sledeća tema »

[Angelina]

*

A l e k s a n d a r  V u č o

rodonačelnik moderne poezije za decu u srpskoj literaturi,
romanopisac; između dva svetska rata pripadao je pokretu nadrealista.

(Beograd, 25.09.1897 — Beograd, 21.07.1985)

Iako je zajedno s Matićem najizrazitiji primer koautorstva u našoj literaturi, Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: Humor Zaspalo (1930), Nemenikuće (1932) i Ćirilo i Metodije (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, "izvan protektorata razuma", kako je primetio pesnik. Poema Humor Zaspalo vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta "Kralja Ibija" srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izišla je poema za decu Podvizi družine "Pet petlića" (1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, "slobodnu i živu igru duha", i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Socijalna komponenta, prelomljena u ovoj poemi kroz prizmu dečjeg doživljaja sveta, dobila je u poeziji 30-ih godina programski karakter, što je naročito vidno u poemi Marija Ručara (1935), koju je napisao zajedno s D. Matićem. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma Mastodonti, 1951), ronjenje u "prabiljna stanja", u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Alge, 1968), povratak vlastitoj pesničkoj mladosti (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978).

Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman Koren vida (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman Gluho doba (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, Raspust (1954), Mrtve javke (1957) i Zasluge (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, "svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi". Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva "unutrašnjim pisanjem", "unutrašnjim zabeleškama". Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima Omame (1973), I tako, dalje Omame (1976) i Omame, kraj (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu.

Jovan Deretić | Rastko

Fotografija: Gradska biblioteka "V. P. Dis Čačak

[Angelina]

**

ALEKSANDAR VUČO


Počeću sa malim junacima u mojim poemama "Podvizi družine 'Pet petlića'" i "San i java hrabrog Koče".

Odrasli često govore da deca ne pate, da nemaju briga. "Blago deci, ona su srećna!" — obično čujemo. Kako li je ta rečenica morala lažno zvučati, recimo, pre nešto više od trideset godina, kada sam pisao ove dve poeme i kada su u Beogradu šegrti ribali podove i prali dečje pelene gazdaricama, a mnogi mališani od pet-šest godina prodavali noću pertle i cveće po kafanama ne bi li zaradili hleb, ne samo za sebe.

Ali deca ne čekaju da odrastu da bi tek onda o svemu razmislila i potražila izlaz iz nevolja. Pravo detinjstvo samo se probija kroz pretnje, psovke, zabrane i kazne.

O tome sam, eto, hteo da progovore moji "petlići", koji izbavljaju malu Miru iz zatočenja, i hrabri Koča, koji obilazi Zemljinu kuglu da bi pritekao u pomoć nepoznatom Papuancu.

Bilo bi neskromno ako ne bih priznao da ove dve poeme nisam napisao samo ja — pisac podstaknut željama dece da se probiju kroz stege i rešetke odraslih ljudi. Zajedno sa mnom pisala su ih sama deca, glavni junaci ovih poema. Pratio sam u to vreme izbliza grupu dečaka u časovima kad su se okupljali na poljančetu. Mogao sam da prodirem u suštinu njihovih igara, u tajne njihovih želja, snova, snoviđenja i maštanja. I uveren sam da se ove dve poeme ne bi rodile bez saradnje tih dečaka, bez njihove slobodne i žive igre duha, koja u tim trenucima nije bila ometana kontrolom starmale mudrosti, i bez njihovih vrcavih misli i reskog humora, koji su svedočili o tome koliko im je morala biti smešna, čak mrska sva ta uparađena građanska stvarnost.

Stalo mi je bilo tako takođe da u svojim poemama ukažem na tehnička dostignuća savremenog sveta, ubeđen, već tada (pre više od trideset godina), da su minula vremena kada se u knjigama za decu govorilo samo o malim lepotama i sitnim udesima biljnog i životinjskog sveta. Dete je čovek, samo još malog rasta — čovek koji treba da bude upoznat sa celokupnim savremenim životom i njegovim razvitkom.

Moram još nešto da napomenem: u poređenju sa današnjim naučnim izumima i tehničkim dostignućima, moja tadašnja "tehnika", u službi malih junaka i njihovih progonitelja, toliko je danas već zastarela da me nimalo ne bi iznenadilo ako bi se neki švrća među malim čitaocima od srca nasmejao tadašnjim problemima savlađivanja prostora i vremena.

Najveće teškoće zadavali su mi završeci obeju poema, tačnije, epilozi, koje u ono doba, kada nije bilo slobode književnog stvaranja, nisam mogao da objavim onako kako sam to želeo. I bio sam srećan što su tadašnji čitaoci u tim epilozima ipak osetili nagoveštaj pobede jednog lepšeg, slobodnijeg sveta. Drugim rečima: da će "petlići" i mali Papunac naći sebi dostojno mesto u ogromnoj kući budućnosti, jer deci pripada isto toliko njihova sopstvena koliko i naša budućnost.

*

A sada nešto malo iz moje autobiografije.

Rodio sam se još u prošlom veku, sasvim tačno: 25. septembra 1897. godine. Mesto rođenja — Beograd, na uglu Nemanjine i Deligradske ulice, u kući koja i danas tamo postoji. Detinjstvo mi je proteklo bez većih potresa, uglavnom na zapadnom Vračaru. Prvo, samo na skučenom terenu naše bašte, u igri i tučnjavi sa mojim starijim i tri mlađa brata. Zatim na poljančetu u Karađorđevom parku, gde sam okusio prve radosti i prva razočaranja drugovanja.

Osnovne škole se rado sećam po debelim slojevima opaloga lišća, koje niko nije sklanjao sa turske kaldrme. Voleo sam da vučem noge kroz to suvo lišće na putu od kuće do škole, u Vojvode Milenka ulici, gde se ta škola i danas nalazi. Doživeo sam tada, u školskom dvorištu, i prvu svoju ljubav, a zbog nje (Jelene) izvukao i prve batine izvan roditeljskog doma. Sve ostalo iz tog vremena zatamnjeno je zaboravom, možda zato što sa školskim predmetima nisam imao glavobolje, osim sa pevanjem u horu: svojim nesluhom i pogrešnim glasom toliko sam kvario skladnost i najjednostavnije pesmice "Kišo mati blagodati" da je učitelj konačno morao da me izbaci iz hora. Odlučio se na to teška srca, jer je moj otac bio imućan trgovac i "veliki dobrotvor" škole.

Moje poznije detinjstvo i mladićstvo poklapaju se vremenski sa burnim događajima iz naše bliže istorijske prošlosti. Bilo mi je jedanaest godina kad je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. Tih oktobarskih dana 1908. godine, u znak nacionalnog revolta, održavale su se bučne demonstracije na ulicama Beograda, ali nama, gimnazistima nižih razreda, školske vlasti su zabranjivale da na njima učestvujemo. Štaviše, držali su nas pod ključem za vreme odmora u učionicama na drugom spratu Batalcamijske gimnazije. Jednoga od tih dana, kad su demonstracije bile na vrhuncu, pritekli su nam u pomoć dečaci iz starijih razreda. Na prozor naše učionice prislonili su spolja merdevine, pomoću kojih se ceo naš razred dohvatio ulice i pridružio demonstrantima. Spuštajući se niz te merdevine sa razdalekim prečagama, osećao sam se herojem više nego ikad docnije u životu. Neizbrisivo mi je ostao u sećanju i Branislav Nušić, koji je tog dana, na belom konju i sa razvijorenom zastavom u ruci, predvodio demonstrante.

Za vreme balkanskih ratova (1912—1913) bio sam dobrovoljni bolničar u Vojnoj bolnici (danas u krugu Vojnomedicinske akademije). U sobi sa teškim ranjenicima, svakog dana posle podne, a često i do kasno u noć, pisao sam pisma koja su junaci sa Bregalnice i Jedrena, bez nogu i ruku, upućivali svojim kućama. Još i danas žive u meni njihove jednostavne reči izgovorene teškim usahlim glasom, reči koje sam stavljao na hartiju onakve kakve su bile i istim redom kojim su do mene stizale, ne želeći da ih menjam ili da im u rečenicama dam neko drugo (pismenije) mesto, i time poremetim gotovo dramatičnu suštinu i redosled izgovorenog. Dužnost mi je još bila da ranjenicima svake večeri merim temperaturu i da je beležim na bolesničkim tablicama. Činio sam to s velikom pažnjom, ali bez reči ili bilo kakvog drugog znaka, svestan da je bolje da onima sa povoljnim temperaturama uskratim trenutke radosti nego da zagorčavam časove onima kojima "vatra" nije popuštala. No najupečatljivije su mi ostali u sećanju "čitalački časovi". Na sredini prolaza između kreveta, sklupčan na šamlici, sa pozamašnom Vukovom zbirkom narodnih epskih pesama na kolenima, recitovao sam deseterce svojim tada neujednačenim i patetičnim pubertetskim glasom. Način na koji su ranjenici primali stihove, ozbiljnost na njihovim licima i promene koje su nastajale u njihovim očima, a i po koji uzdah koji bi im se oteo kad bi tok događaja u pesmi dobio svoj uzbudljivi obrt, otkrivali su u meni neslućene ponornice poezije. Dotle sam (moram to priznati) bio spreman da omrznem poeziju, vezujući njeno postojanje jedino za neprijatne časove kad sam morao napamet da učim stihove, što mi je vrlo teško padalo već i zbog toga što sam ostalo školsko gradivo bez bubanja lako savlađivao.

Tako se, začudo, dogodilo da sam poeziju zavoleo preko narodnih pesama, čiji uticaj se inače (koliko to sam mogu da procenim) ne oseća u mom književnom stvaralaštvu, koje započinje modernističkom poezijom, a već nekoliko godina docnije dobija sva obeležja beogradskog nadrealizma. Prve svoje pesme objavio sam u časopisu "Putevi", 1923. godine. Zatim, jedno za drugim: zbirka pesama "Krov nad prozorom" (1926), poetski roman "Koren vida" (1928), pesme u prozi "Načela" (1929), zbirku stihova "Humor Zaspalog" i poeme "Nemenikuće" i "Ćirilo i Metodije" (1932).

U prvom svetskom ratu (1914—1918) učestvovao sam kao dobrovoljac i zajedno sa ostacima Konjičke divizije povlačio se preko Albanije. Motivima iz albanske golgote koristio sam se u svom romanu "Mrtve javke", koji je štampan 1957. godine.

Školovanje sam produžio u Francuskoj, prvo u Kanu, zatim u Virvilu (blizu Grenobla), i opet na Azurnoj obali, u Nici, gde sam 1917. godine maturirao. Pravni fakultet sam završio na Sorboni u Parizu 1920. godine. Neki od događaja iz tog vremenskog perioda provlače se kroz moj roman "Raspust", objavljen 1956. godine.

U godinama 1937. i 1939. hapšen sam kao simpatizer Komunističke partije i urednik polulegalnog časopisa "Naša stvarnost". U to vreme, u saradnji sa Dušanom Matićem, napisao sam poemu "Marija Ručara" (1935), čije je celo izdanje zaplenila policija još u štampariji, a zatim roman u dva dela "Gluho doba", koji se pojavio u maju 1940. godine.

Po treći put me specijalna policija Uprave grada hapsi u oktobru 1941. godine i sprovodi u Banjički logor. U tim najtežim danima mog života smislio sam poemu "Mastodonti", koja je objavljena 1951. godine, a neki događaji iz tog vremena poslužili su kao osnova za pojedine delove moja dva već pomenuta romana.

Iz vremena oslobođenja, obnove i prvih dana naše socijalističke izgradnje, kada mi je bilo povereno obavljanje raznih odgovornih dužnosti, potiče moj roman "Zasluge", koji sa "Raspustom" i "Mrtvim javkama" čini jednu trilogijsku celinu.

Krajem 1945. godine izišla je iz štampe moja knjiga poetske proze "Poziv na maštanje".

Iz lektire za osnovnu školu "Dječiji pisci o sebi" | Mlado pokoljenje | Beograd, 1966.

[postavljeno 19.02.2010]

[Angelina]

*

AVANGARDNI TOKOVI U KNJIŽEVNOSTI ZA DECU


U nastojanju da izađu iz šabloniziranih, stvaralački neproduktivnih kanona tradicionalne, "lepe" književnosti, avangardni stvaraoci su jedan od stvaralačkih modela našli i u sferi dečjeg mišljenja, infantilne logike i dečjeg govora. Verbalno stvaranje u najranijem dečjem uzrastu — alogični verbalni sklopovi, infantilna jezička kreativnost, koja se ispoljava u leksičkoj, morfološkoj i sintaksičkoj ravni, razni vidovi deformisanju standardnih leksičkih oblika i rečeničkih sklopova, od razbijanja reči na slogove i morfeme do tepanja, metateze i inverzije, te naglašeno vezivanje za zvučno-onomatopejsku dimenziju govora — avangardno pismo je uzdiglo do umetničke činjenice. Jedna od bitnih osobina avangardnog, a posebno neoavangardnog pisma je i potiskivanje, zanemarivanje ili potpuno ukidanje "značenja" i "poruke", što odgovara asemantičnosti ranog dečjeg govora. Takođe, infantilni, predlogički i simbolički oblici mišljenja i zaključivanja, animističke predstave, ukidanje granice između sna i jave, bajkovno-fantastički doživljaj sveta i slični vidovi doživljaja stvarnosti veoma su bitni u avangardnom pismu. U neoavangardnom stvaranju posebno je markiran vizuelni, slikovni izraz koji može predstavljati pandana simboličkom mišljenju u ranom dečjem uzrastu.—

Suštinski raskid sa tradicionalnom poezijom za decu, pre svega sa Zmajevim modelom pesme za najmlađe, odigrao se u krilu nadrealizma — jednog od najproduktivnijih avangardnih pokreta na našem tlu. Raskid je bio dalekosežan — a njegovi glavni protagonisti bile su eminentne ličnosti avangardne književnosti — Aleksandar Vučo i Marko Ristić. Prvi je svojim poemama za decu (Podvizi družine "Pet petlića", "San i java hrabrog Koče" i "Momak i po hoću da budem") označio odlučujući iskorak ka modernom shvatanju detinjstva i njegovog pesničkog posredovanja u novom "nadrealističkom" ključu, a drugi (Marko Ristić) je novoj pesničkoj praksi u književnosti za decu dao relevantno teorijsko utemeljenje, čija su osnovna polazišta postalo poetički temelj naše moderne književnosti za decu. I jedan i drugi su, svaki na svoj način, učinili epohalni pomak u stvaranju za decu, okrećući se sasvim novim stvaralačkim formama jezika i poetskog izraza i definisanju novog duha detinjstva. Osnovni preobrat se dogodio u sferi odnosa prema samoj ontologiji književnosti za decu u kojoj se umesto utilitarnog, pedagoško-poučnog pristupa afirmiše koncept igre, slobodnog izraza i nonsensnog govora.

Osnovno Vučovo poetičko polazište je da pesništvo za decu čini jedinstvenu celinu sa pesništvom za odrasle. Shodno nadrealističkoj poetici, pesma za decu se doživljava kao akt kreativne nesputanosti, a kao izraz unutrašnje slobode uobličuje se u snu koliko i na javi. Vodeći nadrealistički teoretičar Marko Ristić, na primeru Vučove poezije za decu, utvrđuje "da je načelo poezije i načelo detinjstva u suštini isto, da je to načelo želje..."; taj stav će postati jedna od aksioma modernog shvatanja literature za najmlađe.

Igra kao unutrašnji pokretač Vučove pesme za decu ostvaruje se na više nivoa: kao igre rečima i situacijama, relativizacija logike, jezička nesputanost, razigranost stiha i rime. Vučo je pesmu za decu otvorio prema govoru ulice i dečjem "slengu" i tako pesnički jezik učinio življim, bogatijim i bližim čitaocu. Najzad, Vučo je u pesništvo za decu uneo originalnu, nadrealističku metaforiku, čudesnih, sasvim neočekivanih i "iščašenih" leksičkih sklopova. U dečje poeme uneo je stihovne konstrukcije koje su izrazitom jezičkom i logičkom provokativnošću, kao i snovidom maštovitošću bile nezamislive u dotadašnjoj poeziji za decu:

Čudnovati jedan san / Pred njime je žuti salon,/ U salonu raste trava,/ Krava nosi dva šešira,/ Jedan šešir crni oblak,/ Drugi šešir beli barjak;/ Krava nosi dva peškira(...)

Polazeći upravo od Vučovih stihova, Marko Ristić je zasnovao moderno shvatanja poezije za decu: "Ovakvim stihovima Vučo pruža deci ono što im je u osnovi najbliže: slobodnu i živu igru duha koji nije ometen teškom kontrolom starmale mudrosti i uštogljenih obzira. Ukoliko takvi stihovi mogu da izgledaju, ili čak i zaista da budu, deci donekle nepristupačni svojom alogičnom, sinkopiranom slikovitošću, to dolazi otuda što je dečji način mišljenja formiran, upravo deformiran logičkim i racionalističkim shemama koje im "stariji" nameću. Jer, u stvari, iracionalna alogičnost odgovara prirodnom obliku dečje misli. Da bi se, pod današnjim uslovima vaspitanja, dete približilo toj spontanoj poetskoj igri duha, potrebno je možda izvesno kontra-vaspitanje, izvesno učenje koje je odučavanje od nametnutog i veštačkog, vraćanje na spontano i prirodno. Stihovi Aleksandra Vuča znače, u isti mah, i samu sadržinu te spontanosti, i (...) put kojim se do te sadržine dolazi."

Već ove karakteristike upućuju na evidentnu bliskost avangardnog, a posebno, nadrealističkog "pisma" sa nekim strukturalnim odlikama dečjeg govora i dečje logike, a time i sa dečjom književnošću.

Vasilije Radikić | 14.08.2009. | Signalizam

[Angelina]

*

ALEKSANDAR VUČO


Aleksandar Vučo je rođen 1897. godine. U Parizu i Beogradu je studirao prava, ali se bavio poezijom, prozom, kritikom i filmskim scenarijem. Suma ispevanog nije velika. U dečjem dodatku "Politike", objavio je 1933, kad i Nušić svoje "Hajduke", poemu "Podvizi družine Pet petlića". U posleratnom periodu je ispevao poeme "San i java hrabrog Koče" i "Momak i po hoću da budem".

Sa njegovom pojavom otpočinje nov period pevanja i raskid sa dotadašnjom linijom stare pesničke škole. U vremenu kada je u poeziji dominirao svet flore i faune, ruralna idila, religiozna i romantična tematika, povezivanje poučnog i lepog; Vučo, realističnom sadržinom, humorom, slobodnim i nesputanim jezikom, nenametljivim odnosom prema detetu, čini zaokret prema modernom kursu pevanja. On ustaje protiv poučnosti i prvi postavlja tezu o nezavisnosti literature od društvenog života.

"Podvizi družine Pet petlića" govori o družini koja, odvažnošću na kojoj se može pozavideti, izbavlja devojčicu Miru iz sumornog manastira. Priča je zabavna, ali svakako ima i socijalne obrise. Spasavanje devojčice iz internata nije samo dečja igra, već borba za spas nesretne devojčice iz ruku bezdušnih monahinja. Dečaci su željni pustolovine. Spasavanjem devojčice, spasavaju i sebe od dosade i svoje gradske sirotinje. Vučo slika dečake koje krase drugarstvo, odvažnost, okretnost i snalažljivost. Kao i kod Nušića, naravi dečaka otkrivaju i njihova imena. Svako je ponaosob predstavljen: Kraka provodi jednolične i teške dane u bravarskoj radionici, gladan, tučen i neplaćen; Ždera Njore — eksploatisani šegrt, nikad nije sit, voleo bi da postane kit, pa da proguta svoje besne gazde; Jova je sanjar, nežno dete; Mita, koga svako zove Bulja, je avanturista, ne postoji drvo na koje se ne bi popeo; a Đođa-vođa je "kao granit kamen", snažan i vrlo smeo. Svaki od njih ima neku izuzetnu osobinu, a svi zajedno su, kako pisac kaže: "Pet dečaka, pet vršnjaka, pet veštaka". Petliće karakterišu najlepše osobine drugarstva, dovitljivosti, humanosti, vedrine i čežnje za pustolovinom. Ali to nije pustolovina radi pustolovine, nego da se pomogne nekome u nevolji.

Nasuprot deci stoje likovi odraslih: nadzirateljka sestra Kalavestra i stražar Guga. Oni deci uskraćuju detinjstvo, igru i slobodu. Prava su noćna mora svakog deteta. Imena sestara dovoljno nam govore o njihovim karakterima: Ananija, Bigamija, Kerubina, Čaplja i, naravno, Kalavestra. "Pet petlića" je protest na vaspitanje i preopterećenje dece radom, glas protiv dečje gladi i batina.

Kod Vuča je odsutna namera da se bude poučan. Iz njegove umetničke vrednosti proističu vaspitna svojstva dela. Pesnik nije podlegao Zmajevom pevanju. Njegova poezija je slobodnog stiha, nejednake dužine i ritma. Stih je pričljiv; pažnju upravlja ka temi, ideji i stilu kakve književnost za decu nije poznavala.

Vučova poezija, delujući oslobađajuće, zauzela je značajno mesto u razvoju literature ovog tipa. Njegovo delo je prodrlo u nova umetnička područja i izvršilo uticaj na dečje pisce i stvaraoce.

Autor teksta nepoznat

[Angelina]

*

POBUNA PETLIĆA

I
 
Zmajevo dete je dete čestite građanske sredine, čije je mesto u društvu sigurno, zadaci jasni, obaveze utvrđene. U tom detetu pesnik oseća budućnost nacije, njenu sutrašnju snagu. Prostor za igru, za neobaveznu zabavu i nestašluke, vrlo je širok, ali je pod nadzorom. Neke osnovne vrednosti društva nikad se ne dovode u pitanje. Za negovanje domoljubivih osećanja uvek se nalaze prilike i povodi.

Samo četiri decenije kasnije, Aleksandar Vučo (1897—1985) će stvoriti novi, suprotni tip dečjih junaka; od pitome i poslušne dečice neće ostati ni traga ni glasa. Njegovi su petlići kivna i nezadovoljna družina, snalažljivi mali probisveti, prepušteni ulici i sebi. Društvo se raslojilo, zavadilo, ispunilo mržnjom i zlom; ono guši i okiva razmah mladih bića. Zbog toga su sva sredstva otpora dozvoljena, preporučljiva. Gotovo je sa idilom: dete je prognano iz raja, iz sredine pune ljubavi i razumevanja, ako je takva sredina ikada i postojala. U nepravednim društvenim sistemima dete pati koliko i odrasli. Ali potreba za igrom ni tada ne prestaje. Vučo u nju unosi nov sadržaj, daje joj poseban pravac: kroz igru se vrši nasrtaj na društveni poredak, izvodi se neka vrsta probe za društveni prevrat. Igra protiv krutog i besmislenog sistema odraslih dobija prevratnički prizvuk. Neprijatelj Vučovih petlića oličen je u sestri Kalavestri, nadzirateljici devojačkog internata, dakle, zaštitnici društvenog poretka, protiv koje stupaju u zaveru. Imaginacija objavljuje rat neslobodi.

Novo usmerenje odrazilo se i na formi stiha. Kida se sa monotonijom, sa milozvučnošću i umivenošću fraze, sa ustaljenim ritmovima i pravilno raspoređenim rimama. U Pet petlića provaljuje istrzani ritam ulice. Pesma je reka koja zahvata sve na šta naiđe, ona nosi i ostavlja, gubi i pokreće. Iz svog skrovitog kutka dečja pesma naglo zakoračuje u svet, krećući se kroza nj slobodno i sigurno:

Od izloga bakalnice.
Gde se diže piramida pokrivena čokoladom
I mirisne berbernice
Koja baš na uglu čeka da naiđe čovek s bradom,
A pred čijom firmom mrda
Kao sunce tanjir žut,
Ulica je ova kriva jer je sama, kao reka
Koja svojim tokom vrda,
Napravila sebi put (...)

II
 
Ali društveni protest nije ni svrha ni jedini smisao poeme Pet petlića. Socijalna situacija postavljena je kao široki okvir zbivanja. Iz tog nam je vremena ostalo premalo valjanih književnih zapisa u kojima se oboljenje društva tako jasno odražava. To je donekle neobično ako se zna da u tom razdoblju pada procvat naše socijalne književnosti. Onoliki tendenciozno zasnovani, ozbiljni romani, pesme i priče, potonuše netragom; poraz naše socijalne književnosti bio je tako nedvosmislen da se posle njega jedno vreme sumnjalo u mogućnost bilo kakve društvene angažovanosti u umetnosti. A, eto, osuda je mimoišla Vučovu dečju poemu: do srži prožeta atmosferom onovremene socijalne književnosti, ona danas slovi kao zanimljivo i značajno delce. Neke težnje i raspoloženja socijalne književnosti u toj su se poemi iskazali veoma prirodno i uverljivo, potvrdili se u svom pravom značenju i opsegu. Da bi se osetila težina društvenih prilika, zagušljivost jedne atmosfere, valjalo je da se građi priđe olako i skoro neobavezno. Mučna problematika ponekad se najlakše prenosi nagoveštajima, uzgrednim dodirima. Svrsi je izvanredno pogodovala forma dečje pesme, sa opuštenošću koja dečjoj pesmi prirođena, i zahvaljujući kojoj čak ovakvi, deklarativni stihovi, poseduju neku draž, ili se, barem, mogu podneti:

Najvećim delom sveta danas krekeću pare,
Umesto plodnih njiva dremaju smrdljive bare;
Najvećim delom sveta danas su jedino siti
Hulje i paraziti.

Osim onog "krekeću pare", sve ostalo su opšta mesta leve publicistike. Pošto je, međutim, ta frazeologija očigledno pozajmljena, pošto sebe ne uzima preozbiljno, pošto se iskaz nalazi na samom rubu neuhvatljive parodije, mi ga, zbog dvosmislenosti i neodređenosti, ipak prihvatamo. Ono što bi u samouverenoj socijalnoj pesmi, koja ima visoke utilitarne, i, dakako, umetničke ciljeve, bilo nesnosno i nepoetsko, ovde, zbog same lakoće tona, poseduje izvesnu čar. Zbog svoje nenadgrađenosti dečja pesma je mogla da ovakvim iskazima podari izvorno zvučanje, da im vrati nešto od njihove bespovratno izgubljene svežine.

III
 
Vučo je preusmerio našu dečju poeziju.

Pukotine su se pojavile u samom shvatanju vaspitavanja deteta, za koje je dečja pesma, na posredan ili neposredan način, od početka zainteresovana. Zmajevi epigoni verno su, i što nesvesnije to vernije, služili građanskom represivnom aparatu, trudeći se da decu odgoje kao poslušne i radišne, domoljubive podanike. Vučo, pak, snalažljivost i neposlušnost petlića uzdiže kao one moralne i životne vrednosti po kojima se slobodan čovek razlikuje od podanika. Sva načela starog sveta, a pogotovo ona koja je propovedao

suvi, gluvi bukvar

odbacuju se kao smešna i obmanjujuća. Umesto dobrih, lepo vaspitanih dečaka na scenu stupaju uličari, dečji proletarijat: dovitljivi šegrt Kraka, koga majstor Lazar "grdno lema", mali radnik u trikotaži Ždera Njore, čija je najveća želja da se pretvori u kita

Pa da svoje besne gazde, u košulji bez kaputa,
Jednim mahom sve proguta,

zatim nežni Jova, u dosluhu sa noćnim silama i vampirima, pentranju vični Bula, i neustrašivi Đođa-vođa. Ovi su dečaci otelovljenje slobode, samoodgovornog delanja koje se ne obazire na norme, ili im je suprotstavljeno. Svojim podvigom oni nas uveravaju da je plemenitost jača od uslova u kojima živimo, i da visoki moralni ideali mogu ponovo da se osvoje i potvrde samo u slobodnom, otpadničkom nadahnuću. Spasavajući malu Miru, dečaci pobeđuju glupu i dosadnu Kalavestru.

Razbijena je predstava o detinjstvu kao beskonfliktnoj oazi na margini društvenih tokova. Junaci Vučove poeme, odreda, liče na Zmajevog Pura-Mocu, o kome je dobromisleći pesnik govorio sa zgražanjem i tugom. Vrednosti su se, dakle, temeljno izokrenule. Nepoštovanje porobljavajućih društvenih normi uzdiže se i slavi. Ljubav, prijateljstvo, smisao za žrtvovanje i odanost slobodi, kao odlike odvažnog i odgovornog čoveka, pa i deteta, otrgnute su od vladajućih struktura i predate jedinki, da se za njih prema svojim potrebama i merilima bori.

U dečju pesmu — i u nju! — uvukli su se nemir, sumnja, nepoverenje. Dečja poezija posle Vuča neće na buntu previše insistirati, ali se neće ni vraćati — bar ne često — raspoloženjima i vrednostima što su ih Pet pilića pokopali.
 
IV
 
Pet pilića i, još više, San i java hrabrog Koče, uznemirili su i obogatili ritmičku strukturu uobičajenih, uglavnom kratkih stihova dečje poezije. Vučo je pesnik širokog daha, razigranog, granatog stiha. Posle nadrealističkih opita, i svih sumnji s kojima se poezija, u našem veku, morala susresti, Vuču je ostalo jedno jedino područje na kome se, slobodno, mogao prepustiti nadahnuću i igri, nadahnuću igre — područje tzv. dečje pesme. Sve što je od ranije koncepcije pevanja, u našem vremenu bitno uzdrmane, vredelo sačuvati, preuzela je i sačuvala dečja pesma. Ako je nadrealistička tehnika razbila okvire i lepa sazvučja, u dečjoj pesmi je Vučo ponovo došao do izvesnog reda. Na višem, na najvišem planu, taj red se nije mogao ostvariti. Isključena iz ozbiljne igre, dečja pesma je uvek u stanju da dođe do prividnog smisla i sinteze — pošto je najviši poredak ne privlači i ne uznemirava.

V
 
San i java hrabrog Koče najmirnija je, najuređenija Vučova dečja poema. Petlići su rastrzani, pomalo i sami uzbuđeni zbog prodora koji vrše. Momak i po hoću da budem predstavlja prezrelu fazu dečje pesme, obeležava granicu na kojoj se ona ukida. Hrabri Koča lišen je osvetničke kivnosti i žestine Petlića; on se u pustolovinu upušta zarad pustolovine same. Ali, i petlićki rat protiv društvenih okova, i Kočin san o putovanju morima i okeanima, vidovi su igre sa stvarnošću, protiv stvarnosti. Mali Koča prevaljuje zemljinu kuglu da bi pritekao u pomoć nepoznatom drugu, Papuancu, s kojim je došao u dodir razgledajući jednu "čudnu sliku" u nekoj slikovnici. Da li Papuanac postoji, je li Kočina pustolovina zbiljska, ili izmišljena — to su stvari o kojima čitalac ubrzo prestaje da razmišlja. Granice između stvarnog i nestvarnog ni u jednoj igri nisu jasne, a u dečjoj pesmi, koja je višestruka igra, igra igre, o granicama je neumesno govoriti. Na jednom mestu napomenuto je da Koča kreće na put "pod utiskom priviđenja", a u epilogu se naglašava:
 
Šta se posle toga zbilo
Nije teško pogoditi,
I, štaviše, neću kriti
Sve što može dalje biti,
Može svako,
Vrlo lako,
Svojom glavom izmisliti.

Granice između sna i jave otvoreno su i do kraja potrte. Neposredni povod avanture brzo zaboravljamo; kao i u svakoj igri, želje se pretvaraju u stvarnost: Koča plovi, leti i juri oko sveta. Sve mu polazi za rukom, svuda u pravi čas stiže. Ostvaruje se jedna od onih maštarija koju je svako iskušavao: nismo li, u snovima, bezbroj puta nadletali sve gradove i okeane sveta, našavši se, divnim i neobjašnjivim sticajem okolnosti, na krilima mlaznjaka, i prepoznajući, pritom, predele i metropole koje nikad nismo videli? (I sad, u starijim godinama, ja jednom godišnje posećujem Buenos Aires; pre no što sam video Moskvu, posetio sam je nekoliko puta.) Pa i reči ljudožderskog jezika, kojima se smejemo, poznate su nam iz tih snova, i iz razbrajalica kojima se u igri začaravamo:

Ek-Mek-Keka, Kek-Šek-Čeka!
A to znači: Nema leka
Smrt vas čeka!

Petlići su podeljeni na pevanja; u Koči epizode nose naslove, završavajući se, najčešće, šesnaesteračkim katrenima, nekom vrstom rezimea:

Koča nikad nije bio plašljivica, kukavica,
U svaku će hladnu vodu kao žaba on da skoči,
Ali ovde, usred peska, uhvati ga drhtavica
Što mu kojekakve slike u pustinji vide oči.

Pada u oči neobaziranje Vučovih dečaka na zahteve i naređenja odraslih, na roditeljska starateljska prava i navike. Represivni poredak kojem je dete po sili stvari potčinjeno u ovoj poetskoj viziji jednostavno ne postoji. Vučov dečak bori se, voli i pati slobodno, kao samoodgovorni subjekat Vučova deca kao da i nemaju roditelja.

Ljubav je dodirnuta i u Petlićima, i u Koči, i u Momku i po, i to ljubav prema devojčici, koja se jedanput zove Mira, drugi put Palmoliva, treći put Kosara. Petlići vole Miru nežno i prijateljski, momak-i-po u ljubavi prema Kosari naslućuje razrešenje zagonetke sveta, a Koča mora

Da zaštiti Papuanca
I nejaku Palmolivu,
Za koju je, povrh svega,
U dnu srca osećao
Simpatiju vrlo živu.

Sa Vučovom dečjom trilogijom nagovešten je program dekolonizacije deteta; taj program je, u našoj sredini, bar do sada, jedino u poeziji naslućen i postavljen. Vučovi dečaci nastoje da proniknu svet, da ga kroz igru osvoje, da se odbrane od njegovih zala. Oni se samovaspitavaju; na pouke odraslih ili se ne oslanjaju (Petići, Koča), ili ih one ne zadovoljavaju (Momak i po).

VI
 
Momak i po hoću ja budem postavlja jedno pitanje koje nam, i inače, često dolazi na um: da li je mogućno odrediti granicu preko koje dečja pesma ne bi trebalo da ide ako želi da sačuva svoju posebnost, sam smisao svog postojanja? Naime, čim dečja pesma stane odveć da računa sa složenijim iskustvima, čim se neposredna igra reči i slika zameni suvim mozganjem, njen elan slabi, i iščezava ona čar zbog koje joj i obraćamo usrdnu pažnju. Pokušaji da se, makar i u neobaveznom tonu, mudruje, mogu biti opasni i jalovi. Dolazi do nasilnog približavanja dečjeg i ozbiljnog; u prvi plan, opet, izbijaju namera i pouka.

Granica o kojoj govorimo je, izgleda, ona koja deli spontanu igru od usmerenog stvaralaštva, nevina otkrovenja od usiljenog truda. Trud je utoliko uzaludniji ukoliko ide s pesnikovim nastojanjem da se "približi" deci.

U trećoj Vučovoj poemi ima i jednog i drugog, i slobodnog dečjeg duha, i upinjanja da se on osvoji. Radosni spojevi pojmova i reči, polet Petlića i razigranost Koče, kao da su se izgubili. Ostala je tehnika poeme za decu, izvestan ukus za brzo smenjivanje situacija i anegdota. Plan priče je u svakom trenutku vidljiv. Razrađujući temu, opevajući niz funkcionalno uklopljenih prizora, Vučo pomera dečju pesmu prema prostoru od kojeg se ona udaljila. Ton dečje pesme pritom ili se gubi, ili se pokazuje neprikladan, kao navika iz nekog drugog sistema. Momak i po donosi lepe odlomke mašte, ali se po providnosti svoje racionalne sheme, po unutrašnjoj napetosti i uozbiljenosti, približava Vučovoj antiratnoj poemi Mastodonti: u Mastodontima ima infantilnog fabuliranja, u Momku, pak, mnogo poučnosti i prepričavanja. Pesnik je nastojao da čestim smenjivanjem razmera — šesterci, deveterci, jedanaesterci — doskoči jednolikosti, ali tromost je imala dublje uzroke. Igru je natkrilila meditacija, iskusna i prezrela, koja nepozvana upada u tok radnje, nameće zaključke, nastoji da, po svaku cenu, uspostavi veze među nesređenim stvarima.

Vučo peva o dečaku, za dečake, znači za stariju, odraslu decu, što, možda, dopušta ovaj prodor mudrovanja i uozbiljenosti. U Paspravi o naivnoj pesmi pokušao sam da pokažem dvosmislenost i neodrživost vezivanja dečje pesme za zahteve i mogućnosti konkretne dečje čitalačke publike. Ono što se piše za predškolsku decu, doduše, neizbežno je poučno i usmereno, pa se, baš zato, sa autentičnim poetskim stvaralaštvom samo uslovno dodiruje; počnemo li da i stariju decu isključujemo iz igre, ispostaviće se da je krug mogućih primalaca prilično uzak. Biće, dakle, najcelishodnije ako dečja pesma računa sa detinjstvom uopšte kao idealnim medijumom svog prostiranja, dakle ne s razdobljem od šeste do četrnaeste, ili sedme do jedanaeste godine, već onim od početka do kraja sveta, od početka do kraja čoveka. Što se Momka i po tiče, plašim se da dečaci neće biti zadovoljni ponuđenim odgovorima: poema će im izgledati odveć naivna. O velikim stvarima, sa kojima se odrasli neprestano i uzaludno muče, rizično je govoriti ovakvim tonom: utisak nasilnog uprošćavanja i glume neizbežno se nameće. To nije problem samo ove Vučove poeme; i kod drugih pesnika, koji nastoje da deci govore o ljubavi, o roditeljskim osećanjima, o domovini, itd., ima nečeg od te upolovljenosti, neprijatne, starmale, lažne neozbiljnosti. Dečja pesma ne podnosi oponašanje igre, ni adaptaciju tragičnog za dečji nivo; ona tragizam ili ignoriše, ili mu se smeje: pravog razumevanja za nj nema.

Momak i po hoću da budem je alegorija o dečaku koji bi naprečac da sazri, da poraste, da postane, što se kaže, momak i po. Njegova avantura počinje od jednog nesporazuma: semantičku celinu izraza momak-i-po Vučov junak cepa, pa elemente koji ga čine uzima bukvalno, i polazi u svet da bi našao ono što mu nedostaje, "treću polovinu", ili, kako bi se to danas reklo, da bi osvojio puninu bića... U vezi s drugom i trećom polovinom neizbežno se javlja asocijacija na "bolju polovinu", a kako je poema, pored ostalog, i rasprava o otkriću ljubavi, bogatstvo asocijacija je plodonosno. Čini se, međutim, da se izigravanjem naivnosti pesnik prosto zalepio za onaj izraz, pa su potom sve sile upotrebljene da bi se jedan slučajni povod razradio, ilustrovao, osmislio. Dečja pesma može da se rodi razgrađivanjem neke sintagme, poslovice, izraza, pošto se tim razbijanjem vraćamo elementarnoj semantičkoj ravni, prediskustvenoj nevinosti reči: ali od samog takvog podsticaja čitava poema se teže rađa. Pesnik se dovijao i oponašao igru, ali se čini da je energija uludo rasuta.

Možda je poema najtanja baš na početku, jer teško nalazi tačku koja bi dala puno ubrzanje radnji. U potrazi za onim što mu nedostaje da bi bio momak i po, dečak traži treću ruku od jednog "rukatog kosača". To izgleda nesrećno i nategnuto, i liči na simuliranje igre:

Ruka ruku mije ...
Daj mi, čile, jednu ruku
Da ne tražim dalje,
Prozborih kroz svoje tek izrasle malje,

a i odgovor je takav:

Na brzu ruku rukopomoć tražiš,
Prešna nužda nije,
Jer dve ruke imaš
Briši, čavrljavko! —
Od tuđega tuga bije.

Igra s poslovicama i izrazima nejasna je, nategnuta, mehanička.

Raspitujući se za životno iskustvo odraslih, dečak će, pored kosača, posetiti košarkaše, jednog starca, a pokušaće i sa primenom dostighuća tehničke civilizacije. I neće naći rešenje ni u prošlosti, ni u modernoj tehnici, ni u zabavi, ni u fizičkim veštinama. Smisao života uvek se iznova osvaja, i u tome je lepota bivstvovanja.

Najlepši trenutak poeme je susret sa kočopernim starcem, u gradskom parku, dat sa punom merom poznatog Vučovog humora, kao vesela sličica starosti i starovanja. Pažnju privlači opis staračke glave; savet dečaku, iako pun prozaizama, duhovit je:

Iskustvo nije drombulja
da na njemu mufte sviraš,
A nije ni rasad paprika
da ga po ćefu prilika
presađuješ kako ti volja.
Osamdeset tvrdih godina
Napuniću ovoga leta,
I vreme moje nemerljivo
Nestrpljivo već čeka
da odem u tandariju
kao svi starci sveta.
Ali zapamti, frajeru,
da nikom nisam ukrao
stečeno životno iskustvo
sam sam ga strpljivo sticao
Iz vrlo žilavog prisustva
Nerazmrsivih čvorova
Od kratkotrajnih radosti
I dugotrajnih bolova
U toku svog dugog veka.

Tekst sapet i rogobatan; pažnju privlače iskre među pojedinim rečima. Igra sa sintagmama i izrazima je igra sa samim životnim iskustvom jezika; ono se, ovde, odupire nezasnovanoj, krutoj igri.

Vučov junoša će, na kraju, jedini smisao života otkriti, nehotice, u ljubavi.

VII
 
Nešto više — ili nešto manje? — od igre, od potrebe za igrom, stoji u osnovi ove dečje poeme. I Vučov spev ima svoj vaspitni program. On nije uobičajen, pa opet je —program. Pouka, ma koliko mudra i zaobilazna bila, ipak je samo pouka. Jasan plan ukočio je igru, neprestano je prizemljujući, i sve uzlete mašte vraćajući u kolosek fabule. Međutim, i pored sklonosti ka mišljenju u čisto logičkoj ravni, jedino je forma dečje pesme odgovarala pesnikovoj nameri; ili mu se, vođenom ranijim iskustvom s dečjom pesmom, to samo učinilo. Vučo bi da peva o životu uopšte, što je, kao i oduvek, a danas posebno, vrlo teško. Kako u dečjoj pesmi i rizični poduhvati ponekad uspevaju, Vučo joj je pribegao. Samo se u neobaveznoj šetnji sa dečakom koji traži sebe može izvršiti smotra mnogih životnih mogućnosti. Ali pevati o opštim stvarima nije isto što i razmišljati o njima. Izgleda da onaj dublji, čisto poetski podsticaj nije bio dovoljno jak. Građa nije za ozbiljnu pesmu, ali je, evo, ni dečja ne prima; možda, prosto, ni za kakvu pesmu nije bila zrela.

Opisujući staračka usta, pesnik stvara upečatljiv epigram:

Bunar kada ćute,
Bumbar kad se ljute

Što je i duhovito i jezgrovito, dok banalno stihovanje:

Za stručnjake kod nas gudi
Izuzetna konjunktura,
Najviše se traže ljudi
Vrli znalci procedura

ne trpe ni tekući oblici humorističke poezije.

Ono što bi u ozbiljnoj pesmi zvučalo banalno, u dečjoj se na prvi pogled lakše podnosi, ali se od banalnosti ipak nije udaljilo.

Vučo ne izbegava prozaične reči iz svakodnevnog opticaja, a ni teže apstraktne imenice (san-java, otuđenje). Mnogo je naših i stranih reči ovde prvi put prešlo prag dečje pesme, a da to uvođenje nije išlo uz blesak poetskog posvećenja svake od njih. Evo nekih od tih reči: Plus-polovina, pirada, menadžerska muha, potrošačka pažnja, super-iskušenja, volšebni skok, montaža, ambalaža, refren, otuđeni čovek, dvostih, bofor vizije, proramer, kompjuter, nostalgija, konjunktura, procedura, pepturbirati , električni poligon.

Sve što je pesnik rekao o životnom iskustvu, mašinskoj civilizaciji, o odnosima mašine i čoveka, o starosti, pa i o ljubavi, poznato je i staro, toliko poznato da je u ozbiljnoj pesmi nesaopštljivo. Mnogo je starih, svudaprisutnih istina koje bi, ponekad, vredelo ponovo izreći; samo govoreći s decom, i o deci, savremeni pesnik je u mogućnosti da ih iskaže u relativno prikladnom obliku. Moguće je, u načelu, dečju pesmu navesti na prikazivanje ovakvih istina, ali podsticaji moraju biti mnogo dublji, izuzetno jaki.

Momak i po hoću da budem je uprošćena lirska alegorija o ustrojstvu života, koja se smestila na nevidljivoj granici između dečje i nedečje poezije, posežući sad u jednom, sad u drugom pravcu. Ono što je uzeto sa dečje strane, što se nastavlja na Petit i Koču, bez sumnje je dragocenije.

Biće da sam se, u okviru jednog kratkog ogleda, previše zadržao na najnevažnijoj i najslabijoj dečjoj poemi Vučovoj, što je jedan od sigurnih načina da se piscu nanese nepravda. Učinio sam to da bih na primeru pokazao gde počinju iskustva i ciljevi koji se u dečju pesmu ne mogu uključiti. Mudrovanje, čak i kad je nemirno i kočoperno, dečja pesma ne podnosi.

Tri Vučove dečje poeme tri su zanimljiva iskustva novije dečje poezije. U prvoj se daje posredan odraz jedne društvene situacije, i proglašava puna sloboda detinjstva, koje je, svojom igrom, u stanju da razbije okove odraslog sveta. Borba nezdravog stanja u društvu nameće protiv iz same potrebe da čovek čistije diše. — U drugoj, San i java hrabrog Koče, slavi se sklonost ka pustolovinama, što je, takođe, oblik otelovljenja slobode. Treća se, nažalost, svela na pogibeljno nastojanje da se detetu približe i razjasne neke moralne i životne vrednosti; osvešćujuće težnje prisutne su i u Momku, ali je konstrukcija klimava.

Vučo je otrgao dečju pesmu od učmalosti i dosade u koju su je slabi, zakasneli građanski pesnici bili gurnuli. Bez njega bi se teško mogao zamisliti procvat što ga je ovaj pesnički izraz posle 1950. doživeo.

Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti

[Angelina]

**
Poezija za decu Aleksandar Vučo


PODVIZI DRUŽINE "PET PETLIĆA"
Šesto pevanje
 
U KOME SE VIDI ...
 
Uzalud sad ljute tate
pozivaju advokate,
zalud trče vatrogasci
i gamižu policajci,
mnogobrojni ko Kitajci,
zalud neko iz Zemuna,
levo, desno, dole, gore,
pušta svake crne noći,
punom parom sve do zore,
jednooke, džinooke,
sjajnooke
reflektore.

Uzalud sad brižne mame
preturaju sve fioke,
slamarice pune slame,
vešernice, kupatila,
i špajzove, gde salame
besno vise usred tame.
Uzalud sad kuvarice
obaraju tešku burad
i nabrekle, pune kace,
i sanjive sobarice
iz kreveta žurno vade
prekrivače i madrace.
 
Zalud tužni baštovani
ošišaše rosne trave,
posekoše bajne grane,
počupaše jorgovane,
i svud gde u vrtu zjapi
pukotina ili rupa
promoliše sve do trupa
zabrinute svoje glave.
 
Zalud sada jetke tetke,
ljute kao oštre četke,
kroz ograde i rešetke
proturaju žuta lica,
puna modrih bradavica.
Zalud žure, zalud jure,
drhtave ko slabe biljke,
liticama Kal'megdana,
i šuškaju pune straha
kraj redova starih klupa,
gde igraju deca šaha,
gde igraju deca piljke,
gde igraju deca mice.

Zalud lete golubovi,
prepredene pismonoše,
dresirane rulje pasa
koje njuše svako ćoše,
soko-ptice, avioni,
tenkovi i luftbaloni. . .
Sve je zalud, jer petliće
uhvatiti niko neće. . .

[Angelina]

**
Poezija za decu Aleksandar Vučo


SAN I JAVA HRABROG KOČE
Odlomak iz poeme
 
NAD TUĐIM SVETOM
 
Leteli su punim mlazom
nad Evropom
pola dana.
 
Da obiđe sva ta mesta,
razdaleka a i česta,
trebalo bi brzom vozu,
ako juri punom parom,
ili autu "Jaguaru",
ako šiša punim gasom,
otprilike sedam dana;
golubu i konjaniku,
punim dahom,
mesec dana.
A pešaku namerniku
bar godinu i po dana.
Za kornjaču ili ježa
još nemamo sve podatke.
Zna se samo (ukoliko
sve to nisu novinarske
gole patke)
da postoji neka teza
Kolumbijskog fakulteta,
po kojoj bi jedan jež,
pod uslovom da ne čeka
i da vazduh bude svež,
putovao kroz Evropu
otprilike pola veka.
 
Ali neka,
ostavimo sve te razne
poluprazne
statistike:
"Šta bi bilo kad bi bilo".
I pustimo našu priču
da rasplete svoje kike:
šta je dalje s Kočom bilo.
 
Čas ko tačku iznad polja,
čas ko pticu jedrilicu,
il' u ponoć belu mačku
vrh krovova, sasvim blizu,
videli su "Moju volju"
u Parizu,
u Londonu,
u Berlinu,
Lisabonu
a i Bonu.
Mnogi glave iskriviše,
mnogi decu pogubiše,
mnogi noge izgaziše
i žuljeve povrediše,
ali svako trpi muku
da bi s glave skino šešir,
poravnao s nebom oči,
ispružio desnu ruku
i mahnuo maramicom,
šalom, štapom, rukavicom —
sve u želji da poželi
srećan put i uspeh Koči.
 
Od pitomog Amsterdama,
pa do luke Roterdama,
da bi decu zanimali,
sa dva skoka,
kao pače,
i sa boka,
kako može, bez po muke,
ludo su se prevrtali.
 
Kad su bili iznad Rima,
pokazo je Koča svima
kako može, bez po muke,
obešen za obe ruke,
u vazduhu da se klima.
 
A kad behu iznad Praga,
popeše se baš visoko,
tako da ni jedno oko
ne nađe im više traga.

Uveliko beše dan
kad kroz durbin ugledaše
ispod krila,
predeo stran.
Čudna je to zemlja bila,
teren mrk, i stran, i pust;
niti šuma, niti stepa,
samo neka crna repa,
koprive i čestar gust,
a u zraku,
ko u fraku,
crno-bele ptice kruže.
Od kraguja sve su brže,
a od orla mnogo duže.
 
I odjednom, kroz zrak gust,
ko strela se jedna stušti
na vrh avionskog repa,
i već krenu, grabljivica,
kandžama i oštrim kljunom
levo krilo da pocepa,
kad je Koča za vrat ščepa,
i tako je snažno nogom
raspalio posred lica,
da je, jadna, ugledala
sto pedeset sijalica.
 
I sve bi se kako-tako
završilo kojekako,
i mogli bi opet lako
da nastave brzi let,
da u ovoj borbi s Kočom
nije ptica grabljivica
dodirnula svojim repom
jedan vrlo važan splet,
pa je tanka jedna žica,
neka glavna kucavica,
u magnetu radar-polja
proizvela kratak spoj,
i nikako pilot Sreta
da se seti
u kom pravcu "Moja volja"
sada leti.

Koča nikad nije bio plašljivica, kukavica,
toboganom da se spusti za njega je gola trica,
al' u ovoj zbrci-trci uhvati ga drhtavica
da sad, avaj!, bez komande, ne zaluta mlazna ptica.


MOJ OTAC TRAMVAJ VOZI

Moj otac, kad tramvaj vozi,
stoji na desnoj nozi,
a drugom nogom zvoni
da se sa klizave šine
nestašno dete skine;
on grči nogu i zvoni
da pseto ne pogine;
on zvoni, zvoni i zvoni
da se sa duge pruge
umorni radnik skloni.

Ujutru, kad pođem u školu,
ja prvi ugledam trolu,
ja prvi ugledam gde stenje
tramvaj koji se penje;
i kliknem: "Eno ga ide!"
Da drugovi moji vide
za bremzom, u punom sjaju,
mog oca na tramvaju.

Ali kad stignu smene
i otac kući krene,
ja znam da ga bole vene
na tromoj, okoreloj nozi
na kojoj tramvaj vozi.
Noću, kad tramvaji zamru,
i pomru sumorne misli,
ne spava otekla noga
koju su bolovi stisli.

Moj otac kad tramvaj vozi,
na bolesnoj stoji nozi,
pa ipak on vozi i vozi...
Stotine ljudi dnevno
putuje i noge odmara,
stotine ljudi dnevno
na ručak stigne brže,
stotine ljudi dnevno
novine mirno otvara,
prstom na prozoru šara,
smeje se i razgovara...

Moj otac vozi i vozi,
stotine ljudi dnevno
on vozi, vozi i vozi
na svojoj bolesnoj nozi.

[postavljeno 25.04.2010]

[Angelina]

**

VUČOVA VOLŠEBNA DERLAD


Pesnici nisu hrabar svet onoliko koliko se misli, i nisu mladi onoliko koliko to njihova poezija nudi. Vratiti se u sopstvenu mladost, osećati svoju alasku i boksersku snagu, voditi beskrajni razgovor sa jednim sutonom, ili sa jednim dvojnikom, predstavlja velike ne samo literarne zamke za svakog pesnika koji je ispunio sadržaj prošlosti, a onda se, pošto je registrovao svoje delo u širem društvenom omislu, našao na potvrdi jedne sadržine, na legitimaciji jednog davno otvorenog vidika.

Eto zašto je začudio svojim Pozivom na maštanje Aleksandar Vučo, zašto je svojoj uobrazilji prividno vratio medalje mladosti, a uistinu vratio je dostojanstvenu viziju mladosti, koja se opire svim prvobitnim nedostacima ili, bolje reći, koja je "mogućnost jednog temperamenta" suočena sa teskobom i nepravdom, ali i sa neizbrojnim putevima koji se Humoru Zaspalu ukazuju kao arhipelag pomamnosti, kao pijani brod iz koga je vrhovni Zaspalov predak — Artur Rembo — video sve vode i sva mora sveta, a usnom dodirnuo njihove bezdane...

Zamisli (kad nemaš) da imaš kaput dugačak do peta
sa četiri para pozlaćenih dugmeta
sa mrtvog šinjela palog admirala
u pomorskoj bici kod Trafalgara
severoistočno od Gibraltara

(Zamisli travu u mislima konja)

Zamisli (kad nemaš) da imaš prsluk umesto kaputa
prsluk od krepa koji se cepa
na dva laka kraka lastinog repa
pri kraju puta kad neko zaluta

(Zamisli travu u mislima)

Zamisli (kad nemaš) košulju belu
da imaš na telu
bez mere po meri kožu od snega
pod kojom samo
lutaju tako
tamo i amo
s nova i s nova

Taj divni Humor, taj vazda mladi Zaspalo koji bukvalno trči Vučovom knjigom, koji se bukvalno sunča na njenim stranicama, koji je bukvalno preplivava, povećava tako dvosmislenost svake mladosti, neizvesnost i lepotu svakog poricanja. To nije junak sa sportskim oreolom, to nije junak moga ili tvoga doba, ili — našeg doba. Jednostavno je bez atributa, a samo sa jednim — atributom mladosti. Pokušavam da u čitavoj toj humornoj biografiji, tako sugestivno beleženoj da jedna unutrašnja zapletenost nikada ne osporava bogatstvo metafore, dakle jednu ipak spoljnu zapletenost — pronađem početak, ili bar nadrealističko punomoćje koje ne može, koje ne sme da se identifikuje sa čisto književnom asocijacijom na beogradski nadrealizam, u kome Aleksandar Vučo nije bio ni slučajnik, ni prolaznik.

Ne zna se kada je i gde rođen taj Vučov Zaspalo, taj "vilin konjic" koji bi se inače teško složio sa bezumnim herojstvom Davičovog junoše. Ali čitavoj ovoj romantičnoj pomami, u kojoj se Zaspalo budi da bi prepoznao detinjstvo svih nas, da bi se udenuo u buduću mladost i tako i slobodnom reči i spontanim svojstvom nadrealnog usamljenika stavio u "stotinu tvojih lica" — treba dodati deo one dokumentarno žive Vučove priče koja je, zar već tako davno, objavljena u Svedočanstvima neposredno posle Rastkovog stidljivog, ali blistavog prevoda Remboovog Pijanog broda (nije li ova blizina upravo jedno obećanje!). Tu Aleksandar Vučo, neutoljivo zapisujući svoja snoviđenja, otkriva, razvija razloge za arhetip svoga Zaspala, za svoje pozive na maštanje, nezavršene: "Kad bi me zapitali za život, ne bih mogao nijedan događaj tačno da ispričam, jer čak i najvažniji datumi iščezli su iz mog pamćenja, i na prošlost me podsećaju još jedino boje, neobično komplikovane, od više boja, ponekad miris, ili fizički bol, u svim skalama savršeno različitim, od potmulog, prigušenog i tihog kucanja, do poslednjeg stepena neizdržljivosti..."

Ali, ako je ovde izvor jednog strahopoštovanja u sveneizvesnosti mladićstva kao tela i snoviđenja, onda je u ime zbačenih bogova, u ime lepe mladićke usamljenosti, i, dabome, kao neusiljeni, nezavršeni portret samog Zaspala, napisana i ona pesma Žaka Prevera, koja tako jednostavno raste uistinu celog detinjstva, celog života:

Dva i dva su četiri
četiri i četiri osam
osam i osam šesnaest.
Ponovite! kaže učitelj.
Ali evo ptice gde peva
preletajući preko neba
dete je vidi
dete je čuje
dete je doziva:
Spasi me
igraj se sa mnom
ptico!
Onda ptica silazi i igra se s detetom
-----------------------------------
i jedan i jedan više nisu ni jedan ni dva.

Ne bih voleo da otrcanim rečnikom ovu knjigu, ovu neporecivu prirodu mladosti, nazovem romanom ili novelom, ili poemom. Ima tako mnogo razloga da se u ovu knjigu ulazi radoznalo: očarana, ona prelama sunčane zrake kroz jednu ličnost koja se ne vidi spolja, koja se vidi najčešće kada se zatvore oči...

Ključevi detinjstva nisu svemoćni, to znam veoma dobro, znam to veoma često, čak u trenutku buđenja. Ali, kada se zagube svi drugi, ključevi od metala, na primer, i kada se neobičnosti sretnu na prvom uglu kao što nas sreću kiše, čujem kako inventivno trupkaju potpetice Vučovih petlića, Vučovih mladića, kako produžavaju i moj i njihov neizvesni put podjednako. Pronalazeći pukotine u ovim romanima Bez mere, u ovim lirski rasutim pejzažima koji svoj omisao nalaze u ludostima nemerljive mladosti, izvesni zatvoreni ljudi zaboravili su na tigar-ptice na koje imamo pravo u izvesnim godinama i na koje imaju privilegiju samo nadrealisti. Vedrina Vučovog opisivanja jedan je osobvni nadrealistički kvalitet, kao što je njegovo stvaranje jedan osobeni kvalitet mladosti. Mladići precizne mašte, kakvih ima svuda oko nas (izvesni sportisti kao što eu Džajić ili Pilić ili Žag-meštar), kada bi umeli da pišu, upravo bi pošli ovim putem gradskog folklora, koji se zatim pretvara u poeziju i igru!

Oslobođene, obeznanjene reči Vučo vraća u život: igra je ipak koristila, pojmovi su se pronašli posle podvodnog plivanja, smisao se iščašio iz ljusaka i korica prezrelog značenja, forme prirode izvan vremena, besne i tesne, odjednom su buknule u slivu vremena, dobile su tok, igra je uvek u toku, igra je doslovno uspela proganjajući doslovnosti zatečene u rečniku, govoru i slengu. Vučova maštovita derlad izazvana su kontekstom koji se čini banalnim, scenarij ovake dečje igre odviše liči na onaj iz susednog dvorišta, ulice, ringišpila, klizališta. Ali tereni sa "ištem" u cementu osnovne reči obaraju svoje granice i ograde. Tereni se svlače, postaju pejzaži, prsati, privlačni, topli kao zagrljaji najpreči — davičovski rečeno: tereni se striptizišu bez ijedne nijanse stida jer se deca svih Vučovih kalambura nalaze u urbanoj predstidljivoj nevinosti koja je verbalno najbestidnija. Što ne znači da Vučo obilazi prirodni rast i uzrast, da ne startuje u pesmu rame uz rame sa rastom i uzrastom. Vučo je, besumnje, romantičar najurbanije beogradske dečurlije: on veruje, ili nam bar sugeriše veru, da je celo klizalište na Tašmajdanu u vlasti Remboovih vršnjaka, i da će tako neusiljeno opevani vršnjaci "iznaći reč koja će danas ili sutra biti dostupna svakom smislu". Metafore nisu priručnik odabranih; metafore su igra dece, ali i lančana igra rečima još uvek je privilegija dece. Rukovet pesama jednog zagrebačkog dečaka od jedanaest godina samo zvuči zato "zrelije od Vučove poezije", ali ta zrelost je protivurečje koje afirmiše Vučovu agresivnu nevinost u mašti nesustaloj, u mašti koja nadilazi sve jezike, slengove i rečnike. Vuču su pripisivali povratak detinjstvu (odnosno nadrealizmu, koji mu je bio implicitan), a on se, u stvari, njega nije ni odricao, niti ga je napuštao. Još jednom pesnik se suprotstavio istoriji, samim tim i kritici, kada je, u Algama, reči uzeo za ruku, bukvalno kao dete što se za ruku povede:

Uzmi za ruku reči-ponornice
i ruku pod ruku
izronite sa matičnog dna
jer one se više ne raduju
ne loptaju
ne kupaju

i ljubav više ne vode
u spojenim sudovima jave i sna

I nisu više ključevi
nabijeni munjama
u sindžirima doslovnih značenja

ni skitnice miljokaza
u kolevci kovitlanja

ni uskoci vetrokaza
u spojenim sudovima jave i sna

Uzmi oko vrata reči-pletenice
i s vratom oko vrata
zajazite magnetska dna
jer nisu više čarobnice
basnoslovnih spajanja

ni šaptači smisla
iza kulisa postajanja

ni sunčani potezi
na vijaduktima trajanja...

Elem, Vučov Humor Zaspalo može da bude i vršnjak Ristićevom Romanu iz lirski insceniranog ploda nazvanog Bez mere, tog mladića takođe pustolovnog koji "pre nego što otplovi carigradskom jahtom, traži još jednom svoj opstanak". Na tom pramcu bez premca mi smo se uputili jednom novom obalom, i nismo, kao što se to čini prolaznicima, bili besciljni. Mašta je tako retko nesebična, još ređe precizna. Evo Vučove proze u darmaru mladosti koja tu retkost potvrđuje. I uveličava... A evo, opet, i stihova, koji su izronili iz predgrađa, gde se nesmajno zaustavio Humor Zaspalo i gde su drugi hteli da ga uvošte i zapečate, ne znajući da on ima uvek sunčanije i mesečarskije potere i reči — pletenice i glagole-kosmose.

Matić je, dočekujući u nadrealističkom dvorištu Vučove nesmajne i beskrajne dečake, zapisao, preteći matorima, matorim teorijama reda po redu, reda za redom, da nikako ne pričaju Njori, Bulji i Dođi kako se čudnovati podvizi dešavaju samo u "pričama za decu". U međuvremenu, a to znači u vremenu smrti i zamenica smrti, dečaci su postali nered-momci, momci i po, prednjaci i junaci, postali vršnjaci Pinkija, Boška Buhe, Jovice Ježa, i dalje skakači motkom, fudbaleri razorne levice, cerari na spravama i pod nebesima, postali su priče iz Spačve, iz Mačve, iz Bogdanaca, iz Bitole — deca zaista samo vole da im se pričaju priče dok sama ne zalutaju u podvig. Mali, srednji, veliki — svejedno. Najzad Aleksandar Vučo nije imao kud, morao je da prizna: "I tako su dečaci pošli u nove podvige i u novi život!"

Milosav Mirković


SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 19.02.2010]

[Angelina]

*

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41–93.09–1

ALEKSANDAR VUČO — OSNIVAČ NADREALIZMA U DEČJOJ POEZIJI


"Da bi se za ljude i za decu napravio jedan bolji red,
koji ne bi bio drvored, kalup, skamija,
koji ne bi bio mučenje, potrebno je da se napravi darmar
i da se te slike, drvoredi, kalupi, skamije itd. ljudski razbucaju".

Dušan Matić


O po­e­zi­ji Alek­san­dra Vu­ča sa po­seb­nim ak­cen­tom na in­ven­tiv­nost ovog pe­sni­ka i no­vi­ne ko­je nje­go­va poezija za de­cu nu­di; me­sto i zna­čaj Alek­san­dra Vu­ča u po­ezi­ji za de­cu; na­sta­nak nje­go­vih po­e­ma "Dru­ži­na pet petlića" i "San i ja­va hra­brog Ko­če"; da pra­va po­e­zi­ja za­pra­vo po­u­ča­va ne po­u­ča­va­ju­ći; Alek­san­dar Vu­čo kao osni­vač nadrealizma u po­e­zi­ji za de­cu; hu­mor, pej­zaž i li­ko­vi de­ce u po­e­ma­ma Alek­san­dra Vu­ča; je­zik i stil i stil­ska sred­stva (po­re­đenja, per­so­ni­fi­ka­ci­ja, me­ta­fo­re, apo­stro­fa, pa­ra­le­li­zmi).

KLJUČ­NE RE­ČI: de­te, po­e­zi­ja, deč­ja po­e­zi­ja, igra, ino­va­ci­je, sve­ži­na, nad­re­a­li­zam, po­e­me, hu­mor, pej­zaž, li­ko­vi de­ce, je­zik i stil, stil­ska sred­stva.


Alek­san­dar Vu­čo ro­đen je u Be­o­gra­du 1897. go­di­ne. Pri­pa­da kru­gu na­ših naj­po­zna­ti­jih nad­re­a­li­sta. Ob­ja­vio je ve­li­ki broj knji­ga od ko­jih su naj­po­zna­ti­je: "Krov nad pro­zo­rom", "Ko­re­ni vi­da", "Ako se još jed­nom setim ili na­če­la", "Hu­mor za­spa­lo", "Ne­me­ni­ku­ća", "Glu­ho do­ba", "Ras­pust", "Mr­tve jav­ke", "Ani­na no­va bal­ska ha­lji­na".

Po­red knji­ga na­me­nje­nih od­ra­slim či­ta­o­ci­ma, Alek­san­dar Vu­čo pi­še i knji­ge za de­cu. Me­đu deč­jom či­ta­lač­kom pu­bli­kom naj­po­zna­ti­je su nje­go­ve po­e­me: "Dru­ži­na pet pe­tli­ća" i "San i ja­va hra­brog Ko­če". Umro je u Be­o­gra­du 1985. go­di­ne.

PE­SNIK O VLA­STI­TOJ PO­E­ZI­JI ZA DE­CU

Kroz ne­ko­li­ko na­ve­de­nih seg­me­na­ta sa­svim ja­sno mo­že­mo uoči­ti stav Alek­san­dra Vu­ča pre­ma po­e­zi­ji za de­cu, deč­joj knji­žev­no­sti i što je naj­va­žni­je — de­tinj­stvu:

"Po­e­zi­ja ko­ju sam na­pi­sao za de­cu pru­ži­la je ve­li­ku po­moć mo­joj po­e­zi­ji za od­ra­sle, a i obr­nu­to. Obe su me oslo­bo­di­le predrasuda mo­ra­li­stič­ke i ra­ci­o­na­li­stič­ke cen­zu­re. Shva­tio sam da je na­če­lo po­e­zi­je i na­če­lo de­tinj­stva u su­šti­ni jed­no isto načelo že­lje. Li­te­ra­tu­ra ko­ja se pi­še za de­cu do­la­zi u do­ba for­mi­ra­nja lič­no­sti. Ona tre­ba da do­pu­ni uti­caj vas­pi­ta­nja — do­ma­ćeg i škol­skog."

"De­ci je naj­va­žni­ji iz­vor­ni, još ne­na­ru­še­ni svet že­lja i sno­va. Za­to po­e­zi­ja ko­ja je na­me­nje­na de­ci tre­ba da pod­sti­če, do­pu­nju­je i ras­plam­sa­va taj ču­do­tvor­ni svet, pru­ža­ju­ći ma­li­ša­ni­ma slo­bo­du, ži­vu igru du­ha. Star­ma­le, za­mor­ne pri­di­ke i "po­uč­no­sti" sputavaju deč­ju ima­gi­na­ci­ju, ko­če igru, ogra­ni­ča­va­ju deč­ji duh. Pra­va po­e­zi­ja po­u­ča­va ne po­u­ča­va­ju­ći."

"Pe­snik tre­ba da ohra­bru­je i po­dr­ža­va de­te ka­ko bi is­plu­tao na po­vr­ši­nu ži­vo­ta kao pot­pun čo­vek, a ne kao toč­kić u me­ha­ni­zmu ci­vili­za­ci­je. U ve­ku smo stro­je­va, ato­ma i kom­pju­te­ra, u ve­ku sku­če­no­sti ljud­skog go­vo­ra. Go­vor ne­ma do­volj­no pro­sto­ra oko sebe. Po­treb­no je sto­ga vra­ti­ti čo­ve­ku ono što mu je ci­vi­li­za­ci­ja ote­la. Ube­đen sam da je­di­no po­e­zi­ja mo­že da spa­se ljud­ski govor od pot­pu­ne smr­ti. Je­di­no ona mo­že da čo­ve­ka sa­ču­va od po­kor­no­sti jed­nom ne­čo­več­nom ono­ma­to­pej­skom go­vo­ru.

Po­et­sku reč tre­ba ba­ci­ti u sve vr­tlo­ge ži­vo­ta, ali pod uslo­vom da sa­ču­va sva svoj­stva u tom po­mam­nom rit­mu gra­do­va i neartiku­li­sa­nom ba­tu ma­ši­na".

"De­tinj­stvo se na­la­zi na če­lu vre­men­skih tra­ja­nja. Pre­ma to­me, de­tinj­stvu tre­ba i na knji­žev­nom pla­nu pru­ži­ti mak­si­mum sve­žih isti­na, ko­je sa stro­gom lo­gi­kom ne mo­ra­ju baš uvek bi­ti u skla­du, ali je neo­p­hod­no da bu­du du­bo­ko ži­vot­ne u pra­vom smi­slu te re­či. To je pr­vi i naj­va­žni­ji zah­tev ne­po­mir­lji­vih mla­dih go­di­na, zah­tev bez gra­ni­ca od po­sto­je­ćeg do ne­po­sto­je­ćeg, od zamišljivog do ne­za­mi­šlji­vog, od mo­gu­ćeg do ne­mo­gu­ćeg".

Ovo po­gla­vlje sva­ka­ko tre­ba za­vr­ši­ti već ci­ti­ra­nom re­če­ni­com Alek­san­dra Vu­ča ko­ja je su­štin­ska u shva­ta­nju i raz­u­me­va­nju, pa i vred­no­va­nju po­e­zi­je za de­cu: "PRA­VA PO­E­ZI­JA PO­U­ČA­VA NE PO­U­ČA­VA­JU­ĆI".
 
Dejan Bogojević | Alma

[Angelina]

*
Stihovi Aleksandar Vučo


HUMOR ZASPALO

Svu noć kroz usta ulice
Curila spavaća kafa
Svu noć se u postelji nemira
Pod obrvom krvave tamnice
Na panterskim rukama babice
Porađala trula žirafa

Jedno je dete u vosku
Najnižeg varoškog rafa
Glodalo bačenu kosku

Jedno bi dete moglo
(Kada bi samo smelo)
Da zakolje čitavo selo

Svu noć sam pod skutom stanice
Sa plućima od bele hartije
Čekao zakusku srca...

Jedno je drvo na drumu
Krvlju koja iz očiju štrca
Čuvalo užasnu šumu
Na ledeno lenjim minama
na pesnici ledeno lenjih požara

Jedno bi drvo na drumu
Moglo (kada bi htelo)
Da zapali čitavu šumu


LJUBAVNICA

Ona se roji u mojim rukama
i ne da mi da legnemo bilo gde bilo kad
zavlači prste u moja usta i muči mi jezik
da govorim bilo šta

Ona taloži svoju ikru na bilo koju moju žilicu
seva u mojim rebrima gde nema nikoga
i vuče me kroz grane očajanja
u zapevke smrti
u venac od žice i lakiranog lišća
na mokri asfalt gde bilo koji konji padaju

Na njenom sam mestu u satu njenom
spavam ili bdim na nogama u
njenim hlorofilnim očima
bila noć ili dan na štakama
u zatvoru njene kose na tornju kolena
pod krvlju njenom koja leži na otvorenim
bilo kojim mojim ranama

Moja je ljubav gola turpija
riba zarđala od udica
i nikako da mi kaže jednostavno
kao što je zebra prugasta:
hajde da se svučemo veseli
i legnemo zajedno bilo gde bilo kad

[Angelina]

*
Stihovi Aleksandar Vučo


NEMENIKUĆE
 
4.
Ovo su Nemenikuće u magli prljavog dana prokleto
mesto rođenja
Varoš kao svako đubre
 
Ona me na prozoru čeka i maše mi rukom da priđem  
Ona mi klima glavom i tako mi divno šapuće tako me  
divno moli  
 
Ona me zove da dođem
 
Ja prolazim kao da sanjam i ne znam za bezbrojna  
vrata
Ne znam za ključeve od krvi i teške svirepe šipke
Ne znam da stepeni vode do nekih čudnih kvaka
Na kojima se ruke smrznu kao grkljani malih reka
 
Ona me zove da dođem a nikako neću da shvatim
Da se baš tu gde stojim ivicom trotoara
Uzdiže zid od voska od meke providne gume i bujne
klizave trave
Nikako neću da čujem da se baš tu gde pada  
Ogromna staklena stena po kojoj se gušteri ližu
Da se baš tu gde se lome rumene veštaške alge
I lažno grumenje soli
Spuštensa gvozdena ploča pred kojom stoji senka
Pred kojom leži blato pred kojom skičim pseto
Gde je nestala ona?
 
Ona me čeka u sobi gde su sve slike na zidu
Duge grabulje od kreča
Gde su sve stvari na podu trošne peščane lađe
Beli sunđeri od krede i mrtve smrznute mačke
Ona mi klima glvom i tako mi divno šapuće tako me
divno moli  
 
Ona me zove da dođem  
Ja prolazim kao da padam u duboki ponor od lišća
I čudim se zašto mi ruke ne gore haljinu njenu
Zašto na ovom telu niču te rogate magle
Mreže od smrvljene kiše i nasipi gnjile zemlje
 
Ona me zove da dođem a nikako neću da shvatim
Da se baš tu gde plamte krvavi plastovi mesa
Proganjaju vetrovi pusti i crne bezdušne vode
Prostiru muljave zamke i mokri čaršavi polja
Pred kojima ležim slama pred kojima gazim pena
Gde je nestala ona?
 
Ona me na uilici čeka gde prolaze koprive noći
Gde se četkama od pruća otvaraju alke bunara
Gde leže kraj kuća od laka tamni pampuri od kose
Sasušeni jarboli šuma i mrtvi kreveti vulkana
Ona mi klima glavom ona me zove da dođem
 
Ja prolazim kao da padam kroz redove od mekog
stakla
 
Kroz pamučne izloge od inja i čudne zidove od maka
A nikako neću da shvatim nikako neću da čujem
Da se baš tu gde se tope plameni mačevi šina
Pečati poraznih snova i besni zaleti hajke
Sustižu bivolska stada i trula kosmata jata
Pred kojima visim kao lika pred kojima stojim kao
sveća
 
Pred kojima pijem sve kade  
Gde je nestala ona
 
Svakog se dana grozno zalepe za moje telo
Zalepe za moja usta puna plesnjive čađi
Zalepe za moje čelo puno plesnjive čađi
Zalepa za moja pluća puna plesnjive čađi  
Zalepe za moju gušu punu plesnjive čađi
Zalepe za moje čelo
Zalepe za moja bedra
Zalepe za moje ruke
Zalepe za moje uši
Zalepe za moje sise
Zalepe za moja bedra
Zalepa za moje noge
Zalepe za moje oči
Zalepe za moja usta
Leševi prastare zemlje