Dragan Lukić (1928—2006)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragan Lukić (1928—2006)  (Pročitano 20594 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Decembar 23, 2010, 10:29:38 pm »

*




DRAGAN LUKIĆ
(30.11.1928. — 01.01.2006)

Dragan Lukić, dečji pisac, rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.

U jesen 1946. već počinje da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri.

Godine 1954. je završio studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja.

Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis "Zmaj". Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi.

Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, "Nebom grada".

Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima.

Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić itd. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964-1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967-1993.

Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006.
/ Wikipedia


*

"Bio je profesor u Školi za vaspitače, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik časopisa "Zmaj", redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za najmlađe na prostorima nekadašnje Jugoslavije. U stvaralačkom veku, dugom punih šest decenija, Dragan Lukić objavio je oko 100 knjiga poezije i proze za najmlađe. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima."

"Dragan Lukić je na široka vrata u poeziju uveo gradske motive i potvrdio se kao pesnik autentičnog humora."

Fotografija: LP omot "Ja, klinci i pesnici", 1982 — Jugodisk LPD 0056
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Decembar 23, 2010, 10:31:18 pm »

**




DRAGAN LUKIĆ O SEBI...

I moja škola i naša kuća, u kojoj sam proveo detinjstvo, nalaze se na periferiji Beograda. Ja to veoma cenim. Mislim da se detinjstvo može mnogo lepše i punije živeti na periferiji grada ili u nekom malom mestu nego kao zarobljenik skučenih prostora, betonskih ograda i saobraćajnih opasnosti centra grada. Centar je, možda, privlačan i koristan za odrasle. Ali deci je ipak najlepše u mom kraju, na Lekinom brdu, kod poslednje trolejbuske stanice.

Kraj moje kuće, na uglu,
gde ljudi uvek stoje,
prijatelj stari, trolejbus,
odmara točkove svoje.

(Poslednja stanica)

Dovoljno je samo istrčati iz kuće i već si upao u žestoku bitku Indijanaca i kauboja, ili si jedva dočekan bek u tek stvorenom fudbalskom timu, ili si sudija pohvatanim "lopovima". Da si sedam puta dečak, ne bi stigao u sve igre — toliko ih ima na Lekinom brdu.

Voleo sam, kao i svi moji drugovi, da idem bos. Ali to nisu volele devojčice iz našeg kraja. Uvek su bežale od nas i stidele su se kad smo, za inat, bosi, išli za njima trudeći se uporno da svet primeti da smo, ipak, iz istog društva.

Voleo sam još i hleb i mast. To se moglo jesti u igri, u trku za loptom, uz partiju šaha... I danas volim hleb i mast posut pahuljicama soli i crvenim cvetovima aleve paprike! Ali mi tu poslasticu sad ne daju tako često kao nekad.

Nije li lepo što osnovna škola, u kojoj sam učio, nosi ime našeg pesnika Vojislava Ilića! Možda sam zato i ja voleo da sastavljam pesme, pa su me drugovi prozvali — pesnik. Posle su me tako zvali i profesori. Na primer, uzme profesorka hemije moju svesku, a ja tamo oko formule nekog jedinjenja ispisao stihove.

— Pa zar se ovo dobija iz natrijumhlorida, a, pesniče? — čudila bi se profesorka.

Ili, na času matematike profesor predaje, predaje, a ja pišem pesme. On misli (verovatno tako misli) evo, ovaj vredno beleži, neka ponovi, i — prozove me. A ja, sedim u sredini dugačkih klupa, sa svake strane mi po tri druga, pa nikako ne mogu da se ispetljam i izvučem napolje. U međuvremenu pokušavam da sakrijem napisanu pesmu iz straha da profesor ne priđe i ne pomogne da izađem, pa tako nađe i moju pesmu...

Učio sam — dobro. Dobijao sam skromne, ali čvrste ocene. Najbolje sam radio pismene zadatke iz srpskohrvatskog jezika. Moj učitelj, Arsenije Tubić, uvek mi je govorio:

— Prepiši ovaj zadatak i pošalji "Zorici", dečjem listu.

Ali ja nikad nisam stigao da prepišem svoj zadatak, jer sam "morao" da pišem druge stvari. Izdavali smo svoj ulični list "Mladost". Glavni urednik sam bio ja, list sam "štampao" (pisao štampanim slovima) ja, ilustracije je crtao Pavle Milić, elektrotehničar, urednik za književni deo bio je Aleksanda  Lazić, zvani Aca-žaca, koji je u našem listu objavljivao čak i romane u nastavcima. On je danas inženjer. Saradnici lista bili su Jovica 2, inače moj brat, Jovica 2 i Relja Krstić, danas šahovski majstorski kandidat. Snabdevač hartijom bio je čika Aca, Aleksandar Lukić, štamparski mašinista, Jovičin i moj tata. List je imao redakciju, a redakcija je imala svoj pravilnik, koji je i danas u životu: Tačka 3. Pravilnika redakcije lista "Mladost" glasi:

"Svaki dopisnik, na zahtev urednika, mora dati svoj rad. (Naravno, ako nema nikakvih prepreka, na primer: kada mu majka ne da da izađe iz kuće.) Svaki dopisnik lista mora predati rad u sredu do devet sati. Ako nije mogao izraditi rad, ima kazati uzrok uredniku, ako je slagao, neće moći čitati dva broja lista "Mladost"."

Na kraju svake godine redakcija "Mladosti" održavala je svoju godišnju skupštinu u našoj šupi. Tada je morao da se podnese godišnji izveštaj.

Evo jednog izveštaja iz slučajno sačuvanog zapisnika: "U ovoj godini u listu je objavljeno 38 pesama, 24 pričalica-šala, 11 zagonetki, 3 poslovice, 18 ukrštenih reči, 2 šah-problema, 4 rebusa, 6 stripova, 5 igara šibicama." O stanju inventara ove redakcije u izveštaju stoji sledeće: "Redakcija poseduje: čekići — 1 s. r. 1m. 1m. dr. — 2 gv. 1 dr. (to je značilo jedan srednji, jedan mali, mali je drveni, dva gvozdena i jedan drveni), 2 turpije, 3 burgije za drvo, 10 ključeva, 1 pinceta, 1 šilo, dvoje klešta, 1 kalauz. Pomenuti inventar izdavao se saradnicima na upotrebu uz prethodno datu propisnu priznanicu glavnom uredniku."

Tako se za decu iz ulice Miloša Svilara, na Lekinom brdu, znalo u čitavom kraju i u školi.

Rođen sam 30. novembra 1928. godine u Beogradu. Moj otac bio je grafički radnik, a majka domaćica. Često smo se selili baš u vreme mog najranijeg detinjstva da bismo se, pred moj polazak u školu, stalno nastanili u ulici Miloša Svilara, na današnjem Lekinom brdu. Pre rata se taj kraj zvao Pašino brdo.

Kad sam pošao u prvi razred gimnazije 1940. godine, počeo sam da shvatam i razumevam razgovore koje je moj otac vodio sa svojim drugovima. Od oca sam saznao dosta o borbi radničke klase i o komunistima. Šesta muška gimnazija, u koju sam išao, nalazila se ispred Studentskog doma i ja sam, često, mogao videti studentske demonstracije.

Za nas Beograđane rat je počeo stravičnim bombardovanjem. Bilo je to onog istorijskog aprila, šestog aprila 1941. godine. Sedeli smo već za stolom i čekali da se vrati moj otac, koji je bio otišao po meso, pa da svi zajedno doručkujemo. Ali zaglušna buka avionskih motora, i ubrzo zatim strahovita eksplozija, sve to praćeno zaglušnim zavijanjem sirena, koje nisu upozoravale na opasnost, jer je ona već bila tu, nego su urlale od zaprepašćenja i bolnih rana koje su nemačke štuke zadale gradu svojim bombama, oduzela nam je doručak, mir i sigurnost. Od tada pa sve do 20. oktobra 1944. godine nismo nikad više mirno doručkovali.

Ubrzo je moja škola pretvorena u nemačku kasarnu. Morali smo učiti po osnovnim školama, po kafanama, po crkvenim portama. Tada je, umesto zvona, čas prekidalo zavijanje sirene ...

Noću nikad nismo mirno spavali. U našem kraju su često vršeni pretresi i racije. Odvođeni su u specijalne logore Cigani, kojih je bilo dosta u našoj ulici. Među njima je bilo i mnogo mojih drugova.

I naše igre su se stišale. Najčešće smo igrali šah, zatvoreni u svoje avlije i kuće. Tako smo postajali ozbiljniji ...

Jednoga dana smo brat i ja u tatinom džepu pronašli parolu sa petokrakom zvezdom na kojoj je pisalo: dobro nam došli. Odmah smo znali sve: i kome je parola namenjena, i da je tajno štampana. Naslutili smo slobodu. Uskoro zatim počele su borbe za oslobođenje Beograda. Sedamnaestog oktobra, ujutru, u podrum čika Blagoja, bakalina, gde je bilo smešteno desetak porodica iz naše ulice, sklonjenih od metaka, ušao je ruski tenkist ostavljajući za sobom širom otvorena vrata. Na ulici su nas dočekali partizani i sloboda.

Ponovo sam ušao u svoju školu. Moji drugovi i ja postali smo članovi Narodne omladine, koja je sebi postavila zadatak da pomogne obnovu i izgradnju oslobođene zemlje. Počeli smo od Beograda: krčili smo ruševine, čistili ulice, popravljali ograde, kaldrmisali ulice, popravljali krovove... A kad je naša radna brigada ojačala, otišli smo na izgradnju prve omladinske pruge Brčko—Banovići. Tada sam prvi put upoznao Bosnu i zavoleo je. Zato sam rado i sledeće godine sa svojom brigadom došao u Bosnu na izgradnju druge omladinske pruge Šamac—Sarajevo. Danas, kad god putujem tim prugama, osećam ih kao svoje.

Sa gimnazijom i svojim starim drugovima rastao sam se 1948. gradeći Autoput "Bratstvo-jedinstvo", jer sam posle toga već bio student beogradskog Filozofskog fakulteta.

I dalle su me zvali pesnik. Pesme koje sam pisao i objavljivao po zidnim novinama odvele su me u Studentski klub mladih pisaca. Uskoro je naš Klub izdao knjigu priča i pesama četiri moja druga i mojih, pod naslovom "Nas pet". Tako sam zakoračio u književnost.

Godine 1954, sa dnevnikom u ruci, ušao sam kao profesor srpskohrvatskog jezika na svoj prvi čas, u četvrti razred Škole za vaspitače. Tu i danas predajem svoj predmet.

Ja ne mislim da se uvek još u detinjstvu izabere poziv. Ali sa mnom se tako baš desilo: još dok sam rastao, moja stalna igračka bila je knjiga.

Prvi mi je knjigu doneo otac. On je bio štamparski mašinist i voleo je knjige, naročito one koje je sam štampao. Zato ih je meni donosio. Ako knjiga koju on štampa ne bi bila za decu, on nam je tada kupovao i poklanjao knjige. Često nam je svima čitao naglas i to je bilo lepo. Tako sam se ja, sa svojim bratom, uz fudbal, uz klikere, uz "žmure" i teranje točka, najviše igrao knjigom. Bio sam ili prodavac novina, ili knjižar, ili štamparski majstor kao moj tata, ili urednik nekog lista, dok jednog dana nisam počeo da se igram pisanja... Ipak, ne mislim da sam pesnik zato što sam se tako igrao. Jer čovek koji pesmu u srcu nosi, jednostavno — mora i da je napiše. To je nešto što bi se uvek desilo. Čak i da se nisam tako igrao knjigom, jer to je kao što srce u živog čoveka  m o r a  da kuca. Tako nekako.

Čuvao sam knjige koje sam dobijao. Tako sam uspeo da stvorim malu biblioteku knjiga za decu. Bile su to: pesme Čika-Jove Zmaja, Čika-Andre, priče Desanke Maksimović, "Robinson Kruso", "Vinetu" i "Tri musketara". Skupljao sam i čuvao "Politiku za decu", "Mika-Miša" i "Politikin zabavnik". Tata mi je to koričio i pravio knjige od toga.

Knjige sam osećao kao žive prijatelje i drugove. Umele su satima da mi pričaju. Činilo mi se kao da me drže za ruku i vode nekuda po svetu. Činilo mi se da junake iz knjiga poznajem kao svoje drugove iz ulice i škole. Igrajući se, često smo, moji drugovi i ja, živeli kao svet u knjigama.

Ima jedna knjiga koju sam naročito voleo. Nju smo u dane posle rata čitali čak i grupno. Uveče, kad utihnu žagori, kad se krpenjača više ne vidi, sakupimo se pod dvorišnu sijalicu, ili na nečiju verandu, i počnemo čitati knjigu "Kako se kalio čelik" Ostrovskog. Voleo sam iznad svega njenog glavnog junaka Pavla i naročito na radnim akcijama želeo sam da postanem onako kako mi se činilo da bi to i Pavle uradio. Ja onda nisam znao — to znam sada — da sam bio vaspitanik svoje knjige.

Mnogo sam knjiga, do danas, pročitao, ali se ne sećam tačno kada sam poželeo da velikoj biblioteci knjiga dodam i jednu svoju.

Moje knjige došle su na svet nepovezane, ali mali svet dečaka i devojčica primio ih je kao poklone koji uzbuđuju i raduju, kao poklone do sada nedobijene, tajanstvene i čudne, zatvorene šarenim koricama na kojima je pisalo: Kako se kome čini, Iz jednog džepa, Ovde stanuju pesme, Dečaci, devojčice i ljudi, Moj trolejbus ...

Moje prve knjige počele su da razgovaraju sa decom, da šapuću, pa su malo-pomalo, i mene uvele u razgovor tako da ja sada ne mogu da prestanem da razgovaram sa decom, ne mogu da prestanem da im pričam priče i da za njih pišem pesme. Tako sad nastaju moje nove knjige.

Dečak iz tih knjiga, lovac Joca, odavno je ušao u stvarni dečji život. S decom se igra, sa decom uči, sa decom peva. A mala Jasna, ona kojoj tata svakog dana ponešto kaže, ima hiljadu drugarica u svim mestima naše zemlje ...

Živim u gradu, u velikom betonskom lavirintu od kuća, kroz čije se tunele provlače trolejbusi, zadihani i zajapureni, svirajući gradske pesme na svojim trolama — frulicama. Trolejbuse osećam kao velike i žive igračke koje dobri šoferi naviju ujutru u pet sati i koje se, na radost dece i korist ljudi, vrte po gradu do kasnih večernjih časova. Njihove dnevne igre i njihove ulične vrteške unosim u pesme koje kazujem deci želeći da decu i trblejbuse sprijateljim. Volim ulične svetiljke, koje namiguju mangupski letnjoj i zimskoj noći i velikom bucmastom uličnom satu, koji "stoji na jednoj nozi i nečujno vreme vozi!".

Ako prolazeći ulicom naiđem na belu školicu, iz džepa izvadim petodinarku i guram je kao kartaš iz kocke u kocku, zidajući malu kućicu. Ljude volim, i stvari volim, o svemu pesme pevam i smejem se kao prskalica na novogodišnjoj jelki. Od smeha smo zdravi moji junaci i ja, pa zato kao vesela pozorišna družina obilazimo decu u kućama i decu po školama, čitamo im, učimo ih, zabavljamo ih i zasmejavamo velikim smešnim knjigama.

Eto, o sebi ja znam ovoliko, a moje knjige o meni znaju najviše.


Iz školske lektire, 1966. godine

[postavljeno 28.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Decembar 23, 2010, 10:31:46 pm »

**

DETE U LUKIĆEVOJ POEZIJI


Dragan Lukić (1928) je jedini naš dečji pesnik koji nikad nije ni pokušavao da piše za odrasle; ovaj nivo pesničkog izraza on, dakle, nije doživeo kao redukciju i ograničavanje, već kao punu meru i jedini cilj svog stvaralačkog napora. Opredelivši se, još na početku, i bez ostatka, za dečju književnost Lukić je pisac koji zadovoljava sve zahteve tekućih teorijskih uopštavanja o dečjoj književnosti: to je pesnik koga deca prihvataju i vole, osećajući ga kao svog sagovornika i prijatelja. On, sa svoje strane, oseća dečji život i blizak mu je dečji senzibilitet, ume da govori o detetu i za dete. U njegovom opredeljenju nema ničega od one dvosmislenosti što je neke neostvarene pesnike uputila ka ovom izražajnom postupku. Naprotiv, reč je o specijalizaciji: pojednostavljenu strukturu Lukić nije otkrio kao predah i utehu, već kao uhodani postupak, kao potvrđenu i prihvaćenu meru. Možemo samo da zamišljamo kako bi izgledali stihovi koje bi Lukić pisao za odrasle:

arhaični ton tugovanke i razvodnjena sentimentalnost osećaju se i u njegovim dečjim pesmama, ali se, u tom pitomijem podneblju, gube kao eho nekih opštih iskustava. Lukić je apsolutno dečji pesnik, u tom smislu što njegovo opredeljenje kao da nije stvar izbora; drugog puta nije bilo. U dečjim pesmama on je našao mogućnost da iskaže svoju plemenitu naivnost, otvorenost, srdačnost, sve ono što nijedan drugi oblik, na tom nivou, danas ne bi mogao da primi. U Lukićevim pesmama odista peva i oseća dete, pa vam se učini da se pesnik i ne vraća detinjstvu, već misli i govori s njim, iz njega. Lukić je, u tom smislu, rođeni i nepopravljivi dečji pesnik. U tome je njegova prednost — uvek je na svome, ali tu je i opasnost da vizija, s vremenom, izgubi snagu, oštrinu, svežinu otkrovenja. Lukić ne zna za radost što se pesniku, kad stupi u svet dečje poezije, nudi kao nagrada za smernost. Ako se stalno boravi u tom prostoru, medijum postaje običan kao i onaj iz kojeg smo dezertirali. Time se, verovatno, može objasniti činjenica da u povećoj hrpi Lukićevih stihova nema ni plamena ni svežine. Igra, veselost i naivnost dečje pesme tu su se svele na novousvojene literarne navike; spontanost i neobaveznost prešle su u rutinu. Veliki deo Lukićeve poezije sačinjen je od opštih mesta žanra, od prigodnih zapisa, šabloniziranih igri, od nastojanja da se pošto-poto stvari izokrenu i dovedu u "detinjastu" perspektivu. Sve to Lukić izvodi lako i nenaporno, ali stihovanje nema ukusa novine, ni draži kratkotrajnog boravka u drukčijem podneblju. Živa dečja pesma rađa se samo pri kratkom navraćanju u ovo područje. Profesionalci koji su s mazohističkom skromnošću pristali da se s tog područja ne miču neizbežno se, s vremenom, pretvaraju u stihoklepce i otaljavače posla.

Njegove su pesme, često, nešto razvijenije metafore, građene po obrascu "šta-na-šta-liči". Ta su poređenja nategnuta i mehanicistička, a u boljem slučaju izgledaju ovako:

Olovka je krojačica
velikih i malih slova
i sejačica snova.
Kud ona prođe
vojska reči niče,
rodi se velika kao džin
a u starosti je
palčić iz priče.
Njeno je srce meko
pa se lomi često.
Belika školska klupa
za olovku je presto,
tu nađe, ponekad,
tišinu i mir,
kraj nje je uvek
rezač sa oštrom sabljom
njen ađutant-oficir.

 
Pevajući, godinama, isključivo u ovom maniru, Lukić je usvojio mnoge navike ovog žanra, i baš te, stečene navike, ta ritualna lakoća i okretnost, sugerišu utisak da su mnoge njegove pesme rađene bez pravog podsticaja i unutrašnje potrebe, da su nastale iz bezbolne igre reči, kao:

Šalio se neko
kad je prvi reko
da je peto — KUKUREKO.
On je — KUKU! — reko,
kad je vido da mu deca
otkidaju perca.


Ovo domišljanje s rečima doista je detinjasto, a poetski je nemoćno. Igra je odveć lena i izveštačena. U pesmici o slovu "S" dosetka je još površnija:

Uhvatilo se
s za top
pa nišandžija
nije mogao
da opali.
Tako je
nastala
reč STOP
ako niste
znali.


Teško da nam ovakvo znanje ičemu može poslužiti, a takvih domišljanja i viceva ima kod Lukića mnogo. Nađe ih se i uspešnijih, snošljivijih; to su slučajevi kad je skelet dosetke prikriven ritmičkim poletom:

Sreo slon
u šetnji
stonogu
i zgazio joj
trideset
i treću
nogu.
Učtivo surlu
podigo slon
i reko:
"Pardon!"

Rođeni i isključivi dečji pesnik, Lukić, je to najmanje onda kad upotrebljava uobičajene obrte i gegove dečje pesme. On poseduje verbalnu lakoću i smisao za igru slika i ritmova, ali sve je to nekako bliže logičnom planu, i teče po nekoj bezdušnoj inerciji: kad bi na svetu ostala samo neozbiljnost, onda ništa više ne bi bilo neozbiljno, a lakoća i površnost postale bi beskrajno dosadne. Moderni duh igre sa rečima i stvarima Lukiću je u suštini stran, a kad ga oponaša, pronalazi prilično jevtine efekte:

Pade
žuti list
na rever
od kaputa, zadrža se i prošaputa:
— Ja sam Francuz Pjer.

Stavih
žuti list
u rupicu
na reveru
i rekoh:
— Ovo je mesto za francuskog Peru.


Zašto se ovaj list zove Pjer, zašto je Francuz, to ni na racionalnom ni na iracionalnom planu nema nikakvog značaja ni poetskog smisla. Poetika nonsensa, bar ona što su je upražnjavali Kerol i Lir, do ovakvih se proizvoljnosti nikad nije spuštala.
Kad se, međutim, sa stvarima poigra na stariji, poznatiji način, utisak je kudikamo puniji, lepši:

Šutnu loptu Jovica,
lopta skoči kao ptica
iz dvorišta.

Ništa, ništa.
Ko top puče
trotoar —
dočeka je odžačar.

Sad je vide jedan đak
pa je gurnu niz sokak (...)


Lukićevo polje igre je stvarnost, svakodnevni život, odakle mu dolaze najplodniji podsticaji. On je liričar starog kova, koga izvesna verbalna ponesenost i priklanjanje uticaju nove dečje pesme navode da se i sam poigra stvarima i leksikom, iako mu takva igra najčešće ne odgovara. Tek onda kad neka stvar ili događaj pobude u njemu prilično jednostavan emotivni izazov, Lukićevi stihovi dobiju lirsku toplinu i zvučnost:

Na uglu kesten poguren stoji,
jesen mu novu odeću kroji,
škarama secka haljinu žutu,
krpice zlatne lete po putu.

(...)
 
Uz okno zamišljen dečak stoji,
posmatra kesten kako plamti
kao da važnu lekciju pamti.


U ovakvim i sličnim stihovima Lukić progovara lirski nadahnuto, sa nežnošću pesnika u kome su se združili starinski liričar i osetljivo dete. Ulice, trolejbusi, kiše, snegovi, prozori, parkovi i učionice najčešći su okviri tih, dečjih pohvalnica svetu. Ljubav je još jače rasplamsana kad je reč o deci dragim bićima — roditeljima, rođacima, prijateljima. Dete iz Lukića doista se oglašava jasno i neposredno; ne oseća se, tako reći, nikakva razdaljina između pesnikovog i dečjeg ja. S detetom se on otvoreno poistovećuje, prati ga na svakom koraku, voli i zastupa, i ume, bolje nego ijedan naš savremeni dečji pisac, da iskaže njegove želje, strepnje, radosti. Pitanje koliko je to iskazivanje za poeziju važno prethodno sam već razmotrio (v. tekst Naivna pesma); Lukiću se, u svakom slučaju, mora odati priznanje za sposobnost identifikacije sa detetom. Posebno izgrađen sluh on ima za đački život, za đačke trenutke zanosa i uzbuđenja:

Od kuće do škole,
od škole do kuće
uvek se ponešto
šapuće, šapuće.


Sklon idealizaciji tople porodične atmosfere, Lukić je, u pesmi Šta je otac, ostvario jedan donekle disonantan ton, nagovestivši i nešto od večnog nezadovoljstva i gorčine u odnosu između dece i odraslih:

Molim vas, recite
otac šta je.

Da li je otac tata
il' — sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje
i želi ovo i ono da čuje.

(...)
 
I zašto nisam mislila
i kako nisam pazila
i šta sam opet zgazila
i kako, kako,
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?


Uopšte, kad nađe realističku pojedinost u kojoj ima gotove poetske atmosfere, Lukić je na najčvršćem terenu. On ume da uoči takvu pojedinost, da istakne njenu humorističku poetsku izazovnost:
 
Jedna je žena
u tramvaju
digla graju.
 
Čupkala je muf
i vikala: — Uf !
Kakav je to red
da tu sedi ded
i još ne znam koj
a ne sinčić moj!
A sinčić je mleo
kao žrvanj beo:
— Mama, ja bih seo.
Mama, ja bih seo.

Ustao je ded
da ne kvari red.
Sinčić reko: — Of!
I seo ko grof.


U tom se smislu izdvajaju još Fifi, On, Tri mala voza, Mamine Tašne i tatini džepovi, Svađiice.

Lukićevo viđenje dečje ljubavi prema roditeljima natopljeno je kućnom toplinom i zahvalnošću; iz nje zrači tiha sreća zbrinutog detinjstva. O majci, ocu, dedi, babi, sestrama i braći Lukić peva kao dete koje poetizuje svet:

Svakoga dana kad s posla dođe
moj tata meni kosu čupne,
moj tata mene šakom lupne,
i kaže: — Jak si kao gvožđe.

Svakoga dana kad pere ruke
on nasapuni sestri lice,
i prska vodom kanarince,
i s našom mačkom igra žmurke.


U ovoj porodičnoj idili, valjda zato što se oseća periferijska, radnička sredina, ima topline i krepkosti.

Ljubav prema bliskoj rodbini, kao zaštiti i osloncu detinjstva, prelazi kadikad u rodoljublje, koje je samo viši oblik idealizacije porodičnog gnezda, plemena i rodne grude:

Moj je deda služio vojsku u artiljeriji
i on dobro zna šta su to topovi
zato ga svi u susedstvu zovu artiljerac
i od naše kuće beže lopovi.

Naš je deda jahao topovske cevi
i rušio šatore turskim pašama,
ali pošto je sad artiljerac u rezervi,
puca samo pivskim flašama.


Dragan Lukić je najizvorniji dečji pesnik u užem, specijalizovanom značenju reči. Napisao je mnogo, koristeći se i onim mogućnostima dečje pesme koje njegovoj prirodi ne leže. Najjači je, ili bar najzanimljiviji, onamo gde iz njega progovara istinsko dete, zaljubljeno u ulice, školske učionice, roditelje.


Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2010, 10:32:09 pm »

*

O DRAGANU LUKIĆU

...Ceo život Dragan Lukić proveo je u svom rodnom gradu, pa je najviše i pisao o doživljajima i interesovanjima gradske dece. Stoga je grad, sagledan dečijim očima, njegova glavna tema. (Kada je reč o temi modernog grada, Lukić je imao samo jednog prethodnika u našoj književnosti za decu — starijeg beogradskog pesnika Aleksadra Vuča.)

Dragan Lukić je opevao i opisao bezbroj pojedinosti koje privlače pažnju dece u velikom gradu: vozove, autobuse, trolejbuse, automobile, benzinske stanice, gradilišta i građevinske mašine, zoološke vrtove, slike i prizore sa gradskih ulica. S druge strane, on se interesuje za položaj dece u savremenoj gradskoj porodici, za njihov odnos prema roditeljima i odraslima i, naročito, za svakodnevno ponašanje roditelja prema deci. Pri tome — za razliku od nekih drugih pesnika koji se, pišćući za decu, često oslanjaju na svoje vlastito detinjstvo — Dragan Lukić se potpuno poistovećuje sa svojim malim junacima. On, znači, sasvim stoji na njihovoj strani, prihvatajući ozbiljno njihova shvatanja, iskreno deleći njihove radosti i brige i, uopšte, dečiji doživljaj njihovog najbližeg svakodnevnog okruženja. Pri tome, ovaj pesnik gaji veliko poverenje u dečiju ličnost i u dečije razumevanje i osećanje sveta.

Zato je Dragan Lukić naš prvi moderan dečiji pesnik, veliki prijatelj dece i svih ljudi koji se raduju životu i stvaralaštvu.

Najpoznatije su njegove knjige Iz jednog džepa, Kako se kome čini, Dečaci, devojčice, odrasli, Moj trolejbus, Ovde stanuju pesme...


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #4 poslato: Decembar 23, 2010, 10:32:35 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2010, 10:32:56 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #6 poslato: Decembar 23, 2010, 10:33:23 pm »

**

POGOVOR


Dragan Lukić pretežno peva i priča o gradu: o gradskom detetu, o trolejbusima i tramvajima, balkonima i soliterima... U gradskoj trci, vrevi i metežu dete se čudi i radoznalo pita zašto je sve to tako. Ono svojom ljubavlju i igrom oživljava stvari. Zato i automobili na benzinskim stanicama vode neku čudnu igru.

Lukićevo dete je slobodno: veselo, duhovito i zaigrano. I zagledano u nebo i zvezde, u Mesec i Sunce, u ulične svetiljke i šarene izloge, u crvene trolejbuse i novogodišnje jelke. Svet deteta je raspevan snežnim pahuljama, vetrom severcem, prolećnim cvećem i žutim jesenjim lišćem. To je i svet telefona, televizijskih antena, liftova i stepenica. I svet automobila i vagona prve klase. I svet kuće i škole: radoznalih očeva, brižnih i vrednih majki i dragih učitelja. Život i svakodnevne lepote grada dete upoznaje u igri, koja pruža uživanje i saznanje o svetu koji ga okružuje.

Lukić je pesnik drag deci zato što je u običnom i svakodnevnom životu grada otkrio lepotu. I zato što je ljubavlju osvojio dete, podario mu razumevanje i poštovanje i izmaštao igru. Tom igrom je približio stvarno i nestvarno, pomirio roditelje i decu i postao pesnik radosti. U njegovim pesmama i pričama nema loših dečaka i devojčica, već caruju dobrota i ljubav.

Pripadajući deci kao svetu budućnosti, Lukić je u pesmu uselio smeh. Duhovite šale i dosetke nisu samo male zagonetke već one podstiču i na razmišljanje. A tužni dečaci i devojčice? — Tužan je dečak osnovac zbog oduzetog klikera (Učitelju). Tužno je "detence-burence" što peva pesmu "o kolačima maminim, o kiflama tatinim, o krofnama babinim" (Debeli). Tužna je i devojčica kojoj otac ne ukazuje poverenje i ne pruža razumevanje (Šta je otac?). U zaigranom Lukićevom svetu, u čudnom carstvu slobode i razumevanja, ovi tamni tonovi su izuzetak.

Lukić nije samo pesnik grada i njegove periferije. On peva o prirodi uopšte: o zimi, o prvom snegu, o lišću, o moru i mornarima, o čudnom kapetanu i ribama... U svakoj sredini nalazi neobičnosti i zanimljivosti. U svojim pesmama uči decu da vole roditelje, domovinu i slobodu — i drugove (Drug drugu).

Lukić zna da dete doživljava stvarnost maštovito i ulepšano — kao šarenu igru. Sve se u tom svetu vrti u taktu, samo treba izabrati pravi trenutak i zakoračiti u igru. A onda je već lako. Svet je lepši za jednu igru! I draži! I bliži!

Dečje viđenje sveta je i čuđenje. Tada i male stvari bivaju velike. Propinju se put nebesa kao soliter, umaraju se i odmaraju kao točkovi trolejbusa ... i čavrljaju te male stvari kao deca! Sa malim stvarima se živi i neprimetno postaje veliki. Male stvari i sviraju i pevaju u velikom orkestru Lukićeve poezije.

Lukić pesme, priče i romane posvećuje nezaboravnom dobu mladosti. On se dečački ispoveda i nikako da završi divnu priču o detinjstvu. I kad nam se učini da je presahlo ovo poetsko nadahnuće — on nas prijatno razneži novom pesmom, iznenadi pričom i uzbudi novim romanom. Pevajući i pričajući o detinjstvu, kome se odrasli vraćaju kao nezaboravnoj ljubavi, Lukić ne priča samo o sebi već o svim dečacima i devojčicama sveta.


Dr Radomir Životić




Dragan Lukić
NEBOM GRADA
Nolit • Beograd
1987


[postavljeno 28.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #7 poslato: Decembar 23, 2010, 10:33:50 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA


MOJA PESMA

Nemam pticu, ali imam pesmu,
reči su joj ko perje šarene.
Nemam psa, ali imam pesmu
koja stalno trčkara uz mene.

Jastuku je uveče šapućem,
samo tiho da je krevet čuje,
pesmica me ko psetance greje
i ko dobra ptica uspavljuje.


[postavljeno 29.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #8 poslato: Decembar 23, 2010, 10:34:15 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA | Parada grada


ŠOFER VELIKE KUĆE

Moj tata vozi tramvaj
što putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj
po šinama koje okovane leže,
i, ponekad, trolejbus — veliki crveni pauk
koji je između bandera ispleo
čelične mreže.
Moja mama ne vozi ulicama
ni drumovima,
njena su kola bez točkova.
Moja mama vozi lift
kroz tunel između spratova.
Čas putuje glavom — gore,
čas nogama ide — dole.
Gore? Dole!
Dole? Gore! —
vodi mama razgovore.
Na sprat prvi,
pa na treći,
pa na peti,
onda opet
dole sleti
pa poleti
kao ptica
do poslednjih
stepenica
ispod krova,
pa iznova.
Pa iznova:
— Gore? Dole!
— Dole? Gore! —
vodi mama
razgovore.
Čas je mama iznad glava,
čas je mama ispod nogu,
čas lift pita:
— Možeš?
Čas lift kaže:
— Mogu.
Možeš?
Mogu.
Možeš?
Mogu.
I publiku
tako mnogu
mama prima
i deli je
spratovima.



VRTEŠKA

Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.

Sad na pošti kod poštara
niko vrata ne otvara,
niti stoje brave, alke,
nit ih drže kvake, šarke,
niti piše: "Guraj", "Vuci".

Nit šta škripi, nit šta struže.
Sad na pošti kod poštara
ko vrteška sa vašara
vrata kruže.

Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.
Kad ga dam,
da se provozam.



ULICE

Svake večeri ulice mnoge
otprate zadnji tramvaj do stana,
ispruže svoje umorne noge
duge od jednog do drugog dana.

Umiju ulice tamno lice,
za prelaz oboje svoje staze,
zakrpe kaput i nogavice
da sutra po njima ljudi gaze.

Zatvore kapije i okna snena,
utule bele svetiljke svoje,
što kao leptiri bez imena
čeličnim stubom probodeni stoje.

A onda ćute ulice mnoge,
ležeći gledaju zvezde jasne,
samo poneko šaptanje noge
podseti ulicu na goste kasne.



GRADSKI KONJ

Trolejbuse, trolejbuse,
ti si staro gradsko kljuse,
imaš svoju štalu ličnu,
jedeš slamu električnu,
putnici u tebi stoje,
rođak ti je konj iz Troje,
po gradu te kas lomata,
Odisej je tebi tata,
samo s ratom nemaš veze,
imaš radne obaveze.



POSLEDNJA STANICA

Kraj moje kuće, na uglu,
gde ljudi uvek stoje,
prijatelj stari, trolejbus,
odmara točkove svoje.

Obrazi rumeni se znoje.
Dahće prijatelj stari.
Debela okna mu drhte
ko dedi naočari.

Prijatelj lulu pali
— varnicu trolom kresne —
i tad u kola niko,
za minut, ući ne sme.

Poslednja stanica to je
odmah kraj kuće moje,
pa često gledam trolejbus
kad odmara točkove svoje.


[postavljeno 29.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #9 poslato: Decembar 23, 2010, 10:34:45 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA | U krugu doma i škole


ŠTA JE OTAC

Molim vas, recite,
otac šta je?
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje
i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla,
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako,
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde —
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo,
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika,
i znam li ja da više nisam mala,
znam li ja šta je karakter tvrđi od čelika
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila,
i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila,
i kako, kako,
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?
Pa zato pitam
otac šta je.
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?





[postavljeno 28.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #10 poslato: Decembar 23, 2010, 10:35:06 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA | U krugu doma i škole


FIFI

Ovaj čas, ovaj čas
jedan pas
na uzici od svile,
sa noktima lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.

Jedna žena stara
sa njim razgovara:

— Fifi, gledaj pravo,
— Fifi, digni rep.
— Fifi, pazi drvo.
— Fifi, nisi slep.
— Fifi, mašnu pazi.
— Fifi, lepo gazi.
— Fifi, to ne njuši.
— Fifi, gore uši.
— Fifi, ti znaš ko si.
— Fifi, ne prkosi.
— Fifi, jezik niže.
— Fifi, hodi bliže.
— Fifi, ne skakući.
— Fifi, sad ćeš kući.

Tako Fifi živi
na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila.
Tako žena stara
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.



UOČI GODINE NOVE

Uoči Godine nove
kad tata platu primi,
u tramvaj obično sedne
i nešto šapuće zimi.

Tako obiđe varoš
i radnje po njoj rasute.
Iz jednog izloga čudnog
kupi mi cipele žute.

I tamo gde knjiga ima
uspori korak tata,
ozbiljno gleda po njima
i hvata se za vrata.

Unutra čika-prodavac
upita: — Šta biste hteli?
A tata njemu kaže:
— Moj dečak bajke želi!

I kada uveče kući
donesu tatu staze,
ja primim poklon i kažem:
— Hvala ti, Deda-Mraze!



DEČJE RUKE

Šta može stati u dečje ruke,
u dve lake orahove ljuske?
Mogu dve lepe rumene jabuke
ili dva bela pera od guske.

U dečje ruke šta može stati,
u dve bele kolevčice meke?
Tu mogu stati od trave vlati
i sedam srebrnih kapi iz reke.

Šta može stati u dečje šake,
u dve korpice od prstiju?
Četiri trešnje nežne i lake
tu mogu lepo da se skriju.

Na dečje dlanove šta može leći,
na krevetiće meke ko oblačak?
Tu može leći repić pseći
i jedan mali šareni mačak.



UČITELJU
 
O, učitelju,
vrati mi klikere.

Tri kamenca
od kamena
iz plamena
lavine,
s ramena mermer-planine,
trideset dana glačana
od tri majstora Bračana;
i tri staklenca
obla,
ko tri kolenca
na prstu,
ko tri biserna zrna,
ko oči srna;
I tri siva olovca,
iz džepa tvoga osnovca,
od tri majstora livena,
u vodi srebrnoj mivena.

Kad tri kamenca skakuću,
kad tri staklenca šapuću,
kad tri olovca zazvone,
sve na svetu potone.
O, učitelju,
vrati mi klikere.
U svakome
po jedan dečak živi
i nisu oni krivi
što danas ne znam.


[postavljeno 28.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #11 poslato: Decembar 23, 2010, 10:35:27 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA | Domovina


DRUG DRUGU

Ko ima druga, ima sve —
i prijatelja i pomoć u svakoj prilici,
adresu za pisma, i gitaru za pesmu,
i još deset prstiju kada je malo svojih deset,
i uvo za tajnu, i uvo za želju,
i još jedne oči, i još jednu pamet.

Drugarstvo nije ptica,
— ptica odleti.
Drugarstvo nije beli zec,
— zec je plašljiv.
Drugarstvo nije pahuljica,
— pahuljica je lepa, ali se istopi.
Drugarstvo nije zlato,
— zlato se kupuje.
Drugarstvo nije šaputanje,
— šaputanje se pretvara u jedinicu.

Drugarstvo je kao hrabrost vojnička,
kao časna reč,
kao stalno sećanje na druga.
Ako živiš u Prilepu, možeš imati druga u Zagrebu.
Sa njim se možeš sresti u letovalištu,
na logorovanju,
na ekskurziji,
na radnoj akciji,
kod babe i dede na selu.

Tražite se, drugovi, širom domovine.
Tražite se pokraj svakog puta, puteljka,
ispod svakog brda, planine,
pokraj svake reke, rečice,
usred svakog polja, livade...


[postavljeno 05.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #12 poslato: Decembar 23, 2010, 10:35:52 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA | Slike i prilike


DA LI TO U GRAD DOLAZI JESEN

Da li to u grad dolazi jesen
kad na uglu čiča kesten peče
i neki dečak, žeravkom zanesen,
pred kestenjarom čuči celo veče.

Da li to u grad jesen stiže
kad čistač počinje s lišćem igru
i kad mu vihor kapu diže
i zavrti ludo ko dečak čigru.

Da li to gradom jesen svira
i moje mame prati pesmu
ili je zviždukom veseljko dira
što krpom starom zavija česmu.

Da li to gradom jesen žuta
zadrma školska zvona redom
i sriče bukvar iz školskih klupa
i prva slova piše kredom.



SVE U KRUG

Padne lišće na ulice i trotoare,
sakupi se u gomile
i ne zna gde će.
Naiđe vetar,
vrti se oko lišća,
šu-šu, šapuće mu nešto,
nagovara ga na put
i onda ga povede
na jednu stranu,
na drugu stranu,
pa u krug,
pa opet nekuda vetar vuče za sobom
dugački rep od lišća;
pa opet ga sabija u gomile,
i onda tek lišće shvati
da ga vetar vuče za nos.



SAVA

Takva je reka Sava,
ne ume da spava.

I ujutru i uveče
zna samo da teče.

Početak joj žica vode,
al' voda daleko ode.

Pojili je sleva, zdesna,
postala joj kuća tesna.

Zaneo je momak plav,
udala se za Dunav.



DUNAV

Teče Dunav sa severa
i sve nešto uz put smera.

Tek kod grada Beograda
zastao je iznenada.

Pravi lakat, menja tok,
pa sad teče na istok.

Prolazi kroz luku
sa Savom pod ruku.

Jedan mornar reče:
svadba im još teče.


[postavljeno 05.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #13 poslato: Decembar 23, 2010, 10:36:14 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA | Talasi plavi


RADOZNALA PESMA

Šta to radi
pripijena za dno mora
školjka plava?
— Spava.

Šta ježevi morski rade
kad ih gleda
neko dete?
— Prete.

Šta ribice male rade
kad ribari
bace mreže?
— Beže.

A kad ja sa stene skočim
šta to kaže
more plavo?
— Bravo!



MORNAR

Jednom sam negde pročitao
neki je mornar svašta znao:

Umeo je da golica kita,
da oblake čita,
da po suvu brodi,
da dubi na vodi,
da talase jaši,
da sa bradom plaši,
da lengerom peca,
da ga vole deca,
da sa morem peva,
i u vodi zeva,
da ostrva nađe
i opazi lađe —
samo nikad znao nije
gde to riba vodu pije.


[postavljeno 05.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #14 poslato: Decembar 23, 2010, 10:37:28 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić
NEBOM GRADA | Smeha deci


ON

Zazvonio telefon,
tata viknu: — To je on!
Prijatelj me traži!
Mama viknu: — To je on!
To me krojač traži!
Baba viknu: — To je on!
To me deda traži!
I ja viknuh — To je on!
To me drugar traži!

Uze tata telefon
a iz njega viknu on:
— Izvini me, mili moj,
pogrešan je broj!



IMENJACI

Ima kod nas jedna baka
sa tri mala imenjaka.
Ona ima mačka Žuću,
pseto Žuću,
i unuka Žuću.

Svakog jutra baka ove
imenjake na rad zove.

Mačak misli: pseto zove.
Pseto misli: dete zove.
Unuk misli: mačka zove...

Kad na ručak zove baka
sva tri čuju imenjaka.

Mačak kaže:
— mene zove!
Pseto kaže:
— mene zove!
Unuk kađe:
— mene zove!

Ko da su im zečji kraci
začas stignu imenjaci.



OBLAK

Jedan oblak vrlo smeo
na najvišu kuću seo
usred našeg grada
tako iznenada.

Još mu smešno što je seo
od smeha je hteo
pući
što sedi
na kući.

Jedan oblak vrlo smeo
na najvišu kuću seo
usred našeg grada
tako iznenada
da je neko
jedva reko:
— Bež'te, nebo pada!



MALI GROF U TRAMVAJU

Jedna je žena
u tramvaju
digla graju.

Čupkala je muf
i vikala: — Uf!
Kakav je to red
kad tu sedi ded
i još ne znam koj',
a ne sinčić moj!

A sinčić je mleo
kao žrvanj beo:
— Mama, ja bih seo.
Mama, ja bih seo.

Ustao je ded
da ne kvari red.
Sinčić reko: — Of!
i seo ko grof.


[postavljeno 06.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #15 poslato: Decembar 23, 2010, 10:38:18 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić


ŠKOLA

Škole su velike mirne ovce
koje okače veliko zvonce
pa zvone, zvone i decu gone
u žute male avione.

Škole su velike i dobre mame,
stotinu dece neguju same,
napamet znaju svu svoju decu,
i bajke pričaju o mesecu.

Škole su veliki čudni dvorci
koje osvoje hrabri osnovci
svakog septembra puščanom paljbom
i olovkama - dugačkom sabljom.

Svakog septembra
kad jesen stupi
po dva su borca
u školskoj klupi.



ŠAPUTANJE

Od kuće do škole,
od škole do kuće
uvek se ponešto
šapuće, šapuće.

Tiho, tiše,
tiho, tiše,
Tiho — ko padanje kiše.

Šapuću se pisma
i šapuću tajne,
šapuću se zakletve
velike i trajne.

Tiho, tiše,
tiho, tiše,
tiho — ko padanje kiše.



POSLEDNJE PITANJE

I šta ćemo raditi sa torbama
na kraju školske godine?

bacićemo ih svi u vis.

Pa onda?

Onda još jednom.
Pa onda?

Onda još jednom.

I onda?

Onda ćemo ih uhvatiti u ruke
i zaboraviti sve đačke muke.



JOŠ JEDNO ZAŠTO

Škole nisu hoteli
i po sobama učitelji
ne ređaju krevete,
pa zašto onda
u školskoj klupi
zaspi poneko dete?

Školske učionice
nisu fudbalska igrališta
na kojima učitelj
u pištaljku svira,
pa zašto se onda
u učionicama
za vreme odmora sunđer šutira?

Eh, zašto, zašto,
zar se na svako zašto
mudro odgovoriti mora?
Ovoga puta, izvinite,
ostavićemo vas
bez odgovora.



SVEJEDNO

Legao Joca
sinoć u krevet.
Probudio se jutros
u devet.

Zevnuo dvaput
toga jutra,
pa reko: — Neka
ustaću sutra.



ZAŠTO

Ne svlače se ptice,
u reci ribice,
u šumi lisice,
na livadi cvetići,
u kući pužići,
na grani vrapčići,
ni medvedi,
medojedi,
ni ovce u toru,
ni školjke u moru,
ni žabe u bari,
ni noćni čuvari —
zašto Joca da se svlači,
spavaćicu da oblači?


[postavljeno 06.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #16 poslato: Decembar 23, 2010, 10:39:10 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić


VUKOVICA

Vuk je junak
i danas i negda
otac Stevan
a majka mu Jegda
u Tršiću
uz koze i kiše
naučio
da čita i piše.
Bio pisar
kod Veljka Hajduka
i kuburu
držala mu ruka.
Dve mu noge
al jedna drvena
izrasla mu
iz desnog kolena.
Nije  nikad
kaskao za četom
i s drvenom
leteo je svetom.
Umeo je
zemlje da premosti
Vuk Karadžić
doktor pismenosti.
Za jezike imao je dara
pa ordenje nosi od tri cara.
U njemu je snaga povelika
imao je srce baš Čelika
iznad fesa
nosio nebesa
ispod fesa
trista samokresa.
Majstor slova
Vitez od Azbuke
imao je
i pamet i ruke.
Što u glavi
to u ruku stavi
što u ruci
to i u azbuci.



POGAĐALICA

Otvoren prozor — kuća govori.
Zatvoren prozor — ćutanje u sobama.
Otvorena vrata — kuća se raduje.
Zatvorena vrata — brava tuguje.
Dete na otvorenom prozoru — pred kućom drugovi.
Dete iza zatvorenog prozora — u kući kazna.
Dete na vratima — gost na pragu.
Dete iza zatvorenih vrata — ulica pusta.
Cveće u prozoru — sreća u kući.
Ptica na prozoru — kolevka se ljulja u kući.
Mačka i pas na pragu — dete na stazi.
Otac na vratima — dete u naručju.
Stolica iza zatvorenih vrata — rat na ulici.
Stolica ispred otvorenih vrata — kuća se sasvim otvorila.
Otvoreni prozori i vrata — granica između kuće i sveta nema.


[postavljeno 06.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #17 poslato: Decembar 23, 2010, 10:39:32 pm »

**
Poezija za decu Dragan Lukić


ŠALJIVI DAN

Prvog aprila se ceo svet šali,
šale se veliki, šale se mali.
Tada se na veliko laže.

I to obično.

A šta je prvog aprila neobično?

Neobično je kad se kaže
— Ti imaš nos.

Prvog aprila se ceo svet šali,
šale se veliki, šale se mali.

I to nije čudno.

Ali je čudo nad čudima —
što je prvi april dan velikog laganja
i dan dobrog slaganja među ljudima.



SMEHA DECI

I smeha,
smeha,
i smeha deci!

Smešan oblak nebom nek plovi,
učitelj nek priča smešne priče,
smešni nek su brci u čiče,
i nek su smešni dečji snovi.

I smeha,
smeha,
i smeha deci!

Vesela pesma nek decu budi,
i nek se veselo u krevet ode,
veselo samo — ko žubor vode,
pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato smeha
i smeha deci!


[postavljeno 06.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #18 poslato: Decembar 12, 2012, 03:06:54 am »

**
Priče za decu Dragan Lukić


LUTKA BEZ GLAVE

Pred kućom, na ulici, sedi devojčica i drži lutku bez glave. Dok ljudi prolaze, ona razgovara s lutkom.

Jedan čika zastade, pa joj reče:

— Kako možeš da razgovaraš s lutkom koja nije živa?
— Ona je živa — brzo odgovori devojčica.
— Kako je živa kad nema glavu?
— Ima glavu — odvrati devojčica.
— Nema glavu! — reče čika ljutito.
— Ima!
— Nema!
— Ali vi, čiko, ne umete da se igrate!



KRPENJAČA

Moja krpenjača ima osobine čitave naše porodice. Napravili smo je moj brat Mirko i ja. Neki put kad se najjače šutne, ide strašno sporo kao i naša baka, a ponekad lako skakuće — kao sestrica. Nekad brzo juri kao Mirko. Često voli da odleti na krov baš kao i tata koji svakodnevno popravlja crepove. Neki put šepa kad ide — kao i naš hromi deda.

Poneki put i veselo odskoči kao i mama kad se raduje, a ponekad se (tako isto) zaokrugli kao moje lice, pa liči na pravu loptu.

Znate li zašto je ona takva?

Zato što je napravljena od bakine zimske čarape, od sestrine bele čarapice, od Mirkove nogavice, od tatine rukavice, od postave dedinog kaputa, od parčeta mamine kecelje i od moje stare pocepane maramice.


[postavljeno 06.09.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: