Miodrag Pavlović (1928)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag Pavlović (1928)  (Pročitano 26090 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« poslato: Decembar 24, 2010, 12:37:19 am »

**




       MIODRAG PAVLOVIĆ

Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista — u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" — ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi — stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila — vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

Fotografija: privatni album

[postavljeno 24.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 12:47:10 am »

*

BIBLIOGRAFIJA MIODRAGA PAVLOVIĆA


POEZIJA

  • 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952.
  • Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953.
  • Oktave, Nolit, Beograd, 1957.
  • Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963.
  • 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963.
  • Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969.
  • Nova Skitija, izd. časopisa "Književnost", Beograd, 1970.
  • Hododarje, Nolit, Beograd, 1971.
  • Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971.
  • Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972.
  • Zavetine, Rad, Beograd, 1976.
  • Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977.
  • Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977.
  • Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
  • 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje).
  • Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979.
  • Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
  • Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981.
  • Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982.
  • Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982.
  • Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985.
  • Poezija, Prosveta, Beograd, 1986.
  • Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987.
  • Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989.
  • Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989.
  • Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje).
  • Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989.
  • On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989.
  • Divno čudo, NIRO "Književne novine" , Beograd, 1989 (drugo izdanje).
  • Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990.
  • Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992.
  • Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992.
  • Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993.
  • Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993.
  • Međustepenik, KOV, Vršac, 1994.
  • Ulazak u Kremonu, GNB "Žarko Zrenjanin" i Zenit", Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje).
  • Bekstva po Srbiji i Sledstva, "Valjevska štamparija", Valjevo, 1995.
  • Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje).
  • Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996.
  • Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996.
  • Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996.
  • Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.
  • Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje).
  • Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996.

  
PROZA

  • Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956., 1982.
  • Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995.

 
ESEJI

  • Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958.
  • Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964.
  • Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972.
  • Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974.
  • Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (nagrada "Đorđe Jovanović")
  • Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979.
  • Nove slikarske godine Miće Popovića, "Merkur", Apatin, 1979.
  • Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića).
  • Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984.
  • Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985.
  • Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986.
  • Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada)
  • Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987.
  • Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989.
  • Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990.
  • Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992.
  • Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993.
  • Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje)

 
DRAME

  • Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963.
  • Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991.


PUTOPISI

  • Kina — oko na putu, izd. časopisa "Gradina", Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje).
  • Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991.
  • Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997.


ANTOLOGIJE

  • Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975.
  • Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964., 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje).
  • Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969., 1979.
  • Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje "Književne novine", Beograd, 1989.
  • Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989.

 
PREDGOVORI

  • Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem)
  • Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965.
  • Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966.
  • Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967.
  • Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968.
  • Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968.
  • Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973.
  • Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975.
  • Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976.
  • Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977.
  • Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
  • Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984.


PREDGOVORI

  • Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957.
  • Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959.
  • Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960.
  • Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960.
  • Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962.
  • Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963.
  • Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963.
  • Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963.
  • Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977.
  • Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979.
  • Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979.
  • Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987.
  • Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988.
  • Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988.
  • T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988.


KNJIGE O POEZIJI MIODRAGA PAVLOVIĆA

  • Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976.
  • Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974.
  • Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985.
  • Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996.
  • Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997.


TEMATI U ČASOPISIMA POSVEĆENI KRITIČKO-TEORIJSKOM RADU MIODRAGA PAVLOVIĆA

  • Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića.
  • Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića.
  • Raskovnik, jesen-zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo — tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina.
  • Braničevo, br. 1-2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića.
  • Književnost, 5-6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića.

Rastko








Fotografija Miodraga Pavlovića preuzeta sa: Vilenca
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 12:47:55 am »

**

87 PESAMA


Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama (1952) postala je manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Ona je donela promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kao izraz čoveka koji je doživeo strahote rata i dalje strepi od novih ratnih kataklizmi koje su se slutile, ova knjiga je donela nova raspoloženja i novo sagledavanje stvarnosti: unela je atmosferu usamljenosti, straha, očajanja; njeni dominantni motivi su rat i ratna stradanja, tamnice, bekstva, bombardovanja, leševi, prolaznost, smrt. Promovisala je racionalan intelektualni stil bez snažnih emocija i "mekog štimunga"; lirsko kazivanje odlikuje bogata asocijativnost, metaforičke slike, ediptičan jezik, gnomičan izraz, hermetična sintaksa, paradoks u sadržini i značenju. Izrazita misaonost, eruditnost i filozofska refleksija stalni su pratilac pevanja u ovoj knjizi pesama. U njoj ima teških i naturalističkih slika i sumorne atmosfere destrukcije ljudskih vrednosti. Ove pesme se odupiru zlu i haosu nadom i humanošću: prvi stihovi knjige glase: "Probudim se/nad krevetom bluja"; poslednji stih knjige poručuje: "I čeznući za krilima, krenuti na put". Ova knjiga prolazi put od beznađa do nade.

Kompozicija knjige potpuno izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat. Sadrži ukupno 80 pesama raspoređenih u tri celine:
I   Slobodni stihovi
II  U prbzi
III Rime.

Naslovi celina eksplicitno ukazuju na formalne versifikacijske karakterIstike pesama koje okupljaju.

Slobodni stihovi sastoje se iz tri ciklusa Šuma prokletstva, Ljubavi i Prizori. Naslovi ciklusa nagoveštavaju tematsko, emotivno i misaono težište pesama koje ih čine. Većina pesama ove celine, a to važi i za knjigu 87 pesama, nisu naslovljene, tako da je i to jedan od elemenata koji opravdavaju naslov celine.

Šuma prokletstva je ciklus pesama (16) koje predočavaju košmarne slike stvarnosti ispunjene buđenjem pod olujom, okrvavljenim tarabama, tečenjem krvi, pogrebima, svećama, strahom, leševima, samoubistvima. Iz stihova prve pesme Probudim se odjekuju zapomaganje raščupanih žena i vihor zluradnih noktiju koji / dave mrtvaca. Poslednja pesma ciklusa je Šuma prokletsva: njena sadržina je košmarna i jeziva, atmosfera mračna i bezizlazna. Šuma prokletstva je "zastava sumraka", "zbirke leševa/plivaju pod zemljom", dani su izgubljeni, sunca razvejana, "mrtvi oblaci/dave se u reci". Dok "vekovi razgovaraju telefonom/jedino laž/polaže pravo na povratak". Ciklus Šuma prokletstva je metafora za svet u kome se živi, ali i metafora ljudske egzistencije koju prati praznina, besmisao, košmar, zlo, trulež, smrt. Ovaj ciklus pesama ostavlja, utisak zatvorenosti i bezizlaza: taj utisak potiče iz sadržine pesama ali i iz okvira koji čine dve spomenute pesme — prva i poslednja.

Ciklus Ljubavi (12 pesama) donosi nešto drugačiju emotivnu atmosferu: ovde je mladost i ljubav predmet pevanja. Međutim, ovo pevanje o ljubavi potpuno je napustilo paradigmu klasične ljubavne pesme doslovnih iskaza i emotivne prenaglašenosti:

Niz vetar na pustom polju
odleću naši zagrljaji
koluti dima u sumraku


I ovde ljubav nije idealizovana, i u sadržini pesama je narušena klasična paradigma glorifikacije ljubavi i čistih osećanja:

Nas dvoje mladih
svađamo se
i psujemo posred nosa


Ova poezija o ljubavi naseljena je prolaznršću, prizorima smrti, ravnodušnošću, nerazumevanjem.

Mariji je uvodna pesma ciklusa i na najbolji način reprezentuje prirodu Pavlovićevog pevanja o ljubavi: ono je odenuto u raskošno ruho metafora:

Ti si učinila      
da trkač na sunčanoj stazi
preskoči zgužvanu zmiju
da bi te uhvatio oko pasa
i otvorio kutiju nadutih pupoljaka


Ljubav je ovde "sunačana staza", mladić je trkač na toj stazi, prepreke, su "zgužvane zmije", još nerascvetana ljubav je "kutija nadutih pupoljaka". Nema ovde patetičnih hiperbola: one su jednostavne po konstrukciji ali bogate mogućim značenjima: "Uznemiri se morena ravnim obalama", "Dok oblaci tonu kroz plava stakla". Ljubav je "prastaro drvo/jedino koje je toplo". Ponavljanja, karakteristična za Pavlovićevo pevanje u ovoj knjizi, daju pesmi intenzitet ređanja pojedinosti i postupnog kretanja ka misaonom zaključku: "Ti si učinila"(...) To si ti učinila".

Ciklus Prizori doslovno ređa različite prizore osenčene sivilom, nestajanjem, leševima, pogrebima — ista košmarna atmosfera iz ciklusa Šuma prokletstva. Uvodna pesma Svitanja sažima tu atmosferu:

Leševi boja
neprobojne lopate
u mraku
Tvrde ograde
pogrebna brda
u sali ćutanja
.................
Slepe stvari
zidaju mrežu
tišine


Pesma Preludijum u samo jednoj strofi predočava široku košmarnu sliku:

Šušte zidovi
škripe snovi
lome se crepovi
sviraju krikovi


Naslov Slobodni stihovi unapred skreće pažnju na versifikacijske osobenosti ovih pesama: one su oslobođene bilo kakvih zahteva klasične versificije. Ima u ovim pesmama strofa, ali su one različite — katren i strofa od jednoga stiha nađu se u istoj pesmi. Stih nije odeven ni u jednu silabičku normu, niti podleže sintaksičkim pravilima, još manje je sputan rimom — nema ničega od toga. On teče prirodno, nošen slikom koju predočava i mislima koji njime teku: kratak je (dvosložan) ali i prostran (dvadeset pet slogova). Pesme bez naslova dominiraju, većina pesama nema interpunkciju.

Poetska celina U prozi je najmanja: samo 11 pesama. Ove pesme treba da pokažu mogućnosti proznog lirskog, iskaza. Ima ljubavnih motiva ("Sedimo goli na tvrdoj prostirci i stranci smo svemu onome što se naselilo oko naše ljubavi"), psalama, fantazmagoričnih slika ("Raspete su planine, ljudi, ptice, nebesa"), sentenci ("Ko ostaje sam, ostaje bez pomoći"), paradoksa "Ostaću ovde do svog rođenja, a onda sam odlučio da umrem").

Poslednja celina knjige Rime sadrži 24 pesme. Pesme iz ove celine bitno se razlikuju od svih prethodnih pesama: (1) većina pesama ima naslov; (2) primetno je nastojanje da pesma dobije jasan i zanimljiv spoljašnji (vizuelni) lik - Majski madrigal, Madrigal za nju; (3) pesme su strofične i postoji težnja za njihovo ujednačavanje; !(4) rimovanje je dosledno i raznoliko. Poslednja pesma ove skupine i cele knjige je treba ponovo pronaći nadu. To je pesma o nadi, odbrani od mogućeg zla ("novog zmaja"), pronalaženju puta. Na nov način se peva o ljubavi prema zemlji i naroduj o veri u opstanak, o uverenju da uvek postoji put izlaza. Na čoveku je da veruje i da u skladu sa verom i deluje:

Utehe nema bez vrha od koplja,
ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,
ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,
ni vazduha dok se mehom ne povuče.
Nema utehe bez drške od koplja.


Po iskazanim mislima i načinom njihovog iskazivanja, ova pesma je optimistička — po tome — po poetskim slikama/ po leksici, ona se suštinski razlikuje od prethodnih pesama, posebno od onih iz ciklusa Šuma prokletstva. Književna tradicija ogleda se u formalnim elementima pesme. U pesmu se vraća interpunkcija u punoj svojoj funkciji. Sve tri strofe su kvinte, rima je ukrštena, sa istovetnim likom u svim strofama: ABABA. Tradicija se primećuje i na strukturi strofe: u prvoj i drugoj strofi prvi stih se ponavlja kao peti (moderna: Dučić, Dis). U ritmičkoj organizaciji stiha provedena je pravilnost; stih je četvorostopni (sa četiri akcenatske celine).

Na početku knjige je pesma Probudim se, na kraju Treba ponovo pronaći nadu. Dve različite pesme po formi, po sadržini, po misaonoj supstanci. Prva ukazuje na puteve moderne lirske pesme, poslednja pokazuje da tradicionalno pevanje nije anahronizam i nije strano pesniku moderne orijentacije.


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

[postavljeno 24.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 12:48:24 am »

**

87 PESAMA


Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama objavljena je 1952 godine. U njoj je još uvek čujan i saglediv odjek rata, razaranja, vremena sve prisutne nasilne smrti. Ali rat tu nema svoje mehaničke oznake, nema svoju klasičnu ikonografiju; on je nešto preteće, užasno, nevidljivo ali naslutivo, što stoji iza svih upola vidljivih nagoveštaja. Osećanje ugroženosti koje boji sve stihove ove knjige unekoliko je i šire od doživljaja rata: mi naslućujemo da iza njega stoji svest o svim oblicima represije, kojima je tako bogato bila prožeta prva polovina našeg veka i koji su kulminirali u ratnim danima. Nepravedno bi bilo reći da se ove pesme odigravaju isključivo u predelima loših snova; iza odlomaka mračnih događaja, u stihovima ove knjige stoje preteće senke stvarnih strahova kojima je obilovalo vreme koje nije tako daleko za nama. Naravno, ova poezija je daleko od prostog dočaravanja svakidašnjice i realnih događaja ali, mada ponekad izgleda da opisuje zbivanja sa površine neke druge realnosti, ona u svom emotivnom registru i u fundusu svojih slika donosi i odjeke onoga što se zaista dešavalo u svetu koji je okruživao pesnika.

U 87 pesama, pred nama se neprestano otvaraju prostori ugroženosti i strepnje. Iza sumračnih horizonata neprestano lebdi atmosfera približavanja opasnosti, naslućivanja bliske katastrofe. Dekor u kome se odigravaju sablasne pantomime ovih stihova su ili hodnici puni pretnje i teskobe ili je to pusta ravan bez zaklona, nad kojom se nadvija "vihor zluradih noktiju". I nebo je, čak, veoma često zatvoreno:

Kada se zatvara nebo
onaj ko ostaje bez zaštite
ustručava se da prizna strah
i ne smeje se.


"Onaj ko ostaje bez zaštite" - to je tragično izgubljeni pojedinac na vetrometini istorije. Njegova raspoloženja se kreću od nejasne bojazni do paničnog očaja. Oko njega su ostaci sveta nad kojim je proleteo demon rata i razaranja, stvarajući od gradove slike Strašnog suda.

Stihovi iz ove knjige pesama deluju pri prvom čitanju kao niz slika koje su izgubile svoje logične veze i koje lebde kao krhotine predmeta na zaustavljenom snimku rasprskavanja. Nesumnjivo je da je destruktivni duh ovih slika plod onog talasa rušenja koji je neposredno pre toga prošao svetom: kao što su užas i panika koji vladaju ovim pesničkim prizorima plod veoma prisutne mogućnosti jedne još veće katastrofe.

Pesme su tu rasuti niz slika. Među slikama ovih pesama zjape praznine kao srušene kuće u do tada čvrstom nizu nekadašnje ulice. Možda ne bi bilo preterano reći da su prizori bombardovanja verovatno jedan od najvećih doživljaja pesnikove mladosti; slike uništavanja i nasilne smrti još dugo će, posle toga, naseljavati snove ovog pesnika.

Razume se, rat je ovde samo povod. Strah i osećanje ugroženosti imaju tu, dublje i egzistencijalne uzroke, čak više metafizičke. Jedan svet se ruši; pesnik gazi kroz ruševine tog sveta tražeći krhotine smisla koje bi mogle ponovo biti prepoznatljive.

Čak i u promenama prirode pesnik otkriva dovoljno uzroka za uznemirenost: sve se u njoj prelama kroz prizmu paničnih odblesaka; to su prizori koji kriju u sebi misteriju nekog neshvatljivog zbivanja, koji sadrže u sebi neko skriveno, tako reći nečitljivo značenje. Iza gole linije horizonta izbijaju naglo uskomešani, vihorni naleti: nastaje pometnja stvari, u pejzaž ulazi nemir, priroda otkriva svoje skriveno, zversko lice. U ovoj knjizi sve je puno straha pred mrakom koji nadolazi. I ne samo pred spoljnim mrakom: ove pesme su ponekad i egzorcizmi, očišćenja od unutrašnjeg mraka. Pesničke slike ove knjige su apokaliptični prizori, viđeni zapanjenim ali i preciznim okom; to su stihovi izrečeni stegnutim grlom, rečima u grču.

Jedan ciklus ove knjige zove se Šuma prokletstva. Pesnik je usamljen putnik kroz taj prirodni lavirint opasnosti i podmuklih iznenađenja. Svet kroz koji se on probija u vlasti je zlih sila: sa svih strana nad njim se nadnose slabosti mraka i razaranja. U tom svetu koji paničnom progresijom gubi svoju koherentnost i poslednje ostatke celine, pesnik u ljubavi vidi jedinu silu koja vodi ka jezgru smisla.

Mi ulazimo u prastaro drvo
jedino koje je toplo


Ljubav će i dalje, u svim budućim zbirkama biti za ovog pesnika oporih stihova i desiluzionističkih raspoloženja nešto u šta vredi verovati. U 87 pesama, ljubav je možda jedina čvrsta tačka u svetu koji sve više podleže haosu negativnih sila.

Pri kraju zbirke 87 pesama pesnik kaže:

Došao sam neutralno kao što dolaze gosti
u tuđe društvo, al tamo gde povorke pate
neutralne ostaju samo kosti.


Rekvijem je pesma iz zbirke 87 pesama. To je pesma o životu i smrti, opelo nad onim koji ostavlja ovaj svet ravnodušnih, ali i opelo nad nestajanjem ljudskog u savremenom svetu i odnosima među ljudima. Odsustvo interesovanja i brige za druge i odsustvo saučestvovanja u tuđim nevoljama skoro je uvek ustaljen obrazac ljudskog ponašanja u ovom svetu ili "šumi prokletstva". Posebno zastrašujuće deluje ravnodušnost koja se javlja tamo gde ne bi trebalo i ne bi smelo da je bude, a to su trenuci kada se razmišlja o čovekovoj smrti.

Na početku pesme pesnik skreće pažnju na smrt, na prisustvo smrti, ali na smrt koja je prisutna u susedstvu i neposrednoj blizini. "Umro je neko", to može biti poznat, blizak, drug i rođak; umro je čovek. Slika rekvijema (opela) "u sivom parku" opominje da je "neko" definitivno napustio ovaj život. Ta je činjenica prosta, gola i neumoljiva. Žene u sprovodu "za mrtvim telom" još više naglašavaju prisustvo smrti. Za tim "nekim" je ostala prazna soba; smrt je spustila zavesu; jedan život, jedna igra, odnosno jedna predstava, odlaskom glavnog glumca je završena.


Kratak pregled školske lektire
Priredili: Dušanka Bajić i Anka Došen
ISBN 86-83593-05-3
Novi Sad, 2001


[postavljeno 24.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2010, 12:48:48 am »

*
Stihovi Miodrag Pavlović


PROBUDIM SE

Probudim se
nad krevetom oluja.

Padaju zrele višnje
u blato.

U čamcu
zapomožu
raščupane žene.

Vihor
zluradnih noktiju
davi mrtvace.

Uskoro
o tome
ništa se neće znati.



NAUČITE PJESAN

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorni oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!

 
pošast — pomor, glad, zlo
utrojiti — utrostručiti
sleme — vrh krova
koleda — obredna narodna pe sma koju su momci idući od kućedo kuće pevali uoči Božića;
ovde: koledati (figurativno značenje — čuvajte svoju tradiciju)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2010, 12:49:15 am »

**

PROBUDIM SE


Pesma Probudim se (tako glasi prvi stih ove pesme bez naslova) nalazi se na početku prve Pavlovićeve zbirke pesama 87 pesama. Mesto pesme u knjizi, ali i mesto u ciklusu Šuma prokletstva, ukazuje da njena sadržina predstavlja uvod u sadržinu knjige, odnosno, da je ona sinteza pesnikovog doživljaja sveta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #6 poslato: Decembar 24, 2010, 12:49:42 am »

*

JEDNO TUMAČENJE PESME MIODRAGA PAVLOVIĆA "NAUČITE PJESAN"


Lirska pesma "Naučite pjesan" objavljena je u pesničkoj zbirci Miodraga Pavlovića "Svetli i tamni praznici". Ispevana je u obliku direktnog obraćanja mogućim čitaocima koje lirski subjekt doživljava kao sapatnike. Njegovi tihi slušaoci su se pokorili stihiji i ućutali se u egzistencijalnom strahu, nesvesni da tako doprinose onome od čega nastoje da se zaštite ćutanjem — sopstvenom nestanku. Pesnikova odgovornost se ne miri sa tim pasivnim i fatalističkim odnosom prema životu. Zato on nastoji da probudi svoje slušaoce i podstakne ih da u sopstvenom odnosu prema stvarnosti pronađu uzroke stanja u kome su se zadesili.
 
Pesma je ispunjena zgusnutim, prinudno tihim buntom nezadovoljnog, izneverenog, ogorčenog lirskog subjekta (čitaj čoveka), sitog praznih obećanja, nipodaštavanja, strahova, sramote i gladnog slobode da bude to što jeste i što želi da bude. U svakom stihu iščitavamo osujećenost i nemoć malog pojedinca, odveć slabog da se suprotstavi moći i osionosti vlasti. Vreme prolazi i režimi se menjaju, ali svi odreda njime manipulišu i zloupotrebljavaju ga kroz istoriju. Čovek je umoran od cikličnog ponavljanja nametnutog životnog obrasca kojim se obesmišljava sve što je njemu suštinski vredno. Došao je do granice svog trpljenja koja je istovremeno i tačka prosvetljenja. Hrabro će imenovati uzročnike svoga stradanja ne odričući se ni sopstvene odgovornosti i saučesništva u tome.
 
Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!

 
U osudi zlostavljača sadržan je i greh onih koji ćutke podnose žrtvu, svoju i tuđu, koji se odriču ljudskog dostojanstva, poštenja i samopoštovanja u zamenu za neko prolazno dobro, trenutni mir, ili u stahu za goli život. I nečinjenje je greh, ako podrazumeva pristajanje na zlo.
 
Koliko god da su strašni utemeljivljči novih ideologija i režima zasnovanih na njima, još su nepodnošljivije njihove sluge i poltroni, koji dobrovoljno postaju instrument vlasti, odričući se dojučerašnjeg identiteta zarad privida moći koja im je privremeno data.

Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.

 
Njihova pojava asocira na jahače Apokalipse pred kojima nema zaklona. Otuda se, kao jedini prirodan odgovor na pitanje: Kuda će oni što se klone zveri?, nameće — otpor.
 
Pesnik poziva na buđenje, pobunu, nepristajanje na poništenje i priziva inadžijski poriv da se odoli, preživi i traje. On nas suočava sa pogubnim posledicama kolektivnog zaborava, podsećajući nas na vekove kroz koje smo se očuvali negujući usmeno predanje, braneći svoj identitet i prenoseći istinu o sebi s pokolenja na pokolenje. Otuda toliko arhaičnih reči što prizivaju sećanja na poreklo koje seže u duboku prošlost. A među njima, kao ključ i talisman protiv zaporava — pjesan (pesma) u kojoj su zgusnuta sva značenja koja u našoj tradiciji pesma ima. U našem dugom i bogatom usmenom predanju pesma je bila isto što i knjiga. Njome se beležila istorija, čuvalo znanje, opevali se podvizi, opisivala vremena, mesta i ljudi. Njome su se prenosile poruke i delila osećanja. Pesmom se tugovalo, ali i prkosilo i pozivalo na otpor. Pesmom se pamtilo.
 
Čovek se može sačuvati tek ako se vrati suštini svoga bića. Zato ga pesnik ohrabruje:

neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje...

 
Čovek je stvoren kao misleće i slobodno biće, čija je misija na Zemlji da odvaja svetlo od mraka u potrazi za istinom. Čemu onda vodi pokoravanje laži koja ga je okružila i porobila?
 
Ako se toga odrekne u strahu od žrtve koju mora da podnese, čovek će poreći i smisao svoga postojanja.
 
Pozivajući svoje uspavane slušaoce da nauče pesmu (koju su njihovi preci znali i prenosili) pesnik im pokazuje način kako da se suprotstave duhovnom mrtvilu i samouništenju kojem idu u susret usred ovog rata koji sećanje briše. Njihovi najvećineprijatelji nisu brojne apokaliptične ljudske prikaze s početka pesme, ma koliko ulivale osećanje straha i nemoći; najveću opasnostu za njihov opstanak predstavljaju neznanje i zaborav kojima se prepuštaju bez otpora. Zato tako sudbinski zvuče poslednji stihovi:
 
Naučite pjesan, to je izbavljenje!
/ knjigoljupci
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #7 poslato: Decembar 24, 2010, 01:15:05 am »

**
Stihovi Miodrag Pavlović


REKVIJEM

Ovoga puta
umro je neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno



NOKTURNO

II
Prozor moj gleda pravo u pramac leda
koji po noći diže svoja visoka jedra
i vuče besvestan grad po uskom polarnom krugu.
Poslednja ivica etera ogrebe ova bedra
i krma visi u ničem, slična plugu.
 
Gle, bunar srebra prekrio lađu kao kapa,
dno se njegovo ugiba, treperi bubna opna
i puž svoje ulice u glasan toranj sklapa.
Njegovo staklo dotičem spolja. Unutra, riba
svečano klizi po blistavoj kaldrmi kopna.
 
Sa gornje palube glave se nadnose bez lica
i preko kolena krova pilje u moju postelju,
gde se obalom svesti uspravlja oštro bilje.
Ćutim dok me zovu u noć podmuklu, sve belju;
tamo likuje led i sumanuta plovidba ptica.

A ovde mesec se najzad sklupčao u sebi,
obraz na obraz sa mnom. Zavesa je bašta
koja gori, javna sablazan svima oči probi
i slepcima zadrhte ruke pred užasom mašte.
U oknu vidim kako se trbuh glečera plodi.
 
III
Vazduh je lak i telo se na oči prazni,
zglobovi ko vrata škripe, podzemlje čula
postalo je vedro te buja mrak. Sad zvezde sipe
kroz odaju gde srce ne tuče i krv odstupa;
u obrtanju rebara središte uvek kasni.
 
Oblici se sljube s ničim u neprobojno tvrdo,
zatim pesme suprotnog pola pričuju se same;
korenu se prividi cveće, radostan šapat bolu,
a led zablista na leđima sunca; tame
imaju svoj račun sa životom i sopstveno čudo.
 
Grlim se s dnom; preko nas se penje i beži,
ko s grumena gde trava nikne; oblaci brode
pod zemljom i ribar tu za kostima vikne.
Hej, pa to je lobanja sveta u mreži!
U njene duplje pritiču sve slane vode.

Devojke pevuše dok poslednja kaplja bode
i stubovi vise. Dim po stepeništu tone
u naopako središte bića, ka magnetnoj praznini;
bez čula, motrimo zanetim pogledom žića
svoj unutrašnji oblik i našu pojavu u daljini.



BEČIĆI
 
Na vedroj obali talas po talas dobija oči
i gleda kroz prozor sunca ruševine što nestaju bez traga;
danas više nema zida dok hodim da me sretne.
Žal se odmotava, pesak po kostima kruži, trava
sad gori pred ulazima neba; boje su ostale istovetne
na posudi vidika koja pliva posle davljenja noći.
Među tvrdim slikama sad znam dokle mi dopire snaga
i gde su planine, gde topli ponori, gde cvet koji progledava.
 
Nestalo je i drevno kube, — još pučina liči na knjigu
i dnom su ljudi legli u odorama zlatnim; čelom
okrenuti ka meni, šareni šljunak po njima se kotrlja
i pretvara ih u žbun, u pticu il neprotumačenu sliku
po kojoj se gazi do kolena. Voda me sastavlja s telom
i talas mi raste ko potomstvo, do pasa. Ne vidi nas niko
inače bi se reklo da smo goli, ovde je tuđe oko mrlja;
horda pokojnika talase gleda pomoću dubokog glasa.

Ja ćutim da se sačuva lepota. Bik me sa oblaka gleda
i zove u kolo, uz ruke mi se penju usne
te drage a neznane zveri koja govori rogom.
I vraćam se duž ogromne džigerice mora koja raspreda
istu klopku mirisa zanosnih i oštrih; u vodi je sve dobro,
klečim da postanem šljunak najpre svojom nogom.
Krišom se vraća zid i hram se u vazduhu gusne,
već ležim na dnu; ruke su moje postale strme hridi.



PINDAR U ŠETNJI
 
Neću više da budem pesnik,
pogrebeni su junaci
i takmičenja obustavljena.
Hramovi su jutros nemi i smanjeni,
pazim da ih laktom ne oborim.
Sreo bih rado devojku na izvoru,
ili da nikog ne sretnem,
prošla me žeđ.
Gle rame belo iza bodljikave grane
i tle toplo i brsno za ljubav,
no velika glava mladića motri odozgo
te zastanem da budem nepomičan kao i oni.
 
Ovo je pleme bez ruku i bez vremena čedno,
pa može li se grliti neko iz drugog bivanja?
Poželim da ih celivam,
al' nisu oni mene čekali,
njihova odsečna čulnost ne zna za mekotu mesa i zvuka,
ja nemam reči da im u kamen urežem.
 
Ne stoje kipovi za čoveka.
Sa bogovima oni razgovaraju na proplanku,
zaboravili su meso što je negda bilo.
Putem za Delfe niko više ne stiže.
Najlepša pohvalna je pesma
ako se lepo peva moćnom plemenu oblika.
Pobedio si ti, porode bez predaka,
jer ledeno doba, kao providna gromada
sa grobom sunca na vrhu, što dolazi,
sačuvaće tebe. U providnosti je tvoj raj.
Mi nismo izdržali svoju krv. Nismo.
Razvratili smo život.
U kavezima leda stojaće kipovi
kao cveće u bašti;
naša jedina nada
da se sačuva oblik čoveka.
 
Pre toga recite meni, poslednjem,
šta su o nama bogovi zborili?



DUH SE RUGA CARIGRADU

Nekiput se spustim sasvim nisko
na glatke kupole — stolice vihora —
da čujem šta sad telonosci rade.
Sedim, a pesma se njihova penje
uz moja kolena slično mravima,
i rapavi glasovi hrskavice
gle s trga zahtevaju milost
od tananog sluha sveta.
 
Jadno to samoljublje
bića zbijenih u grozdove mesa!
Šta da se s njima radi?
Da li im otvoreno kazati
da se više ništa ne očekuje od njih,
il im pustiti veru u plodove patnje
na ovoj strani svemirskog vrta?
 
Zovu me opet u horu,
ja odlazim naglo,
pesme ko prašina idu mi za petama,
bičem se zvuka od reči sad branim
(kupole se njišu kao cveće).
Mir! kažem, zar udar zvona
da je uzvišen znak!
I noć im prelijem preko tornjeva i glava.
 
Nekiput se spustim sasvim nisko
do sirotih predgrađa vaseljene
i ne znam šta da počnem.


Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #8 poslato: Decembar 24, 2010, 01:15:33 am »

**
Stihovi Miodrag Pavlović


NOĆ

Noću kad biju promaje sa zvezda,
kad korenje odozgo visi kao igle
što drže slike s druge strane zida,
ove noći kad bilje obrasta srebrom
i plavi se fitilj mora u šaci zebnje gasi,
tebe o samu prizivamo noći!
 
Jer su nam stope zemljom ranjene
i srca o vratu vise neokajana,
jer sikću još guje u kostima
i neisplakani znojevi pod kožom
peku jače no biser u školjci, o noći
otvori nam tajnu kapiju grada.
 
Ti koja si podigla poklopac
na pogrebnom sanduku svega
i pustila da nas motre oči grozne,
na ovoj nas okuci uzmi za ruku
i povedi u grad za kojim hodamo;
nek su mu temelji od krvi il krljušti,
od svetlih kostura il obrnutog disanja,
svejedno,
vodi nas, otvori, uvedi!



OBALOM RAJNE

Zvukom sve je blisko, jesen,
plodovi u vrevi, i reka zri,
i nebo će pasti, mrko voće,
i sve treba još da se zbliži:
plod se s plodom grli, držim te za ruke
sred prizora jasnog, na našem dlanu,
ko da ga motrimo s neba.

I prividna se stapaju zrna,
spajanje je govor i grane su ljubav,
i koplje sv. Đorđa, koji kroz vinograde juri,
duboko u telu aždaje, ko u staroj lađi,
otvara usne da rodi već minule ljude.
I zvuk, da ne zaboravim: pevaju deca
kraj manastirskog zida, u strahu
od svog glasa koji je tako golem.
 
Leto je, svi se grozno vole,
ko četrdeset mučenika na ledu,
tako goli i od slasti ludi,
a ja sam baš tebe hteo, videvši čitav ljudski rod.
 
Šetamo dalje, bez stida,
do klavira što nasred polja stoji,
smeješ se, klavir je veći od njiva
i orao po njemu svira, ja tražim pesmu, —
koju? ti pitaš, i on odgovor čeka, —
pesmu, da se otvore brda, kažem,
i da stara crvena žetva pokulja u vis;
otvoren grob, pobuna mnogih zalazaka sunca,
iz koje nas gleda neko strog i pitom,
možda proleće, divna žena, il ranjen bog,
oni će nas povesti kuda treba,
il reći da ostanemo ovde, blizu vina.


Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #9 poslato: Decembar 24, 2010, 01:15:57 am »

*
Stihovi Miodrag Pavlović


ZORA U KAREJI

Veliki uzdah svetla
na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.



SLUTNJA KRAJA

Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!



ČIM SE POKLOPAC SPUSTI

Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu —
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!



TO SLOVO (5)

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.



DIVNO ČUDO (3, 9)

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci
veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.


Iz Antologije srpskog pesništva Miodraga Pavlovića | VIII izdanje | Srpska književna zadruga, 1997.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #10 poslato: Decembar 24, 2010, 01:16:30 am »

**
Stihovi Miodrag Pavlović


ORFEJ U KAREJI
 
Ovde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji
svirač osuđen bez smrti, koji traži put
u podzemlje, gde žena moja, čeznući u memli
sa pesmom ovom, rastrže pogrebni skut.
Ovde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji.
 
Mogu li umreti ovde, gde smrt je jaka
kao sunce i bije bedeme i gnječi oko
vrhom nokta, a ruševine bez suznog znaka
riju tle ko stoletni koren duboko.
Najzad umreti ovde gde smrt je jaka.
 
Da čudne zemlje gde leš, ubistva brat,
za lešom u reku truljenja niz plamen pada.
Gde su živi? Ko vodi neprekidan rat
između ptica bez kljuna i mrtvih i razvejanog grada?
Gle zemlje gde puška na ramenu lobanji je brat.
 
Opet sam pred kapijom senki i bilja više nema
oko ranjave stope, ni živog stvora oko lire.
Po napuštenim njivama krv se za seme sprema.
Oblaci, kalpaci neba, jauk će da smire
pred kapijom senki i tuge više nema.
 
Da l' će moju liru neko naći kada prođe
za mrtvom godinom niz vetar opela?
Da li će deteta prst za pesmom da pođe
i da dozove usev i životinje i plodišta bela?
O, da l' će po moju liru neko da dođe?

Euridiko, tu si, jer svetlost zuri kao avet,
otkos gvozdenih cevi na tvome grobu
čeka me i pucanj za pucnjem ispunjava zavet
da se ne čuje moja pesma na tvome grobu.
Euridiko, primi mog pogleda smrskanu plavet.
 
Sad znam da najzad stižem k tebi dole
iz jame u jamu, ivicom pustoši Kareje.
Ne, osvrnuti se neću. Oni koji vole
treba da gledaju u zemlju. Ruka tvoja gde je?
Evo me, silazim draga k tebi dole.



PESNIK USTAJE IZ ZEMLJE
 
Duvali su vetrovi kroz zemlju
i kroz krtičnjake,
dublje od svake sonde;
pod nogama su počeli da rastu
slojevi zvuka
i muzici su pucala jezgra.
Na tamnoplavom nebu video sam
obris svog tela s mačjom glavom
kako leti u luku,
dok je moja stvarna glava još bila tu
ispod pazuha.
 
Onda su počeli da bacaju na nas mreže
pune mesečine i udara struje,
vukli nas mrtve ka površini zemlje,
na noge uspravljali šibom,
a mi se micali jedva;
teško se čovek preže u nove oblike.
 
Da nas probude
nabili su u nas suviše snage,
sad svetlimo kao sijalice
dok idemo preko praskozornih polja,
i u hodu nam tako spojiše
udove, lice i trup
i staviše u ruke cveće
kao da smo pederi a ne vaskrsnici,
sve to tuđa neka volja.

Znači nije bila samo priča
to dizanje iz mrtvih!
Stresamo sa sebe glib i čekamo smotru
u nadi da će svako moći da ode
na svoju stranu
kod rođaka il u šetnju.
No anđeli nam donose vruće vode, četke
i kažu: hajde sad, umijte brda i doline,
pripremite čisti put
Gospodu koji vas iz smrti dozva!
 
Tako dakle, ko u vojsci;
postao sam sluga!
A bejah u smrtno doba nepokoran
i niko nije mogao na poslušnost da me skloni,
zato se još i danas ponadah
velikoj časti i nagradi
kad me arhanđel po imenu prozva!

 

NA GROBU PRIJATELJA
 
Posle toliko godina mogu li da ponovim opelo
sedeći na klupi, ja, džin među šljunkom, ostrvo praha;
gde je ta granica što deli tvoje i moje telo,
da li već rasteš, da l putuješ k jezgru, ili mi sijaš
sa istoka gde je groblje ti svojim okom što se gradi
u jutarnju tvrđavu neba, obećanu zemlju od stakla?
Ima li mesta za zvuke kad mi u bašti lobanje klijaš
van godišnjih doba, bez bitne daljine neophodne nadi?
 
Čemu da se nadam, to bi mi već mogao ukratko reći,
da l se i dole nešto ruši, da li se istorija peni,
kakve je boje opasnost onom ko se zove zemlja?
Možda je plava kao nebo il tišti kao kamen veći
ili je crvena ko sazrela bomba kako izgleda meni,
ima li uopšte razlike među nama osim u memli
koju dišemo svak na svoja vrata? Sve što ti kažem,
zar ne, čuje se ko običan šapat sa gornjeg sprata.

Pomislim nekad da si se dole sakrio u lađi
i da stoga u tvom životu više novosti nema,
sem ako te bura koju kostima čujem ne ljulja.
A tako te vidim: zabrinut, siromah, i sve mlađi
ko da te potmule brige ovoga sveta troše.
Po danu već znam da si okvir svemu ko venac planina
u kome mislim i hodim, u kome život kulja,
no meni tesan, i tebi? Obojica smo željni većih daljina.

 

SMRT LJUBAVNIKA
 
Glava do glave u bledoj šaci leži;
Čovek i žena vole se na tamnoj zvezdi
I kosa njihova preko udova dok jezdi
Rone se grumeni krvi sve teži i teži.
 
U mraku dolazi blizu ono što nestane
I tada prostor zaleluja crna brda
Na gola leđa velika riba tvrda
Pritisne usne i ljubav oka prestane.
 
U polju gde vetar lomi suve trave
Otvara se do zore u zemlji jama gluva
I po naboru svetla potrebno drveće raste.
 
Videći u zagrljaju smirene glave
Buljina kada doleti mrtve da čuva,
Zamršene vlasi rasplitaće laste.

 

ODBRANA NAŠEG GRADA

VI
 
Ja imam nade za ovaj grad
ja imam veliku nadu
ja imam grad
ja imam jutro svakoga jutra
ali jutro moje nade tek dolazi.
 
Ne jutro nade nego jutro ostvarenja
ne jutro koje dolazi no koje traje vrlo dugo
ne koje dolazi no koje samo sebi menja lik
lik velike nade, dolazak ovog grada
ja imam ovu nadu svakog jutra.

Ja vidim veliku luku sjaja
talas mirisne magle, brod napuklog zida
ja vidim luku sa ovoga zida
sa ovog broda, sa talasa ovog oka
luku gde će nas dočekati naši dvojnici.
Ne dvojnici nego mi lično
prvi put slični sebi samima
ne u licu nego nasred mora
jer ovde je luka, ovo je zid sjaja
nije brod ni napuklo oko dvojnika
 
Čujem ljuljanje staklenih spratova
trgove gongova, dolazak otvorenih vrata
čujem ljuljanje cveća na trgovima
susret helikoptera na spratovima oblaka
čujem gong dolaska
čujem otvorena vrata
vrata na koja ulazi to isto cveće.
 
Jer imam nade za ovaj grad
jer imali su nade za ovaj dolazak
oni pre nas i sunce iznad nas
za ovaj grad, za ovaj grč
za ovu glad vremena i grč bremena
za oblak novog lika. Jer imam nade
ne samo za grč vremena
ne samo za spratove piramida
ne samo za sjaj dolaska i gong velike nade
za talas svitanja i luku dvojnika
ne samo za piramide
nego i za otvorena vrata
za otvorena vrata
za glad otvaranja
za ovaj grad.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #11 poslato: Decembar 24, 2010, 01:17:11 am »

*
Stihovi Miodrag Pavlović


PITANJA

Da se bude stranac
ili
da se ne otputuje
 
Da se okrene glava
ili
da se oslepi
 
Da se zatvore usta
ili
da se padne na leđa
 
Neće još dugo kucati satovi
pruži ruku
 
Umreti
ili
ne roditi se
 
preporoditi se



DVA PUTA

Jedan put je dobar
i vidan
njim su išli mnogi
divljač
drvo
stena poput streje

drugi put kroz gustiš
po njemu nešto laje
zlo miriše
čupavi list
i trnje

Ovim putem
kojeg se drugi klone
polaziš da vidiš
to zlo šta je



PESMA POKAJNICA
 
Teško je kopanje
dok se ne dođe
do čiste rude
anđeli drže u ruci
oblike tvog tela
zatim se čude:
šta će sad ovaj ovde
zar nismo njegove pričice
još ranije čuli
do sitnice
neka stoji on tu
kaže od njih jedan
što je tršav i blag
nek stoji tu taj kamen
drag i studen
neće još dugo
imati pravo na kajanje
koje mu i tako
u prirodi nije



SOLUNSKA BRAĆA
 
Kao dva nerazdvojna hrta
zađoše međ Slovene da ih love
u blizanačke mreže,
po vetru su pošli iz Soluna
dva Dioskura,
uz obronke naroda neznanih
što mnogo pevaju i psuju
a malo slove.
 
I lepo vide kako Balkan spava
s punim trbuhom, noktiju dugih
i sve ga nešto svrbi,
u kosi mu šumski požari i ugari,
azijski konji lete preko rebra,
u ustima frule dugačke kao koplja.
 
Tu kroz crni orah balkanske lobanje
prolaze braća kao senke
pod epitrahiljem i kosmopoliti,
idu kroz pećine gde se batrga
čovečija ribica,
dodiruju iznutra slepoočne žile
vrele kao konjske sapi
i čuju desno šta kuju Bugari
i levo kako se svađaju Srbi,
a oni, Grci, krotki i ćirilski,
zagrljene dve prevratne zvezde,
nose u naručju darove slova,
tamno zelena ko primorsko bilje,
anabaza golorukih,
od sela do sela nude svoje srce
kao so i kvasac za slovensko testo.
 
Mesečina. Odzivlju se vile u lesu,
kažu Az, i glagole broje,
svetlosni meandri idu preko granja
i prate arhisatrape znanja
kako seju znake za sanjiva plemena
i nebom otvaraju izvore mleka.
Šta li će Balkan da uzdari
ratove ili fresku?



TREBA MI REČ

Treba mi jedna reč
koja u sebi sadrži
značenja mnoga
koliko god ih ima
ona reč svemoguća
među drugim rečima
linija povučena
iz srca Jedinoga
Toliko jasna da ne mora
da se traži po rečnicima
Treba mi reč
poznata od ranije
i krepka kao da je nova
 
Jedna reč
da mi je sklona
ispunjena mnoštvom
ukusa mirisa i boja
nalik na orijentalna jela
ili da bude kao ono
što vole monasi
a to je
salata od oktopoda
 
Treba mi reč
veća od svakog kaleidoskopa
da mi se u ruke doda
da stane tamo
gde su bila otkrovenja
Od što su ljudi izrekli
da bude sveprisutnija
podrazumeva se: i bolja
neka se spusti
kao kotur nepokretan
da bude sa nama dovek
ta reč poslana
jasno je odakle
i od KOGA
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #12 poslato: Decembar 24, 2010, 01:17:37 am »

*
Stihovi Miodrag Pavlović


KOSOVO III

Ne može Agaren
i odstupnik
da brani tvoj rod

Niti će palikuća
od požara
da spasava

Iz ropstva misirskog
neće te izvesti
ruka faraona

Lažni izbavitelj
prečicom vodi
do novog ropstva
i Vavilona



POD ZEMLJOM

Na daščanom zidu
dugonogi pauk
lovi u mrežu
svoju senku
 
Niz trule stepenice
žuta sveća
pljuje u podrum
 
Podrum je daleko
i tone sve dublje
pod vlažne zidove
 
Jedna vrata
zatvorila su nekog
u ponoć
 
I jedan mrav
u vidu čoveka
na dnu stepenica
digao je ruku
 
Njegov krik
ne dopire



BALKANSKI PUTOPIS

Polako idi kroz male crkve
ne pitajući za put,
pozdravi se s drvenim rukama svetaca
ogrezlim u krv i mleko,
gledaj u svodovima džamija
drhtanje belih zmija,
podesi svoje vreme
po kućnim satovima večnosti,
sagni se pod ponoćnim zvonjavama
bistrim i teškim
kao da ti zvezde padaju na šlem,
u šumi velikih ruža
posedi s majstorima
neka ti nežnim dletom promene lik.

Onda u planine!
Do divovskih čaša punih leda
i studenih čardaka magle.
Tad se obazri
i pogledaj dole te trke ludih šuma
i zveri bešnje od vetra,
na pustošnom vidiku naroda nema
ni vitkih zdanja,
još niko tu nije stigao,
još ništa tu nije stvoreno,
ni sabor glasova, ni reke!

Sve što si video na Balkanu
behu samo privid-lađe
na mrkoj pučini prapočetka.



VIDOVNICA
(1979)

Ko stane na ovo tle
nogom
neka zna
došao je da sanja
umesto buđenja
svako se sam
u dalekozoru produžava
i tamo gde u staklu sija
pustinja vedra
i čila
neko je njega
uzeo u san
dvojica sad
preko snova se znaju
a ne mogu da razmene
vidike
i sve ih zajedno
neko nervozno biće
drži u glavi
gura iz stana u stan
i šalje nove slike
što na ruševine
mirišu

retko kad
severna zora
iznad stanice sviće
i osvetli grad
gde se spratovi ludi
iznad naboja nerazumljivih
dižu
zaplela su se

nespojiva stanja
jedna se sudbina
o sopstvenu visinu
krši
a bezakonje snova
ostaje na snazi
život je san
kroz njega se
Veliko Neznanje
vrši

* *

Vatre
kao mantre
padaju s visina
iz oblaka se cede
sevnu niz velika leđa
onda se hlade
u senci kamena
stena ih gleda
ispod teških veđa
ljudi se natiču na granje
balvanima bodu
prinose na dar
žestokom bogu
svuda ga traže
žmure
u pećinu stavljaju glave
ili ga s visoravni mole
bakljama mašu
klešu dugovratu luč
i zavijaju smolu
u krug
smole se među sobom mirišu
zapale
i vole
idu planinom vatre
kao stada
ne znaju gde im je tor
osim između dva kamena
kad treći kamen pristane
da im bude krov
vatre se uzdaju u nova plemena
koja ne gore
i u ptice crne
garave
što se noću oblače
u crvene odore
ulaze u repove rujne
šumu prelete
sve zasija u mraku
radi šale
zvezde se dogovore
da malim plamenom gore
ognjenopoklonik je prinuđen da se klanja
odozdo
do gore
ognji ga hrane
a lomače grozničave
ništa ne umeju
osim da pepeo tvore
moraće vatre
drugoga posla da se late
a ne da plamte
one tinjaju
one jenjaju
ognjišta tiho istinu kazuju

* * *

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolicu seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.



GLAS IZ POLUMRAKA

Stvaraju se novi zakoni
zakonodavstvo polumraka
koje ide od usta do usta
da kukavicu od izdaje zadrži,
od junaštva da spase junaka.
 
Laka je nauka ovog savetodavstva,
na primer:
ne ostaj dugo na jednom mestu,
kreći se, premeštaj, seli se, izmakni
ili će misliti da zauzimaš strašan stav
i doći će da te pokupe vukodlaci.
 
Zatim: ne treba mnogo jesti,
nemojte se truditi oko hrane,
inače senka će vam postati još crnja
i povećaće ukupnu količinu tame.
 
I ne sme se verovati vesti
da stiže odnekud više svetla,
naivni koji na tu vest pohrle,
pređu s jedne strane kanalizacije na drugu
i podignu radosno ruke; oni oslepe,
u lažnom svitanju postanu drvoredi.
 
Osnovni zakon senki:
drži se zida i tiho idi,
nikome ime ne pomeni
i čuvaj se zgrada koje noću rade.
Senka nek senku ne povredi.
 
Ko baš hoće da govori
neka se povuče dublje u mrak
i tamo sve izusti,
samo se takav govor spase iz veka
i postane znak.



POČETAK PESME

Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #13 poslato: Decembar 24, 2010, 01:18:13 am »

*
Stihovi Miodrag Pavlović


***

Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.
Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.
Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.



***

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.
Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.
Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.



MADRIGALI ZA NJU

1.

Dođi i donesi
U čaši med
i tajno seme.
Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.
Seti se kad klekne prezrela kost;
Između groba i sunca stoji most.

2.

Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.

Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.

Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.

3.

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.

Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.

Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.

4.

Mora se voleti za skrivenim stolom
Koji je zastrt mirisom kože
Probuđene na prozoru htenja.

Mora se sporazumevati s bolom
Ako sukob razočaranih aveti može
Da pretvori čelo u neugasiva bdenja.

Ali pusti slobodno prste mlade
Neka u blatu nove oblike grade.



SAN O SNU

San je došao do mene
kao da je doveden:
traži da prenoći
na pravom mestu
u pogrešno vreme.
Nesklad je u tome
što ga ne dočekuje
ono JA
koje ga sanja
nego neko drugi
nemušt
izlazi na vrata
i grli ga nežno
iz inata.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #14 poslato: Jun 05, 2011, 08:19:12 pm »

*




BITKA ZA PAMĆENJE

Kada se pojavila pre četrdeset i pet godina, "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića izazvala je znatnu pažnju, upitanost i rasprave, kao i žestoka ideološka osporavanja. Međutim, ovaj izbor ostao je aktuelan i poprimio status klasičnog dela.

Ako pomislimo, naknadno pametni, da i ne mora biti neobično što je tek 1964. godine obelodanjena knjiga u kojoj se — kao što je ukazao Dragan M. Jeremić povodom "Antologije srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića — "prvi put nalazi srpska poetska reč u rasponu od osam vekova", onda pred činjenicom da nakon bezmalo pola veka Pavlovićev izbor ostaje jedini u takvom obuhvatu — moramo makar zastati. Zašto je Pavlovićeva saborna knjiga osamstoletnog srpskog pesničkog toka — naknadno dopunjena i usmenim tvorevinama od kojih neke potiču "od pre pamtiveka" — ostala inokosna među delima antologijske vrste u nas?

OD SVETOG DO NEČASTIVOG Raznovrstan je spisak metodoloških nedoumica, čak nikako do kraja uskladivih, koje Pavlović spominje u predgovoru i napomenama uz prvo izdanje "Antologije", od pitanja odabira pisane baštine srednjovekovne Srbije (ni izdaleka proučene), onda jezičkog lika u kojem je bilo svrsishodno doneti staru i prevukovsku poeziju, do mnogih drugih koje prirodno prate rad na korpusu vremenski toliko razastrtom, iziskujući sporadična odstupanja od postavljenih načela. Ređanje "antologičarskih teškoća" završiće Pavlović iznenadno prostim zaključkom: "Ipak te okolnosti nismo mogli uzeti kao razlog da antologija naše poezije ne počne tamo gde i naša literatura ima svoj početak." Četvrt veka kasnije, obnavljajući slična otvorena pitanja, Pavlović opet pragmatično zaključuje: "Literarni patriotizam ne dopušta potpuno uprošćavanje misli o književnosti. Ostajanje pri problemima je plodotvornije nego prebrza rešenja koja znače osiromašenje književnog fonda." Drugim rečima, lakše je, u svakom času, odustati pred preprekama (naročito ako imamo suviše zatečenih i rečitih opravdanja) nego ih delatno nadići i opovrgnuti. Miodrag Pavlović je učinio ovo drugo, jer je takvo opredeljenje proisteklo iz glavnog smera njegovog pesničkog delanja i jer je, budući znalac i primerno obavešten, prepoznao globalna epohalna kretanja "nostalgije za sintezom", što se ukazivalo i kao preka potreba srpske poezije i ukupne kulture. A takve težnje bile su sasvim drugog smera od Skerlićevih, na primer, koji u početnom poglavlju čuvene "Istorije nove srpske književnosti" (1914) potpuno odriče svaki kontinuitet između stare i nove književnosti, čak i onamo gde bi se, bez mnogo naprezanja, mogao ustanoviti. Odatle nekako i potiče skepsa, kao i neskriveno ironični ton jednog od prvih prikazivača Pavlovićeve "Antologije", koji dovodi u pitanje temeljni smisao ovoga priređivačkog dela, kritičara ubeđenog da antologičar svim sredstvima nastoji da održi "nepostojeći kontinuitet": "da u mnogoglasju originalnih pesničkih ličnosti pronađe zajednički imenitelj kolektivne pesničke svesti, da od kakofonije pravi eufoniju, da povuče neisprekidanu liniju konceptualne poezije od svetog Save Nemanjića do nečastivog Jovana Hristića".

U srpskoj književnosti na polovini 20. veka sudaraju se, s jedne strane, nastojanje da se pretemelji na dubljim tradicijama od one ozvaničene i odveć okamenjene, kao i, s druge strane, nemala, čak borbena (po pravilu ideološki podržana) nespremnost da bude pojmljena kao povezana celina, sa ogromnim institucionalnim, ali bez onih dubinskih prekida. Osam godina pre Pavlovićeve, pojavljuje se i "Antologija srpske poezije" Zorana Mišića, programski sastavljena da prevrednuje jednovekovni odeljak naše pesničke produkcije. Mišićevo viđenje zaštitnog dejstva tradicije prema savremenosti sugestivno je izlagano u napisima s početka pedesetih, dok u predgovoru, pored razlučenja sedam naših loših uvreženih pesničkih navika, na jednom mestu, gotovo afektivno, pokazuje i izvesno predavanje pred posledicama udesa naših prekida i nedovršenosti: "Nijedan poduhvat da se okonča, uobliči, da dođe do savršenstva. Žureći napred, ostali smo bez tradicija. Treba li za tim žaliti? Možda je i dobro što je tako. Po tu krvavu cenu odricanja od onog što su prethodnici stvorili pošli smo najzad ukorak s vremenom."

U ovome poslednjem nalazimo i slovo određene razlike između dvojice zatočnika obnove moderne srpske poezije s početka pedesetih, kritičara i pesnika, obojice autora antologija "s tezom". "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića biće takođe postavljena kao implicitna, ali na momente i otvorena polemika, sržna provokacija odapeta prema oficijelnom poretku pesničkih vrednosti. Preokret, prvenstvenu novost u svojoj antologijskoj postavci Pavlović predstavlja kao krajnje običnu činjenicu, sa izazovnom mirnoćom onoga koji posreduje proverene i neoborive uvide: "Antologičar ne oseća potrebu da objašnjava zašto svoju antologiju srpskog pesništva počinje trinaestim vekom, odnosno, poezijom stare književnosti. Radije bi i sam čuo neko objašnjenje zašto se, sem retkih izuzetaka, smatralo da naša lirska poezija počinje da postoji od Njegoša i Branka Radičevića. Lepa bi to bila književna i pesnička tradicija koja bi trajala tek jedno stoleće!" U ulozi diskretnog, "gospodski" provokativnog čina jeste i lična posveta Vasku Popi na početku "Antologije", kao i nesrazmerno obimna njegova zastupljenost u odnosu na, bukvalno, sve druge, i stare i nove pesnike.

PONOVNI PRONALAZAK NADE Pesnik koji svoj prvenac, antiliričnu i subverzivnu zbirku "87 pesama" ipak zatvara deklarativnim refrenom "Treba ponovo pronaći nadu", pa nastavlja lozinkama neskrivenim u naslovima narednih zbirki ("Stub sećanja", "Mleko iskoni") u sklopu svoga pesničkog priziva — pa još u nasleđenim uskraćenostima srpske kulture — morao je naglasiti kreativno pitanje odmeravanja prethodnice i odmeravanja sa njome, vezujući ga za dati pesnički čas svoga i opštega raskršća.

Jedno od pesnički izrazitih, među mnogim diskurzivnijim određenjima prethodnog opsežnog pojma, pronalazimo u sledećoj rečenici potkraj predgovora "Antologiji": "Tradicija je preporod sećanja u povorci naroda koji odlazi kroz vreme". Ključna je ovde reč "sećanje", reč asocijativno najbliža reči "tradicija", čija semantička nijansa združuje lični i kolektivni aspekt. U Pavlovićevom potonjem zapisu "Čin sećanja", pesnik kao da razrađuje prethodnu davnu misao, kojoj osnovano možemo pridati centralno značenje u opisu njegovog razuđenog opusa: "Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledanja svog života… Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju." Ako u prethodnoj rečenici raspoznajemo ključne reči pesničkog "vjeruju", onda u narednom pasažu kao da se ispoveda ona neupitna namera skrivena u osnovi Pavlovićevog pionirskog i unikatnog projekta — integrisanja najboljih tekstova osmovekovnog srpskog pesništva među korice jedne knjige: "Ako kolektivno sećanje i nije bilo dato, treba ga izmisliti. U tome je i mogućnost da zajednička svojina uspomene bude pročišćena, uzvišena, i da se izbegnu stranputice koje kroz sećanje vode u nihilističku idiosinkraziju, u filosofiju sveopšteg prezira." Može isprva da začudi Pavlovićeva imperativnost koja se graniči sa neoprezom, kao na onom ranijem mestu gde zagovara "literarni patriotizam" zarad namicanja bogatijeg fonda književne baštine. Ali to je zapravo okosnica programa one neodložne književne akcije koju je podneo pesnički naraštaj u čijem se pročelju našao Miodrag Pavlović. "Antologija srpskog pesništva" kao celina — naročito sa njenim unapred predočenim, svesnim spoljnim neusaglašenostima i posebnostima koncepcijske naravi — primer je upravo jednog imperativnog nauma, opita kojim će se presabrati i uspostaviti jedinstveno "kolektivno sećanje" naše iskidane pesničke tradicije.

Kada se, izdaleka i načelno, sagledaju mnoge okolnosti bitne za nastanak ovog izbora, onda tek možemo razabrati ne samo kako je to bila zametna i smela zamisao, nego i od kakvog je spolja nesaglasnog materijala antologičar sklapao osmovekovnu celinu kojoj je težio, oblikujući onaj — po rečima svoga kritičara i ne samo njegovoj — "nepostojeći kontinuitet".

"Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića se, povrh svega toga, pokazuje kao skoro neuporediva, pa možda i neponovljiva autorska konstrukcija. Ipak, izvesno je da su, posredstvom Pavlovićeve "Antologije", mnogi dotad skoro neuočeni ili skroz odbačeni tekstovi i autori našeg nasleđa uvedeni u živi književni opticaj, uključujući i žitijske odlomke, od kojih su neki, za potrebe antologije oblikovani kao pesme u slobodnom stihu, prenošeni, neizmenjeni, u druga izdanja i izbore. Ali misija i smisao ove knjige, potvrda celovite tradicijske samosvesti srpske poezije, ne prestaju da se ispunjavaju. Neke osnovane filološke primedbe ne mogu se izbeći kada razmatramo Pavlovićev antologičarski pristup, mada odista ne mogu prevagnuti u odnosu na saznajne i estetske dobitke nastale kad ih je pesnik prenebregao.

DUGOVEKO ISTORIJSKO PUSTOŠENJE Pavlovićeva antologija predstavlja zahvat modernog pesnika svesnog nasušne potrebe za punoćom prožimanja sa ukupnošću svoje tradicije, potrebe i poetičke i egzistencijalne, ali je, u jednakoj meri, i zahvat jednog posvećenog srpskog pesnika za premošćenjem praznina u samosvesti svoje kulture. "Samoopis kulture", kao što piše Lotman, "čini granicu činjenicom njene samosvesti". Skerlić je, pola veka pre Pavlovića, povukao granicu između književnosti koja jeste i one koja nije. Pola veka docnije pomenuta granica nezadrživo se ruši, posvedočenom svešću o imanentnim tradicijskim sponama. Tako i Pavlović u predgovoru "Antologiji" ističe praktične koristi njegovih pesničkih savremenika od tih obnovljenih veza sa počecima. Tu korist prozire pesnik koji tek treba da ispiše "Veliku skitiju" i "Novu skitiju", "Svetogorske dane i noći" ili "Knjigu staroslovnu", a odjekivaće slovo i duh starih pesnika rekreiran i u stihovima drugih Pavlovićevih savremenika. "Savremeni pesnici nas uče da novim očima čitamo ne samo klasike naše poezije nego i naše manje pesnike. Tek tada, kad u tim zaboravljenim pesmama budemo tražili nešto što niko pre nas nije tražio, moći ćemo i da nađemo vrednosti koje pre nas niko nije našao."

Poduhvat "Antologije srpskog pesništva" nije okončan objavljivanjem prvog izdanja, pratio je i dalje, donekle, razvoj pesničke savremenosti. Još je važnije što je pesnik Miodrag Pavlović i dalje ispitivao i, napokon, preinačio neke svoje prvobitne postavke, saglasno evoluciji i prinavljanju svojih teorijskih saznanja. Nakon četiri izdanja i dvadeset godina, Miodrag Pavlović je 1984. godine ponudio dopunjeno izdanje "Antologije srpskog pesništva", u kojem je data, sada već suštinski integralna slika ovoga predmeta. Ukinuta je i podnaslovna oznaka što upućuje na osmovekovni raspon, vremenski okviri postali su prevaziđeni pred bezvremenošću sada pridodatih proizvoda mita i obreda. Naime, odsudna koncepcijska promena u odnosu na prvobitni lik "Antologije" jeste uključenje usmenog pesništva, čijim se lirskim ogrankom (dugo skrajnutim za račun epike) takođe bavio, u esejima i u "Antologiji lirske narodne poezije" (1982).

Srpsko pesništvo se, u novom predgovoru, dosledno naziva "srpskom pesmom". "Srpska pesma traje od pre pamtiveka" – stoji na samom početku. Ovako imenovana, "srpska pesma" postaje posredno priznata kao nekakav zamislivi jezički i smisleni entitet što traje i pretrajava. Miodrag Pavlović, u sažimanju ogromnog raspona na bitno, izdvaja momente čiji je značaj širi od "parohijalnog", kako se izrazio u predgovoru prvog izdanja. Sve ključne tačke našeg pesničkog puta Pavlović ukratko komentariše, ukazujući na izvesne posebnosti i raritetne odlike "srpske pesme". Povest o Savi i Simeonu, napominje Pavlović, "nije svakidašnja priča ni u srednjovekovnim prilikama". "Sa kosovskim pesništvom i simbolima", veli dalje, "naša pesnička tradicija dolazi do samog korena svoje osobenosti. Na toj tački ona je i samosvesna, i usamljena". Tragični pad visoke državne i književne epohe srednjeg veka svešće Pavlović u dve efektne i plastične rečenice. Slično je i s opisom rascvata srpske pesme u doba despotovine: "Samo pod Despotom Stefanom Lazarevićem, Lazarevim sinom, nastaje privremeno proleće okruženo tvrđavskim zidovima, i pesnička reč je opet bodra. […] Opevanje ljubavi je bila jedina pobeda koju je naš narod u tim vremenima zabeležio." Iz navedenih deonica, možemo primetiti dosledno građenje, ne istorijskog pregleda sa svojim pogodbama i limitima, nego jedne "epopeje" čiji je nosilac "srpska pesma" u svome pokretu kroz vekove, u mukotrpnom procesu tradicijskog samoodržanja: "Delo Patrijarha Pajsija o životu Cara Uroša predstavlja još jedan pozni juriš i bitku za pamćenje. Čini se: ako zapamtimo to što smo bili, ostaćemo što jesmo. Hitro se svi Nemanjići pozivaju za svedoke." Bitka za pamćenje nastavljena je, neodustajno, i u Pavlovićevom naporu da iznova ustanovi, oporavi celovitost naše pesničke i kulturne samosvesti. I to je srž Pavlovićevog pesničkog programa koji potvrdu i potporu pribavlja u ovome antologijskom projektu.

"Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića nije samo ambiciozno i znalački sastavljeno delo svoje vrste. Ona je i nešto više od toga, najpre prema meri konstruktivnog, redaktorskog udela njenog autora, po čemu bi mogla poneti oznaku "Pavlovićeva knjiga srpskog pesništva". Prema svome osnovnom, dalekosežnom projektnom zadatku, ona je imala da pokaže jednu dotad nepotpuno osvešćenu tradiciju na okupu. Takvom je zadatku prethodilo saglasje unutarnjeg naloga ovoga pesnika kulture, koji kulturu shvata kao pribežište egzistencijalno opsednutog pojedinca i njegove zajednice, kao i spoljnog naloga nacionalne kulture, raskidane i pometene dugovekim nizom istorijskih pustošenja, čija odložena dejstva kobno osećamo i dan-danas.


Piše: Dragan Hamović, 17. decembar 2009 | Pečat

Fotografija preuzeta sa: rtvslo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #15 poslato: Jun 05, 2011, 09:21:45 pm »

*
Odabrana mesta iz knjiga Miodraga Pavlovića,
objavljenih poslednjih nekoliko godina. 2



NASTANAK I NESTANAK PESME Autopoetički zapisi 4 odlomka

Srećni su oni ljudi koji nalaze da nam istinu o našem duševnom životu nudi psihologija, odnosno njena primenjena, lečilišna varijanta: psihijatrija. Srećni su oni ljudi koji veruju da o društveiom biću čovekovom najviše i najbolje govori istorijska nauka ili u primenjenom obliku: nauka o društvu i njena delatna komponenta: politika. Blaženi su oni koji istine o duhovnom biću čovekovom vide kodifikovane u dogmama postojećih religioznih predanja i verskih organizacija. U mom duševnom i umnom razvoju, od ranog detinjstva nadalje, izostale su moguće fik-sacije za određene sisteme objašnjavanja, duševnog otkrivanja, ili spasonosnih političkih programa. Ali rano su se javili doživljaji kojima je bila potrebna artikulacija u jeziku, u obredu, u grupnim društvenim delovanjima. Ti rani ili nešto pozniji doživljaji imali su težinu sudbinske nerešivosti, bili su tajna koja nas pritiska, a da ne ometa umni i duševni razvoj. Naprotiv, rekao bih, što su duže te tri tajne bile nerešive, to je osnovna životna briga mogla biti delotvornija.

Rano sam ugledao tajnu nebeske visine; znao sam da je ona manje ili više nerešiva. Čuvao sam to rano u detinjstvu ugledano nebo — čuvao sam u rezervi. Dovodio sam ga povremeno u vezu sa vizijama što su mogle da posluže kao objašnjenje dalekih realnosti ili kao slutnja suštine koju su vizije mogle u sebi poneti. Otkriće društvene uslovljenosti našeg bića javilo se takođe rano, preko mreže ljudskih zavisnosti u porodičnom životu, zatim u postojanju školskih okvira ljudske međuzavisnosti. Tu je svakako spadalo i iskušavanje života u gradskoj četvrti, sagledanje zagonetnih panorama pojedinih ulica. Najzad i neobični impulsi javljali su se iz naše unutrašnjosti i navodili su svakoga da ispravi svoj pogled ka duševnim pokretima kojima se najčešće nije moglo vladati. Često je ljudska brutalnost bila najopipljiviji dokaz da nosimo u sebi tajanstvo duše. Ali gledajući unutra, ka sebi, u sebe same, uglavnom nismo mogli videti drugo do li slike koje nismo prizivali, reči pozajmljene odnekud spolja, i najzad posvemašnju prazninu kao dokaz da sami sebi najlakše izmičemo, umesto da sebi budemo najpouzdaniji svedoci i najčvršći jemci.

Od malih nogu čini mi se da sam bio svestan da li nebo lebdi ili hodi nada mnom. Opasnost da naiđem na neki ponor, da se nadnesem nad provaliju, ukazivala mi se kasnije, povremeno. Morska dubina je bila najdvosmislenija od svih ponora: zatvorena svojom nesagledivošću, otvorena mogućnošću da u nju potonemo do potpunog nepovrata, bez ikakvog obećanja o iskupljenju, morska dubina je bila prava suprotnost nebu, gotovo moćnija od njega i kao svaka prava sablazan, isto toliko lepa kao i nebo samo. Ali ja lepotu morske dubine, pa ni pučine same, nisam voleo. Izlagao sam se njenom pogledu, ali nisam žudeo da se otisnem preko morske površine u Odisejeva preduzeća. Ako sam iskren prema sebi, onda treba da kažem da sam voleo ravnice, bregove i planine. Tu se mogao naslutiti beskraj i bez primamljivih čari plovidbe po moru. Planina je bila obećanje velikih i dalekih vidika i zalog čistih vazdušnih sfera što su vodile ka mitskom, ili optičkom eteru. U eteričnosti su se sažimala zračenja različitih elemenata, u njoj začinjala se mogućnost jednog drugog opredeljenja.

Ako nisam u sebi otkrivao pravu želju da prihvatim jezik zakonodavca ili političara, ako u zbirci mojih religijskih knjiga nema Dogmatike, ako nisam smatrao da se psihička kompleksnost može stornirati doktrinama dubinske psihologije, poverovao sam da me najbliže jezgru istine dovodi ona vrsta delatnosti koja u sebi spaja najveću moguću količinu heterogenih partikula, ono što je u najvećoj ljudskoj meri sposobno da skupi u sebe i iskaže svojim oblikom kompleksnost relacija koje je ljudski um-duh sposoban da shvati, sazna. To su tvorevine u kojima se ukrštaju istovrsmeno različite verzije smisla, — možda uvek uosnovi istog. Umetnički oblik me je oslobađao metodske zavisnosti kojom nas okružuju mogućnosti čistog uma. Umetnik i njegovo delo ns saznaju: oni su već saznali. Oni su saznali da je čovskova pozvanost ne u saznavanju predmeta, nego u načinu kako da se slementi stvarnosti dovedu u međusobnu smislenu vezu, u sliku koja će najviše ličiti na poriv, pogon života u čijoj se matici čovek našao, da sagradi tvorevinu najveće moguće kompleksnosti: umetničko delo. Tako nastaje pesma. Tako i opstaje pesma.

(...)

Iskustvo istorijskih zbivanja međutim prožimalo me je više no što sam hteo da podnesem i saznam. U pesničkom delanju, dakle u tekstovima koje sam pisao, nalazilo se više iskustva istorije, više ocena o istorijskim datostima, no što sam želeo. U svakoj mojoj pesničkoj knjizi koliko ima rvanja sa demonom pesničkog dostojanstva, i napora da se osvojeni stepeni duhovnog saznavanja zadrže, da se tek formulisane duhovne izreke utvrde u svojoj reljefnosti, nadolazila je i plima stihova koji su govorili o sudbonosnim potezima istorije, o preokretima i naletima istorijske stvarnosti latentnim za ono što je moglo iz riznice duhovnostn da bude iskupljeno, stavljeno u obrednu stvarnost i u skromnu duhovnu praksu današnjeg čoveka. str. 68—69

(...)

Za mene je pravo čudo koliko je malo bilo govora o pogledima na istoriju koje je lako uočiti u mojoj poeziji, gotovo u svim periodima. I sklonost ka satiri i političkim invektivama, pominjana je ovlaš, kao da je reč o nečemu od drugorazredne važnosti, kad se tumačila moja poezija. Da li je to bila ustaljena navika u našoj književnoj javnoj delatnosti, da se o pogledima autora na savremeni trenutak ili na političke projekcije koje bi se mogle puštati u manje ili više blisku društvenu prošlost, što manje govori? Možda je pesnik trebalo da bude pošteđen od eventualne javne denuncijacije, koja bi bila posledica iznošenja na videlo njegovih svesnih ili nehotičnih ocena političkih zbivanja? Ili se iogledi na istoriju jednog pesnika smatraju unapred nevažećim? Ili se oni koji su pisali o mojoj poeziji nisu hteli sami izložiti riziku definisanja svojih političkih stavova? Osim kritičara" Pavla Zorića, čije javno prisustvo je bilo tako dragoceno, gotovo da se niko nije bavio mojim iogledima na istoriju, bivšu i buduću.

Tako sam danas doveden u situaciju da samog sebe denunciram. Knjiga koja je bila za svaku preporuku čuvarima javnih zakona o ustezanju, zvala se Novo ime kletve (1996). O njoj je jedini pisao Vladeta Jerotić, sa njemu svojstvenom bezazlenom tačnošću. Pa ipak, da li treba da se žalim? Rečenice koje bih rado navodio iz pesama u prozi čitavog ciklusa "Novo ime kletve", ili iz "Istočnih vrata", Jerotić je i sam citirao. Valjda se treba požaliti na one koji nisu hteli da ih zapaze, ili nisu hteli da ih uzmu ozbiljno. Verujem ipak da je knjiga Novo ime kletve bila jedna od jačih pesničkih akcija suprotstavljanja, u deceniji koja je itekako potrebovala suprotstavljanje.

Toj knjizi je neposredno prethodila knjiga pesama u prozi Bitni ljudi (1995). U formi antropoloških „idila", da tako kažem, suočio sam se sa antropopološkim konstantama koje su stalno u igri, pre svega u konstituisanju negativiteta ljudske istorijs, najviše one koja nam je pred očima, dakle današnje.

U pesmama u prozi knjige Novo ime kletve govorim glasom hroničara, dakle svedoka istorijskih događaja koji se bliže svom raspletu, prevrednovanju u krizi, ili čak u potiranju svega istorijski postojećeg. Glas hroničara progovorio je u meni više puta i s lakoćom, i apokaliptična svest koja je povremeno preovladavala u mojim pesničkim iskazima može se uzeti i kao kazivanje hroničara koji opisuju poslednje trenutke istorijskog vremena, kad on piše svoje „poslednje skazanje" (Puškin, Boris Godunov). Nastanak letopisa tematizovan je i u trećem delu moje poslednje objavljens knjige pesama S Hristom netremice (2001).

* * *

Do jedne tačke umetnička, verska i sekularna istorija stupaju zajedno kroz vreme, sakralizujući prostor po kojem ostavljaju svoje tragove. No težnja ka jednoj obuhvatnoj sintezi činila je da sam napustio taj prostor sveevropske istorije. Hteo sam da odjeke drevnih, istočnih religija pridružim onome što je kao impozantno zaveštanje do danas sačuvala evropska, pre svega hrišćanska, tradicija.

Osamdesetih godina činilo mi se da osećam u sebi jezički i umni zamah dovoljan da ostvarim neku vrstu "religiofonije" (kako bi rekao naš veliki kompozitor prošlog veka Josip Slavenski). Takav zadatak koji sam sebi nametnuo, neminovno je osložio pitanje prostora u kojem bi se jedna svepesma mogla locirati. Nekom gotovo kapricioznom odlukom izabrao sam planinu Rtanj u Istočnoj Srbiji za središte gde se sustiču religiozne tradicije balkanskog paganstva, azijskog muhamedanstva, indijskih vedskih himni, i svega onoga što evropski religiofonski prostor uvek sadrži. Gotovo mi je ženantno nabrajati mnoštvo mitskih bića koja su se susretala na jednoj, uslovno nazvanoj — Gozbi vekova na Rtnju. Činilo mi se da je planina Rtanj piramida čija magnetna sila deluje zrakasto do Samarkanda u Srednjoj Aziji, do visinskih prostora gde još odjekuju naše pastirske pesme, i do uzvišenih, danas jedva čujnih, slogova upanišadskih mitskih zaklinjanja.

Ponekad se jedan pesnički zadatak ponudi kao neminovan i onda kada je teret njegovog izvršenja, — prevelik. Ipak, jezički zamah koji sam osećao pišući spev Divno čudo (1982) ostao mi je u sećanju kao nešto jedinstveno. Jedinstvena je za mene bila i lakoća sa kojom sam menjao prostorne nivoe, — od realnih do natčulnih, od strastveno osećajnih do sveštenički strogih. Elegija i ditiramb koračali su preda mnom naporedo po balkanskim poljima u okolini velikog planinskog središta — Rtnja. Činilo mi se da se u eteru balkanskih nebesa ostvaruje gradnja Vavilonske kule sazdane od mitskog nasleđa različitih vremenskih preseka i od jezika koji su se dotada međusobno jedva poznavali. Tako se i mirno pevanje "Slovenskog pevača" iz Velike Skitije pretočilo u jezičko-mitsku ekstazu. Mogao je to biti i završni horski klik i poklič jednog višedecenijskog hoda po pesničkim mukama i iskušenjima. (str. 70—72)

"Pesnik nije najbolji svedok svoje stvaralačke prošlosti". (str. 72)

(...)

Duhovnim iskustvima pesnik kruniše svoju poeziju. Ali sledeći njih pesnik ostavlja iza sebe epsku magistralu kao i lirsku idilu. Duhovno iskustvo se ne prepričava, ono se zastupa i ponovo doživljava. Duhovnost ostaje u onom mediju u kojem se javila,otkrovenje duhovnosti pripada sebi i pošto je njegova pojava zagrmela i pošto je dijalog sa svetošću ostao s one strane barijere do koje mogu da dopru reči. Epska istorijska priča (Velika Skitija) kao i auto-biografska sekvenca (Pesme o detinjstvu i ratovima, 1992) dobro se osećaju u narativnom pesničkom ruhu.

Prava duhovnost u poeziji je retkost; njoj kao da je dovoljan zapis verskog vizionara, ili skrušenog molitvenika. Pejzaž se pred trenucima duhovnog uzvišavanja povlači u materinska nedra prirode i čeka da se ostvari njegovo pravo na panteističku himnu koja ima širok obuhvat, ali ne dopire daleko. Onome ko je zadivljen prirodnim lepo, tama nije potrebna slutnja beskrajnosti, niti neizmernost vremenskih dimenzija. Prilaženje svetogorskim svetilištima (Hododarje, Svešogorski dani i noći, 1987) niti svedoči o očaranosti vidljivim lepotama hramova i vizurama u kojima se spajaju plavet mora i zamagljena lepota planinskog vrha, niti se gubi u obrednim pokretima i slovima. Ono ostaje u sakralnom prostoru omeđenom predanjima, dejstvom nečeg nedokučivog što tek počinje da vrvi, da odjekuje i da se pretvara u preobraženu, dotada nepoznatu, materiju.

Duhovnost je slobodan izbor pesnika, i jedna duboka unutrašnja neminovnost. Pre no što duhovnost postane sklapanje jednog sistema vrednosti, ona deluje pesniku kao plemenita radoznalost. Hodočastiti se može na više nivoa i mislim da sam više tih nivoa iskušavao: obilaženjem hramova (Svetogorski dani i noći, Hododarje), čitanjem i parafraziranjem svetih knjiga (Svetli i tamni praznici), usamljeničkim meditacijama na granici filosofije (Vidovnica, To Slovo, Knjiga staroslovna, S Hristom netremice).

* * *

I filosofija tumači jedan svet koji se ne može sasvim razumeti, i služi se jezikom koji za takva tumačenja nije dovoljan. Ali to nisam znao prilikom prvih čitanja Kantove Kritike čistog uma, Hegelove Logike, Šelinga ili Vitgeštajna. Smatrao sam da kritika čistog uma zaista izvršava kritikovanje, dakle osporavanje "čistog uma" i u tom ključu sam je čitao. Verovao sam da slavna Ničeova knjiga predstavlja kompedijum verskog učenja persijskog mistagoga Zaratustre i mislio sam da je veliki mislilac kasnog srednjeg veka Nikolaus de Kues napisao svoju čuvenu knjigu O učenom neznanju pre no što bi napisao sledeću knjigu O učenom znanju. (str. 74—75)

(Miodrag Pavlović knj. Život u jaruzi — ktitorov san, Smederevo, Arka, 2007)


Miodrag Pavlović, PITAO SAM SVETLOST, Smederevo, Arka, 2009, 87 str.

postavio Miroslav Lukić, 14.03.2011 | Zavetine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #16 poslato: Jun 05, 2011, 09:22:11 pm »

*

MIODRAG PAVLOVIĆ I ITALIJA


Književno delo u celini Miodraga Pavlovića nije dovoljno poznato italijanskoj književnoj javnosti, budući da se do danas prevodila na italijanski jezik samo njegova poezija i to najpre, u časopisu "La Batana" (koji je izlazio na Rijeci) od 1966. godine pa do 1987, uglavnom u prevodu Erosa Sekvija. U samoj Italiji širi izbor pesama Pavlovićev pojavio se tek 1999. godine, a potom i 2004, u prevodu Stevke Šmitran. Sem biobliografskih beležaka i komentara uz prevode, nedostaje detaljnija studija o Pavlovićevom književnom delu koju ovaj srpski pisac zasigurno zaslužuje.

Uprkos činjenici da je veoma poznat književnim krugovima i čitalačkoj publici u mnogim zemljama i da su njegova dela prevedena na različite jezike celoga sveta, Miodrag Pavlović, pesnik, esejist, dramski pisac, književni kritičar, kandidat čak dva puta za Nobelovu nagradu, još uvek je malo prevođen i malo poznat u Italiji. Sa izuzetkom, naravno, uskog kruga slavista i zaljubljenika u poeziju.

Miodrag Pavlović je, međutim, veoma rano usmerio svoju pažnju ka italijanskoj književnosti svih vremena, počev od Danteove Božanstvene komedije. I toj istoj Italiji posvetio je nekolika svoja dela kao, na primer, Uz Ticijanovo preobraženje u crkvi San Salvator, Venecija, Parma, Sv. Đorđe, posvećeno triptihu katedrale u Ferari, Ljubavnici u crkvi, Ulazak u Kremonu I, Ulazak u Kremonu II, U crkvi Sv. Marka, Venecija, dela koja slave lepotu italijanske umetnosti, slika i skulptura, kupola i stvaraju osećaj večnog zahvaljujući istovremenom prisustvu prošlosti i sadašnjosti. U suštini Pavlović poručuje: "Razumem, sve se zasniva na knjizi o smaku: uspenje i pad."

Poezija Miodraga Pavlovća, koja se pojavila na srpskoj književnoj sceni posle drugog svetskog rata označivši radikalnu promenu ukusa u tome trenutku, budući da se odvojila i od avangardne poezije i od nadrealističke, pomenuta je prvi put u delu Santea Gračotija, dugogodišnjeg profesora slovenske filologije na rimskom univerzitetu "La Sapienza", istoričara književnosti južnih Slovena, posvećenom istoriji književnosti naroda Jugoslavije, u okviru skupne istorije književnosti naroda jugoistočne Evrope, u Milanu 1979. godine. Iako drži da je još uvek prerano izricati konačne ocene o srpskoj posleratnoj književnosti, Gračoti smatra da se poezija u tom vremenu u Srbiji usmerava ka intimističkim temama i nabraja, među najvažnijim predstavnicima ovoga žanra Miodraga Pavlovića, zajedno sa Brankom V. Radičevićem, Slobodanom Markovićem, Stevanom Raičkovićem, Juretom Kaštelanom i Vesnom Parun.

U svome članku Srpski pisci na Jugu Italije, objavljenom u "Danici" za 2002. godinu, Svetlana Stipčević ukazuje da se u bareškom književnom časopisu "La Vallisa" (br. 4, za 1983. godinu), pojavio tekst Nika Morija pod naslovom Jugoslovenska poezija, u kome se govori o nadrealističkoj poeziji koja se razvila tridesetih godina XX veka u Beogradu. Sa njome Niko Mori povezuje Vaska Popu, Miodraga Pavlovića i Oskara Daviča i to kao pesnike koji su se posvetili traganju za novim poetskim izrazom. To je ujedno i prvo bliže određivanje pesničkog kruga posleratne srpske književnosti kome je pripadao Miodrag Pavlović.

Prvo objavljivanje Pavlovićevih stihova na italijanskom jeziku, međutim, ne bi se moglo u potpunosti podvesti kao italijansko izdanje, budući da nije realizovano u Italiji već na Rijeci, u tadašnjoj federativnoj Jugoslaviji i to u časopisu "La Battana", književnoj reviji koju je izdavalo "Nacionalno udruženje Italijana iz Istre". U dvobroju 7—8 (Rijeka, maj 1966, str. 80—83) pojavile su se na italijanskom jeziku tri pesme Miodraga Pavlovića u prevodu Erosa Sekvija koji je u to vreme bio i saurednik ove revije. Pavlović će potom biti ponovo objavljen u 36—37 dvobroju revije (novembar-decembar 1975, str. 33—56) uz prateći tekst Radomana Kordića pod naslovom Nesvesne strukture, koji se bavi detaljnije Pavlovićevom poezijom. Isti autor, R. Kordić, još jednom će pisati u "La Battana" — i (br. 66, decembar 1982), u odeljku koji je u celini posvećen Pavloviću, o njegovom pesništvu u tekstu naslovljenom Cerebralnost Miodraga Pavlovića. Najzad, 1987 ("La Battana" 83, juni 1987, str. 15—24), biće objavljena i Pavlovićeva poeziji Svetogorski dani i noći u prevodu Erosa Sekvija.

Istini za volju, stihovi Miodraga Pavlovića pojaviće se prvi put u Italiji vrlo kasno, na stranicama književnog časopisa "Sveske-Fond Moravija" ("Quaderni-Fondo Moravia") tek 1999. godine, pod naslovom Izabrane pesme, u izboru i prevodu Stevke Šmitran, prevodioca i pesnikinje stalno nastanjene u Italiji, skrenuvši na sebe pažnju i interesovanje italijanskih čitalaca kako svojim neobičnim stilom i tematikom kojom se bave, tako i svojim lirizmom. Naredne godine, književna revija "Ukrštaji" ("Incroci") iz Barija objaviće, sa kratkom biografskom beleškom o autoru, nekolike pesme: Vihor, Šuma prokletstva, Balkanski putopis, Silazak u limb, Korintski monolog, Čim se poklopac spusti, u prevodu Dragana Mraovića. Ove pesme nude čitaocu pre svega jedan presek pavlovićevske apokaliptične vizije, iskazane u izlomljenim stihovima i skamenjenim slikama i sledstveno tome, a posebno u Korintskom monologu, predstavljaju jedan drukčiji aspekt koji karakteriše veliki deo Pavlovićevog pesnikovanja: svečani i proročanski ton biblijskih psalama i povratak na klasičan mit, srednjovekovnu tradiciju i srpsku narodnu epiku.

U prvim godinama koje su usledile nakon masovnih bombardovanja koja su izazvala tolika razaranja i pustoš po Srbiji, velika pažnja posvećena je obnovi zemlje. U ovoj klimi obnove rodio se i projekat "Novosadski anđeli" koji je nastojao da pomogne, kroz prihod ostvaren prodajom jedne knjige, finansiranju mostova u Novom Sadu uništenih u bombardovanju 1999, grada koji je slovio kao simbol tolerancije, etničkog, kulturnog i verskog pluralizma. Tako se dogodilo da 2002. godine Pavlovićevi esencijalni stihovi, snažnog evokativnog naboja dobiju prostor u knjižici Anđeli Novoga Sada izdavačke kuće "I Quaderni del Battello Ebbro" iz Bolonje koju je uredio Filipo Adara, a prevela Tamara Vlahović koja obuhvata, pored nekolikih eseja i intervjuja, pesme trideset šest pesnika, italijanskih, američkih i srpskih, koji su poklonili po jednu pesmu za obnovu mostova u Novom Sadu. I baš pod tim naslovom, Novosadski mostovi, stihovi koje je podario Miodrag Pavlović slave "ponositost i ulogu mosta".

Međutim, najpotpuniju publikaciju svojim brojem pesama, na italijanskom jeziku, predstavlja svakako zbirka pod naslovom Poslednji obed, prema istoimenoj Pavlovićevoj pesmi, objavljena u Firenci u 2004. godini. Na stotinu četrnaest stranica, sa naporednim originalnim tekstom, ponuđen je, iz preobimnog pesničkog korpusa srpskog pesnika, izbor koji je sačinila i prevela na italijanski Stevka Šmitran.

Ponuđeni stihovi u ovoj knjizi sugeriraju pesnikov najličniji pogled na srpski narod i njegov svet koji vuče korene iz dalekog srednjeg veka, slovenske i pravoslavne mitologije, iz legendi, srpskih narodnih pesama, koji evocira neke važne ličnosti srpske istorije i tradicije, poput kneza Lazara, knjeginje Milice prilikom poslednjeg zajedničkog obeda u večeri pred Kosovsku bitku, ili svetoga Savu ("Onda Sava stane pred mene"). Tako ponovo oživljava mesta bremenita značenjem kao što je Sveta Gora, Kosovo polje, sama Srbija u kojoj prošlost i sadašnjost žive naporedo.

Ovi stihovi, ne samo da italijanskog čitaoca vode ka otkrivanju i vrednovanju jedne kulture tako malo poznate u Italiji, već ga nagone da razmišlja na jednom širem i opštijem planu. Na planu uzvišenom, duhovnom, metafizičkom, pri čemu pesnik optužuje čovečanstvo sučeljeno sa protivnim silama istorije i neumitnošću sudbine, optužuje što je čovečanstvo izgubilo svoju duhovnost, što se udaljilo od sebe samog, od svoje prave suštine zanemarujući "što je patnja poslednji okvir ljudskoga lika". To je takođe sudbina odanih naroda: sa velikim krikom ulaze u večnost". A prema Pavloviću "večnost je jedno lepo mesto" kog se treba čvrsto držati u ovim mračnim vremenima.

Prevod verno odražava suštinski Pavlovićev stil i njegove svedene stihove, lapidarne, prožete jednim mističnim tonom, psalmičnim, obogaćenim slovenskom antitezom, tipičnom za srpske narodne epske pesme. Prisutna su i neka dopunska objašnjenja prevodioca s ciljem da dočaraju na italijanskom jeziku svaku značenjsku nijansu pesnikovih duboko evokativnih reči koje bi italijanskom čitaocu mogle promaći.

Pet Pavlovićevih pesama, Šuma prokletstva, Korintski monolog, Balkanski putopis, Silazak u Limb, Sloveni pred Parnasom u prevodu na italijanski Dragana Mraovića, sa kraćom biobibliografskom beleškom o piscu, našle su svoje mesto u antologiji Srpska poezija XX veka ( izdavač Levante, Bari, 2005) čiji su autori Svetlana Stipčević, i Danijele Đankane, direktor književne revije "La Vallisa", koja već dvadesetak godina objavljuje srpske pesnike na svojim stranicama. Svetlana Stipčević svoj izbor (na dvesta i pedest strana, dok je drugi znatni manji deo zauzeo izbor iz dečije poezije koji je sačinio D. Đankane) srpskih pesništva XX veka započela je Lazom Kostićem i njegovom kultnom pesmom Santa Maria della Salute a završila Vojislavom Karanovićem. Ova antologija popunila je veliku prazninu u upoznavanju srpske moderne poezije i postala je odmah dragoceni priručnik i obavezna lektira ne samo za studente srpske književnosti u Bariju, već i na drugim srbističkim katedrama širom Italije.

U antologiji, u odeljku koji je naslovila Obnova moderne srpske poezije polovinom XX stoleća, našli su se zajedno u najprobranijem društvu najvećih srpskih pesnika, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Ivan. V. Lalić, Branko Miljković, Borislav Radović. Stipčevićeva je Pavlovićevu poeziju ocenila kao prekretničku u srpskoj književnosti posle Drugog svetskog rata jer označava napuštanje takozvanog socijalističkog realizma i okretanje modernom književnom izrazu. Ona u početku spaja modernizam sa klasičnim estetskim idealima, izražavajući i sublimirajući užas generacija posleratnim vremenom, mučenih apokaliptičkim vizijama, da bi se odmah potom posvetila u potpunosti proučavanju mitova, običaja, istraživanju prošlosti i tradicije srpske kulture, sa namerom da tu pronađe uzroke nemira i strahova svoga vremena.

Poezija Miodraga Pavlovića, zajedno sa njegovim esejima i ogledima o srpskoj književnosti i njegovom Antologijom srpskog pesništva u programima je srpskih katedara na različitim italijanskim univerzitetima, ali je na Univerzitetu u Bariju ona bila i tema dvema diplomskim tezama: pod naslovom Miodrag Pavlović i T. S. Eliot: afinitet ili različitost, Končeta Ferara odbranila je 1997. godine diplomski rad mentor (F. S. Perilo, tadašnji šef Katedre za srpski jezik i književnost Univerziteta za strane jezike i književnosti u Bariju). Rad je podeljen u četiri poglavlja: u prvom je predstavljen Miodrag Pavlovića u trenutku svoje pojave na srpskoj kulturnoj sceni u poznom posleratnom periodu i izvučena je linija njegove poetske misli; u drugom je data panorama njegovih objavljenih poetskih dela i analizirane su tematika i stil koji pesnik varira od dela do dela; treće poglavlje razmatra T. S. Eliota i pesnički ambijent u kojem se razvijala njegova pesnička aktivnost i njegova poezija. Najzad, u zaključnom poglavlju, ukazano je na neke dodirne tačke i moguće analogije u nekim poetskim ostvarenjima srpskog i engleskog pesnika, kao i na njihove različitosti. U tezi se mogu naći citati iz razgovora i prepiske koje je autorka vodila sa Pavlovićem za vreme svoga rada na tezi.

Drugi diplomski rad Čincije Altijeri (mentor Svetlana Stipčević, aktualni šef Katedre za srpski jezik i književnost u Bariju) odbranjen je 2003. pod naslovom Ogledalo dveju civilizacija: Miodrag Pavlović i Tomas Stern Eliot. Rad je podeljen u tri dela u kojima su najpre razmatrani modernizam, tradicija i avangarda u zapadnom svetu koji je predstavljen Eliotom, njegovim traganjem za čovekom i mitom i njegovo pesničko delo uopšte. Zatim su upoređeni modernizam, tradicija i avangarda najpre u srpskoj kulturi predstavljenoj preko Miodraga Pavlovića i njegove poezije, sa  osvrtom na pesnikove analize o čovekovom postojanju i odnosu prema mitu. Treće poglavlje se bavi poetskim i intelektualnim afinitetima dvaju autora i njihovog pesništva. Teza je obogaćena i intervjuom koji je Pavlović dao autorki ovoga rada.

Na internetu, mestu gde se susreću kulture celoga sveta, takođe vrvi od mnogobrojnih delova iz Pavlovićevog književnog opusa. Primer za svaku bi pohvalu jeste sajt Nacionalne koordinacije za Jugoslaviju na kome je objavljena priča Poslednji dan Sanje Milenković. Šta bi ispričala o ratu jedna srpska devojka i to na mestu pogovora knjizi Ratne laži Jurgena Elzasera, izdanje 2004, čiji su prevod na italijanski uradili članovi Nacionalne koordinacije za Jugoslaviju sa sedištima u Torinu i u Milanu. Reč je o značajnim stihovima kojima se traži pravo za svaki narod da se seća i da razmišlja o sopstvenoj prošlosti i svojim nesrećama zato "što su nas drugi zaboravili".

Teško bi bilo, ili bolje, ne bi bilo u redu, zanemariti u italijanskoj kulturnoj javnosti pesničko delo ovog izuzetnog autora koji je obeležio srpsko pesništvo u drugoj polovini XX veka, kao i prve godine novog milenijuma. Bilo bi korisno i neophodno za pesničku uzajamnost između Italije i Srbije da se pojave novi prevodi njegovih dela i to ne samo onih u stihovima već i proznih, kako bi Miodrag Pavlović postao šire poznat u zemlji kojoj je posvetio neke od svojih najboljih i najlepših pesama.


 
Ključne reči: poezija, prevodi, italijanski jezik, avangardna poezija, nadrealistička, intimistička, lirizam, klasični mit, srednjevekovna tradicija, srpska narodna epika, književne revije "La Battana", "La Vallisa", "Incroci".  

Rezime: Za Miodraga Pavlovića italijanska kulturna javnost saznala je najpre iz kratke beleške poznatog italijanskog slaviste i književnog istoričara, S. Gračotija u njegovom delu posvećenom književnoj istoriji jugoslovenskih naroda 1979. godine. Potom ga spominje Niko Mori u sličnom kontekstu na stranicama književne revije "La Vallisa" Prvi prevodi Pavlovićeve poezije na italijanski jezik pojaviće se 1966. godine na stranicama časopisa "La Battana" koji izdaje na Rjeci nacionalno udruženje Italijana iz Istre. U Italiji, pak, značajniji korpus Pavlovićevih pesama pojavljuje se tek 1999. godine ( potom i 2004) u izboru i prevodu Stevke Šmitran. U prevodu Dragana Mraovića, u književnoj reviji "Incroci" iz Barija pojavljuje se 2000. godine nekoliko pesama M. Pavlovića, a potom i 2005, i u antologiji srpskog pesništva XX veka koju na italijanskom jeziku priređuju S. Stipčević i D. Đankane. Bilo bi korisno i neophodno za pesničku uzajamnost između Srbije i Italije da se pojave novi prevodi , i to ne samo poezije već i proznih dela Miodraga Pavlovića.

Concetta Ferrara, prevodilac (Bari)
На Растку објављено: 2008-02-14
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #17 poslato: Jun 05, 2011, 09:22:19 pm »

*
MIODRAG PAVLOVIĆ DOBITNIK NAGRADE "IZVIISKRA NJEGOŠEVA"  


DOSTOJANSTVO POEZIJE

Žiri za dodelu nagrade "Izviiskra Njegoševa" saopštio je juče u udruženju književnika Srbije ime njenog prvog laureata. Odlukom ovog tela u sastavu Milutin Mićović, dr Ranko Popović, dr Ivan Negrišorac, Dragan Hamović, dr Jovan Delić , čast da ponese priznanje koje nosi Njegoševo ime pripala je Miodragu Pavloviću, jednom od najznamenitijih savremenih srpskih poetskih stvaralaca. Kako stoji u obrazloženju, Pavloviću, "pesniku, esejisti, proznom i dramskom piscu, povodom njegovih pesničkih knjiga 'Život u jaruzi' ('Arka', 'Rajske izreke' (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva), i romana 'Besovski vrtlozi' (SKZ, Beograd, a za njegovo celokupno književno delo)".

"Retkost je da jedan veliki pisac objavi u dve godine tri tako značajne knjige, a još je ređe da uz tri knjige na svome jeziku objavi 'Rajske izreke' na nemačkom, dva izbora iz poezije na francuskom, dva izbora na rumunskom i po knjigu izabranih pesama na italijanskom i slovenačkom jeziku. To je sve u protekle dve godine pošlo za rukom Miodragu Pavloviću.

"Još od 1952. godine njegovo ime je ugaoni temelj-kamen srpskog modernog pesništva posle Drugog svetskog rata. Priređujući 'Sabrana dela' u izdanju 'Prosvete' (2000), Pavlović je svoju poeziju sakupio u tri toma, pod tri veoma sugestivna i rečita naslova: 'Iskon', 'Izvor', 'Ishod'. Ti naslovi sugerišu da Pavlovićeva poezija predstavlja i tematizuje osnovna, bitna i poslednja pitanja o čoveku: o ljubavi, duhovnosti i večnoj drami u odnosu Bog-čovek, o istoriji, njenoj svrsi, smislu i ishodu, o kulturi i mogućnostima njenog nasleđivanja, o mitskom u ljudskom iskustvu i čovekovoj psihi. Po tome je Pavlovićeva poezija bliska pesniku čijim ga imenom nagrađujemo", stoji između ostalog u obrazloženju žirija. Osim toga, u tekstu obrazloženja zapisano je da mi nemamo pesnika niti književnog znalca koji se "tako dobro orijentisao u tradiciji i njenim vrednostima", kao što je to Miodrag Pavlović.

"Moderan po shvatanju tradicije kao izbora i baštine, Pavlović je prvi antologičar koji je u Antologiji srpskog pesništva vrednovao celokupnu našu poetsku tradiciju od Svetoga Save, pa do današnjih dana, obuhvatajući srednjovekovnu, narodnu i noviju književnost. Ovaj integrativni odnos prema tradiciji oseća se u njegovoj poeziji, pa je po svom integrativnom duhu Pavlović, takođe, porediv sa Njegošem. Vizija života kao podviga i podvizivanja u jaruzi, nastaloj kao posledica besovskih vrtloga, i paraboličko-filozofska priroda 'rajskih izreka' i ideal hramovnosti kao osnovni estetski, stvaralački, pa i poetski ideal takođe dovode Miodraga Pavlovića u blizinu pjesnika 'Luče' i 'Gorskog venca'.

Prema rečima Dragana Hamovića, jednog od članova žirija, dostojanstvo savremene srpske poezije još uvek se održava na učinku onog njenog naraštaja u čijem je pročelju Miodrag Pavlović.

— Danas, kada nepametni ili beščasni (a svakako preglasni) mnoga odavno rešena pitanja, podmeću kao nerešena ili pogrešno rešena, prisustvo živog književnog monumenta poput Pavlovićevog ukupnog dela koje se u poslednje dve godine prinovilo dvema pesničkim i knjigom proze, deluje usmeravajuće, kao i više nego ohrabrujuće, istakao je Hamović.

Inače, književnu nagradu "Izviiskra NJegoševa", koja se sastoji od Povelje i novčanog dela u iznosu od pet hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti ustanovila je Eparhija Budimljansko-nikšićka, sa modnom kućom "Mona" kao donatorom. Nagrada je ustanovljena povodom 160 godina prvog štampanja "Gorskog vijenca" i nosi prvobitni naslov ovog dela. Cilj same nagrade je "da afirmiše istinske književne vrednosti i stvaraoce koji pišu na srpskom jeziku ma gde bili objavljivani".


Autor: Mila Milosavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #18 poslato: Jun 05, 2011, 09:22:29 pm »

*



     
AKDEMIKU MIODRAGU PAVLOVIĆU DODELJEN ORDEN SVETOG SAVE

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla, uručio je danas prigodom 80 godina života akademiku i pesniku Miodragu Pavloviću Orden Svetog Save za delatnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi naročito pokazanu neprocenjivim doprinosom našoj kulturnoj baštini i istinskim svedočenjem pravoslavne duhovosti.

Predajući mu ovo visoko priznanje Srpske Pravoslavne Crkve Mitropolit Amfilohije je naglasio da je poezija akademika Miodraga Pavlovića nastavak poezije i duhovnosti koja je u našem rodu predata od Svetoga Save a čuvana i sačuvana otačkim predanjem.

Zahvalivši se na ovom visokom priznanju akademik Pavlović je istakao da se njegova poezija temelji na duhovnim izvorima naše srednjevekovne poezije i duhovnosti koju smo primili od Svetog Save i Majke Crkve.

Dodeli ordena su prisustvovali članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda, crkveni velikodostojnici i prijatelji akademika Pavlovića


16. December 2008 | SPC
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #19 poslato: April 26, 2012, 02:50:37 pm »

*




                      "POSLEDNJA"
 POETSKA CELINA MIODRAGA PAVLOVIĆA


Pesnici, novinari, poštovaoci poezije akademika Miodraga Pavlovića (81) bili su juče svedoci predstavljanja njegove zbirke "Pitao sam svetlost" u izdanju smederevske "Arke", za koju je autor rekao da je "poslednje poetska celina koju će napisati".

Akademik Risto Vasilevski, osnivač i vlasnik "Arke" koja već nekoliko poslendjih godina objavljuje najviše knjiga poezije u Srbiji vršeći značajnu misiju u sredini gde se poezija ne kupuje iako se veoma puno piše, rekao je da je veoma počastvovan što mu je Pavlović poverio objavljivanje ove zbirke koju pesnik smatra za završni tom poetske trilogije.

"Arka" je prva objavila zbirke "Život u jaruzi" (2006), zatim sledeće godine "Život u jaruzi-Ktitorov sin" koje, sa najnovijom, prema rečima autora, odslikavaju poetiku njegovih poznih godina.

O trilogiji, koja prema mišljenju Vasilevskog višestruko podiže njegov ugled kao vodećeg izdavača srpske savremene poezije, on je kazao da u njoj "vibriraju sve faze Pavlovićevog pesništva, ali ozračene svežinom koja zapanjuje".

Vasilevski, koji je i sam afirmisani pesnik i prevodilac poezije, smatrra da su u poslednjoj zbirci "poruke jasne i kada su ogrnute plaštovima metafora i simbola" a da je umesto "svevvremene freske postanja koju je skinuo sa kamenog portala manastira na njeno mesto stavio fresku naše privremene savremenosti".

Sa velikim poštovanjem i divljenjem prema autoru o knjizi govorile su mr Tatajana Lazarević-Miloševcić, profesor književnosti u smederevskoj Gimnaziji i književni kritičar i istoričarka umetnosti i takodje veliki znalac literature, posebno Pavlovićevog dela, Vera Horvat.

Pavlović se poverio da je pre objavljivanja knjige isčitao velik broj pesama srpskih pesnika koje su objavljene poslednjih desetak godina da bi video gde u tu poetsko podneblje "staje" ova zbirka. On je otkrio da je bio iznenadjen elelemntima koje je sagledao u svojim stihovima da početak i kraj zbirke odišu jakim tragičnim akcentima i da u nekim izbija na površinu ironija koje ranije nije bio svestan ali je očigledno da ju je uvek nosio u sebi.

On je skromno zaključio da i ova knjiga pokazuje "njegovo poverenje u reč, svetost i svetlost".

24.07.2009. | Smedia
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: