliko dana kasnije opet sam susreo Branka pri šetnji Kalemegdanom. Prolazeći pokraj tamošnjih spomenika, Branko je izrekao oštru kritiku povodom haotičnosti u njihovom postavljanju kao i nejednakom oblikovanju, primetivši da ovde ima više sadašnjim generacijama nepoznatih velikana, dok nedostaju oni najvažniji za našu kulturu i državotvornost, počev od svetog Save sve do Karađorđa i kneza Miloša.

Stigavši pred bedeme i kamenu kapiju Beogradske tvrđave, zadivilo me je koliko istorijskih činjenica Branko zna o njoj poredeći je sa svojom zavičajnom u Nišu, koja ga je drevnošću i legendom privukla kao i čuvena Ćele-kula.

Tom prilikom pomenuo je i značajni Lamartinov zapis o Ćele-kuli i priznao da joj je posvetio svoje neobjavljene stihove. S poznavanjem istorijskih mena i velike ljubavi Branko je pri našoj šetnji govorio i na temu zajedničke sudbine beogradske i niške tvrđave, koje su podignute na raskrsnici međunarodnih puteva i na međi dve suprotstavljene civilizacije, između ostalog, ističući tragični slučaj austrijskog carskog inžinjera, barona i generala Nikole Doksata de Moreza:

"OZRAČEN" ISTORIJOM

— Eto, velike, zanimljive teme za istorijski roman našeg podneblja posvećen zlosrećnoj sudbini tog obnovitelja i graditelja poslednje verzije Beogradske tvrđave početkom 18. veka.

Nešto kasnije unapređen za austrijskog komandanta moje zavičajne niške tvrđave, prepustivši je bez borbe turskom neprijatelju pri opsadi 1737. godine da bi spasao svoje vojnike, u Beogradu je bio osuđen na surovu kaznu odsecanjem sekirom glave na panju...

Slušati Brankova nadahnuta kazivanja istorijom svog i našeg grada bilo je pravo uživanje, a on ga je nastavio i kada smo seli na klupu nedaleko od spomenika Pobedniku, posmatrajući sjedinjene velike reke, Ratno ostrvo i zelenilo ravnice sa izniklim novobeogradskim palatama.

Bio sam zadivljen koliko taj došljak poznaje ne samo srpsku nego i svetsku istoriju i mitologiju, posebno strane izvore, pominjući legendarni prolazak Argonauta u potrazi za "zlatnim runom", zapis Apolinija sa Rodosa, povest o rimskoj un Flavijevoj legiji kao i ostalim, bučnim menama Beograda.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #6 poslato: Decembar 23, 2010, 02:05:14 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK V


NOŽ POD BRATSKIM GRLOM  
Užasavao se srpskog bratoubilaštva


Često je Branko raspravljao i o istoriji kao učiteljici života sa žaljenjem konstatujući da to pravilo za "braću Srbe ne važi, jer su u odsudnim trenucima uvek terali po svom ćefu, bili skloni sukobima, seobama i deobama" da bi tek "u najtežim trenucima postali trezveniji i realniji".

On se brinuo da zbog svoje dobornamernosti, prihvatanju bez razmišljanja svega što je tuđe, brzom zaboravljanju nanetih zala, u sledećem veku ili kasnije Srbi ne dožive sudbinu iščezle civilizacije Hazara, pa da nastave život u mitovima i legendama, koje je vredno proučavao u želji ostvarenja ciklusa pesama na tu temu.

Kako je Branko isticao, njegovo detinjstvo bilo je "tužno, ratno..." asocirajući na sve strahote bombardovanja od nacističke Nemačke i anglo-američkih "saveznika". Još gore bile su urezane u detinju Brankovu psihu stravične slike bratoubilačke borbe. Branko mi je pričao o mučenicima iz niškog logora Crveni krst, nemačkim mitraljeskim rafalima sa stratišta Bubanj, gde su streljani srpski rodoljubi, kao i o unakaženim leševima kraj seoskog puta od krvavih zemljaških ruku...

SVEDOK ZLOČINA

— Stanovali smo u prizemnoj kući u ulici Ljube Didića — pričao je Branko. — Prvih ratnih dana video sam obešene rodoljube o bandere u centru Niša, kao na beogradskim Terazijama, kako govore očevici. Još gore sam doživeo kada me je u trećem osnovne tata Gliša odveo u svoje rodno mesto Gadžin Han da produžim školovanje. Prateći majku da bismo nabavili hranu u selu Beloljina, pokraj puta sam ugledao preklane, kao kokoši, ljude, što me je strašno potreslo. Nisam mogao da zadržim suze, a mati me je brzo odvela sa tog prokletog mesta. Ne volim te užasne scene ni da se prisetim, to je moja trauma, tako da sam je se oslobađao napisavši ciklus pesama "Nož pod grlom", koje su štampane u niškim glasilima.

Posle kraćeg premišljanja Branko je nastavio: — Kad pomislim da su taj strašan zločin načinili naši ljudi, čak i najbliži rođaci, pripadnici suprotnih ideoloških strana, onda je to za svaku osudu, da ti se život smuči. Od toga najstrašnijeg viđenja rata kao u Gojinim Kapričosima, lečila me je privrženost umetnosti, nisam pisao samo pesme, nego i crtao, ogledao se u tragedijama, šta sve nisam pokušavao...

O tom ranom dobu svog sina Brankova majka Marija zvana "tetka Mara", rodom iz Drniša, pričala mi je: - Više od igračaka Branko je zavoleo knjigu. Da čita i piše naučio je pre polaska u školu, ćirilicu i latinicu. Imao je svoju dečju biblioteku, to su one koje zovu "Zlatna knjiga", "Kadok", "Plava ptica". Potom su ga oduševljavala avanturistička dela posvećena doživljajima Robinsona Krusoa, barona Minhauzena, Vinetua, Tri musketara, grofa od Monte Krista, Olivera Tvista, Davida Koperfilda, Toma Sojera...

Zatim, voleo je dela Žila Verna, Džeka Londina, Henriha Sjenkjevića. Više puta je čitao njegov roman "Kroz pustinju i prašumu", kao i onaj koji se zove "Gelebova stena". U gimnaziji bio je oduševljen našim romantičarima i realistima, potom ruskim i francuskim klasicima da je čak savladao njihove jezike da bi ih čitao u originalu ili prevodio poeziju.

Pitam da li su uticali na izbor Brankove lektire, dobio sam odrečan odgovor: — Ne, mi smo bili zauzeti svojim poslovima: ja sam radila u obdaništu dok mi je suprug bio bolnički ekonom. U porodici nije bilo nijednog umetnika da utiče na Branka, da ga uputi. Posle Brankove smrti naš mlađi sin pokušao je da piše pesme, govorili su da ima dara, ali mi smo mu to zabranili. Dosta nam je jedna tragedija...

Pokazujući uramljeni crtež na zidu gospođa Marija priča: — Tog Sneška Belića nacrtao je naš Branko olovkom, kao osnovac. To je nevešt dečiji crtež, ali naša draga uspomena... Crtao je i Ćele- kulu, Čegar... Jednom, dugo ga nema kći, baš smo se zabrinuli, a on se zadržao crtajući kosturnicu srpskih junaka... Malo ko zna da je Branko u školi bio jedan od najboljih crtača. Pored zidnih novina, on je za kabinet prirodnih nauka u školi crtao delove čovečijeg tela, kosti i šemu krvotoka... Crtao je i junaka iz naših narodnih pesama, Nišku tvrđavu kao i karikature profesora. Šteta što to nije sačuvano...

Prilikom jedne kasnije posete Brankova majka setila se njegovih reagovanja na ratne strahote: - Po okupaciji Nemci su nam kuću kao i školu zaposeli, tako da je njegova učiteljica Kosara Manić, koju je obožavao, morala da drži časove u kafani... Zbog viđenih preklanih ljudi 1942. godine, Branko bi se, ponekad, noću trzao, budio s krikom, zastrašen... Dolazio je u naš krevet, grlila sam ga i tešila i tako odagnavala strah...

Pesnik je svoje rane traume, doživljene zbog zločina protiv čovečnosti, iskazivao gorkim, ispovednim stihovima, otkrivenim u đačkoj beležnici:

Ne opija se od alkohola
opija se od svega što nije svakodnevno:
od nenadno nastale tišine
od pesme što jeca za neslućenim zanosima
od bola, od sećanja na detinjstvo
kad više nismo deca...
Rat razara psihu

U jednom kasnijem zapisu Branko iskazuje svoje razmišljanje u vezi s ratnim razaranjem psihe: "rat na jedan fizički grub način dekomponuje stvarnost. Tako razbijena i eksplodirana stvarnost se održava u svesti ratnih i posleratnih generacija i stvara jednu nespokojnu i pomalo umornu literaturu... Poraznosti rata se ne ogledaju toliko uništavanjem materijalne stvarnosti koliko u razaranju čovekove psihe. Posle bombi i ruševina treba sakupiti delove sebe, napraviti ponovo sebe, izmisliti i opravdati potrebu svog produženog postojanja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #7 poslato: Decembar 23, 2010, 02:05:28 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK VI


JAKI SLUŠAJU, SLABI PEVAJU  
To je stih iz neobjavljene đačke pesme "Nevreme"


Čime opravdati? Ljubavlju, koja čoveka uvek čini potrebnim u svetu, kako kaže Gete". (Nemogućnost odlaska u zeleno).

Iz Brankove đačke sveske na prethodnu tematiku izdvajamo njegove dve, najkraće, neobjavljene pesme:

Nevreme.
Jaki slušaju i stoje.
Slabi pevaju.
Pobednici
niučemu se neće razlikovati
od onih koji su pobedili nepravdom.

Stradanje se nastavlja ne samo od nemačkog nego i anglo-američkog bombardovanja srpskih gradova što se decenijama od nove vlasti prećutkivalo. Prvi na meti "humane misije saveznika" bio je Niš 20. oktobra 1943. godine, čije su bombe čak pogodile i Brankovu osnovnu školu, tako da se časovi drže u selu Brzi Brod.

Ali, u niskom letu "saveznici" gađaju i to selo kao i železničku stanicu dok se đaci spasavaju bekstvom. Ratni hroničari beleže da je Niš bombardovan petnaest puta da bi među nekoliko hiljada žrtava od zadobijenih rana u bolnici umrla i Brankova susetka, lepotica Ruža, koja ga inspiriše za pesmu "Uzalud je budim".

BUGARI OSLOBODIOCI

Kada je Branko, s jeseni 1945. godine, pošao u višu mešovitu gimnaziju, nastala su nova, parolaška i udarnička vremena, seća se pesnikov otac Gliša. Boga je kod nas zamenio Staljin. Branko je po "Zadatku" velikim slovima na platnu ispisivao poznatu Lenjinovu parolu: Učiti, učiti, učiti i samo učiti. Istu parolu držao je i iznad svog radnog stola. A naši "oslobodioci" bez suda i presude, po kratkom postupku, streljali su na sve strane "narodne neprijatelje", među kojima su bili i dobri domaćini sa sinovima kojima su oduzimali imanja.

Na kraju su nas čak i Bugari "oslobađali" koji su nas na početku rata nemilosrdno ubijali kao i ustaše da bi ih spasla parola o bratstvu i jedinstvu. Naš Branko bio je lepo vaspitano dete u patrijarhalnom duhu, imao je svoj ponos i dostojanstvo, tako, iako je išao u starom, zakrpljenom kaputu, a nije imao ni ljudskih cipela, odbio je da od direktora Žarka Grujića primi Unrin paket.

Taj poklon moćne Amerike bio je namenjen najboljim i najsiromašnijim đacima, ali ga je Branko dostojanstveno odbio iako smo tada živeli u velikoj oskudici jer se setio pred kraj rata nepotrebnog izginuća, od "savezničkih" bombi, velikog broja Nišlija. Zbog takvog gesta, zagrlio sam i poljubio Branka, rekavši mu da sam ponosan što imam takvog sina.

— Sve ovo što su nas naši stari učili, kaža Brankova majka, bilo je posle rata od novih vlasti izvrgnuto podsmehu. Skinute su čak i ikone Svetog Save — školske slave. Nismo želeli da utičemo na Brankov dalji razvoj, ostavljajući to školi i životu. Pitam se da nismo pogrešili? Ipak, kako je bio veoma mršav i slab, nismo pustili Branka da učestvuje u radnim akcijama, a on je stalno bio zagnjuren u omiljene knjige, pa se za to nije bunio.

Knjige je donosio iz biblioteke, od poznanika, kupovao u antikvarnici pa čak nabavljao i sa Otpada. Svi ormani bili su ispunjeni knjigama, tako da ih je pozajmljivao školskim drugovima i komšijama na revers, jer ih je prethodno sve popisao. Da, naš Branko bio je veoma uredan, a ovamo ga sada prikazuju kao velikog boema, ispičuturu...

Na pitanje da li je Branko čitao porodici svoje prve radove, majka Marija je odgovorila: — U gimnazijskim godinama naši i svetski klasici bili su mu stalna lektira, on je prosto utonuo u taj začarani svet u kojem mi nismo imali pristupa. Tek, ponekad, kad je bio bolje raspoložen, pokazivao bi nam u lokalnim novinama koji svoj objavljeni književni prilog, ističući da mu je želja da postane značajan pisac. Tome se nismo baš mnogo radovali, jer kod nas umetnici nikad nisu bili na dobrom glasu. Sećam se da mi je posvetio lepu, humanu pesmu "Moja Majka", ali je nije objavio. Inače, tada je najviše pisao rodoljubivu i socijalnu liriku.

Još pamtim neke naslove tih pesama: "Sloboda", "Zastava slave", "Besmrtnici"... Zamislite, u drugom razredu gimnazije on je već čitao Hegela, svog omiljenog filozofa, dok je, istovremeno, po našoj želji, u školi, posećivao neobavezne časove veronauke. Želeo je da što više nauči o hrišćanskoj veri, ali i o ostalim religijama, pa je zato često čitao Tolstojev zbornik mudrosti "Put u život", ali istovremeno i romane tog ruskog velikana od kojih i po nekoliko puta "Rat i mir". Bila mu je omiljeno i delo Vil Duranta — "Ognjišta mudrosti" iz koga je u posebnoj svesci beležio misli svetskih filozofa.

DRUŽINA "NJEGOŠ"

Svojim znanjem zadivljavao je ne samo vršnjake, nego i profesore, a za njegov razvoj tada su najviše učinili profesor filozofije Fridrih Troj i književnosti Dragoljub Milosavljević. Od ostalih profesora sećam se imena: Zagorka Radaković, Zagorka Brkić, Dragoslava Hadžić, Jovan Ilić, Petar Lazić, Rista Otović, Dragutin Pavlović, Ljuba Stanojević...

U četvrtom razredu gimnazije Branko je pristupio obnovljenoj đačkoj literarnoj družini "Njegoš", s ponosom ističući da su njeni članovi bili njemu omiljeni pesnik Vladislav Petković Dis i romansijer Bora Stanković, koji je tu, najpre, čitao svoje pesme. Takođe, nije zaboravio da pomene i značajna imena nekadašnjih profesora niške gimnazije Stevana Sremca, Milorada Pavlovića, Božidara Kneževića, Svetolika Rankovića, dr Miodraga Ibrovca, dr Dušana Milačića, Jeremije Živanovića i dr.

Posle položene male mature, u Brankovom životu iznenada nastao je preokret koji je mogao da ga potpuno skrene od privrženosti literaturi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #8 poslato: Decembar 23, 2010, 02:05:45 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK VII


OTAC MU POKLANJA PISAĆU MAŠINU
Novoj latiničnoj "biserici" se silno obradovao


Njegov otac, da bi Branko što brže došao do zarade i "nasušnog hleba", uz njegovu saglasnost upisao ga je u železničku školu. Ali, kako su se tome odmah usprotivili Brankovi profesori, uvereni da će se njegov književni talenat razvijati u gimnaziji, otac ih je poslušao.

Vrativši se u Višu gimnaziju, Branko se najviše istakao u radu družine "Njegoš", tako da uskoro postaje njen predsednik i izdaje "Almanah" umnožen na šapirografu.

Brankov drug, moj kolega Đorđe Popović, pričao mi je da su ga svi veoma cenili kad je "predsedavao" u Njegošu, gde je čitao pesme, podsticao vršnjake na književno stvaranje, dok je veliko interesovanje i diskusiju izazvala njegova rasprava o Luči mikrokozmi sa podnaslovom "Najdublja pesnička realizacija saznanja koje naš jezik zna" i esej "Hamlet od Šekspira" sa naznakom da je to "delo najsnažnijeg realizma i najuzvišenijeg idealizma".

VOLEO ROME

Posebno, svoje školske drugove Branko je oduševio ciklusom stihova o životu niških Roma, koji je bio ispunjen elegičnim tonom i izvrsnim simboličnim stihom "drhte zvezde u oknu kao suze u oku". Savremenici pričaju da je na tim sastancima Branko pažljivo slušao sve komentare povodom njegove poezije, ali je izbegavao da ih detaljnije tumači, ističući: "Moje pesme govore ono što sam želeo u trenucima stvaranja."

U toj družini, pored Branka, najviše su se isticala imena Gordane Todorović i Radeta Vojvodića, zatim Jelene Micić, Predraga Žarkovića, Luke Prošića, Aleksandra Petrova, Đorđa Popovića, Veljka Vidakovića, Nikole Meljnickog, Predraga Cvetičanina, Dušana Popovića, Gradimira Ilića, Dimitrija Milenkovića, Dobrivoja Jevtića, Predraga Žarkovića, Dragutina Ognjanovića, Velimira Filipovića, Siniše Petkovića, Žike Milenkovića, Ljubiše Kozomare...

Na kraju školske godine 1952. od nastavničkog veća Branko je dobio pohvalnicu u hiljadu dinara nagrade od kojih je kupio knjige.

— I ja sam ga tada nagradio, kaže Brankov otac, kupio sam mu toliko željenu staru portabl ćiriličnu pisaću mašinu, dok kasnije i novu "biser" - latinicu. Tom poklonu se toliko obradovao da mi je zagrlivši i poljubivši odao priznanje rekavši: "E, baš si si ste sila, tata Glišo!" Znao sam odavno da sanja da ima pisaću mašinu, koja mu je bila neophodna, kako je govorio, kao hleb nasušni. To je bilo tačno jer su listovi nerado primali radove ako nisu bili otkucani na pisaćoj mašini. I od tada su počeli u Nišu i Beogradu da sve više štampaju poslate književne radove mog sina koji je na mene, kažu, nasledio ljubav prema radu, životu i ženama...

Od Brankovih zemljaka saznajemo da je u to vreme bio oduševljen svim ruskim klasicima, dok najviše Puškinovim romanom "Kapetanova kći" i tragedijom u stihu "Boris Godunov", ali je uporedo čitao i upravo publikovao sabrana dela "burevesnika" Maksima Gorkog čiji je obiman roman "Život Klima Samgina" počeo da prevodi brzo odustavši, kako je govorio od tog "Sizifovog posla" videći da je u planu izdavač Kulture. Onda se bacio na prevod futurističke poeme "Oblak u pantalonama" Majakov — koja je imala uticaja i na njegovu ranu poeziju. Od takvih su nam privukle pažnju dve pesme iz đačke sveske:

ZAŠTO

sve što život čovekov sagradi
putem borbi
putem rada
jeste samo pepeo i prah
koji će vetrovi vekovima
sobom odneti
u prošlost sahraniti
i ponovo se stvarati
graditi
raditi i sve to krvlju zalivati
suhom i znojem prati
a tada će opet naići "vetrovi vekova"
i svega će nestati.
Pa zar tako mora biti?
Zar život zahteva da se krv i znoj
moraju liti.
(1948)
Moja neskromnost.
Ne krijem: ja sam pun neskromnih snova.
Skromnost uopšte meni nije dana.
Ja mnogo hoću, i meni je ova mirna i štura reč odviše strana.
Što prikrivati vrednosti skromnošću!
Nek svest o sebi ozari svoje lice!
Zašto neskromno da glumimo skromnost,
ko bledunjave, tihe gospojice.
Poznajem sebe. I nosim o sebi
misli iskrene, bezobrazne, glasne
da, nazvavši ih hvalisanjem strašnim,
mladićka skromnost se užasne.

Prijatelji znaju da Branko nije voleo da tumači svoju poeziju pitajući se: "Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji". Budućim istraživačima svoje poetike ostavio je poruku.


RANI STIHOVI

"Želim da moja poezija bude oslobođena svake interpretacije". Uočljivo je da su te rane pesme nastale na osnovu iskrenog, neposrednog ispovedanja za razliku od kasnijih intelektom i stranom lektirom kao i filozofijom nadgrađenih stihova, ponekad teško shvatljivih tako da ih je braneći pominjao svoju struku: "Nije mi jasno zašto me u poeziji nazivaju filozofom, a ja sam se samo trudio da budem pesnik. Filozofija je moja struka dok misaona poezija ono čemu težim".

— Rani stihovi bili su moji poetski ogledi, istraživanja, vežbanja jer nisam želeo da potpadnem pod uticaj ondašnje "jesenjinovštine", rekao mi je Branko. — Ali, nisam se mogao spasti od futuriste Majakovskom kao i nadrealista kao i francuskih simbolista.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #9 poslato: Decembar 23, 2010, 02:05:57 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK VIII


PIO I PATIO ZBOG ŽENA  
Devojke i žene bile su oduševljene njegovim šarmom i umom


Pri tom razgovoru vođenom u motelu restoranu hotela Moskva, Branko mi je poverio da ga najviše oduševljavaju dostojni nasledni romantizam Laze Kostića i simboliste Disa, kao i modernosti Matić, Crnjanski, Vinaver. Zatim, isticao je privrženost nadahnutim pesnicima tišine i blagosti kao što su Svetislav Mandić, Stevan Raičković i Desimir Blagojević, dok je pored Momčila Nastasijevića za prekretnicu srpske novije poezije smatrao ostvarenju veoma obrazovanih stvaralaca Miodraga Pavlovića i Vaska Pope.

Veoma lepo se izražavao i o misaonoj poetici Tanasija Mladenovića kao i svojih prijatelja — neosimbolista. Žalio se da mu već nekoliko godina gotovo svi beogradski urednici na čelu sa Slavkom Vukosavljevićem odbijaju pesme smatrajući ih za kopije stranih uzora jer se u to vreme intenzivno bavio prevodima.

Oni nisu mogli da shvate da je za tog filozofa-pesnika poezija bila slična igri između stvarnog i fantasmagoričnog, sna i jave, dok su u njoj za Branka bile najvažnije reči. Slično je tvrdio i francuski pesnik Rejmon Keno, čije je zbirke Branko pohvalno prikazao 1955. godine u Vidicima. "Reči su deo nas samih", isticao je Branko često misao Lukrecija. "Može se reći da su one jedina vrata u svet i iz sveta, koliko puta obijana i ljubomorno zaključavana". (Pesnik i reč, Vidici br. 17—18, 1955).

TAJNA LEPTIR-MAŠNE

Brankov brat Dragiša, s kojim sam se družio, pričao mi je mnogo zanimljivih događanja o životu i radu mog glavnog junaka romana: — Naša štampa kao i izvesni savremenici ne prikazuju mog brata kakav je u suštini bio nego izmišljaju svašta težeći senzacionalizmu da, kojim namerno provociranim ekscesom, zbuni malograđane poput nadrealista. Međutim, Branko je bio, poput mene, u osnovi, veoma vesele i razdragane prirode, razgovoran s mnogo dovitljivih opaski. A uz koju čašu više znanjem dobrog vina znao je da zapeva i zaigra. Oni, koji ga nisu poznavali, prikazuju ga kao nekog mračnjaka, predanog stalno razmišljanjima o smrti, pa čak i samoubistvu, pa idu toliko daleko da pišu laži, da je tobože počeo da nosi leptir - mašne u strahu da se ne obesi. A pun mu je orman običnih kravata s kojima se toliko puta slikao dok je leptir mašne nosio samo kad su ga pozivali na svečane prijeme.

Međutim, tačno je, nažalost, pisanje o Brankovoj privrženosti alkoholu. On bi povremeno pio da bi se oslobodio životnih kriza jer njegov put u svet literature nije bio lak, poput izvesnih kolega koji su rešavali stambene i radne probleme vodeći ljubav sa ministarkom za kulturu Stankom Veselinov. I ne samo s njom, postoji o tome dosta izveštaja u policijskim dosijeima... Doduše, i Branko je poznavao Stanku, kao i niz viđenih žena, ali on je imao u sebi odviše časti i dostojanstva da bi na tako nizak način za muškarca dolazio do koristi. Meni je veoma žao što su nekoliko njegovih bliskih prijatelja — umetnika, i to kasnije veoma značajnih čija su imena poznata, bili iskorišćeni u toj prljavoj aferi za koju znamo, a ima ih i još nedostupnih javnosti. Pošto dugo vremena radim na odgovornom mestu u Skupštini grada Beograda, imao sam priliku da po službenoj dužnosti dosta toga saznam... Pričaju da je Branko pio i zbog neuzvraćenih ljubavi što mi je čudno. Jer, znam koliko su devojke i žene bile oduševljene njegovim šarmom, intelektom i umetničkim ostvarenjima.

On je umeo da osvoji ženska srca, da im se dodvori, oduševi... U to sam se uverio kao svedok Brankovih osvajanja jer ih je dovodio i u kuću. I zato ne verujem da bi, zbog neke devojke ili žene sebi, Branko oduzeo život. Sećam se da je Branko voleo da citira Sokratovu poruku o karakteristikama žena: Ako je lepa — varaće te, ako je ružna — neće ti otvarati volju, ako je pametnija od tebe — preziraće te i, najzad, ako je zla — imaćeš prilike da upoznaš pakao. Znajući za tu pouku omiljenog antičkog filozofa Branko se čuvao žena, a najviše je voleo svoje vršnjakinje - studentkinje, dok kao svaki mlad čovek nije prezao ni od ljubavi kelnerica, kafanskih pevačica, glumica, a kad je bio pod dejstvom alkohola, kažu, da nije birao...

Književnik Bora Ćosić, koji je bio suprotnost mog brata — naklonjen svim zemaljskim radostima i uživanjima, izbegavao je svako boemstvo i bio tipična mamina maza, povodom uspeha mog brata objavio je ružnu priču pod nazivom "Kratak život narodnog pesnika Poznatova", koja je čudo od monstruoznih izmišljotina, tako da više govori o njemu nego o Branku.

Uostalom, pa šta ako je Branko bio privržen i onima sa dna života, ko nije od nas u mladosti, poput raspusnog Mitketa, izgarao za kojom lepom Cigančicom ili prekrasnom lakom damom Meri - An iz Mažestika da bi je obožavali pesnici čašćeni od nje lovom zarađenom od prodaje tela socijalističkim bogatašima pa čak i ministrima...

ZNAO MATEMATIKU

Zamoljen od mene da priča o niškim godinama svog brata, posle kraćeg premišljanja, zapalivši novu cigaretu uz naručenu kafu, Dragiša je nastavio:

— To je naš prijatelj Vice Petrović lepo opisao u knjizi "Pesnikov uzlet", a svi u porodici kao i Brankovi savremenici su mu pomogli. Potrudiću se da ukažem na izvesne Brankove osobenosti jer ko bi ga od mene bolje znao. Recimo, malo kome je poznato da je Branko bio odličan matematičar, meni i deci iz susedstva pomagao bi da rešimo najteže jednačine, da izvlačimo kubne korenove...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #10 poslato: Decembar 23, 2010, 02:06:17 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK IX


VIDEO SEBE NA SPOMENIKU
I sam je pisao da skromnost nije vrlina


Bio je oduševljen kad sam počeo da treniram boks u Radničkom, odlazio je da moje bokserske rukavice, pokuša da se ogleda sa mnom ali mu to nije mnogo uspevalo. Predan literaturi, Branko je u to doba bio mršav i slab, tako da bi pri tučama uvek izvlačio deblji kraj da bih ga ponekad ja osvetio, izravnao račune.

Svojim neodmerenim postupcima često je izazivao na tuču vršnjake, a nije povodom toga uvažavao roditeljske prekore. Što je naumio uvek je sprovodio u delo. Iako je po školskom propisu posle 20 sati morao da bude u kući, on bi zbog raznih kulturnih priredbi zakašnjavao, vraćao se tek oko ponoći. Jednom, dobivši oštru grdnju od tata Gliše, bez reči je napustio kuću, i nije se vratio sve do izvojevane slobode kretanja. Od tada nastavio je da tera po svome, a roditelji su ćutali jer su ga stvarno obožavali...

VOLEO DA GLUMI

Dragiša mi je pričao da je Branko oduševljavao i profesore znanjem o našim i svetskim klasicima. Bio je u stanju satima da govori o životu i delima. Voltera, Balzaka, Tolstoja i ostalih velikana, a onda bi ih zapanjivao iz svojeglavosti i inata ne odgovarajući na najobičnija pitanja, bežanjem s časova iz solidarnosti sa školskim drugovima, odbijanja da nosi propisanu đačku kapu sa oznakom razreda...

Upravo, zbog tog lepog odnosa sa drugovima Branko je od njih dobio drugi nadimak "Rode" jer bi na taj način najčešće započinjao s njima razgovor "Rode moj, kaži ti meni..." Da se na časovima fiskultura "poput majmuna" ne vere po gredama, Branko je, po Dragišinom kazivanju, podneo molbu nastavničkom veću da ga zbog narušenog zdravlja oslobode časova fizičkog vaspitanja. Toj molbi je još dodao da mu pri vežbama smetaju i sunčevi zraci, tako da zbog njih gubi ravnotežu i pada na strunjaču s prege. I uspeo je u tome.

Jednom prilikom sve ukućane Branko je zapanjio kao i susede donevši sa niškog vojničkog groblja nađenu čovečiju lobanju. Šetao je s njom držeći je u ruci, roditelji ga grde, dok je on brani da voli Šekspira. I pominje onu čuvenu scenu iz Hamleta s lobanjom u rukama i pitanjem "Biti il' ne biti, pitanje je sad?" Držao je tu lobanju na svom radnom stolu, meditirajući na temu prolaznosti, života i smrti.

Prilikom posete Sremčevoj Spomen-sobi Branko je seo za radni sto svog omiljenog pisca i uzeo njegovo pero, naravno, tada i ne sanjajući da će se tu kroz koju deceniju naći i njegova spomen-soba, ali je bio uveren da će postati velikan srpske kulture još kao đak. I sam je pisao da skromnost nije vrlina. Voleo je da imitira sebe u ulozi spomenika velikana, zauzimao slične poze i izazivao spontani smeh vršnjaka.

Tada, možda ni on nije sanjao da će imati spomenik u zavičajnom gradu. Nije izigravao samo spomenike, nego je po kazivanju Đorđa Popovića, imitirao i Čarlija Čaplina, čije je filmove obožavao, pored Džona Vejna i Garija Kupera. "Jednog dana pojavi se maskiran kao Čarli Čaplin i prošetao vitlajući, poput svog omiljenog junaka, štapićem po vazduhu" — priča Popović. "Voleo je i revijalne filmove poput 'Bala na vodi', koji je, kao i vi mi, gledao više puta".

Po kazivanju brata Dragiše, Branko je, na sceni niškog teatra, sa simpatijama gledao predstave Držićevog "Dunda Maroja", Jakšićevog "Stanoja Glavaša", Sremčevu "Ivkovu slavu", Glišićevu "Podvalu", Veselinovićevog "Hajduk Stanka", Stankovićevu "Koštanu", Nušićevu "Gospođu ministarku", često imitirajući glumce, dok je oduševljeno pozdravio gostovanje Milivoja Živanovića u ulogama Pere Segedinca i Jegora Buličova. S jeseni 1952. u anketi Niških novina dao je Branko niz korisnih sugestija za dalji repertoar koji je vodio stariji pesnik Velimir Živojinović Masuka.

Tog poznatog, antologijskog pesnika, duge, sede kose i s kratkom muštiklom u ruci iz koje su se izvijali kolutovi dima, Branko je s poštovanjem slušao na sastancima Niškog književnog društva. Međutim, kasnije dolazi do njihovog sukoba jer uvaženi pesnik nije trpeo Brankov bunt i žustru reč kritike. I Masuku je Branko uspešno karikirao, po Dragišinom kazivanju, a nije štedeo ni sebe: "Da nije postao pesnik, moj brat bi možda bio veliki glumac, političar, filozof, ko zna? U svemu je uvek želeo da se istakne, da bude prvi..."

— Odskakao je Branko od svoje sredine koja je u njemu gledala i čudaka, priča njegov brat. — Govorili su da je preambiciozan, prepotentan, pa čak su mu se izvesni i podrugivali ukazujući da je 'ćaknut u glavu', što nije bilo tačno jer nisu znali o psihologiji ni psihijatri koliko moj Branko. Posebno je voleo delo Erazma Roterdamskog "Pohvala ludosti", znao je iz njega mnogo citata i mnogih značajnih antičkih mudraca. Stalno je žurio, prosto hrlio da nauči više od drugih, da sazna sve novo, da bi zato ustajao u zoru i čitao, pisao, razmišljao...

Nije ni čudo da je tim pregalaštvom imao oko sebe i izvesne neiskrene kolege, zavidljivce, koji su ga ogovarali iza leđa, smeštali mu zamke da se saznavši za njih nije mogao načuditi ljudskoj gluposti i pokvarenosti.

BEZOBRAZNI STIHOVI

Pesnikov brat mi je ukazao i na Brankove satirične pesme, koje je većinom, kasnije, uništio poput njegovih "bezobraznih stihova" napisanih u srednjoj školi. Dragiša je napamet znao jednu uspelu Brankovu parodiju na svoj račun, zapravo o svom dugom nosu, kojem je ispevao satiričnu odu, prkoseći kompleksu, poput svog omiljenog junaka Sirana de Beržeraka.

Iako Branko nije hteo da prizna, mislio je da mu je istaknutiji nos, na tada izrazito mršavom licu, bio smetnja za osvajanje srca niških šiparica, koje su obožavale da ga slušaju s koliko ushićenja govori o ljubavnim čarima, navodeći stihove i misli najvećih svetskih umetnika.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #11 poslato: Decembar 23, 2010, 02:06:32 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK X


VINO JE LAŽNO NADAHNUĆE
Branko bi se u kriznim trenucima najčešće "lečio" alkoholom


Posebno ih je oduševljavao, po Dragišinom svedočenju, govoreći s neprikrivenim ljubavnim žarom Solomonovu Pesmu nad pesmama. Te svoje komplekse Branko bi u kriznim trenucima najčešće lečio alkoholom, povodom čega je, po Dragišinom kazivanju, kao gimnazijalac u slobodnom stihu ostavio nekoliko zapisa koji ne liče na njegovu kasniju refleksivnu poeziju. Na tu temu izdvojio sam nekoliko karakterističnih, nepoznatih ranih Brankovih pesama koje prenosim iz đačke beležnice.

Bez veze
Ja mislim:
bolje smrdeti od pića
nego mirisati na parfimeriju.

Za E. J.
čovek je usamljen
kad previše voli.

Dijalog
Sedim za stolom u kafani.
— Šta želite?
— Malo sreće.
— Vi ste pijani.

Na ulici
Srećem prostitutku na ulici.
Pružam ruku za milostinju:
— Uđite!
Prostitutka se čudi i pita:
— Šta hoćete?
— Malo ljubavi.
— Vi ste ludi!...

Na igranci
Ukrali su violinu tišini
i sada je jedan po zvučnom trbuhu češe
a ona slini sentimentalno.
Jedna histerična dama
svršava priljubljena uz svog partnera
i drhti od strasti.
Jedna u pubertetskom žaru
saksofon onaniše,
a džez peva: "Ah, kakve slasti!"
histerična dama uzdiše
u jecaju strasti
na iskrivljenoj usni harmonike
klarinet na tišinu pljuje.

Te pesme i njima slične posvećene životnoj svakodnevici i banalnostima, kao i onom što Džek London naziva "Kralj alkohol" nisu našle mesta u Brankovim Sabranim delima, što je propust priređivača na koji je svojevremeno ukazao istaknuti književni istoričar i kritičar Gojko Tešić u listu Student br. 5 od 20. februara 1975 (Neki nepoznati ili namerno zaboravljeni detalji iz života i rada Branka Miljkovića).

Prvi Brankov biograf Vidosav Petrović, misleći na njegovu Pesmu pijanog mladića, ukazuje da je on alkoholom pokušao da podstakne svoju inspiraciju, ali da je brzo shvatio da mu on u tome ne pomaže.

Pisanje je, po pesniku Dušanu Matiću "đavolski posao", koji zahteva dug, uporan i mukotrpan rad, poput oranja brazdi, kako je govorio Bora Stanković. Brzo je Branko shvatio da su anegdote o nadahnuću vinom Đure Jakšića većinom izmišljene. Ali, Brankov brat Dragiša, koji je, takođe, bio odan poklonik boga Bahusa, sećao se da je njegov otac bio nehotičan krivac za kasniji Brankov alkoholizam.

Naime, u njihovoj kuhinji bila je uvek pokoja flaša vina i rakije dok je otac Gliša savetovao da radi apetita i bolje "cirkulacije" nije loše, pre obeda, popiti pokoji gutljaj žestokog pića. Tako, Branko nije bio nikad prekorevan kad bi "drmnuo" koju čašicu rakije, a u kriznim situacijama i veću količinu što mu se i svetilo.

— U tim prelomnim godinama, moj brat je bio u Nišu više zapažen po puštenoj dugoj kosi nego po stihovima, priča Dragiša, tako da su ga zbog nje zvali Tarzan. A on je pustio kosu do ramena podržavajući izgled voljenih klasika Šekspira, Balzaka i Puškina kao i Laze Kostića.

On se toliko oduševio Puškinovim i Šekspirovim delima da se manuo pisanja lascivnih stihova zbog čega je bio ukoren od direktora gimnazije mada se tada uzalud branio Rableovim uticajem, a onda je u velikom nadahnuću počeo da za nekoliko dana piše tragedije u stihu čiji su glavni junaci bile ličnosti iz naše narodne poezije. Jedna je bila posvećena Kosovskom boju, druga Banović Strahinji, treća Stevanu Sinđeliću, ali kako ih je brzo stvarao, tako ih je i odbacivao. Zbog njih je počeo da pokazuje i lošiji uspeh u školi, što je zabrinulo roditelje.

Onda je s prekorima stupio na scenu tata Gliša, i Branko je dao reč da će se manuti istorijskih tragedija i početi da uči, što je i ispunio. A naš otac kasnije bi sebe prekorevao što je tako strogo nastupio prema Branku, jer, govorio je u šali: ko zna, možda sam ja krivac što nismo dobili svog Šekspira.

Oni koji su bolje poznavali Branka, znali su da je on bio tipični zaljubljenik života i ljubavi, tog najlepšeg, najplemenitijeg i najuzbudljivijeg osećanja od kada je sveta i veka. On se iskreno divio lepoti devojaka i žena, od krajnosti privržen strasnim osećanjima, uveren da će mu se jednog dana "desiti ljubav", ona velika, koju je dotle doživljavao u romantičnim snovima, poput ranog ciklusa posvećenog nežnosti zaljubljenih Desanke Maksimović.

Iako je izjavljivao da je "protivnik senzualne i erotične poezije", Branko je ostvario izuzetno vredan ciklus ljubavnih pesama, među kojima se, pored najlepše "Uzalud je budim", i niza ostalih, izdvaja njegova "Prva ljubavna pesma":

Žudim noć lepu kad se sanja
i reči tihe ko bez moći
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noći.
Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu što sni milovanje
ko toplo srce nežnu drugu.
I srce bih joj otvorio
da od nežnosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.

Pamtim Branka, kao da je juče to bilo, na beogradskoj "štrafti", tom čuvenom večernjem šetalištu glavnom Knez Mihajlovom ulicom, kada on, ugledavši neku lepoticu kao prikovan, paralizovan nekom nedokučivom silom zastaje, posmatrajući nepoznatu zadivljenog pogleda i krajnje uzbudljivog glasa, govoreći mi:

— Vidi ovu božansku, plavokosu lepoticu, kako zanosno gleda, njiše se i povija lomne kukove sa svakim korakom, zanosi sve živo poput vile, nagoni me poput onog nesrećnika Petrarke da joj na licu mesta ispevam sonet.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #12 poslato: Decembar 23, 2010, 02:06:49 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XI


OJ ŽIVOTE, IDIOTE  
Kao i većina mladih bio je razapet između želja i snova


I eto, ta ovog trenutka prolazeća devojka, neosporna lepotica kao Merlin Monro, zavrteće kojem jadniku poput mene pamet, pa će mu pripasti, izroditi decu... I ona će, možda, nekada čitati moju poeziju i ne sanjajući da je bila makar i jednog trenutka moja najveća životna opsesija i inspiracija. Neće nikada saznati da sam zaljubljen u nju i da bih sve što imam dao za njen osmeh, stisak ruke, nežnost, reč ohrabrenja...

A ona ravnodušno prolazi i ne sanjajući da će se možda njeno dete mučiti u školi sa mojim stihovima, jer sam uveren da ću biti u obaveznoj školskoj lektiri... I onda, kad pomislim da će ta božja lepota, kao u jednoj Sremčevoj tužnoj priči — ostariti, pa tada, čak, možda, postati i rugoba da bi, najzad, bila pokopana u hladan grob. Pitam se ima li, zaista, ovaj život smisla?

STALI I BLENULI

S osmehom mi je Branko, odjednom otrežnjen od ljubavnog zanosa, kad se lepotica izgubila u masi iz našeg vidokruga, nakrivivši svoj crni, filcani šešir, kazao: — Bre, bre, baš smo budalasti, šta smo stali i blenemo u te izazivačice, hajdemo dalje u život, možda će nam se večeras sreća osmehnuti... Ako nam se sreća ni te večeri (kao ni tokom narednih) nije osmehnula, Branko bi uz uobičajenu psovku dodao narodnu pošalicu: "Oj, živote — idiote!..."

Nije tu Branko bio originalan, parafrazirao je poznati Davičov stih iz tog vremena: "Oj, skote živote!" Naš prijatelj, neosimbolista Mića Danojlić, tih dana sa seoskog vašara svog zavičaja, kazivao je narodni stih:

"Večeras sam pun seksa.
Dođi mala bez kompleksa"!

Ta neposredna poruka oduševila je Branka da je često, kao papagaj, ponavljao, pogotovu ako bi trgao koju čašicu žestokog pića.

Bilo je Branku poznato da je ljubav svemoćna gospodarica zaljubljenih, da je život bez nje prazan i uzaludan, u stvari da je iz nje nastalo sve najlepše na kugli zemljinoj, ali kada ona prestane da dolazi - i do najružnijih posledica. "O, moćna ljubavi", voleo je Branko da citira Šekspirovu pouku. "Katkada praviš od čoveka životinju, a katkad od životinje čoveka." Isticao je da se u svetu antičke umetnosti ljubav najčešće alegorijski predstavlja vezanih očiju, jer je ona "stvar nerazumna i slepa".

U đačku svesku, između ostalih, zapisao je i Vergijileve misli na tu temu: "Zar ćeš se boriti protiv ljubavi koja ti godi. Prokleti Amore, na šta li nagoniš ljudska srca. Žena je nestalan i promenljiv stvor".

LJUBAV NOSI RIZIK

Privržen do krajnosti tom večitom pesničkom izazovu kao što je nedokučiva žena, njenoj volšebnoj, često tajanstvenoj, prolaznoj lepoti, Branko je bio svestan da ljubav nosi rizik dok opsesija njom — propast, ali se nije lako predavao porazima.

U vreme sazrevanja iživljavao se pišući tipičnu, skaradnu erotsku liriku da bi, kasnije, takva niska osećanja potpuno potisnuo iz svoje poetike s prevashodnom željom da "kaže neizrecivo". A to je išlo do takve krajnosti da Branko, čak u jednom ispovednom stihu, ispisuje apsurdnu poruku za svoje životno doba: "Poljupce, bele ljubavi, blaženstva niska, neću."

Kao i većina mladih, razapet između želja i maštovitih snova o svojoj Lauri, znam da je Branko iz zbornika "Put u život" velikog Tolstoja prepisao mudru, poučnu misao: "Teško čoveku koji kaže da se oslobodio greha". I još je dopisao: "Najboljega čoveka traži među onima koje osuđuje svet".

Doduše, koliko je Branko daleko otišao u često apsurdnim objašnjenjima svoje poezije, mislimo na onu ljubavnu, najbolje svedoči slučaj žene koja je poginula u savezničkom bombardovanju, iz susedstva, kojoj je posvetio najbolje mladalačke stihove, pod naslovom zbirke "Uzalud je budim":

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,
zbog neba razapetog između prstiju,
budim je zbog reči koje peku grlo...
Volim je ušima,
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde,
zbog ljudi bez čela i imena koji prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči trgova budim je,
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova,
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti
mina u raskrvavljenom nebu...
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom...
Moja ljubav puna drugih je deo zore,
budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih,
budim je, mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu
zauvek sletelu!
Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema!
Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim,
uzalud, uzalud, uzalud,
uzalud je budim —
jer će se probuditi drukčija i nova...
uzalud je budim,
jer njena usta neće moći da joj kažu,
uzalud je budim.
Ti znaš — voda protiče ali ne kaže ništa,
uzalud je budim,
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako — odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

Pesma "Uzalud je budim" nastala je na osnovu životne tragedije voljene mlade žene, koju teško ranjenu od bombardovanja, obeznanjenu prenose u Gradsku bolnicu, ali ubrzo u Brankovu kuću stigla je tužna vest da se ona više "ne budi", što je podstaklo njegovo nadahnuće da je ovekoveči potresnim simbolično-alegorijskim stihovima.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #13 poslato: Decembar 23, 2010, 02:07:02 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XII


NAJVEĆOJ LJUBAVI OLJI MILOVANOVIĆ
Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama


Međutim, kasnije na pitanje o nastanku te izuzetne pesme, Branko je odgovarao veoma šturo i hladno: "Kao gimnazijalac, kod jedne svoje susetke, jednog dana sam video sliku njene umrle kćerke. Zaljubio sam se u tu sliku. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu tu prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom, i samu knjigu nazvao 'Uzalud je budim', to je bila moja prva ljubav." (Matija Bećković: "Zakasneli intervju s pesnikom", "Duga", 9. februar 1962).

O ostalim Brankovim mladalačkim ljubavima u Nišu, njegov prvi biograf Vidosav Petrović beleži, pored pokojne lepotice Ruže, još ime devojke "iz naše ulice" kojoj posvećuje pesmu "Zove se Javorka" ("Ostavila mi je samo zvuk svoga imena,/ pa sam njome tišine svoje napijao"), zatim pominje tri koleginice iz gimnazije (Beba, Dušica, Jelica), prodavačicu iz antikvarnice zvanu Košuta, sredovečnu, bezimenu "putenu ženu, naglašenih kukova" iz Zetske ulice...

Inače, Petrović je najviše prostora posvetio Brankovoj najvećoj, idealnoj, gimnazijskoj ljubavi Oliveri Milovanović koju je zvao nadimkom Olja. Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama, pisao izgarajući u njenu čast sonetni venac ne uspevajući da ostvari željeni akrostih. Iako zainteresovana Brankovim ljubavnim izjavama i pismima kao i pesmama posvećenim njenoj lepoti, osim povremenih susreta i razgovora sa Oljom romansa se u Nišu nije razvila.

Iz vremena gimnazijskih ljubavnih razočaranja i patnji u Brankovoj sivoj svesci otkrili smo nekoliko pesama s tragičnim nagoveštajem kraja ali i prkosnim porukama, pa ih ovde kao zanimljive za rano stvaralaštvo, prenosimo.

ALARM

Poludeo jedan stanar
na petom spratu
mog mozga.
Treba nekoga zvati.
Mesec je dugme za alarm.

Pritisni! Ali, kako?
Ubaci krik umesto
pet dinara i telefonsku
kutiju i zovi.

Ali, koga zvati, ali koga zvati?
Sebe sigurno dozvati nećeš...
Da se to desilo...
Oni kažu da sam razbio izlog.

Ja sam samo razbio nebo,
i posekao ruku da noć bude mesečina.
Zezanje
Ni od toga ne prezam
da samog sebe
da izvinite
zezam.

Ja, zevzek pesnički
i lirska pijandura,
zainat sebi i svima,
zavezaću omču oko vrata,
umesto mašne (parče) od učkura
ko kako hoće neka shvata
ako dignu graju — tu je...

Pesma poludelog
Bujicu vrelih ritmova bolesnih
obale uma besno zapljuskuje;
krdo rastućih krugova urnebesnih
pustoš svesti i čula zaglušuje.

A majka... Kuda ćeš?
Recite mu da stane!..
Ja tonem u tamu što prazninu krije...
Ah, peče, peče... Vijuga moždana
postaje provalija.

Gle to, kao kakve u crnini ruke,
posmrtni marš diže zastor sudbine i dubine.
Čuj, zvezde kaplju kao suze zvuka
u tugu tišine.

U osmom gimnazije Branko u želji da bude oslobođen polaganja velike mature, bacio se na učenje, ali nije prestao sa aktivnošću u družini Njegoš. Svi su tamo hvalili njegove moderne stihove, osim kolege Radoslava Vojvodića, nazvanog zbog svog literarnog ljubimca i oštrog, polemičkog tona "Rade Krleža". Taj došljak iz Prokuplja, na sastanku družine obrušio se na "Branka Balzaka" žestokom kritikom rekavši da je to tipična "poezija besmisla" nastala pod stranim uticajem.

Iako su bili suprotnih gledišta, Branko tu oštru kritiku nije uzeo Radetu za zlo i počeo je sa tim darovitim pesnikom da se drži. Doduše, bilo je, kasnije, niz još oštrih primedaba povodom stalnog Brankovog eksperimentisanja u poeziji kao i zbog toga što se počeo služiti i nadrealističkim receptom automatskog pisanja u vidu diktata misli, kao i odsustva svake kontrole razuma.

Branko se na te primedbe nije obazirao, išao je i dalje svojim putem, stalno u nekoj nedokučivoj žurbi, gonjen velikom ambicijom da svuda bude prvi, da mu se kolege dive i tapšu po ramenu...

— Bila sam zabrinuta zbog takvog Brankovog sve uočljivijeg ponašanja — pričala mi je jednom prilikom njegova majka. — Učili smo ga skromnosti. On to nije hteo da bude. Nisam se s tim složila. Težio je ka osobenosti, da se uvek istakne sve da nas zadivi. Žalili su im se neki njegovi profesori, kako je voleo da ih pitanjima zbuni, da svima pokaže da on zna više od njih.

Popuštali su mu neki, pa je on umesto njih držao predavanje i po nekoliko časova o kojem svetskom velikanu. Voleo je da karikira ne samo najbliže, nego i profesore, školske drugove, što je najpre izazivalo smeh, ali kod nas roditelja i zabrinutost. Uspešno je imitirao da karikature govore i najviših rukovodilaca što je na javnim mestima bilo vrlo opasno.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #14 poslato: Decembar 23, 2010, 02:07:19 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XIII


PRVI DANI NA FILOZOFSKOM  
Profesori su mu bili Miloš N. Đurić, Bogdan Šešić, Veljko Korać, Mihailo Marković, Raško Dimitrijević, Vojislav Đurić...


Iz tog vremena Vidosav Petrović navodi jednu zanimljivu anegdotu o Branku koja svedoči njegovu vidovitost: "Između časova, u učionici je haos: galama, jurnjava, lete torbe, kačketi, sveske i knjige... Branko je nad knjigom, čita, ruke podignute iznad glave, da bi se zaštitio od 'letećih' predmeta. Nešto ga je, valjda udarilo i on skače, viče iz sveg glasa: "Jebem vam mamu maminu, ne date mi mira da čitam, a vaša deca učiće o meni!"

Položivši veliku maturu sa odličnim uspehom Branko je pohitao u Beograda da nađe studentsku sobicu i da se upiše na Filozofski fakultet. Tog leta 1953. godine, krenuo u izvidnicu, ali su mu sve ponuđene sobe bile bedne i preskupe. S jeseni opet je sa školskim drugom Ilijom Drenovcem našao sobu na periferiji Beograda i upisao odsek čiste filozofije na kojem su predavali profesori Miloš N. Đurić, Bogdan Šešić, Veljko Korać, Mihailo Marković, Vuko Pavićevi, Raško Dimitrijević, Vojislav Đurić...

BIBLIJA I FOKNER

— Od prtljaga nosio je samo kofer s preobukom i nekoliko knjiga od kojih se nije razdvajao — priča otac Gliša. — Iz poštovanja prema meni uvek mi se obraćao na persi. "Vi, tata... "Rekao mi je da njegovu veliku biblioteku od preko hiljadu knjiga, ako se selimo u Beograd, prodam antikvarijatu. To sam i učinio, bio je pun špediter Brankovih knjiga, a sve su platili 35.000 dinara. Sada bih trostruko platio te knjige, bila su to dela od Biblije do Foknera. Sačuvali smo samo nekoliko stotina Brankovih knjiga koje je rado i često čitao, dok je neke zadržao zbog posveta. Tu biblioteku sa ostalim stvarima poklonili smo za Brankovu Spomen-sobu u Nišu.

Na Filozofskom fakultetu najčešće sam sa Brankom slušao predavanja profesora svetske književnosti Raška Dimitrijevića, čije su ga besede kao i sve prisutne zadivile da je odajući mu priznanje rekao:

— Bre, bre, rode pa taj naš Raško je sila od govorništva i erudicije. On rečima prosto začara slušaoce. Zna u sjajnoj sintezi da iskaže i najkomplikovanije teme. Ja sam u niškoj gimnaziji mogao po nekoliko sati da govorim o kojem svetskom piscu, ali ovoj profesor nadaleko me nadmašio. On je u stanju bez beležaka da govorim o kojem svetskom piscu, ali ovaj profesor nadaleko me nadmašio. On je u stanju bez beležaka da govori o Volteru ili Tomasu Manu i po desetak sati dok ga svi pažljivo slušamo, poput našeg profesora čika Miše Đurića kad priča o antičkim junacima i etici.

Posle predavanja najčešće bismo se sastajali u restoranu hotela Moskva, čuvenog stajališta i predratnih umetnika opisanih u Tokinovom romanu Terazije. Za naš stalni sto sa Brankom najčešće su tada bili u društvu mladi pisci Živorad Lazić, Boža Timotijević, Dragan Kolundžija, Miodrag Bulatović, Matija Bećković, Petar Pajić, Rajko Čukić, Zvezdan Jović, Mića Danojlić, Dragoslav Kostić Kole, Vojkan "Prkos Drumski", Vladimir
Bunjac...

Ponekad bi se našem stolu pridruživala i "crnogorska trojka": Žarko Đurović, Sreten Perović, Ivan Ceković... Sećam se da je najviše bilo reči o najnovijim zbirkama pesama Dušana Matića "Bagdala", Branka V. Radičevića "Zemlja", Vaska Pope "Kora", Miodraga Pavlovića "Stub sećanja", Oskara Daviča "Čovekov čovek" kao i povodom serije Đilasovih kritičkih članaka i njegove "jeretičke" proze "Anatomije jednog morala" što ga je svrglo s vlasti. A najviše su Branka obradovale te 1954. godine prve zbirke pesama njegove prijateljice, njegove talentovane prijateljice Gordane Todorović "Gimnazijski trenutak" kao i plaketa Jovana Hristića "Dnevnik u Ulisu" i Velimira Lukića "Poziv godine".

— Iako se tematski veoma razlikujemo volim Gordaninu iskrenu, iznedrenu iz srca i duše volšebnu poeziju kojom ispoveda svoj težak život — rekao je Branko. — Ona je najbolja pesnikinja naše generacije.

— Bogme, Branko, ti govoriš kao da si zaljubljen u Gordanu — primetio je neko iz društva.
 
— Da, neki moji drugovi iz gimnazije mislili su da sam se sa Gordanom, tom čudnom, veoma povučenom devojkom zabavljao, dok smo se mi u Nišu samo lepo družili. To lepo devojče sanjalačkih očiju upoznao sam posredstvom njene prijateljice, koja mi je donela na ocenu njene pesme. Ona je tada već bila poznata po objavljenim pesmama u beogradskim listovima i Svedočanstvima. Samo je nekoliko godina starija od mene, rođena u selu Drainac, dok je živela sa majkom u Nišu, koja je radila u železničkom preduzeću.

U DRUŽINI NJEGOŠ

Ona, tu svoju ljubimicu — majku, često pominje u svojim stihovima ispunjenim neobičnim kovanicama. Jedva je pristala da se odazove mom pozivu da čita svoju poeziju u družini Njegoš. Oduševila me poetika te blede i nežne, riđokose devojke s dugim pletenicama, koja je zbog bolesti često izostajala iz škole. Iskreno govoreći, posebno me je privukao njen blagi pogled i srdačni osmeh.

Zapravo, može se reći da su nam sudbine slične, jer je i ona doživela ratne nesreće, koje su u nje, posebno, izazvale teške psihičke traume zbog očeve rane smrti. Sada, čujem, živi povučeno sa majkom u nekoj krovinjari na Crvenom krstu u siromaštvu i tuzi, koja se ogleda i u njenim očima sa nekim nedokučivim magnetizmom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #15 poslato: Decembar 23, 2010, 03:07:48 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XIV


SUSRET KOD "PLAVOG JADRANA"  
Podsećao sam ga često na mišljenje gospođe Isidore Sekulić


Kako je Branko sa zanosom nastavio da sve najlepše govori o Gordani pitao sam ga da li bi, u slučaju da je zdrava koliko darovita, bilo našeg višeg od sadašnjeg prijateljstva?

— Bre, bre, Kosta, gde ti je pamet! — začuđeno će Branko. Ko da spoji dva pesnika pomahnitala za slavom. Ali, ako nekom od mojih zemljaka mogu da priznam da je bolji pesnik od mene, to bi bila Gordana... Kad sam hvalio njene pročitane pesme na sastanku đačke družine, samo da si je video. Bila je tako čedna i sramežljiva, sva kao iskompleksirana, pocrvenela poput bulke...

Prepirali smo se povodom ocena novih knjiga dok smo o svojima u rukopisu izbegavali da govorimo. Znao sam da Žika Lazić radi na zbirci zavičajnih pripovedaka "Putem pored reke", Boža Timotijević je sređivao zbirku "Veliki spavač", Mića Danojlić "Urođeničke psalme", Dragan Kolundžija "Zatvorenik u ruži", Branko pesme pod nazivom "Uzalud je budim" dok sam ja radio na romanu "Ptići se vraćaju gnezdu". Jednog predvečerja, u restoranu Moskva, moj najbolji prijatelj Žika Lazić, čiju sam prozu veoma cenio, poverio mi je svoje veliko iznenađenje kada mu je Branko pročitao svoju antologijsku pesmu "Uzalud je budim":

OSTALI BEZ REČI

— Dok smo šetali na Trgu Republike, sklonivši se u osvetljeni ulaz Kristal bara, pričao je Lazić, na moju molbu papira i sa izuzetnom toplinom u glasu kao i velikom sugestivnošću pročitao sjajnu pesmu "Uzalud je budim". Nekoliko trenutaka ostali smo bez reči, a onda sam mu rekao da je pesnik, a posle nekoliko koraka dodao da je veliki pesnik. On je provincijski nespretan na to pocrveneo i nekoliko puta me je pitao da se ne šalim, da li stvarno tako mislim, a laknulo mu je, obradovao se kada sam mu to potvrdio i obećao da ću ga upoznati sa Oskarom Davičom, uveren da će ga prihvatiti i objaviti mu i ostale pesme...

Sedeći kasnog predvečerja ispred kafane Grčka kraljica, koja se nalazila u jednoj od najstarijih zgrada Knez Mihailove ulice i tada od nove vlasti dobila naziv Plavi Jadran, Branko ispijajući već treću čašu vinjaka požalio mi se da Beograd ne voli došljake. Žalio mi se da jedva preživljava, da uzalud nosi pesme urednicima po listovima i časopisima koji ga obmanjuju, podsmevaju se iza leđa i pita se dokle će izdržati sva ta poniženja.

— Nije lako vama došljacima, kažem Branku pokušavajući da ga utešim nastavljam, ali, moraš mi verovati da još gore od vas prolaze oni iz porodice starih Beograđana. Eto, uzmi moj primer, iako sam rođen u Beogradu i u njemu su živeli moji daleki preci iz trećeg kolena, ne prolazim bolje od tebe jer trebalo je izdržati sve posleratne progone, streljanja bez suda i presude kao i oduzimanje imovine o pristiglih otimača s crvenom petokrakom na kapama. A šta smo tek proživeli pod okupacijom; samo tada smo bar u Nemcima gledali neprijatelja, a sada te najrođeniji potkazuje, otima, izruguje ako nisi od "njihovih".

VINJAK NA EKS

To je veoma porazno za nas Beograđane koje pridošlice nazivaju "gospodskom decom", dok većina to nikad nije bila jer su im se najbliži izdržavali od svog rada. - Bilo je toga i u mom zavičaju, reče Branko ispijajući naiskap tek donetu od kelnera novu čašu vinjaka, u međusobnim obračunima stradala su i rođena braća suprotnih ideoloških pogleda.

Pravo da kažem zgađen na sva loša dešavanja, da se krležijanski izrazim, srećan sam što sam se udaljio iz "niške provincijalne tmine", ali moji zemljaci su mi bar štampali to što bih napisao, a ovi ovde daju samo obećanja. Nikako da dospem do Oskara Daviča, mada mi Žika obećava da će ugovoriti taj za mene važan susret.

Oko njega su sada okupljena beogradski gospodičići Vava Hristić, Sveta i Veca Lukić, Bora Ćosić i kako čujem dižu ga do zvezda da bi im štampao u Nolitu i Delu, a njima je sve lako bilo u životu za razliku od mene, siromaška.

Zato se i žestim na takve poput Svetlane Velmar Janković, čiji je otac bio poznat kvisling, pa se od buržujke s dolaskom komunista, preko noći preobratila u njihovog vernika. Čujem da će se čak udati za "dežurnog marksistu" Mimu Protića i sva su joj vrata otvorena, a meni zatvorena. Ima li, Bože, ako te ima, pravde na ovom svetu...

Usprotivio sam se Brankovom mišljenju tvrdnjom da je Svetlana daroviti mladi pisac napomenuvši da još od zakonika Prote Mateje za grehove otaca ne odgovaraju deca. Rekao sam mu da su došljaci u Beogradu udruženi, okupljaju se i međusobno pomažu kao i Crnogorci, za razliku rođenih u prestonici. Oni nisu ni u mogućnosti da pomognu ni svojim najbližim jer su većinom na uticajnim mestima došljaci koji najviše gledaju sebe.

I GLAVOM KROZ ZID

Kako je Branko i dalje ostajao pri svome da su rođeni Beograđani favorizovani u pozicijama, navodeći pojedince iz kulturnog života, čiji su dedovi i očevi bili na nekadašnjim važnim položajima, pa tako zahvaljujući uglednoj porodičnoj lozi i danas im je omogućeno napredovanje za razliku od njega, koji potiče od sirotana iz srbijanske palanke, da bih ga na neki način utešio podsetio sam ga na mišljenje gospođe Isidore Sekulić.

Ta najkulturnija Srpkinja, jedina naša žena akademik, ponovio sam Branku, potvrdila mi je da je u Beograd pristigla prva generacija došljaka najzdravija i najbolja jer ona ima najviše volje i snage takoreći u želji za brzim uspehom glavom ide kroz zid da bi ostvarila ciljeve.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #16 poslato: Decembar 23, 2010, 03:08:00 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XV


TATA GLIŠA UZEO KREDIT IZ BANKE  
Branko je u svojoj sobi živeo kao pustinjak i u njoj je provodio najviše vremena


Zapravo, oni, po gospođi Isidori, ne biraju sredstva da bi došli do željenog cilja, i za razliku od starosedelaca uvek u tome uspevaju, naravno, pomognuti od svoje ranije pristiglih, udruženih, zemljaka. U stvari, po mišljenju gospođe Isidore priroda je u ovom slučaju nemilosrdna, jer kod svake pristigle druge ili treće generacije nastupa uobičajena degeneracija, tako da se one osipaju, propadaju, nestaju bez naslednika.

Zapravo, njihovi naslednici su najzdravije snage — došljaci. I zato sam Branku otvoreno kazao da nema prava da se žali i da sada kuka nad zlom sudbinom, kada mu se upravo kao i svim došljacima u ovom gradu pružaju velike šanse, koje, ako je pametan i umešan, treba da iskoristi...

Dugo smo još razgovarali o toj temi, koja je očigledno Branka veoma zainteresovala i navela na dublja razmišljanja, jer sam mu naveo i očigledan primer gospođe Isidore, koja je sebe smatrala poslednjim izdankom dok je osipanje gradskih porodica veoma živopisno s tragičnim akcentima opisala u svojoj čuvenoj Kronici palanačkog groblja.

U VEŠERNICI

Igrom sudbine, kako mi je sam Branko nešto kasnije priznao, posle ovog našeg susreta, stvari su po njega krenule nabolje. — Moji, konačno, prelaze u Beograd, priča mi Branko sav ozaren od radosti. — Tata Gliša je uzeo kredit od banke i kupio na Dušanovcu, u ulici Đorđa Kratovca staru, prizemnu kućicu s baštom koju će renovirati. I što je najvažnije, obećao je da će tamo od vešernice meni napraviti posebnu, sasvim izdvojenu radnu sobu da bih mogao nesmetano da pripremam ispite i pišem...

Kada sam posle nekoliko meseci posetio Branka u toj prepravljenoj kući usred cvetne bašte u kojoj su pogled privlačile raznobojne ruže, a onda zumbuli, jorgovani, lale i karanfili kao i nekoliko voćnih stabala, on mi je, najpre, pokazao svoju radnu sobu s oskudnim nameštajem: radni sto, police s knjigama, kauč i umivaonik...

— Eto, to je moja stvaralačka radionica — kaže Branko raskriljujući prozorska okna s pogledom na baštu — pogledaj kako tata Gliša kalemi ruže, on je u tome nenadmašan majstor. A ja uživam u raznobojnom cveću pa mu, kada nađem vremena, u tome i pomažem...

Brankov otac Gligorije Gliša, veoma srdačan čovek koji je obožavao svoje sinove, pozdravljajući se reče: — Eto, pričaju da moj Branko voli da pije. A ja ga, ponekad, pozovem da ovde, u bašti, za našim stolom popije koju rakijicu dok on odbija jer nema vremena, mnogo radi, piše...

Brankova majka gospođa Marija-Mara, koja služi slatko s vodom i kafu, kaže da je presrećna što Branko sada ima uslove za nesmetan rad i s osmehom dodaje: — Znate, Branko ovde živi kao pustinjak. On je toliko zavoleo tu svoju sobu da u njoj provodi najveći deo vremena, dok samo kad ogladni, kad hoće da ruča ili večera, tri puta kuca o zid...

Glavno je da redovno daje ispite, dobija odlične ocene, a kad piše ne da u toj sobi ni da obrišem prašinu, da bilo šta pipnem. — Da, kazao sam da mi se ništa ne dira u sobi reče Branko a počeo sam da zaključavam sobu jer se dešavalo, naiđu koleginice kad nisam tu pa preturaju po rukopisima. Radi zaštite svog stvaralaštva bio sam prinuđen da zavedem diktaturu.

Kada bi nastupili topliji dani Branka sam ponekad zaticao u bašti gde bi izneo radni sto i pisao okružen tata Glišinim cvećem. — Volim da radim u prirodi, kaže, tako sam navikao u Nišu gde smo imali lepu baštu. Lepota prirode me osvežava i nadahnjuje. I rimski filozof, najveći besednik, isticao je da radi lečenja duše moramo živeti u skladu s prirodom jer samo tako nećemo zalutati. Dobar je njegov savet da se držimo prirodnih zakona a ja volim da pravdam svoje grehove Ciceronovom sentencom "Naturalia non sunt turpia" — "Što je prirodno nije sramno". E, onda kad mi priroda traži da pijem ili vijam sojke, ma koliko se najbliži ili policajci ljutili zbog mojih nepredviđenih, nedoličnih postupaka, branim se tom Ciceronovom poukom. Ali, šta mi vredi kad panduri, kao ni droce koje vijam, nemaju pojma ko je Ciceron i koliko njegove pouke za mene zlata vrede.

MUDRI ČIKA MIŠA

U trenuciam raspoloženja voleo je Branko da citira izreke antičkih filosofa, koje je rado čitao i proučavao da bi kojim pitanjem izazvao na diskusiju svog omiljenog profesora Miloša Đurića ili "čika Mišu", kako su ga zvali studenti, tako da bi se često njihova rasprava otegla u beskraj, ali bi na taj način i ispite skraćivali pa bi njegove kolege bolje prolazile.

Pitao sam Branka zašto umesto uobičajenog naziva filozof izgovara filosof, a on mi reče da ga je tom podučio čika Miša Đurić, naš najveći helenista, istakavši na jednom predavanju: — Deco, vi stalno grešite. Filozof kad se kaže znači onaj koji voli mrak, i zato tako ne treba ni izgovarati, a ni pisati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #17 poslato: Decembar 23, 2010, 03:08:22 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XVI


FILOSOF I FILOZOF, MUDROST I MRAK  
Gospođa Olga Jančevecki oduševljavala je goste setnim pesmama


Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer izgleda više vole mrak od mudrosti.

Od svih profesora Branko se najviše sprijateljio sa čika Mišom Đurićem, kako smo ga svi zvali, poznatim humanistom, istoričarom helenske etike, filozofije i literature. Branko se sa čika Mišom i nama često susretao i sedeo za istim stolom u Klubu književnika. Pamtim da je Branka taj omiljeni profesor etike, pored nezaboravnih predavanja o antičkim junacima i misliocima, posebno oduševio stoičkim podnošenjem svoje tragične sudbine:

DIPLE I ETIKA

— Hrabar poput antičkih junaka, čika Miša je odbio tokom nemačke okupacije da potpiše kvinsliški proglas, a kad ga je jedan kolega — profesor muzike na to nagovarao "da ne izgubi glavu" njegov dostojanstveni odgovor je glasio: "Ja to potpisati neću! Vi svirate u diple, a ja predajem etiku!" Potom, proživeo je teške dane i noći kao zatočenik Banjičkog logora smrti. Na Sremskom frontu izgubio je sina — jedinca Rastka, kojeg nije hteo da izvuče iz borbe o čemu je izbegavao da priča dok je mlađima govorio da je najveća čast braniti otadžbinu.

Posebno je Branko hvalio čovečnost čika Miše, jer bi ga čika Miša, kad god bi ga video neveselog, zamišljenog, pritisnutog životnim nedaćama, podsećao na savet antičkih mudraca: "Svaki čovek treba da se raduje životu." I svoje studente je upućivao da se drže Plinijeve sentence "Nulla dies sne linea" — "Ni jedan dan bez linije"...

Poput svih mladih Branko je voleo da posećuje onu staru, romantično-boemsku Skadarliju, koja već tada više nije ličila na nekadašnju iz vremena Đure Jakšića i Čiča Ilije, ali je zadržala svoj šarm u vedrim starogradskim pesmama i romansama Olge Jančevecke, u zanimljivim pričama i anegdotama.

Tamo smo više puta sedeli kod "Tri šešira" ili "Dva jelena", a najradije u restoranu Skadarlija, gde je zanosno pevala čuvena Olga Jančevecka, kraljica ruske romanse. Pamtim Branka u društvu s prijateljima — Žikom Lazićem, Božom Timotijevićem, Stevanom Raičkovićem i kompozitorom Žarkom Petrovićem, čiju je, do ovih dana popularnu, jesenju romansu "Sve moje jeseni su tužne" veoma voleo i rado pevao.

Gospođa Olga, iako u poznim godinama, poput "pariskog slavuja" Edit Pjaf, oduševljavala je kafanske goste zanosnim, setnim pesmama o nepreglednoj ruskoj stepi, zvezdama i praporcima, životnim lepotama i dražima ljubavnih osećanja, tako da je u kasnim satima Branko, pod uticajem pića, zanosa i oduševljenja počeo razbijati čaše uz najogavnije psovke, vičući na sav glas: — Hoćemo slobode! Dajte nam slobodu, dokle će samo komunisti da drže javne kuće! Nećemo više da molimo kurve, hoćemo javne kuće!

Ti protesti u vezi sa prizivanjem javnih kuća primetio sam da su bili Brankova opsesija kad malo više popije, pa smo ga tako i pravdali pred ostalim začuđenim gostima i osobljem. Ali, skandal je predupredila gospođa Olga Jančevecki, koja je prišla Brankovom stolu zagrlivši ga i poljubivši ga u obraz, a onda se obratila kelneru koji je već hteo da telefonira miliciji: — Stanite, zar ne vidite da je u pitanju iskreni vapaj mladog čoveka, za onim što nedostaje našem društvu.

OFICIRI U SMRT

Dok je kelner staru gospođu gledao začuđeno kao i ostali za okolnim stolovima ona sede za naš sto i, obraćajući se iznenađenom Branku, reče: — Mladi čoveče, vaša spontanost mi se dopada, jer ste se poneli kao raniji moji obožavaoci, koji su, kad sam u Petrogradu pevala pod imenom grofice Elene Rok, u iskrenom oduševljenju razbijali kristalne čaše i velika ogledala u sali, a zbog mene su se čak i ubijali carski oficiri, kada sam ih kao časna žena slala u javne kuće. Da, nemojte se čuditi, vi ste potpuno u pravu što tražite svuda u pametnom svetu priznate institucije javnih kuća, jer one su čuvale brakove i porodični mir.

Da, mnoge nesreće, ubistva i samoubistva su se posle rata desila što su ukinute javne kuće, koje su uspešno smirivale raspomamljeni nagon izvesnih mužjaka, dat im od prirode, dok ga žene većinom nemaju, pa ne mogu ni da shvate njihovu opterećenost. Da se otvore javne kuće na zakonskoj osnovi smanjio bi se broj silovanih devojaka i žena, narkomana i ludaka, u to sam uverena. I zato tvrdim, moj gospodine, da je današnji moral lažan, jer su javne kuće pomagale nesmetan porodičan život.

Ovako, i opasnost od veneričnih bolesti je veća dok su svi željni ljubavi, koju ne dobijaju kod kuće, prepušteni ulici. E, zato sam ja, kao i vi, mladi gospodine, za hitno uvođenje javnih kuća...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #18 poslato: Decembar 23, 2010, 03:08:37 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XVII


NA RASO U "UŽIČKU KREMNU"  
Branko je, kao većina kolega, bio podložan hipohondriji


Temperamentno izlaganje gospođe Olge Jančevecki bilo je propraćeno Brankovim pljeskom i uzvikom radosti: — Hvala milostivom bogu ako ga ima da i ja jednom nađem istomišljenika!

I veselje sa ispijanjem zdravica nastavilo se do zore. A onda bi prijatelji odlazili s Brankom na trežnjenje rasolom u kafanu Užička Kremna i na poetičnu, čuvenu u ono vreme mansardnu sobicu kompozitora i pesnika Žarka Petrovića u Dušanovoj ulici, gde bi se često okupljali naši najpoznatiji umetnici.

Zbog stalne prenapregnutosti, ili kako bi se danas reklo života pod stresom, žurbe u želji da se svuda istakne, perioda neprestanog stvaralačkog rada i povremenih opuštanja simbolisanih kafanskim druženjima, tonući tada sve dublje u alkoholičarske krize da bi, kasnije, dolazeći svesti zapadao u psihičke traume, Branko koji je, inače, psihijatriju dosta poznavao, sve češće je posećivao lekare.

LJUBAV I KAJANJE

To nisu bili psihijatri, nego specijalisti za kožno-venerične bolesti, jer se posle tih noćnih terevenki, ponekad od pića nesvestan daljih zbivanja, izjutra budio kraj izvesnih prodavačica ljubavi, da bi potom usledilo kajanje, patnja i strah da nije navukao koju opasnu boljku. A to nije bilo nemoguće pod takvim okolnostima, tim pre što je Branko, poput većine svojih kolega - umetnika bio podložan hipohondriji koju je uspešno Molijer karikirao u poznatom delu Uobraženi bolesnik.

Kako je jednom prilikom od Lepe Nine, pevačice kod Stambol-kapije, uspevši da je preotme od svog prijatelja i brzo, takoreći na juriš, osvoji, dobio laku, brzo izlečenu infekciju, Branko se uplašio i, naravno, postao oprezniji, ali obično ako bi ga zahvatilo pijanstvo, kako bi govorio "đavo bi došao po svoje!"

Igrom slučaja, jednu od mnogih Brankovih strepnji izazvala je moja, pre više meseci njemu darovana štampana dramska poema "Ludačka košulja", koja ga je svojevremeno, kako mi je kazao, "uzbudila zbog stravične ispovesti jedne tragične ljudske sudbine". Ali ne lezi vraže, Branko mi je jednom u pijanstvu, podstaknut hipohondrijom, priznao da se po čitanju te moje dramske poeme o samrtnim mukama mladića obolelog od luesa posle jedne nepromišljene ljubavne noći sa ženom sumnjivog morala, poistovetio sa teškom sudbinom njenog glavnog junaka.

Da i sebe smatra nagriženim u to vreme neizlečivom bolešću zarađenom na ljubavnom polju, pa je bio toliko uznemiren i uplašen da nije pomoglo naše tešenje, nego je odjurio na pregled krvi kod "studentske majke". Tako smo zvali doktora - specijalistu, koji je imao ordinaciju u Ulici kralja Milana i preko čestih oglasa pozivao najsiromašnije a naročito studente na preglede po spuštenim cenama.
 
Razumljivo da je njegova ordinacija bila uvek puna, a Branko nas je, po izvršenom pregledu i povoljnom rezultatu krvi, sve častio kod Bezistana jer ga je doktor oslobodio silnog straha poručivši mu da je "zdrav kao dren" i da može nastaviti sa "daljim osvajanjima, ali da se čuva".

Proslavljajući Brankovo spasenje od "nečistivog" ispili smo nazdravljajući mnoge ture žestokog pića, ali Brankova zaklinjanja bila su uzaludna jer je već iste večeri krenuo u novu avanturu o kojoj bi nam sutradan maestralno pričao, pominjući sve doživljene zgode i nezgode sa svojom Dulčinejom, a to ilustrujući nizom komičnih detalja da smo se iskidali od smeha.

Pošto je u govorništvu Branko bio nenadmašan, veoma žalim što u to vreme nije bilo magnetofona kojim bi se verno mogla snimiti njegova slikovita kazivanja. Imao sam prilike da čujem nekolicinu vrhunskih oratora, ali pored nenadmašnog Veljka Petrovića, Miloša Đurića i Raška Dimitrijevića, mislim da bi im se tim osobenim umećem i Branko mogao pridružiti. Nažalost, Brankova analitična kazivanja na literarne teme, kao i ona posvećena kratkotrajnim ljubavnim avanturama, veoma teško je verno preneti jer su bila satkana na onoj osetljivoj granici sna i jave, između svetlosti užitka i tame kako se i po koju cenu do toga dolazilo, a veoma je teško tu odvojiti istinu doživljenog od laži domaštanog.

VELIKI ŽENSKAROŠ

Jer, slušaoci tih izuzetnih Brankovih iskaza, često do krajnosti razmetljivih s uočljivim pretresivanjima, bila su uvek maštovito nenadmašna i sladokuscima pružala izvanredan užitak. Da je Branko stigao da napiše svoj erotikon što mu je bila jedna od mnogih neispunjenih želja uveren sam da bi bio dostojan takmac klasiku Bokaču. Nešto sam zaboravio da dodam, a to je: svoja kazivanja Branko bi propratio izvanrednom gestikulacijom, mimikom i glumom visokog nivoa, tako da sam mu odajući priznanje govorio:

— Možda si promašio poziv! Koliko i pesnik bio bi odličan i glumac...

Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer izgleda više vole mrak od mudrosti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #19 poslato: Decembar 23, 2010, 03:08:51 am »

*
KOSTA DIMITRIJEVIĆ — BRANKO MILJKOVIĆ UBIJENI PESNIK XVIII


BUDALAŠTINE U PIJANSTVU
Pesnik se obraćao Rajku Čukiću rečima: "'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju?"


Neku godinu kasnije taj smeh je svima preseo...".

S nestrpljivim očekivanjem izlaska prave zbirke "Uzalud je budim" nastavljala su se Brankova pijanstava, jurnjava za slavom i devojkom sumnjivog morala, pričaju, da je u klubu Filozofskog fakulteta, razbijenom čašom pokušao da iseče vene zbog neke uskraćene ljubavi. Drugoj devojci u koju je bio zaljubljen, odvevši je u svoju sobu na Dušanovcu pretio je čak vitlajući nožem.


U tim ludim noćima, kad verovatno zbog pića nije bio svestan postupka, bio je od jedne koleginice optužen za nasilje, ali kako ga je cenila kao pesnika, nije, srećom Branka prijavila policiji. Slušajući njenu, uveren sam, iskrenu ispovest, jer je bila jedno vreme moja dobra prijateljica dok se nije srećno udala, bio sam zapanjen tim Brankovim postupkom, a kada smo povodom toga razgovarali najpre se izgovarao nesećanjem, a potom priznao tu gorku istinu kajući se sa suzama u očima i tražeći od nje oproštaj.

On je usledio, ali ta njegova bivša prijateljica nije htela više ni da se sastane sa njim, ni da progovori...

Svi koji su ga bolje poznavali opraštali su Branku sve uvrede izrečene na njihov račun, a pri piću znao je da bude veoma nezgodne naravi, da poziva na tuču ili "dvoboj" jače od sebe. Ti pozivi na ogledanju snage pesnika bili su često i bez nekog naročitog povoda i jednom prilikom kad smo u Prešernovoj kleti popili malo više, Branko će odjednom ustati od stola i reći našem prijatelju, ondašnjem studentu medicine Bobanu Zogoviću:

— Bre, bre, što se praviš važan, jebem te u debeli burag! Oćeš da se bijemo!... Čim to izreče zaljulja se i tresnu na stolicu.

Svi u kafani trgnuti od njegovog poziva gledali su Branka u čudu jer je izazivao visokog, kršnog, što se kaže "ko od brega odvaljenog" momka Zogovića, a on sušta suprotnost: debeo i onizak... Pomislivši da se njegov prijatelj pesnik šali, Boban samo odmahnu rukom i odgovori:

— 'Oćeš još jedno piće! Ja, častim za položeni ispit...

— Budalo, častiću ja tebe batinama, kaže ljutitog glasa Branko, jedva ustajući od kafanskog stola. - Volino, pozivam te na megdan!

Okupljeno društvo uzaludno je pokušalo da Branka primiri skrećući razgovor na drugu stranu, ali pesnik ne odustaje i pita Rajka Čukića:

— Burazeru, Čule, kad su ovi kukavice 'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju? I ti da pomažeš — obrati se meni.

Pesnik Rajko Čukić zbunjen, ali šta će nego da potvrdi glavom, poput mene, da pristajemo, a onda Branko pokazuje Bobanu u pravcu vrata od taoleta i kaže:

— Idemo tamo da se obračunamo!...

Kako više nije bilo odstupanja posle ove provokacije, Boban drmnu do kraja čašu ljute rakije, pa krenu za nama na "dvoboj". Nađemo se tako sve u uskom toaletu obloženom šarenim keramičkim pločicama, Boban kraj ve-ce šolje stoji uspravan kao bor ispruženih ruku i stisnutih pesnica. A Rajko taman da im poput pravog bokserskog susreta ukrsti pesnice i da znak za početak, kad Branko reče:

— Uh, izvinite, nešto sam zaboravio! — pa izađe...

U nedoumici čekamo nekoliko minuta, a Branko se vraća, samo bez uobičajenog crnog šešira širokog oboda, koji je u međuvremenu skinuo i obesio na kafansku vešalicu. U uglu toaleta, kao da je u bokserskom ringu, isturenih pesnica i dalje čeka Boban, a sekundant Rajko pljesnu dlanovima i taman da izreče "počinjite", a Branko se udari po čelu i reče:

— Imam novo odelo, gospodo! Pošto će to biti tuča do krvi, dozvoljavate mi da skinem sako.

Pita Rajko već pomalo nervoznog Bobana ima li što protiv, a kada on odmahnu glavom, Branko napusti prostoriju. Nije prošlo ni pola minuta, a Branko se vratio u košulji, stao u drugi, suprotan ćošak, podignutih, stisnutih pesnica kao i njegov protivnik. Ali, taman Rajko da dadne uobičajeni znak za početak, Branko opet reče:

— Uh, izvinite, treba da za trenutak skinem kravatu i podavijem manžetne na košulji...
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: