Slobodan Rakitić (1940—2013)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 3 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Rakitić (1940—2013)  (Pročitano 22665 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Decembar 24, 2010, 01:41:05 am »

**




Slobodan Rakitić
15. septembar 2007.


Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik.
 
Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopisa (1967, dopunjeno izdanje 2009), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988, dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994, treće, dopunjeno i preuređeno izdanje 2005), Izabrane i nove pesme (pogovor Predraga R. Dragića Kijuka, 1998), Zemaljske slike i druge pesme (izbor Branka V. Radičevića, 1999), Vodena slova (2000), Južna zemlja (izabrane i nove pesme, 2000), Pesme (izbor i predgovor Bojane Stojanović-Pantović, 2002), Plovidba (izabrane i nove pesme, 2003), Povratak kralja (izbor, 2003), Moji trenuci (izbor, 2007), Potomak, novi potomak (2007); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994), Bratstvo po Orfeju (2007); zbornik Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994).
 
Priredio je pesničku zaostavštinu Desimira Blagojevića i knjige izabranih pesama Milana Rakića, Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Desanke Maksimović, Tanasija Mladenovića, Stevana Raičkovića, Dore Pilković, Rista Tošovića, Milorada Đurića, Darinke Jevrić, Dragana Kolundžije i drugih.
 
Dobitnik je književnih nagrada: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", "Laza Kostić", "Kočićevo pero", "Jovan Dučić", "Zlatni krst kneza Lazara", "Zlatni beočug", "Desanka Maksimović", "Pesničko uspenije", "Zmaj Ognjeni Vuk", "Odzivi Filipu Višnjiću", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića", "Povelja Morave", "Stefan Prvovenčani", "Šušnjar", "Instel", "Bogorodica Trojeručica", "Lazar Vučković" i "Zlatni Orfej".
 
Knjiga Svet nam nije dom nagrađena je, u rukopisu, prvom nagradom na konkursu Vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije (1970), knjiga Tapije u plamenu Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. Dobitnik je "Velike Bazjaške povelje" (Temišvar, 1998), diplome "Zlatno pero" (Moskva, 2005), Jubilarne medalje Udruženja književnika Srbije (2006) i Vukove nagrade (2008).
 
Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski i makedonski jezik.
 
Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju "L'Age d'Homme", u Lozani, 1990.
 
Izbor iz poezije, pod naslovom Samotni potomak, objavljen je dvojezično, na srpskom i rumunskom, 2002. godine u Temišvaru, a izbor Južna zemlja, na srpskom i češkom, u Pragu 2005. godine.
 
Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije (1994—2004). Od 26. aprila 2005. godine predsednik je Srpske književne zadruge.


Slobodan Rakitić PLAMEN I ROSA lirski dnevnik | SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA | Beograd, 2010.

Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:01 am »

**
Stihovi Slobodan Rakitić


TAKAV SI, MOJ ŽIVOTE

Kao uzareno popodne u krunicama sustalih cvetova, led i suncana jara u slepoocnicama,
kao otvoreni prostor izmedju potamnelih sazvezdja, pun vodoskoka i ptica,
kao nestasni drhtaj novorodjenceta, uzaludni napor krvi u odredjenom krugu,
kao zimzelena strast belih godisnjih doba,
kao nesto sto se nikada ne sme — takav si, moj zivote!

Kao ruzicasti mehur kolevke pri svetlosti lampe, sjaj prozirnih krila, voda u krugu oko mravinjaka,
kao drvo sred neba, drvo s nevidljivim plodovima,
kao opustela trpeza, san narastaja, krcag u padu,
kao slap vodoskoka u snu zalutalog putnika,
kao tajna modrog i beskrajnog zdenca,
kao iver,
kao iver na vetru — takav si, moj zivote!

Kao krv zalfije,
kao krv pcele, bela krv na vrhu sisaljke, na vrhu slatkog uboda, na vrhu dodira dve strele nevidljive,
kao treperenje cudesnih mirisa s nepoznatog cveta, dok preko prozora nagnut bdim nad vrtom opustosenim
kao nad svojom sudbinom, s rukom pruzenom kao da nesto izvan sebe trazim,
kao kratkotrajni blesak komete izmedju dve stranice knjige,
kao knjiga zagonetna,
kao zagonetka — takav si, moj zivote!

Kao nedokucivi smisao guste recenice,
kao podne pod sustavim haljinama moje ljubljene,
kao kratkotrajni pljusak letnje kise,
kao ladja na pucini bez svetionika, opustela i zaboravljena pristanista, kamen nad provalijom,
kao talas sto se vraca, nesvodljiva linija, vecno cutanje prosute krvi na belom carsafu,
kao smrt koja sebe ne sme,
kao zivot koji sebe ne sme — takav si, moj zivote!

Kao pustinja uzavrela u kojoj zatekoh uplakani narod, slepe i zaboravljene starce, osramocene device,
      prljavu decu, bozjake i probisvete,
kao zene bez poroda, kao drvo bez sume, drvo bez grana, grana bez lista,
kao stablo izdvojeno i osudjeno, beskonacni pad ploda u dubinu,
kao vecernja rumen u oknima, dom u koji se niko ne vraca,
kao put,
kao put koji sebe nece — takav si, moj zivote!

Kao dvoumljenje samoubice nad ponorom,
kao ponor u ponoru, slovo u slovu, smrt u smrti,
kao vreme izgubljeno, sjaj sto preko lica sahne, sjaj sto se stalno gasi,
kao vino nepopijeno, pramen gustog opijuma u ponoc,
kao nepomicne kazaljke zaboravljenog casovnika, kazaljke beskraja izmedju cetiri sobna zida,
kao uzaludno iscekivanje pred vratima koja se nikada vise nece otvoriti,
kao vrata zakljucana,
kao vreme zakljucano,
kao kljuc — takav si, moj zivote!


1966.

[postavljeno 29.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:10 am »

**

PREDGOVOR

 
Sedamdesetih godina, kada srpska poezija definitivno postaje sastavni deo evropskog i svetskog poetskog pamćenja, dogodio se i jedan od najvažnijih preloma u modernoj verziji naše književnosti. Istorijski smisao, egzistencijalna, civilizacijska strepnja, melodiozna i intonacijska složenost, spajanje naslednog i savremenog iskustva i negovano umeće reči (inovacije u leksici i sintaksi) — pokretači su prepoznatljivog poetocentričnog objedinjavanja koje je doprinelo usponu, podjednako, lirsko-refleksivne srpske poetike. Do trenutka važećeg koegzistiranja u svetskom pesničkom kosmosu u srpskoj književnosti su postojala dva dominantna toka: nadrealizam i socijalistički realizam. Oba toka su, skoro na istim obrascima, raskidala sa tradicijom i tvorila, umesto evolutivnog, revolutivni put pesničkog bića.
 
Iako su kulturnu mapu sveta crpli iz primene psihoanalize (i zahtevali slobodu bez ograničenja), nadrealisti su evoluirali do izjednačavanja poezije sa socijalnim akcijama i moralom (poezija teži oslobođenju čoveka) i tako se približili revolucionarnim stremljenjima davnašnjeg doba. Makar protivni podređivanju unutrašnjeg bića čoveka ideološkim ciljevima, srpski nadrealisti su očuvali svoju dominaciju upravo kompromisom sa vlašću, ograničavajući slobodu bez ograničenja. Tako je Marko Ristić napisao apologiju Saopštenja Vojnog suda (spisak 105 izvršenih smrtnih presuda objavila je "Politika" 27. novembra 1944. — na kome su se nalazili i Svetislav Stefanović, pesnik i prevodilac Šekspira i Branko Popović, slikar) i objavio je na naslovnoj strani lista "Politika" 28. novembra 1944. godine.
 
Poezija Slobodana Rakitića ne pripada ni jednom od ova dva toka savremene srpske književnosti, ali je ipak ostvarila nadmoćnu poetiku u srpskoj moderni druge polovine našeg veka. Saobražen evolutivnom svojstvu rakitićevski svet je odgovarao na iskušenja svoje epohe spajajući pouke strane tradicije lirskokontemplativne poezije sa poetskim iskustvom srpskog pesničkog bića. Iz neoromantizma, neonadrealizma, neosimbolizma i intelektualnog estetizma nije preuzimao samo formu (slobodan stih, alogičnost sintagmatskih spojeva, iskidane stihovne obrasce, moderni redukcionizam) već i obilje egzistencijalnih i duhovnih kulturnoistorijskih asocijacija na kojima se temelji simetrija prošlosti i sadašnjosti civilizacija. Iz tradicionalističkog obrasca preuzeo je dostojanstvo jezika, poemsku formu, vezani stih, mudrost reči, sonetnu strogost i istorijsko sećanje. Tako je razuđeno Rakitićevo pesništvo objedinilo različita iskustva sa iznalaženjem sinapsne sinteze koju je nalazilo u religioznom misticizmu ili pravoslavnom hrišćanstvu.
 
Metafizički lirizam Slobodana Rakitića (zaokupljen pitanjima smrti i pitanjima jezika) dosledan je tradiciji srpskog pesničkog iskustva, koje uglavnom u ključu izvorno hrišćanske filozofije promišlja fenomen vremena i čovekovog smisla. Iskustvo pravoslavne filozofije, i njemu srodno iskustvo srpske poezije, na tragu odgonetke smisla istorije, uvek je svodivo dvojednom fenomenu: svetlosti i jeziku.
 
Polazište i ishodište pravoslavnog pogleda na svet najjezgrovitije je sadržano u prvom stihu Jevanđelja po Jovanu, koga različiti prevodioci donose u varijantama: U početku bješe Riječ, ili: U početku bješe Logos, ili: U početku bješe Sveglost. Zato nas Domentijan i upozorava da se moramo osmišljavati "ne u onoj svetlosti koja na istoku izlazi i na zapadu zalazi, i koju zajedno sa životinjama vidimo, već u onoj Svetlosti kojoj ni početak ne počinje ni kraj ne iščezava". Svojstvo jezika, kao mogućnost razumevanja svega i sopstvene sudbine, istoznačno je svetlosti jer je Tvorčeva tajna usadržana i u jeziku — kao svojstvu početaka pre svih početaka. Zato se ne treba čuditi što će nepoznati mileševski monah, u tom pravoslavnom ključu, imperativno i prozbeno zahtevati neku vrstu prosvetljenja, kada kaže: "Ujasni mi jezik, Gospode" (Nepoznati Mileševac, u "Službi Svetom Savi", 13. vek). Sa terazija istog iskušenja, tajne rođenja i smrti, sa terazija Jova osuđenog na jezik — do nas dopire i prozba Rakitića, savremenika:
 
Obasjaj,
al obasjaj nas, zemljo,
sežom jezika.

 
     ("Zemaljski posed")
 
Dvojedan fenomen svetlosti i jezika jeste svetrajan proces u istoriji srpske književnosti i duhovne kulture iz čega jasno proizlazi da Skerlić nikako nije bio u pravu kada je smatrao da srpska književnost nema svoj kontinuitet, od najranijih početaka do savremenika. Tim pre što su fenomen sveglosti i fenomen jezika konstantno prisutni kod srpskih pesnika, pa se čak kao dominanatni pesnički sadržaji mogu prepoznati i u nadmoćnim poetikama Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleka Vukadinovića i Slobodana Rakitića.
 
Jezik je jedino svojstvo kojim čovek sumnja ili svedoči Tvorca, kojim dokazuje svoju smislenost ili otkriva svoju besmislenost. Istovremeno, njegova nadprioritetna vrednost je čak i za samog čoveka iznenađujuća jer se on pita zašto mu je jezik kao datost uopšte darovan, kada on upravo uz pomoć jezika uočava sve one osobine sveta koji ga okružuje a koje doprinose njegovom iskušenju. Sve oko čoveka to biće uma ubeđuje da nije sklono zakonima udesne promenljivosti već trajanju: i reka, i nebo, i kamen, i zemlja. I to je razlog što se taj čovek kome je dat jezik upravo jezikom pita o svojoj tragičnoj promenljivosti odnosno smrti:
 
Osipaš se i ti,
senko moja!
Sve drukčija,
s večeri i izjutra
sve drukčija!
Sve bleđa
s jačanjem žudnje
u srcu sustalom
na međi zemalskoj.

 
     ("Samotni potomak")
 
Pretnja neizvesnosti samo je senka osećanja ontološke ugroženosti u kojoj vremensko ima moć apokaliptičnog grotla: "Putnik sam na drumu u noći,/ iskra kratkotrajna, trenut jedan,/ list prašne knjige, glas nepotreban,/ tek ponoć samo sred ponoći" ("Sudbina putnika"). Zar onda i to promenljivo postojanje (izlazak u svet) nije prolazno i tragično jer je čovek zarobljen u sopstvenom besmislenom vrglogu: "Sve se korenu vraća... s tačkom na početku i s tačkom na kraju". I razumljivo, ako bismo tako jednoznačno i površno čitali i ujašnjavali dramatični tok stvarnosti, mi bismo to odgonetanje protivurečnosti rođenja i smrti, dolaska i odlaska, olako pripisivali pesimističkoj opservaciji. A na isti način došli i do pogrešnog zaključka koji najčešće prati tumače metafizičke poetike, nalazeći u afirmaciji životne energije u stvari odsustvo svakog smisla.
 
Međutim, metafizička poezija usmerava čoveka smrti ali ga ona nikada ne određuje u smrti i upravo zbog toga smrt i ne može biti završna tačka bića. Smrt je tačka u kojoj biće dostiže svoju duhovnu auru (personalističku tačku istine i harmonije) i samo između tačke rođenja i tačke smrti, između te dve tačke pulsira linija energije života. Ako linija nije ništa drugo do produžena tačka — biti s tačkom na početku i s tačkom na kraju ne znači ništa drugo do jedan afirmativan dolazak (izlazak) u čulni svet i jedan afirmativan izlazak u duhovni svet ("Zaista, sve se korenu vraća... s tačkom na početku i s tačkom na kraju").
 
Razumljivo, smrt je podjednako prisutna u Rakitićevoj poeziji i kao trauma i kao traganje za razrešenjem, za smislom, odnosno prevladavanjem te traume. Štaviše, ne bi ni bilo poriva ujašnjenja niti uverenja: da smrću biće ne potvrđuje svoju ništavnost i svaku obesmišljenost — kada pečate zaustavljanja afirmativnog principa života ne bi pratila jedina, skoro ne prevlađujuće traumatična, senka. Naime, biće jeste sve vreme pod senkom smrti, senkom ograničenog smisla egzistiranja, makar jeste situirano i u prostor svetlosti, radosti čula i jezika. Baš zato što smrt jeste njegovo iskušenje ona poseduje razmere suverenosti, traume i očajanja:
 
Sve senka smrti biva!
Kuće, kraj kojih minusmo,
terase, ah, široke terase,
lica onih kojih všie nema,
lice svoje u nihovom licu,
u obliku budućeg ploda, i mi, već,
pred dverima smrti il rođenja,
obasjani svojim krajem.
Nikada više ista usta, isti jezik,
ni ruke koje u zanosu pružasmo
visoku kulu, pod nebom, žudeći
u svojoj patnji da dosegnemo.

 
    ("Vrt kom kraja nema")

Izvan pesimistične poetike biće ne bi steklo ubedljivost poništavanja smrti kao smrti i slutnje smisla koji vlada zakonima prirode i zakonima čoveka. Ravnoteža, makar i manje u spokojstvu (jer biće u nepoznati duhovni svet stiže bez poznatih mu afirmativnih svojstava) a više u žudnji i uverenju, može biti postignuta tek silinom slutnje istog intenziteta kakva je i silina čovekove senke. Otuda u rakitićevskom svetu prevladavaju tonovi tmurnih slika i sumnje, straha i nemušte bespomoćnosti. Smrt je sve i svuda, kosac lepote, treptaja, zemne svetlosti, ljubavi i jezika kao milosnog slova. U ispisima traganja za ravnotežnom tačkom senka nemilostivog anđela je prenaglašena i sasvim odgovara čovekovoj istoričnosti, slabostima, gresima i porazima. Ta je slika realna ali nije objektivna; ona predstavlja istinu sveta ali ne i istinu sklada. Protivrečnost ovakvog iskušenja, međutim, ne daje duhovne odgovore ravne afirmaciji smisla (život) samim dostizanjem uverenja da smrt nema konačnu, finalizirajuću moć. Poništavanje značenja traume smrti, kao nemoći smrti da čoveka pretvori u prolazno i tragično biće, tek je spasonosna slutnja koja nije otkrila smisao druge neizvesnosti, nepoznatosti, sveduhovnosti. Otuda je, do puta ubedljivog razrešenja i pokušaja razlučivanja drugog sveta, rakitićevska poetika isključivo u dvojednom ključu: suočavanja sa neminovnom senkom smrti i razuveravanju i razumevanju njenog sopstvenog ograničenja. Razumljivo, poništena trauma smrti uspostavlja ravnotežu smislu, unosi red u haos, ali sve do ujašnjenja druge stvarnosti kao realnosti smisla, izvesnosti svesimfoničnosti — preovlađujuće osećanje će predstavljati svedočanstvo o onespokojavajućoj stvarnosti kojom gospodari bezmilosni anđeo:
 
Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

Nad nama pustoš, galebovi,
prozirna pena večne plaveti,
al svakoga nam trena preti
ta senka što za nama plovi.

 
     ("Plovidba")
 
Udaljenost od svetosti jezika i dostojanstva Reči ne može, ni koliko trska na vetru, da sažima iskustvo univerzuma niti da bude na tragu čovekovog sabornog svojstva. Samoizuzeto iz dara slutnje, osećanja vremena i ispunjenja smislom, biće biva opsednuto rasulom, apatijom i dezorijentisanošću. Konačno, odeljeno od Tvorca ono svakodnevno umire bez smrti, deleći sudbinu sa ogrehovljenom prirodom koja je nema na sve strepnje i podrhtavanja ispraznog bitisanja. "Muk je svuda", on je ispunio i san "praznog oblika suda" i "izvor u kom voda ćuti" i lik čovekov koji se u sprudu ogleda. U istom obliku obezduhovljenja obezboženi čovek i ogrehovljeni nejzaž svedoče postojanje ova dva, međusobno nezainteresovana, sveta. Tako uočena suštastvena dimenzija istorije zla i uslovljava osećanja jedine izvesnosti egzistencijalne strepnje, izvesnosti čovekovog pada. Šta je posledica odsustva žudnje i napuštanja traganja za smislom i uznesenjem ako ne izvesnost haosa i apsurda. Tog duhovnotelesnog a izglobljenog bića iz vremena, i prepuštenog zakonitostima prostora, rakitićevska poetika se ne odriče jer bi se time odricala od suštine iskušenja. Tom tragu, koji je samoizuzeo sebe iz smisla vertikalne ose i koji je sebe samoodredio na vegetiranje u horizontalnom svojstvu postojanja, rakitićevski svet posvećuje posebnu pažnju, jer istorijska dimenzija hronike zla vlada svetom i čovekom strepnje, makar zlo nije ovladalo svetom niti se svepotpuno uselilo u strepnju.
 
U trenucima nihilizma, kada punoća života ne postoji kao duhovni odglas, rakitićevski svet je beznadežno usamljen i osuđen na intelektualnu askezu koja ne nalazi izlaz melanholičnoj sputanosti — jer ona i nema potrebu za spokojstvom. U tom panteističkom vakuumu nema ni simfonijskog (spasenje, filozofija nade) ni htoničnog poretka (podzemlje, filozofija smrti), postoji samo svet istosti u kome nema promena. Nepomični svemir je jedini svedok patnje, pretećeg beznađa i neostvarenog dijaloga sa svetom. Arkadijska nevinost misaonog pejzaža ne donosi mistiku ozarenosti, blaženstvo vode ne spira prestupljenja niti sugeriše povratak u manifestni svet i priroda nema smisao harmonijskog kontrasta haosnoj stvarnosti. Rasta-panje ustreptale, i osuđene na samoću, duše i zanemelost pejzažnog samotnika se ne dopunjuju u mogućem izjednačavanju usamljenosti. U trenucima nihilizma neživotna priroda i napušteno biće sasvim izdvojeno postoje kao svedoci atmosfere nebitnosti, ispušteni u svet na sporednoj međi. U takvoj stvarnosti nema ni atmosfere straha niti atmosfere opasnosti — postoji jedino evidentna ispraznost i preteća tišina zanemelog sveta. To su trenuci potpunog odeljenja od Smisla, trenuci mukle melanholije povređene svetrajnim haosom prirodnih elemenata koji su svaku afirmaciju života obesmislili i otuđili. Nakon skoro kataklizmatičnih obrta i jednog i drugog unutrašnjeg sveta (biće i sprud se ogledaju jedan u drugom) ni vatra duše ni vatra pejzaža ne menjaju ništa jer ni tuga, kao ni lepota, ne prelaze put od sebe do drugoga:
 
Kome da zborim: muk je svuda,
kuda da krenem: mrknu puti?
Obala spram obale sluti
i moju dušu nasred spruda.
 
Šta snuje prazni oblik suda,
šta izvoru kom voda ćuti?
Šta nad rekom pozni minuti?
Kuda sa međe, budan kuda?

Ne zatrepti ni vrh topole
kad zanosi je tajni skole.
Ali sa međe ko nam zbori?
 
Kad priklonih se tvome liku,
videh da u istom obliku
i moja duša ko tvoja gori.

 
     ("Duša i sprud")
 
Sveistoričnost haosa, koji izglobljuje biće strepnje pretvarajući ga u biće očajanja, nije samo individualno svojstvo. Zlo svoju istoričnost pokazuje i u ovladavanju kolektivnim udesom, potvrđujući poriv nezaustavivosti i apokaliptične izopačenosti. Lice takvog bića haosa utoliko je neumitnije, jer se istorija čoveka u njemu ogleda ne kao permanentno ponavljana sadašnjost već svetrajna sadašnjost. Posledično, stvarnost koja poništava svaki smisao biću nadilazi duhovna iskušenja izvesnošću biološkog zatiranja. U krugovima tog paklenog kronovskog poriva traje i udesna sudbina seobnog srpskog naroda, i to su, još uvek, međe njegovog iskušenja koje poprima karakteristike sukoba sa metafizičkim zlom. Sledstveno tome, rakitićevska poetika, obuzeta istoričnošću haosa, nije ni mogla drugačije da razume kolektivno poništavanje do kao trijumfalizam carstva smrti. Istorijsko iskustvo, i stvarnost kojoj pripada, dali su mu za to pravo istinitog uverenja.
 
Istorijska dimenzija Rakitićeve hronike zla, poput tapija o haosnom svetu, pokušava da istumači kolektivna iskušenja naroda koga su, u stanju potpune duhovne samoizolacije, spopala ovozemaljska zla i slutnje potpune neizvesnosti. Ovaj patriotski angažman ne boluje niti od moralne lenosti niti od prenaglašenih pohvala rasrbljenom i razboženom narodu koji je zagubio svoj stožer i našao da na putu koji se "po meri pakla pruža" traži zaklona i nalazi utočišta. Udaljeni od drevnih znamenja otaca, potomci "ne vide svoja lica u noći od pola veka" i umesto odgovora nalaze samo pitanja. U teškom i svečanom biblijskom versetu prikazana je sva drama golgotskog naroda čijim savremenim egzodusima prethode godine zabluda i iluzija, i odricanja zaveta. Možda zato pojedini stihovi podjednako opterećuju zabeleženim zlom i neispisanom porukom otrežnjenja i osvešćivanja: "nemojmo nikoga kriviti, nego priklonimo glave i recimo: "Propast tvoja od tebe Izrailju'".
 
U kolektivnom rasipanju lirski subjekt svedoči dvojedno izvorište/ ishodište haosa: od zloćudne pravo slavofobije srpski narod se branio razpravoslavizacijom nesvestan poruke ("Duha ne gasite" — 1. Sol. 5,19) po kojoj ostrvljenost i grandomanstvo neće zaustaviti niti usporiti bezlično stado. Na izmaku veka, suočena sa stradanjem istorodne pastve nakon rata protiv Srba 1991—1995, hronika o zlu se teško miri sa višom pravdom da se ćirilsko pleme gasi u predačkoj budućnosti jer se odlučilo od dostojanstva potomaka. Pometnja srpskog naroda je biblijskih dimenzija jer je ćirilsko pleme izgubilo svoja sveta slova i ostalo mu je samo ime, zbog koga strada. Sadašnji tragični udes nije ništa manji od odricanja drevnih svojstva ("Iz oblika u drugi oblik,/ iz jezika u drugi jezik/ ko nas vodi") ili pada u greh beslovesnosti:
 
Koračao sam preko prljuše,
zalud tražio stožeru polju.
Suva korita, na sprudu krljušt
i narod što slavi svoju nevolju.

 
("Prag")
 
Iz dubine zastrašujuće neizvesnosti i straha pred nestajanjem sveukupnog naroda dolazi do savremenika glas hronike zla, ispunjen proročanstvom (iz strepnje) i patnjom (iz ljubavi). Skupljeno vreme poniženja, seoba i preveravanja zbrku istorije je proučilo u budućnosti koja se morala dogoditi, i koja još traje. Utoliko pre, datume iskaza lirskog subjekta treba pamtiti kao tapije istine:
 
Crni leptiri
iz čaura izleću,
crne pčele iz košnica.
Al leptiri to nisu,
ni pčele to nisu.
Nad ugašenim ognjištima
krvave verige.
—  —  —  —  —  — —

Crni hlebovi
za braću izgnanu;
trulo voće u kotaricama
i na granama,
crno mleko u zdelama.

 
     ("Okrećem lice svoje Tebi, Gospode")
 
Rakitićevo pesništvo krajnjih tačaka egzistencijalne strepnje, očito, nije davalo odgovore samo na planu pojedinačnog iskušenja već i na planu nestajanja čitavog jednog naroda u kronovskom porivu anđela smrti. Kolektivnu apokalipsu nisu ublažila pismena i jezik naroda kojima pripada ova hronika zla, ali su ćirilsko pleme sabirala za "neko drugo doba". Izmeštena pesnička sadašnjost u sadašnju budućnost ("Tapije naše u plamenu!/ Braćo moja, u domu svome/ kao u tuđem da ste!... Bogu iza leđa, / ime vam čili/ na vodi, na zemlji, na vetru") svedoči da niti i jedan eremitski glas, sem rakitićevske golgotijade, nije uistinu delio sudbinu svoga naroda kao ovaj glas u pustinji svoga jezika. Zato, tragični udes biblijskih razmera opominje: neupamćena prošlost se ponavlja, zaboravljena sadašnjost se svetrajno događa. To je i razlog što ovu hroniku zla treba čitati kao krstonosni zapis, odlučen od gramatičkog vremena jer pripada vremenu savesti:
 
Ne vraćam se ni sam više
na isto mesto.
—  —  —  —  —  — —
Lice to koje me nosi
ili lice koje nosim, posrćući,
čije je lice?
—  —  —  —  —  — —
Pod hrastom zboruju
živi i umrli;
nad izvorom se senke naginju
ko i sam što se, nevidliv,
preko linije nevidljive naginjem
da bih neko drugo doba
iz bezdna zahvatio.

 
     ("Utihnula je pesma kosa")
 
Bavljenjem tragičnim udesom kolektiviteta, Rakitić u stvari dosledno svojoj poetici preispituje i analitički prosuđuje fenomen smrti, koji je žižna tačka njegovog sveukupnog stvaralaštva. Fenomen smrti se u ovoj nadmoćnoj poetici srpske književnosti javlja u najrazličitijim vidovima i za njeno razumevanje stvaralac se služi najrazličitijim pesničkim iskustvima: prozbom, primenjenom invokacijom, prozodijom, snoviđenjima, apokaliptičnim slikama, dihotomijama, filozofemama, mitologemama, nasleđem narodne lirike, hipertrofiranim polarnim svojstvima, obuzetošću melodioznošću, opčinjenošću nužnošću, zatim inkarnacijom stvarnosti i reinkarnacijom prošlosti, kondezovanjem budućeg, fantastikom, naturalistikom, heruvimstvom i najzad mistikom lirske simbolične poetike. Doslednost u ispitivanju čovekove senke koja bi da u jednom trenutku apsorbuje i prisvoji energiju života doslednost je u traganjima u duhu, u traktatima odbrane smisla i otkrovenja da načelo smrti ne može prisvojiti energiju života.
 
Čovek ne može biti usadržan u jednom trenutku kao smisleno biće, a poništen u drugom kao besmisleno biće. Rakitićeva poetika, kao apologija duhovnog sveta, tačno zapaža ovu neusaglašenost (filozofi je vide kao antipodnost) s obzirom da po principu sveobuhvatnosti, sveharmoničnosti i svesmislenosti čovek jeste upućen na Sveto a ne na smrt. Duhovno ima sklonost da ne pristaje na varku narcisoidne čulnosti niti na argumente ograničenog racija. Tek ujašnjenjem u Tajnom, u Svetom, čovek razume da su dve tačke koje omeđuju njegovo aktivno egzistiranje tačke njegovog pojavnog života, a ne fatumske tačke pojavnog, prolaznog ili tragičnog života.
 
U trenucima ozarenja, biće, koje se nije lišilo duhovnih težnji i vrednosti sveta samerljivih pravoslavnoj antropologiji, sluti čudesnu zaštitu. Smrtnom biću, koje pati sopstvenu volju ali koje sopstvenom voljom nalazi i put do smisla, jedino je moguće da razazna i dooseti svetost. Zato u strofama katrenskog tipa i obgrljene rime provejava nada u zaštitnu blagoslovenost ljubavi dok u kantilenskim tercinama sa lančanom rimom, mimo svih zemaljskih zakona, kao priziv, biće iskušenja se saborno jednači. U prihvatanju svete svetlosti, svete ljubavi, kojoj pripada moć i izvan našeg podrazumevajućeg egzistiranja, biće bi da "dodirne lik od pene" i "blage ruke" Majke sviju kćeri i svih otaca i sinova. Toj teoantropološkoj afirmaciji života revnuje sonetna uzvišenost, koja biće uverava da traje izvan domašaja haosa i sile prolaznosti, ali bez moći trivijalne potvrde u mističnu javu — po nalogu ogrehovljene volje:

Odjednom, kad se tajna vrata
otvore i kroz magle mlečne
prosinu iz tmine oči ti večne,
oglase se nebeska jata.
 
Al sjaj si što se stalno gasi,
i dok pjan posrćem, mutnog uma,
zastanem negde, sred pusta druma,
i slutim tvoje zlatne vlasi.
 
I zasjaš, al čim se pokrenem
da ti dodirnem lik od pene,
nestaneš, i san me svlada.
 
Kad se u noći opet prenem,
vidim nad sobom tvoje zene
i blage ruke, ko nekada!

 
("Ozarenja")
 
U Rakitićevoj poetici prevladava poriv ispitivanja smisla, traganja za smislom i, najzad, vraćanja smislu. Uistinu, vraćanje smislu jeste vraćanje iskonskom svojstvu i takvo vraćanje smislu jeste karakteristična doslednost ove religiozne poetike. Otkriti svrhu postojanja znači otkriti suštinu energija života, jezika i smrti. Otuda uverenje lirskog subjekta da se "sve korenu vraća" jer se i u početku izlaska (rođenje) i u kraju dolaska (smrt) nalazi skrivenost Svetog i Tajnog. I doista:
 
Sve se korenu vraća,
kao što ti i ja mrtav dohodim,
s tačkom na početku
i s tačkom na kraju.

 
     ("Svet nam nije dom")
 
pošto nema svejedinstva niti vraćanja svesmislu izvan pripadajuće Simfoničnosti. To mistično osećanje, koga se lišava volja za moć i koja čoveku oduzima pravo na uverenja koja može jedino — poput senke jezika — da zapaža a ne i usmerava, presudno donosi otkrovenje trajnosti i kosmičke svrhovitosti. Baš zato, otkrovenje smisla života kao "sna pre svakog sna" odnosno "vremena pre svakog vremena" ubedljivo vraća biće teoantropološkom smislu, vraća pripadajućem korenu simfonije i božanskoj energiji koja prethodi svakom snu (afirmacija života). Ovi traktati smisla tek će dosegnuti cilj uverenošću i potvrđivanjem do kojih biće dolazi jezikom, i dok ga u jeziku ono ne nadjasni. Ali, bez putovanja kroz tu golgotsku goru egzistiranja čovek ne bi bio samo lišen sopstveno-konačne potvrde svojih uverenja, već bi bio tragično unižen i osiromašen za svojstvo prioritetne žudnje za smisdom, koja mu je data: ne po prirodi već po blagodati.
 
Na putu duhovnih aporija biće prolazi različite faze nerazumevanja, ujašnjavanja, prepoznavanja i definitivnog pripadanja otkrivenoj suštini. To je postupan jezik samorazumevanja, sledstveno duhovnoj lestvici, jezik prepoznatljiv po poništavanju traume smrti. Ali, saznanje da smrt nema moć da pretvara čoveka u prolazno i tragično biće tek je spasonosna slutnja. Prema tome, čovek ne pripada smrti (u kojoj se dešava sva tajna njegove početnobeskonačnosti), već Drugom:
 
Šta kazuje dvostruka slika,
bliži se kraj knjige-veka,
preko nas teče druga reka
i druga svetlost — bez oblika.

 
     ("Iskonska jeka")
 
Pa ipak, put duhovnog uspenja se ne razrešava jednoznačno i biće potpuni sklad i punoću svojih uverenja dostiže tek u preidentifikaciji svoje suštine, povratkom duhovnoj monadi kao Tački Istine. Do tog trenugka, iskušenje duhovne saobraženosti i harmoničnosti čoveka ispunjava mističnom strepnjom pred Nepoznatim — iako njime vladaju magnetne sile, pa se čovek ne može osloboditi te nepoznate privlačnosti:
 
Tajna je u magnetima
ko plamen u drvetima
što rastu na zlim kosama.

 
("Prizor")
 
Dosezanje duhovne punoće, jednačenje sa samim sobom u duhu, biće definitivno izuzima iz carstva smrti. Biti iznova u duhu može jedino biće koje je prošlo kapije nemilosrdnog anđela a" koje, izdvojeno iz stvarnosnog iskušenja, već živi svoj harmonijski smisao svesno svog preporoda, svim čulima oslobođenim strasti. Tako se i zatvara životni krug koga duhovno uspenje i jezik ozarenja (jer "nevidljivo sve je ko i mi što smo/ u nevidljivo vreme/ nevidljivi kročili") preinačuju u čovekovu tajnu beskonačnosti:
 
Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam
korake svoje dok preko neba koračam.

 
("Dok umirem")
 
Ova poetika apologije svetrajanja ponavljaće se, uz umeće stvaralačke originalnosti, u svim Rakitićevim delima, a najartikulisanije u knjigama Svet nam nije dom i Zemlja na jeziku. To je i razlog što, na mah odbojna, ova poezija prividne tanatodiceje na magnetni način privlači saučesnika jer je to, uistinu, poezija obogotvorene atmosfere, poezija teodiceje.
 
Nesumnjivo, u rakitićevskom jezičkom pamćenju biće nalazi viši smisao postojanja to jest umesto smrti kao finalne tačke biće sluti a potom doseže i osvaja metafizičko svojstvo sopstvene početnobeskonačnosti. Smrt, zato, nema značenje egzistencijalnog izopačavanja već egzistencijalnog preobražavanja:
 
Kad mine i ovaj čas,
da l išta nas, drugo čeka,
i da l ću, izdaleka,
čuti bar tvoj glas?
 
I slutim šta se zbiva
na dnu, u vaseljeni,
al ne znam šta u meni
to tajno počiva?
 
Kad i ovaj tren mine,
iz beskonačne daljne
zasjaćeš, bledog lika.
 
I tad će da mi se javi
kroz prostor treperavi
večnosti znana slika.

 
("Kad mine i ovaj čas")
 
Oslobođeno traume smrti i odlučno u porivu da se dotakne Duha, biće sasvim drugačije tumači svoj život, svoju čulnu suštinu, određujući se još u projavnom svetu kao biće ozarenja. Kako to svedoči lirski subjekt, biću koje je videlo "odraz nebesa il odraz dubine" pripada sveaktivirajuća stvarnost, i takvom biću "svet nije dom". Žudnja za dostizanjem svoje tačke harmonije i vraćanja smislu pre svih smislova, kao svetlosti pre svih svetlosti, pretvara biće tela u biće preobražaja, pa je zato sav napor bića usmeren na drugi oblik, drugu stvarnost i drugu izvesnost. Kad lirski subjekt, izričit u žudnji pripadanja drugom svetu, decidirano poručuje: "k tebi da mi je bez oblika" — to ne znači prezrenje sadašnjeg stanja već duhovno prerastanje, koga i ne bi bilo da nije bilo sadašnjeg stanja. Biće zakonito ne može, i nije, niti protiv sveta čula niti protiv smrti, ono, sada oslobođeno do saznajne svrhovitosti, hoće Drugom, odnosno Sebi — drugom. "K tebi da mi je bez oblika" zahtev je bića koje superiorno dokazuje svoje mistično svojstvo.
 
Istovremeno, ujašnjenje sebe u "snu pre svakog sna" znači i važeće potvrđivanje svog projavnog vremena, znači negiranje smrti kao finalne i tragične tačke, čemu bi sve da saobrazi iskušenički ali ne i iskupiteljski deterministički um (afirmacija kraja). Zatvaranje životnog kruga, međutim, nema značenje kauzaliteta već emanacije pa zato smrt i ne predstavlja završno poništavanje života, dolazak kraju, već povratak duhovnom protosvojstvu. Ali, kako se ne može negirati afirmativni izlazak u svet, i jezik kao sinapsni fenomen božanskog i ljudskog, to se po prirodi stvari put projavnog bića može jedino razumeti kao put afirmativne, i jednom ospoljene, početno-beskonačnosti. Jer, ako u početku svega jeste svesmisao, jeste svetlost, jeste Reč, jeste Logos (koji u trenutku skoro neshvatljive i tajne blagodati postaje telo — Jn. 1, 14) onda čovek jeste početnobeskonačno biće koje je i samo postojalo u početku, skriveno do trenutka afirmacije, ospoljavanja, izlaska u tajnu egzistiranja.
 
Umesto nepripadnosti i izgubljenosti u svetu u kome u se prirodni elementi zaverili protiv čoveka, Rakitićeva poetika izglobljenosti pretvara se u poetiku izmirenja ljudskih i božanskih zakona, zemaljskog i nebeskog, antropološkog i teističkog. I jedino zato, u čovekovom svetu, u kome sve jeste isto, nije sve isto, jer je biće osuđeno na promenu za razliku od statičnog trajanja spoljnog sveta. Umesto jednoznačnosti pesimističkog pogleda na svet ova poezija otkriva sasvim nov i drugačiji smisao: dinamičku sklonost i suštastvo nesavladive beskonačnosti.
 
Stvaralačka energija čoveka tek duhovnom punoćom doseže svoj optimizam i zato to početnobeskonačno i projavno biće razume zašto u istom svetu sve nije isto i zašto mimo sveta stvarnosti, kao sveta iskušenja, ono ne bi saznalo tajnovitu nit svoga postojanja. S tačkom na početku i s tačkom na kraju biće tek ostvaruje svoj sveobuhvatni smisao. Konačno, na isti način, biće odbranu od smrti nalazi u svom duhovnom suštastvu jer prepoznavanjem, razumevanjem i preidentifikovanjem od projavnog u celosno objašnjava se sveukupna putanja iskušenja. Dostići svoju duhovnu monadu, prevazići svet istosti koja nije ista, znači ne samo negirati smrt (i njeno svojstvo da poseduje moć nad energijama života) već i dostići tačku ujašnjenja — zašto "svet nam nije dom":
 
Onaj vazduh
i ovaj vazduh,

ona zemlja, koju više ne vidim,
i zemlja ova u osipanju,
i zemlja ova, rekoh,
koja mi sve više
izmiče ispod stopala,
 
onaj dan
i ovaj dan,
 
jesu li isti?

 
     ("Vaga")
 
Pitajući se, na putu k Tvorcu, čovek najzad razotkriva i osobine spoljnog sveta kao teleološko svojstvo tajnog i drugog da stvarnosnom omogući da stvarnosni svet razazna u mističnoj nameni. To znači da čovek koji se dotakne Duha više ni prirodu ne doživljava u statičnoj trajnosti već u stvaralačkoj trajnosti. Spoljni svet, čini se, i nije jednoznačno isti (dan-noć, led-para, pesak-kamen), jer se baš u njemu i dešava čovekovo suštastveno saznanje da ni život ni energija ne može biti jednoznačna, apsurdna i sveista. Okruženje, napokon, dobija značaj koegzistirajućeg smisla. Takav rukopis prirode može prepoznati kao božanski rukopis tek ono biće koje se više, kao jasnovidac, ne može odreći smisla, i koje se oslobađa senke smrti, senke jezika i senke sumnje. Sveg životne afirmacije nije otuda nikakva alijenacija već svet primeren čovekovoj metamorfozi. Uostalom, žižna tačka preobražavanja (koja je istovetna u svim Rakitićevim pesmama "centralnog toka") jeste čovekova sadašnjost, njegova neponovljiva stvarnost pada ili uspenja, i zato se, po prvorodnom načelu, čovek vezuje za tlo kao za "drvo i plod". Reč, međutim, u mistici ove simbolističke poezije nije o poetskom artizmu već o mističnom iskustvu. Praelemenat postojanja i protopamćenje duhovnog porekla ne bi ni moglo biti ispoljeno da biće nije ispušteno u svet istosti koja nije ista; ona i ne može biti ista jer je svevremeno personalistički neista. Zato stihovi mističnog iskušenja, makar u prvom značenjskom sloju zapljuskivani metafizičkom zebnjom, izvesno znače afirmaciju početnobeskonačnog bića, koga duhovna milost nikada nije ni napuštala:
 
Reči one
i reči ove
jesu li iste?
—  —  —  —
 
Senka ona
i senka ova  
jesu li iste?

Ništa na svome mestu nije,
niko na svome mestu nije,
a kiša pada ko i juče,
i sunce greje ko i juče,
i voda teče
baš kao i juče.
 
A ništa isto nije.

 
     ("Vaga")
 
Taj put, od sumnje i pada do slutnje i otkrovenja, biće može preći jedino samosvešću jezika. I ono što nadmoćno ostaje u poetici Slobodana Rakitića jeste silina jezika, ta ogromna moć koja je data čoveku i ta magnetna sila kojom se upućuje k Tvorcu. Dostojanstvo jezika i nadasve svetost jezika ova poetika čuva kao odbranu Smisla, pa zato moć jezika spada u čovekovo nadnačelo kojim se biće ne brani samo od tragične uzaludnosti već kojim se svedoči u punoći Tajne kao Istine. Bez jezika, kojim otkrivamo sfere sklada ili zapadamo u iskušenja, iluzije i slabosti, nema drugog imenitelja u sabornom pogledu na svet koji jedini čoveka, magnetnom silom, upućuje duhovnoj lestvici i razumevanju jezika kao razumevanju suštine. Ne odgovarati na suštastvenost svetosti jezika znači osuditi sebe na prividnu afirmaciju energije života. Napor smislenog sveta, sa tačkom na početku i tačkom na kraju, upućen je na jezik kao što je i biće upućeno na tumačenje:
 
Zar nauk sav je, Gospode,
zemaljski da jesmo?
To drvo bezglasno diše
i tle — u plodu,
al ni drveta ni tla nigde;
to zamlja se, puna soli,
sa jezika račvastoga,
sa jezika krilatoga,
sa jezika trorogoga
preko usne uzdrhtale
k dvojniku, ko hrana, pruža...

 
("Zemaljski posed")
 
Čovek je, nesumnjivo, stavljen u povoje jezika i svetlosti i ukrštenicu vremena ne može rešiti, kao ni svoju uostalom, bez objedinjenja duhovnog poriva i mističke istoričnosti. Seobna strepnja u jeziku svesimfoničnosti pre obličava se u vanvremensko a senka jezika u istovremenost. Tim pre, i uprkos svemu, pamćenje jezika doseže svoju suštinu samo onda kada biće žudnje opravda svoj nezahvalni put od nagoveštaja do ovaplođene slutnje: Tačke ujašnjenja jezika, sveta i čoveka. Slobodan Rakitić, očito, nije izbegao ozarenju svesmisla, Tajnog i Svetog.
 
Prema tome, za biće jezik ima značenje inicijacije, baš kao što žudnja za simfonijskim duhom znači bitisanje u svetosti jezika (2 Tim. 3,16), pa jezik kao otkriće (inventio) predstavlja na duhovnoj lestvici put obožene volje i put spasenja. Jezik je sve manje svojstvo iskušenja ("Čije smo oči, čije ruke,/ čiji hod, pun straha"), a povrh svega teoontološko svojstvo (prorok Jezekilj guta knjigu kako bi njegovo biće postalo obitavalište božanskih energija), kojim svet dobija sabornog tumača, a Sveto svedoka tajne. Ne manje, sveukupni egzistencijalni poriv sličan je knjizi života (Ps. 138, 16) kao knjizi istine, jer rečeno je: "Neka knjiga zakona bude na ustima" (Knj. Is. Navina: 1,8). To je i razlog što, svestan datosti i svetosti jezika, čovek traži sopstveno utočište i odgonetku u jezičkom pamćenju i jezičkom lavirintu; "sjedinjeni, u jeziku tek,/ jer nevidljivo sve je ko i mi što smo/ u nevidljivo vreme/ nevidljivi kročili" — biće sveta i Sveto ispisuju istoriju metafizičke harmonije.

Pa ipak, i nije nemoguće, da je teško poverovati u smisao misterije života, u smisao "zemlje na jeziku" i trajnost čoveka tako slabašnog i sićušnog u kosmološkoj tajni; ali, nije ni nemoguće da će nekoga dotaći ozarenje svetog jezika. Jer, uistinu, samo onaj koji je osuđen na bolest i smrt, taj čovek kao čulo tuge, jeste jedini saučesnik božanske stvaralačke snage. I samo on, čestica u kosmološkoj ravnoteži, svoj sopstveni smisao, i Tvorca, svedoči upravo jezikom.

 
Predrag R. Dragić Kijuk




Slobodan Rakitić
Izabrane i nove PESME
Korice i likovna oprema
Dušan Aranđelović
Izdavači
"Gradac" Raška & "Vajat" Beograd
1998
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:19 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVETLOSTI RUKOPISA


ARS POETICA

Ostati, zasvagda, iza zida,
čuti samo pčele i poj ptičiji
s nebeske reke, glas sve sličniji
tragu zvezde dnom očnog vida.

Zatvoriti, za sobom, sve dveri,
u nekom drugom prostranstvu biti,
sa senkom se svojom sjediniti
u stablo što se tek plodom meri.

Minu li nebom zvezdana kola,
otvoriće se, namah, preko stola
vrt koji neka tajna ruka stvori.

A kad prenuh se, sve bi opsena!
Čuh samo krik orla i krik plena,
lovce i lavež psa negde u gori.


1967.


POHVALA LJUBAVI

Nečujna me kiša vazda plavi,
obrise sveta duh mi obavije.
U mome snu biće ti najčistije,
u tvom glasu šumi beskraj plavi.

Da l te videh u snu il na javi,
i čega nema zar ni bilo nije?
U mojoj smrti biće ti najstvarnije,
u svemu bdi pogled ti treptavi.

Dok pevam i tražim da l išta postoji
izvan te reči što me s tobom spoji
kada u magli zasjaš nehotice?

Postadoh stablo na rubu ponora,
da slušam vale nevidljivog mora
i zanet gledam tvoje blago lice.


1965.


OZARENJA

Odjednom, kad se tajna vrata
otvore i kroz magle mlečne
prosinu iz tmine oči ti večne,
oglase se nebeska jata.

Al sjaj si što se stalno gasi,
i dok pjan posrćem, mutnog uma
zastanem negde, sred pusta druma
i slutim tvoje zlatne vlasi.

I zasjaš, al čim se pokrenem
da ti dodirnem lik od pene,
nestaneš, i san me svlada.

Kad se u noći opet prenem,
vidim nad sobom tvoje zene
i blage ruke, ko nekada!


Verovatno 1966.


IZOKRENUTI BUNAR

Dok lik mi se preobražava,
vidim drugo mesto u gori.
Tuđa se senka od mene stvori
i usred jave — druga java.

Ne sahne vetar zaborava,
sad moje reči Drugi zbori.
Otvaraju se drugi prostori
i čudotvorna svetli trava.

Mračno obzorje preko uma
plamti, kao što plamti šuma,
kad bi bar duša da se stiša.

Al iz nebeske provalije
kao bunar kad se izlije
po svu noć pada crna kiša.


1966 (1980)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:29 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


RAŠKI NAPEVI


MAGNOVENJA

Ovuda, opet, da l ćemo proći
još jednom, kad nas ne bude,
senka i ja kroz žar i studen,
rubom dana i rubom noći?

U let se, k nebu, jezero vine
i blešti silno mlečnim tragom.
U snu me svojom rukom blagom
tače devica od mesečine.

Potom, zagubih put u brđe!
Na vetru lako perje labuđe
nestade iznad vrleti.

I ja bih da letim ponad krova,
tragom pjanih mi labudova
k dvorcima sred plaveti!


1967.


DOK UMIREM

Knjige na stolu, prašne, i već tuđe,
zuj mušice, veče u umornom oku,
memla u vazduhu, potmuli bol u boku,
vrata kroz koja nema više ko da uće.

Gle, i kasni zrak sunčani igra na podu,
posustao, al već sutra će da grane,
još jednom, i još jednom će da svane
dan u zlatnim kočijama na svodu.

Nikog da prozor otvori, da se čuje
šum vetra, insekti što u vrtu zuje,
odnekud, s polja, i napev veselih berača.

Na podu zrak se gasi, gasne i duša!
Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam
korake svoje dok preko neba koračam!


1967.


SA KUĆNOG KROVA
NEKA ČUDNA PTICA

Sa kućnog krova neka čudna ptica
glasi se, i znam da joj je pesma kobna.
Ne bežim, već otvaram širom vrata sobna
i slušam, dugo u noć, setnog lica.

Ne znam da l je u meni, ili van mene,
gnezdo joj skrito, dom u kom počiva?
Njen tavni napev s mojom se pesmom sliva,
al ne videh joj nikad oči skrivene!

Kad namah glas joj presahne, zanemi,
drhtav, ko val propet što k nebu stremi,
jurnem u noć, s nadom da mi se javi.

S čelom preko stene ledne u taj čas
začujem opet s krova njen treptav glas
i tad mi čitav svemir zadrhti u glavi!


1967.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:39 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

I

PLOVIDBA

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

Nad nama pustoš, galebovi,
prozirna pena večne plaveti,
al svakoga nam trena preti
ta senka što za nama plovi.

Odnekud, s obale, miris paprati,
odnekud, nam morem, pesma dečija,
i svakog časa nestvarnija
biva ta senka što nas prati.

Talasa hučnih čisto inje,
i penu morsku, i prah nebesa,
i sen aveti s ruku stresam
i treptim, ko drvo sred pustinje.

I ne znam ko je nestvarniji,
ta senka, il mi — na palubi?
Osećam kako te stalno gubim —
na vodi da l osta trag ičiji?

Ni vreme da se jednom stiša!
Slutim s daleke visoravni
zaboravljeni miris davni,
nežnu mahovinu, svetli lišaj.

Odasvud kob: to talas vapi!
Gde bejah, Gospode, pre rođenja?
Dok ovde mi se i oblik menja,
ja bivam kap u jednoj kapi.

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?


1968.


VEĆ SUTRA
 
Već sutra me neće biti
ovde, gde sada jesam,
neprimetno ću se sliti
u kap dalekih nebesa.
 
I nikada, nikada više
kroz isti ovaj predeo.
Trag će isprati kiše,
i život mi, neveseo.
 
Al dušu ne zgreje
ni usana slatki plamen.
A vreme, veje li, veje,
i sve je samo — sen!
 
A ti, sa mojim vekom,
kao sa tuđim plenom,
bdiš, nad nebeskom rekom,
sama, il s mojom senom.
 
I čekaš da se slijem
u jedinstveni nam san,
na grani dok plod zrije
i šušti modri lan.
 
I ptica u čistini,
i nežna belogorica,
i noć tajnih čini —
sve odraz tvog je lica.

Iz prikrajka me vreba
i pastir sa strelom.
Zasu me srdžba neba
na žalu paklenom.
 
Onesvešćen sam pao,
u gori, kraj čista vrela
Da živim nisam znao,
ni smrt me nije htela.
 
Već sutra neću biti ovde,
gde sada jesam,
neosetno ću se sliti
u zvezdu, kap nebesa.

 
1968.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #6 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:48 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

II

KASNO DOBA

Zalud na usNI grozd, kupina,
kad žeđ moju ne zgasi voda
ni prepun kondir mlada vina.
 
Stiže i doba kasnog Ploda,
tihost nebeska duh mi krepi
kad smotrih lestve ispod svoda.
 
Hodeć gorom, ko pevač slepi,
mnim: u šta ću se najzad sliti
dok s usne čili grozd prelepi?
 
Bludnu rugobu kako skriti?
Grehovni kad me kal obuzme,
u drugom dobu već ću biti.
 
Višnjeva noć to dah mi mrzne,
gorčina koja plodovlje nudi
sokom tek mi usne okrzne.
 
Bar zanos da mi tad probudi
gnojevni otrov drnih gljiva
od kog mi mozak i srce ludi.
 
Opet, sve smrti nalik biva,
al grešnu žud smo vešto krili
ko ružno lice što se skriva.
 
Sa istoga smo zdenca pili,
nestali druzi kud se skriše?
Osećam, i moja ruka čili!

Šta krv nam skrbnu žudno siše?
Snih obličje i Božjeg sina,
jedanput samo, nikad više.
 
Pih špiritusa, piva, vina,
uznese ruj me čiste ploti,
sred kala duša belog krina!
 
I stada, koja angel kroti,
nebeskih vala penu pasu
nad rodom što se grešno koti.
 
I smrt svoju videh u glasu
troglavog zmaja ponad kedra,
žitnicu svu u jednom klasu.
 
Zasvetle dan i noć vedra
kad ustreptala, poput vlati,
devojčica otkrije nedra.
 
Van mene, negde, srce pati
i žudi da se natrag slije —
ko dete kad ga udahne mati.
 
Zastao iznad provalije,
videh u kalu stručak krina
i drvo na kom ploda nije.
 
Videh u kalu i Božjeg sina.


1969.


ZEMALJSKI PLAČ

Najzad sve se u senku slije,
pregolemi je zemaljski plač.
Sa usne patnja patnju pije.
 
Nad nama sunce — užaren sač!
Zar sve je samo pramen dima?
Ne zbroja dane ni tkač ni vrač.
 
Videh te u svim ponorima,
o, sestro tame, neljubljena,
u snu san si mi nad svim snima.
 
Ja nemam više svog imena,
ja nemam više svojih reči,
nema mene, a ti si — pena!
 
A onaj što nad vodom kleči
pobožno ko da večnost pije,
sa boljkom koja se ne leči,
 
u šta svoj oblik da sakrije?
O, druzi, što ste paklu vični,
kad vas nema, ni mene nije.
 
Onom što spozna nedolični
brlog sveta sred Božje cvasti,
zar svake noći nismo slični?
 
I vidim da ću ko zrak pasti
bez reči, tek će usta nema
dotaći gnjilost umesto slasti.

Našega doma ovde nema.
Ne čuju se kos ni senica,
ni lasta ispod kućnog trema.
 
Ne zuje čekrk ni preslica,
jastreb vreba iznad torova.
Prazna je u polju pšenica.
 
Gde je bila šuma borova,
huji sad oluj preko ledine,
to su duše mrtvih stvorova.
 
Tek pred licem smrti jedine
kao tuđinac da se ogleda,
vidim i sebe sred vedrine,
 
ko neko drugi da me gleda.

 
1969.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #7 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:57 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

III

VRT KOM KRAJA NEMA

Letopis, noć međ slovima,
rukopisati duše umrlih,
nad krovovima ptičja sazvežđa.
Dnom potonulim, međ algama,
krčag krilati, školjke u mulju,
i bledo lice jezerskog kralja.
Sav raskol taj što nas deli
nespojene, nespojive, vide li,
božje čudo, plod božji,
u vrtu kom kraja nema.
 
O, blagosloveno jutro misleno,
luča u zrnevlju, u umlju,
u jeziku, u žilama, u plodu,
u lozi vinovoj, u čaškama!
Vide li, legla u šipražju,
sveže tragove zveri gonjene,
zloslutne pege na licu angela,
nebesa u ranama, vide li, možda,
bogohulnika sirotog bez kože,
svečevo lice ponad hrama,
u vrtu kom kraja nema.
 
Samo jedna smrt, u svemu, zločesta,
a koliko umiranja jutrom?
Komete praha, u oknima,
jarčevu glavu u sazvežđu,
ložnicu, ponoćnu lampu, knjige, vide li,
ogledala smrti il ljubavi,
konce besmisla, ljuljašku praznu,
modre žitnice, hlebno drvo?
Otkuda reč dođe, reč mladica,
odgonetka čvora na jeziku?
 
Knjige gospodnje, otvorene,
i život sav u postu, u ranama,
zar skončat kao mrav il travka?
Sviloprelja na treptavom listu,
ogledala u kojima umljem ogledah se,
kao na licu tvom, dubinom.
Rosa u pazusima sleđena.
O, krhki, modrooki isposniče,
kuda sve ne prođosmo, morni,
prašnim nebesima, gorom kristala,
preko ostrvlja koralnog hodeći,
bez senke i boga, međ kaktusima,
kad trpnja nam se skupljala na licu
poput peska u školjci sedefnoj.
 
Stada, na izvorju, vide li,
žbira pred domom, pustahiju,
namernika, il skitnicu hromu,
grešnicu izgnanu, bičevanu,
tajnu večeru iza sedam brava,
trgovce na bregovima soli?
Jesmo li braća, u pustinji,
jesmo li druzi usred pakla?
 
Trubača, u osvit, ču li,
glasnika iz brda, predvodnika,
pleme nomadsko u špiljama?
Lovca u polju, znojnog kera,
krdo bivola il nosoroga,
ranjenog bika, krilatog ovna,
milosno jagnje na pragu kućnom,
plen kom iz rane krv lipti,
smotri li sve to, iznenada,
kao što smrtnik lice smrti smotri?
 
Da l truli miris jabuke
budio nas, il cvet višnjev?
Tvoji letopisi, čitaj, šta zbore?
Propete stabljike, mladi kalemi,
zveri u česti, u leglu, spojene,
u strasnom grču, zaslepele.
Dečak vreloga uda u krilu device,
rika jelena-žednika na pojilu.
Da l zvuk roga budio nas
il vriska nagih devojčica
međ kosmatim divovima?
 
Hitra kopita vitkoga ždrepca,
široke nozdre dok ženku žudi.
Mrtvu devicu, kraj zdenca, vide li,
krv vrelu, mladu, prosutu,
kad peli smo se, u vis, gore,
pod mlečna nebesa, beskonačna,
već u dubinu svoju pretvoreni,
u koren zvučni, jedinstveni,
u vrtu kom kraja nema.
 
Gde je ono stablo, gde zid?
Gde kuća, gde Mlečni Put
kojim koračasmo, u zanosu dok besmo
nad zdencem, kao nad licem
svoje smrti? Gde ruka one što nas čekala
u gori sama, na mahovini,
kraj bistrika šumskog, odsutna,
u svoju patnju zagledana
il u nečije lice u sebi
u vrtu kom kraja nema.
Kapala, kapala smola borova,
il lavež lisice namah ču se
negde, u česti, međ šipražjem.
 
Odnekud, šum krila ptičjih,
il krila nevidljivog angela
u osami čuh, il bi opsena!
Večnost zar to? Gde je sad ona
što bi našu smrt da uzme;
patnju svoju bar da smo znali
na bledom joj licu pročitati.
Gde šum vode, zuj osinjaka
dok zaludno dozivah je
s nepoznatog, obraslog ostrvlja
što, osećah, tone nepovratno.
 
Sve senka smrti biva!
Kuće, kraj kojih minusmo,
bazeni, verande, visoke stepenice,
prašne ikone, dim sleđeni,
terase, ah, široke terase,
prozirne zavese, okna zapaljena, vide li,
lica onih kojih više nema,
lice svoje u njihovom licu,
jedinstveni oblik drveta, gle,
u obliku budućeg ploda, i mi, već,
pred dverima smrti il rođenja,
obasjani svojim krajem.
Nikada više ista usta, isti jezik,
ni ruke koje u zanosu pružasmo
visoku kulu, pod nebom, žudeći
u svojoj patnji da dosegnemo.

 
1968.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #8 poslato: Decembar 24, 2010, 01:43:05 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

III

SVET NAM NIJE DOM
Milanu Komneniću

Da jednačiš se, rekoh, s vodom
il s vazduhom, kao plod što se
u padu, ponad Mlečnog Puta,
sa smrću svojom budućom jedini.
Da privid biva sve, prazna sen,
taj privid, tanki list gluvoće,
tromost uma, il tromost duha
na putu što već, videh, čili
i kao dim se gubi, u polju.
Da uzrasteš, rekoh, ponad dubrava,
ko loza, lastar, il mladica,
kad razlučeni smo, Vladičice,
međ nama suci, jeretici,
osinjak ljuti, gusta zvučnost
spirala što nam umljem
trepere vođene rukom tajnom.

Smrt nevidljiva, dah li vetra,
il dah voljene, s neke terase
s koje, u suton, strepeć, slušah li
glas nekoji, iz gore, proročki,
senicu, drozda, zlatnu utvu,
il božjaka što na dveri će nam
u ponoć, možda, blago zakucati.
Zalud pesak skupljen, il prah
godina i zvezda razvejanih,
kad razvejani smo, zasvagda,
kad kap po kap život bi nam,
po putima, na gorama, na međama,
kad gonjeni smo, i goniči!

Pa istovetnost, suzo prostranstva,
zemlje i vode, tela i duha,
zvučna putenost vazda voljene
što iz tame me, nad vodom, obasja
ko svetlo krilo belog angela.
Pa kakvo trojstvo Broja
pred malom tajnom tela uzdrhtala,
kad ozaren budućom smrću
pod kedrom previsokim, u bunilu,
leptire šarene nad kolevkom, videh li,
pčele na grani rascvaloj, kraj uzglavlja,
glavu deteta u nedrima,
sok na usnama il mleko majčino?
Sve samo bleda senka biva
život jednog, pre rođenja.

Terase, terase van vremena i uma,
i opet, terase prema polju nagnute,
blago, i pogled što sjedinjuje se
s drvetom, kamenom, vatrom i vodom,
pogled moj što kamen il drvo biva već,
prah preko stvari koje behu naše,
koje, možda, i nisu bile naše,
preko puteva kojima koračasmo,
kojima, možda, i nismo koračali,
pogled koji nije naš, a naš je,
smrt koja nije naša, a naša je,
prah pre nas, i posle.

Ni svet nam, rekoh, nije dom,
u drvo zar, u praznu školjku zar,
ničji sin, zagubih put,
pod svodovima tvojim da vekujem,
Gospo moja, da mi je!
Al, ne prepoznajemo se više,
ni lice svoje na licu Majke,
ni glas svoj u glasu Oca,
ni otisak prstiju na lakom listu,
na potamnelom staklu u kom trepti
slika nekog dalekog boga.
Zalud približavah ti se,
sluteći dah ti, s nebesa,
tvoju ruku, u vis, blago uznetu,
u noćnom miru, sred vaseljene;
pred tobom, pred Izvorom,
u trenu trpnje beskrajne
do koje ne mogah se uzdići.

Ko bdi nad nama, zmaj zaštitnik,
il angel s trubom posvećenom,
demon zli, što, možda, u tami čuči,
očiju strašnih, urokljivih?
Ko sprečava nas? Ko bunca? Čiji nož
pod uzglavljem, čije strele,
čiji glas, visoko, visoko?

Il samo sve iznutra peva,
munja, bič studeni, među drvećem,
frula od zove, začarana, čuh li,
lovački rog, šuplja senka, jastreb,
semenka i njeno dvojstvo srži,
samo glas istovetnosti!
Putenost stabala, drhtavica
soka što se propinje u vis,
slike pomerene, vaseljena, rekoh li,
rekoh li, zaista, povratka nema,
jeste svet, a nije nam dom,
povratka ni u tebe, moja Gospo!
Odraz nebesa il odraz dubine, videh,
sve neizmenjeno vraća se zemlji,
voda vodi, vazduh vazduhu,
i opet, zemlja zemlji,
a svet nam nije dom!

Zvučnost tela i zvučnost duha,
vilenjak i njegova senka, videh,
dvojnik siroti i njegova hromost,
pomeren okvir, zanos, blud, zavapih,
zavapih ispod terasa vanvremenih,
kako da te dosegnem?
Ruka ti sred zvučnosti sja,
bezumne reči zborim!

Prsti poređani u niz, rekoh,
slomljene kazaljke, zupčanici,
okrvavljena srča, stolovi hira,
čupavo drveće i ćupovi meda.

Nasušna nado, uzdanice, klekoh,
žrtvenik, il Onaj kom se svako klanja,
vazduh, il Onaj koji ga sazda,
voda, il njen večni Izvor,
svet, il možda Vrhovni Majstor,
plode sazvučja, materijo, pokretu
plamena tog što nas sjedinjuje,
da nikada nas posve ne sjedini.
Zaista, sve se korenu vraća,
ko što ti i ja mrtav dohodim,
s tačkom na početku
i s tačkom na kraju.


1969.

[postavljeno 21.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #9 poslato: Decembar 24, 2010, 01:43:14 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


ZEMLJA NA JEZIKU


ZEMALJSKI POSED
 
1
Jao nama, vrsti zemaljskoj,
kad posed nam, svakim danom,
sve manji biva!
Ni drvo da se,
duša prirode,
jezika svijenih, žalaca tankih,
kroz koje leluja bleda krv boga,
okolo sopstvene žeđi svije.
Ni lik da nam se,
senka zemlje,
nad visokim izvorima
u času mrenja
bar mrenjem ogledne,
jedanput samo.
 
Središte, zemljo, jesi
nevidljivo većma no koračaji naši
kroz prisnost tvoju, puni straha,
pred licem ti noćnim, noćnice!
Čega tu nema, a da se nije
žeđ ljudska, bezmerna,
u uzmicanju k tebi takla
tek patnjom dvojnika.
Zar poreklo ti,
u kom ogledamo se većma
no u samima sebi, korenom,
u siromaštvu tek,
u jadu našem tek,
ne sviće?
 
Prema čemu jedinstvenom,
ako to već nije biće tvoje
na kom nam trajanje čili
od jakog ti, odveć, plamena,
al prema čemu, velim, nevidljivom
nadire tek odsutnost naša
nevidljiva?
 
Zar smrt nije
to što nas iz skrovišta svojih
ko materica tamna priziva,
i svakog jutra, našte srca,
taštinom svog vina poji,
u ruho novo,
u kom nevidljivi jesmo,
strpljivo oblači.
 
Zar sada nije nepostojeće
koliko nam i nevidljivo jeste
to sutra? Zar sada jeste
tek zemlja samo, nevidljiva,
tek zemlja, možda, samo
u glasu nepostojećeg?
Zemljo sada i ovde
pred zemljom sutra i tamo,
zemljo tajanstva,
kad nevidljivi jesmo
od samog izvora,
ko ime tvoje nevidljivo većma
no biće nam slabo
pred kojim se otvara
sav posed ti zemaljski,
sada i ovde.
Zemljo, u ranama!
 
Tek čas nam mrenja,
a mrenje nevidlivo jesmo,
trag obasja.
Obasjaj,
al obasjaj nas, zemljo,
senkom jezika!
 
Tek vazduh, uokolo, u grozdovima,
u kojima se sabira
plodnost vrste zemaljske;
tek drvo u hodu, u plodovima,
s kojih uzleću rojevi pčela
poput glasova dečijih
sred zabavišta.
 
Strela, vrha užarenog,
što bez očnoga vida nije,
već srasla je sa lûkom:
zalud se ruka lovca veštoga
i sama, bez boga, prazna,
u bunilu napreže.
 
Šta vidim vidljvo,
kad tragovi odasvud,
ma to i privid bio,
trostrukim znakom
zbore kroz odsutnost našu.
 
Strela dostići neće
hitrinu uma s kojeg galije
k nebeskim boravištima
lako uzleću.
 
A zanos tu ne pomaže
tog duha u osipanju
većma nego što se ime
od zemlje same sazdano
k zemlji
opet
naginje.
 
2
Mati se u detetu otvara,
drvo u plodu
i bog u patnji;
voda se izvoru vraća
i more svom početku,
talas jedan tek da bude.
 
A svet, to varka nije,
ni čarolija to nije;
iz jednog se, poput mladice,
u drugi oblik pomera,
iz jedne u smrt drugu;
zar nije to samo naša
duša u svitanju,
leluj plamena bledog
visoko u brdima?
 
Zar nauk sav je, Gospode,
zemaljski da jesmo?
To drvo bezglasno diše
i tle — u plodu,
al ni drvega ni tla nigde.
To zemlja se, puna soli,
sa jezika račvastoga,
sa jezika krilatoga,
sa jezika trorogoga
preko usne uzdrhtale
k dvojniku, ko hrana, pruža,
ali, ni usna ni hrana
to, zaista, više nisu;
jer, hrana jesmo sami
za njenu zemaljsku glad.
Zemljo gladi, zar nisi samo
tek telo naše u smiraju
i lek? Zemljo tela,
uvek pred sviganje!
 
Čiji smo glas, čiji posed?
Zar, zbilja, čujem iz privida
ono čega nema ni u svetu,
jer sveta nije,
koliko smrti jeste,
koga nikad ni biti neće,
ni u budućnosti
s koje se vraćamo
kao s prazne trpeze.
 
Zar vidim, iz privida,
ono čvga nema,
ali i onog, takođe,
koga zaista nema,
a jeste, u sebi samo,
ko i bog, dalek i usamljen,
u samom sebi što jeste
tek senka privida samo.
Ko zbori da slični smo mu
kad ni senka da uzdigne se
preko korena već sraslog
za svoj zemaljski pad,
za svoj zemaljski plod
u kom sažima se stablo
i njegovo uspravno
bezglasje.
 
Kad na nevidljivo svikoh,
svikni i ti, zemljo u nama,
na plamen taj beskonačni
niz koji,
kao kroz levak,
kao niz lestvice,
k tebi ljubavnički silazimo
do ruže prapočetka.
Zemljo prapočetka,
listaj u svojoj ćutnji,
listaj u svome govoru
tek stranom noćnom!
Zemljo noćna!
 
Svet, svekoliki, u spoju,
priroda u semenu, u cvasti
što ne prekida se nikad.
Uticaji zvezda na plodnost,
na rod ljudski u kolu
zavitlanom preko bregova.
Zemljo, bez putokaza,
dohodim ti, verenički,
s kraja i početka
tamne godine!
Zemljo bez puta!
 
Ono što nas hrani,
to nas i potire;
vazduh koji dišemo,
vazduh nas i truje;
voda koju pijemo,
voda nas i guši;
zemlja kojom hodimo,
zemlja opet bivamo;
jer zemlja je svemu svetu,
i nama, u nama.

 
1971.


ZEMLJA NA JEZIKU

Minuše sunčeve kočije
preko podzemnog trga;
silaze zvezde pod tle,
izvori na nebesa uzleću.
Gospode, izvor budi
i ime vrsti, ivicom zemlje
što rasprskava se i diše
u plućnim mehurima.
Senke i loze spletene
to lik nam skriše,
zemljo beskonačna!
 
Duhovno krilo, visoki ognji,
na putevima hladnim, u zamasima;
orao što krstari zavodi nas
modrim prostranstvima;
gnezdo, ognjište na graš zgaslo,
u gustoj vreži piska
ubogog nakota samo;
u dolji senica, pliska i drozd;
sve u osvit glasi se
glasom osvita,
ne glasom vrste,
ne glasom velikog bratstva.
 
Al, utihnu plamen i pesma,
utihnu govor, međ čokotima,
a to što čuje se
s druge strane dohodi
gde nam se pogled brižni
u visinama zaleđenim
mrzne i mrzne.
 
Zar to nisu
glasi boga il glasi onog
nevidljivog dvojnika, možda,
kog zaludno izgonimo
na svetlost dneva;
il onog
kom privid, iz kog izgreva
tek prividom svog bića slabog,
kraljevstvo jeste.
 
Igra to je zemaljska,
a ničeg zemnog tu nema;
zar smrt, što nam se svakog trena
nad imenom, kao nad bunarom,
poput mladog meseca naginje,
ičega zemnog u sebi ima?
 
Gledao sam joj lice mlado
kao lice svoje da gledah
posle buđenja, iz sna
što ne prekida se
ni u dnevima.
 
Koračamo; koračamo
ka svojim strmim posteljama,
u bunilu, poput mesečara.
Hitronogi goniči odasvud
senku svoju pristižu.
Lista zemlja u plodovima,
lista na jeziku
tragom uštapa,
i muk je svugde
u domovima.
 
A život naš, to obrtanje
okolo mača, okolo boga,
zar plamen nije, pun očaja,
s krajeva ose zahuktale,
plamen u prstima, u petama,
u mehurima krvi, u plućima
tek punim velike smrti
u cvasti. Vatra jesmo.
Pa i bog, napokon,
zar prepun nije
tek smrti naše samo?
Zacelo, to promena jeste,
kad i bog se, naočigled sveta,
u smrti našoj obličjem svojim skriva!
 
A tajna, u svemu, jeste,
ko svija stabla u noći
iza ponoći, pre petlova?
Dah čiji preko lista
što vrh drveta trepti
izgubljeno ime traži
van vrste svoje?
 
Iz noći — u noć,
iz rođenja — u smrt,
pa to znači vazda mrtav biti,
pa to znači i živ — mrtav biti,
jutrom kad lice umivamo
i s večeri kraj postelje;
i to je udes zemaljski
u kom ogledamo se
klečeći na dnu sveta
kao u jezgru ploda ogromnog
iz kog izlaska nema.
 
Ni jedan ogrtač, jao nama,
ne skriva jad duše u ognju,
nit knjiga prostrana
još prostranije
obličje nam bića
prikriti može,
a da se smrtnost,
a da se sam bog patnje
iz rukopisa ne glasne
zdravicom svojom.
 
Kog meljiva smo deo, zborim,
kog okeana kap tek jedna,
kog drveta grana, u bezglasju,
koje velike smrti
tek usta smo samo?
 
Što vrtlog jeste, iz smrti jeste,
što smiraj biva, smrti se vraća,
al nema nas gde jesmo
zemlja i voda samo,
nit dišemo što dišemo,
vazduh i plamen samo,
nit biće nam je, jao nama,
vreme zemaljsko.
 
Čemu svekoliko to gradivo,
na istoj meri, u naporu
da uzdignemo se preko oblika,
kroz ravnodušje svekoliko
tog sveta, što svet nije,
tih dneva, međ kojima koračamo
sami i sami, u bunilu,
a dnevi nisu.
Zemlju, na jeziku,
šta znači tvoj muk?
 
Slušam govor, a nije govor,
slušam disanje nevidljivo
kroz prostor mladi što zri
u plodovima.
Patnja jesmo.
Slušam srce svoje;
slušam zemlju u ustima
i na jeziku vezanom
u čvor mrtvi.

 
1971.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #10 poslato: Decembar 24, 2010, 01:43:22 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


OSNOVNA ZEMLJA


BRISANI PUT
 
Preko ledine — brisani puti
i nijedan naš nije trag.
Spram tebe, Gospode, stojim nag
bar da me skriju tvoji skuti.
 
Kakva uteha vek i kuća,
jer koji put do tebe vodi?
Makar još jednom da se rodim
negde u polju, nasred pruća.
 
Al nemi su nam razgovori!
Po čijem nas liku stvori
kad i senke nam, evo, stare?
 
Dok slamaju se svi okviri —
jer i duša bi da se raširi —
u praznini se prsti žare.

 
1979.


SVETI ARHDNĐELI, KOD PRIZRENA
 
Bolje da ostadoste pod zemljom, duboko,
za neko časnije pokolenje. Ovako,
slušam osinjak gde behu pčele i carevo oko.
Jer, vreme je opet naopako.
 
Još samo ime vam osta ko ispražnjeno lice.
Svi su anđeli slepi, i slepo je pokolenje.
I nijedan plod ne dočeka zrenje.
Umesto sokola — orao iznad Bistrice.
 
Kratka je slava sveta! Crni bivo dremlje
kraj reke, ispod nevidljivog zvonika.
Kao poslednji zalogaj, uzeh šaku zemlje.
 
Bolje da ste ostali skriveni, u dubini.
To što sad vidim, sasvim je druga slika.
Osvanuh, na svome grobu, u tuđini.

 
1985.


RAS

Zar ikome je dano da stasa
vrh Boga? Tu beše grad. I kula.
I presto na kom seđaše župan. Sad — podne jula.
Ni sokola nad bregom. Ni mirisa. Ni glasa.

Gde neimar je? Gde zdanje? Sat se ne vidi.
Ni oklopnici. Ni kamen na kamenu, sada.
Tu beše grad — od svakog veći grada.
Da li iko pamti ime ove hridi?

Bez drveta — plod se u mraku njiše,
nevidljiv neko nad praznom rekom diše,
to mrtav grad se, u meni, budi.

Zar nesta sve to? U meni se stiče
svet iz neke sasvim druge priče
i oganj trostruke studi.


1969.


GRANIČARSKI NAPEV

Isto nebo, al zemlja druga,
isti vetar, al drugi zvuci.
Sve tiši je damar u ruci.
Još samo negde peva vuga.

Ista kiša, al crna duga.
U domu svome, al taoci,
sami, ko na točku paoci,
hode sejači preko luga.

Crne se mokri drvoredi
i crna voda u Labu ledi.
Na kućnom pragu ovan zaklan.

Crn dan, opet, iznad Kosova.
Crni se seme, rasuta slova,
a visoko još grakće vran.


1979 (1989)


CRNA JE VODA SITNICA

Crna je voda Sitnica,
crno nebo vrh Čečana.
Zastani ispred Dečana
kao potonja skitnica.

Ući u žita klasala,
seja ti otrov popila,
al suzu nije pustila.
Cuješ li plač iz jasala?

Uzleću crni svatovi,
jato za jatom kosova.
Rojevi ljutih osova
i razjareni hrtovi.

Slomljeni svi su pečati,
tuđin nam ništi tapije.
Telali s južne kapije
u ponoć će zaječati.

Al duša što se stanila
u svakom zrnu pšenice,
glasi se glasom senice.
Čija nas strela ranila?

Crne nam vode dohode
Iz Laba i iz Sitnice.
Nevesta čupa vitice kad
je niz polje odvode.


1987.


RAŠKI NAPEV

Daleka svetla doma moga
i rana cvast drena i gloga.
Majka na pragu, na prestolu,
hleb i zdela mleka na stolu.
I jagorčevina u prisoju
i nebo koje menja boju.
I led kad se na Ibru topi
i kukurek koji me opi.
I dub koji na mrazu puca
i lampa kad u mraku zasvetluca.
I prepelica na otkosu
i mati kada za mnom vodu prosu.
I miris stručka bosioka,
i miris stručka bosioka.


1988.


SILAZAK U POLJE KOSOVO

Ko u reku kad slazi duga,
vlaziš, sestro, u polje isto
iz lestve nevidljive.
Drvo se i sad završava listom.
Al sad je to priča druga,
a iste crkve i njive.

Još isto sunce sija,
hleb, vino i tvoje lice.
Isti je zmijski ujed,
i isto žito klija.
Drugi se sad jezik čuje,
il isti glas je senice.

Opet je tama pala na Kosovo.
U Sitnici crna je pena
i plod svaki pun mraka.
Svetli nam Kneževa glava, i slovo,
za sva vremena,
negde visoko, iznad oblaka.

I dok zaručnika tražiš,
ime izgubljeno, lik i sen,
niko te, sestro, poznao ne bi.
Kolasta azdija u raži,
koprena od zlata i prsten
priviđaju se i sad tebi.

Isto šume lan i pšenica,
isti su, nad poljem, grom i munja,
mahovina, lišaj i zemlje grumen.
Isto nam zaklikće žunja.
I mada svud su sad tuđa lica,
ista je večernja rumen.


1989.


BRNJACI

Jedan je grad pod zemljom, drugi pod vodom,
jedan u tuđini, drugi na nebesima.
S talasa čitam o strahu i gresima.
Hladno je i pod užarenim svodom.

Isto nam sunce sija, od krvi i zlata,
nad svakim cvetom zuji careva pčela.
Pod vodom, u mulju, moja grana je svela.
U ponoć budi me cika sokola, hrta i ata.

Vrbe se sagle pod vodom zapaljenom.
Tutnji iz dubine. Opkoljen zlim vremenom
sa omčom oko vrata čekam sudnji čas.

Njišu se brda nad jezerom, obasjana
zlatom što svetli iz Hristovih rana.
Sa potopljenog zvonika čujem svoj glas.


Raška, 2. maj 1998.

____________

Pesma "Graničarski napev" je dvostruko datovana.
"Prvi datum odnosi se na godinu nastanka pesme, a drugi, u zagradi, na godinu kada je dobila konačan oblik. U nekoliko pesama izvršene su i manje izmene."

Brnjaci, mesto na Kosovu gde je nekada bio dvorac srpske kraljice Jelene Anžujsk, XIII vek. Dvorac i mnoge srpske kuće potopljeni su u vreme gradnje hidrosistema Ibar — Lepenica, kada su većim svojim delom vode Ibra usmerene prema Kosovu.

Autor
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #11 poslato: Decembar 24, 2010, 01:43:31 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SAZVEŽJE DVANAEST SRPSKIH ANĐELA


ČUDOTVORAC
Miliću od Mačve

Od nebeskog žara,
od praskozorja
naslika sunce
i ceo narod se greje,
naslika vodu i ceo narod žeđ gasi.
 
Mahne rukom,
iz kamena izvor noteče.
Podigne prst,
iz zemlje krilati hrast izraste.
 
Zlaćanim nitima
srca raspeta spaja.
U boje se presvlači.

U isti mah
sa obe strane Četvrte rajske reke
sebe doziva.
 
Doleće na krilatom klasu pšenice
u gladnu godinu,
zlatnim zrnevljem
ptice nebeske hrani.
 
U ribljem oku
kupolu hrama naslika,
u isto slovo
četiri strane sveta veže.

Za jednu noć
celu zemlju obiđe.
Iz dalekih zvezda
sudbinu našu čita.

 
1996.


MOJI TRENUCI
(Po Horhxeu Luisu Borhxesu)
 
Kada bi mi Gospod ponudio još jedan život,
opredelio bih se ponovo za isti
ovakav kakav sam i do sada živeo,
za iste svoje greške i iste radosti,
iste zablude i ista oduševljenja.
Kada bih, nekim slučajem, mogao da biram,
izabrao bih ponovo tebe,
tvoju jogunastu i nepredvidljivu narav,
tvoju srdžbu
i tvoju blagost;
tvoje kasno ustajanje
i moj rane jade.
Kada bi mi Gospod dao još jedan život,
sapleo bih se opet o isti kamen,
studirao medicinu,
završio nepotrebno književnost,
napisao nekoliko knjiga stihova,
ponajviše o ljubavi i o siromaštvu,
i zbirku eseja o svojim prijateljima pesnicima.
Kada bih drugi put mogao da biram
između ovog i nekog drukčijeg života,
opredelio bih se ponovo za isti.
Radovao bih se i tada jagorčevini u proleće,
trčao za decom i vrapcima
po brdima iznad Vlasova,
i svako leto provodio kraj Ibra,
čas na jednoj a čas na drugoj peščanoj obali.
Zamišljao bih opet daleke gradove gledajući s večeri
kako se pale i gase zvezde nad Raškom.
Divio bih se i u drugom svom životu
studeničkoj Bogorodici,
sopoćanskim anđelima i apostolu Jovanu;
bar jednom godišnje peo bih se na veliki kamen
iznad roditeljske kuće,
na koji se sada penje naš sin,
i gledao svet
i vozove, noću osvetljene, kako jure
ibarskom prugom.
Kada bi mi, drugi put, Gospod dao da biram,
izabrao bih iste prijatelje
i iste neprijatelje,
žudeo istu žudnju, uzaludno,
i radovao se istim stvarima.
Ali ja znam da neću moći da biram,
i sve što sam živeo, živeo sam,
najčešće opirući se,
kao da sam sve video što se može videti,
kao da sam sve živote proživeo.

 
18. februar 1991.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #12 poslato: Decembar 24, 2010, 01:43:39 am »

**
Predgovor


PESNIK ŽIVE TRADICIJE

Prva pesma u ovom izboru, koji je načinio sam autor, nosi naslov "Ars poetica" i nalazi se u njegovoj prvoj zbirci, Svetlosti rukopisa, objavljenoj 1967. godine. Naći ćemo u tom ranom sonetu mnoge elemente budućeg pesnikovog pevanja. Slobodan Rakitić ne pripada kategoriji spontanih pesnika, pesnika koji se prepuštaju ćudljivim raspoloženjima i zahtevima trenutka. "Ja" koje govori, prevazilazi granice autobiografskog kazivanja. Ono je apstraktno središte iz kojeg se posmatra svet i u čijem se mentalnom prostoru formira jedan melanholičan pogled na stvari, na čovekov unutrašnji život.

Iako je s uspehom negovao i slobodni stih, prava Rakitićeva vokacija je klasična forma. Sonet i katren (u sedmercu i osmercu) su njegovi omiljeni oblici u kojima "disciplinuje" svoju imaginaciju. Pesma "Ars poetica" sadrži ceo jedan simbolistički program. Želja za usamljivanjem i naslućivanje nekog svemoćnog, tajanstvenog poretka stvari koji šalje poruke zatamnjenog smisla govore o nastajanju poetskog sistema kasnog simbolizma. Pesnik sebi zapoveda: "Ostati iza zida", "zatvoriti za sobom sve dveri, u nekom drugom prostranstvu biti". I u pesmi "Magnovenja" prepoznajemo glas simbolističke ekstaze:

I ja bih da letim ponad krova,
tragom pjanih mi labudova
k dvorcima sred plaveti!


Sklanjajući se od surovog sveta, pesnik u snu vidi jezera, nepreglednu tajanstvenu šumu, vrtove, dvorce od zlata i vilinska kola. Postepeno se stvara onirični pejzaž iz kojeg će pesnik, zanesen njegovim čarima, samo povremeno izranjati. Ustremljenost ka beskonačnim visinama, sanjarenje o "predivnoj" ženi i uživanje u tami noći, stvaraju svet u kome je sve krhko i maglovito - privid, lelujanje, slutnja i čežnja. Simbolistička imaginacija razara fizička bića i materijalne objekte, pretvara ih u "senku" i "penu". Istorijsko vreme je "zlo vreme", a unutrašnje vreme, odvojeno od "zlog pretskazanja" što dolazi spolja i ugrožava duševni mir, ispunjeno je srećom. Ali, ta "sreća" nije večna. Nada da će ona dugo trajati samo je iluzija kojom se teši ranjivo biće pesnika. I, kao što to obično biva, zanos prelazi u razočarenje: himnični stihovi su sve reći, a melanholični tonovi sve češći. Uzdržana tuga se preliva u beznađe, u tragičnu viziju sveta. I stvarnost, i san pripadaju univerzumu u kome proces dezintegracije uveliko teče.

Pesnikova maštanja i zapažanja ispunjena su predstavama opšteg osipanja, nestajanja. Vera da je lepota večna bila je obmana. Zlo je večno, prolaznost uništava nadu u spas. Pesnik uviđa da simbolistički estetizam ne može da zameni pravu veru. Setno raspoložen, on neguje stih elegičnog zvuka. U Rakitićevoj lamentaciji (bar u prvim godinama stvaralačkog rada) ima malo ličnog. Tragovi iskustva su jedva vidljivi. Njegov lirski ambijent je daleko i od seoskog predela i od gradskih. Jedino što bismo mogli da otkrijemo kao LIČNI doživljaj, kao sećanje, jeste pevanje ptica i šum drveća koje je pesnik zapamtio iz ranih detinjih godina. Ta sećanja su ugrađena u složene apstraktne slike. Proces stvaranja poetske slike počinje zapažanjima konkretnih stvari, da bi onda krenuo smerom simbolizacije koja potire realistički sadržaj početnih detalja. Rakitićev stih dobro izražava viziju opšte i neumitne dekompozicije. Svet je jedna velika ruševina. Mislim da niko u savremenoj srpskoj poeziji tako jako i darovito kao Rakitić ne kazuje jedno, nimalo utešno, saznanje da je sve oko nas (a i mi sami, i sva naša nadanja, i naša istorija) truležno, propadljivo.

U prvoj fazi pesnikovog razvoja (koja traje, uprošćeno govoreći, do kraja osamdesetih godina, odnosno do pojave zbirke Osnovna zemlja) njegov pesimizam ima metafizički karakter. Život je za njega lišen smisla. I onda izranja slika-simbol "osnovne zemlje": Stara Srbija koju napuštaju Srbi ostavljajući svoja ognjišta, svoja svetilišta ("Umesto sokola — orao iznad Bistrice"). Manastir Svetih Arhanđela prosto ga opseda: "Naše će pleme da se zatre". Pesimistička misao o propadanju sveta odnosi se sada u prvom redu na istorijske prilike. Naše propadanje prouzrokovano je napuštanjem zemlje u kojoj nam se nalaze duhovni temelji. "Udaljeni od drevnih znamenja otaca", primećuje Predrag P. Dragić Kijuk u jednom eseju o pesniku, "potomci, ne vide svoja lica u noći od pola veka" i umesto odgovora nalaze samo pitanja. U teškom i svečanom biblijskom versetu prikazana je sva drama golgotskog naroda čijim savremenim egzodusima prethode godine zabluda i iluzija, i odumiranja zaveta". Preostaje samo nada da nas Bog nije ostavio. Autentični religiozni impulsi prožimaju Rakitićevu liriku i čine je ne samo spiritualnom nego i veoma dramatičnom. Tragičnu kosovsku temu autor je u pesmi "Samotni potomak" (1981) izrazio na način koji se ne zaboravlja:"

Posrće samotni potomak
sa rukopisom
i bez imena;
s kolevkom
ispod ruke;
sa ognjištem
u grudima.


Ovaj nas prizor baca u nespokojstvo. Ima li izlaza iz istorijske i društvene pomrčine? Pesnik upire pogled ka nebu, ka slavnim manastirima koji svedoče o Božijem prisustvu na zemlji koju nam otimaju i gde smo nekad dokazali da smo bili narod kadar za podvige duha. Molitveni ton Rakitićeve lirike u knjizi Južna zemlja je potresan. Evo antologijskih stihova iz pesme "Molitva" (1988):

Dečanska kubeta još nam sjaje
i preobraženska peva voda.
Ledene zvezde u pomrčini
zbore nam slovo o postanju.
Bar jednom, Bože, zberi, sjedini,
pleme naše u osipanju.


Daleko od deklamatorske poezije, danas obilato zastupljene u srpskom pesništvu, Slobodan Rakitić stvara spirntualnu, reflelsivnu liriku, u čijim je dubinama nacionalna tematika transformisana u melodiozni poetski jezik, natopljen melanholijom. Uverenje da ćemo na kraju svi biti spaseni unosi jedinu svetlost u ovu liriku egzistencijalne strepnje i metafizičke tuge i "razređuje" njenu tamu. Bačen u svet u kome je sve u kovitlacu, u promenama i neizbežnim gubicima, pesnik je tragalac za večnim suštinama, za uporištima koja odolevaju prolaznosti.

Ima kritičara koji smatraju da je religiozna inspiracija vrlo bliska, ako ne i istovetna, s poetskom inspiracijom. Verujem da je to tačno. Mnoge pesme Slobodana Rakitića u knjizi izabranih pesama Južna zemlja, svojim uzvišenim tonom, snagom svoga čistog poetsko-religioznog nadahnuća podsećaju na molitve. Molitveni ton Rakitić je otkrio u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, koja se formirala u kontekstu vizantijske kulture. Vizantijsko-srpski religiozni i književni tok je centralna kategorija u Rakitićevom poimanju tradicije. U eseju "Beleške o tradiciji i poeziji" on razvija misao da je kontinuitet pretpostavka svake tradicije. Često je taj kontinuitet u istoriji srpske kulture i srpskog naroda bio prekidan. Ti prekidi su izazivali bolne pukotine i praznine. "Osećanje istorije", svest o identitetu (individualnom i nacionalnom) nije ništa drugo do svest o postojanju žive tradicije. Iskidana nit tradicije doživljava se kao tragično saznanje o našoj kolektivnoj nemoći da idemo ka jednom zajedničkom cilju, bez skretanja i bez posrtanja. Ali, i sama ta tradicija, prevashodno pravoslavna, u Rakitićevoj poeziji dominantna, u znaku je tragične misli o čovekovoj grešnosti i smrtnosti. Slobodan Rakitić je osetio, doživeo i pesnički snažno izrazio mistični duh pravoslavlja — i njegovu obuzetost smrću, i njegovu ekstatičnu ustremljenost ka nebu, ka večnom, radosnom životu koji ne zna za prokletstvo zemaljskog osipanja.


Pavle Zorić


~


"Za Slobodana Rakitića jezik je ona mistična energija koja nas usmerava, opominje i opčinjava. U dubinskom zvuku jezika, zvuku koji se najpotpunije oslobaća autentičnim poetskim činom, nalaze se i prošlost i sadašnjost i budućnost. U dostojanstvu i eleganciji jezičke melodije sadržani su svečani rituali meta-fizičkog ozarenja, molitvene uznesenosti, buđenja svesti o ljudskom i božanskom, o pojavnom i univerzalnom, o individualnom i nacionalnom, o današnjem i svevremenom.

Ova zbirka nedvosmisleno pokazuje da Slobodan Rakitić pripada našim najdoslednijim, najoriginalnijim i melodijski najzavodljivijim pesnicima refleksivno-metafizičkog usmerenja."
[Iz recenzije Čedomira Mirkovića]




JUŽNA ZEMLJA
Slobodan Rakitić
PROSVETA
Beograd, 2000.


[postavljeno 31.01.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #13 poslato: Decembar 24, 2010, 01:43:50 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


VII VAGA

VAGA

Onaj vazduh
i ovaj vazduh,

ona zemlja, koju više ne vidim,
i zemlja ova u osipanju,
i zemlja ova, rekoh,
koja mi sve više
izmiče ispod stopala,

onaj dan
i ovaj dan,

jesu li isti?

Onaj narod u tminama
i narod ovaj u tminama
jesu li isti?

Jezik onaj, u nevidljivim znacima,
i jezik ovaj, bez ognja,

jesu li isti?

Ko se kome približava
niz reke ploveći valovite
na tankim čunovima
bez vesala?

Stada ova
i stada ona (jagnjad krilata
preko nebeskih livada),
jesu li ista?

Vepar u kukuruzištu
i crni bivo
kraj reke.

Kos, drozd i vuga
svu noć pevaju
ne razlikujući se.

Reči one
i reči ove jesu li iste?

Još samo sebi mogu da govorim,
Bogu iza leđa
na tas dušu da stavim.

Još samo sebi da govorim,
jesam li isti danas i juče,
jesam li isti ovde i tamo,
jesam li
na drugi oblik sviko?

Senka ona
i senka ova
jesu li iste?
Ništa na svome mestu nije,
niko na svome mestu nije,
a kiša pada ko i juče,
i sunce greje ko i juče,
i voda teče baš kao i juče.

A ništa isto nije.


1982.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #14 poslato: Decembar 24, 2010, 01:43:57 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


VIII TAPIJE U PLAMENU

STROFA

Listovi, listovi, listovi,
ko sve da ih zbroji?
Tek stablo jedno stoji
nad vodom, ko ime žedno.
Noć u polju nepreglednom
u ogrtač svoj me povi.


1979.


STID

Onaj što nam je vezao teg
o vrat i razorio dom,
i mrtav nas još goni u zbeg
po istom polju — paklenom.

Bar da nas runo ovčije
zgreje il munja nebeska.
Sakućemo — pleme ničije
očima punim peska.

Iz mraka slušamo smeh
njegov i sklapa nam se vid.
To zloduh nadima svoj meh.
Osta nam još samo stid.


1989.


JUŽNA ZEMLJA

1.
Sa južnom zemljom
u slovu,
u jeziku.

Sa jezikom bez zemlje,
sine moj.

Nijedan hram
krilat nije?
Nijedno drvo
uspravno i rodno?

Ne lete ptice više
prema jugu.
To jug nije.


1982.


TAPIJE U PLAMENU

Tapije naše, u plamenu!
Braćo moja, u domu svome
kao u tuđem da ste!

Zemlja vas ne štiti,
nebo vas ne čuje!

Bogu iza leđa,
ime vam čili
na vodi,
na zemlji,
na vetru.

Samo ptice ogromne lebde
kao obešene da su;
samo vetrouške, visoko nad poljem,
zapaljenih kljunova.

Ne ogleda se sebar
u sjaju raonika.
Ne vidim kralja
nad poveljom.

Huji crni dažd
nad stadom i vinogradom.

Ludo dete, prozračnih ruku,
sakuplja rasuto klasje
i crno zrnevlje
hiljadugodišnje pšenice.

Huji vatra nebeska
nad knjigom,
nasred polja otvorenom,
koja se sama lista.

Huji Bog
nad tapijama našim
u plamenu.


1984.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #15 poslato: Decembar 24, 2010, 01:44:05 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


X DUŠA I SPRUD

ČIJA SI SENKA, DUŠO MOJA

Čija si senka, dušo moja,
čije te stope svud prate?
Zrela se žita u polju zlate
i dasi gornjega sloja.

Za neki drugi menjala bi vek,
za drugo jutro, drugi dan,
za ogrtač drukčije tkan.
Radije otrov — no lek.

Dušo moja, u polju, sama,
tražeći mesto gde je dublja tama,
tumaraš kao plamen bledi.

Čili i plod na nestvarnoj grani,
u jednu tačku slivaju se dani
i dah se na usni već ledi.


1977.


DUŠA I SPRUD

Kome da zborim: muk je svuda,
kuda da krenem: mrknu puti?
Obala spram obale sluti
i moju dušu nasred spruda.

Šta snuje prazni oblik suda,
Šta izvor u kom voda ćuti?
Šta nad rekom pozni minuti?
Kuda sa međe, budan kuda?

Ne zatrepti ni vrh topole
kad zanosi je tajni skole.
Ali sa međe ko nam zbori?

Kad priklonih se tvome liku,
videh da u istom obliku
i moja duša ko tvoja gori.


1980.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #16 poslato: Oktobar 05, 2011, 01:14:51 am »

**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


XI VODENA SLOVA

JUTRO

Jutro nas zatiče
budne u posteljama
starije za čitav vek.

Koža već menja boju
na jutarnjem suncu
i dah nam se rasipa
kroz otvorene prozore.

Kao da neko dalek
širi velike mehure
na vetru tankom,
tako se nadima
zemaljski prostor.

Da l nam je išta ostalo
od negdašnjeg života?


1982.


SVET U ODLOMCIMA

Ono što kiša govori zemlji, drveću i krovovima kuća,
ono što govori prozorskim oknima,
ono što govori mom ćutanju i mom nemom govoru,
ova letnja kiša na mahove što dolazi,
ono daleko more, moj živote,
ove jabuke na stolu i cveće ovo u vazi,
knjiga nepročitana i pismo nenapisano,
ova pesma kojoj ne znam više smisao,
ono koračanje preko polja i pored reke
i ova nepokretnost sada,
ovaj svet, sav u odlomcima,
je li nalik ičem što smo mislili da će biti,
što smo nekada želeli da bude.


29. jul 1982.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #17 poslato: Mart 09, 2012, 03:43:23 pm »

**

NAPOMENA UZ OVAJ IZBOR


Pesme u knjizi Južna zemlja, uz određena neophodna odstupanja u pojedinim ciklusima, raspoređene su hronološki — prema knjigama u kojima su izvorno objavljene. Središni deo izbora čine knjige Zemlja na jeziku, Osnovna zemlja i Tapije u plamenu, pa otuda i naslov Južna zemlja, po jednoj pesmi sa kosovskom temom. Znatan udeo u izboru ima i nedavno objavljena pesnička zbirka Vodena slova.

Za razliku od prethodnog izbora, objavljenog 1998, u Raški, čiji je završni ciklus imao samo pet novih pesama — "Kameni konj", "Kraljevićeva smrt", "Sazvežće Dvanaest srpskih anđela", "Čudotvorac" i "Moji trenuci" — ovo izdanje sadrži dva ciklusa pesama koje, osim pesme "Kraljevićeva smrt", nisu ranije objavljivane u zasebnim knjigama. To su ciklusi "Govor ratnika" i "Povratak kralja". Pesme sa motivima iz Švajcarske grupisane su u poseban ciklus "Boravak u Alpima".

Naslovi ciklusa u ovom izdanju dati su prema naslovima knjiga, što je logično kad se ima u vidu da je reč o knjizi izabranih pesama.

Neke pesme su dvostruko datovane. Prvi datum odnosi se na godinu nastanka, a drugi, u zagradi, na godinu kad je pesma dobila konačni oblik koji, sudeći bar po mom dosadašnjem iskustvu, i ne mora da bude konačan. To se, u stvari, nikada i ne zna. I ovog puta u nekim pesmama izvršene su manje jezičkostilske izmene. Pesma "Kad zagubih se u paprati", iz moje rane faze, pored izvesnih korekcija u prvoj strofi dobila je i nov naslov — "Međa".

U ovom izboru, koji je nešto drugačije komponovan nego prethodni, neke pesme dobile su i drugo mesto. U novom kontekstu one su dobile samim tim i nova značenja.

Pregrupisavanja u pojedinim ciklusima izvršena su radi tematsko-motivske koherentnosti izbora. Na početku je pesma "Plovidba", u središtu "Vaga", na kraju pesma "Da pomenem". Svaka od ove tri pesme pojedinačno, u kontekstu knjige Južna zemlja, ima ulogu svojevrsnog i tematsko-motivskog i oblikovnog "markera". Znatno je smanjen udeo knjige Duša i sprud, a dat je primat knjizi Zemlja na jeziku, koja u izboru, kao svojevrsna metafizička matrica, ima stožerno mesto.

Pesma "Vaga", koja pokreće jedno od najtežih mogućih pitanja - problem identiteta - po unutrašnjoj logici samog izbora našla se između knjiga Osnovna zemlja i Tapije u plamenu. Prilikom kontekstualizovanja pesme "Vaga" imao sam u vidu da je knjiga Tapija u plamenu komplementarna knjizi Osnovna zemlja, više tematsko-motivski, a manje oblikovno. Kao pesma-spona, umesto da odgovori na pitanja postavljena u ovim dvema knjigama, "Vaga" je postavila nova pitanja ili, tačnije rečeno, odgovorila je, ali novim pitanjem.

U nekolikim pesmama, prevashodno u Osnovnoj zemlji i Vodenim slovima, slobodno sam se služio stihovima i metaforama drugih pesnika, na šta nije potrebno posebno ukazivati. Bilo kao komentar, replika ili reminiscencija, to parafraziranje, ako mogu tako da kažem, ima svoju funkciju u kontekstu pesme i ne ugrožava njen identitet. Kao ilustracija može da posluži prvi stih pesme "Vidiš li, Kneže", koji korespondira sa početkom pesme austrijskog pesnika Paula Celana "Fuga smrti": "Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri". Pesma "Vidiš li, Kneže" nastala je 1989, u vreme obeležavanja šest stotina godina od Kosovskog boja, i kao da je — podrazumevajući tragični smisao Celanovog stiha "Viče smrt svirajte slađe smrt je majstor iz Nemačke" — nagovestila srpsko stradanje, egzodus i kosovski polom.

Završetak pesme "Da pomenem" parafraza je završnih stihova u pesmi X. L. Borhesa "Granice". Slučaj sa pesmom "Moji trenuci" već sam po sebi je borhesovski. Pesma je nastala kao replika na pesmu pod istim naslovom, 1991, za koju je rečeno da je poslednja Borhesova pesma, iz njegove zaostavštine. Tako su i novine objavile. Pesnikov glas sa druge strane zvučao je kao testamentarna poruka. Pokazalo se, međutim, na osnovu svedočenja Borhesove udovice, gospođe Marije Kodame, da to i nije Borhesova pesma. Tek, ja sam u podnaslovu svoje pesme "Moji trenuci" ostavio naznaku "Po Borhesu", iako to u osnovi nije tačno. Ko zna, uostalom. Sama ta činjenica i nije više važna. Ni za Borhesa. Ni za mene. Važno je da li je pesma dobra ili nije. Podsticaj za njen nastanak ne mora se uvek i znati. Najčešće se i ne zna.

Za dobre poznavaoce poezije ovakav postupak je sasvim relevantan i zato sam i smatrao da je nepotrebno posebno ukazivati na takva mesta. Još manje ima potrebe, čini mi se, za takvim objašnjenjima kad su u pitanju oni koji poeziji prilaze isključivo kao čitaoci. Pesma se jednostavno voli ili ne i za njih je to i jedino merilo.

Smatram da je sasvim prirodno i što je kosovska tema u izboru zauzela najveći prostor. Knjige Osnovna zemlja i Tapije u plamenu u celini su posvećene njoj, a upravo na tim dvema knjigama, kao što sam već rekao, i temelji se izbor Južna zemlja. Ako bi trebalo imenovati suštinski prostor ove poezije, u rilkeovskom poimenovanju jednog takvog određenja, onda je to nesumnjivo kosovska tema. Ona će to, za mene, uvek i ostati.

O Preobraženju
2000. godine, u Beogradu

Slobodan Rakitić



Slobodan Rakitić | Južna zemlja | PROSVETA Beograd, 2000.

[postavljeno 23.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #18 poslato: Mart 11, 2012, 11:51:52 pm »

*
PRIKAZI


IZMEĐU ZEMALJSKOG I NEBESKOG

(Prikaz knjige Slobodana Rakitića, "Plamen i rosa", Srpska književna zadruga, Beograd 2010)

Već posle prvih zbirki pesama "Svetlosti rukopisa" (1967) i "Raški napevi" (1968), poezija Slobodana Rakitića postala je predmet kritičarskih razmatranja. Sa knjigama "Osnovna zemlja" (1988) i "Tapije u plamenu" (1990), Rakitić je zauzeo čvrstu poziciju među našim najznačajnijim književnim stvaraocima.

Njegovo pesništvo sadrži priličan broj pesama, ispisanih pretežno u vezanom stihu. Rakitić je privrženik sonetne forme, ali ga to ne sprečava da se sa podjednakim kvalitetom ispoljava i u slobodnijoj formi izražavanja.[1] U jednom razgovoru naglasiće da ne daje prednost ni jednom od ova dva pesnička iskaza, svestan činjenice da "ni slobodni stih nije u suštini slobodni, već i te kako ima svoje zakonitosti".[2] Pesnik je tu kao primer naveo svoju zbirku "Zemlja na jeziku" (1973), napisanu slobodnim stihom, koju je značenjski i formalno gradio po obrascu stare srpske književnosti.

Poslednja Rakitićeva zbirka "Plamen i rosa" sastavljena je od pesama nastalih "u dugom periodu od 1966. do danas".[3] Sam pesnik će za nju reći da je stvorena "bez prethodnog plana".[4] Nema, dakle, u ovoj zbirci tematske čvrstine kao u nekim drugim Rakitićevim knjigama, niti je ona izdeljena na cikluse. "Sintagma 'plamen i rosa' može se uzeti kao 'varijanta' poetičke teorije Laze Kostića o 'ukrštaju' suprotnosti“,[5] kazaće autor o naslovu svoje najnovije zbirke.

Određena kao lirski dnevnik, knjiga "Plamen i rosa" zasnovana je na klasičnoj formi (distisi, katreni, soneti), kako je na njenoj promociji u SKZ-u primetio pesnik Dragan Lakićević. Tematski posmatrano, ima u njoj raznovrsnih pesama: sa nacionalnim motivima, refleksivnih, putopisnih, ljubavnih itd. Ono što je i ranije činio, pesnik i sada radi, tj. često varira jedan isti broj motiva. Na pesmama on dugo radi, bruseći stihove dok ne dobiju željeni sadržaj i intonaciju. Tu osobinu Rakitić poštuje i kod drugih pesnika.[6]

* * *

U pesmi "Svi hode tragom sopstvene seni" uočljiva je pesnikova zamišljenost nad ljudskom prolaznošću, a tu je i stalni motiv seni (senke) — čijim tragom svi hode, sve do kraja puta, kad pesnik vidi "kako se i senke tope". U svetu u kome je sve isto, i bez razjašnjenja, lirski subjekt je "tuđinac sebi — samotni neznanac", kao u pesmi "Balada / (Po Branku Miljkoviću)". "Izgnaničke vatre" opisuju, s druge strane, zatiranje srpskih tragova na Kosovu i Metohiji.

Oslonac u opevanju sadašnje pustoši pesnik traži u srednjem veku, priznajući da je za njega vezan pupčanom vrpcom ("Povratak kralja"). "Srednji vek osećam veoma prisno i katkad mi je bliži nego sopstveno doba. Tada su književnost i pravoslavlje bili gotovo jedno isto",[7] izjaviće Rakitić pre dvadesetak godina.

U egzistencijalnom smislu, Rakitićeva osnovna osećanja su, gotovo uvek, melanholija, spiritualnost i elegičnost.[8] Ima toga, naravno, i u poslednjoj zbirci. Po pesniku, svet je od pamtiveka prerezan na dve polovine. Krik naš u njemu je bez odjeka, a jezik vezan, kao što piše u pesmi "Kolo". U njoj budućnost, s obzirom na ono šta nas čeka, nije nimalo optimistička:

"Njiše se beskraj zvezdan.
Korake spliće nam pređa.
Poslednja čeka nas međa
odakle počinje bezdan."

Da je liričar vanrednog dara, Rakitić demonstrira u pesmama "Žetelačka", "O, ti treptava, nežna ivo", "Proleće", "Slikanje predela / (Motiv iz Šumadije)" i dr. "Pismo sa Vračara" je, očigledno, ljubavna pesma, na čijem kraju pesnik predstavlja i svoju egzistencijalnu poziciju:

"Pišem ti, kao da trčim. Bez daha.
Bez predaha. Pišem ti od početka.
Igrač na žici iznad svakog retka.
Pišem ti, između nade i straha".

O kraju rata i pesnikovim osećanjima pre desetak godina, svedoče pesme "Crni osvitak" i "Novinske vesti". U pesmi "Pismo, noćno", opet je prisutan motiv senke, koja kao dvojnik prati pesnika, u životu koji brzo proleće i bliži se kraju:

"Od svega osta mi tek sen
kad stigoh do kraja puta.
Svaka mi stopa zasuta.
Ni kročio, a već jesen!"

Na upotrebu senke kao motiva, Đorđe J. Janić gleda kao na: "Slikanje nepoznatog prisustva. Osećanje da priroda nije samo naš prostor. Da je naš svet ispunjen i drugima. To se naročito oseća u Rakitićevim pesmama koje pevaju o pražnjenju naših hramova, gradova, polja, planina. Naš odlazak je tu poistovećen sa činjenjem greha prema senkama predaka koje su tamo ostavljene na milost i nemilost zaboravu".[9]

* * *

Već davno je Časlav Đorđević primetio da u Rakitićevoj poeziji "poenta je uvek na trošnosti (...), na prolaznosti bića".[10] "Okružen materijom koja se neprestano drobi a ipak traje, i koja ga za sebe veže, čovek se, u svom kratkotrajnom dahu, oseća usamljenim i zatočenim u praznini koja se oslanja na materiju, sa obaveznim padom u tu prazninu, odnosno sa obaveznim poricanjem sama sebe. I dok pada u prazninu, biće za sobom ocrtava parabolu na kojoj se, indirektno, čita njegov uspon (kao pokušaj da se ovlada prazninom i da se ona ispuni) i njegov pad (nemoć u izvijanju koje bi značilo obitavanje iznad sebe zemnog i potpuni spas bića)",[11] piše Đorđević.

Pesma "Tamni vilajet" na tragu je onoga što je Đorđević nazvao Rakitićevom obuzetošću "metafizikom bića, njegovim trajanjem i poreklom",[12] u meri koja kod nijednog našeg savremenog pesnika nije zabeležena. Posebno se to odnosi na poreklo, sa stalnim postavljanjem pitanja: "Ko smo? Šta smo? Šta u sebi nosimo? Gde su koreni naših prapočetaka?"[13] I, zaista, to se vidi i u "Tamnom vilajetu":

"O gde sam? Ko sam? Otkuda?
Nit sanjam, niti sam budan!
U svetu, a izvan sveta!"

Sonet "Nestajanje" posvećen je postepenom, ali sigurnom gubljenju bića, sa zaključkom o zemaljskom prahu od koga smo svi stvoreni i u koji se svi pretvaramo:

"Dušo sazdana od nemira,
između kala i svemira,
isto nas i ništi i čini".

Refleksivnu lirsku imaginaciju, sa dominantnim osećajem prolaznosti, zapazio je u Rakitićevoj poeziji i Mirko Magarašević.[14] U pesmi "Približavanje zemlji", pesnik piše da, kao što rani mraz zaustavi kretanje soka — što se iz korena penje u vrh stabla, tako i ljude, na kraju životnog puta, obuzima gnjilost, koraci im bivaju tromi, teži i sputaniji, dok im "u očima zgasne svetlosno pramenje". Upravo kroz opisivanje prirode, tu čistu liriku, Rakitić asocira na život i promene u njemu, s najdubljim značenjem, naravno.

Jedino je, možda, pesma "Istina srca" bez dubine i simbolike ostalih Rakitićevih pesama, jer je suviše otvorena.

* * *

Setna Rakitićeva lirika predstavlja ljudska bića zatočena u krugu (pesma "U hrasta svakom godu"), koja tumaraju kroz tmine, da bi im se i život okončao tamom "kroz koju – Gospod sine" (pesma "Belutak"). Čovekov položaj u svetu je usamljenički, o čemu govori pesma "Slovo i god":

"Sam sebi lovac i plen,
od zemlje teži mi svod."

U Rakitićevim pesmama nailazimo i na religijske motive, što je uobičajena stvar u njegovom pesništvu. Njegovo je mišljenje da se u osnovi pesničkog dijaloga sa određenim sagovornikom (Bog, anđeo, smrt, dvojnik, satana, sama pesma), a on je najčešće prividan, najverovatnije nalazi "želja da se dosegne Bog".[15] Dakle, na jednoj strani je čežnja za drugim svetom, a na drugoj tama koja nas očekuje. Ali sve to kroz pomenuti ukrštaj suprotnosti, gde je čak i dominantnija tuga i pesnikova zagledanost u mrak i bezdan. Religioznih motiva, dakako, ima i u zbirci "Plamen i rosa", ali ne u nekoj velikoj meri. Druga osećanja u njoj nose prevagu, s tim što je i njihova suština najčešće sumorna i pesimistička.

Rakitić je odavno formiran pesnik, sa prepoznatljivim poetskim toposima, ali i snagom da se oprobava i na novim temama. U tom smislu je "Plamen i rosa" knjiga kontinuiteta i u izvesnom smislu nečega emocionalno novog. Kvalitativno, nema tu nekih pomaka ni gore, ni dole. Zbirka "Plamen i rosa" ispisana je rukom istinskog pesnika, oslonjenog na tradiciju, ali i toliko samosvojnog da su neke njegove pesme, pa čak i zbirke i same postale deo tradicije.


Dobrica Gajić

__________________

[01] Dobrica Gajić, "Čežnja za spasenjem" (Slobodan Rakitić, "Tapije u plamenu", Idea, Beograd 1990), Demokratija, 10. mart 1991, str. 14.
[02] Intervju, Slobodan Rakitić, "Dušin let" (razgovor vodio Dobrica Gajić), Student (nova serija), broj 7—8, 4. oktobar 1992, str. 4.
[03] Politika
[04] Isto
[05] Isto
[06] Slobodan Rakitić, "Slovo o Milovanu Danojliću", Književni list, broj 97/98, 1. novembar i 1. decembar 2010, str. 2—3.
[07] Razgovor sa pesnikom Slobodanom Rakitićem, "Došlo je vreme da Srpska crkva ponovo dobije presudnu ulogu u sudbini naroda" (razgovor vodio Dobrica Gajić), Pravoslavlje, broj 605, 1. jun 1992, str. 4.
[08] Đorđe J. Janić, "Opevanje puste zemlje" (Slobodan Rakitić, "Južna zemlja"; Pavle Zorić, "Pesnik žive tradicije"), Pogledi, broj 247, januar 2002, str. 52.
[09] Isto, str. 53.
[10] Časlav Đorđević, "Ars poetica Slobodana Rakitića", Koraci, broj 5—6, 1982, str. 297.
[11] Isto, str. 299.
[12] Isto, str. 301.
[13] Isto, str. 301.
[14] Mirko Magarašević, "Razvoj i smisao jedne poetike", u: Slobodan Rakitić, "Tapije u plamenu", Idea, Beograd 1990, str. 18.
[15] "Dušin let", str. 5.


Нова Српска политичка мисао | 02.01.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #19 poslato: Mart 12, 2012, 12:22:36 am »

**

SVI SU PESNICI MOJI PRECI


Odmah da kažem da mi je ova nagrada pričinila istovremeno i veliku radost i veliku setu. Radost, jer nosi ime pesnika za čiju me poeziju vezuju suštinske niti, a setu, jer sam gotovo sa nevericom shvatio koliko je već godina prošlo od one kobne noći između 11. i 12. februara 1961, kada je u kalendar tragičnih događaja naše poezije upisan još jedan datum. Sada je već izvesno da će zauvek ostati tajna šta se stvarno desilo te noći u Ksaverskoj šumi, na periferiji Zagreba? Smrt, velika Miljkovićeva pesnička tema, i opsesija, privela ga je sebi i uzela pod svoje krilo. Iščileo je, kako bi rekao Rilke, od njenog jačeg bića, ali je zato njegova poezija bila svojevrsna objava svetu.
 
I nebeske prilike, kao u slavnoj pesmi Filipa Višnjića, bile su u znaku pesnikove smrti. U vreme njegove sahrane desilo se pomračenje Sunca. U Beogradu su bile jake demonstracije zbog događaja u jednoj dalekoj afričkoj zemlji. A pesnički Beograd još je bio u šoku. U stihovima iz pesnikove zaostavštine tražili smo odgonetku njegovog preranog odlaska sa ovog sveta. Brankove objavljene knjige odjednom su dobile novo značenje.

Bilo koju pesničku nagradu da sam dobio, ne bi za mene imala značaj koji ima ova nagrada, koja nosi Brankovo ime. Ona je meni više nego nagrada, ako mogu tako da kažem a da to ne zvuči patetično, stereotipno i kao paradoks. Ako je Miljković izjavljivao da su njegove veze sa nadrealizmom rodbinske i da sebe smatra unukom nadrealista, ja bih za sebe mogao da kažem, parafrazirajući ga, da sam mlađi brat neosimbolista, među kojima je on bio prvi pesnik. Za života je proglašen princom srpskih pesnika i čini se da nijednom srpskom pesniku to nije bolje pristajalo nego njemu. Za moju generaciju, tek nešto malo mlađu od Brankove, njegova poezija je značila prekretnicu i u njoj smo intiutivno osetili nešto prevratničko i magijsko.
 
Prihvatajući svesno smrt, Branko Miljković je prišao životu s druge strane, unutrašnje. Od svih pesničkih paradoksa, kojima inače obiluje Miljkovićevo pesništvo, njegovo svesno opredeljenje za smrt možemo prihvatiti i kao svojevrstan paradoks o životu ili, ako hoćete, paradoks o pesniku. Ali i kao prevazilaženje paradoksa, pripitomljavanje vatre, izmirenje agona: "Dok su obale u svađi/ Vode će mirno proticati", glasi jedna pesma u zbirci Poreklo nade.
 
Miljković pevanje i življenje, odnosno pevanje i umiranje, spaja u jedinstven oblik trajanja, izjednačuje ih. Pesnikovo trajanje (življenje) "prenosi se" u poeziju (pevanje). Stvarnost pesme jeste stvarnost življenja. U tom smislu sasvim je deklarativan Miljkovićev stih iz "Balade", posvećene ohridskim trubadurima: "Isto je pevati i umirati". Poezija istovremeno znači i mogućnost izbora: život ili smrt, tamnicu ili slobodu, nebesko ili zemaljsko. Miljkovićev stih "Isto je pevati i umirati", gde pesnik govori sa pozicije pesme, a ne sa pozicije smrti, svojom sugestivnošću i magičnim zračenjem usmerio je, početkom šezdesetih godina, čitavu jednu pesničku generaciju, kojoj sam i sam pripadao, tako da je ona počela da peva u senci njegove smrti. Ima li nesrećnijeg početka?
 
Koliko je Miljkovićeva poezija bila prisutna, opsesivna i sugestivna govori činjenica da on spada svakako u najrecitovanije pesnike poslednjih dve i po decenije. Mnogi su znali njegove pesme napamet i često su, prilikom recitovanja, po neki stih i menjali, po sopstvenom nahođenju, a neke stihove, sintagme, metafore recitovali su a da kat-kad i nisu znali njihova prava značenja.
 
Pored već pomenute "Balade", naročito su bili na ceni njegovi "Tragični soneti", zatim pesme iz zaostavštine, kao što su "Vesela pesma" i "Pesma za moj dvadeset i sedmi rođendan" i druge. Recitatori bi padali u zanos kada bi stigli do stihova "Smrtonosan je život, al smrti odoleva." (Jedna strašna bolest po meni će se zvati.) Mnogo smo patili. I, evo, sad peva (Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.)

"Isto je pevati i umirati" iz "Balade" ili: "Ne verovati i dalje osta greh) Još nam crtaju šibom po leđima raj" iz "Vesele pesme". Citirane stihove doživljavali smo kao pesnikovu svojevrsnu pobunu. S njima smo nalazili neki tajni, samo nama znani, unutrašnji smisao. Ti stihovi su nam zvučali zaverenički i gotovo subverzivno. Najboljeg Miljkovića, onog iz "Utve zlatokrile", "Ariljskog anđela" i "Tragičnih soneta" tek smo postepeno otkrivali. Zasenile su nas u početku njegove "lične" i "ispovedne" pesme, da ih tako uslovno nazovem, u kojima smo nalazili svojevrsni pesnikov bunt i nešto što bih sada označio kao novi romantizam.
 
Miljković je izbegavao da "fiksira" određeni pesnički sadržaj u pesmi; za njega je mnogo važnija ideja. Možda nas je baš to odsustvo sadržaja, a snažno prisustvo određene ideje, najviše i približilo Miljkovićevoj poeziji. Ta svoja razmišljanja o sadržaju i ideji u pesmi on je izneo u nekoliko svojih kratkih eseja. Mnoge od Miljkovićevih pesama, koje su nam se dopale, podrazumevaju određen sadržaj, koji prethodi pesmi. Istina ne sme, kaže Miljković, da bude sadržaj pesme. Isto tako, pesma ne sme da nosi u sebi istinu već mora da je sluti. Moglo bi se reći da je pevanje gubljenje, a ne nalaženje sadržaja, zaborav a ne pamćenje sadržaja. Na taj način Miljković je bio na dobrom putu uspostavljanja neosimbolističkog učenja. To izbegavanje direktnog sadržaja bilo je očigledno jedna vrsta reakcije na tiraniju određene stvarnosti u poeziji, na socrealizam, poeziju borbe i obnove, "realizam" i "modernizam", itd. Ideološka usmerenost i dogmatizam u prvim posleratnim godinama, a i ranije, opustošili su srpsku poeziju. U jednom trenutku ni kamen na kamenu nije ostao. Svaka duhovnost bila je sasečena u svom korenu.
 
Može se postaviti pitanje zašto u srpskoj poeziji, hteli mi to da priznamo ili ne, nikada nije došlo do uspostavljanja nekog moćnijeg književnog pokreta ili pesničke škole? Kod nas je, čak, i nadrealizam ostao u povoju. Paradoksalno ili ne, u svetskim okvirima od nadrealizma je delotvorniji i značajniji zenitizam Ljubomira Micića. Ali, do jednog pravog pesničkog pokreta, kakvi su, recimo, bili simoblizam u ruskoj i francuskoj poeziji, nadrealizam u Francuskoj i Marinetijev futurizam u Italiji, da uzmemo samo ova tri najistaknutija primera, kod nas nije moglo da dođe. Razlozi očigledno nisu samo književne prirode. I neosimbolizam, koji se prvenstveno vezuje za Branka Miljkovića, ali i za pesnike koji nisu pripadali njegovoj grupi (Ivanu V. Laliću, B. Radoviću, V. Lukišu), ostao je u povoju, premda mu se i kod nekolicine njegovih saputnika naziru jasniji obrisi.
 
U "Mladoj kulturi" (br. 52, 1956) objavljen je prilog pod naslovom "Reč je o neosimbolizmu". Grupa, koja je brojala deset mladih stvaralaca (Dragan M. Jeremić, Žika Lazić, Branko Miljković, Božidar Timotijević, Milovan Danojlić, Dragan Kolundžija, Petar Pajić, Vera Srbinović, Kosta Dimitrijević, Zvezdan Jović), nastala je iz želje da se, kako stoji u izjavi Božidara Timotijevića, "druga posleratna generacija književna okupi oko jednog jedinstvenog cilja i jedne jedinstvene istine". Prema Timotijeviću, prava umetnost jeste u "jedinstvu najboljeg, a ne u efemernom sporenju između 'modernizma' i 'realizma'". Osnovni cilj neosimbolizma je da izrazi ono što je simbolično u datom vremenu i u datom društvenom kontekstu.
 
Kako su simbolisti zamišljali to "jedinstvo najboljeg"? Očigledno kao sintezu određenih tokova književne tradicije i savremenosti. U tom smislu, neosimbolisti su računali na aktuelnost svoga pevanja; pevati, to znači iraziti se u svom vremenu, ali i izraziti svoje vreme. Veoma kontradiktorna ličnost, Branko Miljković je, u jednom intervjuu, na pitanje novinara kakve su njegove veze sa nadrealizmom, nedvosmisleno odgovorio: "Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku". I zaista, jedan je Miljković u knjizi Poreklo nade (1960), u kojoj je zaista platio danak nadrealizmu, a sasvim drugi u knjigama Uzalud je budim (1957) i Vatru i ništa (1960), ne samo na oblikovnom planu nego i na tematsko-motivskom. Pa ipak, te razlike nisu suštinske. Njegov pesnički prostor je jedinstven i celovit.
 
O nastojanjima neosimbolista i o tome kako oni shvataju simbol Branko Miljković je, u već pomenutom broju "Mlade kulture", dao nekoliko važnih i sažetih referenci "Simbol je za nas inkarnacija stvarnosti, kondezovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno. Ostvarivanje simboličkog izraza je omogućeno unutrašnjom distancom prema stvarima, u odnosu prema njima koji karakteriše nužnost i neminovnost onoga što dolazi sutra. Potpuno prožimanje stvarnosti i njenog suštinskog izraza, esencijalno povezivanje humanog sa onim što je bitno u stvarima ostvaruje se simboličnim rečima poezije. Po Milovanu Danojliću, neosimbolisti imaju "svesno osećanje istorije", ali ne zapostavljaju ni dimenziju svoga trenutka. Dragan M. Jeremić, estetičar i književni kritičar, teorijski je razradio osnovne pretpostavke neosimbolizma, koji je trebalo da produbi ono što je već postigao "modernizam", ali i da u realizmu, koji, kako ga vidi Jeremić, kao široka moćna reka "ide od Upanišada i Homera do danas", naći one večne vrednosti. Neosimbolizam je, dakle, posebno sebi ambiciozan program velike pesničke sinteze, sa osnovnom teoroijskom pretpostavkom da bude dostojan izraz svoga vremena.
 
Neosimbolisti su nameravali da okrenu časopis "Simbol". Ali, sem nekoliko objavljenih tekstova "Mladoj kulturi", "Poljima", "Vidicima" i drugde, zatim nekoliko intervjua, na tome se i ostalo. Eseji koje je pisao Branko Miljković ("Poezija i oblik", "Hermetična pesma", "Iskušenje poezije", "Poezija i istina" i drugi) imali su za cilj da utemelje neosimbolizam kao pokret i da mu daju teorijsku osnovu. Pada u oči da se Miljković, a potom i neki drugi pesnici neosimbolisti, sve više udaljavao, i u poeziji i u esejima, od prvobitno zamišljenog neosimbolističkog programa. Izrazite stvaralačke individualnosti, pre svega oni koji su činili jezgro i dušu pokreta, neosimbolisti nisu mogli dugo da se održe kao grupa. Pogotovo je Miljkovićev pesnički uspon bio meteorski. Ali napor da se ujedine "modernizam" i "realizam", kao jedna od temeljnih postavki neosimbolista, ipak će uroditi plodom ali ne u onoj meri kako su to oni želeli. Duh integralne poezije, na koju se se zalagali, ostao je, ipak, samo ideal. U našem vremenu kao da nisu mogućne velike pesničke sinteze. Ili će, naprotiv, baš na vreme, ipak, omogućiti takvu sintezu.
 
Kako vidim danas osnovne pretpostavke Miljkovićevog neosimbolističkog učenja? Pre svega, kao pokušaj obnove duhovnosti, i to one duhovnosti koja je bila gotovo prognana iz naše književnosti. To izražavaju prevashodno Miljkovićevi "Tragični soneti", "Ariljski anđeo", "Sedam mrtvih pesnika", "Utva zlatokrila", "More pre nego usnim" itd. U najboljim Miljkovićevim pesničkim ostvarenjima došlo je do delotvornog spoja klasičnog i modernog i do kostićevskog ukrštaja tradicionalog simbola i modernog senzibiliteta. Što se mene tiče, sledeći Miljkovićevu poetiku, mogao bih da kažem da su svi pesnici moji preci, premda mi je blizak i stav Miloša Crnjanskog da je on sam sebi jedini predak.
 
Poezija, po Miljkoviću, ne eksplicira sadržaj već ga podrazumeva, ne iznosi istinu kao sadržaj već nam tu istinu sugeriše ili pokazuje put do nje. Sa umetničkog stanovišta, za Miljkovića nije važan predmet koji se ogleda u vodi nego njegov odraz. Za mene pak, što se tiče knjige Osnovna zemlja, za koju ste me počastovavali nagradom Branko Šiljković, podjednako su važni i jedno i drugo: koliko predmet toliko i njegova senka; koliko lik što se ogleda toliko i njegov odraz u vodi.
 
Poeziju Branka Miljkovića vidim kao najsuštastveniji ali i kao najimaginativniji segment u savremenom srpskom pesništvu, baš onako kako sam je doživeo pre trideset godina: kao pesničko otkrovenje. Jedna od njenih najvećih vrlina jeste što ona u istom činu i misli i oseća.


Slobodan Rakitić 
U Nišu, 6. juna 1989. godine
Sačuvana
Stranice: 1 2 3 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: