Dragomir Brajković — Povratak Jovana Dučića
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Knjiga o piscu « Dragomir Brajković — Povratak Jovana Dučića
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragomir Brajković — Povratak Jovana Dučića  (Pročitano 20529 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 23, 2010, 02:00:16 pm »

**

DRAGOMIR BRAJKOVIĆ
POVRATAK JOVANA DUČIĆA



POVRATAK

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad više neće biti međe
Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela
Duha i tela, zla i dobra,
Pašće tad uza svih počela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,
Na povratku svom starom putu —
Tebi ću biti opet sličan,
I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sići će najzad sa vrhunca
Taj astralni i večni nomad!

Kao u sjaju novog dana,
Dirnut krilom vetra blaga,
Grančica mirte zanjihana
Ne ostavivši nigde traga.





Dragomir Brajković
Povratak Jovana Dučića
treće izdanje
DERETA
Beograd, 2001.

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 23, 2010, 02:05:08 pm »

**

DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Malo je koji naš pesnik, kao što je to bio slučaj s Jovanom Dučićem, tako hvaljen i toliko žestoko osporavan. Životni, pa i književni put Jovana Dučića samo je naoko običan i jednostavan: od malog ka velikom, od trivijalnog i opštih mesta do astralnih visina i nenadmašne poezije. Hercegovački sirotan, sin jednog od onih koji su pali za žuđeno sunce slobode (o kojem je i sam Dučić zanosno pevao) krenuo je stazom koja je vodila ka usponu i dovela do samih vrhova. Samo buktinjama zbori se kroz tmine, pevao je Dučić i osvetljavao u olujno doba grob pretka i put naraštaju.

Pesnik i diplomata, predani nacionalni radnik, pokretač i urednik književnih časopisa, Jovan Dučić je do kraja ispunio svoju sudbinu i ostvario se.

Osporavan za života, Jovan Dučić doživljava sličnu sudbinu i posle smrti. U narodu u kome ima i uzrečica "o mrtvima sve najbolje", o Jovanu Dučiću, već upokojenom, govorilo se i pisalo ružno, neodgovorno, uvredljivo i neistinito.

Osporavan je ili njegov književni rad ili njegove vanknjiževne delatnosti, a počesto i jedno i drugo. Nije se imalo mere, za njegovo osporavanje nisu bili potrebni nikakvi argumenti, sem ideoloških. Najvažnije je, izgleda, bilo osporiti i poništiti Dučića. Osporavali su ga, možda, i zbog toga što je, uprkos brojnim zabranama i veštačkim, umetnosti neprimerenim barijerama, bio živ i življi od svojih kuditelja, osporavatelja i opadača i što je njegovo delo ne samo u matičnom toku, već je osnovni, magistralni tok srpske književnosti.

Smetalo je Dučićevim opadateljima njegovo delo ovde, ali i njegov grob u tuđini. Njegov povratak im je posebno smetao. Srećom, mnogo je više onih koji su razumeli Dučića, poštovali njegovo književno delo i znali da je srpska kultura bez njega siromašnija i skučenija. Njihova borba za Dučićevo mesto ovde bila je borba za kompletnost srpske kulture. Dučićevim su povratkom namireni mnogi računi, potrte su brojne nepravde, a možda su se nametnule i neke pouke. Zadovoljena je Božja i ljudska pravda, ispunjen je ne samo jedan zavet i jedna testamentarna volja, već i potreba naše kulture da sve svoje sakupi, sabere i objedini. Dučićev slučaj je u tom pogledu kako inspirativan, tako i poučan. Njegovo delo nije osporavano književno, već je najčešće ideološkim aršinima mereno, a takva prosuđivanja nisu dala rezultate, iako su dugo nanosila nepravde i u kulturi sejala pustoš.

Dučićev povratak pripreman je dugo, a ostvario se zahvaljujući upornosti, preduzimljivosti i darežljivosti pojedinaca, pre svega zadužbinara Branka Tupanjca, ali, mora se priznati, i spletu srećnih okolnosti. Kad su se sve kockice složile, kad se osporavanje svelo na sitno zakeranje, namiren je i taj dug — Dučić je vraćen u otadžbinu. I to onako kako je želeo i na mesto koje je testamentom sam odredio.

Bilo je bezbroj pokušaja da se Dučićeva volja ispoštuje i da se postupi po njegovom testamentu. Za to se nisu zalagali samo zakonski izvršioci testamenta već i mnogi u otadžbini. O tome postoje brojna svedočanstva. Ona govore i o nastojanjima da se Dučićevi zemni ostaci prenesu u otadžbinu, ali i o okolnostima u kojima se ovde živelo i o nastojanjima, nerazumnim svakako, da se Dučićev povratak omete.

Uvek kada bi se ukazali neki znaci popuštanja stega tražen je način da se ispuni Dučićev testament. Milovan Danojlić o tome piše: "Bilo je to u doba prvog posleratnog otopljavanja, oko 1954. Propisivači merila i ukusa, na koje smo u onom času bili upućeni, prema Dučiću su pokazali pravu nemilosrdnost... O nekadašnjem knezu srpskih pesnika govorilo se onda sa nasrtljivim prezirom. Saznali smo da je bio karijerista, skorojević, politički grešnik, diplomata nenarodnih vlada...

Svakome je bilo dopušteno da ga omalovažava. Njega, a sa njim i estetiku Bogdana Popovića, koja ga je u književnosti ustoličila, valjalo je za sva vremena odbaciti... Vreme, kojim je zavladao duh proizvoljnosti, neznanja i nihilističke neobaveznosti, moralo je prema njemu ispoljiti jaku odbojnost..."

Izvršioci Dučićevog testamenta nisu marili za te proizvoljnosti, ali ni onaj nepotkupljivi sudija - vreme. Dučić je čekao. A izvršioci testamenta su tražili puta i načina da ispune pesnikovu volju. Vođena je duga i, uglavnom, nekorisna i bez krajnjeg ishoda prepiska na relaciji Trebinje-Sarajevo-Beograd-SAD. Advokatska kuća Hodges, Davis, Gruenberg, Compton Sayers iz grada Geri u Indijani, zvanično je zatražila dozvolu za prenos Dučićevih posmrtnih ostataka u Trebinje. Kako i priliči u ovakvim slučajevima, predočena je odgovarajuća sudska dokumentacija, ali i to da postoji finansijsko pokriće u iznosu od 22 hiljade američkih dolara. Advokat je molio naš konzulat da "požure odluku", a kao razloge naveo je svoje poodmakle godine i to da bi, pre nego što napusti kancelariju, želeo da završi ovaj predmet. Za ove želje i za Dučićev testament na drugoj strani nije bilo volje, a tamo gde je bilo volje, nije se odlučivalo.

Tek je 1977. godine Jugoslovenska uprava za konzularne poslove zatražila od Saveznog komiteta za zdravstvo i socijalnu zaštitu da se izda odobrenje za prenos Dučićevih posmrtnih ostataka. Iako je ovaj zahtev poslat u prvim mesecima godine, rešenje je stiglo tek pri njenom kraju. Kakoje 1989. pisao Glas Trebinja "iz trebinjske perspektive, sve ovo zapravo je odgovor naupit iz 1975. godine. Šestog maja 1977. godine, dok Republički komitet razmatra zahtjev koga smo pomenuli predsjedniku SO Trebinje, stiže obavještenje Uprave za konzularne poslove u kome se praktično kaže da je postignuta saglasnost oko prenosa Dučićevih zemnih ostataka."

Kako svedoče dokumenti, to još nije bio kraj. Sudarale su se nadležnosti, čas jednog, čas drugog organa, čas republička, čas savezna nadležnost, a Dučić je čekao u rasejanju na ispunjenje svog testamenta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 23, 2010, 02:08:59 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Prenosa, dakle, i pored nagoveštaja, neće biti, a prepiska se u nedogled nastavlja. Oktobra 1977. godine SO Trebinje šalje Upravi za konzularne poslove pismo u kome, pored ostalog, piše:

1. Saglasni smo da se posmrtni ostaci Jovana Dučića prenesu iz SAD u Trebinje i sahrane u pravoslavnom groblju.
2. Na grobu pok. Jovana Dučića bi bio podignut skroman nadgrobni spomenik.
3. Ceremonijal sahrane bi se obavio na uobičajen način prema crkvenim propisima i običajima vjernika naše opštine. Vjerske obrede izvršili bi sveštenici pravoslavne crkve u Trebinju.
4. Opštinska konferencija SSRN Trebinje bi formirala odbor za sahranu posmrtnih ostataka koji bi utvrdio protokol sahrane, starao se o njegovoj realizaciji, vodio poslove oko izgradnje nadgrobnog spomenika, kao i napravio obračun svih troškova sahrane na račun Dučićeve ostavštine.
5. Odbor bi preuzeo na sebe i sve druge obaveze i prava oko sahrane posmrtnih ostataka Jovana Dučića."

Ne samo preciznost, već ni brojni ustupci i očigledna odstupanja od Dučićevog testamenta nisu pomogli u nastojanjima da se Dučić konačno vrati. I ovaj je pokušaj, nažalost, ostao samo pokušaj.

Prepiska se nastavlja. Po rečima i informacijama advokata Davisa ostavinski postupak okončan je 1946. godine. Prvoimenovani izvršioci testamenta — Slobodan Jovanović, Vladimir Ćorović, Nikolaj Velimirović i Nikola Stojanović — pomrli su, pa su za nove, 1971. godine imenovani Marko Dučić i Razmond Comenic. Advokat je obavestio SO Trebinje da je preko Generalnog konzulata SFRJ u Čikagu dobio odobrenje da se Dučićevi zemni ostaci prenesu u Trebinje.

I sada su kao smetnja iskrsli finansijski problemi. Advokat piše: "Novac kojim izvršioci raspolažu nije dovoljan da se izgradi crkva, ali se misli da ima dovoljno sredstava za prenos posmrtnih ostataka i sahranu Jovana Dučića u njegovoj domovini u kamenoj grobnici ili spomeniku. Ostatak novca bi se upotrijebio dijelom za popravku ili potrebe srpske pravoslavne crkve u Trebinju, a dijelom za spomen pjesniku Jovanu Dučiću u trebinjskoj biblioteci." Pored toga, advokat predlaže da se formira mesni odbor za sahranu, te da se tako predmet koji zastupa okonča.

Advokat je, kako to nalažu propisi, tražio nacrt spomenika, predračunsku vrednost i predlog kako da se ostatak novca (a on je pretpostavljao da se tada raspolagalo sa dvadesetak hiljada američkih dolara) upotrebi. Prepiska se nastavila, ali već sledeće, 1983. godine, uključena je još jedna adresa, u ono vreme, izgleda neizbežna, ali i nenadležna. Iz Trebinja je bila upućena informacija CK SK BiH. Obaveštava se da je još 1977. godine došlo do zastoja u realizaciji testamenta. Kao razlog za neizvršenje navodi se nepogodna politička situacija. "Obzirom na momentalna manipulisanja oko Jovana Dučića (izdavanje knjige Istina o Jovanu Dučiću, pisanje u beogradskom listu 8 oko uloge i značaja Jovana Dučića, pisanje sarajevskog lista As vezano za sahranu Jovana Dučića u Trebinju), koje ima negativan odraz na političko-bezbednosnu situaciju u Trebinju i šire, trebalo bi, po našem mišljenju, što prije ocjeniti svrsishodnost realizacije ovog dijela testamenta J. D. Odugovlačenje realizacije (interes za ovo američka advokatska firma iskazuje, a povremeno dolazi do drugih zastoja) dovodi kod nas ovdje do priča i pričica o razlozima odugovlačenja realizacije i slično, i to se pothranjuje svaki put."

Izvršiocima testamenta se sledeće, 1984. godine saopštava da će biti pomoći u realizaciji. Glas Trebinja piše: "U toku 1984/85. u Trebinju je boravio izvršilac testamenta Marko Dučić. Na proljeće, nekoliko puta se javljao telefonom, ali ništa ni od toga, jer pismo nije proslijeđeno u konzulat."

I sledeća godina će proteći u dopisivanju i otpisivanju, ali se sve na tome završilo. Pismo koje je iz SSIP-a moralo do kraja godine da bude otposlano u SAD, kako se ispostavilo, greškom administracije čamilo je po nekim arhivama, da bi, na kraju, ipak nekako krenulo ka odredištu. Istražujući razloge ovakvog ponašanja, Glas Trebinja iznosi stav jednog neimenovanog poznavaoca celog slučaja i on je indikativan. On o generalnom stavu jugoslovenske diplomatije po ovom pitanju ukazuje da bi davanje saglasnosti za prenos zemnih Dučićevih ostataka imalo negativne posledice prema širokom sastavu iseljeništva. Nisu isključeni, kako on smatra, otpori ili istupi pojedinaca koji su od Dučićevog groba pokušali da naprave političko svetilište u SAD.

Po mišljenju ovog poznavaoca prilika procenjeno je da administracija SAD u ovom slučaju ne može izraziti primedbe i praviti prepreke, jer se radi o želji izraženoj u testamentu. Pozitivna odluka o prenosu, procenjeno je, mogla bi da se koristi za postavljanje novih zahteva. Poseban problem za tadašnju jugoslovensku diplomatiju bilo je očekivano ponašanje po njihovom mišljenju "ekstremne emigracije prema Dučiću". Smatralo se, naime, da bi ona mogla da bude pogođena prenosom Dučićevih zemnih ostataka, pa je realizacija na razne načine odgađana. Postojala je, takođe, i procena da je Dučić od onih ličnosti koje imaju nacionalni značaj pa ga nije, po toj proceni, bilo uputno prepuštati političkoj emigraciji.

Sve se, ipak, svodilo na odlaganje. Glas Trebinja je, pogotovu u poslednjoj deceniji, revnosno pratio razvoj događaja, svedočio i komentarisao povremeno. Godine 1989. zapisano je: "Po našoj ocjeni dominira opšti smisao ocjena iz 1973. godine... Formalno, Dučića treba prihvatiti kao književnika, a ne kao političara. Ta formula, iako sasvim nezvanična, još uvijek dominira cijelim slučajem. Poslednjih dana bilježimo različita reagovanja. Jasno, nijesu jedinstvena, ali većina ipak misli da se čitav spor konačno mora riješiti. Sa jednim takvim otvorenim pitanjem ne može se — i to smo zabilježili - efikasno graditi duh zajedništva. Ako tu nešto nije raspravljeno, i to treba obaviti, i izvršnim organima dati zadatak šta da urade...

Valja naglasiti i to da oficijelna politika, u praksi, nikad nije ponudila model odvajanja književnika i političara u jednoj ličnosti. Deklaracija je poznata: od onog što je Dučić politički značio treba se ograditi, ali njegovu poeziju treba prihvatiti i tretirati kao i sve druge. Kako se to radi u ovom slučaju nije poznato, jer dugo vremena Dučićevo ime jedno je od onih koje je bilo opasno spominjati u afirmativnom tonu, čak i kad je poezija u pitanju. Zato se sedamdesetih godina, a i kasnije, od totalnih diletanata, pa i političara, moglo čuti da Dučić ni u poeziji nije ono što se mislilo."

Da li je Dučić ovo ili ono u poeziji, na svu sreću, nije stvar diletanata i političara. To je, pre svega, u nadležnosti jezika, književne istorije i naklonosti čitalaca, a ona je, kad je reč o Dučiću, uvek bila naglašena i na njegovoj strani. Na to su bahati cenzori zaboravljali, pa su i prenos njegovih zemnih ostataka onemogućavali.

I oni koji su osporavali Dučića znali su, makar prikrajkom svesti, da ga je nemoguće književno ukinuti i poništiti i da, u osnovi, rade jalov posao. Poništavanje Dučića nije polazilo za rukom ni onima koji su imali kakvog-takvog književnog ugleda i autoriteta. Ono u čemu su uspevali jeste da se odloži Dučićev povratak u Trebinje. Glas Trebinja 1989. godine piše: "Izgleda da je nad Dučićevim testamentom stalno dežurao makar po jedan karakteran oportunist ili dogmat visokog kalibra i značaja u administrativnoj hijerarhiji. Još tačnije, u pitanju su bili širi sastavi, kompletnije ekipe, kojima nisu odgovarali nikakvi događaji ukoliko se sve njihove posledice ne mogu pretpostaviti, dakle, ukoliko se njima unaprijed sa totalnom izvjesnošću ne može vladati. Zbog toga, sav administrativni postupak bio je krajnje licemjeran. Rukovodstva su (u ovom slučaju, imamo dojam, pojedinac nikad nije odlučivao) zvanično bila za prenos, isticali su da su stvari pravno jasne, da će uložiti odgovarajući napor da se sve konačno riješi, ali odmah nakon toga, kako — teško je saznati, proradila bi polit-administrativna ilegala (ni ona se ne može locirati, ponešto se samo može pretpostaviti) koja bi mrsila konce i sve vraćala na početak.

Neki danas kažu da je Trebinje trebalo imati više političke kuraži, da se u konsultaciji s višim organima pretjeralo, da je trebalo samoinicijativno pokrenuti čitav proces, da se morala tražiti odgovornost viših organa koji su, moguće, sve usporavali i odlagali."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2010, 02:11:21 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Prateći prepisku advokatske kancelarije ili izvorno svedočenje nekih od izvršilaca testamenta, na primer Marka Dučića, jasno je da je bilo i usporavanja, i odlaganja, pa i opstrukcije. Razlozi te opstrukcije i netrpeljivosti prema Dučiću nikad do kraja nisu javno i precizno iskazivani, a oni su se, u nagoveštajima, mogli dokučiti, a u nekim stvarima bili su podrazumevajući.

Poreklo kvalifikacija o Dučićevoj nepodobnosti je ideološko. Različita su značenja, pa i raznovrsne poruke odašiljane. Neko je odozgo nekome saopštavao da je Dučić ideološki sporan i to se primalo kao fakat. To se, po ondašnjim navikama i običajima, primalo bez pogovora.

Povremeno je Dučićeva saradnja u Amerikanskom Srbobranu navođena kao razlog osporavanja, ali šira kulturna javnost nije bila u prilici da se upozna ni sa prirodom ni sa sadržajem Dučićevih priloga u ovom glasilu. Njegove pesme objavljivane tih ratnih godina u Amerikanskom Srbobranu, pre svih Vrbas, Bosna i Molitva, nisu kod nas preštampavane, a Dučićeve političke studije, eseji i portreti pojedinih ličnosti, zapisi i komentari, bili su bukvalno izopšteni. Kad je 1991. godine potpisnik ovih redova, na osnovu američkog izdanja iz Klivlenda, za izdavačku kuću Perun (iz ondašnjeg Titograda) priredio Dučićevu knjigu Verujem u Boga i u srpstvo, to je za našu čitalačku publiku bila prvorazredna novost i veliko iznenađenje. Za ovakvog se Dučića ovde nije znalo. Podatak da je ta knjiga u kratkom vremenskom rasponu doživela dva izdanja to potvrđuje.

Dučića su bili izopštili. Po jednima on se zamerio sektaškim stavom, navođeno je zatim da je bio nacionalista, po drugima smetalo je što je posle smrti bio zastava i znamen nacionalista i slično. Takve kvalifikacije korišćene su da bi se osporilo Dučićevo visoko mesto u srpskoj kulturi, da bi se omeo njegov stvarni i simbolički povratak i da bi se pokazala ideološka prevlast.

Vremenom su, bar književnog dela što se tiče, stvari dolazile na svoje mesto. Dučićeve knjige su objavljivane, a o dvadesetpetogodišnjici pesnikove smrti, objavljena su i njegova Izabrana dela, koja su uredili Meša Selimović i Živorad Stojković; o njemu kao pesniku se govorilo i pisalo. Godine 1969. opština Trebinje je osnovala Fond Jovan Dučić s ciljem da pomaže unapređenje kulturnih delatnosti. Dučićeve večeri poezije koje su zasnovane 1968. godine, pa potom, sedamdesetih, političkom odlukom preimenovane u Trebinjske večeri poezije, od 1990. godine ponovo nastavljaju pod prvim i pravim imenom. Iste godine položen je kamen temeljac za pesnikovu večnu kuću, a, kako je zapisano, svečani čin je obavila Desanka Maksimović. Te je godine promovisana i donatorska knjiga Dučićev pečat. Ipak, ostalo je samo na kamenu-temeljcu, jer je pesnikov povratak odložen za neko bolje i povoljnije vreme.

Usledio je rat i patnje naroda s one strane Drine. Dučić je još jednom morao sačekati i podeliti sudbinu svoga naroda. Ali, već od 1991. godine pojačan je rad na Dučićevom povratku.

Trebinjska gimnazija je promenila 1991. godine ime u Gimnazija Jovan Dučić, a ulici koja vodi od Glave do spomenika Njegošu dato je ime Dučićevo. U okviru Dučićevih večeri poezije održavao se iz godine u godinu razgovor pod naslovom Čekajući povratak Dučićev. Sve je to davalo nade i upućivalo na zaključak da se nije odustalo od ispunjenja pesnikovog testamenta.

Valjalo je iznova počinjati sve, od pregovora do traženja sponzora i dobijanja dozvola nadležnih organa. I dok se radilo na tome, Dučić je čekao u Libertvilu, a u Trebinju su svake godine na Blagovesti počinjale pesničke večeri njegovim imenom narečene. I uvek se težilo da se Dučić vrati, jer je tek sa povratkom njegovim ispunjena obaveza i odužen dug.

Odustalo se od spomen-obeležja na groblju, jer bi time bio povređen testament i puno ispunjenje pesnikove želje. Nastojalo se da se, uprkos nepovoljnim okolnostima, testament ispuni do kraja. To je podrazumevalo da se na omanjem brdu pored Trebinja podigne crkva slična kosovskoj Gračanici. U tome je Srpska pravoslavna crkva, a naročito Hercegovačko-zahumska eparhija imala znatnog udela. Zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, ali i velikom trudu, ukazala se mogućnost optimalnog i potpunog rešenja. To je tek bio onaj dugo čekani povratak velikog pesnika.

Jovan Dučić je najveći deo života proveo putujući, službujući ili boraveći daleko od starog kraja. I smrt ga je, spletom neveselih okolnosti, zatekla u tuđini. U tuđini je, brigom svojih najbližih, ali i mnogih Srba iseljenika, sahranjen. Iz tuđine je nekoliko decenija njegov grob prizivao i podsećao nas na neispunjeni dug.

Dve izuzetno udaljene geografske tačke: Trebinje u Hercegovini i Geri u Indijani spojila je Dučićeva životna sudbina. Između ovih toliko udaljenih i tako različitih geografskih odrednica — ulazne i izlazne životne kapije - protekao je bogat i sadržajan vek Jovana Dučića, kneza pesnika. Ispunjen radom u koji je, kao retko koji naš pesnik, unosio red, duboki smisao i visoke ciljeve, Dučić je svoje trajanje produžio na mnogo više od ljudskog veka.

Crkvinu u Hercegovini, iznad Trebinja, i na njoj, po zamisli i projektu arhitekte Predraga Ristića, skrojenu Hercegovačku Gračanicu, s manastirom Nova Gračanica u Americi povezuje povratak zemnih ostataka Jovana Dučića u otadžbinu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 23, 2010, 02:11:47 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Sporno je ne samo u koji dan, već i koje je godine rođen Jovan Dučić. Odavno nije, na sreću i dobit srpske kulture, sporno visoko mesto koje je u njoj steklo i zauzelo Dučićevo književno delo.

Pesnik, nameran da otkupi rodnu kuću, kako sam zapisuje "da izbavi onu gomilu kamenja gde se, ne znajući ni sam, u koju godinu i dan izlegao, ali znajući zašto", upućuje na smisao i važnost svog poslanja. Dobro je on znao zbog čega ga Gospod poseja, pa je revnosno ispunjavao sva svoja zemaljska poslušanja. Raznovrsne darove je najbolje i najtrajnije izrazio pesništvom, mada su svi poslovi kojih se poduhvatao njegovim predanim radom dobijali visoku meru i neprolazni značaj.

Podaci kažu da je Dučić rođen najverovatnije 5. ili 17. februara 1871, ili 1872, a možda i 1874. godine u Hrupjelama, odnosno Podglivlju kraj Trebinja. Pesnikov otac Andrija gine u Hercegovačkom ustanku i biva sahranjen u zajedničkoj grobnici na dubrovačkom Posatu. Dučićeva majka Jovanka preselila se u Mostar, pa u Doljane, gde je 1890. godine umrla.



             


Jovan Dučić, kao dečak
Među svojima — Dučićeva porodica
Dučićeva majka

Jovan A. Dučić se školovao u Trebinju, Mostaru, Sarajevu, Somboru u trgovačkoj i učiteljskoj školi, učiteljevao je u Bijeljini, Žitomisliću i Mostaru, a studirao u Ženevi i Parizu. Uspešnu diplomatsku karijeru stekao je u Carigradu, Rimu, Atini, Kairu, Budimpešti, Bukureštu, a početkom Drugog svetskog rata, službovanjem u Madridu, na nju biva stavljena tačka.

Iz Madrida Dučić je 1941. godine kao poslanik Kraljevine Jugoslavije otputovao u Ameriku, gde se u gradiću Geri nastanio kod rođaka Mihaila Dučića. Tamo je 7. aprila ratne 1943. godine, na Blagovesti, baš kad mu je objavljena i knjiga pesama Lirika, sahranjen. Bila je to prva od dve Dučićeve sahrane u Americi. Iako su neki, zaklonjeni iza organa i organizacija, nastojali da Dučića i književno sahrane, njegovo delo je odolevalo. I odolelo. Reprint izdanje Dučićeve Lirike, objavljeno pre neku godinu u izdanju Dučićevih večeri poezije iz Trebinja, još je jedan dokaz živih veza njegovog dela i rodnog grada.

Dučićeva književna dela nisu često objavljivana, a broj njegovih osporavatelja, naročito odmah posle Drugog svetskog rata, narastao je. No, vremenom je, iako objavljivano retko i selektivno, Dučićevo delo potiralo napore osporavatelja i opadatelja njegovih.

Kao malo koji naš pesnik Dučić je naširoko video i poznao sveta. Živeo je, boravio ili službovao u mnogim svetskim metropolama, upoznao istoriju, kulturu i legende mnogih naroda i zemalja, divio se lepotama antike, posećivao muzeje i sveta mesta. Zapisano je da su gradovi u kojima je živeo ili boravio bili mali za ambiciju koja nije imala granica. Pored ostalog, kako pesnik u jednom pismu saopštava, ta je ambicija želela da jednom knjigom, romanom pre svega, na Trebinju otvori vrata.

Dučić nije tom svom milom Trebinju (kako ga je oslovljavao) podario samo neprolazno književno delo, već je, živeći i boraveći u svetskim metropolama, u ozračju velikih kultura i drevnih civilizacija, ovaj pesnik zamišljao svoj grad kao kulturno središte i stecište, pa ga je uzdizao i ulepšavao. On je crtao i uspešno projektovao parkove, spomenike, fontane i ulice Trebinja i tako ga je u mašti uzdizao i ulepšavao, ali se starao da i u stvarnosti oplemeni i uzdigne svoj grad ostvarivanjem svih tih zamisli.

Srećom, nije sve to ostalo samo plod vanredne pesničke imaginacije, već je Dučić mnoge svoje zamisli i projekte i ostvario u Trebinju. O tome uverljivo svedoče brojna Dučićeva zaveštanja i pokloni rodnom gradu. U parku trebinjskom, po pesnikovoj zamisli projektovanom i rukom njegovom crtanom, Rosandićev je spomenik našem najvećem pesniku Njegošu, a otkriven je 1934. To je prvi spomenik podignut Njegošu u slavu.

Njegošev dolazak u Trebinje Dučić je pozdravio rečima:

"Njegoš, obučen u svetlost, pojavljuje se danas u svom železnom oklopu, delu našeg velikog vajara Tome Rosandića. Od jutros Njegoš postaje na ovaj način počasnim građaninom nemanjićkog Trebinja. Ja sam srećan što je opština moga zavičaja primila iz moje ruke ovaj dar, koji dugujem i lično velikom učitelju u našoj književnosti, velikom proroku u našoj današnjoj istoriji i velikom protagonisti u našoj jugoslovenskoj ideologiji. Današnja proslava pokazuje da je Trebinje u ovaj momenat jedna tačka, u koju su uprte oči svih onih koji veruju u ideale prosvećenosti koji treba da budu u glavnom motivu života jednog naroda, a koje je Njegoš u svojoj samoći cetinjskoj imao kada je pregrštima i na sve strane kao božji sejač bacao semenje svoga religioznog duha i svoga srca zaljubljenog u najveće motive i najveću vrednost života.

Naročita mi je čast da saopštim današnjem sjajnom zboru oko ovoga spomenika da je naš Kralj, inicijator plemenitih i kulturnih poleta u našoj zemlji, dao u moje ruke da vam ovde donesem jedan dragoceni predmet. To je ova knjiga u kojoj je reprodukovan u rukopisu i autentično tekst celog Gorskog vijenca, onakav tekst kakav je izgledao Gorski vijenac kada ga je on mogao dati u štampu. Samo nekoliko primeraka postoje ovakvih kakav ovde donosim u ime našeg blagorodnog i posvećenog vladara, da bude pored Njegoševog spomenika još jedan spomenik više, za kulturni razvitak Hercegovine i kulturne ideale jednog širokog pojasa Otadžbine."

Kako dalje obaveštava Zetski glasnik od 2. juna 1934. godine, na prvoj unutrašnjoj strani ovog faksimila Njegovo veličanstvo kralj je napisao ove reči:

Opštini grada Trebinja prilikom otkrivanja spomenika našeg pjesnika Njegoša, 23. maja 1934.

Aleksandar


Tada je Dučić uručio Trebinjcima još jednu knjigu. Kako Zetski glasnik izveštava, Dučić je doneo takozvanu zlatnu knjigu grada Trebinja koju "pjesnik poklanja svome zavičaju. Na njenom početku naš Kralj je napisao nekoliko reči." Ovaj list izveštava da je "veliki zbor Hercegovaca, Crnogoraca, Bokelja, Konavljana, Župljana, Dalmatinaca, braće muslimana i braće Hrvata slušao najvećim uzbuđenjem kad je povišenim glasom g. Dučić pročitao ove riječi našega Kralja: 'Trebinje je rađalo heroje, naučnike i pesnike, tri najčistije kapi čovekove. Taj istorijski grad je oduvek mala ali gorda predstraža Otadžbine i vredni čuvar vere u naš ideal i našu misiju.'"

Tako je dočekan jedan od Dučićevih poklona Trebinju, a vremenom će pristizati i drugi brojni pokloni pesnikovi svom rodnom gradu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2010, 02:11:58 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Tek posle Dučićeve smrti i posle brojnih peripetija u Trebinje će prispeti još jedno pesnikovo zaveštanje — njegova, iako delimično okrnjena, još uvek bogata biblioteka od nekoliko hiljada knjiga, enciklopedija, rečnika, časopisa... Posebna dragocenost su knjige koje su naši danas poznati i slavni pisci, a tada početnici, s posvetom poklanjali tada priznatom i hvaljenom Jovanu Dučiću. U toj su biblioteci i knjige tada već poznatih pisaca, Dučićevih prijatelja, ali i onih koji su ga znali samo po delu i kao takvog cenili i poštovali. U znak tog poštovanja slali su mu knjige s posvetama Ujević, Nazor, Veljko Petrović, ali i Brana Petronijević, Ćorović, Slobodan Jovanović, a Ivo Andrić poklanja Dučiću svoju prvu knjigu uz reči poštovanja.

Biblioteka je kao pesnikov poklon Trebinju u ovaj grad dopremljena 1961. godine. Verni pratilac i beležnik zbivanja u ovom gradu, Glas Trebinja objavljuje: "Ovih dana komisija koju su sačinjavali Nikola Kovač, profesor, Brato Pavlović, urednik Glasa Trebinja i bibliotekar Meho Bakšić je pregledala i inventarisala pošiljku od nekoliko hiljada knjiga iz lične biblioteke Jovana Dučića. Knjige iz zaostavštine pjesnika Jovana Dučića nalazile su se u Americi kod našeg iseljenika Mihajla Dučića, a iz SAD su prevezene brodom...

Dučićeva biblioteka u Trebinju predstavlja neprocjenjivu kulturnu riznicu ne samo za naš grad, nego za sve one koji su upućeni u svijet knjige i koji u velikim umjetničkim djelima traže svjedočanstvo jednog vremena. Mnogi kulturni radnici na polju književne istorije naći će široko polje rada u ispitivanju dokumenata ove biblioteke i građu za svoja originalna ostvarenja."

No, nisu ovo jedina zaveštanja i Dučićevi jedini pokloni Trebinju. Svom milom Trebinju Dučić je poklonio i izvanrednu umetničku zbirku — sve ono što je na lepotu osetljiv čovek za dugih i čestih putovanja po svetskim metropolama sakupljao, otkupljivao. To je obilje raznovrsnih predmeta, relikvija i izvanrednih umetničkih dela.

Dučić je ovu zbirku formirao kupujući dela u dugom nizu godina. Ona sadrži različita umetnička dela: slike, grafike, skulpture, mozaike, kamenu plastiku. Već se na osnovu njih može suditi o pesnikovim sklonostima i afinitetima, o njegovoj upućenosti u različite oblasti stvaralaštva.

O umetničkoj zbirci Jovana Dučića, tačnije i preciznije o njenim ostacima, dosta je pisano. Pored ostalog, Ljubinka Kojić zapisuje: "Bili su to zaista neznatni ostaci nekada brojne i vredne kolekcije. U testamentu pesnik je sasvim određeno naveo '...moje slike i sve druge stvari nameštaja i ukrasa, zaveštavam, PO INVENTARU, MUZEJU GRADA TREBINJA'.

Bio je to inventar koji je vodio sam Jovan Dučić. On do muzeja kome je bio namenjen nikada, nažalost, nije stigao. Od zbirke slika dospelo je do muzeja tek desetak komada, tako da je bilo nemoguće rekonstruisati njenu nekadašnju fizionomiju i karakter. Moglo se samo slutiti da je Dučić nameravao da trebinjskoj galeriji slika pokaže širi vremenski opseg, počevši od umetnosti ikona, preko dela starih evropskih majstora, pa do naših savremenika. Iz jednog pisma odabrane vajarke Rajke Merđep doznaje se kako je našim umetnicima u Parizu Dučić bio velika podrška u teškim danima. Pisao je, otvarao im izložbe, kupovao dela. Ipak, osim nekoliko nedatiranih platana S. Aralice (na primer portret Ksenije Dučić), nema čak ni neke skice, a kamoli skulpture Rajkine. Nekako su ipak stigla dva platna starih majstora — Madona koja doji Hrista, označena kao rad španjolske škole iz XIV veka, a Amor je pripisan školi Koređa iz XVI veka", zabeleženo je u katalogu Dučićeve zbirke u Trebinju.

O arheološkoj zbirci Jovana Dučića, koja je takođe zaveštana Trebinju, konstatuje se da Jovan Dučić nije bio samodovoljni, apokrifni sakupljač, jer je on pokazao da ima ne samo osećanje za vrednosti, već i smisla za kontinuitete.

Zapisano je da su u njegovoj zbirci zastupljeni razni predmeti. "Zastupljen je samo lepi stil klasicizma I i II veka i poneki izdanak akademskog manirizma epohe Svera. Prisutan je i helenistički ideal životne radosti, bodrost novog jutra, zaslužno proživljeni smiraj, dok se umor i strah nadolazeće kasne antike ne osećaju, možda samo naslućuju i nisu bile deo pesnikovog izbora."

Dučić je, dakle, upornim premišljanjem, sistematičnošću i načelima odgovornog, zagledanog, radoznalog i nemirnog optimiste formirao svoju zbirku, od koje je tek jedan deo stigao do onog kome je zaveštanjem bio namenjen.

Dučić je, kako je s razlogom više puta isticano, okrenut ka drugim kulturama i otvoren za njihove plodotvorne uticaje i stvaralačke podsticaje. On je, pre svega, bio okrenut zapadnoj kulturi, ali su, nema sumnje, kod Dučića radila sva čula, odnosno on je bio otvoren prema svemu što je, po strogim načelima i estetskim nazorima bilo lepo i uzvišeno.

Dučića je omogućila i pripremila srpska kultura i tradicija, a njegov uvek otvoren i radoznao duh obogatilo je, izoštrilo i oplemenilo stalno obrazovanje, lično usavršavanje, intelektualna radoznalost, duhovna žeđ i otvorenost prema drugim kulturama i civilizacijama.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 23, 2010, 02:12:08 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Rođen i stasao u miljeu naše patrijarhalne tradicije, u ozračju naše epike i oslobodilačkog zanosa našega naroda, Dučić je neprestano stremio ka visinama, a svoju radoznalost i duhovne oči usmerio je ka Zapadu i njegovoj kulturi, ali i ka Istoku koji nije u dertu i sevdahu. Iako je koren spuštalo duboko u rodno tlo, ovo stablo (među najlepšim i najosobenijim ne samo u šumi našeg plemena) razbokorilo je krunu u neslućene širine, dajući dotad neznane plodove. Dučić je od onih pesnika koji su kultivisali naš stih, izmenili ga, dali mu nov ritam i melodiju. Predele koje je opevao osvetlio je iznutra i učinio ih osobenim.

Zoran Mišić će 1956. godine, u vreme žestokog osporavanja Dučića i njegovog dela, zapisati i ovo: "Podsmešljivom pogledu savremenika treba podneti na uvid poeziju koja je prethodila, pa i dobar deo one koja je usledila, one tužne tragove neznanja i neumešnosti koje dan-danji ostavljamo za sobom pa će se lako uveriti šta parnasovski ideal Dučića i Rakića znači u našoj sredini."

Odista, ono što su Dučić i Rakić doneli u srpsku poeziju nije samo stilska novina, već i visoka mera, disciplina stiha, predan rad na njemu. To je osvajanje onih sloboda koje naš stih do tada nije poznavao. Do toga Dučić nije stigao naprečac, već upornim radom, samokritičnošću i stalnim uzdizanjem duhovnim.

Prevalio je on dug put od pesnika opštih mesta i čestih tema do pozicije kad se govori iz samog središta jezika, ali i sa svetle nebeske čistine. Ne samo u književnom, već i u privatnom životu, Dučić je išao osobenim putem.

Iz Trebinja, zahvaljujući brizi i materijalnoj potpori imućnijih Hercegovaca, trebinjskog sirotana, darovitog potomka njihovog saborca iz Ustanka, putevi, pored ostalog, dalje vode u Mostar, Sarajevo i Sombor. U Somboru, gde je u Učiteljskoj školi đakovao i gde je propevao, mnogo je uspomena na njega. Sem spomenika ispred sadašnjeg Učiteljskog fakulteta (dar Udruženja Trebinjaca iz Beograda) svedoči mnogo toga: potvrda o položenom ispitu, ali i upisnica u ovu prestižnu srpsku učiteljsku školu koja beše u ondašnjoj Austrougarskoj carevini. A na dokumentu iz jula 1893. godine o položenom ispitu u srpskoj učiteljskoj školi zapisano je: "Pošto je za srpskog narodnog učitelja propisani ispit sa dobrim uspehom položio, proglašen je da je sposoban za otpravljanje učiteljskog zvanja u srpskim narodnim školama."

Učiteljevaće Dučić, kasnije, u Bijeljini, Žitomisliću, Mostaru. Ondašnje vlasti su ga zbog pesama nacionalno obojenih proterale iz Bjeljine, pa se sklonio u manastir Žitomislić gde je kratko učiteljevao. U Somboru su mu i prve pesme objavljene. One stoje na početku velikog književnog puta, svedočeći kako se upornom i predanom službom od Jova A. Dučića postaje Jovan Dučić, ime za pamćenje.

U srpskoj kulturi Dučić je visoka estetska mera, vertikala i orijentir. Kako je zabeležio Milan Kašanin, nije se pametnije mogao potrošiti jedan život i ostvariti jedan talenat.

Dučić je prve pesme, baš kao što će posle njega uraditi Crnjanski, objavio u somborskom Golubu. Bilo je to 1886. godine. Zatim, on stihove objavljuje u sarajevskoj Bosanskoj vili, u Javoru, Brankovom kolu, mostarskoj Zori (gde je bio i urednik) i Srpskom književnom glasniku.

Prvu zbirku, Pjesme, Dučić objavljuje 1901. godine u izdanju mostarske Zore. U svom redovnom kolu, već više od jednog stoleća prepoznatljivih plavih korica, Srpska književna zadruga je 1908. godine objavila Dučićeve Pesme, a 1911, u izdanju Svetislava B. Cvijanovića, izlazi i treća Dučićeva knjiga poezije naslovljena, takođe, Pesme.

U izdanju Narodne prosvete 1929/30. u Beogradu izlaze Dučićeva Sabrana dela. Sam ih je pesnik komponovao i redigovao sa željom da se tako sva buduća izdanja njegovih dela imaju objavljivati. Kasnije će sam pesnik planirati da u deset knjiga objavi dela, ali ga je u tome pomeo rat i smrt pretekla.

Posthumno je 1943. godine, ili kako je zapisano na dan pesnikove sahrane u Americi u Pitsburgu, objavljena Dučićeva zbirka Lirika.

Sarajevska Svjetlost 1969. godine objavljuje Sabrana dela Jovana Dučića. Priredili su ih Meša Selimović i Živorad Stojković.

Ovo izdanje, prekomponovano, 1990. godine objavljuju BIGZ, Svjetlost i Prosveta. Objavljeni su u međuvremenu brojni izbori iz Dučićevih dela.

Veze Dučićeve s našom istorijom, kulturom i tradicijom duboke su i trajne. Overio ih je nadahnutom poezijom, svetlećim buktinjama u tmini.

Nije nas Dučić zadužio samo poezijom, njenim lepotama, istinama i imaginacijom, već i onim manje vidljivim, a brojnim aktivnostima. Prosvetitelj, nacionalni radnik, diplomata..., Dučić je bio nacionalni borac, ne tribun ili, kako bi rekao Crnjanski, ne patriotska tribina. U pesniku svetskih horizonata, kakav je Dučić bio, nacionalni ciljevi su našli visoku meru i suptilne metode realizacije.

I kao što je, ličnim sredstvima i svojim projektom, oslobodiocima i mučenicima hercegovačkim podigao u Trebinju spomenik, Jovan Dučić je svojom poezijom opevao oslobodilački zanos nad kojim pobednički strašna sen Nemanje minu. "Otadžbina nije tlo, ni pleme, ni jezik, nego kolektivni duh jednog naroda. Veličina jednog naroda nije u njegovoj istoriji nego u njegovoj legendi", pisao je Dučić. Milan Kašanin će zapisati da će Dučić sav život provesti u inostranstvu, ali će mislima uvek biti prisutan u Srbiji. Jednakim je očima i jednakom dubokom i sinovljevskom ljubavlju i odanošću, gledao na sve srpske krajeve i srpstvo. U Mostaru sa Svetozarom Ćorovićem i Aleksom Šantićem Dučić uređuje Zoru, časopis koji je bio, kako je zabeleženo, uz sarajevsku Bosansku vilu, dubrovački Srđ, novosadski Letopis Matice srpske i Srpski književni glasnik, "svetlosni signal jednog naroda koji nije pristajao da bude ugušen". Ti duhovni signali su srpskom narodu, rasejanom u dve carevine, skoro koliko i oslobodilački ratovi, pomogli da se oslobodi i, koliko-toliko, objedini.

Dučićevo rodoljublje sakuplja, kako je zabeleženo, pretke u potomke. Ono peva neprolazni sjaj istorijske slave, ali i veliku legendu. Sve ono što je zalog za budućnost našlo je mesta u njegovim pesmama.

Dučić je svojim pesničkim delom, od Jadranskih soneta preko pesama iz crnogorskog primorja, Carskih soneta i dubrovačkih slika, pokrio i prožeo ukupni srpski duhovni prostor, baš kao što su obeležja, njemu u spomen podignuta, premrežila naše prostore i trajno ih povezala. Dva spomenika, jedan podignut u Trebinju, a drugi u Somboru, simbolično povezuju najseverniji i najjužniji srpski grad harizmom Dučićevom. Dučićeva bista na Kalemegdanu, otkrivena 1993. godine o pedesetogodišnjici pesnikove smrti, trajno ga je dovela u Beograd, među besmrtnike.

Ako je Dučić, a jeste, svojim delom na Trebinju otvorio vrata, ako ga je, vukovski rečeno, učinio svetu na vidiku, Trebinje i naša ukupna kultura su tek povremeno uzvraćali Dučiću. Svakako manje nego što zaslužuje njegovo delo i mnogo manje nego što nam je bilo potrebno. Dučić se, kao sve veliko i neprolazno, vraćao u našu kulturu, pa i u rodni mu grad, bez žurbe.

Nekoliko decenija, nevidljivi cenzor je vukao konce iza glavne scene, a na scenu su stupali dušebrižnici u vidu nekih društvenih tela, odbora, komisija. Srećom, veze Dučića i srpske kulture su jake i trajne, pa nisu u nadležnosti cenzora već jezika čije je istine pevao ovaj pesnik.

O tim, najčešće zakulisnim radnjama, svedoči i Glas Trebinja, ali on svedoči i o javnim  sporavanjima. Odgovarajući na pitanje šta Dučić i večeri poezije njegovim imenom označene predstavljaju u jugoslovenskoj kulturi, Oskar Davičo će reći i ovo: "I večeri i nagrada, koja je trebala da se dodeli prošle godine nekom mladom pesniku, napravili su dosta neugodne galame. Morao je da interveniše i Centralni komitet SK BiH. Čak su i neki šovinistički elementi u Beogradu shvatili da je kucnuo čas da počnu slaviti 'svog pjesnika'. Za mene i moju generaciju Dučić je neprijatelj socijalističkog društva. O njegovoj poeziji neću sada da govorim. Mislim da bi bilo pametno, bar neko vreme, preći preko njegovog imena. Treba sačekati da padne patina na njegovo građansko delo."

Srećom, Dučićevo delo nije bilo u nadležnosti ideoloških cenzora, mada je za njegov konačni i potpuni povratak u srpsku kulturu još uvek bilo dosta prepreka.

Davičo je ovo govorio sedamdesete godine, a desetak godina kasnije u izdanju Slova ljubve u Beogradu pojaviće se Izabrana dela Jovana Dučića koja je priredio Stojan Đorđić. Izlazile su i pojedinačno njegove knjige, pa je svaka vrsta osporavanja postala besmislena i anahrona. Dučićevim večerima poezije će posle dvadeset i tri godine biti vraćeno ime, a o pedesetogodišnjici pesnikove smrti, 1993, na Blagovesti, Dobrica Ćosić, tada predsednik SRJ, na Kalemegdanu će otkriti Dučićevu bistu, rad Rista Stijovića. Tri godine kasnije u Trebinju će u Dučićevom parku Aleksandar Despić, tadašnji predsednik SANU, otkriti spomenik velikom pesniku, rad Drinke Radovanović.

Jedino nas je duboki i neobjašnjiv samozaborav kome smo dugo robovali mogao lišiti punog i potpunog prisustva Dučićeva dela u našoj kulturi. Odmah posle Drugog svetskog rata nerazumnim odlukama vlasti, javnim i tajnim radnjama, Dučić je proteran iz čitanki i školske lektire ili je svođen na zanemarljivu meru, a nastojalo se marginalizovati njegovo mesto u našoj kulturi.

Nije stranstvovalo samo Dučićevo delo. Ono se, konačno, srećom i zauvek, vratilo tamo gde mu je i mesto - u središte našeg jezika i naše kulture. Tek kad se u svoj svojoj lepoti i raznovrsnosti otkrilo novim generacijama uvideli smo koliko nam je književno delo Jovana Dučića nedostajalo. I njegovi zemni ostaci su čekali na povratak.

Put Jovana Dučića nije bio ni lak ni jednostavan, mada izgleda običan: od malog ka velikom. Taj put kojim je Dučić hodio, kako beleži Milan Kašanin ide "od učiteljske i trgovačke škole do ambasada i dvorova, od orijentalne ležernosti do evropskog pesništva..." Takav Jovan Dučić, takva vertikala, stožer i orijentir, nedostajao bi svakoj kulturi. Našoj posebno.



       

Jovan Dučić u Beogradu
Jovan Dučić, trenuci meditacije i
Jovan Dučić iz ambasadorskih dana
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 23, 2010, 02:12:18 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Pesnik je napisao nekolike oporuke i u svakoj je njegova izričita želja da počiva u otadžbini, u Trebinju.

U jednom testamentu, pisanom 15. jula 1941. godine, traži da bude sahranjen u crkvici "sličnoj Gračanici", a još 1935. godine zabeležio je u prvom testamentu: "Odvaja se od moga novca trošak za moju sahranu, ako država ne bi želela da me sahrani o svome trošku. Treba me sahraniti u Trebinju, odmah posle smrti, u grobnicu koju ću sam napraviti, ali nipošto u groblju, nego na vrh kakvog manjeg brda u okolini i sa velikim granitom iz Jablanice, sa jednim natpisom urezanim Jovan Dučić, pesnik"

Čekajući povratak Dučićev srpski pesnici, njegova sabraća, u Trebinju su na večerima poezije njegovim imenom narečenim, završili jedan ciklus: Sada se, konačno, vraća taj astralni i večni nomad.

Zanovila se mladim zamahom loza srpskih zadužbinara, ktitora i dobrotvora. Neimarstvom se obnavlja veza sa zlatnim dobom kada su dizane zadužbine i kad njihova gradnja ne beše stvar prestiža već plemenite obaveze i nacionalnog duga. Branko Tupanjac novim lastarom zanavlja lozu koja je uvek davala bogat rod i koja je, posebno među Hercegovcima, imala jaku tradiciju. Ovaj darodavac svojim dobrotvorstvom sada kosovskoj i američkoj Novoj Gračanici pridružuje Hercegovačku. Iznikla u Hercegovini, Svetog Save dedovini, ona će zahvaljujući Dučićevom prahu i književnom ugledu osvetliti omalenu Crkvinu. Što je još važnije, učiniće je znamenom uzdignutim do mitskih, a ne geografskih visina Stražilova i Lovćena, približujući je Branku i Njegošu. Zahvaljujući Dučićevoj književnoj i nacionalnoj harizmi, Crkvina i Trebinje će biti nova srpska kulturna saborišta kojima će se hodočastiti. Dučić tako, još jednom, otvara na Trebinju vrata.

Ima neke više pravde — prsta Svedržitelja, čija je i Dučić bio zlatna truba slave — što je, u godini kad obeležavamo dva milenijuma hrišćanstva (a posle tolikih patnji našeg naroda) Dučić konačno vraćen u otađbinu.

Dučić je u tuđoj zemlji na povratak čekao više od pola veka. U emigrantskom dnevniku Koste St. Pavlovića, šefa kabineta Ministarskog saveta izbegle jugoslovenske vlade u Londonu, zapisano je sledeće svedočanstvo: "Noću između utornika i srede, u pola dva po ponoći, umro je Jovan Dučić. Od jutros se održava sednica Ministarskog saveta. Tolika je galama dopirala iz kancelarije Predsednikove da sam, hteo — ne hteo, morao da čujem šta se govori. Jovanović je odmah izneo pitanje Dučićeve sahrane o državnom trošku. Rekao je da je to najveći naš pesnik, prvi naš ambasador i još uvek aktivan poslanik. Krnjević uopšte nije hteo da se sahrana obavi o državnom trošku i protestovao je što je u sinoćnjem Biltenu objavljeno da će se privremena sahrana 'ovog našeg velikana' obaviti kod manastira Svetog Save u Libertvilu. 'On nije nikakav naš velikan,' vrištao je Krnjević. 'Možda je srpski velikan.' Grol, koji se za Dučićeva života bunio najviše protiv njegovog političkog rada u Americi, priklonio je glavu pred mrtvim protivnikom i, kao kulturan čovek, žučno je branio gledište da se Dučić ima sahraniti o državnom trošku i kao diplomata i kao pesnik i kao član Akademije nauka. Nisam čuo kakva je odluka donesena. Kada su se članovi vlade rasturili, ponovio sam Jovanoviću šta sam čuo i upitao sam ga da li sam dobro čuo. Potvrdio mi je tačnost onoga što sam mu rekao i dodao je da je, najzad, rešeno da se Dučić sahrani o državnom trošku kao 'veliki pesnik'."

O sahrani Dučićevoj, izgleda, ipak se pobrinuo njegov rođak Mihajlo Dučić, jedan od izvršilaca testamenta, a ne država. U domu ovog Dučića pesnik Jovan Dučić je u ratnom metežu našao utočište. Dučić je sahranjen privremeno, kako bi se mogla, kad se steknu uslovi, ispuniti i njegova osnovna želja izražena u testamentu, a to je da počiva u otadžbini, na kakvom brdu iznad Trebinja u crkvi sličnoj Kosovskoj Gračanici.

Na taj dan se dugo čekalo. Ali, sve je ispunjeno, pa i to da privremeno počiva u Libertvilu u porti manastira Sveti Sava, kako je po svedočenju Koste St. Pavlovića, predlagao Slobodan Jovanović, Dučićev prijatelj i jedan od imenovanih izvršilaca testamenta.

U Libertvilu je, pred poslednje Dučićevo putovanje, počeo i iskop pesnikovih zemnih ostataka. Nešto pre deset časova, dvanaestog oktobra 2000, poslednje godine u ovom veku, jeromonah manastira Sveti Sava u Libertvilu Serafim, sa četvoricom monaha i bogoslova, uz prisustvo američkih vlasti, za iskop ovlašćenih lica, počeo je otkopavanje Dučićevog groba. Tu su još ktitor Hercegovačke Gračanice Branko Tupanjac, članovi odbora za ispraćaj Dučićevih posmrtnih ostataka iz Amerike, Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit srednjeameričke mitropolije Hristifor i Stevo Dobrijević, koji je i predsednik Srpskog kulturnog društva Jovan Dučić.

Spomen-obeležje koje je stajalo nad Dučićevim grobom, nedavno je sklonjeno, i ono će, kad iskop bude izvršen, biti vraćeno da nad praznim grobom svedoči o dugom Dučićevom posmrtnom stranstvovanju. Natpisu Jovan Dučić, pesnik, 1874— 1943, dodaće se da je od 1946. njegovo telo tu počivalo. A s druge strane kamenog krsta, čitaće se stihovi u kojima pesnik peva o sjedinjenju s Tvorcem kroz sjedinjenje sa grumenom gline užežene.

Posle 57 godina stranstvovanja konačno će krenuti Dučić u otadžbinu. Pesnikova želja iskazana u nekoliko testamenata, biće konačno ispunjena. Počivaće Dučić u otadžbini, na brdu iznad Trebinja, u crkvi sličnoj Kosovskoj Gračanici, onako kako je sam želeo. Još jedan veliki grob vraća se iz rasejanja u otadžbinu. Pre neku godinu u manastir Lelić su vraćeni zemni ostaci vladike Nikolaja Velimirovića. Njegov je grob bio u susedstvu groba Dučićeva. Sad je tamo samo krstača sa natpisom. Pre neku godinu iz rasejanja se vratio i Rastko Petrović. Nisu oni zagrobnici, već živo tkivo naše kulture, njena suština i neprolaznost.

Nadgrobni znamen će ostati da svedoči i seća Srbe u rasejanju (i ne samo njih) na Dučića, a njegovi zemni ostaci biće preneseni u Trebinje i pohranjeni u kriptu u Hercegovačkoj Gračanici, zadužbini koju je za Dučića podigao preduzimljivi darodavac Branko Tupanjac. Posle mnogo godina, posle niza pokušaja, ispunjava se, najzad, pesnikova volja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 23, 2010, 02:12:30 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 23, 2010, 02:12:40 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


Oko groba ljudi posluju, kako i priliči, bez mnogo reči, bez žurbe.

Dan je oktobarski, vedar i prozračan. Izbacuje se zemlja i stiže se do ploče, ispostaviće se, prve od tri. Tu je petnaestak ljudi, dva novinara, Veljko Žujović, snimatelj s kojim radim dokumentarni film i članovi Odbora za ispraćaj Dučića u otadžbinu, Tupanjac i Stevo Dobrijević, mitropolit i sveštenici.

Kopanje odmiče. Na prvoj ploči, utisnuto u bitumen, ukazuje se ime i prezime pesnikovo, a sa strane, oznaka američke firme Kontinental, koja se očigledno starala o sahrani. Uz dosta muke, poturanjem štangle i pijuka, rasklapa se armirana betonska ploča. Otpadaju i rukohvati, po tri sa svake strane, istruleli od poluvekovnog ležanja u zemlji. Kad je, konačno, razbijena betonska ploča ukazao se betonski kovčeg. Uz velike napore i na njemu se otvara poklopac. Pokušaji da se izvadi u celini propadaju. Sajle, čekrci, poluge, konopci, sve je uzalud. Skida se i s njega poklopac. Gospodin Tupanjac pijukom i klimanjenjem tamo-amo, razlabljuje i otvara ovaj poklopac. Sledi neverovatan i neočekivan prizor. Iznenađujući za sve.

To što se ukazalo nije očekivao niko. Ukazao se ispod poklopca zastakljen kovčeg. Ispod stakla, kao da je na odru, još uvek u celosti, Dučićeva figura. Pri dnu, uz noge, u visini kolena, lovorov venac, a na staklu, u visini grudi, primerak Dučićeve zbirke Lirika, koja je, kako je zapisano, objavljena na dan pesnikove prve sahrane. Prisutni posmatraju u čudu i neverici prizor: Dučić kao na odru. Sve je kao na fotografiji koja je snimljena pred pesnikovu sahranu. Brkovi, obrve, visoko čelo, karakteristične ruke dugih prstiju, nešto kose. Krupna figura.

Niko nije očekivao ovakav prizor. O tome da je Dučić balsamovan nema tragova. Kako je onda očuvano Dučićevo telo, pitali su se svi prisutni. Posle više od pola veka provedenih u grobu, sve se ospe u prah. Očekivalo se nešto tako: nekoliko kostiju, zemni prah, ostaci tela... Dučićevo telo, kroz staklo, ukazuje se očuvano. Kao da je odolevalo propadanju čekajući sjedinjenje s grumenom gline užežene, zavičajne, hercegovačke...

Primerak Lirike prvo uzima Tupanjac. Potom ga, još vlažna i potklobučena, listamo. Očuvan je i ne raspada se forma, a i slova nisu izbledela, niti su zabrljana od vlage. Pomešana osećanja: uzbuđenje, oduševljenje i neverica promiču preko lica ljudi koji prisustvuju ovom činu. Tupanjac dodaje primerak Lirike na čuvanje gospodinu Ljubu Govedarici, Hercegovcu koji je više od pet decenija u rasejanju, pa zatim nastavlja otkopavanje. Način na koji je Dučić ovde prenet, a pogotovu kako je sahranjen, upućuje na zaključak da se računalo s njegovim privremenim boravkom ovde. I to vrlo kratkim. Zaliven i bitumenom zapečaćen kovčeg kao da je samo čekao trenutak povratka.

Staklo ispod kojega je ležao Dučić zamaglilo se. Izbrisao ga je jedan od onih koji se kasnije pridružio poslovanju oko iskopa, Rade Petrović zvani Šmeker. Ispod obrisanog stakla još se jasnije ukazala pesnikova figura: frak u kome je sahranjen, cipele, lovorov venac pored njegovog tela, a naročito lice, ruke s karakterističnim dugim prstima koji dominiraju na pojedinim fotografijama.

Svakako, biće nagađanja i svojevrsne misterije kako je Dučićevo telo očuvano. Neobjašnjivo je, međutim, da su nepoznata, ako ih je i bilo, svedočanstva o pesnikovom ukopu. Sigurno da bi to rešilo mnoge nedoumice, pretpostavke, nagađanja.

Iako je raskrivanje groba završeno, sanduk s pesnikovim telom nije još mogao biti izvađen. Teško mu se u otvorenom grobu pristupalo. Sajle, čekrci, konopci, sve je to bilo uzalud. Oko iskopa se sada posluje užurbanije, ali s malo reči, u velikom čudu, uzbuđenju i neverici da se videlo to što se ukazalo. Po običaju, poslužena je za pokoj duše rakija. Vađenje kovčega iz otvorenog groba ne napreduje.

Kovčeg u kojem je Dučićevo telo je nepristupačan, pa je Rade Petrović, na kraju, dovezao bager ne bi li ga nekako podigao. Tako je, najzad, izvađen i taj kovčeg i s njega skinuta staklena ploča. Još je Dučićevo telo ostalo u celosti. I u susretu s vazduhom, protivno nekim prirodnim zakonitostima, ostaje takvo. Netruležno, reče neko.

Iz jednog kovčega u drugi preneta je ukrućena i ukočena figura, a da se nije osipala, da se u susretu s vazduhom, što je za očekivati, nije raspala. I frak, i cipele velikog broja, očuvani su. Samo se, kad je dodirnuo Tupanjac, leptir kravata osu u prah, a dijamanti koji svetlucahu na grudima pesnikovim, pri dodiru, potonuše u dubinu njihovu.

Oko dva i deset po podne iz jednog kovčega u drugi preneto je Dučićevo telo. Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit Srednjozapadno-američke mitropolije Hristifor služio je sa sveštenicima mali pomen. Iz Libertvila, iz manastira Sveti Sava, za dva dana biće Dučić ispraćen. Ostaće još jedan znameniti i veliki srpski grob u rasejanju prazan. Kako kazuje Stevo Dobrijević, predsednik Srpskog kulturnog društva Jovan Dučić, u Čikaškom basenu ima dvadesetak srpskih pravoslavnih crkvenih opština i tri manastira od kojih je jedan ženski. Oni su mesta ne samo verskog, već i kulturnog okupljanja Srba. Uz manastire i crkve su i naša groblja.

Iz jednog od tih manastira Dučić će krenuti na još jedno, konačno putovanje. Ovde, u rasejanju, nad praznim grobom ostaće kameni krst na kojem su, uz godinu rođenja i godinu smrti i Dučićevi stihovi iz pesme Povratak.

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe..., pevao je Dučić sluteći, možda, i ovaj zakasneli, ali konačni povratak. Dva puta je u Americi Dučić sahranjivan. S groblja u Geriju, prenet je u Libertvil, gde je počivao uz vladiku Nikolaja Velimirovića. Tu je sahranjen Konstantin Fotić. Tu počivaju Božidar Purić i drugi znameniti Srbi. U kripti ovog manastira je sahranjen i kralj Petar II. Na libertvilskom groblju počivaju Mandušići, Borkovići, Puače, Brašići, Basarići, Vitasi, Bulajići, Jovovići, Jovanovići, Stojadinovići, Žujovići, Bjelajci, Grubišići, Orovići, Ćulafići, Mrdaci, Vukotići, Lilići, Lubarde, Bokani, Govedarice, Radonjići... Tu su sahranjeni episkopi, jeromonasi, predsednici vlada u izbeglištvu, ambasadori, izgnanici, divizijski đenerali, podoficiri, oficiri i obični redovi, prote i protinice, komiti, kopači rude, radnici u ugljenokopima i čeličanama američkim, bivši žandari, učitelji, diplomate, dokeri...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 23, 2010, 02:12:49 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


I sad su nam groblja veća od gradova, pevao je Jovan Dučić. Groblje u Libertvilu je srpski grad pod zemljom, a to je i priča nad njom, romani i drame, neispisane, sudbine neopisane. Čedomilja, Vida, Jova, Dragomir, Jovo, Šoro, Zdravko, Zorka, Božidar, Jelica, Zarija, Milan — imena koja svedoče poreklo i pripadanje ispisana su na nadgrobnim pločama i spomenicima. Uz naša karakteristična krajiška, lička, hercegovačka, crnogorska, šumadijska, pomoravska i prečanska prezimena i imena na spomen-obeležjima libertvilskog groblja upisano je i poneko ime stečeno u novoj sredini ili joj naknadno prilagođeno. Stevan je postao Stiv, Jovan - Džon. Upisivana su i imena sela i zabiti iz starog kraja (kao da su metropole), imena mesta iz kojih su potekli i otišli u novi svet, da se i tako sačuva uspomena na stari kraj.

Spomen-obeležja podižu zahvalna deca, supruzi ili supruge, ali i srpska bratska pomoć, onima samohranim i inokosnim, ili srpska kulturna društva svojim uglednim i zaslužnim članovima. Tako je na grobljima, a u gradovima američkim žive potomci počivših, uglavnom ne zaboravljajući ko su i odakle su.

Na to je podsećao i Dučić svojim delom i delovanjem naročito u svoje poslednje tri godine života. Tih ratnih godina Dučić je bio izuzetno aktivan. Njegove su aktivnosti osporavane i od nekih njegovih sunarodnika, a naročito od dela hrvatskih ministara u jugoslovenskoj izbegličkoj vladi. Dučić je istinski i duboko bio potresen vestima o tragičnim zbivanjima u njegovoj otadžbini. U Amerikanskom Srbobranu objavljivao je ne samo pesme, već i studije, političke rasprave i eseje o sudbini Srpstva. Uz sinovljevsku brižnost i posvećenost pokazivao je izvanrednu obaveštenost, skoro naučnu pedantnost i analitičnost u obrađivanju političkih tema.

I kad je promenio sveta Dučić je Srbima u rasejanju mnogo značio. Njegova su dela preštampavana, a naročito ona nastala u poslednje tri godine njegovog života. Taj američki meriod Dučićeva života je sve do poslednje decenije ovog odlazećeg veka bio malo poznat našoj javnosti, književnoj pre svega. U tom su periodu nastale i neke antologijske Dučićeve pesme, ali i stihovi koji Dučića liričara prikazuju i kao žestokog satiričara, polemičara i borca.

Srpski pravoslavni manastir Sveti Sava u Libertvilu u čijoj je porti obavljena druga Dučićeva sahrana, osnovan je 1925. godine. Episkop Mardarije, zaslužan za njegovo zasnivanje, zapisao je: "Ovaj manastir, kao zborno mesto Srba u Americi i opšti dom molitve, kao večnu kuću Božju ostavljam u amanet svom dragom srpskom narodu da ga posle moje smrti čuva i unapređuje, da ga kao divni spomenik nacionalne i verske svesti ostavi u nasledstvo srpskim naraštajima u novom svetu."

Stari i novi naraštaji su Dučića iz tog novog sveta ispratili kako i priliči: uz obred i počasti. Dučić počinje, kako je primećeno, putovanje od hrama do hrama. Manastir Sveti Sava iz Libertvila dodao ga je novoj, američkoj Gračanici gde su se 14. oktobra 2000. godine, na dan Pokrova Presvete Bogorodice, Srbi iz rasejanja oprostili od Dučića. Njegovo preosveštenstvo episkop novogračanički gospodin Longin, uz sasluženje sveštenstva, služio je službu, a održana je i akademija na kojoj su o Dučiću besedili prota Uroš Ocokoljić, Slavko Panović, Stevo Dobrijević, Marko Dučić, Đorđe Nikolić, Živojin Erić, Mihajlo Mijanović, Rajko Nogo...

Dučić je zbog sankcija do Beograda putovao preko Moskve. U beogradskoj Sabornoj crkvi Dučić je konačio. Poštu su mu odali brojni Beograđani, a svetu arhijerejsku liturgiju je služio i o Dučiću besedio Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.

I u dane koji su prethodili Dučićevom povratku u Beograd sve je bilo u znaku njegovog imena i dela. Promovisana su prva tri toma novog izdanja njegovih Sabranih dela, a u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti održana je zajednička sednica tri akademije: Crnogorske akademije nauka i umetnosti, Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, a o Dučiću su besedili dr Dragutin Vukotić, Dejan Medaković i dr Novica Petković.

Iz beogradske Saborne crkve Dučićevi zemni ostaci su preko Crne Gore krenuli u Trebinje. U Hramu Hristova Vaskrsenja u Podgorici Dučić je prenoćio. Održana je i služba, a o Dučiću je besedio Budimir Dubak, ministar vera u vladi Crne Gore. Pesnikovim senima poštu je odalo mnoštvo Podgoričana. Dučićevi zemni ostaci ispraćeni su uz sve počasti.

U Danilovgradu, podno Ostroga, pogrebna novorka je na kratko zastala. Bjelopavlići su odali poštu Dučiću, a usput, prema Nikšiću, zastajala su vozila, kamioni, autobusi i kola, da bi putnici i vozači odali poštu Dučiću. Besedili su o Dučiću Milorad Kadić, predsednik SO Danilovgrad, i pesnik Slavoljub Fatić.

U Nikšiću, pred crkvom Svetog Vasilija Ostroškog i Tvrdoškog, Dučića dočekuje nepregledna masa. U hramu su Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i mitropolit crngorsko-primorski Amfilohije, uz sasluženje vladika i sveštenika iz otadžbine i rasejanja, služili svetu arhijerejsku liturgiju.

Svuda usput, ka Trebinju, pogrebna povorka je dočekivana i ispraćana odavanjem pošte Dučiću. Žitelji mesta kroz koja je prolazila pogrebna povorka, stajali su pobožno, uz put, a ponegde je i cvećem dočekivali.

Na ulasku u Trebinje, u naselju Gorica, pogrebnu povorku je uz brojne žitelje Hercegovine i poklonike Dučićeva dela prispele iz raznih krajeva, dočekao Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle sa vladikama, sveštenicima i visokim zvaničnicima Republike Srpske. Sa svih deset trebinjskih crkava oglasila su se zvona. Mladići i devojke, u crnogorskim narodnim nošnjama, koji su do Trebinja dopratili Dučićeve zemne ostatke, simbolično su ih predali Hercegovcima. Tu je formirana litija: napred krst, potom barjaktari sa zastavama, ripidima i barjacima, omladina, mladići i devojke obučeni u nacionalne nošnje, počasna jedinica garde Vojske Republike Srpske, lafet sa Dučićevim zemnim ostacima, a iza i sa strane, nepregledna povorka naroda.

U Dučićevom parku, između spomenika koji je on sam podigao Njegošu i spomenika koji je Trebinje podiglo Dučiću, spomen-knjigu Dučićevog boravka u Crnoj Gori načelniku SO Trebinje Mihailu Mijanoviću predao je ministar vera u vladi Crne Gore gospodin Budimir Dubak. Na Dučićev odar Mijanović je simbolično spustio ključ grada Trebinja.

Iz Sabornog hrama trebinjskog pogrebna povorka je nastavila put do Crkvine, mesta gde će svoj večni mir zasluženo naći knez pesnika.

Ne samo Trebinje, već cela Hercegovina dočekuju Dučića. Ne samo na dan pesnikovog povratka, već cele ove godine kako se gradi Hercegovačka Gračanica, Trebinje intenzivno živi sa Dučićem i u njegovom znaku.

Na dan pesnikovog povratka u Trebinje pristizali su Srbi sa svih strana, iz otadžbine i iz rasejanja, sveštenstvo od Hilandara, preko Australije, Amerike i Evrope, stari i mladi, omladina naročito...

Dok su ispred Hercegovačke Gračanice pored pesnikova odra počasnu stražu držali gardisti Vojske Republike Srpske, u gradu se održavao bogat i raznovrstan kulturni program. Otvorena je izložba Dučić i Trebinje, promovisani su zlatnik i srebrenjak s Dučićevim likom i dela Dučićeva, održana je svečana akademija na kojoj je o Dučiću besedio pesnik Rajko Petrov Nogo, dobitnici Dučićeve nagrade Stevan Raičković, Slobodan Rakitić, Rajko Petrov Nogo i Milosav Tešić kazivali su Dučićeve stihove, a Vizantijski hor Angelopulosa Likurgosa, Srpski muški hor iz Beograda i hor Jedinstvo iz Banje Luke pojali su Dučićeve stihove koje je komponovao Svetislav Božić.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 23, 2010, 02:12:58 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


U nedelju, 22. oktobra, posle osveštanja hrama Blagoveštenja, prekrasne Hercegovačke Gračanice, obavljen je čin sahrane kome su, uz brojne poštovaoce Dučićeva dela, prisustvovali predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica, visoki zvaničnici Republike Srpske, verski dostojanstvenici i predstavnici međunarodne zajednice. Pre toga, u kratkom i sadržajnom kulturnom programu, pojali su grčki i srpski horovi, Dučićeve stihove kazivao je Gojko Šantić, a nad Dučićevim odrom su besedili Mirko Šarović, potpredsednik Republike Srpske, Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i Matija Bećković, dobitnik Dučićeve nagrade.

Ispunjen je pesnikov zavet. Spuštanjem u kriptu Dučić je, konačno, našao večni mir stigavši na Crkvinu, na breg smrti, ali i na breg večnog života odakle oči na oba sveta gledaju.

Zadužbinaru Jovanu Dučiću, Hercegovac Branko Tupanjac odužio se zadužbinom — Blagoveštenjskom crkvom, Hercegovačkom Gračanicom, pesnikovom večnom kućom na onome svetu.

Iz Hercegovine, koja čitav svet naseli, ali sebe ne raseli, krenuo je Branko Tupanjac u svet, u njemu velikim trudom stekao ime, ugled i imetak, ali nije zaboravio stari kraj.

Posle 57 godina u svoju Hercegovinu, Svetog Save dedovinu, stigao je Jovan Dučić da nađe večni mir i pokoj duši.

Dučić je dočekan s najvećim počastima koje se mogu odati jednom pesniku. Ne samo Trebinje, već svi gradovi i mesta kroz koje je prošla pogrebna povorka s Dučićevim zemnim ostacima, bili su u znaku njegova imena i ozračju njegovog pesničkog dela. U Trebinju se to osećalo na svakom koraku. Govoreći na akademiji posvećenoj Dučiću i njegovom delu, Rajko Petrov Nogo, dobitnik Dučićeve nagrade, pored ostalog je rekao:

"Ako je, a jeste, Petar Petrović Njegoš epska — Jovan Dučić je naša lirska paradigma. 'Jovan Dučić', piše Pero Slijepčević, 'podseća na onog mitskog kralja Midasa koji je bio uklet da pretvara u zlato sve čega se dotakne.' Takva alhemijska Dučićeva moć dolazi iz posvećenja jeziku i stihu, ritmu i rimi, iz samosvijesti sa kojom je pisao da je lirika najviši stepen metafizike i da je lirska pesma jedini rod umetnički gde osrednje znači što i rđavo i gde ništa nije dobro što nije savršeno.

Hvaljen i osporavan po svojoj tzv. prvoj fazi, pozni Dučić je dugo ostao nepročitan. A kada je kasnije Dučić valjano pročitan, hvaljen je, kako to mi samo znamo, na račun onog ranog.

Svaki u svom rodu, i rani i pozni stihovi Dučićevi vrhunci su u srpskom pjesništvu.

Koliko od neutoljive žudnje, njegove su ljubavne pjesme tkane — kako je Anica Savić-Rebac pisala — i od memorije ljubavi.

Narativne, duhovite i lascivne Dubrovačke poeme — ti romani u kratkoj vezanoj formi -žanrovski su jedinstvene u našoj, a možda i svjetskoj poeziji.

Carski soneti blještavo pjevaju naš srednji vijek — onu pobjedničku strašnu sjen Nemanje i Dušana.

Pjesme o otažbini svjedoče kako u nadahnuću retorika biva visokom poezijom.

Dučićeve pjesme o prirodi — religiozna su kantilena. U sedmercima, osmercima, devetercima i desetercima poznog Dučića, iz hercegovačkih ubogih prizora i pejzaža, zari toplina i unutarnji sjaj ikone. Bog je u svemu oko nas — u glogu, mravima, suncokretima, u bukvi, ćuku i u žabi — i to ne bilo kakav i bilo čiji, nego naš, ovdašnji:

Žižak u domu siromah
Suza u oku mučenika.


Bog je stanovao u hercegovačkim kućicama. I u srcima ljudi. Stanuje, valjda, i danas.

Ako Dučićevoj poeziji pribrojimo putopise Gradovi i himere, tu prvu gipku modernu srpsku prozu u kojoj su erudicija i stilska perfekcija srećno natopljene lirikom, pa savršeno izvezene eseje Moji saputnici, blistave meditativne traktate Blago Cara Radovana i Jutra sa Leutara, te istorijsku studiju Grof Sava Vladisavljević, koju mnogi čitaju kao roman — biće nam jasno da je prevashodna pjesnička vokacija možda nepravedno zasjenila Dučićevu prozu u kojoj je on bio majstor, stilista i inovator, skoro koliko u poeziji," zaključuje Nogo.

Dučićev povratak će, svakako, pojačati i interesovanje za njegovo raznovrsno i obimno delo. Susrećući se sa složenim porukama Dučićevog dela, susrešćemo se i sa našom prošlošću i, što je najvažnije, sa suštinama naše prirode.

Opraštajući se od Dučića, nad njegovim odrom besedio je i Matija Bećković, dobitnik Dučićeve nagrade. "I evo nas pred tom Dučićevom Gračanicom", rekao je Bećković, "nad Dučićevim odrom, iznad Trebinja, u času kad su se ti amaneti ispunili i obistinili. A da je naša otadžbina slobodna kao da više verujemo Dučićevim kostima nego sebi i svojim očima. Hrabrimo se da Dučić i to bolje zna od ikoga i da nikad ne bi došao da to nije istina, kao što nije hteo da dođe proteklih 57 godina.

Poslednje reči Jovana Dučića bile su Verujem u Boga i u Srpstvo. Napisao je to već iznemoćalom rukom u nedoba, kad je i u Boga i u Srpstvo mogao verovati jedino Jovan Dučić. U nevreme, kad su se i Bog i Srpstvo i Dučić našli među inkriminisanim pojmovima njegovoga jezika, kad su ih, kao i cara Radovana spominjali samo još ljudi koji su poludeli.

U godini u kojoj je zamenio svet, Srbija koja mu je bila iznad svega, dobila je lažne isprave i u njima upisano lažno ime s lažnim roditeljima, lažnom godinom i mestom rođenja. Otišao je pod zemlju kad i država čiji je prvi pesnik i ambasador bio, i kad pogled na svet i ceo svet i kosmos koje je oličavao. I svi su se saglasili da su otišli zauvek.

Ali, gle čuda! Jovan Dučić se po treći put sahranjuje i po drugi put rađa i to drugo rođenje ukazuje se kao istinitije, važnije i slavnije od onog prvog u Hrupjelima," rekao je Bećković.

Jovan Dučić je hvaljen i osporavan, ali nikad do kraja pročitan i, kao i svi veliki pesnici, on se u svakom novom čitanju ukazuje u novim slojevima i značenjima.

Slika i predstava o našoj poeziji pre svega, o menama i preobražajima koje je doživljavala, bez Dučićeve poezije su siromašnije i oskudnije. Uslediće nova čitanja i nova tumačenja, ali ono što je izvesno je da, ma koliko nova čitanja bila kritički intonirana, Dučipeva poezija će sa njima samo dobijati.

Ispunjenjem zaveta da Dučićevi zemni ostaci počivaju na Crkvini, iznad Trebinja ispunjen je jedan zavet i odužen je jedan dug, ali je preuzeta i pojačana prijatna obaveza — da se Dučićevom delu vraćamo što češće. Jer, kako reče na Dučićevom dočeku i ispraćaju Mirko Šarović, potpredsednik Republike Srpske, narod koji ima Njegoša i Dučića ne sme da luta.

"Dučić je", kako zapisa Matija Bećković, "najšumnija lirska zastava na kuli srpske poezije. Na tu visinu ga nije iznela ni književna kritika, ni državna politika, nego ljubav i odanost čitalačkog naroda kome su se svi naknadno priklonili. Dučić je svoje osporavatelje podavio u kapi mastila. Danas je Dučić iznesen na onaj vidik koji niko ne može zakloniti", piše dalje Bećković.

S Dučićem je na taj vidik iznet i naš jezik, s tog je vidika otvoren još jedan pogled, bistar i prodoran pogled naše kulture.

Imalo je u Dučićevom povratku mnogo emocija i mnogo želja, ali i svojevrsne simbolike.

Osim Božje pravde mogla se, dakle, u Dučićevom poslednjem putovanju pročitati i svojevrsna simbolika. Pesnikovi zemni ostaci, kako je rečeno, putovali su ne od grada do grada, već od hrama do hrama, sledeći njegov duh i žudnju pesnikove duše. Žudnju da se, sjedinjenjem s grumenom gline užežene, sjedini s Tvorcem, Dučić je izrazio kroz mnoge stihove, a najdirektnije testamentom.

Možda je samo proviđenje udesilo da iz Libertvila, manastir narečen imenom onog koji nas je duhovno zasnovao, Dučića doda Novoj američkoj Gračanici, a da mu smirenje podari na Crkvini, u hramu Blagoveštenja, nalik po svemu kosovskoj Gračanici, jer Kosovo je ime našeg udesa i naš znamen. Na tom poslednjem i više nego simboličnom putovanju, konačio je i počivao Jovan Dučić u hramovima - Sabornom i Vaskrsenja - u čemu takođe ima simbolike.

Konačnim povratkom u otadžbinu Dučić je ne samo premrežio, već svojom harizmom trajno povezao sve srpske krajeve, ali i Srbe iz rasejanja. Od sada će i Crkvina biti mesto kome se hodočasti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 23, 2010, 02:13:07 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


HRONOLOGIJA

O godini rođenja Jovana Dučića postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodila je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi daje rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. Otac Dučićev Andrija stradao je u Hercegovačkom ustanku 1875. i sahranjen je u Dubrovniku. Majka Joka iz braka sa Andrijom imala je još ćerku Milevu, a iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem dvoje dece (Ristu i Soku).

1878. Trebinje, nakon Berlinskog kongresa, pripada Austrougarskoj. Dučić se školuje u Trebinju, potom u Mostaru završava trgovačku školu.

1890—1891. pohađa Učiteljsku školu u Sarajevu

1891—1893. završava Učiteljsku školu u Somboru. Kao učitelj postavljen je u Bijeljini, a vlasti ga zbog političkih razloga progone u manastir Žitomislić.

1895—1899. učitelj je u srpskoj školi u Mostaru. Član je društva Gusle, osnivač i član uredništva književnog lista Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten s posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu na Filozofsko-sociološki fakultet. Održava brojne veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni Glasnik).

1900. umire mu majka.

1901. izlazi mu prva knjiga Pjesme, u izdanju mostarske Zore.

1906. završava studije, a sledeće godine u Ministarstvu inostranih dela, u Beogradu, dobija službu pisara.

1908. radi kao urednik književne hronike u Politici. U izdanju Srpske književne zadruge izlazi mu knjiga Pesme, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi — Plave legende i Pesme.

1910. postavljen za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji.

1911. knjiga Pesme u izdanju Cvijanovića.

Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu, kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda.
Biran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

1929. u redakciji autora pojavljuju se dve knjige Sabranih dela, Pesme sunca i Pesme ljubavi. Posle dve godine, nakon prevremenog penzionisanja, vraćen na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu.

1930. treća knjiga Sabranih dela, Carski soneti, potom Plave legende i Gradovi i himere.

1931. redovan član Srpske kraljevske akademije, a sledeće godine postavljen za poslanika u Budimpešti.

1932. Blago cara Radovana.

Od 1933. do 1941. prvo poslanik u Rimu, a potom u Bukureštu, gde je proizveden u zvanje ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik u Madridu.

Od 1941. do 1943. živi kod svog rođaka u gradu Geri (SAD, Indijana). Izlazi mu monografija Grof Sava Vladislavić. Objavljuje političke brošure i piše u srpskoj štampi u SAD, pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda.

1943. umire u Geri, gde je i sahranjen. Na dan smrti izašla mu je knjiga Lirika, Pitsburg. Iste godine njegovi posmrtni ostaci preneseni su u portu srpskog manastira sv. Save u Libertvilu.

Danas se grob ovog velikog srpskog pesnika nalazi u porti Mala Gračanica u rodnom Trebinju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 23, 2010, 02:13:17 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


DUČIĆEVA DELA
(po pesnikovoj zamisli objavljena u deset knjiga)

Pesme sunca
Pesme ljubavi i smrti
Carski soneti
Plave legende
Gradovi i himere
Blago cara Radovana
Staza pored puta
Moji saputnici
Jutra sa Leutara
Grof Sava Vladisavljević



Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Decembar 23, 2010, 02:13:26 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


NATPIS
 
S mora na čijoj crnoj ploči
Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti, s koga oči,
Na oba sveta gledaju —
 
Ponor po ponor, dokle sinu
S nebeske svetle čistine...
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine.
 
Vaj, ništa više da ne prene
Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene  
Uz ploču bledog mramora.



KRAJ MORA
Iz Boke


Lav kameni jedan iz mletačkih dana
Ozbiljan i mračan još na trgu sedi,
Na obali mora. Sluša šum Jadrana,
I gde vek za vekom neosetno sledi.

Star i malaksao, i sa grivom sedom,
On je teške šape zario duboko,
Dokle mirno drži u obzoru bledom
Svoj mramorni pogled i studeno oko.

Dođu gradska deca sa veselim pleskom,
Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom,
I biju ga svojim puškama od zova.

Dok on mirno gleda na more, i čeka
Da galije stare vidi izdaleka,
Što odoše nekad pre mnogo vekova.



HORDA

Mi nismo poznali vas po zastavama,
Ni vaše heroje od lavova ljuće:
Sve na kolenima vukli ste se k nama
Noseć mač ubice i luč palikuće.

Bez buktinja ide ta vojska što ćuti,
Požar sela svetli za marševe gorde...
Vaše gromke himne ne čuše nam puti:
Nemo ubijaju deca stare horde.

Polomiste više kolevki, o srama!
Nego herojima otvoriste raka.
Podaviste više njih u posteljama
Nego što ste u krvi srušili junaka.

Uzeli ste oči freskama sa svoda,
Glave kipovima heroja iz bajke;
Spržili ste seme u strahu od ploda,
I reč ubijali ubijajuć majke.

Presiti se zemlja od krvavog vala,
Ali vam pobeda ne osvetli lice:
Jer lovor ne niče s bunjišta i kala,
On je za heroje a ne za ubice.



Dučićeve pesme. Izbor Dragomira Brajkovića:
Natpis, Jablanovi, Kraj mora, Suncokreti, Horda, Žitije, Dubrovački epitaf, Paž, Hrišćansko proleće, Tajna, Pesma ženi i Molitva
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Decembar 23, 2010, 02:13:36 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


ŽITIJE

Pisana u Gradcu, slikana u Žiči,
U Mlecima teškim zlatom okivana,
Knjiga o pretcima, koja carstvo diči —
Opet je car čita tri noći i dana.

I krupne zenice koje pomno uče,
Ne vide večeri ni purpurnu zoru,
Ni kad tri vojvode donesoše ključe
Grada Hristopolja na Belome Moru.

I kao muzika na ponoćnoj reci,
Sva slova pevaju pretke što su bili,
Kraljevi i pisci, vojvode i sveci.

I kad sklopi oči na tigru i svili,
Imperator vide kako pređe svodom
Strašni sen Nemanje pobedničkim hodom.



DUBROVAČKI EPITAF

Ova stara kuća sa grbom starinskim,
S balkonom na Stradun, gde mirišu sade
Godine i trulež hodnicima niskim,
Beše nekad kuća kneza Paska Zade.

Pasko Zade beše alhimičar; dalje,
Poznat pitagorist, zvezdar, moreplovac,
Đak slavnog Vanini. — Pučanin, sin švalje,
Posta plemić umom, a knezom za novac.

Letopisi kažu: Beše mudrost sama...
Sto godišta življe za muze i pare...
No slast ženskog tela ne pozna, od srama
Umre... sed ko ovca, malen kao jare...

Epitaf: "Tu leži Pasko Zade, mili
Knez... i tako dalje, uspomene jasne!
Jedini od ljudi s kim su uvek bili
Svi muževi dobri i sve žene časne."



PAŽ

U paža Miloša oči od smaragda,
Ruka od albastra i vlasi od lana;
Pauni carice presreću ga svagda,
Carski lavi piju iz njegovog dlana.

Glas mu teče kao svilen nit, polako,
Pevanje je dete učilo od vile;
No niko ne vlada zlatnim nožem tako,
U oblaku strelja utve zlatokrile.

I caričin pažu Miloš Obiliću,
Zbori sa zvezdama što nad gradom plove,
I svaki glas zemlje on sluša bez daha.

Ali od Kosova pođe li pram praha,
Zatreperi celo srce sokoliću,
Otvore se širom oči smaragdove.


Dučićeve pesme. Izbor Dragomira Brajkovića:
Natpis, Jablanovi, Kraj mora, Suncokreti, Horda, Žitije, Dubrovački epitaf, Paž, Hrišćansko proleće, Tajna, Pesma ženi i Molitva
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Decembar 23, 2010, 09:54:36 pm »

**
DRAGOMIR BRAJKOVIĆ — POVRATAK JOVANA DUČIĆA


HRIŠĆANSKO PROLEĆE

Vidik se krvlju sav zarubio,
Prvi kos peva tanko i tanje.
Aždaju sveti Đorđe ubio,
Srebrnim kopljem baš u svitanje.

Kraj crkve čempres crn zagustio,
Hristovo jagnje ovca rodila,
I Sveti Marko orla pustio,
I Sveti Todor svog krokodila.

Golubica u suncu sinula,
Sa lišća kaplju svete arije...
Dva apostola tud su minula
S porukom sina čiste Marije.

Kraj reke zrače beli krinovi,
Pada snop zraka s neba sredine:
I sja oreol večni i novi
Jagnjeta što gre preko ledine.



TAJNA

Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina, -
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama...
I pojmih kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
Poljem kroz naše svete klasove,
Kraj puta k meni, atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.



MOLITVA

Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu,
Tebi su pružene njine čiste ruke:
Za Tvoju su oni pali veličinu,
Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.

Svaka beše za Te rana koja tišta,
A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:
A sada ti kliču samo s gubilišta,
I sad su nam groblja veća od gradova.

Blagoslovi, Blagi, one što su pali
Pod nož krivokletca u podnožje krsta,
Ni veliki pretci nisu drugo znali
Tim putem u senci Tvog velikog prsta.

Blagoslovi, Dobri, njihov trag što sjaji,
Trubu mrtvih uvek punu Tvoga daha.
I na večnoj brazdi njinih koračaji,
Mač mrtvih pozlaćen zlatom tvoga praha.


(Američki Srbobran, 17. septembra 1942.)

Dučićeve pesme. Izbor Dragomira Brajkovića:
Natpis, Jablanovi, Kraj mora, Suncokreti, Horda, Žitije, Dubrovački epitaf, Paž, Hrišćansko proleće, Tajna, Pesma ženi i Molitva
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: