Slobodan Rakitić (1940—2013)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2 3 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Rakitić (1940—2013)  (Pročitano 33483 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Mart 12, 2012, 12:39:57 am »

*

BIĆE POEZIJE U BIĆU JEZIKA

Okrugli sto kritike o stvaralaštvu Slobodan Rakitića na Književnoj manifestaciji u Plužinama

Plužine — U Plužinama, u Pivi, staroj srpskoj župi, koja se pominje u "Letopisu popa Dukljanina" i "Povelji kralja Milutina", održani su 40. književni susreti "Pjesnička riječ na izvoru Pive". Manifestaciju je otvorio Milenko Mićanović, direktor Centra za kulturu Plužine. Izložbu slika Vojimira Dedeića otvorio je Jovan Delić. Predstavljeni su zbornici radova o Baji Pivljaninu i Ljubomiru Simoviću, monografija "Matija Bećković" i antologija "Bećković", kao i knjige pivskih stvaralaca objavljene između dve književne manifestacije. O nedavno preminulom pesniku Dragomiru Brajkoviću govorio je Jovan Delić.

Nagrada "Spasoje Pajo Blagojević" uručena je Nataši Pavićević, pesnikinji iz Bijelog Polja, a nagrada "Radule Željko Damjanović" pesnikinji Sanji Šućur, učenici gimnazije u Nikšiću. Predstavljena je i knjiga Slobodana Ivanovića, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade "Spasoje Pajo Blagojević".

Okrugli sto književne kritike bio je posvećen književnom delu Slobodana Rakitića (1940), jednog od najvećih srpskih pesnika. U uvodnom izlaganju Jovan Delić je ukazao na nekoliko osnovnih tematskih čvorišta Rakitićevog pesništva. Ovaj pesnik ima lepih ljubavnih pesama, u ranoj fazi stvaralaštva, o čemu je malo pisano. On je pesnik zemlje (južne, osnovne, očeve). Otuda je prirodna i nužna njegova veza sa srpsko-vizantijskom tradicijom. Rakitićevu poeziju karakterišu i metafizičko-religijske teme, njega zanima pesnički jezik i pesnička samosvest. Rakitić je i istaknuti esejista, koji u svojim ogledima precizira odnos prema tradiciji i stvarnosti.

Akademik Žarko Đurović govorio je o patnji kao poetskom izvorištu, na primeru Rakitićeve zbirke "Duša i sprud". Gledajući svet koji ga okružuje, pesnik uviđa da taj svet nije milostiv, i da je jedno od njegovih primarnih određenja — tuđost. Otuda i jedna Rikitićeva zbirka nosi naslov "Svet nam nije dom". U svojoj poeziji, kaže Kosta Radović, Rakitić traži svetlost, onu upaljenu zublju u tami koja se iznenada javi u gluvoj noći i mračnom prostoru, da bi se transformisala u neobičan simbol — svetlost rukopisa.

Za Slobodana Rakitića primećuje Marko Nedić biće poezije nalazi se u biću jezika i njegovog estetski oblikovanog rasporeda, biće jezika proizilazi iz bića naroda i njegove tragične istorijske sudbine, iz njegove kulture, tradicije, prostora u kojem postoji. Nacionalni naboj, saopšten kroz knjigu "Južna zemlja", naglašava Ilija Lakušić jeste poetska briga nadnesena nad zavičajem koji je najpouzdanije mesto oslonca i jedinica mere patriotskog iskaza.

— Kosovska tema i rodoljubiva poezija Slobodana Rakitića, smatra Mićo Cvijetić, nije jeftino i propagandno pevanje, naglašene verbalne energije, već je duboko ljudski i uverljivo umetnički uobličen pesnički glas o ljubavi prema srpskom narodu i zemljama, bolno pesničko referisanje o stradanju i porazima.

Slobodan Rakitić, dodaje Milica Kralj, prebirajući po belezima i znakovima prethodnih vremena, po tragovima predačkog duhovnog nasleđa, uprkos gubljenju i preimenovanju trajnih oblika, stvara pesnički preobraženski krug u čijem središtu pulsira silovita, trajna snaga bića jezika, i bića zemlje. Rakitićeva poezija, ističe Sofija Kalezić, traga za univerzalnim vrednostima čovekovog stanja i postanja, propitujući smisao života kroz subjektivnu vizuru njegovih uskovitlanih doživljaja.

Književna manifestacija završena je velikim pesničkim mitingom u porti pivskog manastira, posvećenom Uspenju Bogorodice, podignutom u 16. veku. Posebno je bilo uzbudljivo kazivanje stihova Matije Bećkovića.

Jubilarnu, 40. manifestaciju "Pjesnička reč na izvoru Pive" pomoglo je Ministarstvo kulture Republike Srbije, ali ne i Ministarstvo kulture Republike Crne Gore, što je još jedan loš primer negativnog uticaja politike na kulturu.


Zoran Radisavljević | 18.07.2010. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Mart 12, 2012, 01:34:58 am »

*
KNJIGE


SLOBODAN RAKITIĆ DOBITNIK "ZMAJEVE NAGRADE"

Pesnik Slobodan Rakitić dobio je "Zmajevu nagradu" Matice srpske (MS) za najbolju knjigu poezije u prošloj godini za zbirku pesama "Plamen i rosa" u izdanju Srpske književne zadruge u Beogradu, saopštio je danas žiri tog našeg najstarijeg i najuglednijeg pesničkog priznanja.

Predsednik žirija Mihajlo Pantić i članovi Slavko Gordić, Bojana Stojanović Pantović, Đorđo Sladoje i Ivan Negrišorac odlučili su da iz bogate lanjske pesničke produkcije na srpskom jeziku, od nekoliko stotina knjiga nagrade to Rakitićevo delo.
 
Konačna odluka doneta je, većinom glasova (4:1), posle razmatranja užeg izbora, u kojem su još bile pesničke zbirke "Iza zatvorenih očiju" Milovana Marčetića i "Motel za zbogom" Tanje Kragujević, obe u izdanju kraljevačke Povelje.

Obrazlažući odluku o laureatu, Pantić je na konferenciji za novinare u MS istakao da je Rakitić tom knjigom novih pesama "u izvesnom smislu napravio rekapitulaciju svog dosadašnjeg pesničkog stvaralaštva", tako da su sve najbolje osobine njegovog pesničkog opusa sabrane u toj zbirci.
 
Podsetivši da je Rakitić u nekoliko navrata bio u najužem izboru za "Zmajevu nagradu, potpredsednik MS Slavko Gordić je naglasio da taj pesnik decenijama slovi za jednog od vodećih i veoma prepoznatljivih srpskih pesnika.
 
"Prepoznatljiv je najpre po vezanom slogu, po pesničkom majstorstvu, prefinjenom stihu i strofi ali su mu i pesme u slobodnom stihu podjednako umetnički relevantne", rekao je Gordić.
 
Podsećajući da su među mnogim Rakitićevim pesničkim preokupacijama "kosovsko-metohijska tema i muka, svojevrsni proročki pesimizam, kome je život na žalost dao za pravo", Gordić je dodao da se taj pesnik bavi i lirskim, metafizičkim temama, koje su i u ovoj knjizi "pomalo dopunjene novim sluhom za stvarnost i osećanjem za pejsaž".
 
Nagrađena knjiga, kao i čitav njegov opus, "ima dve hemisvere, jedna je u znaku lirske metafizike i pesničkog neosimbolizma a druga bliža Vojislavu Iliću, pejsažu i onom konkretnom, kazao je Gordić ocenivši da je ta ravnoteža obeležje Rakitićevog pesništva.
 
"Reč je o pesniku koji je doista virtuoz", čije pesme, naročito soneti, predstavljaju "vid majstorstva pa i savršenstva, a u savršenstvu se ne može preterati", zaključio je on obrazlažući odluku žirija nagrade koja nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja.
 
Nagrada će, po tradiciji, dobitniku biti uručena 16. februara u Novom Sadu, na svečanoj sednici povodom Dana Matice srpske.


01.02.2011 | RTS
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: April 15, 2012, 03:55:27 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: April 15, 2012, 03:57:02 pm »

*

RAKITIĆ: SVETI SAVA JE PUTOKAZ DUHOVNOG SVETLA


Zvornik — Sveti Sava je u ovim vremenima velikih iskušenja potreban kao putokaz duhovnog svjetla na prosvjetiteljskom, crkvenom, državnom, političkom, nacionalnom, diplomatskom, zakonodavnom i moralnom planu, izjavio je večeras u Zvorniku akademik Slobodan Rakitić.
 
Rakitić je na duhovnoj akademiji, koja je održana u okviru kulturne manifestacije "Svetosavska nedjelja", rekao da u vremenu nacionalnih poraza i moralnih posrnuća Srbi postaju svjesniji kada se suoče sa Svetim Savom, jer tek pred njegovom ikonom upoznaju sebe, svoje tragično doba, pustoš i gubitke.
 
"Jedino pred ikonom Svetog Save možemo da odgovorimo na suštinska pitanja ko smo, odakle smo i kuda idemo", rekao je Rakitić i dodao da je Sveti Sava osnovao Srpsku pravoslavnu crkvu, napisao prvi manastirski tipik, održao prvu službu nemanjićkom svecu, svome ocu svetom Simenonu, napisao Prvo žitije svetog Simeona Nemanje, prvi crkveni zakon.
 
Podsjetivši da sve što je kasnije napisano u tom obliku, napisano je po obrascu Svetog Save, Rakitić je rekao da je početak srpske prosvjete u Savinom učenju, dok izvorna srpska kultura, prožeta vizantijskim duhom, mudrošću, skladom, potiče od njega.
 
"Savino žitije svetog Simeona Nemanje je prvi srpski roman, ne računajući Ljetopis popa Dukljanina, koji slovi kao prvo srpsko originalno književno djelo", rekao je Rakitić.
 
On je pojasnio da je srpsko hrišćanstvo, zahvaljujući Svetom Savi, dobilo specifičnu nacionalnu dimenziju, koja će etički korpus i kulturu oblikovati, ne samo u periodu srednjeg vijeka pod turskim ropstvom, već u vrijeme izgradnje moderne srpske države u 19. i 20. vijeku.
 
"Sve što je potrebno jednom narodu, prije svega svijest o sebi, potiče od njega, sve što je potrebno jednoj državi on je gradio i uradio — moć srednjovjekovne Srbije Nemanjića zasnovana je na harmoniji između države i crkve", istakao je Rakitić.
 
On je naglasio da je Sveti Sava početkom 13. vijeka priredio Novokan, takozvano zakonopravilo sastavljeno iz dva dijela, od kojih prvi sadrži norme kanonskog, a drugi javnog i privatnog prava.
 
"Zahvaljujući Svetom Savi, Srbija je dobila pravo. Savino zakonopravilo je prihvaćeno kao obavezni Zbornik propisa u Bugarskoj, dok je 1274. godine Savin Zbornik proglašen za opšte obavezni crkveni zakon ruske crkve, koji zvanično i danas važi kao izvor crkvenog prava", rekao je Rakitić.
 
Rakitić je u ime Srpske književne zadruge, jedne od najstarijih srpskih kulturnih institucija, i u svoje ime, građanima čestitao 20 godina postojanja Republike Srpske.
 
U kulturno-umjetničkom programu publici se predstavilo prvo pjevačko društvo "Izvornik" iz Zvornika.


Srna — 26.01.2012 | Nezavisne novine     
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: April 15, 2012, 03:57:11 pm »

*
RAKITIĆ:


NE MOGU DA ĆUTIM

Slobodan Rakitić o pesništvu, krizi ljudskih vrednosti, klanovima: Svi su početkom raspada zajedničke države, osim Srba, znali šta hoće. Nijedno od krupnih pitanja srpskog naroda nije rešeno, i odgovornost za to svakako podjednako snose i politička i kulturna elita

Pesnik koji drži do tradicije, predsednik najstarijeg srpskog izdavača Srpske književne zadruge i doskoro predsednik Udruženja pisaca Srbije, na Preobraženje, u okviru Raških duhovnih svečanosti, poneće priznanje koje nosi ime prvog srpskog kralja "Stefan Prvovenčani". U mnogobrojnim zbirkama progovorio je krhkim lirskim doživljajem sveta o suštinskim duhovnim problemima i važnim pitanjima nacionalnog opstanka, kosovskom zaveštanju i nacionalnim nesrećama...
     
Oduvek sam bio vezan za srpski srednji vek i za doba dinastije Nemanjića. Stefan Prvovenčani bio je sjajan vladar, ratnik i pisac. Prvovenčani nije bio samo vešt vladar i hrabar ratnik nego i izvanredan pripovedač. Zato se uz brata, Svetoga Savu, smatra osnivačem ne samo srpske kraljevine i Srpske pravoslavne crkve nego i srpskog pesništva. Priznanje koje nosi njegovo ime čini mi veliku čast, kao i to što se dodeljuje u okviru Raških duhovnih svečanosti. Posebno sam počastvovan što ovo priznanje dolazi iz mog zavičaja. To što ga dodeljuje varošica koja od svog osnivanja nosi ime prve srpske države, pokazuje lep odnos prema našoj prošlosti i kulturnom i duhovnom nasleđu.

NADA

Celokupnim pesničkim delom, ali i ličnim intelektualnim angažmanom zastupali ste stav da, ne samo da ne treba ćutati, već se treba opirati i boriti da bi se sačuvao kulturni integritet.
     
Poezija ne sme nikome i ničemu da služi sem jeziku i samoj sebi. U tome je njena najviša odgovornost. Samo tako će na pravi način biti od značaja i drugima. Radio sam samo ono što sam smatrao da je prirodno da radim. Postoje vrednosti za koje se valja zalagati i boriti. Ja to shvatam kao nužnost. Postoje i ljudi koji čekaju da drugi urade sve. Za moto u jednoj pesmi uzeo sam iskaz Osipa Mandeljštama: "Ne mogu da ćutim". Postoji i drugi iskaz: "U ćutanju je sigurnost." Ja sam se opredelio za prvi. Ako je tako kako kažete, onda je dobro.
     
Danas se kao narod susrećemo sa nimalo prijatnim predrasudama o nama, ali i sa svešću o sopstvenim zabludama o sebi samima. Kako izaći bez ozbiljnijih posledica po sopstveno duhovno biće iz procepa u kome smo se našli?
     
Srbima je pripisano da o sebi misle da su najhrabriji, najlepši i najumniji, iznad drugih. Onda su krenuli u njihovu satanizaciju zbog toga, napadajući ono što su sami izmislili. Nekada i sasvim obične stvari izgledaju nedostižne, ne samo velike. Na početku dvadesetog veka, došavši u Pariz, Milan Rakić, kao Srbin i Evropljanin, verovao je u srećnu zvezdu srpskog naroda. Na početku dvadeset prvog veka još nam ostaje samo nada, duga više od jednog veka.
     
Nije, valjda, samo nada?
     
Banalna je istina da nikada nije tako loše da ne bi moglo da bude još gore. U beznađu, ipak, nahodi se, kako kažete, i izlaz. Parabola o pšeničnom zrnu, iz Jevanđelja po Jovanu, koju citira Dostojevski na početku "Braće Karamazova", veoma je poučna: "Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padne na zemlju i ne umre, onda jedno ostane; ako umre mnogo roda rodi." Klica propasti lako se, ako je nadahnuta Božjom promisli, preobrazi u novi izdanak. Pesnikinja Darinka Jevrić, govoreći o tragičnoj situaciji na Kosovu i Metohiji, na kraju svoje pesničke zbirke "Hvostanska zemlja", navodi reči igumanije manastira Deviča, monahinje Paraskeve, kao odgovor na pitanje novinara ima li mogućnosti da se brane: "Pa, kako da kažem. Branimo se Bogom." Te reči izgovorene su 14. aprila 1982. godine. Nikada nam, dakle, nije bilo lako u prošlosti. Kako onda tako i danas.

NESPREMNI

Imaju li srpski intelektualci danas odgovor na pitanje kako dalje. Jesu li u pravu oni koji kažu da su intelektualci izdali svoj narod?
     
Bilo bi više nego neuputno da ja govorim o jednom takvom pitanju. U svakom slučaju, naš narod je u celini, pa dakle i njegova intelektualna elita, bio nespreman, krajem devedesetih, i rekao bih zatečen rušenjem Berlinskog zida. U nekim srpskim glavama, taj zid, nažalost, još nije srušen. Srbi su, za razliku od drugih Južnih Slovena i drugih narodnosti u bivšoj Jugoslaviji, sve promene dočekali nespremno. Politička i intelektualna elita, ako smo ih uopšte imali, bile su, takođe, nespremne. Bolje reći, nisu bile na visini svog doba. Može se u tom smislu govoriti o greškama i zabludama srpskih intelektualaca, ali i o nezainteresovanosti i ravnodušnosti za patnju sopstvenog naroda. Da vas podsetim kako je Beograd reagovao na egzodus Srba iz Kninske Krajine i na srpski polom na Kosovu i Metohiji. Između mogućih odgovora da su svi krivi i da niko nije kriv, nema razlike. Svi su početkom raspada zajedničke države, poslednje decenije prošlog veka znali šta hoće, a šta neće. Samo to Srbi nisu znali. A srpsko pitanje je veoma složeno. Ono je nacionalno, državno, demokratsko, moralno, duhovno, kulturološko, lingvističko... Sve to i još više. Dakle, nijedno od tih krupnih pitanja nije rešeno i odgovornost za to svakako podjednako snose i politička i kulturna elita.

RAVNODUŠNOST

Dugo ste bili na čelu UKS. Nekada je ova institucija uživala veliki ugled i u njoj su se dešavale mnoge važne stvari. Šta se to u međuvremenu promenilo?

Promenile su se okolnosti, kulturni i društveni kontekst, a ne UKS. Koja nacionalna institucija uživa danas veliki ugled? Kao da se neko trudi da bude što gore, bar kad je u pitanju srpski nacionalni i kulturni interes. I danas se u Udruženju književnika dešavaju važne stvari, ali to nikoga ne interesuje, najmanje one koje to treba najviše da interesuje. Ravnodušnost je zahvatila sve. Ili malodušnost, svejedno. Tako, na primer, srpski manastiri na Kosovu i Metohiji postali su kosovski manastiri, sem časnih pojedinaca niko na to nije reagovao. UKS je neideološka asocijacija, esnafska, integrativna, jer okuplja sve pisce u matici i u svetu. A upravo to nekome smeta. Koliko ja vidim, danas su jači klanovi u kulturi i društvu nego ikada. Nadrealistički klan, na primer, čista je naiva prema današnjim klanovima. Unapred se već zna koja će knjiga biti prevedena u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, koje će se drame igrati, šta sve treba uraditi da tamo budete na ceni, koga treba naružiti da biste bili prevedeni i nagrađeni...
     
Kao pesnik koji je dobio sve važnije književne nagrade, mislite li da one danas imaju smisla?
   
Pesnik ne piše zbog nagrada. Pesniku pred belinom hartije niko ne može pomoći, ali mu svako može lako odmoći. Oduvek su postojale nagrade i ne vidim ništa loše u tome. Loše je to što su kod nas nagrade uglavnom simbolične. Kao u svemu u životu, i tu, naravno, ima ogrešenja. Ima dokonih i zlonamernih koji su čak izbrojali koliko kod nas ima književnih nagrada. Kao da je to jedini problem. Nisu svi nagrađeni i veliki pisci - neki su već sasvim zaboravljeni - kao što ni pisci koji nisu dobili neku veliku nagradu nisu loši pisci. Ne postoje apsolutno objektivna merila. Ali postoje manipulatori, njih ima, bilo ih je i uvek će ih biti, očigledno. Ali to je već nekakva politika i nema nikakve veze sa poezijom i umetnošću.
     
NEZAMENLJIVA

Kako vidite budućnost SKZ?

Velika društvena kriza u poslednjih deceniju i po nije mimoišla ni Srpsku književnu zadrugu. Ona ne može da se takmiči sa savremenim izdavačima, sa hit-knjigama i kiosk- izdanjima, ali će nastaviti sa objavljivanjem svojih tradicionalnih edicija, pre svega "Kola", a potom "Zabavnika", "Poučnika" i "Savremenika" i drugih biblioteka. Danas se Srpska književna zadruga nalazi na putu svog potpunog oporavka. Ona nije samo izdavačka kuća već kulturna institucija od posebnog kulturnog značaja. Knjigu ništa, ipak, ne može da zameni pa ni Zadrugu ne može da zameni neki drugi izdavač. Ona traje od 1892. i trajaće i ubuduće.


Dragana Matović | 12.08.2006. | Večernje novosti     
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: April 15, 2012, 03:57:22 pm »

*

ZABORAVLJENI KLASICI

Sigurno postoje knjige koje analitički obrađuju pojedine pisce i pojedine teme, ali što se tiče dnevne, aktuelne kritike, ona više nije na visini književne produkcije

BANJA LUKA — Prva pjesnička knjiga Slobodana Rakitića "Svjetlosti rukopisa" u izdanju beogradske "Revije" objavljena je 1967. godine. Moglo bi se reći da je na 40. rođendan svoga rada Rakitić dobio nagradu "Šušnjar" za knjigu "Potomak, Novi Potomak" koju je ove godine izdala Raška škola iz Beograda. 

Nagrade na neki način doprinose suočavanju pesnika sa samim sobom i svođenju računa sa samim sobom. Doprinose i sagledavanju puta koji je pesnik prošao — rekao je Rakitić. On je naglasio da nagrade nekada možda dođu kasno, mnogo je bolje da ih čovjek prima mlad, jer onda djeluju podsticajno.

U suštini nagrade su uvek dobrodošle, zato što skrenu pažnju na pesnika i na njegovo djelo, pogotovo u našem vremenu kada se poezija malo čita, i kada su mali tiraži dela — naglasio je Rakitić. On je rekao da mu je nagrada "Šušnjar" posebno draga, zato što je već dugo vezan za ove prostore.

Dolazio sam ovdje često poslednjih godina, pa i za vrijeme ratnih dešavanja. Govorio sam o prvom dobitniku nagrade "Šušnjar" na toj književnoj manifestaciji, o profesoru Nikoli Koljeviću — ispričao nam je Rakitić. On je naglasio da je upravo Koljević u nagrađenoj knjizi "Otadžbinske teme", govorio o nekim velikim civilizacijskim vrijednostima, o vrijednostima koje posjeduje naša kultura i naša književnost.
 
Nastalo je neko čudno vrijeme, došle su promene. Danas se čita laka literatura, nešto što će čitaoca više razonoditi, a ne podsticati da razmišlja i da se dobro zamisli nad stvarima koje u tim knjigama postoje — mišljenja je Rakitić. On smatra da bi jedan od razloga za to mogao biti ubrzan život, kojim se danas živi na našem području.

Takvu "laganu" literaturu još uvek ne mogu da shvatim, pogotovo imajući u vidu knjige ruskih klasika, Kafke i drugih dela poznatih pisaca — rekao je Rakitić. On je istakao da ni književna kritika nije ono što je nekada bila.

Sigurno postoje knjige koje analitički obrađuju pojedine pisce i pojedine teme, ali što se tiče dnevne, aktuelne kritike, i reagovanja na pojedine knjige, mislim da se tu nešto promenilo i da kritika više nije na visini književne produkcije — bio je izričit Slobodan Rakitić.

Slobodan Rakitić je rođen u Vlasovu kraj Raške, gdje je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Novom Pazaru, a jedno vrijeme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise "Savremenik" i "Raška". Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list "Književna reč" 1972. godine.

U zemlji u kojoj uglavnom najveći deo ljudi veoma teško živi i književnici žive isto — rekao nam je Slobodan Rakitić. Naglasio je da književnici dijele sudbinu svoga naroda i to ne samo u tome kako žive, nego i u svim drugim problemima.

Poezija svjedoči, ona je jezičko djelo, a jezik je suština umjetničkog djela. Prava istorija jednog naroda upravo se nalazi u pjesništvu tog naroda, a i duhovnost je u pjesništvu — rekao je Rakitić. Dodao je da je poezija uvijek aktuelna, a da se nikada ne zna šta će biti tema jedne pjesme.
 
Poezija mora da služi jeziku, a najvažnije je pisati dobru poeziju. Po pesmi možete prepoznati tačno iz kojeg je vremena jer ona nosi znake tog vremena, tog podneblja i karakteristike jednog naraštaja — istakao je Rakitić.


Glas Srpske | Datum: 02.08.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: April 15, 2012, 03:57:45 pm »

*
RAKITIĆ:


DVE DECENIJE KAO PET VEKOVA

Pesnik Slobodan Rakitić o dvadeset godina višepartijskog sistema, podelama, lutanjima, cenzuri: Zgusnuto su nas pogodili veliki lomovi. Više smo raspeti i ugroženi iznutra nego spolja





SRPSKI višepartizam ovog decembra "slavi" dvadeseti rođendan. Jedan od pionira početne borbe za demokratiju je i pesnik Slobodan Rakitić, koji je te 1990. godine, bio jedan od osnivača SPO i šef najjače antimiloševićevske poslaničke grupe u parlamentu.

Dve decenije kasnije, kada se demokratija "odomaćila" u Srbiji, Rakitić je kao predsednik Srpske književne zadruge daleko od stranaka i politike. Povukao se u knjige i rukopise:

Mnogi su se povukli u sebe i udaljili od politike. Osamdesetih godina prošlog veka znali smo za šta smo i protiv čega smo. Danas, na žalost, ne znamo ni jedno ni drugo.

Jeste li ovako zamišljali Srbiju za koju se borite kada ste krajem osamdesetih vodili intelektualne rasprave u Udruženju književnika i dok ste ulazili u političku arenu?

Srbija danas izgleda kao u Disovoj pesmi "Naši dani", a od tada je prošlo gotovo sto godina. Dve decenije istorije nije mnogo, ali u životu jednog čoveka, jednog naraštaja to je dug period. Za to vreme Srbima su se zgusnuto dešavali lomovi i potresi koji se srećnim narodima i ozbiljnim državama ne dešavaju ni u pet vekova, ili se ne dešavaju uopšte. Nama je, pak, bilo suđeno da, iako brojčano mali narod, budemo u središtu najvećih zbivanja u poslednja dva veka kao direktni učesnici. Posledice su katastrofalne.

Da li ste tada naivno verovali da će se rušenjem komunizma rešiti svi nacionalni problemi Srbije i da ćemo naprasno i preko noći "ozdraviti", stati na noge i postati prijatelji svima?

Uvođenje političkog pluralizma i višestranačja, za čim smo žudeli u komunizmu, donelo nam je istovremeno i raspad države, ratove i nova stradanja, umesto uzorne demokratije. Shvatili smo da komunizam nije samo politički sistem već način života. Ponadali smo se da ćemo ga se brzo osloboditi, ali njegovi koreni su odveć duboki.

Pa šta nas je zapravo snašlo umesto obećane katarze?

Zbili su se takvi paradoksalni politički i socijalni obrti koje je teško shvatiti. Kao što su se devedesetih komunisti prekonoć prerušili u socijaliste, tako su se u sledu događaja, posle 2000, socijalisti prerušili u demokrate. Posledica tog kameleonskog ideološkog obrta jeste osiromašen narod, oslabljena država, razorene industrija i poljoprivreda, ugrožene nacionalne, kulturne i duhovne institucije, opustošena kultura i prosveta.

U kojoj meri su, mali, obični ljudi postali samo puki posmatrači svetskih pomeranja i domaćih političkih razračunavanja?

U nekoliko mahova poslednjih decenija narod je iskazivao svoju političku volju, energiju, žilavost i istinsku želju za korenitim promenama. Ali ta volja je postepeno tihnula, energija iscurila i zavladala je duboka apatija i razočaranje. Već duže vreme nalazimo se u svojevrsnoj i političkoj i egzistencijalnoj hibernaciji. Ogromna je nesrazmera između obećanja političkih stranaka uoči svakih izbora i stvarnog stanja u zemlji. Osiromašeni narod postao je tek nemi posmatrač zbivanja poput igrača oko ruleta dok čekaju na kom će se broju točka kuglica zaustaviti. Zemlja je pretvorena u ogroman činovnički mehanizam, skup i neefikasan.

Da li su srpske podele dublje, a nepomirljivi jaz između "dve Srbije" veći nego pre dve decenije ili je raspolućenost srpskog duhovnog i intelektualnog organizma usud koji se ne leči?

Podele su, nažalost, tradicionalna odlika Srba. I uvek su nas skupo koštale. Tokom decenija i vekova te podele su samo produbljivane i dobijale su nova politička svojstva i oblike. Podela na "dve Srbije" danas je gotovo institucionalizovana. Njih podstiču i takozvane nevladine organizacije ne samo u politici nego i u mnogim društvenim segmentima, i to onim najbitnijim. U tom smislu "druga Srbija", kako je inače sama sebe nazvala, ima povlašćen položaj. Državnu politiku više vode nevladine organizacije nego vlada. Ni u jednoj evropskoj i vanevropskoj državi nevladine organizacije nemaju moć koju imaju kod nas. Očigledna je tendencija da se srpska kultura i umetnost liše svojih nacionalnih svojstava, identiteta, kao da nacionalno ne može da bude univerzalno. Sopoćansko "Uspenje", mileševski "Beli anđeo", studeničko "Raspeće" i dečanski "Isus Pantokrator" nisu samo srpska nego i svetska baština, sa univerzalnim vrednostima.

Može li Srbija pronaći sebe i svoje mesto tokom novih globalnih prestrojavanja, dok je razapeta na "četiri stuba spoljne politike"?

Diplomatska strategija Srbije, svedena na "četiri stuba spoljne politike", uopštena je politička krilatica. Takva orijentacija se na izvestan način podrazumeva i ne vidim u tome ništa specifično. Deluje kompromisno i izbalansirano, imajući u vidu šta nam se sve dešavalo poslednjih dvadeset godina. Ako nešto treba staviti u prvi plan, onda je to da Srbija nema alternativu. To uvek treba da bude polazno stanovište i suštinska odrednica naše unutrašnje i spoljne politike. Srbija je evropska zemlja i ne može se postavljati kao politički cilj ono što ona već jeste i što je bila u čitavoj svojoj istoriji. Danas je Srbija više raspeta i ugrožena iznutra nego spolja.

Kako vam je izgledao diplomatski slalom Srbije uoči dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu?

Povlačenje odluke da se ne ide u Oslo na dodelu Nobelove nagrade za mir i izmena Rezolucije Ujedinjenih nacija o Kosovu, dve su krupne greške koje su ponizile ne samo ministra spoljnih poslova i Vladu Srbije, već samu Srbiju. Ko ne poštuje sebe, ne može očekivati da ga drugi poštuje. Čak i da su politički potezi Vlade Srbije bili ishitreni i pogrešni, nije ih trebalo menjati.

Na koji način uopšte pronaći čarobnu formulu i obezbediti poštovanje u realnom svetu interesa, pritisaka i jasnih pravila utakmice u kojoj smo mi mali igrači?

Pritisci spolja su očigledni, naročito kad se tiču Kosova. Vlada Srbije treba da postavi graničnu liniju ispod koje ne može da ide suprotno državnim interesima. Inače, nema kraja ucenjivanju i pritiscima. Propuštena je šansa 2000. godine, kad je uspostavljena nova vlast u Srbiji, da spolja prestanu pritisci i ucene. Međutim, ista politika spolja nastavljena je i posle toga.

Može li Srbija bar da sačuva kulturni i duhovni identitet u zamajcu sveopšte globalizacije?

Globalizacija, koja bi trebalo da bude prednost, pokazala je svoju ružniju stranu, jer je kod nas pogrešno primenjena poništavanjem svega što čini kulturni i duhovni identitet srpskog naroda. To se čini preko pojedinih institucija i favorizovanih nevladinih organizacija koje se bave takozvanom "dekontaminacijom" srpske kulture. Umesto obogaćivanja novim vrednostima, prožimanja različitih tendencija i kulturnih modela, kultura se osiromašuje i obezličuje. Cilj je da se izmeni ne samo sadašnjost nego i prošlost srpskog naroda, njegova istorija i njegove temeljne vrednosti. Globalizacija podrazumeva i upoznavanje drugih kultura sa našim vrednostima i našom tradicijom.

Kakvo je stanje danas u srpskoj kulturi, izdavaštvu i oseća li se uticaj ili pritisak političkih struktura?

Politika je uvek imala veliki uticaj na kulturu, ima je i danas. Kultura je interesuje prvenstveno ako joj služi. Posledice takvog odnosa su pogubne, jer se time ugrožava ne samo njen identitet, već identitet i suštastvo čitavog naroda. Kultura često služi i za nametanje određenih ideoloških i političkih koncepata i modela. Ponovo su revnosni ideološki cenzori. Nigde se ne manipuliše toliko kao u kulturi i kulturom, njenom upotrebom u političke svrhe. Važna umetnička dela i pojave se prećutkuju, kao da ne postoje. Očigledno da postoji autocenzura. U medijima se vrte, ukrug, iste ličnosti. Poput lažnih vidovnjaka, najaktivniji su samozvani analitičari, tobožnji eksperti, krojači nove stvarnosti. Zato nije čudno što se narod zaglupljuje i narkotizuje emisijama poput "Farme" i "Velikog brata".

Da li su se zbog svega intelektualci ućutali ili su i oni u sprezi sa neminovnim političkim procesima? Nedostaje li nam reč umnih ljudi kao korektiv političarima i birokratama?

Godinama smo se borili protiv famoznog verbalnog delikta, danas je postao legitiman oblik političkih obračuna. Čitav svet je izmenio svoje lice. Političari su nadmeni i samozadovoljni, i kod nas i u svetu, i ne dozvoljavaju nikakav korektiv, ma koliko to bilo potrebno. Sa omalovažavanjem se gleda i na najveća imena iz sveta koja su imala razumevanje za stradanje Srba u poslednje dve decenije, posebno u vreme NATO agresije na Srbiju (Solženjicin, Čomski, Peter Handke, Harold Pinter i mnogi drugi). Oni se svi svrstavaju u disidente, kao prevaziđenu pojavu, iz vremena totalitarizma.



SVETI SAVA KAO UZOR
Koliko vam intimno znači Orden Svetog Save koji ste nedavno dobili?
Sveti Sava je jedina srpska istorijska ličnost čije ukupno delo i njegova svetačka svetlost traju u kontinuitetu od njegovog doba do danas. U samoj osnovi srpskog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta, koji se održao kroz vekove i onda kad nije bilo srpske države, nahodi se njegovo delo. On nam je dao nacionalna i duhovna svojstva koja nas čine kakvi smo bili kroz vekove i kakvi smo danas. Ako želimo da opstanemo, imamo njegov put i njega kao uzor. Orden Svetoga Save primio sam kao najveću počast.

"VIKILIKS" NE MENJA SVET
Da li će svet biti drugačiji posle afere "Vikiliks"?
Mislim da se ništa neće promeniti. Svet je odavno postao "globalno selo". Mnogo šta što je "Vikiliks" objavio bilo je poznato. Važni politički potezi uvek se povlače negde drugde. Ono što važi za velike, ne važi za male države. Uvek neko gubi, a neko dobija. Koliko dugo se zna o stravičnim zločinima OVK na Kosovu i Metohiji, trgovini ljudima, ljudskim organima, drogom i oružjem, o čemu je pisala čak i Karla del Ponte, ali sve je to bilo obavijeno ćutanjem. Ne znam da li o tome ima informacija u "Vikiliksu". Ne bi me čudilo da nema!


Predrag Vasiljević | 18.12. 2010 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: April 15, 2012, 03:58:14 pm »

*
Intervju: Slobodan Rakitić, pesnik


BLISKOST IZMEĐU RELIGIJE I POEZIJE

Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskoga u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno već političko pitanje

Slobodan Rakitić (1940), autor zbirki: "Svetlosti rukopisa", "Raški napevi", "Svet nam nije dom", "Pesme o drvetu i o plodu", "Žudnja za jugom", "Osnovna zemlja", "Tapije u plamenu", "Duša i sprud", "Vodena slova"… dobitnik je Ordena Svetog Save II stepena. U obrazloženju Svetog arhijerejskog sinoda SPC kaže se da je orden dodeljen pesniku za "delotvornu ljubav prema svetoj majci crkvi, naročito pokazanu njegovim neumornim književnim radom i velikim doprinosom u očuvanju i negovanju istinskih vrednosti i pravoslavnog duha srpskog naroda".

Srpska književna zadruga, u "Maloj biblioteci", objavila je novu Rakitićevu zbirku pesama "Plamen i rosa".

Dobili ste Orden Svetog Save II stepena, ali ne i Žičku hrisovulju. Najteže je, i dalje, dokazati se u svom zavičaju?

Put koji nam je odredio Sveti Sava, put je kojim i danas hodimo i zahvaljujući njemu mi smo ono što jesmo i ono što treba da budemo. Svetlost kojom nas je obasjao Sveti Sava osnova je naše tradicije i to onaj njen najsuštastveniji deo. Dodelu Ordena Svetog Save doživeo sam kao najveću počast. Imajući u vidu bliskost između religije i poezije, shvatam ga i kao počast pesništvu uopšte. On na neki način objedinjuje i sva druga priznanja, i koja sam dobio i koja nisam. Ionako se poezija ne piše za nagrade, visoko priznanje naše crkve pričinilo mi je veliku radost.

Lirski dnevnik "Plamen i rosa", kontrastnog naslova, objašnjavate citatom iz "Žitija i stradanja svetih mučenika". Gde ima vatre — ima i suza i rose, i mogu da se "smrznu i rosa i plamen"?

Zbirku "Plamen i rosa" čine pesme nastale u dugom periodu od 1966. do danas. Može se reći da je nastala sama, bez prethodnog plana. Citat na početku zbirke usledio je na kraju, kad je zbirka već bila završena, premda ima suštinsko značenje, jer ukazuje na celovitost sveta, fizičkog i duhovnog. Čini se da se u tom paradoksalnom jedinstvu nahodi suštinska dimenzija kojom se podjednako odlikuju i religija i poezija. Sintagma "plamen i rosa" može se uzeti i kao "varijanta" poetičke teorije Laze Kostića o "ukrštaju" suprotnosti. Sam naslov zbirke imao je nekoliko varijanata (Oganj i led, Plamen i inje, Vatra i sneg, Plamen i sen), ali su sve one sadržane u konačnoj verziji "Plamen i rosa".

Nežnu "Baladu", s refrenom: "Dušo moja usamljena u svetu", posvetili ste Branku Miljkoviću. Usamljen i neshvaćen otišao je i Branko Miljković, ali i toliki drugi pesnici?

Miljkovićeva poezija označila je prelom u srpskom pesništvu šeste i sedme decenije prošlog veka. Među mladim pesnicima, tek nekoliko godina mlađim od Miljkovića i njegove pesničke generacije, došlo je do svojevrsne polarizacije: na Miljkovićeve sledbenike i na one suprotne orijentacije. Prvoj grupi pripadao sam i ja. Miljković je nastojao da sjedini ono što se na prvi pogled ne može sjediniti. To je iskazao svojim čuvenim paradoksima, rađenim takođe po modelu "ukrštaja" Laze Kostića. Paradoksi na sažet način izražavaju celinu sveta. Maternja melodija, za kojom je tragao Nastasijević, takođe je traganje za integralnom poezijom. Pavlovićevo "mleko iskoni" podrazumeva kreativni odnos prema tradiciji. To su suštinski entiteti u pesništvu.

Poezija nastaje u samoći i iz samoće. U njenom tamnom vilajetu, kako kaže Miljković, svako bije "svoje izgubljene bitke". Čini se da u životu i nema pobeda.

U pesmi "Metohija" vidite svetlost nad Dečanima. Šta je, u ovom trenutku, rešenje za Kosovo i Metohiju?

Poezija nije samo pevanje u usamljenosti, već i svedočenje. Znatan broj pesama u zbirci "Plamen i rosa" ima to svojstvo. Ili sam bar želeo da ga ima. Svetlost je najsuštastvenija Božja istina. Naša poezija počinje učenjem o svetlosti Svetoga Save. I u najtežim godinama, godinama poloma, rasula i iskušenja, ta nit svetlosti iznad Dečana i Metohije nije se kidala. Od te svetlosti su sazdani i nimbusi oko glava srpskih svetitelja.

Kosovo je vekovima bilo u ropstvu, kao što je to i danas. Ne znam šta je rešenje, ali znam da treba istrajati u svom kosovskom opredeljenju i zavetu. Slediti nauk svetih otaca. Ništa nije izgubljeno čak i kad se čini da je izgubljeno. Treba istrajati...

U knjizi je najviše soneta. To je, očigledno, neprevaziđena forma koja, uostalom, odvaja pesnike od stihoklepaca?

Pod uticajem petrarkističke poezije, sonet u srpsko pesništvo uvode predromantičari Jovan Pačić, Jovan Došenović, Savo Mrkalj, Nikola Borojević i drugi. U vreme romantizma, sonet kod srpskih pesnika nije bio u modi, sem u retkim izuzecima (Branko Radičević, Medo Pucić, Jovan Ilić). Sa tradicijom dužom od sedam vekova u evropskom pesništvu i gotovo dva i po veka u srpskom, sonet se izborio za prvo mesto među svim pesničkim oblicima. Večni sonet, rekao je neko. Nema iole značajnijeg pesnika koji se nije ogledao u ovoj zatvorenoj, čvrstoj i virtuoznoj formi koja — što je paradoksalno — više omogućava brojne metričke i strukturalne varijacije nego što sputava...       

Posle Dučića, Šantića, Rakića i Bojića, dolazi do sonetne oseke u srpskom pesništvu. Iz ideoloških razloga i socrealistička poetika odbacila je sonet kao dekadentnu pojavu. Pedesetih godina prošlog veka dolazi do svojevrsne obnove soneta. Nova svojstva dali su mu Stevan Raičković, Borislav Radović i Branko Miljković.

Prve sonete objavio sam 1961. godine, kao student medicine, u listu "Student". Tom obliku ostao sam privržen do dana današnjeg. Pesme kojim se završava zbirka "Plamen i rosa" imaju sonetni oblik sa autopoetičkim svojstvima.

U Crnoj Gori su preveli "Gorski vijenac" na crnogorski jezik. Može li se i vaša poezija prevoditi na crnogorski?

Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskoga u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno već političko pitanje. Ispada da politika nije samo "veština mogućeg", već i "veština nemogućeg". Njegoš je pisao srpski, mislio srpski, osećao srpski, patio srpski. On nije samo tragični junak kosovske etike i kosovskog zaveta, onako kako su ga sazdali narodni pevač i srpski narod u vekovima ropstva.

Moglo bi se reći da je upravo Njegoš u "Gorskom vijencu" najsrpskiji pesnik. Kao što nije poštovana njegova testamentarna volja da počiva u maloj kapeli na Lovćenu, već je nasilno srušena, tako se sada ne poštuje ni njegovo najveće pesničko delo već se skrnavi i razara.

To je isti onaj rukopis nečoveštva koji je srušio malu kapelu. Ne čude me više oni koji to rade već me čudi vlast u Srbiji i brojne srpske naučne i umetničke institucije koje o svemu tome ćute.


Zoran Radisavljević | objavljeno: 06.01.2011. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Jun 01, 2012, 08:15:42 pm »

*
Intervju: Slobodan Rakitić, pesnik


ROMANTIZAM I POSLE ROMANTIZMA





Poezija je srpski jezik učinila velikim, kao što se može reći da je srpski jezik poeziju romantizma učinio velikom

Srpska književna zadruga objavila je "Antologiju poezije srpskog romantizma", koju je priredio Slobodan Rakitić (1940), pesnik, esejista, antologičar. U antologiji, u tri poglavlja: predromantizam, romantizam i postromantizam, zastupljena su 44 pesnika. Portrete svih pesnika uradio je Predrag Dragović.

Ovo je prva integralna antologija poezije srpskog romantizma. Do sada ovakvih knjiga nismo imali?

Profesor Miodrag Popović, najbolji poznavalac srpskoga romantizma, pisac trotomne "Istorije srpskoga romantizma", objavio je 1962. godine, za školske potrebe, obimom neveliki zbornik "Srpska romantičarska lirika". Ne računajući brojne tematske antologije i zbornike, ovo je prva integralna antologija, ne samo srpske romantičarske poezije, nego i pesništva predromantizma i postromantizma. Vremenski, antologija obuhvata period veći od jednog veka. U doba prosvećenosti, srpsku književnost odlikuju dva dominantna pravca — klasicizam i predromantizam. Klasicizam je, u novim verzijama, nadišao i predromantizam i romantizam, ugradivši se u njih, ali svoj odjek imao je i u poeziji XX veka, na šta najbolje ukazuje "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića.

U kojoj meri je Mrkaljeva i Vukova reforma srpskoga jezika doprinela nastanku srpskoga romantizma?

U "Antologiji" očigledne su pojedine faze i razdoblja u razvoju i konstituisanju srpskog pesničkog, odnosno književnog jezika. Nigde se kao u srpskoj klasicističkoj, predromantičarskoj i romantičarskoj poeziji nije ispoljila drama srpskog jezičkog identiteta kao suštinske odrednice srpske nacionalne samosvesti. Potresna je drama srpskog jezika i srpskog pesništva u periodu koji je prethodio Mrkaljevoj i Vukovoj reformi. U viševekovnoj jezičkoj tradiciji Srbi su razvijali književnost na slovenskom jeziku, koji je u različitim periodima imao različite recenzije: staroslovenski, ruskoslovenski, crkvenoslovenski, srpskoslovenski, srpski narodni jezik. Prema svim tim jezičkim varijantama Srbi su se odnosili kao prema svom nacionalnom književom jeziku, a u osnovi svih njih dve su bile ključne: staroslovenska i srpskog narodnog jezika.

Prevazilaženje diglosije krajem XVIII i početkom XIX veka i reforma pisma bili su odlučujući ne samo za razvoj srpskog pesništva, već za jedinstvo srpskog naroda i jačanje nacionalne samosvesti i samobitnosti.

Antologiju otvara poezija Dositeja Obradovića. S njim počinje predromantizam u srpskoj poeziji?

Epoha koja počinje Dositejem, a završava se Sterijom, predstavlja ključno razdoblje u srpskom pesništvu, ne samo zbog drame na planu jezika, već i zato što su se tada zametnule klice koje će svoje najlepše plodove doneti u romantizmu. Upravo su predromantičari uspeli da prevaziđu i takoreći "izmire" izvesne protivurečnosti između klasicista i romantičara. Presudnu ulogu u razrešenju te svojevrsne pesničke drame imao je Vukov i Daničićev rat za srpski jezik i pravopis. Taj rat je bio neumoljiv i radikalan, premda je, sa današnjeg aspekta, moglo biti i drugačije. Najgore su prošli Vukovi protivnici, Jovan Hadžić i Milovan Vidaković, čiji je značaj za srpsku kulturu izuzetan. Ovom Antologijom nastojali smo da ispravimo nepravdu i prema njima.

Ko su najistaknutiji predstavnici srpskog romantizma?

Tu nema nepoznanica. Kao što su u predromantizmu Solarić, Pačić, Došenović, Mrkalj i Sterija najznačajniji pesnici, tako su Njegoš, Branko Radičević, Đura Jakšić, Zmaj i Laza Kostić glavni stubovi srpskog romantičarskog pesništva, ali i srpskog pesništva uopšte. Tu su naravno Sarajlija, Koder, Jovan Subotić, Petar Preradović, Medo Pucić, Jovan Grčić Milenko, i niz pesnika od kojih su neki bili slavni u svom vremenu, a potom su pali u zaborav. Ovom "Antologijom" nastojali smo da ih vratimo u naše pesništvo ili bar ukažemo na njih. Posebno mesto u Antologiji ima Vojislav Ilić koji je sam u svojoj poeziji prošao kroz predromantizam, romantizam, klasicizam, postromantizam i simbolizam. On je otvorio vrata prema Dučiću i srpskoj Moderni.

Najveći uticaj na naše romantičare imali su nemački pesnici. Bilo je to vreme čvrstih književnih veza između srpske i evropske poezije?

Uz nemački i ruski, jak je bio i romanski uticaj na srpsko pesništvo. Oko Dositeja postojala je tzv. tršćanska pesnička škola, kojoj su pripadali gotovo svi glavni srpski predromantičari (Jovan Došenović, Pavle Solarić, Vićentije Rakić i drugi), u severnoj Italiji — Jovan Pačić, u Dalmaciji i Liki – Savo Mrkalj i Nikola Borojević. Gotovo kod svih njih primetan je uticaj italijanskih pesnika, posebno Petrarke i Mikelanđela. U srpsko pesništvo prodiru oblici i svojstva romanske pesničke škole (sonet, oktave, tercine). Značajan doprinos sonetnoj formi dali su Pačić, Došenović, Mrkalj, Borojević. Paradoksalno je da je sonet bio karakterističniji za predromantičare nego romantičare. Nekoliko soneta koje je napisao Branko Radičević pokazuju da je velika šteta što je prestao da ih piše.

U kojoj meri je romantizam živ danas i kakav uticaj ima na mlade pesnike?

Romantičarske poezije bilo je pre i posle romantizma. Veliki pesnici uvek su i pesnici velikih sinteza, što se vidi na primeru "Antologije poezije srpskog romantizma", koja nije samo književno svedočanstvo o jednom velikom pokretu nego je i jezičko, istorijsko, filozofsko, estetsko, kulturno i društveno svedočanstvo. Nemerljiv je značaj poezije predromantizma i romantizma u razvoju i utemeljenju srpskoga jezika. Poezija je srpski jezik učinila velikim, kao što se može reći da je srpski jezik poeziju romantizma učinio velikom. Revolucija na planu poezije i jezika bila je značajna za srpski nacionalni identitet — podjednako kao i srpska revolucija 1804. godine.


Zoran Radisavljević | objavljeno: 03.10.2011. | Politika
Fotografija: T. Janjić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Jul 20, 2012, 11:28:24 pm »

*

ŠTO ĆUTIŠ SRBINE TUŽNI

Slobodan Rakitić nije odoleo iskušenju da sačini svoju antologiju, usredsređujući se na doba romantizma, u širokom značenju tog pojma… Rezultat je kapitalno delo koje svrstava našeg pesnika u red najznačajnijih antologičara

Pred nama je kapitalno delo pesnika Slobodana Rakitića, antologija koja obuhvata tri značajne epohe: predromantizam, romantizam i postromantizam. Ovim impozantnim delom pesnik Rakitić se svrstao u red znamenitih naših antologičara: da pomenemo samo Bogdana Popovića, Miodraga Pavlovića, Zorana Gavrilovića — lista uglednih antologičara je duga. Rakitić nije odoleo iskušenju da sačini svoju antologiju, usredsređujući se na doba romantizma, u širokom značenju tog pojma...


KRATKOVEKI PESNICI
 
Romantizam je velika, svetlonosna epoha u istoriji svekolikog evropskog pesništva. Po nemačkim filosofima i pesnicima, to je doba muzike. Vagnerova je to misao, a i Ničeova, čije je delo "Rađanje tragedije iz duha muzike" imalo znatan uticaj širom sveta, pa i u Rusiji. Aleksandar Blok, ali ne samo on, zastupa ideju o duhu muzike, to jest o uzvišenoj harmoniji kojom su prožete i oplemenjene velike epohe u povesti čovečanstva. Srodna zamisao je prisutna i u teoriji Šopenhauera. Posle zatišja u Srednjem veku, humanizam i renesansa su velike muzičke epohe. Nekoliko stoleća stišana, muzika je opet preplavila stvaralaštvo u vreme velikih revolucija, koje su osmišljavale i nadahnjivale doba romantizma, u svim umetnostima, osobito u muzici i u pesništvu.. Romantizam nije samo istorijski ograničen književni pravac. On je stil života, način osećanja... Biti romantičar znači živeti na nov način, udesetostručenom snagom. Posle renesanse i reformacije, došle su nove godine trijumfa duha muzike: 1789, 1830, 1848, 1871, 1917... A zar nisu tu, u saglasju sa Evropom, i srpske revolucije, Prvi i Drugi srpski ustanak? I celo to devetnaesto stoleće sve do prvih decenija dvadesetog. To je doba velikih pregnuća za oslobođenje i ujedinjenje, za preporod u svim oblastima... Rakitić nije slučajno svojoj antologiji dao početni ton dozivajući Dositeja, tvorca himne "Vostani Serbie". I sve što zatim sledi — Njegoševo gorostasno delo i Vukov veličanstveni podvig — u skladu su sa sudbonosnim zbivanjima na istorijskoj pozornici Evrope. Ali posle te veličanstvene epohe romantizma jedinstvo sveta, jedinstvo umetnosti, nauke i života biće razbijeno. Šiler je, kažu, poslednji predstavnik pravog, muzikalnog humanizma, koji je ujedinio u sebi umetnost sa životom i naukom, čoveka sa muzikom. Posle njega se humanizam u sudaru sa sve prozaičnijom stvarnošću razlio i rasuo u bezbroj rukavaca. Što je grananje veće, muzikalnost, to jest smisao za jedinstvo i sklad manja je, i duh kulture je slabiji... Ta razbijenost i sve veća podeljenost na specijalizacije — odlika je postromantičarske civilizacije. Tu sudbinu Evrope podelio je i srpski narod. Savremeni umetnik, srpski pesnik, i svi stvaraoci kulture, kojoj smetaju granice, treba da traže izgubljenu, a sveujedinjujuću muziku. Njen nesvesni čuvar je — veruju plemeniti zanesenjaci — narod, onaj što ne pristaje na podele i usitnjavanje, a teži jedinstvu koje je zlovolja civilizacije i savremene politike uništila. Jer "gde jedinstvo vlada — tu stanuje Bog". Kad kažemo muzika, mislimo na sklad i na spasonosno jedinstvo uprkos razlikama, a one su, kod vernih duhu muzike, samo bogatstvo, raskoš koje valja brižno negovati. Duh muzike podrazumeva vladavinu ideala, koji kao nebeski svod natkriljuju i krote centrifugalne sile...

Taj veličanstveni luk, kao raznobojna i očaravajuća duga, prisutan je u Rakitićevoj antologiji. U njenom središnjem delu su vrhunci — mislim na lirske uzlete u "Gorskom vijencu" koji deluju kao neponovljiva refleksivna lirika; mislim takođe na najbolje pesme Branka Radičevića, Zmaja, Đure Jakšića i naravno Laze Kostića, čija je "Santa Marija" pesma nad pesmama, kruna cele epohe romantizma, istinski trijumf tog duha muzike, o kojem su nadahnuto govorili veliki filosofi, kompozitori i pesnici... Njegoš, Vuk, Branko, Zmaj, Đura Jakšić, čudesni Laza Kostić — to su naši vrhovi...


Dragan Nedeljković | 10.11.2011. | Pečat     
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Septembar 27, 2012, 12:37:56 am »

*
KNJIŽEVNIK SLOBODAN RAKITIĆ:


ZABORAVLJENI PJESNICI PONOVO U KNJIŽEVNOM ŽIVOTU

Oduvek me je privlačio duh romantike. Najveći srpski pesnici su iz epohe romantizma (Njegoš, Branko, Đura, Zmaj, Kostić). Oni su još uvek stubovi ne samo srpskog romantizma već srpske poezije uopšte. Romantizma je bilo i pre i posle romantizma.

Rekao je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" književnik Slobodan Rakitić, kome je Srpska književna zadruga nedavno objavila "Antologiju poezije srpskog romantizma", koja privlači veliku pažnju čitalačke publike i književne kritike.

GLAS: Možete li nam nešto reći o samoj Antologiji, šta Vas je, u stvari, inspirisalo da je priredite?

RAKITIĆ: Godine 1978, za školske potrebe, priredio sam zbornik "Poezija romantizma jugoslovenskih naroda". Više se i ne sećam kako je došlo do toga da baš ja radim takav zbornik, koji bi obuhvatio sve jugoslovenske romantičare. Drugo izdanje izišlo je 1982, u 20.000 primeraka, kao i prvo, što je za današnje prilike više nego zavidan tiraž. Takve knjige kod nas do tada nije bilo. Antologija, na kojoj sam radio, s povremenim prekidima, gotovo deset godina, obuhvata više od jednog veka srpskog pesništva. Otuda u njoj predromantičari, romantičari i postromantičari. Vojislav Ilić, koji je ispunio poslednje dve decenije 19. veka, kada je romantizam već bio na zalasku, prošao je kroz klasicizam, predromantizam, romantizam, realizam i simbolizam. Njegova poezija je autentičan oblik velike sinteze. Na isti način, "Antologija poezije srpskog romantizma", bar kako je ja vidim, ima integrativni karakter i predstavlja takođe sintezu najboljih romantičarskih ostvarenja na srpskom jeziku.

GLAS: Koje razdoblje i koje značajne srpske pjesnike obuhvata Antologija?

RAKITIĆ: "Antologija poezije srpskog romantizma" obuhvata kraj 18. veka, čitav 19. vek i prve decenije 20. veka. To je i najznačajnije razdoblje moderne srpske istorije, u kome se odigrala Karađorđeva revolucija, Vukova reforma jezika i pisma i prodor srpske narodne poezije u Evropu. Obnovljena je srpska država i najznačajnije državne, kulturne i prosvetne institucije. Osnovano je Društvo srpske slovesnosti, Matica srpska i Srpska književna zadruga itd. To je put od Kneževine i Kraljevine Srbije, pod autoritarnom vladavinom dinastije Obrenovića, do uzorne demokratske monarhije na čije čelo 1903. dolazi kralj Petar Prvi Karađorđević. Srpski narod je prošao na državnom i kulturnom planu promene koje se u normalnim prilikama ostvaruju stolećima. Srpski predromantičari stvaraju uglavnom u velikim evropskim centrima, Trstu, Beču, Pešti, Lajpcigu. U tim centrima postojali su srpski književni pokreti, iz kojih je izišlo nekoliko značajnih pesnika koji su prethodili romantizmu (Solarić, Pačić, Mrkalj, Luka Milovanov, Borojević i drugi). Prelaskom Matice srpske i Letopisa iz Pešte u Novi Sad, nastaju novi srpski kulturni centri. Srpski romantičari imaju središno mesto u najznačajnijim antologijama srpske poezije (Bogdana Popovića, Zorana Mišića, Miodraga Pavlovića). Svaka od ovih antologija ima svoj poetički identitet. U "Antologiji novije srpske lirike" Bogdana Popovića nema Kostićeve pesme "Santa Maria della Salute", za koju je morao znati, ali je zato Popović imao sluha za drugu veliku Kostićevu pesmu, "Spomen na Ruvarca". Takođe lepo mesto imaju romantičari u Pavlovićevoj "Antologiji srpskog pesništva" (1964). Metafizička dimenzija, karakteristična za ovu antologiju, bila je svojstvena i predromantičarima i romantičarima, tako da je uspostavljen kontinuitet sa srpskom srednjovekovnom poezijom. Ta spona bio je Venclović. Nastojao sam da na jedan broj zaboravljenih pesnika, najčešće nepravedno, ponovo skrenem pažnju i vratim ih u književni život. Uostalom, jedna od važnih uloga Antologije jeste i u tome.

GLAS: Kakav je, u stvari, njen značaj, odnosno koliko romantizam utiče na pjesničko stvaralaštvo danas?

RAKITIĆ: "Antologija poezije srpskog romantizma", pored književnog, ima i dokumentarni značaj, jer svedoči ne samo o pesnicima nego i o vremenu i podneblju kada su pojedine pesme nastale. Zatim ukazuje na širi evropski kontekst srpskoga romantizma. Naši predromantičari bili su u čvrstim vezama sa evropskim pesničkim tokovima, nemačkim, italijanskim, ruskim i francuskim. Pod uticajem Petrarke nastaju prvi srpski soneti (Orfelin, Jovan Pačić, Jovan Došenović, Sava Mrkalj, Nikola Borojević). To se isto odnosi i na romantičare (Medo Pucić, Jovan Ilić, Branko Radičević, Petar Sundečić i drugi). Nažalost, u srpskom romantizmu sonet nema ono mesto koje je imao u najznačajnijim evropskim književnostima.

GLAS: Postoji li, po Vama, danas kriza knjige i čitanja?

RAKITIĆ: To je opšte mesto naše stvarnosti. I ne samo naše. Živimo u vreme opšte krize, koja nije samo kriza knjige i čitanja. Kao što se može videti, knjige se ipak i štampaju i čitaju. Čini se da se više štampaju nego što se čitaju. Ali svaka knjiga, ipak, nađe put do svog čitaoca. Bio sam u julu na međunarodnom pesničkom festivalu na jugu Francuske, u Setu, rodnom mestu velikog francuskog pesnika Pola Valerija. Stiglo je u Set preko stotinu pesnika i muzičara, uglavnom iz mediteranskih zemalja. Festival je trajao desetak dana. Ceo grad je živeo duhom poezije, muzike i umetnosti. Na nekoliko mesta u gradu održavani su pesnički programi, od podne do duboko u noć. Poslednjeg dana, u jednoj bašti, s pogledom na more, imao sam svoje završno pesničko popodne, pred pedesetak ljubitelja poezije, koji su pažljivo slušali moje pesme na srpskom i francuskom. Bio sam više nego iznenađen pažnjom i prijemom i njihovim interesovanjem za poeziju.



Nova djela

GLAS: Planirate li da pišete novu knjigu?

RAKITIĆ: Spremam nova izdanja svojih ranijih knjiga. Nadam se da će u vreme sajma izaći prvo kolo od pet knjiga: "Svetlosti rukopisa", "Raški napevi", "Svet nam nije dom", "Zemlja na jeziku" i "Duša i sprud". Iduće godine trebalo bi da izađe drugo kolo, takođe u pet knjiga. O ostalim planovima, neki drugi put.

Mirna Pijetlović | 23.10.2011 | Glas Srpske     
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Decembar 06, 2012, 12:57:06 pm »

*
SLOBODAN RAKITIĆ:


NE ŽIVIMO U MRAKU NACIONALIZMA, VEĆ U SUMRAKU DEMOKRATIJE Deo I

Teško je sresti istinoljubivog čoveka u Srbiji koji je zadovoljan našom stvarnošću. Ideali koje smo postavili sebi na početku višestranačja raspršili su se kao mehuri od sapunice. Umesto da smo se približili rešenjima, mi smo se od njih udaljili. Jedino su mediji neiscrpni u kreiranju političke, ekonomske i kulturne stvarnosti. Svetom inače vladaju činovnici i birokrate, a ne istinski lideri i državnici





Kao što Srbija, za najveći broj njenih građana, nije zemlja u kojoj je lagodno i udobno živeti, tako ni srpska javna scena — politička i kulturna, za većinu njenih aktera nije mesto "pravolinijskih" karijera, predvidljivih prilika i pouzdanih tokova profesionalnog i društvenog opstajanja. Za intelektualce, pogotovo za one koji su položajem, javnom aktivnošću, kao i medijskom pažnjom izdvojeni iz šire grupacije koju zovemo "društvenom i kulturnom elitom", retko da ima smirenja u zavetrini radnih kabineta i bezbedne nedodirljivosti dostignutog položaja.

Često u situaciji da brane ne samo svoj "veltanšaung", već i profesionalni i lični integritet i dostojanstvo, stvaraoci u fokusu javne pažnje, naročito oni iz društveno-politički angažovanog "ešelona", u prilici su da pored bitaka u sferi sučeljavanja kritičkog mišljenja upoznaju i oštricu koja prevazilazi uobičajenu usredsređenost i kontroverze "koncepcijskih i principijelnih" neslaganja, takođe i da ponekad dožive javnu omrazu i izopštenost.

Slobodan Rakitić, naš sagovornik, jedan je od pisaca i intelektualca koji bi o pomenutim nepisanim pravilima i duhu vremena koji je obeležio društvenu pozornicu Srbije neposredno pre, a potom i u vreme tranzicije, mogao da govori sa pouzdanim iskustvom. Kao književnik koji je gotovo deceniju i po učestvovao i odlučivao u političkom životu, danas — iako živi "mirnim životom" predsednika SKZ-a — u prilici je da sluša kritike, prozivke i još uvek "polaže račune" neistomišljenicima. Ni novinarska, ni druga društvena, često zakulisna kinjenja, pogotovo iz diskursa koji se kritički odnosi prema "nacionalizmu i patriotskom angažmanu" nisu bila (a nisu ni sada) izuzetak. Respektabilna biografija, ne samo pisca već i poslanika, predsednika UKS-a i prvog čoveka slavne Francuske 7 u vreme kada je "grmelo", izazov je za mnoge koji bi da ga "preslišaju". Rakitić se p(r)oziva da "položi račune", kako za sopstvene, tako i za kolektivne, stvarne ili tobožnje greške, "srpsku krivicu", ideološke zablude, istorijska i nacionalna posrtanja… I — naravno za "nacionalizam" i "patriotizam" , kao pojmove čije je značenje u ovom vremenu podložno preispitivanju i "rasklimavanju". U razgovoru za "Pečat" Slobodan Rakitić pojašnjava svoje razumevanje pomenutih problema, istorijskih, kao i aktuelnih prilika u životu srpske nacije i države.

Jednom ste primetili kako i "pisanje soneta može biti političko pitanje". Čini se da danas malo šta u životu naše zemlje nije "političko pitanje"! Da li je tu reč o usudu malih naroda i kultura ili je pak u pitanju neko posebno nacionalno "prokletstvo"?

Kultura je, iako su njene vrednosti univerzalne, ukupnom svojom suštinom u osnovi identiteta svakog naroda. Kultura našeg srednjeg veka ogleda se u pesništvu, slikarstvu, žitijima i hramovima. Zato su se naši neprijatelji i okomili na naše kulturne vrednosti, istoriju i mitologiju, na čitavu našu prošlost. Rasturanjem Jugoslavije, početkom devedesetih godina, nastalo je rastakanje srpskih duhovnih vrednosti, književnosti i jezika. U sklopu dramatičnih događaja s kraja prošlog veka pitanje Kosova je internacionalizovano i time je dobilo za srpski narod sudbinske razmere. Završni čin je bio secesija Kosova i Metohije 17. februara 2008. godine i njeno priznanje od strane SAD-a, Evropskog parlamenta i najmoćnijih zemalja Evropske unije.
 
Ispostavilo se da je stvaranje Jugoslavije 1918. godine najtragičniji čin u srpskoj istoriji, jer je njim ukinuta srpska država, pre svega voljom velikih sila, ali i jugoslovenske političke i kulturne elite. Jedan uzvišeni ideal, oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena, pokazao se kao utopija sa tragičnim posledicama. Raspad komunističke Jugoslavije samo je nastavak nezavršenog prethodnog rata. Današnju dramu na Kosovu i Metohiji vidim u sledu događaja u 19. i 20. veku.
 
Politika je svugde. Ako ne želite njome da se bavite, baviće se ona vama. Kod malih naroda to je još dramatičnije, jer drugi odlučuju o njihovim sudbinama. I kulturu i književnost treba posmatrati u tom kontekstu. Raspad Jugoslavije počeo je raspadom "Saveza pisaca Jugoslavije". U Srbiji to se ispoljilo izdvajanjem albanskih pisaca iz "Društva pisaca Kosova i Metohije", koje je bilo u sastavu "Udruženja književnika Srbije". Na čelu albanskih pisaca sa Kosova bio je Ibrahim Rugova, višegodišnji vođa albanskih separatista. U književnosti, koja je trebalo da bude iznad politike, ispoljile su se tendencije koje su dovele do raspada Jugoslavije.

Tema svih tema u ovom za srpski narod gubitničkom i nesrećnom vremenu jeste opstanak našeg naroda i srpske državnosti na Kosovu i Metohiji. Na "pitanju Kosova" prelamaju se ne samo političke sudbine, karijere i pozvanja, već, uvek i iznova, ono biva stožerno mesto za razumevanje identiteta i osećanja digniteta u većine Srba!
 
Puni zamah srpska srednjovekovna država dobila je na prostorima Raške, Kosova i Metohije i današnje Makedonije. Brojne države, kraljeve i župane imali su Srbi gotovo pet vekova pre države Stefana Nemanje i Svetog Save, ali tek su Nemanjići uspostavili snažnu državu, državotvornost i političku samosvojnost. Srbiju srednjeg veka, u vreme njene pune istorijske zrelosti, odlikuje sinteza vizantijskog, autohtonog i zapadnog elementa. Šireći se prema jugu do Korinta, jača i ekonomski i politički, a autohtoni elemenat postaje dominantan. Zato se dva veka vladavine Nemanjića u istoriji Srba označavaju "zlatnim dobom".

Događaji, koji su se dramatično ispoljili u poslednjim decenijama prošlog veka, bili su bolni za Srbe i srpske zemlje, ali okupacija Kosova i Metohije i nasilno izdvajanje iz Srbije predstavlja kidanje živog tkiva na srpskom nacionalnom biću. Na "pitanju Kosova" prelama se naša ekonomska, kulturna i duhovna stvarnost, naš opstanak i identitet. Jednom delu našeg potištenog i osiromašenog naroda nametnuto je uverenje da bi sve bilo u redu samo da nije problema sa Kosovom i Metohijom.

Srbija je ponovo podeljena, što nije samo veliko zlo nego i veliki greh. Jer nemamo pravo da se odričemo nečega što su nam preci ostavili u nasleđe. Briga za srpski nacionalni interes proglašava se, kao u Brozovo vreme, za "mrak nacionalizma", što ukazuje da smo dobro zašli u zonu demokratskog sumraka.
 
U stolećima od pada Smedereva 1459. godine do oslobođenja Stare Srbije 1912, i u decenijama posle Drugog svetskog rata, u istoriji srpskog naroda mnogo šta se menjalo, naizmenično su se smenjivali porazi i pobede, samo je antisrpska politika, i iznutra i spolja, održala svoj kontinuitet do dana današnjeg. Sam pridev srpski proskribovan je kao u vreme najcrnjeg komunističkog totalitarizma.

Establišment je nametnuo moderni politički katihizis prema kojem su "devedesete krive za poraze", pa i za "gubitak Kosova", navodno "definitivno izgubljenog 1999. godine". Imaju li ove tvrdnje uporište u činjenicama?
 
Devedesetih godina finalizovano je ono što je decenijama pripremano. Sve ustavne promene posle Drugog svetskog rata postupno su išle ka razaranju Jugoslavije i njenom slomu. Republike su dobile atribute državnosti, a sa njima su izjednačene i pokrajine Vojvodina i Kosovo (kojem je ukinuto ime Metohija!), što je sve više slabilo saveznu državu. Na to je ukazivano na tribini "Francuska 7" u "Udruženju književnika Srbije". Zbog kritike ustavnih amandmana u martu 1971, filosof i pravnik Mihajlo Đurić udaljen je sa Pravnog fakulteta u Beogradu i osuđen na dvogodišnju robiju, kasnije preinačenu na devet meseci, za krivično delo neprijateljske propagande. Jedan od najvećih srpskih filosofa i pravnika robijao je u Zabeli, zajedno sa kriminalcima, secikesama i razbojnicima.
 
Objedinjavanje Srbije krajem osamdesetih i lišavanje pokrajina atributa državnosti otvorilo je krizu u Federaciji. Hrvati i Slovenci jedva su čekali razlog za secesiju. Srbima raspad države nije odgovarao jer su živeli rasuti na širokom jugoslovenskom prostoru. Nemačka je odmah priznala otcepljene republike — Hrvatsku i Sloveniju — što je i dovelo do rata.

Što se tiče Kosova i Metohije, ta priča je mnogo duža. U vreme priprema za Berlinski kongres 1878. godine Albanci su osnovali Prizrensku ligu i sačinili memorandum o svojim teritorijalnim pretenzijama. Liga je digla ustanak i preuzela vlast u Prizrenu 1880. godine. Prvi srpski konzul u Prištini Luka Martinović, postavljen 1889, ubijen je u junu 1890, nasred prištinske čaršije. U Prištini su konzuli bili Branislav Nušić i Milan Rakić, koji su izveštavali Vladu Srbije o šiptarskim zločinima nad Srbima. Grigorij Stepanovič Ščebrina, ruski konzul u Kosovskoj Mitrovici, ubijen je 1903, u vreme najvećeg terora nad Srbima. U periodu od 1878. godine do oslobođenja Stare Srbije 1912, vladala je anarhija i sprovođen je genocid nad Srbima.

Vinovnici stradanja Srba ni tada nisu bili samo Albanci!
 
Nisu, neprijatelja je bilo više. Prilikom proglašenja Srbije za Kraljevinu, 1882, turska vlast u Prištini osniva preki sud. Pored proterivanja Srba, potpisnika peticije upućene Berlinskom kongresu, ubijeno je preko 7.000 ljudi, a 241 izvedeno pred sud, od kojih su neki povešani, a neki osuđeni na stotine godina zatvora i odvedeni u tamnice u Malu Aziju, odakle se nisu vratili. Srbi su stradali i od Turaka i od pripadnika Prizrenske lige. Njihov život u Kosovskom vilajetu pred Berlinski kongres do oslobođenja 1912. godine bio je nepodnošljiv.

Smatra se da je Prva prizrenska liga, iza čijeg stvaranja je stajala turska vlast, bila instrument politike Austrije, Italije i Engleske i oblik manipulacije albanskim narodom u balkanskim događajima. Ustanak Albanaca turska vlast je u krvi ugušila, a Ligu, kao antiturski pokret, likvidirala 1882. godine. Tukli su se međusobno Turci i Albanci, a najviše su stradali Srbi, i od jednih i od drugih.
 
Druga Prizrenska liga je osnovana 1943, pod pokroviteljstvom nemačke vojno-obaveštajne službe Abvera. Obnovljen je program Prve prizrenske lige i projektovana "velika Albanija". Nastao je još veći teror nad Srbima i slovenskim življem, i pritisak za njihovo iseljavanje u Srbiju i Crnu Goru.


Ljiljana Bogdanović | 29.12.2011 | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Januar 01, 2013, 08:33:56 pm »

*
SLOBODAN RAKITIĆ:


ČEKAJUĆI EU, OSTAĆEMO SAMI SA SOBOM  Deo II

Naši savremeni kulturni činovnici, u demokratsko ruho preobučeni ideolozi, drže srpsku kulturu pod punom kontrolom, da ne bi došlo do skretanja sa puta globalizacije. Ni u jednoj oblasti nema toliko manipulacija kao u oblasti kulture





Na samom početku ovog veka zaključili ste da je politička elita u Srbiji porazila intelektualnu. Čini se međutim da su danas naše elite, odnosno "vladajuće klase" voljnije za saradnju, ali da je reč o specifičnom, interesima motivisanom zajedništvu?

Intelektualna elita je doživela poraz. Neki su se priklonili vlasti, neki su se primirili, dok je nemali broj pojedinaca, zabrinutih za opstanak naroda i države, onemogućen da se oglasi zbog strogo kontrolisanih medija, posebno elektronskih. Zavladao je muk, apatija i malodušnost, što ne sluti na dobro. Zemlja je opustošena, narod osiromašen, nezaposlenost ogromna, selo uništeno, preduzeća rasturena i upropašćena, država prezadužena, bankarstvo razoreno, temeljne vrednosti odbačene… Potreban nam je ne samo ekonomski preporod, nego i kulturni i moralni, u zdravstvu i u obrazovanju.
 
Uznemirujuća je indiferentnost Srba prema ključnim problemima sa kojima se država danas suočava, kao što su okupacija Kosova i Metohije, političke ambicije muslimanske zajednice u Raškoj oblasti i jačanje separatizma u Vojvodini. Dok je u državama nastalim raspadom Jugoslavije prenaglašen patriotizam i nacionalni entuzijazam, iako su bez državotvornih tradicija, dotle je u Srbiji sve izraženija apatija i nezainteresovanost za sopstvenu budućnost. Izuzetak su Srbi u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, kod kojih je razvijeno patriotsko osećanje i jaka volja za opstanak na svojoj zemlji.
 
Naša najznačajnija naučna i kulturna ustanova, "Srpska akademija nauka i umetnosti", izolovala se i izvan je društvenog konteksta, s devizom da ne treba da se bavi dnevnom politikom. Kod nas druge politike nažalost i nema osim dnevne, od danas do sutra. Zar je opstanak naroda i države dnevna politika? Zar je drama Srba na Kosovu i Metohiji dnevna politika?
 
Očigledno da su Srbi na Kosovu i Metohiji prepušteni milosti i nemilosti projektanata nove albanske države na Balkanu. Kad su to shvatili, okrenuli su se sebi i organizovali odbranu svojih kuća, svojih porodica, svojih svetinja, svoje slobode. Srbi na Kosovu i Metohiji danas su poslednja odbrana Srpstva.

Zaključak da je Srbiji potreban novi strateški pravac i da članstvo u EU nije od presudne važnosti, danas je postao "opšte mesto". Ideja "evropskih integracija" potrošila je međutim ogromnu društvenu energiju, sredstva i vreme, a pod pritiscima i ucenama već je plaćena za nju visoka cena. Kako je ova moderna srpska himera tako dugo potrajala?
 
Evropska unija je jedini politički ideal vlasti u Srbiji i stalnim postavljanjem novih uslova, ponižavanju i iscrpljivanju ovog naroda kao da nema kraja. Retorika političara puna je eufemizama, stvari ne nazivaju pravim imenom, što je očigledan vid manipulacije. Kako Evropska unija slabi, poljuljana unutrašnjim protivrečnostima i globalnom svetskom krizom, tako su srpski političari nestrpljiviji prema drugačijem i trezvenijem mišljenju. Koliko je njena sudbina neizvesnija, toliko su stremljenja vladajuće klase revnosnija, a politički potezi sve nervozniji i užurbaniji. Nema uslova koje vlast neće ispuniti zarad neizvesne budućnosti u raštimovanoj Evropskoj uniji.

Za pojedine političare ulazak u EU nema alternativu, umesto da se trezveno priđe tom pitanju, bez žurbe i bez ponižavanja sopstvenog naroda. Može se ekonomski bolje sarađivati sa pojedinim njenim članicama, u zajedničkom interesu, umesto neizvesnog ulaska u nju, jer je jasno da je uslov za ulazak Srbije u EU priznavanje nezavisne države Kosovo, što ne garantuje da posle toga neće doći na red novi uslovi. Prema priznanju ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, šef diplomatije jedne velike evropske zemlje izjavio je da će njegova zemlja smatrati dalje insistiranje Srbije na Rezoluciji 1244 aktom neprijateljstva prema njoj. Takođe, po izjavi Jeremića, četiri ministra spoljnih poslova zemalja EU, rekla su otvoreno da Srbije ne može ući u Uniju bez formalnog priznanja nezavisnosti Kosova.
 
Nedavni sporazum Klinton-Jahjaga o kulturnoj baštini na Kosovu, što je tek uvod u preotimanje srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa, zatim poseta Angele Merkel Kosovu, kao i otpor da se nacrt rezolucije o trgovini ljudskim organima na Kosovu stavi na dnevni red u Savetu bezbednosti UN, pokazuju prave namere međunarodne zajednice.

Čekajući ulazak u EU, mi ćemo kao narod ostati sami bez sebe.
 
Ravnodušni smo prema prijateljima, servilni prema neprijateljima. Peter Handke, veliki nemački pisac, u jednom intervjuu u "Večernjim novostima" izjavio je da bar dva-tri puta godišnje dođe na Kosovo i Metohiju, u Veliku Hoču, da se usami i razmišlja.
 
Zašto Handke dolazi na Kosovo i Metohiju, zašto podržava Srbe kad u svojoj zemlji zbog toga ima velike neprilike? Oduzeta mu je velika književna nagrada "Hajnrih Hajne", skinuta pozorišna predstava sa repertoara u Berlinu itd. Zato, rekao je, da bi bio uz narod koji pati i strada. I zato je uz njega. Izgleda da čak i stranci bolje znaju od nas šta za Srbe znači Kosovo i Metohija!


Ljiljana Bogdanović | 12.01.2012 | Pečat    
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Januar 01, 2013, 11:00:10 pm »

*
RAZGOVOR SA SLOBODANOM RAKITIĆEM


ZMAJ JE I DANAS ŽIV PESNIK

Slobodan Rakitić (1940), autor zbirki: Svetlosti rukopisa, Raški napevi, Svet nam nije dom, Pesme o drvetu i o plodu, Žudnja za jugom, Osnovna zemlja, Tapije u plamenu, Duša i sprud, Vodena slova... dobitnik je Ordena Svetog Save II stepena. U obrazloženju Svetog arhijerejskog Sinoda SPC kaže se da je orden dodeljen pesniku za "delotvornu ljubav prema svetoj majci crkvi, naročito pokazanu njegovim neumornim književnim radom i velikim doprinosom u očuvanju i negovanju istinskih vrednosti i pravoslavnog duha srpskog naroda". Rakitić je dobitnik naših najuglednijih književnih nagrada: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", "Laza Kostić", "Kočićevo pero", "Jovan Dučić", "Zlatni krst kneza Lazara", "Zlatni beočug", "Desanka Maksimović", "Pesničko uspenije", "Zmaj Ognjeni Vuk", "Odzivi Filipu Višnjiću", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića", "Povelja Morave", "Stefan Prvovenčani", "Šušnjar", "Instel", "Bogorodica Trojeručica", "Lazar Vučković", "Zlatni Orfej"...
 
Za zbirku Plamen i rosa, koju je Srpska književna zadruga objavila u "Maloj biblioteci", Rakitić je dobio "Zmajevu nagradu" Matice srpske za 2010. godinu.
 
Kakvu ulogu zauzima danas, u srpskoj književnosti, Jovan Jovanović Zmaj?

U svom obraćanju na uručenju "Zmajeve nagrade" rekao sam da je Zmaj i danas živ pesnik. U svim antologijama srpske poezije XIX i XX veka on ima dominantno mesto, čak i u onim sačinjenim po najstrožim kriterijumima, kao što su Mišićeva (1963) i Pavlovićeva (1964). Takvo mesto Zmaj ima i u novijim antologijama. Pri svakom vraćanju Zmaju otkrije se neka nova dimenzija njegove lirike.
 
Premda je Zmaj za života slavljen kao veliki narodni pesnik, sve do Skerlića kritički sudovi o njegovoj poeziji bili su oprečni, i kad je reč o lirskim pesmama i pesmama za decu. Skerlić je Zmaja uvrstio, u svojoj Istoriji nove srpske književnosti (1914), u "najbolje i najjače liričare celokupne srpske književnosti". Za visokom ocenom Zmajeve lirske poezije usledila je takođe i Skerlićeva visoka ocena njegovog stvaralaštva za decu.
 
Kao što je Skerlić na izvestan način rehabilitovao ne samo Zmaja liričara već i Zmaja pesnika za decu, tako je Ljubomir Simović, 1982, u svom izboru Zmajeve poezije, u redovnom Kolu SKZ, ponudio u predgovoru za to izdanje i jedno novo viđenje i čitanje ovog pesnika, ukazujući na osobenosti njegovog pesničkog izraza, na širinu delovanja, zaključivši s razlogom da je Zmaj "naša pesnička osnova". Nije Simović ponudio samo novo "čitanje" Zmaja nego i nov izbor, uključivši ravnopravno sa lirikom i njegove dečje, satirične, humorističke i političke pesme.

Dok je Ljubomir Nedić smatrao da je Zmaj "u dečjim pesmama najsretniji", a za Đuliće i Đuliće uveoke rekao da su "suviše hladni", Laza Kostić, Zmajev prijatelj, u svojoj kapitalnoj studiji o njegovoj poeziji pisao je i kritički, ali i sa ushićenjem, premda je za njegove dečje pesme rekao da u njima "nema poezije ni za lek". Bogdan Popović, pak, nije osporio vrednost Zmajevoj dečjoj pesmi, nego ovu vrstu književnosti nije uopšte smatrao relevantnom. U osnovi bio je nemilosrdan prema Zmaju, utvrdivši: "Kao ni dušu čovekovu, ni dušu ženinu, Zmaj nije znao ni dušu detinju." Možda ništa pogrešnije nije rečeno o Zmajevom stvaralaštvu. Ipak, u svojoj Antologiji novijeg srpskog pesništva (1911), Popović je Zmaju dao zavidno mesto.
 
Spremajući Antologiju poezije srpskog romantizma, koja će se uskoro pojaviti u izdanju SKZ, teška srca sam se odrekao nekih Zmajevih pesama, jer bi inače bio nesrazmerno zastupljen u poređenju sa drugim srpskim romantičarima. Uz njih Zmaj predstavlja dragocenu lirsku dimenziju kojom je unapredio ne samo srpski pesnički jezik već sam duh srpskog romantizma.

Epohu romantizma obeležili su, pored Branka, Đure Jakšića i Kostića, još dva velika pesnika: Sima Milutinović Sarajlija i Petar Petrović Njegoš?
 
Sarajlija i Njegoš predstavljaju ključne pesnike na početku srpskog romantizma i čvrstu sponu između predromantizma i romantizma, ali i više od toga. Njegoš je u svojim lirskim pesmama i u Luči mikrokozma uspostavio kontinuitet između duha poezije i jezika srednjeg veka i klasicizma, s jedne, i romantizma, s druge strane. Sarajlija i Njegoš na najbolji način prevazilaze dramu srpskog jezika sa kojom su se suočili klasicisti i predromantičari. S druge strane posmatrano, Venclović završava pesnički duh srednjeg veka, a Njegoš na najboljim njegovim tradicijama, asimilujući staroslovenski, crkvenoslovenski i ruskoslovenski, otvara novo doba, romantizam. Njegoš je izišao kao pobednik u toj drami jezika. U Gorskom vijencu Njegoš harmonizuje lirsku i epsku tradiciju prihvatajući Vukov jezik.
 
Sarajlija je bio Njegošev učitelj, pisali su tada na srpskom jeziku, a danas Njegoša prevode na crnogorski! Kako komentarišete preimenovanje srpskog jezika u hrvatski, bošnjački i crnogorski?

Sasvim je izvesno da je to isključivo političko a ne lingvističko pitanje. Posmatrano lingvistički, tu nema ničega nejasnog. Iz autohtonog i izvornog jezika jednostavnim preimenovanjem stvoreni su novi jezici, odnosno jezički hibridi, kao što su iz srpskog etničkog korpusa stvorene nove nacije. To je politički projekat koji dugo traje i još nije završen.
 
Nasilje nad srpskim jezikom nastavlja se, posle hrvatskog i bošnjačkog, stvaranjem tzv. crnogorskog jezika, što dobija farsične oblike. Ljudskoj gluposti nikad kraja. Nažalost, o tome se uglavnom ćuti, ćute kako lingvisti tako i nadležne naučne institucije. Legalizuje se falsifikovanje srpskog jezika. SANU, na primer, još uvek objavljuje Rečnik srpskohrvatskog i narodnog jezika, iako Hrvati već decenijama srpski jezik zovu hrvatskim, a odnedavno muslimani u Bosni i Hercegovini bošnjačkim. Hrvati su zapostavili svoj čakavski jezik i za književni jezik uzeli Vukov narodni jezik. Bošnjački, koji se imenuje i kao bosanski — čime se ostvaruje davna ideja Benjamina Kalaja — samo je lokalna varijanta srpskog jezika, kao kada bi neko jezik Raške oblasti označio kao "raški", u Vojvodini "vojvođanski", na Kosovu "kosovski", u jugoistočnoj Srbiji "vranjanski", a u Metohiji "metohijski jezik". Sledeći Kalajevu ideju, izražava se očigledna namera vlasti u Sarajevu da se uvođenjem "bosanskog jezika" Bosna i Hercegovina unitarizuje kao država bosanskih muslimana, a da se Srbi i Hrvati utope u tom bosanskom loncu.
 
Krajem prošlog i početkom ovog veka stvorene su i neke nove nacije: bo'njačka i crnogorska, recimo. U kojoj meri smo i sami krivi za te procese, jer smo se odrekli Srba-katolika i Srba-muslimana?

Ozvaničeni projekat tzv. "crnogorskog jezika" i "crnogorskog pravopisa", koji je van svake lingvističke logike, ima korene u separatističkim i antisrpskim tendencijama aktuelne crnogorske vlasti i Dukljanske akademije. Prognoze da će se do crnogorskog jezika doći okolišno i postupno, prvo uvođenjem srpsko-crnogorskog jezika – gde će iz dvojnog naziva otpasti reč "srpski", kao kod naziva "srpsko-hrvatski" – nisu se obistinile. Vlast u Crnoj Gori, posle proglašenja nezavisnosti, ispoljila je nestrpljenje i odmah krenula u stvaranje "crnogorskog jezika" i "crnogorskog pravopisa". Istina je, međutim, samo jedna: srpski jezik je jedan, autohton i nedeljiv, kojim govore svi Srbi, zatim Hrvati, Crnogorci, muslimani u Bosni i Hercegovini i u Raškoj oblasti, i ima dva ravnopravna izgovora: ekavski i ijekavski. To su temeljne postavke Slova o srpskom jeziku, koje je sačinila grupa srpskih lingvista i pisaca, i gotovo jedino reagovanje na sve anomalije i falsifikate pri stvaranju novih hibrida srpskog jezika.

Svakako da smo u mnogo čemu sami krivi. Nisu se Srpstva odrekli samo Srbi-katolici i Srbi-muslimani, nego i znatan broj Srba-pravoslavaca. Stvaranje makedonske i crnogorske nacije sprovela je komunistička vlast, u čemu je imala izdašnu podršku srpskih komunista.

Da se vratimo pesnicima, u romantizmu poseban pečat ostavila je poezija Branka Radičevića?

Zoran Hr. Radisavljević | Letopis matice srpske | knj. 487 sv. 4 | april 2011. Novi Sad
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #34 poslato: Januar 02, 2013, 10:29:48 pm »

*

INTERVJU SA SLOBODANOM RAKITIĆEM

S obzirom da ste bili predsednik Saborne narodne stranke (koje više nema u Registru stranka), recite nam razlog… i koje godine je zvanično stranka "prestala sa radom"?

Saborna narodna stranka nastala je iz jednog krila Demokratskog pokreta Srbije (DEPOSA), odnosno Srpskog pokreta obnove (SPO). Jezgro stranke i njenu okosnicu činili su jedanaest saveznih poslanika DEPOS-a u Veću građana Savezne skupštine SR Jugoslavije i osam bivših republičkih poslanika i funkcionera SPO-a. Saborna narodna stranka osnovana je 28. januara 1995, kad su na izbornoj skupštini usvojeni Program i Statut, a u registar političkih organizacija uvedena je 14. marta 1995. godine. Pre toga, od januara do novembra 1994. radila je pod imenom DEPOS u Veću građana savezne države, kada su joj mandati oduzeti i predati Srpskom pokretu obnove.
 
Kako zbog protivljenja SPO-a Saborna stranka nije ušla u DOS (Demokratska opozicija Srbije), ostala je izolovana, bez finansijke podloge i posle deset godina od osnivanja, prestala je sa radom. Donošenjem novog zakona o strankama, Saborna narodna stranka se nije ponovo registrovala i samim tim prestala je da postoji.
 
Da li imate snage i volje da aktivirate svoju Stranku?

Ako politička stranka želi da bude samostalna, gotovo je nemoguće da opstane. Naša politička scena je ionako pretrpana brojnim strankama, koje više liče na preduzeća nego na političke stranke, i više postoje zbog stranačkih interesa a ne zbog naroda. Otuda i nedoumica, sasvim razložna, da li su nam uopšte potrebne nove stranke, mada postoji potreba za strankom koja bi svoj program i delovanje utemeljila na osnovnim načelima hrišćanskog učenja, kakva je bila Saborna narodna stranka ili Srpski pokret obnove na svom početku. Mesto jedne takve stgranke bilo bi na desnom krilu političkog centra. Ja lično nemam političkih ambicija, ali bi možda neko mlađi mogao da aktualizuje program Saborne narodne stranke.
 
Interesuje nas Vaše mišljenje o potrebi — SABORNOSTI SRPSKOG NARODA, i šta taj pojam SABORNOST — predstavlja za Vas?

Samo ime Saborne narodne stranke određuje njen politički identitet. Pojam sabornosti utemeljen je u civilizacijskoj, istorijskoj, oslobodilačkoj, državotvornoj, političkoj, hrišćansko-pravoslavnoj i običajnoj tradiciji srpskog naroda. Sabornost nije prost zbir pojedinačnih svojstava. Ona je izraz kolektivnog bića, u skladu sa univerzalnim principima privlačnosti. Sabornost je takođe demokratsko sabiranje umnih i delotvornih narodnih snaga naključnim pitanjima nacionalnog i državnog opstanka Srba.
 
Sabornost omogućava kulturno i duhovno jedinstvo srpskog naroda na njegovim istorijskim i etničkim prostorima. Nema nesaglasja između opšte volje zajednice i individualne volje slobodnih pojedinaca, što Stranci daje demokratski karakter. Demokratija i pravoslavno hrišćanstvo su kompatibilni, što je sadržano u samom imenu Saborne narodne stranke.
 
U Programu je naglašeno da je osnovni cilj Stranke postizanje pravilnih i uravnoteženih odnosa u srpskom narodu, onakvih kakvi su u njenoj tradiciji ukorenjeni između pet istorijskih stubova: porodice, škole, crkve, skupštine (sabora) i države — stubova na kojima su i drugi evropski narodi utemeljili svoje postojanje. Samo ujedinjena, demokratska i bogata država, zasnovana na hrišćanskim civilizacijskim vrednostima, može biti slobodna država pravoslavnog srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Srpski narod je rasut na širokom prostoru Balkana, veliki broj je u dijaspori i zato se Stranka zalaže za etnički, kulturni i duhovni integralizam.

Kakvo je Vaše mišljenje o novim strankama, pokretima, udruženjima koje će se pojaviti na izborima u maju mesecu. Vidite li uspeh nekih od njih…

Veoma je nezahvalno predviđati šta će biti. Osim toga, dugo sam izvan politike, premda se, hteli mi to ili ne, politika bavi svima nama. Živimo u državi prevlasti partokratije. Bojim se da se na sledećim izborima stranačkim neće ništa promeniti i da nijedna politička stranka neće moći sama da formira Vladu, tako da će opet biti stranačkih trgovina, ucena, uslovljavanja. Umesto da služe narodu, stranke žele da vladaju, da narod služi njima.
 
Jedna mlada organizacija, osnovana pre godinu dana, mada postoji već nekoliko godina, odlučila je da izađe na izbore pod geslom DVERI — Za život Srbije! Program DVERI je sličan programu SPO-a na njegovom početku, a to znači da je glavna programska orijentacija ovog mladog pokreta duhovni, kulturni, moralni i ekonomski preobražaj Srbije i srpskog naroda ma gde on danas živi, na rasutim srpskim zemljama ili u dijaspori.

I ZA KRAJ GOSPODIN SLOBODAN RAKITIĆ NAM JE POKLONIO PESMU


 MOLITVA

 Bratstva nas ovakvog spasi
 i ovolike, Bože, časti!
 Pred nama bedem, žice i nasip
 i licemerje nove vlasti.
 Oburvava se vek nad decom,
 od jutra isto sunce sviće.
 Lovac za kerom, ker za zecom,
 i zloduh što nam putanje spliće.

 Sav zbeg u jednu stopu stade
 i rod žita u jedno zrno.
 Krvave nam stigle poklade
 pod nebom čije je lice crno.
 Poljem na vepru demon juri,
 deca troglava vrište i kliču.
 Dlakava žaba u nas zuri
 a bivolice kraj Laba riču.

 Crna nas svetlost obavija,
 izgnane knjige, jezik okovan.
 S plamena čitam sveta žitija
 i novog učenja crna slova.
 Spasi nas, Bože, ove sloge
 i ovolikog zemaljskog blaga!
 Tuđe nas svetom nose noge
 od kućnog praga do netraga.

 Hiljadugodišnje zvono traje
 i carske stope preko poda.
 Dečanska kubeta još nam sjaje
 i preobraženska peva voda.
 Ledene zvezde u pomrčini
 zbore nam slovo o postanju.
 Bar jednom, Bože, zberi, sjedini,
 pleme naše u osipanju.
 Strepi ispod zemlje i koren
 kad vetar u srdžbi krošnje svije.
 Posrćemo, korak nam smoren,
 senka bi negde da se skrije
 dok vučemo je do večeri
 kao što pseto svoj rep vuče.
 S bregova se javljaju zveri
 i jejina iz duba huče.

 Dečje kosti u crnoj brazdi
 zasvetle kao u žbunu svici.
 Satrula riba kraj Laba bazdi.
 Stradanje naše poče u klici.
 Crni praznici i crna slavlja,
 dete se odziva tek žunji.
 Sačuvaj nas, Bože, ovog zdravlja
 i dana što su od noći crnji.

 Sačuvaj nas od ove radosti,
 pune trpeze i pune čaše.
 Psi raznose dečije kosti.
 Kos i drozd sriču očenaše
 nad crnim žbunom. Samuje bor.
 Zjape rečna korita, bez vode,
 Graje deca ko cvrčaka hor.
 Spasi nas, Bože, ove slobode!

 Hleb, so i ovsena kaša,
 nailazi doba sve veće studi.
 Nek i nas mimoiđe čaša
 koju nam tuđin s praga nudi.
 Sa bregova uzleću šume,
 hode bunari preko polja.
 Opkolile nas utvare, čume.
 Bože, neka bude tvoja volja!

 Jer nebrat se za brata kaže,
 a ljubav se tek mržnjom meri.
 U nama, Gospode, preobražen,
 mi preobraženi u tvojoj veri.
 Huje nebesa i zemlja ćuti,
 i kos nam se sa plota javlja.
 Svud okolo nas mrkli puti,
 a zvezda krvav trag ostavlja.
 

Odgovori na pitanja Ružice Pavlović | 14.02.2012. | Nezavisne novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #35 poslato: Januar 02, 2013, 10:40:32 pm »

**

S l o b o d a n  R a k i t i ć
30. septembar 1940. — 01. januar 2013.







                                           Takav si moj živote

                                           ... Kao nedokučivi smisao guste rečenice,
                                           kao podne pod šuštavim haljinama moje ljubljene,
                                           kao kratkotrajni pljusak letnje kiše,
                                           kao lađa na pučini bez svetionika, opustela i zaboravljena pristaništa, kamen nad provalijom,
                                           kao talas što se vraća, nesvodljiva linija, večno ćutanje prosute krvi na belom čaršafu,
                                           kao smrt koja sebe ne sme,
                                           kao život koji sebe ne sme — takav si, moj živote! ...


                                                                                                    








                                                                             ... Samo buket belih ruža
                                                                              nek bude večno na grobu mom
                                                                              samo vetar neka priča
                                                                              tu tajnu života mog.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #36 poslato: Januar 03, 2013, 01:40:51 pm »

*

PREMINUO PESNIK SLOBODAN RAKITIĆ


BEOGRAD — U Beogradu je danas u 72. godini preminuo poznati srpski pesnik Slobodan Rakitić, predsednik Srpske književne zadruge (SKZ) i nekadašnji predsednik Udruženja književnika Srbije (UKS).

Kako su saopštili SKZ i UKS, Rakitić je preminuo posle kratke i teške bolesti.

U biografiji se navodi da je Rakitić rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Novom Pazaru.

Od 1960. živeo je u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom Fakultetu u Beogradu, ali je diplomirao na filološkom Fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost.

Uređivao je književne časopise Savremenik, Raška i Književna reč. Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik.

U vreme jednopartijskog sistema u Jugoslaviji Slobodan Rakitić je kao književnik bio angažovan u borbi za poštovanje i zaštitu ljudskih i građanskih prava i sloboda, između ostalog i u okviru Odbora za zaštitu misli i slobode izražavanja (1985—1989).

Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do 2004. godine. Od 26. aprila 2005. godine je predsednik Srpske književne zadruge.

 U prvom višestranačkom sazivu srpskog parlamenta, Rakitić je bio predsednik tada najveće poslaničke grupe demokratske opozicije — poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove (1991-1992).

Potom je izabran za poslanika u Skupštini SRJ, gde je bio predsednik poslaničke grupe Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS), 1993—1994.

Na osnivačkoj skupštini Saborne narodne stranke, 1995. godine, Slobodan Rakitić je izabran za predsednika.

Sveti arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao je Rakitića Ordenom Svetog Save II stepena 2010. godine.

Knjiga pesama "Tapije u plamenu" nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. godinu. Rakitić je 1998. godine dobio nagradu "Zlatni beočug" za trajni doprinos kulturi Beograda.

Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika.


Tanjug | 01.01.2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #37 poslato: Januar 03, 2013, 01:42:37 pm »

*

PREMINUO PESNIK SLOBODAN RAKITIĆ


Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskog u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno, već političko pitanje. Ispada da politika nije samo "veština mogućeg", već i "veština nemogućeg", govorio je Slobodan Rakitić

U utorak ujutru, prvog dana ove 2013. godine, posle kraće bolesti, u Beogradu, na Prvoj hiruškoj klinici, preminuo je Slobodan Rakitić (1940), jedan od najznačajnijih srpskih pesnika. Vreme i mesto sahrane biće naknadno saopšteno.

Rođen je u Vlasovu, kraj Raške, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je časopise: "Književna reč", "Savremenik" i "Raška". Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do 2004. Predsednik je Srpske književne zadruge od 2005.

Dobitnik je, gotovo, svih naših najuglednijih književnih nagrada. Za knjigu "Tapije u plamenu" nagrađen je Oktobarskom nagradom grada Beograda (1990) i nagradom "Rade Drainac" (1991). Dobitnik je "Velike Bazjaške povelje" (Temišvar, 1998), diplome "Zlatno pero" (Moskva, 2005), jubilarne Medalje Udruženja književnika Srbije (2006), Vukove nagrade (2008), Ordena Svetog Save (2010). Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski, makedonski...

Dve beogradske izdavačke kuće: "Raška škola" i "Prosveta", objavile su sabrane pesme Slobodana Rakitića, u deset knjiga: "Svetlosti rukopisa i rane pesme" (1), "Raški napevi" (2), "Svet nam nije dom" (3), "Zemlja na jeziku" (4), "Duša i sprud" (5), "Potomak, novi potomak" (6), "Osnovna zemlja" (7), "Tapije u plamenu" (8.), "Vodena slova" (9) i "Plamen i rosa" (10). Centar za kulturu "Gradac", iz Raške, organizovao je, prošle jeseni, okrugli sto o stvaralaštvu Slobodana Rakitića.

Iako se njegovo delo sabiralo, i zaokruživalo, ništa nije ukazivalo na prerani odlazak pesnika. Bio je čovek velike energije, pun ideja, spreman da sasluša sagovornike. Sebe je ugradio u Srpsku književnu zadrugu, zato što je najstarija, i najvažnija kuća knjige, a i zato što je srpska, što joj knjige izlaze, uprkos svemu, na ćirilici. Želeo je da pomogne Zadruzi, sa svojim starim, i novim političkim vezama, da se uspravi, da nastavi tamo gde su je ostavili Stojan Novaković, Jovan Jovanović Zmaj, Ljubomir Stojanović, Ljubomir Kovačević, Svetislav Vulović, Andra Gavrilović, Ljubomir Jovanović, Milan Đ. Milićević, Milan Jovanović Batut... Nije, nažalost, mnogo uradio, jer današnje političare — knjiga ne zanima.

Rodno Vlasovo Slobodana Rakitića, predgrađe Raške, danas je Srpska Krajina, prema Kosovu: "Kosovo i Metohija, kao simbol srpskog istorijskog postojanja i otpora osvajačima", govorio je Rakitić, "zauvek je srpsko. Očuvanje Kosova i Metohije u granicama Srbije — nije partijsko pitanje, nije evropsko, nije svetsko pitanje, iako je to postalo, već je, prevashodno, srpsko pitanje, i o njemu treba da brinu srpska država i Srpska pravoslavna crkva. Kosovo i Metohija, bez obzira što su danas okupirani, i odsečeni od Srbije, najsvetiji su hram u srcu svakog Srbina".

Bolelo ga je i otcepljenje Crne Gore: "Crnogorska nacija", bio je jasan, "stvorena je dekretom posle Drugog svetskog rata, premda su se Crnogorci, i posle toga, takoreći pola veka, najvećim delom, osećali kao Srbi, kako se, inače, oseća i znatan broj Crnogoraca danas. Izdvajanjem iz celine srpstva, političkim inženjeringom, stvorena je crnogorska nacija, a onda se krenulo u preimenovanje i razaranje sopstvene nacionalne istorije, kulture, književnosti i vere".

Ništa nije bio blaži ni prema osnivanju hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika: "Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskog u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno, već političko pitanje. Ispada da politika nije samo "veština mogućeg", već i "veština nemogućeg". Njegoš je pisao srpski, mislio srpski, osećao srpski, patio srpski. On nije samo tragični junak kosovske etike, i kosovskog zaveta, onako kako su ga sazdali narodni pevač, i srpski narod u vekovima ropstva", objašnjava Rakitić.

Šetali smo 1996/97, gutali suzavac 2000, a ništa se nije promenilo. Šta kaže Slobodan Rakitić: "Nažalost, i posle 2.000 godine, ustoličenjem nove vlasti, nisu prestali pritisci spolja, naročito kada je reč o Kosovu i Metohiji, kao da se ništa nije promenilo, čime je srpski narod surovo kažnjen, a Srbija, kao država, ponižena. Tom poniženju doprinosi i sama vlast u Srbiji svojom poltronskom politikom prema Evropskoj uniji, NATO-u, i Americi, pristajući, često, i na ono što se od nje i ne traži".

I sada, kada ga više nema, da s njim, za velikim gostinskim stolom, u Srpskoj književnoj zadruzi, možemo da popijemo piće, i razgovaramo o novim naslovima SKZ, čujemo njegove reči, iz pesme u prozi: "Slovo anđelu": "Anđele raški, s očima budnim u plavoj izmaglici, pun sjaja koji nikada neću moći da dosegnem, prinosim ti na dar svoje ime, svoje srce, svoje ruke, svoj vid, svoju tužnu glavu. Prinosim ti budućnost kojoj si me naučio".

Slobodane Rakitiću, znamo, primio te je raški anđeo, i tebe, i tvoju tužnu glavu.


Zoran Radisavljević | 02.01.2013. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #38 poslato: Januar 06, 2013, 11:32:33 pm »

*

ODLAZAK SLOBODANA RAKITIĆA: OVAJ SVET MU NIJE BIO DOM

Povodom odlaska Slobodana Rakitića, pesnika i esejiste, dugogodišnjeg predsednika UKS i SKZ. U pesmama težio ljubavi prema zavičaju, prirodi, postojanju, individualnom duhu i sećanju

Ja sam intelektualno sazrevao pored Sopoćana, Đurđevih stupova i drugih raških srednjovekovnih manastira. Divio se Magliču u Ibarskoj klisuri. Kao dete zamišljao sam kako Musić Stevan sa slugom Vaistinom žuri na Kosovo, na ročište čestitome Knezu. Sve se to, što bih nazvao znacima istorije i tradicije, odrazilo i na moje pesme, negde manje, negde više. Odnos prema zavičaju podrazumeva i odnos prema detinjstvu, rodnom domu, jeziku, predelima, od čega se ne može pobeći. Znaci zavičajnog podneblja odakle dolazimo prate nas na našim zemaljskim putevima ma gde da smo.

Govorio je tako pesnik Slobodan Rakitić (1940—2013) u jednom od poslednjih intervjua koji je u oktobru prošle godine dao "Večernjim novostima". Pesnik i esejista, predsednik Srpske književne zadruge, bivši predsednik Udruženja književnika Srbije, nekadašnji funkcioner Srpskog pokreta obnove i Demokratskog pokreta Srbije, preminuo je 1. januara u Beogradu u 73. godini, nakon kratke i teške bolesti.

U času u kojem se suočavamo sa smrću Slobodana Rakitića, izuzetnog pesnika savremene srpske književnosti, po mišljenju dr Marka Nedića, književnog kritičara, istovremeno se suočavamo i sa ključnim osobinama njegove poezije i esejistike, s njegovom tolerantnom ličnošću i njenom značajnom ulogom u savremenoj srpskoj književnosti i kulturi.

Rakitić je, po Nedićevim rečima, kao pesnik naglašenog elegičnog tona — nesumnjivo najautentičniji elegičar srpske književnosti posle Drugog svetskog rata. Dobar versifikator, pesnik visokih artističkih mogućnosti, on je svakoj izabranoj temi omogućavao i neposredno poetsko značenje, blisko povezano s prepoznatljivim smislom pesničkog predmeta, i univerzalno i metafizičko.

— Teme opšte prolaznosti, neminovnosti smrti, nestajanja, nesaglasnosti između pesnikovog položaja u stvarnosti i njegove apriorno idealizovane predstave o njoj, između tragične sudbine nacionalnog bića i potrebe da se ona jezički simbolizuje i postavi u šire duhovne okvire, obeležavale su njegovu poeziju od prvih objavljenih knjiga do poslednjih napisanih stihova — rekao je Nedić za "Novosti".

Tematski okviri Rakitićeve poezije širili su se s vremenom na autopoetičko promišljanje mesta i značenja same poezije i jezika kao velikih tema moderne poezije, i njihove sudbine u istorijskom trajanju srpskog naroda i njegove kulture, podjednako ugrožene i u prošlosti i u sadašnjosti. Elegična i evokativna nota njegove poezije najsnažnije je bila motivisana upravo tim saznanjima.

— Ispoljena težnja u njegovim pesmama prema jedinstvu doživljaja sveta i spoznaja nesavršenstva samog sveta, potreba za harmonijom i ljubavlju u čoveku, posebno za ljubavlju prema ženi kao univerzalnoj temi svekolike umetnosti, ljubav prema zavičaju, prirodi, postojanju, prema individualnom duhu i sećanju, potreba za ravnotežom i opštim mirom koji uvek ostaju nedosegnuti u neposrednom životu i druge pesničke teme slične prirode potvrđuju stav književne kritike da Rakitićeva lirika pripada najizrazitijem neosimbolističkom krilu i meditativnom duhovnom usmerenju savremene srpske poezije.

— Način na koji on jezički oblikuje svoje pesničke knjige, od pesama slobodnog stiha do soneta, od dužih pesama s lirsko-muzičkim komponentama i tihom uzdržanošću prema neposrednoj stvarnosti do povremenog ritma modernog pesničkog iskaza, uvek osenčenog osećanjem izgubljenog duhovnog zavičaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, predstavlja ga kao stvaraoca duboko svesnog značenja koje pesnička reč ima u pojedinačnom doživljaju sveta, ali i njene nemoći da sam svet bitnije promeni. Ličnost takvog duhovnog i stvaralačkog profila trajno će nedostajati srpskoj književnosti i kulturi — istakao je Nedić.

Rođen je 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živeo je u Beogradu. Neko vreme je studirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise "Savremenik", "Raška" i "Književna reč". Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik.

U vreme jednopartijskog sistema u Jugoslaviji, Rakitić je kao književnik bio angažovan u borbi za poštovanje i zaštitu ljudskih i građanskih prava i sloboda, između ostalog i u okviru Odbora za zaštitu misli i slobode izražavanja (1985—1989). Bio predsednik UKS od 1994. do 2004. godine. Od 26. aprila 2005. godine do kraja života bio je predsednik SKZ.

U prvom višestranačkom sazivu srpskog parlamenta posle Drugog svetskog rata Slobodan Rakitić je bio predsednik tada najveće poslaničke grupe demokratske opozicije — poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove (1991-1992). Zatim je izabran za poslanika u skupštini Savezne Republike Jugoslavije, gde je bio predsednik poslaničke grupe Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS), 1993-1994. Na osnivačkoj skupštini Saborne narodne stranke, 1995. godine, Slobodan Rakitić je izabran za predsednika. Saborna narodna stranka delovala je u okviru bloka stranaka demokratske opozicije do demokratskih promena u oktobru 2000. godine. Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao ga je Ordenom Svetog Save II stepena 2010. godine. Knjiga pesama "Tapije u plamenu" nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. godinu. Dobitnik je književnih nagrada: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", "Laza Kostić", "Kočićevo pero", "Jovan Dučić", "Zlatni krst kneza Lazara", "Desanka Maksimović", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića", "Stefan Prvovenčani", "Bogorodica Trojeručica", "Lazar Vučković" i "Zlatni Orfej". Dobitnik je i "Velike Bazjaške povelje" (Temišvar, 1998), diplome "Zlatno pero" (Moskva, 2005), Vukove nagrade (2008)...

Objavio je knjige pesama: "Svetlosti rukopisa", "Raški napevi", "Svet nam nije dom", "Zemlja na jeziku", "Pesme o drvetu i o plodu", "Žudnja za jugom", "Potomak", "Osnovna zemlja", "Tapije u plamenu", "Duša i sprud", "Zemaljske slike i druge pesme", "Vodena slova", "Potomak, novi potomak", "Plamen i rosa".[/color]


KNJIGE ESEJA Pored knjiga pesama, Rakitić je paralelno pisao i tekstove o poeziji i pesnicima. U brojnim, analitički pisanim studijama i ogledima on je poeziju klasika srpske pesničke tradicije, moderne i savremene poezije postavljao u širi evolutivne okvire i na taj način naglašavao prirodni kontinuitet novije srpske književnosti.
— Izbor pesnika o kojima je pisao vršio je prema njihovom značaju u razvoju srpske književnosti i prema onim osobinama njihove poezije koje su istovremeno bile bliske njegovom pesničkom izrazu. Njegovi eseji o srpskim pesnicima prve i druge polovine XX veka, od Rakića, Dučića i Disa do Raičkovića i Miljkovića, dobar su primer promišljene stvaralačke kritike kakvu mogu da pišu isključivo sami pesnici — rekao je Nedić.

E. V. N. | 02.01.2013 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #39 poslato: Januar 06, 2013, 11:34:24 pm »

*
O SLOBODANU RAKITIĆU


OVAJ SVET MU NIJE BIO DOM


RAJKO PETROV NOGO: LIRIČAR

Pevao je u najboljoj tradiciji srpske lirike. Iz Vlasova u Raškoj on je govorio tako da se nisu mogli prepoznati akcenti, dakle neutralnim akcentima. On je na sebi veoma dugo radio i stigao je dotle da je njegov vezani stih bio perfektan, a da je takođe i njegov slobodni stih imao jednu lelujavu leksiku i unutarnji ritam koji je plenio. Bio je rodoljubivi pesnik, ispevao je, može biti, najbolje svoje pesme o Staroj Srbiji, to jest, o Kosovu i Metohiji. I ispevao ih je takođe na lirski način, bez patetike. Za celo vreme rata u Bosni, i to nije nevažno, bio je istinski sa nama. Njegov odlazak je ostavio istinski bol i rekao bih prazninu u ionako našoj marginalizovanoj i osiroteloj poetskoj sceni.


JOVAN DELIĆ: USUD

Rakitič je prevashodno pesnik osnovne, južne zemlje, pesnik Raške, Metohije i Kosova; pesnik Stare Srbije. On je tu svoju osnovnu zemlju doživljavao kao rodnu kuću i delio njen usud. Otuda intimni tonovi u njegovoj patriotskoj poeziji. To je njegov neprebolni bol i inspiracija. Njegova usudna ptica nije gavran već vuga: "Još samo vuga peva" — naslov je njegovog ciklusa. "Svet nam nije dom" — to je osnovno osećanje i naslov jedne njegove poznate zbirke; osećanje koje prožima celokupno Rakitićevo pesništvo. Otuda i potreba da se uzdigne iznad dnevnog i zemnog i da se usmeri ka večnom i neprolaznom, i potreba da se u dnevnom i zemnom ostavi trag i beleg. Trajni po mogućnosti. Rakitić je bio čovek sabornosti; znao je i poštovao vrednosti države i nacionalnih institucija, i na tom poslu je dao nemerljiv doprinos.


PETAR PAJIĆ: POSVEĆENIK

Bio je veliki posvećenik poeziji, koji joj je verovao i u ovo naše vreme koje joj baš nije naklonjeno.

Jedan je od najznamenitijih Srba. Družili smo se, a kako pesnici ne umiru nego ostaju svojim duhom u poeziji, družićemo se i dalje.


TIODOR ROSIĆ: DISTANCA

Slobodan Rakitić pripada onom krugu srpskih intelektualaca koji su imali kritičku distancu i prema političkim zbivanjima i prema aktuelnim izazovima ovoga vremena. On je u svom političkom delovanju bio čovek koji se zalagao za demokratiju. Po njemu demokratsko nikad nije isključivalo nacionalno niti je srpsko nacionalno trebalo da potre druge identitete. Na književnom nivou Rakitić pripada onom lirskom, plodotvornom stvaralačkom opredeljenju. On je kao pesnik imao svoje književne pretke, ima svoje književne savremenike i, ubeđen sam, imaće i svoje književne potomke.


Večernje novosti | 02.01.2013
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: