Stanislav Vinaver (1891—1955)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stanislav Vinaver (1891—1955)  (Pročitano 42447 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #20 poslato: Januar 08, 2012, 08:58:33 pm »

*
KULTNO DELO STANISLAVA VINAVERA "ZANOSI I PRKOSI LAZE KOSTIĆA" U IZDANJU DERETE


PREĆUTANA KNJIGA

Nemiran duh i bundžija, Vinaver je polemičkim majstorstvom i preciznim kritikama kulturnog mediokritetstva i mitomanstva s lakoćom uspevao da matira protivnike "starog kova". Pisao je o Skerliću i Bojiću, Bori Stankoviću, Njegošu...

Pola veka od smrti (1. avgust) jednog od najznačajnijih predstavnika našeg modernizma Stanislava Vinavera prošlo je skoro nezapaženo u našoj kulturnoj javnosti. To što ni danas nema njegovih sabranih dela možda je pravi pokazatelj stanja u kome se nalazi naša kultura i naše izdavaštvo. U ediciji "Posebna izdanja" Grafički atelje Dereta je ovih dana objavio knjigu Stanislava Vinavera "Zanosi i prkosi Laze Kostića", njegovo životno delo, objavljeno posthumno 1963. godine.

Po rečima Petra V. Arbutine, urednika u "Dereti", reč je o knjizi koja je prećutkivana poslednjih pedeset godina. — Na skoro šesto strana briljantnog eseja o velikom srpskom pesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije i državnosti.

Osoben i originalan pogled jednog od najvećih posvećenika srpske i evropske kulture dvadesetog veka sadrži u sebi, u isto vreme, umetničku radoznalost, enciklopedijsko znanje i etičnost autentičnog duha, kaže Arbutina.

Stanislav Vinaver (1891—1955), erudita evropskog kalibra, matematičar, filozof, pesnik, esejist, prevodilac, majstor parodije i humora, poliglota, novinar, diplomata. Nemiran duh i bundžija, Vinaver je polemičkim majstorstvom i preciznim kritikama kulturnog mediokritetstva i mitomanstva sa lakoćom uspevao da matira protivnike "starog kova", ali s druge strane, i vrlo ozbiljno obavljao sve državne poslove koji su mu bili poveravani.

Bez imalo preterivanja, bio je jedinstven primer sinkretizma kulturnog avangardiste i političkog konzervativca. Pisao je o najraznovrsnijim temama: o Skerliću i Bojiću, Bori Stankoviću, Njegošu, Nušiću, Nastasijeviću, Rastku Petroviću, o Lazi Kostiću, koji je bio njegova velika književna opsesija, i o mnogim drugim našim piscima, zatim o stranim piscima Vijonu, Rableu, Šekspiru, Rembou, Bergsonu, Prustu, Valeriju, te o mnogim drugim temama, o muzici, našim vitezovima, o problemima našeg stiha, posebno deseterca, o jezičkim mogućnostima, o govornoj melodiji našeg jezika, o pitanjima moderne poezije, o Ajnštajnu itd.


LENKA DUNĐERSKI I LAZA KOSTIĆ Vinaver u svom tekstu "Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" uzima prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika, zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. Vinaver je pisao:
— Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza, uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza — nek je Lazin Tesla.


Zvonko Prijović | 22.12.2005. | Glas javnosti

Knjiga koja je prećutkivana poslednjih pedeset godina. Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #21 poslato: Maj 06, 2012, 01:28:13 am »

*
ZANOSI I PRKOSI LAZE KOSTIĆA
Stanislav Vinaver


HARMONIJA SVETA

Grafički atelje "Dereta" iz Beograda je, pored stalne biblioteke prevoda Stanislava Vinavera, o pedesetogodišnjici od smrti ovog našeg velikog književnika neponovljive idejnosti, pesnika, esejiste i prevodioca, prvi put posle 1963. godine objavio njegovu monografiju "Zanosi i prkosi Laze Kostića". Ovo delo predstavljeno je u "Dereti" zajedno sa Vinaverovim poetskim delom "Ratni drugovi", koje je objavio "Žagor" iz Beograda.

Govoreći o ovom izdavačkom poduhvatu, književni kritičar Gojko Tešić je izrazio vrstu intelektualnog gneva što pola veka od piščeve smrti u srpskoj prestonici nije dostojno obeleženo, baš kao što su mu i dela posle Drugog svetskog rata bila nepravedno potisnuta.

— Knjiga "Zanosi i prkosi Laze Kostića", koja je objavljena posthumno, predstavlja svojevrsni raskid sa srpskom epskom deseteračkom tradicijom, i uspostavlja tradiciju srpske modernosti. Kako je pričao profesor Miodrag Popović, Vinaver je za ovu knjigu vodio strašnu bitku i jednom je iz Nolita došao ljut i nesrećan što niko nije uvideo značaj onoga što je napisao. Međutim, u srpskoj kulturi ne postoji knjiga ovakve vrste, delo pisca posvećeno piscu, poetika i autopoetika, knjiga koja se može čitati kao istorija srpskog jezika i naroda. Ona svakako treba da bude ponos tom narodu i jeziku, jer je Vinaver i svetu želeo da pokaže veličinu kulture iz koje je potekao, rekao je Gojko Tešić.

Prema Tešićevim rečima, Vinaver je bio sorbonski đak i poštovalac Anrija Bergsona, prevodio je dela sa ruskog, španskog, francuskog, engleskog, nemačkog, poljskog. Zbirkom "Ratni drugovi" Vinaver je pokazao da se na zadatu, rodoljubivu, temu može pisati vrhunska poezija, a dušu boraca je, ma ko oni bili, kao jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, opisao na neponovljiv način.

Kako je primetio urednik "Derete" Petar Arbutina, Vinaver je srpskoj sredini pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, ali je do danas nepravedno ostao neshvaćen.

Vinaverovo delo je veliko, jer je rođeno iz iskrenog zanos a i ogromnog i svestranog znanja, a evo šta on kaže o prkosu:
 
"Prkos je oproban i izvanredan lek za sve brige, klonulosti i dvoumljenja. Prkos se javlja u praskozorju ljudske epopeje: on izaziva i same bogove". U heraklitovskom jedinstvu suprotnosti, u njihovom ukrštaju, u velikim duhovnim sintezama, Vinaver je, kao i Laza Kostić, video vrhovnu harmoniju sveta, a verovao je u onaj Heraklitov stav da je protivno korisno, da iz raznolikosti nastaje najlepši sklad i da sve proizilazi iz borbe. Rečenice našeg jezika Vinaver je video u pokretu, a smatrao je da "naš jezik raspolaže preobiljem urođenih ritmova, koji zahtevaju stalan i golem kujundžijski rad". Svoj narod Vinaver je još u prvoj polovini 20. veka savetovao: "Ukrštati, kalemiti, ne usvajati isključivo samo ono što je zapadno, i ne vraćati se nasilno".


M. Vulićević | Politika | 29.12.05.


MODERAN I UNIVERZALAN U NACIONALNOJ KULTURI

U ediciji "Posebna izdanja" Grafički atelje "Dereta" je objavio knjigu Stanislava Vinavera "Zanosi i prkosi Laze Kostića". Vinaverova esejistička knjiga o poznatom romantičarskom pjesniku, objavljena posthumno 1963. godine, predstavlja raskid sa epskom deseteračkom tradicijom. Vinaver je za ovu knjigu vodio veliku bitku i za života nije mogao naći izdavača, jer niko nije uvidio značaj onoga o čemu je pisao. Knjiga do sada nije imala ponovljeno izdanje i prećutkivana je posljednjih 50 godina.

Nemiran duh i bundžija, Vinaver je polemičkim majstorstvom i preciznim kritikama srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva s lakoćom uspijevao da matira protivnike starog kova. Vinaver je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, ali je i do danas ostao neshvaćen. U knjizi "Zanosi i prkosi Laze Kostića" na skoro šeststo strana briljantnog eseja o velikom pjesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspio da oslika kompletno duhovno i umjetničko nasljeđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti. Ovo nije samo monografija o Lazi Kostiću, već i Vinaverova autopoetička knjiga, koja u sebi spaja umjetničku radoznalost, enciklopedijsko znanje i autentični duh. "Zanosi i prkosi Laze Kostića" sadrži kompletnu Kostićevu biografiju i njegova djela, istorijski kontekst u kome su nastajala, bilješke o njegovim savremenicima. Vinaver piše i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, jezičkim mogućnostima, melodiji jezika, o modernoj poeziji. U Kostićevim stihovima otkriva uticaj brojnih pisaca: Homera, Euripida, Šekspira, Getea, Oskara Vajlda, Šilera, ali i filozofa poput Heraklita, Hajdera.

Vinaver nije prešao preko činjenice da je Laza Kostić od "zuluma kralja Milana" otišao na Cetinje gdje je bio "dobro viđen". Vinaver ističe da niko kao Laza Kostić nije opjevao Crnu Goru i da je "Maksim Crnojević" himna Crnoj Gori. Dragocjeni su Vinaverovi zapisi o Kostićevom boravku na Cetinju. Po Vinaverovom mišljenju knjazu Nikoli je bio potreban Laza Kostić i kao stručnjak dr amaturg, jer je knjaz baš tada napisao "Balkansku caricu". Laza Kostić je bio urednik "Glasa Crnogorca", pa "Crnogorke" i "Nove Zete", družio se sa tada najpismenijim čovjekom u Crnoj Gori, Jovanom Pavlovićem. Kostića su posebno interesovali crnogorski folklor, običaji i izrazi. Kao urednik "Glasa Crnogorca" Kostić je sve podnosio knjazu na cenzuru. Nikola ga šalje u Beč, a Kostić (februara 1885) u listu "Neue Freie Presse" objavljuje kritiku "Balkanske carice". On ga ne diže u pjesničko nebo, mada ga hvali koliko može, a kada mu je Kostić iznio tehničke zamjerke, knjaz je htio da uništi komad.

"Zanosi i prkosi Laze Kostića" sadrže još mnogo nepoznatih detalja iz Kostićevog života, o tome kako se Nikola Tesla interesovao za Kostićev književni rad i želio da mu pronađe izdavača u Americi. Data je i uporedna analiza Kostićevog i Njegoševog prevoda Homerove Ilijade, kao i osvrti na brojne istorijske događaje toga doba: revoluciju 1848, Berlinski kongres... "Zanosi i prkosi Laze Kostića" sjajna je esejistička knjiga u kojoj se miješaju mnogi žanrovi, a mnogi je po oštroumnošću s pravom porede sa "Knjigom o Njegošu" Isidore Sekulić.

Stanislav Vinaver (Šabac, 1891 — Niška Banja, 1955) je bio sorbonski đak i poštovalac Anrija Bergsona, a uz to i matematičar, filozof, pjesnik, esejista, prevodilac, majstor parodije i humora, poliglota, novinar, diplomata... Bio je jedna od središnjih ličnosti beogradskog modernističkog kruga, autor "Manifesta ekspresionističke škole". Prevodio je djela sa ruskog, španskog, francuskog, engleskog, njemačkog, poljskog. U Prvom svjetskom ratu bio je jedan od 1300 kaplara, a kroz lik Konstantina ovjekovječila ga je slavna engleska književnica Rebeka Vest u putopisu "Crno jagnje i sivi soko". Iako se prošle godine navršilo pola vijeka od Vinaverove smrti, ova godišnjica gotovo da je protekla bez pomena, ali najveće priznanje mu je odala izdavačka kuća "Dereta", koja već nekoliko godina štampa biblioteku njegovih nenadmašnih prevoda (među kojima su i Rableov "Gargantua i Pantagruel", djela Marka Tvena, Radjarda Kiplinga, Getea, Jaroslava Hašeka)


CETINJE JE ŠKOLA ZA DIPLOMATIJU

Pod velom tajne ostali su razlozi odlaska Laze Kostića sa Cetinja. Vinaver navodi Kostićeve izjave o Nikoli iz bečkih arhiva. Po njima, Kostić Nikolu "optužuje za licemjerstvo, samoživost, tiraniju, bezdušnu igru sa narodnim interesima. Za sebe kaže Laza da je ispao iz kneževe milosti, jer je isuviše iskreno kritikovao kneževa pogrešna djela". Vinaver navodi i Kostićevo pismo iz 1891. u kome kaže: "Ja sam na Cetinju naučio u školi života, osobito ove dve godine, da sva moja pređašnja nauka nije ništa prema tome. Šta je Carigrad? Prevaziđen! Cetinje je mnogo bolja škola za diplomatiju..."


V. Ognjenović | 25.03.2006. | Knjiga info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #22 poslato: Jul 16, 2012, 10:11:20 pm »

*

ČAROBNI KOFER PUN KNJIGA


Jedan od najzanimljivijih srpskih pisaca 20. veka, Stanislav Vinaver (1891—1955), konačno je dobio praznik dostojan svog živog duha i velike kreativne energije. Multimedijalni festival u njegovu čast trajaće u Kulturnom centru tokom celog juna, a večeras (19) će u Galeriji "Artget" svoja sećanja na Vinavera s publikom podeliti njegovi prijatelji i savremenici: Mira Stupica, Raša Popov, Nadežda Vinaver, prevodilac i snaha Stanislava Vinavera, Voja Čolanović, pisac, i Dušan Maksimović, kompozitor.

Smatrajući da se kulturna scena u Srbiji još uvek problematično odnosi prema istinskim vrednostima, ekipa Kulturnog centra Beograda je 2003. pokrenula projekat "Festival jednog pisca", koji je tada bio posvećen Rastku Petroviću. Ovogodišnji festival će književno delo našeg velikog pripovedača, pesnika, novinara, prevodioca i inovatora na polju jezika — Stanislava Vinavera — predstaviti publici na dinamičan i savremen način. U osmišljavanju festivala učestvovali su Aleksandar Zograf, koji je nacrtao strip po Vinaverovoj pesmi, i Mrđan Bajić, koji je dao vajarski predlog kako efektno obeležiti rodnu kuću umetnika; Irena Popović je napisala kompoziciju inspirisana Vinaverovom poezijom, prokomentarisavši kako je "Vinaver redak pesnik od čije se samo jedne reči može spevati muzičko delo". Autorka vizuelnog identiteta izložbe je Dušica Knežević, a knjigu "Citat Vinaver", koja je objavljena ovom prilikom, priredio je Gojko Tešić, jedan od najvećih poznavalaca Vinaverog dela kod nas. U knjizi je sabran veliki deo bogatog opusa ovog autora, uz fotografije i druge dokumente.

U Kulturnom centru Beograda objašnjavaju kako je namerno izbegnuto da se o značajnim autorima govori samo na godišnjicu njihovog rođenja ili smrti (uzgred, i stogodišnjica rođenja i pedeset godina od Vinaverove smrti prošli su sasvim nezapaženo), tako da se tema festivala vezuje isključivo za približavanje nekih stvaralačkih ličnosti koje su nemarom i nerazumevanjem sredine ostale u drugom planu.

Teško je opisati Vinaverovo delo u nekoliko rečenica, ono je toliko bujno i razgranato da se opire svakoj katalogizaciji: nakon studija matematike, filozofije i muzike na Sorboni, Vinaver postaje jedna od ključnih ličnosti beogradskog kulturnog života — autor Manifesta ekspresionizma, novinar, politički komentator i satiričar, prevodilac sa francuskog, nemačkog, ruskog, engleskog i španskog, pozorišni, likovni, književni i muzički kritičar. Njegova zbirka "Priče koje su izgubile ravnotežu", objavljena daleke 1913, i danas je začuđujuće sveža i živa. Ipak, najpoznatiji je po delima u kojima je došla do izražaja njegova neukrotiva mašta, eksplozivni humor i jezičke bravure kakvim nema ravne u istoriji srpske književnosti — to su prevodi Rableovog "Gargantue i Pantagruela" i zbirka "Pantologija novije srpske pelengirike" (parodija "Antologije novije srpske lirike" Bogdana Popovića).

Vinaverov život je takođe bio buran: posle balkanskih ratova, učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao jedan od 1.300 kaplara, bio je svedok Oktobarske revolucije, a potom i fašističkog spaljivanja knjiga u Berlinu. Posle diplomatske i novinarske karijere u Pragu i Berlinu, u Drugom svetskom ratu kao Jevrejin dospeva u koncentracioni logor, da bi sve do smrti u Jugoslaviji bio ideološki nepoželjan.

Kao reformator i veliki poznavalac srpskog jezika, Vinaver se zalagao za jezik koji će crpiti bogatstvo iz života beogradskih ulica, jer je smatrao da Vukov jezik nije podoban da izrazi sve potrebe modernog čoveka. Zato se i ovaj festival dobrim delom seli iz galerija i muzeja na ulice grada: Vinaverova silueta s knjigom biće postavljena na 12 tačaka koje su simbolički odredile njegov život, a pisac i slikar Mileta Prodanović povešće zainteresovane 24. juna u šetnju Vinaverovim Beogradom.

Vinaver bio je siguran u svoju reformatorsku misiju:

"Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje," rekao je u poslednjem intervjuu 1955. godine.


"DOPISAO RABLEA — Rableovom romanu Vinaver je dopisao više od 100 strana, vođen idejom da delo treba prevoditi ne bukvalno, nego tako da se najbolje prenese duh originala, ali tadašnje uredništvo "Prosvete" izbacilo je taj dodatak, koji, nažalost, nije ni sačuvan. Srećom, "Dereta" je poslednjih godina pokrenula veliku ediciju Vinaverovih prevoda, među kojima su "Tom Sojer" Marka Tvena i "Dobri vojnik Švejk" Jaroslava Hašeka."

Autor: Tijana Spasić, 11.06.2007. | Blic online

~

"Evropljanin i Beograđanin istovremeno, beskompromisnog stava, avangardnog duha i kritičarske lucidnosti, Vinaverov ukupni intelektualni aktivizam jeste paradigma za moguću kulturnu platformu današnje Srbije. Zato je Stanislav Vinaver ličnost kojoj treba da bude posvećena jedna gradska manifestacija, poput Festivala jednog pisca. Iako on zaslužuju i više od toga. A ovdašnja javnost zaslužila je da se bolje upozna sa njegovim delom, da ga ponovo vrednuje u kontekstu savremenih društvenih i političkih prilika u Srbiji i uveri se koliko je njegovo delo i danas vitalno i aktuelno. Pogotovo danas!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #23 poslato: Jul 31, 2012, 01:08:09 am »

*
FESTIVAL JEDNOG PISCA
STANISLAV VINAVER — SVET JE VELIKA KNJIGA



JUNAK SRPSKE MODERNOSTI

OBIČNO ME SMATRAJU ZA LUDOG I PUSTOG. SAD ME NE PRIZNAJU, A KAD UMREM PRIHVATIĆE SVE MOJE IDEJE

S. VINAVER, 1955

Natpisi na podu za usmeravanje publike, ekskluzivni muzički i video programi, zidne projekcije stihova, ulični strip pano koji zove na dve izložbe, gradske šetnje i razgledanja, provokacija publike, razgovori... Onome ko pamti Festival jednog pisca posvećen Rastku Petroviću pre četiri godine, biće blizak i ambijent u kome se odigrava drugi po redu Festival jednog pisca koji je ovoga puta posvećen bliskom saradniku Rastka Petrovića, Stanislavu Vinaveru (1891—1955), najžešćem borcu za modernost srpske književnosti posle Prvog svetskog rata. Kulturni centar Beograda (autori festivala Olivera Stošić Rakić i mr Predrag Petrović, autorka postavke Dušica Knežević) približava nam ovu ličnost ambijentalno-dokumentarnom izložbom/instalacijom — baziranom na istraživanjima Vinaverove zaostavštine i društveno-kulturne klime njegovog doba, koju realizuje autorski tim od pet umetnika (Dušica Knežević, Aleksandar Zograf, Svetlana Volic, Irena Popović i Mrđan Bajić). Publiku naredne sedmice, 19. juna, očekuje interdisciplinarna panel-diskusija o Vinaverovom delu u savremenom kontekstu, dok će na samom kraju Festivala, 26. juna, biti promovisana i knjiga Citat Vinaver (priredio G. Tešić).

Stanislav Vinaver se, po rečima njegovog sina Konstantina, smatrao novinarem koji se bavi književnošću, a bio je mnogo više od toga: pesnik, kritičar, feljtonista, prevodilac, poliglota, filozof, esejist, istoričar književnosti, jezički genije, naučnik, matematičar, fizičar, parodičar, žestok polemičar, ljubitelj i znalac muzike, pozorišta i mode, pijanista, hiromant, pesnički i obični prorok, svedok ruske revolucije i fašističkog spaljivanja knjiga u Berlinu, učesnik ratova, jogin, diplomata, zarobljenik, stradalnik, pobednik...

Putovanje u prošlost, uz čajne kolačiće, srpsku madlenu — gurabije i hladni voćni čaj, priredili su Vinaverovi savremenici, glumica Mira Stupica, pisac Voja Čolanović, kompozitor Dušan Maksimović i prevoditeljka Nadežda Vinaver, snaha Stanislava Vinavera, koji su se u zakazano vreme spremno prisetili Vinaverove zanosne opčinjenosti životom. Piščev sin Konstantin, u snimljenoj izjavi emitovanoj umesto uvoda, govorio je da je njegovom ocu najveća prokupacija čitavog života bio srpski jezik - uvek je zapisivao nove rečeničke obrte i podvlačio izraze u knjigama, i u šali su mu govorili, kada bi išao da drži neko predavanje: Ideš da pričaš o govornoj melodiji? Vinaver je imao još jednog sina, Vuka, plodnog istoričara, o kome je govorila Vinaverova snaha Nadežda Vinaver. Vinaver je spajao nespojivo, bio je i student matematike, ali i sarađivao sa nekom babom vračarom u Parizu i neko vreme je zamenjivao na poslu. Praktikovao je jogu. Tek kada se vratio iz nemačkog zarobljeništva 1945. doktori su mu zabranili da dubi na glavi i traži svoj ton koji bi ga spojio s Univerzumom, relaksirao. To je naučio od jednog tibetanskog majstora joge s kojim je delio sobu u ruskom zarobljeništvu 1918/19.

Mira Stupica je govorila o pismu podrške koje joj je napisao u tadašnjem rigidno ideološkom okruženju, što je bilo ravno čudu. Kada su predratni nadrealisti obukli kožuhe komesara i zabranjivali pozorišne predstave (Milan Dedinac, Marko Ristić) Vinaver je opet bio na pravoj strani, ljudskoj i umetničkoj, divio se izražajnosti jezika ove glumice. Voja Čolanović pričao je o radu u posleratnom Tanjugu u kome je Vinaver bio majstor iz senke suvereno vladajući jezicima, prevodivši direktno sa sitne trake telegrafa. Bilo je čak u planu formiranje druge novinske agencije poput Tanjuga kojom bi rukovodio Vinaver. Za predratne gimnazijalce i studente, Vinaverova Pantologija bila je najsubverzivnija knjiga tog vremena. Duhovitost koja je krasila Vinavera ispoljila se jednom prilikom kad su čuli da je nekog vojnika zgazio automobil. Vinaver se našalio da je to doprinos borbi za razoružanje sveta.

Raša Popov se prisetio kako su Vinaverov stenogram odgovora Mihajlu Laliću sa kongresa književnika čitali po hodnicima sa oduševljenjem. Prevodio je Marka Tvena živim jezikom, izrazima negacije kao što je Cvrc Milojka!, oslobađajući jezik iz suvoparnih stega prevođenja. Vinaver je, po Popovu, srpska renesansa i humanizam zbog njegovog prevoda Rablea.

Radoznalost je bila karakteristična osobina čitave porodice u koju je Nadežda Vinaver došla kao snaha, porodice obuzete strašću istraživanja i otkrivanja. Sve je bilo prepuno knjiga i časopisa, a Vinaver je pratio najraznovrsnije oblasti, čitao o svemu, dijagonalno, brzo upijajući najrazličitija znanja.

U Vinaverovu čast, pre neko veče, glasno su se smejali i publiku zasmejavali pisci Sava Damjanov, Miodrag Raičević, Vujica Rešin Tucić i Tomislav Marković, dok će ovih dana o beskonačnom Vinaveru svedočiti i muzika koju je voleo.

Ipak, da li ćete na festivalu osetiti pravi vinaverovski drhtaj, treptaj, biti preplavljeni njime, kao što je to bio ovaj pesnik celog svog života, zavisi samo od vas jer Vinaver je pre svega dijalog i prepuštanje muzici jezika...


Dragoljub Stanković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #24 poslato: Avgust 11, 2012, 10:47:31 pm »

*
FESTIVAL JEDNOG PISCA


O VINAVERU

Okosnice "Festivala jednog pisca" — izložbu "Svet je velika knjiga" i knjigu Gojka Tešića Citat Vinaver — dopunjuju programi, brižno odabrani da bi što sveobuhvatnije sagledali delo i život Stanislava Vinavera

Da je Stanislav Vinaver najveći Evropejac u srpskoj književnosti glasno je izgovoreno tek mnogo godina nakon njegove smrti. "Festival jednog pisca" (7—26. jun), multimedijalni projekat Kulturnog centra Beograda, posvećen je Stanislavu Vinaveru upravo iz namere "da podseti na činjenicu da se ova sredina može identifikovati s najvišim vrednostima evropske i svetske kulture poznavanjem ili, vinaverski rečeno, obujmljivanjem opusa jednog autora" kako to objašnjava Olivera Stošić Rakić, autor projekta.

A opus Vinavera je, malo je reći, raznolik. Gotovo sve oblasti umetničkog stvaranja i naučnog saznanja bile su predmet njegovog interesovanja i promišljanja: muzika, pozorište, film, slikarstvo, arhitektura, etnologija, lingvistika, fizika, matematika. Pa ipak, po rečima njegovog sina Konstantina Vinavera, "sebe je smatrao novinarem koji se bavi književnošću", a osnovna preokupacija mu je "bio jezik, i to srpski jezik. Smatrao je da ga čuje i iznutra i spolja. Imao je jedan ljubavnički odnos prema jeziku." Osim toga, na pariskoj Sorboni je studirao matematiku, filozofiju i muziku, bio je jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, u njegovoj dvadesetoj, 1911. godine, objavljena mu je prva knjiga — zbirka pesama Mjeća, prijateljevao je sa Aleksandrom Blokom, pisao je reportaže o Oktobarskoj revoluciji, objavio je prvi sprski avangardni manifest, kao novinar putovao je po Evropi i pisao, u četrdeset drugoj je diplomirao fiziku, bio je u zarobljeništvu u Osnabriku, Strazburu i Bekenbrigeu, bio je jogin. Neke od knjiga koje je objavio su Priče koje su izgubile ravnotežu, Misli, Pantologija novije srpske pelengirike, Gromobran svemira, Čuvari sveta, Goč gori, Ženidba vrapca podunavca, Evropska noć, Jezik naš nasušni, preveo je 1001 noć, Rableovog Gargantuu i Pantagruela, Geteove Jade mladog Vertera, Hašekove Doživljaje dobrog vojnika Švejka, Tvenovog Toma Sojera... Bio je osporavan zbog ideoloških razloga, preminuo je u šezdesetčetvrtoj, 1955. godine.

Okosnice "Festivala jednog pisca", izložbu "Svet je velika knjiga" i knjigu Gojka Tešića Citat Vinaver, dopunjuju programi, brižno odabrani da bi što sveobuhvatnije sagledali delo i život Stanislava Vinavera. Ilustrovaćemo ih pričom gostiju programa "Večeras se sećamo" Dušana Maksimovića Dumaksa dirigenta, Raše Popova književnika,Voje Čolanovića književnika, Mire Stupice glumice, i Nadežde Vinaver, prevodioca i snahe Stanislava Vinavera. Druženje je počelo posluženjem, kolačićima koji asociraju na Prustove madlenice (Vinaver je našoj publici otkrio Prusta a jedan od njegovih pseudonima bio je Svan) i mirisnim čajem od breskve.


DUŠAN MAKSIMOVIĆ DUMAKS: "U maju 1955. godine, tri meseca pre iznenadne Vinaverove smrti, prvi put smo u Jugoslaviji izvodili Karminu buranu Karla Orfa. Pre koncerta na Kolarcu, Vinaver je održao divan uvodni govor. Ja sam tada bio asistent pokojnog Bogdana Babića, i otišao sam kod profesora Miše Đurića na Katedru za klasične jezike da ga zamolim da neko prevede latinski tekst tog dela. On je tekst dao svojoj asistentkinji, uz napomenu meni: 'A ti posle odnesi to Vinaveru da dotera.' Tako ja odem na Đeram kod Vinavera. U jednom delu Karmine ima tekst koji peva muški hor, o susretu momka i devojke u šumi, kad naraste ljubav i dođe do srećnog sprega. A Vinaver kaže: 'Ovde bi bilo dobro reći sprezačina, zvuči adekvatno.'"

RAŠA POPOV: "Bio sam gimnazista od 1945. godine, tad je gimnazija trajala osam godina. Već u trećem, četvrtom razredu mi smo dohvatili prve prevode Doživljaja dobrog vojnika Švejka na srpski i odmah smo otkrili Vinavera. Vinaver je bio suprotan svemu onome što nam je škola dala i čime nas je predusrela. Prevodio je živim jezikom. A kada je preveo Gargantuu i Pantagruela bili smo već u šestom razredu, to je bio urnebes, zbir najčulnijih, najpohotnijih srpskih reči, najrazuzdanijih. Ali kad je preveo Toma Sojera kog smo znali po prevodima iz XIX veka, mi smo se oduševili! Na jednom mestu Tom Sojer hoće da kaže 'ma nemoj mi reći', a Vinaver prevede 'trt Milojka'! Vinaver je za nas bio idol."

VOJA ČOLANOVIĆ: "Ne znam koliko mi je meseci trebalo, kad sam kao mladi novinar spoljnopolitičke službe Tanjuga, upravo demobilisan iz ratnog vazduhoplovstva, shvatio ko stoji iza inicijala S.V. koji su se nalazili u dnu izveštaja inostranih agencija. Otimali smo se o te prevode zato što su bili izuzetno laki za rad, nije imalo šta ni da im se doda ni oduzme. On je sedeo sa jedno desetak prevodilaca u jednom ogromnom prevodilačkom desku, i daktilografkinji pored sebe je sa trake prevodio bez zastoja, bez gomile rečnika koji su stajali na stolovima drugih prevodilaca, diktirao, sećam se, dosta zadihano, ali bez zastoja kao da čita sa srpskog jezika. Prevodio je i sa zapisa radiotelegrafista, koji nisu znali nijedan strani jezik, a ni srpski, pa su bili puni grešaka. I, sećam se, Vinaver je jednom rekao kako po tim greškama prepoznaje koji je čiji zapis. Lično sam se upoznao sa Vinaverom na stepenicama Tanjuga. Upoznao me je Desimir Blagojević, pesnik. Bio sam veoma zbunjen. Hteo sam da mu reknem nešto iz čega bi on zaključio da znam i da sam čitao njegove tekstove. Prvo što mi je palo na pamet da reknem bio je jedan tekst iz njegove Pantologije u kome, između ostalog, piše 'Koje je psovke vikao Vuk Karadžić dok su mu plombirali zube?', ali sam se ugrizao za jezik, zato što sam video da Stanislav Vinaver nije najbolje stajao sa zubima. Zato sam mu ispričao da je u Trećoj muškoj, u Njegoševoj ulici, do 1941. godine njegova nova Pantologija bila neka vrsta andergraund bestselera. I njemu je bilo drago."

MIRA STUPICA: "Ja nisam čovek iz blizine Vinaverove, ali imam jednu jedinu uspomenu koja je divna, dovoljna za ceo život. Vinaver je jedanput meni napisao pismo, pismo mladoj glumici od velikog i najlucidnijeg srpskog pera. Bila je to prava senzacija u to tvrdo, čvrsto vreme socrealizma, uravnilovke, moglo se samo do jedne crte, a na njoj su stajali stražari, partijski rukovodioci male kulture a velikog partijskog naboja, sumnjičave prirode. I odjedanput tim stražarima socrealizma pridružuju se — ko? Najveći bivši srpski nadrealisti: Marko Ristić, Mima Dedinac i još neki! Bilo je opasno biti na njihovom nišanu, oni su mnogo zla naneli mnogim stvaraocima i čestitim intelektualcima tog vremena. Moj Stupica je u to vreme osnovao Jugoslovensko dramsko pozorište, pravio je divne predstave, antologijske, Dunda Maroja, Ribarske svađe, Mirandolinu, i ta publika koja je tek izašla iz rata, iz gladi, iz straha, iz bombi, ona je u kilometarskim redovima čekala na karte, primala predstave svim srcem, detinjim, sa ljubavlju, sa ovacijama, sa zahvalnošću. Tvorca te lepote, Bojana Stupicu, stizalo je mnogo kritika, sumnji i mnogo zla. Ali Bojan je bio tvrdoglav čovek. Nije prihvatao da pozorište bude bukvalna, uslužna slikovnica nekog teksta. Iz te rupe socrealizma izvlačio je tekstove na višu ravan, lepšu, bogatiju, gde je mogla da procveta i misao lepša, i radnja i ideja i vrednost predstave, pozorištem ispričana. Bila sam njegov partner u životu i teatru, bila sam njegova glavna glumica, pa je sav taj odij padao i po meni. Bilo nam je mnogo teško. Brutalno skidanje predstave Krvave svadbe Lorkine, sa šeste reprize, predstave za koju je veliki poznavalac teatra, erudita i poliglota gospodin Bora Glišić napisao da je genijalna, i da lepšu nije video, skinuo je Mima Dedinac na intervenciju Marka Ristića. E, to je bila kritična tačka našeg podnošenja. Nismo mogli više. Jednostavno, morali smo da odemo iz Beograda, da se odmorimo i da opet počnemo da radimo, jer smo znali da nas dvoje znamo šta je pozorište i umemo da ga radimo. I, u takvoj atmosferi, osvanulo je u štampi to veliko pismo, baš pred naš odlazak, velikog čoveka, blistavog Vinavera."

NADEŽDA VINAVER: "Nisam lično upoznala Stanislava Vinavera, videla sam ga nekoliko puta, u Univerzitetskoj biblioteci, u šetnji sa poznatim književnikom u tihoj ulici, a pamtim ga po predavanju koje je održao pred premijeru Karmine burane. Učestvovali su veliki kombinovani horovi, jedva se moglo ući u salu Kolarca, ali nekako sam se provukla. Slušali smo predavanje pre koncerta, i bez preterivanja mogu da kažem da je čitava renesansa izgledala drukčije kad smo o njoj čuli iz Vinaverovih usta.

Kad sam ušla u Vinaverovu kuću neku godinu nakon njegove smrti, izgledala je onako kao i kad je on bio živ. Prepuna knjiga, na svim mestima gde je postojao najmanji prostor — knjige, časopisi, tekuća štampa, muzička literatura, novine. U porodici svi su bili strastveni čitači. Čitav je život bio orijentisan ka potrebi za saznavanjem. Knjiga ih nikad nije zamarala. I kad je Vinaver umro, njegovi sinovi su nastavili tim pravcem. Prvi je bio Vuk, istoričar, živeo je asketski i radio 18 sati dnevno, rekli su nam da je objavio 11.000 stranica najkvalitetnije istorijske građe, znao je šest jezika. Svi su bili samosvojni, autentični, mislim da je Vuk upravo zbog te autentičnosti ostao malo skrajnut.

Često su me pitali kako je porodica podnosila žestoke napade na Vinavera. Bio je u nezgodnim situacijama zbog književnih tekstova. Govorio je iz dubokog ubeđenja i dubokog poznanjavanja stvari. Kao neki visak za iskazivanje podobnosti režimu bio je Vinaver. Toliko je žestoko napadan da je čudno otkud tim malim sejačima zla toliko snage da sve to objave. Vinaveru se mnogo pretilo, čak je bilo predviđeno da ide u zatvor. Mali sejači zla su jedva čekali priliku da nešto napišu, a bilo je vrlo zgodno napasti Vinavera. Tako su ulazili u povoljan društveni krug. I Vinaveru je to bilo vrlo teško. Umro je u šezdeset četvrtoj godini, u punoj snazi duhovnoj, fizički vrlo iscrpen od nemilosrdno višegodišnjeg progona. Dugo je ostao u senci, ljudi se nisu usuđivali da objavljuju njegove knjige, jer, podsetiću, on je 1952. godine optuživan da je pre rata radio u korist uvođenja profašističkog režima, da je propagirao hitlerizam. To su bile zaista neverovatne optužbe. Treba sve te ljude koji su bili čestiti već jednom rehabilitovati i naći načina da se do tančina objasni delatnost tih malih pa i velikih sejača zla."


piše: Sonja Ćirić | VREME 858 | 14. jun 2007.  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #25 poslato: Avgust 18, 2012, 11:48:19 pm »

*
JEDAN KNJIŽEVNI KARNEVAL


VRŠIM OPRAVKE STARIH SVETOVA

Velikani srpske poezije i proze, književni kritičari, profesori univerziteta, dobili su svoje uvrnuto izdanje u knjizi Stanislava Vinavera "Pantologija nove srpske pelengirike" u kojoj su s puno umešnosti parodirani

Ni 1938. godine pesnik Jovan Dučić nije oprostio pesniku Stanislavu Vinaveru njegovo delo, početo 1920. godine, u kojem je parodirao stihove i prozu tada najpoznatijih stvaralaca. Ušao im je Vinaver u stih i stil, u njihove teme i motive, rime, u srž njihove poetike i kao u izvrnutom ogledalu prikazao osobenosti književnih miljenika.
 
Sa konferencije Male Antante na Bledu, Miloš Crnjanski izveštava i o tome:

"Dučić ne opšti sa Vinaverom. Ne može da zaboravi ono što je Vinaver napisao, u svojoj "Pantologiji", o nama pesnicima". Brojni velikani srpske poezije prikazani su u tom delu svojim "pesmama", parodijama, koje je uverljivo i s puno majstorije napisao jedan čovesuđenjenislav Vinaver.

NOVO "SUĐENJE"

Smatraju je jednom od najuticajnijih knjiga u istoriji srpske književnosti, a potekla je od jednog od naših najuglednijih književnih kritičara. "Antologija novije srpske lirike" Bogdana Popovića, objavljena 1911. godine, do danas se navodi kao jedno od najboljih dela ove vrste. Ona je i ostvarenje Popovićevih estetičkih načela: sa svojom teorijom "red-po-red", tražio je izučavanje i ocenjivanje vrednosti književnog dela proučavanjem njegove građe, konkretnih umetničkih postupaka, odbacujući apstraktna razmatranja o suštini dela.

To naučno seciranje, ali i svrstavanje "podobnih" pesama u antologijski izbor, bili su poziv Stanislavu Vinaveru, koji se već okušao u parodiranju, da i sam stvori delo koje će slikovito i originalno da prikaže srpsko književno stvaralaštvo. Objavljujući knjigu 1920. godine, parodira ne samo izlaganje profesora Popovića, već i pesnike koji su se našli u njegovom izboru. Da stvar bude bolnija po one koji ne znaju da prihvate umetničku slobodu ili, makar, okrenu sve na šalu, Vinaver ih je tako verno prikazao da njegove parodije neodoljivo podsećaju na original, ali uvrnut, preteran, smešan, na trenutke besmislen. Od naslova njegovog dela, "Pantologija nove srpske pelengirike" do poslednjih strana na kojima su šaljivi oglasi, od pesme do fusnote i komentara, sve je napisano u duhu parodije, u Vinaverovom izvrnutom ogledalu gledamo književno stvaralaštvo kroz istoriju, rad kritičara i antologičara, izdavaštvo, život pisaca njegovih savremenika.

Uvek spreman na polemiku, autor "Manifesta ekspresionizma", vrsni prevodilac i odličan pesnik, Vinaver nije zazirao da u brojnim tekstovima osporava stavove kritičara koji su uživali veliki ugled i čije su reči za mnoge bile zakon. Parodija je bila originalan, neobičan i delotvoran način da kaže šta misli, da bude oštar kritičar, ali i da se našali, poigra s književnim veličinama. Objavljivao ih je u novinama, dok pojavom "Antologije novije srpske lirike" nije mu palo na pamet da objedini to svoje stvaranje i na izokrenut način prikaže srpske književne stvaraoce. Već sam naslov prvog izdanja iz 1920. godine, "Pantologija nove srpske pelengirike" podseća na Popovićevo delo.





Kao i Popović, Vinaver književne stvaraoce deli na tri razdoblja, a "Pantologiju" počinje predgovorom, potpisanim sa "profesor Uredne književnosti". Osim što nam takav potpis doziva u svest profesora uporedne književnosti, Bogdana Popovića, u tri reči Vinaver je parodirao i njegove književno-teorijske stavove: ako pesma cela mora da bude lepa, ako je red-po-red ispitamo, pazimo da nigde nema padova, odudaranja od celine, onda je to — uredna književnost. Izabrao je "pantologičar" mnoge pisce koji su prošli sud profesora Popovića: Njegoša, Đuru Jakšića, Milana Rakića, Aleksu Šantića, Milana Ćurčina, a dodao i neke kojih nema u "Antologiji", poput Sime Pandurovića.
 
Početna zamisao oslanjala se na Popovićevo delo, ali kako je "Pantologija" rasla, Vinaver se sve više udaljavao od prvobitnog uzora. Njegovo delo, prošireno novim parodijama, doživelo je još dva izdanja, 1922. i 1938. godine u kojima se pantologičar već potpuno udaljio od antologičara.

CVETNA CITRA CARA DUŠANA

Jovan Dučić imao je razloga da bude uvređen: on je s nekoliko pesama zastupljen u Vinaverovom parodijskom izboru srpskih pisaca. Koreni toga su možda i u činjenici da je Dučić jedan od najzastupljenijih pesnika u Popovićevoj antologiji. Pisac koji nas izveštava o ljutnji čuvenog pesnika i njegovom "neopštenju" sa Vinaverom na Bledu, Miloš Crnjanski, i sam se našao u "Pantologiji". Vinaveru je toliko slatko bilo da se našali sa njim da je parodirao i poeziju Crnjanskog, njegovu prozu u odlomku nazvanom "Notes o Beliću", koji liči na naglavačke okrenuti naslov romana Miloša Crnjanskog "Dnevnik o Čarnojeviću", njegove prevode haiku poezije, koju je pesnik toliko voleo. Stavio ga je čak i u šaljive oglase na kraju "Pantologije" iz 1922. godine:

"Javljam prijateljima da sam u duhu svoje poezije prestao biti čovek i postao drvo. Sva pisma upućivati na: Topčider, 7-ma bukva, levo. Miloš Crnjanski, bivši čovek".
 
Za razliku od Dučića, međutim, Crnjanski se nije ljutio na Vinavera. Zajedno šetaju na Bledu, ali razgovor koji vode u osvit Drugog svetskog rata, kada je Vinaver već obeležen kao Jevrejin, tema je za neku drugu priču. Dok su neke Vinaverove parodije više pesnička igra, duhovito izvrtanje osobenosti i pesničkih postupaka, kao u slučaju Crnjanskog, druge su u svojoj navodnoj neozbiljnosti mnogo oštrija kritika, što je verovatno prepoznao i Dučić. Iza parodije njegovog ciklusa "Carski soneti", u kojima Dučić opisuje scene iz srednjovekovlja, sjaj i gospodstvo dvora cara Dušana, stoji Vinaverova opaska:

"Dučić je zamišljao jednu prošlost kojom bi se mogao pohvaliti pred strancima, pa i pred rođenim svojim narodom. To nije bila autentična prošlost, nego jedna reklamna prošlost". Stavljanje naglaska na to da je srpski dvor na vrhuncu slave, preterivanje u opisivanju raskoši i bogatstva koji povremeno više liče na dvor Luja Četrnaestog, kralja Sunca, kako je to primetio Jovan Deretić, odjeknulo je u "Pantologiji" u pesmi "Sjajan i nerazumljiv carski sonet":

"Uze care cvetnu citru od
čauša.
I sviro je dugo s puno
vere čvrste
A tice i zveri, ljudi,
čeljad razna
Gledahu sa slutnjom na
careve prste
Lijući na patos ulja grčkih
vazna".

Vinaverove pantologijske tvorevine retko se tiču baš određenog dela: to je nova pesma, čini se da bi mogao da je napiće i sam stvaralac kojem je pripisana da nema preteranosti i uvrnutosti parodije. Ona otkriva sve najvažnije odlike pesnika, ali ih stavlja u takav okvir u kojem se jasno ističu mane ili se pesnička ozbiljnost izvrće u smeh. Njegoševa misaona poezija, postaje visokoparno deklamovanje u desetercu, često bez ikakvog smisla o nebesima i čudesima, svetskoj armoniji, klici elektrizma. Đura Jakšić, koji u tipično romantičarskom maniru, peva o otuđenosti lirskog subjekta i sveta, u pantologijskom izdanju vaseljenu naziva bednim posmrčetom, a Selenu, mesec, gadnim, gnusnim kopiletom.
 
Odlika Sime Pandurovića da u svoju poeziju umeće strane reči i izvedenice, dovedena je do toga da stihovi postaju rogobatni:

"Život je težak ko malter
perpendikulara
Gnusni eufemizam brevetira
ropac
Psihologiju delira harangira
škopac,
Mi smo monstrum sumnje u
psihi okulara,
I demon bluda u polusvetu
preživara".

Vinaver je ušao u poeziju vrhunskih, ali i trećerazrednih, danas zaboravljenih pesnika. Pevao je kao romantičar, klasicista, parnasovac, slagao stihove i rime u aleksandrincu, desetercu, slobodnom stihu. Ma koliko za neke bilo bolno da se gledaju u Vinaverovom ogledalu, mora se priznati očigledno: samo neko ko je pažljivo čitao i proučavao, ko je i sam majstor pisane reči, ko je tu poeziju dobro razumeo, došao do njene suštine, mogao je tako vešto da se saživi sa poetikom tako različitih stvaralaca iz tako udaljenih perioda naše književnosti.

DIVKA-TIVKA KAO SARA BERNAR

"Pantologijski" izbor pesnika bio je samo početak. Vinaver je u svoje delo uneo i prozne pisce, kritičare, drame, čak i jedan operski libreto, pa i takve forme kao što su oglasi, razni dopisi ili maturska pitanja. Već u prvoj rečenici odlomka "Tonkina žudba": "Nisu ni izašli iz kuće a da nju, Tonku, koja je ležala u sobi zvanoj ženska soba, a tako nazvanoj po tetki joj, Siki, koja se za Turčina udala, Tonku koja je još ležala, opomenu", jasno prepoznajemo Boru Stankovića. Jedna od najosobenijih crta Stankovićevog stvaralaštva, njegova usredsređenost i stavljanje naglaska na ženske likove, jasno je istaknuta samo u jednoj rečenici.
 
Zgusnuto, na nekoliko strana, Vinaver ređa i osobenosti "Burleske gospodina Peruna boga groma", neobičnog romana Rastka Petrovića. "Šta se sve nije našlo na njenih stotinak strana", piše Jovan Deretić o "Burleski" i nabraja: slovenski bogovi i hrišćanski sveci, jedna beogradska bolnica, svetogorski kaluđeri, Van Gog, a radnja koja počinje u osmom veku i nastavlja u četrnaestom, završava se nekoliko godina posle izlaska knjige. U Vinaverovom izvođenju, u "Sapogama Divke-Tivke", taj trk kroz prostor i vreme još je brži i luđi:

"Kada je umro Dante svi su plakali, a najviše jedna kaluđerica sva u crnom, u crnoj plišanoj haljini. Ona se zvala Markiza de Pompadur i bila je balerina Beogradskog pozorišta i ruska izbeglica iz Pančeva.





Ustvari, to je bila Divka-Tivka koja je pod imenom Sare Bernar igrala mačiš na Tamerlanovom grobu u Australiji, a posle je bogovi kazne, ona padne, slomije nogu i otvori bakalnicu u Makenzijevoj ulici. Vinaver je naročito bio osetljiv na prazno rodoljublje, ratnu "patriotsku" književnost, rabljenje umetnosti u ideološke svrhe, političke, nacionalne. U "Pantologiji" iznosi dva priloga o srpsko-hrvatskom pitanju: jedan naslovljen "Pred novim ratom" i pripisan Stanoju Stanojeviću, profesoru istorije, a drugi, u kojem se brane "hrvatski interesi" , nepotpisani, takođe, veoma slikovitog i ubojitog naslovom "Neverovatna pokvarenost srpskog naroda (O ovome istom predmetu ima i pesma)". Mržnja se podgreva i u učenim krugovima, ukazuje Vinaver, i oslikava to u "Pantologiji" prilozima u kojima se zaključci izvode ne samo iz proizvoljnih, već i besmislenih postavki.

U prvom prilogu tvrdi se: "Hrvati su poreklom Srbi. To su bili Srbi koji su se mnogo hrvali pa ih prozvaše Hrvati", dok se u drugom napominje: "Srbi su ogranak Hrvata koji se vratio divljaštvu. Najbolji dokaz da su Srbi divljaci jeste da ne znaju ni obična slova. Na svome grbu: samo sloga Srbina spasava, oni su slova s dva puta okrenuli natraške".

AUTOBIOGRAFIJA GORILE

Oštrica Vinaverove kritike književnih, pa i društvenih pojava, vidljiva je i u napomenama koje dopisuje na svršetku pojedinih tekstova. Tako uz ratnu pripovetku Dragiše Vasića, vinaverovski udešenu, stoji komentar da su u prvoj pripoveci likovi bili nepatriotski i razočarani, zbog čega je u uredništvu "Književnog glasnika" taj "neželjeni pesimizam ublažen", pa je pripovetka sada podobna i za najširu publiku. Kroz "Pantologiju" saznajemo i ponešto o stanju u izdavaštvu: Kada će izaći martovski broj "Kritike"?, stoji u jednom od pitanja iz Zbornika maturskih pitanja. Odgovor: "u decembru iduće godine, slikovito opisuje koliko je priliv novca bio redovan. Saznajemo ponešto i o novinarstvu: u oglasima na kraju "Pantologije" iz 1922. godine reklamira se "Novi list", organ novih ljudi koji prati nove pojave u svetu, naročito u Engleskoj, "Politika" — "najobavešteniji list za stranu informaciju i arheologiju" čiji se dopisi dobijaju bez poštanskih čekanja, pravo iz Ministarstva inostranih dela, "Vreme", koje za novi broj najavljuje tekst "Kako sam postao čovek — autobiografija gorile", uz napomenu "ovo je dograbio pre sviju naš saradnik, specijalni dopisnik sa Sumatre". Pantologija postaje vinaverologija, stvaranje posebnog sveta koji je obuhvatio čitavu jednu književnu i društvenu stvarnost, karnevalska povorka sa maskama koje prenaglašavaju osobene crte, šarenilo koje spaja staro i novo, sudar avangarde koja dolazi sa preživelim formama koje još vladaju. Ona je i šaljiva igra i odbrana umetnosti i svedočanstvo jednog vremena.


Autor: J. Čalija | Ilustrovao: Dragan Maksimović | број: 3116 — 2011 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #26 poslato: Novembar 12, 2012, 03:35:44 am »

*

VINAVER U GRADU

Na današnji dan, pre tačno 85 godina, Stanislav Vinaver se zavalio u stolicu ispred kafea, otvorio novine i u njima, srčući vreli čaj od breskve, čitao svakodnevne vesti iz života Berlinera i njima poznatog ili zanimljivog sveta. Baš u tom trenutku, sinula mu je neka od onih neodoljivo inadžijskih ideja, kojim je izazivao kukavičku tromost beogradskih zaljubljenika u norme i propise, "gnjavatora i dogmatičara", oduševljen iznenadnom blizinom predratne Jugoslavije savremenim naučnim i umetničkim previranjima u Evropi.

Sve i da je moguće rekonstruisati te rasvetljujuće trenutke Vinaverovog života, bilo bi ih toliko da bi marljivo društvo koje ga nasleđuje moglo baš iz dana u dan, čitave godine, obeležavati kakav značajan jubilej, u čast neprevaziđenih prevoda svetske literature, prevratničkih eseja i kritika, ili intimnih dnevničkih i poetskih zapisa. Nažalost, na hiljade je stranica Vinaverovog rukopisa još neobjavljeno — tačno 52 godine nakon njegove smrti, ako su godišnjice već tako važne. Prateći hronologiju zanemarivanja velikana srpske kulture, nakon Rastka Petrovića, Kulturni centar Beograda posvetio je drugi Festival jednog pisca Stanislavu Vinaveru — pesniku, filozofu, filologu, fizičaru, parodičaru, muzičaru, joginu, diplomati...

"Dobro poznat i dobro skriven" — intriga recepcije Vinaverovog dela dovoljan je povod Festivalu, čiji su autori izbegli zasipanje publike bibliografskim detaljima, trudeći se da bar najznačajnije od mnoštva pravaca Vinaverovog života uvedu u neposredan kontekst savremenog srpskog društva. "S obzirom na Vinaverovo dugogodišnje odsustvo, želeli smo da kroz izložbu i prateće programe prikažemo njegov duh 'u punom blesku i zamahu', što je možda malo i preambiciozno, budući da je reč o tako razuđenom i bogatom delu", kaže u razgovoru za Danas Olivera Stošić Rakić, autorka projekta. "Smatrali smo da koju god poziciju zauzmemo, neminovno bismo oštetili tu sveukupnost i preobilje, pa smo široj javnosti ponudili nekoliko osnovnih naznaka Vinaverove uzbudljive i danas prisutne stvaralačke potencije".

Festival pod nazivom "Svet je velika knjiga" poveo je publiku u obilazak neobeleženih toposa u gradu koji je Stanislav Vinaver "svesno i dirljivo izabrao za mesto življenja". Među njima je i kuća u Đakovačkoj 21, u kojoj je decenijama živeo i pisao, a koja je sada predviđena za rušenje.

"Teško je danas zamisliti kulturnu scenu u Beogradu između dva svetska rata, na kojoj je Vinaver, odličan poznavalac savremene evropske filozofije, nauke i književnosti, strasno polemisao ne samo u književnim i uopšte kulturnim okvirima. Za nas koji javno mnjenje imamo tek u rudimentarnim oblicima, zaista je nepojmljiva takva jedna živa scena na kojoj su se akteri direktno sučeljavali. Istovremeno, Vinaver je kroz prevodilački i kritičarski rad, u srpsku kulturu uvodio aktuelne evropske pojave, tumačio ih i poredio, stvarajući paradigmu modernosti. Ne odnosi se to samo na književnost i muziku ili filozofiju, Vinaver je recimo bio jedan od retkih Evropljana, a svakako u to vreme jedini u Srbiji, koji je razumeo Ajnštajnovu teoriju relativiteta", ističe Olivera Stošić.

Centralna postavka Festivala jednog pisca, autorke Dušice Knežević, počinje na ulici, ispred Galerije KCB, panoima sa kraćom biografijom, citatima i strip tablama Saše Rakezića Zografa, inspirisanim Vinaverovim stihovima. "Vinaver je voleo beogradske ulice, voleo je zvuk govora, voleo je da razgovara i polemiše", objašnjava sagovornica Danasa. "Njegove ironijske i parodijske strategije poslužile su protivnicima da ga označe kao neozbiljnog, i na taj način izbegnu suočavanje sa njegovim oštrim kritikama. Tako je i njegova refleksivna poezija do danas ostala u senci parodijskih pesama, što je još jedna nepravda koju smo pokušali da ispravimo," kaže Olivera Stošić Rakić. I Zograf i drugi umetnici angažovani na izložbi, inspirisani su upravo tim intimnim stihovima, Vinaverovom poezijom kosmizma i strasti.

Vinaverova biografija predstavljena je kroz devet poglavlja putovanja Evropom - od školovanja na Sorboni, putovanja po Srednjoj Evropi, svedočenja o oktobarskoj revoluciji u Rusiji i spaljivanju knjiga u Berlinu — i putovanja kroz velike svetske priče, zahvaljujući odličnom poznavanju devet jezika i prevođenju nekih od najvažnijih književnih dela. Uz pomoć uzoraka, citata i fotografskih detalja, skrivenih među "korice" zasebnih poglavlja, posetilac će ovu životnu putanju ispratiti do mračne sobe Vinaverovog logorskog poglavlja, u kojoj se umesto objašnjenja i ilustracija nalaze njegova zarobljenička pločica, originalni dnevnici i pesnički zapisi, kao i knjige koje je čitao u logoru, čekajući kraj još jednog niza godina "poniženja i borbe". Takav niz ranije je već preživeo, kao jedan od 1300 kaplara.

Deo postavke čini i muzika, koju je uz matematiku smatrao ključem krajnjeg smisla života. "Bio je strastven slušalac muzike i veoma oštrouman kritičar beogradskog muzičkog života. Prva recenzija u srpskoj javnosti, u kojoj je postavljeno pitanje budućnosti konceptualne i elektronske muzike, nakon Šenbergovog koncerta u Beogradu, jeste Vinaverov tekst. Zato je bilo logično da izložba sadrži kompoziciju pisanu specijalno za Festival. Mlada kompozitorka Irena Popović, u širokom luku povezuje Vinaverova interesovanja, od 'blagoslova' narodnog muzičkog nasleđa, preko klasike, sve do smelih muzičkih eksperimenata. Poseban poklon Vinaveru čine zapisi kosmičkih zvukova, koje je američka svemirska agencija uspela da prenese u ovaj medij, a koji su inkorporirani u osnovnu kompoziciju", navodi Olivera Stošić.

Omaž Vinaveru strasno zainteresovanom za nove medije i vizuelne prakse čine i video radovi Svetlane Volic, instalirani u galeriji na spratu Kulturnog centra, sa čijeg zida Vinaverovo oko — oko pažljivog posmatrača i aktivnog učesnika — zavodi pogled posmatrača i uvodi ga u dijalog, ne mareći za izgovore. Tome služe i odabrane arhivske emisije radija i televizije, posvećene Vinaveru, kao i fotografije evropskih i srpskih naučnika i umetnika sa kojima je Vinaver bio u konstantnom dosluhu — a koji su duhovitom intervencijom Svetlane Volic ponovo uvedeni u živi razgovor.

Konačno, na festivalskim šetnjama Vinaverovim Beogradom, promocijama, književnim večerima i panel diskusijama, Vinaverovi manje-više svesni baštinici, i među učesnicima i među zainteresovanom publikom, pokušali su da rekonstruišu vinaverovski dijalog — započet pre suviše mnogo godina da bismo i dalje tako glupo ćutali.


Milica Jovanović | 23-24. jun 2007. | Danas.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #27 poslato: Februar 24, 2013, 07:22:00 pm »

*

56 GODINA OD SMRTI STANISLAVA VINAVERA


Na današnji dan, navršava se 56 godina od smrti čuvenog šabačkog i srpskog književnika, književnog kritičara, prevodioca, pesnika i eruditu, Stanislava Vinavera, Šapčanina, koji je iako je mnogo putovao u svom životu, samo svoj grad nosio u srcu. Njegova rodna kuća, ugledne porodice Vinaver iz Šapca, nalazi se u Ulici Vlade Jovanovića. Da podsetimo naše sugrađane na Gospodina Vinavera:
 
Prva asocijacija na ime Stanislav Vinaver sigurno je pesnik, ali odrediti ga samo time, bilo bi nepravedno, jer bi se zanemarilo sve ostalo što je on bio, književnik, novinar, prevodilac, kritičar, i sve drugo čime je stekao ugled kakav je uživao.
 
Rođen je prvog dana marta 1891. godine, u uglednoj šabačkoj, jevrejskoj porodici Vinaver. Otac Josif je bio lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Josif je oko 1880. emigrirao iz Poljske u Šabac. Ubrzo po sticanju lekarske diplome, postao je jedan od najboljih lekara Kneževine Srbije. Majka Ruža je bila takođe Jevrejka iz Poljske. Stanislav je rođen u kući koja se nalazi u današnjoj Ulici "Vlade Jovanovića" broj 5. Osnovnu školu je pohađao u svom rodnom gradu, i od prvih slova koje je naučio, pokazivao je ljubav prema knjizi. Nakon osnovne škole upisuje Šabačku gimnaziju, u kojoj provodi deo srednjoškolskog obrazovanja, a potom odlazi u Beograd, gde je stekao matursku diplomu. Na studijama "mali Pariz" menja velikim, francuskom prestonicom, gde na uglednoj Sorboni studira matematiku i fiziku. Na studijama se upoznaje sa radom najvećeg francuskog filozofa i profesora na Sorboni u to vreme, Henrija Bergsona, dobitnika Nobelove nagrade 1927. godine, koji je, po rečima Stanislava Vinavera, imao veliki uticaj na njegova dela..
 
Iako se zlatnim vremenom njegovog stvaralaštva može nazvati međuratni period, ugled talentovanog, mladog pisca stekao je pred početak Prvog svetskog rata. Zbirka simbolističke poezije "Mjeća" štampana 1911. godine, i zbirka pripovedaka "Priče koje us izgubile ravnotežu" (1913), donele su mu ugled i nadimak "čudo od deteta".
 
Idilu našeg grada, miran, a opet sadržajan život porodice Vinaver, i život koji je krasio ceo Šabac, nasilno je prekinut ratom 1914. godine. Stanislav Vinaver je to jednostavno opisao rečenicom "Onda je došao rat, i promenio sve". Iako je, kao dobrovoljac učestvovao i u Balkanskim ratovima, Vinveru će tek 1914. godina sve promeniti i idilu pretvoriti u užas.
 
Lep san u kome je pogranični grad živeo, prekinut je košmarno, oružijem, i naglo se iz ovakvog "sna", prešlo u životni košmar. Neposredno pred objavu rata, njegova sestra je preminula od tuberkuloze. Jedan od onih koji se iz tog košmara nisu probudili, bio je i otac Jozef, koji je preminuo od tifusa, služeći u armiji, kao lekar, u vreme epidemije ove bolesti 1915. godine. Majka Ruža je bila isterana iz kuće od strane Austo — Ugarske vojske, i do kraja rata bila je medicinska sestra. Stanislav je otišao u rat odmah po izbijanju, kao deo poznatog "Studentskog bataljona", i majka sve do 1916. nije imala nikakvu informaciju o njegovoj sudbini.
 
Zajedno sa ostalim vojnicima, i delom civilnog stanovništva okupirane Srbije, Stanislav Vinaver prelazi Albaniju, i stacionira se na Krfu, gde postaje urednik "Srpskih novina". Obrazovanje i elokventnost koju je posedovao promovisali su ga među svega nekoliko predstavnika koji su, po naredbi regenta Aleksandra Karađorđevića, bili poslati u Rusiju 1916. godine, kako bi od ratnih zarobljenika Slovenaca, Hrvata (koji su ratovali u austro ugarskim uniformama) i Srba koji su se nalazili u Rusiji formirali dobrovoljačku diviziju koja će se boriti na strani saveznika, za oslobođenje južnoslovenskih naroda i formiranje zajedničke države. U Rusiji se nalazi i kao deo diplomatskog predstavništva Kraljevine Srbije, u vreme izbijanja revolucije.
 
Iskustvo, obrazovanje, rezultati i poverenje koje su najviši državni zvaničnici imali u Stanislava Vinavera, donele su mu posao u umetničkom odeljenju Ministarstva obrazovanja po završetku rata i stvaranju nove velike države.
 
Ljubav prema pisanju, i avanturizam, koji je odlikovao Vinavera, brzo su ga odvojili od Ministarstva, i on 1919. godine postaje novinar beogradskog lista "Vremena", a potom i Radio Beograda. Paralelno sa poslom novinara, bavi se književnom i umetničkom kritikom, kao i prevođenjem. Prevodilačkom radu, Vinaver je davao specifičnu notu. On je, u težnji da što bolje prenese čitaocima smisao književnog dela, često odstupao od originalnog teksta, zbog čega je neretko njegov prevod odbijan od strane izdavača, međutim, oni koji su štampani, dobili su književnu vrednost gotovo poput originala. Prevodio je sa nemačkog, francuskog, engleskog, češkog, poljskog i ruskog.
 
Sredinom 20-ih godina prošlog veka, oženio je nemicu Elzu, sa kojom je dobio 2 sina, Vuka i Konstantina.
 
Kritički osvrt na tendencije u književnosti Kraljevine Jugoslavije, bio je polje na kome je najviše delovao Stanislav Vinaver. Kao deo grupe mladih modernističkih pisaca iz Srbije, među koje se ubrajaju Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Grainac, Dragiša Vasić… osmelio se da ospori ondašnje neprikosnovene kritičare, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Vinaver se smatra vođom ovog pokreta, zahvaljujući "Manifestu ekspresionističke škole" koji je napisao. Smisao za humor, i rečitost kojom je mogao to da predstavi na papiru, najzaslužniji su za knjigu "Pantologija novije srpske pelengrinike" koja predstavlja neku vrstu parodije na "Antologiju nove srpske lirike" koju je objavio Bogdan Popović. Za ovu knjigu je kritika gotovo jednoglasno ocenila da se radi o najboljoj knjizi parodiji u istoriji naše književnosti.
 
Senzibilitet pisca, znanje i novinarska obaveštenost onemogućili su da rast fašizma i nacizma u zapadnoj Evropi 30 – ih godina XX veka, prođe neopažen u njegovom stvaralaštvu. Srbija (sada kao deo Jugoslavije) se suočavala sa novim zlom, još neoporavljena od prethodnog rata. Pod uticajem ovih dešavanja, Vinaver piše dela "Nemačka u vrenju" i "Ratni drugovi", obadva 1939. godine.
 
Aprilski napad Nemačke na Srbiju, dočekao je u Beogradu. Iako je imao šansu da ode u Veliku Britaniju, gde mu je ponuđen i azil, odlučio se da ostane u Jugoslaviji, i pridruži se vojsci u aprilskom ratu. Nakon kapitulacije, Vinaver je zarobljen i odveden u logor u Osnabriku, gde se nalazi do završetka sukoba 1945. godine.
 
Po povratku u Jugoslaviju, sada republiku, vraća se pisanju, i na papir prenosi ono što je doživeo u ratnim godinama, te tako nastaju "Godine poniženja i borbe, život u nemačkim ofanzivama" i "Evropska noć". Poslednja njegova knjiga koja je za Vinaverova života objavljna, bila je "Jezik naš nasušni" 1952. godine. Preminuo je 1955. godine u Niškoj Banji.
 
Kraj života, nije značio kraj objavljivanja dela Stanislava Vinavera. "Nad gramatika" i "Zanosi i prkosi Laze Kostića" objavljeni su 1963. godine, a drugo delo je ponovo štampano 2006. godine. Prva serija ovog eseja o velikom pesniku, upotpunjena je istorijskim kontekstom u kome su nastajale Kostićeve pesme, kao i problemima stiha, i modernoj poeziji uopšte, kroz koje se provlači autentični stil Stanislava Vinavera.
 
"NAŠ DRAGI ŠABAC"
 
Duh jednog grada se ne može prepričati ili naučiti, ali on ostaje deo čoveka ma gde on išao, i ma šta radio. Umetnik taj duh oslikava (ne)svesno u svakoj izgovorenoj reči i svakom napisanom slovu.
 
Stanislava Vinavera karakteriso je upravo specifičan duh Šapca sa kraja 19. i početka 20. veka. Ubrzo po napuštanju svog rodnog grada, nostalgija za njim i bezbrižnim predratnim vremenom u Šapcu, postalaje obeležije njegovog života. Živeo je u Beogradu i Parizu, posetio mnogo drugih evropskih gradova, ali je samo svoj Šabac nosio u srcu, i samo taj grad bezgranično voleo, uvek govoreći da od svih gradova najviše tradicije u sebi nosi "Naš dragi" Šabac.
 
Vinaver u knjizi "Crno jagnje i sivi soko: putovanje kroz Jugoslaviju", britanske spisateljice, Rebeke Vest, učestvuje kao predstavnik svoje zemlje, i vrlo često pominje naš i njegov grad. Konstantin, kako se Vinaver zove u ovom delu, opisuje predratni Šabac sledećim rečima: "U Šapcu smo svi bili istinski različiti ljudi. Nije bilo mnogo onih koji su ličili jedni na druge, i govorili slično kao u Parizu, Londonu ili Berlinu. Svi smo bili posebni i drugačiji, i zato smo bili svi jednaki. Niko nije pokušavao da se izdigne iznad ostalih pokušavajuči da imitira nekoga sa boljom reputacijom. Mogli smo da budemo zapamćeni ako uvek sledimo samo svoje mogućnosti i kvalitete. Tako je bilo u svim gradovima u Srbiji, ali najviše u Šapcu, jer smo ponosan grad, i sledimo svoj put." Sa mnogo ljubavi je, iako onda stanovnik glavnog grada, napisao 1935. godine "Šabac i njegove tradicije". Rado se prisećao detinjstva u Šapcu, koje je nazivao magičnim, i da je tu magiju osećao u svakoj kući u koju je ulazio kao mali, bilo da je to doktorska, sveštenička, zanatlijska ili neka druga kuća. Zamenicu "mi" je koristio samo kada je govorio o svom gradu. Smatrao je da se čovek samo za jedan grad da kaže "moj grad", i bilo da se nalazio u Beogradu, Parizu, Londonu, Berlinu ili na nekom drugom mestu, uvek je ponosno isticao da je Šapčanin, a pomenutu sintagmu koristio samo uz reč Šabac.
 
Nakon smrti, Stanislav Vinaver je sahranjen na Novom groblju u Beogradu. U našem gradu, iza njega je ostala kuća u kojoj je rođen, ulica, ali i velika ljubav prema Šapcu, koja nameće obavezu da se ime ovog pesnika, pisca, kritičara, prevodioca prenosi i na nove generacije naših sugrađana.


Šabačka čivija | 02.08.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #28 poslato: Novembar 18, 2013, 12:43:23 am »

*

OTKRIVENA SPOMEN-PLOČA VINAVERU

Ministar kulture Predrag Marković otrkio obeležje na mestu gde je nekada živeo Stanislav Vinaver. Na ovoj adresi veka stvarao najveći čudotvorac srpskog jezika




Vinaveri — Slobodan, Vera, Milica i Mihailo sa Gojkom Tešićem

Odavno je Vinaver odlučio da, "grede, grede tajnom slavom", kako glasi jedan njegov stih. Ne znam nijednog autora srpske književnosti, koji je toliko slavan, za koga se toliko malo učinilo da bude javno prisutan. Postoji skrivena ideološka zabrana i ta je najopasnija. Razne ideologije smenjivale su se na ovom prostoru, ali su sve istrajno, ali ne javno činile da Stanislav Vinaver ne bude prisutan.
 
Ovo je istakao Predrag Marković, ministar kulture, otvarajući u četvrtak spomen-ploču na mestu (Đakovačka 21), gde je nekada bila porodična kuća velikog pesnika, pripovedača, esejiste, polemičara, prevodioca... Time je nastavljen veliki kulturni poduhvat "Vratimo dug piscima" Ministarstva kulture i "Večernjih novosti", u kojem su do sada postavljena obeležja dvanaestorici književnih velikana.

— Vinaver svakako jeste institut srpske modernosti, ali ne lažan. Da bi ste stvarali modernost, uticali na ljude oko vas da u tome uzmu učešća, morali ste da poznajete evropske trendove i što je još važnije da poznajete suštinu i svu čaroliju svog jezika. Ako niste u stanju da prepoznate svoj identitet, a toliko indentiteta je imao Vinaver, onda ne možete sebe nazivati ni Evropejcem ni modernistom. On se time nije kitio, on se kitio zanosima i prkosima — rekao je Marković.

Bez sumnje najbolji poznavalac Vinaverovog dela, prof. dr Gojko Tešić, rekao je da je za njega nekadašnja prizemna kuća u Đakovačkoj 21 „magična građevina iz koje je u ovaj grad i ovu kulturu širokim stvaralačkim mlazevima isticala evropska modernost, a i u evropski kulturni prostor otiskivale su se vesti kako i u ovoj zemlji stanuje Evropa u najuzbudljivijim stvaralačkim proplamsajima“.
 
— Ta kuća, ta čarobna kutija jezika i književne umetnosti, znanja, kulture, bila je onaj prostor čestitosti i moralne doslednosti iz kojeg je najveći srpski nadgramatičar, žestoki polemičar, antidogmatičar u političkom smislu, ali i u ideološkom, odlazio u beskompromisne bitke za odbranu poetskog moderniteta. Na ovoj adresi je četvrt veka stvarao najveći čudotvorac srpskog jezika, kome srpski jezik nije bio maternji, a učinio je za njegovo bogatstvo više od mnogih najvećih pisaca ove književnosti — istakao je Tešić.

U kući na Đermu, podsetio je Tešić, napisana je magična monografija "Zanosi i prkosi Laze Kostića", polemičke stranice knjige "Jezik naš nasušni", parodije iz "Alajbegove slame", pesnička zbirka "Evropska noć", čiji revolucionarni prevratnički duh nije ništa manje od Popine "Kore" i Pavlovićevih "87 pesama", Iz ove kuće Vinaver je otposlao silne tomove prevoda "1001 noći", "Gargantue i Pantagruela", dela Hašeka, Viona, Getea, Tvena... Odavde su u svet otišli i čudesni eseji o našim vitezovima, o epskom desetercu, o narodnoj kulturi. Nadahnutu besedu Gojko Tešić završio je najavljujući da će uskoro biti objavljena Vinaverova dela u 17 knjiga, u izdanju Zavoda za udžbenike i "Službenog glasnika", čime će srpska kultura konačno shvatiti kakvog je čudotvorca u ovom piscu imala.
 
Pesme Stanislava Vinavera, sa puno osećanja za njihovo značenje i ritam, čitala je dramska umetnica Danica Ristovski.
 
TAJNA VEZA
 
Predrag Marković je naveo da se još pre 30 godina suočio sa posledicama ideoloških zabrana zbog kojih nije mogao da objavljuje pod svojim imenom.
 
— U to vreme se Gojko Tešić potrudio da u "Književnoj reči" stvori virtuelnu ulicu Stanislava Vinavera, što je u javnosti bilo dočekano sa velikim simpatijama. Tekst sam pod pseudonimom pisao ja uz pomoć prijatelja čija sam imena i tada i sada morao da krijem. Tada iz ideoloških razloga sada iz želje da ostane jedna malena tajna veza između nas koji smo tada verovali da mora da postoji Vinaverova ulica i sve drugo što je on zaslužio.



UNUCI I PRAUNUCI Vinaver je imao dva sina — Konstantina i Vuka. Otvaranju spomen-ploče prisustvovali su Konstantinova supruga Vera i njihova ćerka Milica Vinaver-Ković, sa sinom Mihailom, Stanislavovim praunukom. Ispred zgrade u Đakovačkoj 21, bio je i Vukov sin Slobodan, koji ima dve ćerke Branislavu i Stanislavu.

D. Bt. | 08.09.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: