Vasilije Živković (1819—1891)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasilije Živković (1819—1891)  (Pročitano 14709 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 24, 2010, 02:23:23 am »

**






PROTA VASA ŽIVKOVIĆ
(Pančevo, 31.01.1819. — Pančevo, 25.06.1891.)


Učitelj koji u skromnom seocu naroda svoga savesno vrši dužnost svoju, ima prava na zahvalnost svega prosvećenoga sveta!" Ove reči jednoga pisca prkrasno se mogu primeniti na slugu Božjega i narodnoga, protu Vasu Živkovića, koji je u krugu svome vršio taku dužnost savesno radi savesti, pošteno — jer drukcije ne mogaše, umno — koliko se god mogaše. Stoga se i moglo reći, rečima jednog lista srpskog, kad je u dubokoj starosti sklopio svoje oči: "Prota Vasa Živković je svome pozivu i činu ostao veran, crkvi svojoj odan sluga a narodu svome iskreni prijatelj, koji se nikad pa i u najkritičnijim trenucima života narodnog nije delio od naroda svoga i želja narodnih. Raspolagao je lepim znanjem i bogatim iskustvom. Uvažen je bio od svojih pretpostavljenih a omiljen od svojih potčinjenih. Ljubazan u dočeku, prijatan u govoru, iskren u savetu, blag i obazriv u karanju i opomeni, taktičan u svome poslu".

Ali on bejase vredan radnik i na poljima kulturnog i politickog zivota svoga naroda. "Od kako je — receno je nad otvorenim grobom njegovim — pa sve do svoje smrti budnim okom pratio je on rad na polju nase narodne knjige, koju je osobito ljubio, stovao, potpomagao i rasprostirao kao malo ko. U njegovoj biblioteci naci ce se skoro svaka knjiga srpska pa i svaka brosira, a vrlo cesto kupio je i pretplatu i proturao valjane knjige nase i sokolio preporukom svojom svestenstvo i opstine svoga protoprezviterata".

Vrh svega Zivkovic je bio pa je u Srpstvu poglavito i poznat kao pesnik. Dovoljno je pomenuti da je on pesnik najpoznatije pesme "Rado ide Srbin u vojnike", koja je, i ako u umetnickom obliku, u samom narodu postala poznata i omiljena kao najlepsa pesma narodna. Osim nje poznati su i mnogi drugi takvi radovi njegovi. On je bio vredan saradnik u razlicitim listovima i povremenim izdanjima starijega doba, pred kraj prve polovine devetnaestoga veka, kao sto su: "Skoroteca", "srpski Narodni List", "Backa Vila", "Golubica", "Zimzelen", "Podunavka". Od vecih pesama narocito mu je popularna kantana o Jugu i Jugovicima: "Sokolovi moji tici, deco moja Jugovici..." Kusao je i u prevodjenju, i imao je savrsena uspeha. Od prevoda najpoznatiji su mu prepevi klasicnih pesama — balade i romance — Getova "Bauka" i Silerova "Gnjuraca". Njegove su pesme odlicno uticale na svoje doba; potekle iz pravog pesnickog srca, u lepom obliku i pravilnom stihu — one ni danas nisu izgubile cene svoje.

Godine 1842. bejase u Pancevu pozorisna i pevacka druzina Nikole Djurkovica. Znajuci teznje i misli svojih ljudi, Zivkovic napise nekoliko pesama, koje je Djurkovic komponovao a zatim sa druzinom pevao. "To je Pancevce elektrisalo". Na taj nacin je Zivkovic gledao da upotrebi svaku priliku da krene svest narodu napred, ne isticuci sebe licno.

Taj covek koji je tako tiho a korisno delao, Vasa — Vasilije — Zivkovic, rodjen je u Pancevu 31. januara 1819. godine od roditelja Todora i Sofije. Prve je skole ucio u Pancevu, gimnaziju u Karlovcima i produzenje — filosofiju — u Segedinu, a pravne nauke u Pesti i Pozunu. Zeleci da se zakaludjeri, Zivkovic izuci u Vrscu bogoslovske nauke, ali kad mu otac, 1845, naglo premine, on se odrece svoje ranije zelje pa se iduce godine zapopi i bude postavljen za paroha u Pancevu, gde ga je vladika Kendjelac postavio, po zelji i molbi opstine pancevacke, za protu 1868. godine. Imao je razlicite duznosti i pocasna zvanja; bivao je poslanik na narodnim saborima i za deset godina ucitelj vere i profesor srpskoga jezika u realci pancevackoj. Ne samo pismenom vec, jos vise, usmenom recju postizao je najlepse uspehe. "Besede — veli njegov nekrologicar — prote Vase Zivkovica odlikuju se lepotom jezika, jezgrovitoscu sadrzaja, divotom pojetike, a nacin govora i predavanja takav je bio da ce mu se tesko naci uskoro ravan".

Godine 1889. želeli su mnogobrojni prijatelji i poštovaoci da proslave sedamdesetogodišnjicu njegovu, ali je on — vazda skroman — nastao da se u poslednjem času sve obustavi.

Prota Vasa Živković preminuo je u Pančevu 24—25. juna 1891. godine.

Ovde se prikazuje slikom koja je za poslednjih godina života njegova bila umnožena.





Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 02:23:33 am »

*

VASA ŽIVKOVIĆ


...Ceo svoj život proveo je u Pančevu kao duša ondašnjeg Srpstva.—

Još kao đak, od 1838, počeo se javljati svojim stihovima u raznim srpskim listovima i almanasima. Kao i drugi pesnici njegova naraštaja, on je kolebljiv u pravcu. On je oduševljen poklonik Lukijana Mušickoga, i ima i kod njega "učenog stihotvorstva". Ali on dobro zna nemačku književnost, zanesen je Geteom i Šilerom, koje vrlo dobro prevodi, i na njegovim stihovima, i u formi i u sadržini, opaža se nemački uticaj. Naročito na njega utiče Šeler, koji je hteo biti klasičar, ali koji je i preko svoje volje skliznuo u romantizam. Taj nemački uticaj preovlađivao je, i on se sav podaje njemu. I u tom pravcu on je jedan od prvih pesnika četrdesetih godina koji su napustili staru klasičarsku poeziju i prema nemačkom uzoru stvarali modernu poeziju, sa novom versifikacijom i novim osećanjima. Živković je ispevao znatan broj moralnih i sentimentalnih pesama, od kojih su neke, pisane čistim jezikom, u dobrim stihovima i sa izvesnom toplinom, bile vrlo popularne i dugo se pevale u narodu. Ali posle tih pesama, u kojima se ljubav pevala kao jedno opšte osećanje, on je u vremenu od 1856—1858. ispevao izvestan broj ljubavnih pesama, gde je otvoreno i iskreno opevao svoja lična osećanja, zanose svoje mašte i čula, sasvim subjektivno i strasno, kao što će docnije romantičarski pesnici pevati. Njegove skupljene Pesme izišle su u Beogradu 1907.

Živković je bio jedan od najpopularnijih srpskih pesnika. Nekoliko njegovih rodoljubivih pesama (kao "Rado ide Srbin u vojnike..." i "Or̓o klikće sa visine...") postale su gotovo himne ugarskih Srba. Nekoliko njegovih sentimentalnih pesama ušle su u narod i dugo se pevale. On je bio jedan od ljudi koji su u svoje vreme pisali najbolje stihove srpske, i svojim radom on vezuje "objektivne" pesnike četrdesetih godina sa romantičarskim pesnicima šezdesetih godina.


Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"


***

VASILIJE ŽIVKOVIĆ

srpski pesnik, sveštenik, i nacionalni radnik.
Napisao narodnu popevku "Rado ide Srbin u vojnike" i "Orao klikće sa visine".



ŽIVOTOPIS
 
Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Gotovo ceo svoj sedamdesetogodišnji život proveo je u graničarskoj varoši Pančevu. Tu se rodio, tu učio osnovnu školu, tu je provodio svoje raspuste karlovačkog i segedinskog gimnazijalca, peštanskog i požunskog pravnika i vršačkog bogoslova, tu se oženio, postao sveštenik, izrodio decu i ostao udovac, tu uzaludno voleo i tugovao za nedostižnom Lenkom, tu bio sekretar Odbora u Buni, tu postao prota, odatle odlazio na Narodno-crkvene sabore, tu slavio staračke jubileje, tu umro i tu sahranjen. Njegov život bio je unapred određen, teško da bi se mogla prevariti suđaja kraj njegove kolevke. Otac mu je bio pančevački sveštenik i sin je imao da nasledi očevu kuću, očevo zanimanje i očevu parohiju. I nekoliko mladićskih pokušaja i zaokreta ipak nisu pomogli, on ja postao ono što je morao da postane. Otac mu je bio "ljubitelj knjige", njegovo se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. Šta je bilo prirodnije nego da sin učini jedan korak dalje. Zadržaće do kraja života očeve osobine poštovanja i ljubavi za knjigu, ali će, već i sam pisati, pečatati i obeležiti se kao pesnik u možda najraspevanijem vremenu srpske literature, u četrdesetim godinama XIX veka.

Školovao se u Pančevu, Sremskim Karlovcima, Segedinu, Pešti, Požunu i Vršcu. Završio je prava i bogosloviju. Posle očeve smrti 1845. vratio se u Pančevo i počeo da radi kao paroh Uspenskog hrama.


KNJIŽEVNI RAD

Počeo je kao gimnazijalac. Od tog prvog njegovog pevanja nije ostao ni trag. Vasa Živković je baš završavao šesti razred karlovačke gimnazije u ono vreme, kad je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio "na filozofiji" u Segedinu, gradu u kome bi "godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka", gde je profesor bio Pavle Stamatović i gde je radilo "Društvo učeći se Srbalja" ili "Mladež srpska koja se u Segedinu uči". Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti i Požunu, u Vršcu i Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom.

Vasa Živković je počeo najpre po modi: bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje "toržestvene" no dotadanje, ali ipak nespretne i retorske, odzivi na smrti drugova i premeštaje profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Vasa Živković je učio gimnaziju u Karlovcima i tamo naučio dva jezika: svoj materši srpski i onaj drugi jezik, tadašnji jezik škole i literature — nemački. Drugi će mu pomoći da bolje izrazi prvi. Čitao je Getea i Šilera. Prevodiće ih docnije sa mnogo smisla i sa nešto manje duha. Pokazaće mu ti pesnici šta je to prava, jednostavna, čista lirika i pomoći i njemu da potraži nove puteve za svoju pesmu i svoj stih i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i oslobode srpsku poeziju. Tako će, kad se prvi put zaljubi 1839. godine, sedam godina pre izlaska Brankovih pesama napisati, čuvene stihove:

Ti plaviš zoro zlatna,
tvoj sjajni blista zrak.

 
Napisaće Vasa Živković nekoliko pesama koje će ga, svojim narodnim srpskim jezikom, svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, postaviti u red najznačajnijih Brankovih prethodnika.

Ukraj puta zelenoga
belio se visok dvor.
Tud studena voda tekla
i tanani niko bor.

Uranila devojčica
da zalijje vitki sad,
nju polazi izdaleka
na vrančiću momak mlad.


Voleo je narodni jezik i znao dobro govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila ni životni poziv ni neotklonjivo moranje, on je pevušio spontano, on je, — kako je sam docnije rekao, "u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo." Doneo je zato u onom prelaznom, mutnom, neraščišćenom vremenu nekoliko malih, iskrenih i toplih tonova i čist jezik još nedovoljno smeo da burno poteče. Zato će on biti i ostati Brankov prethodnik, ne barabareći se sa njim i u periodu od 1838. do 1847. napisaće pesme koje neće biti dovoljne da ga načine značajnim pesnikom, ali će mu obezbediti u istoriji srpske poezije ime čoveka koji je bio među prvima od onih koji su pripremali pojavu Branka Radičevića i rascvat srpske lirike.


PESME

Bio je među prvima koji su plužili slabo oranu njivu srpske lirike. Napisao je u celom životu sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. Ne samo da mu poezija nije bila u životu glavno zanimanje, nego svoje pesme nije smatrao ni uspelim; ni dostojnim pažnje, čak nikako nije mogao pristati: da ga smatraju pesnikom. Pa ipak možda nijedan od srpskih pesnika, velikih i malih, nije bio tako i toliko pevan od naroda, nijednom nije tako široko gostoljubivo otvoren pristup u narodne popevke, koračnice i tugovanke. Pesme "Rado ide Srbin u vojnike", "Orao klikće sa visine", "Ti plaviš zoro zlatna", "Raduj se mlada nevo" (ispisani su prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanski Srba, pratile i zagrevale njihove borbe, svetkovine i tugovanja. Bio je toliko pevan i toliko se znalo da je pevan da su mu docnije pripisivane i one pesme koje on nije napisao. A mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke.

1857. napisao je pesmu "Moji jadi" koja počinje poznatim stihovima "Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja". Posle smrti supruge u četrdesetoj godini prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: "Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više".

Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija "Dani prota-Vase" u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa nekada bio sveštenik.



Literatura
Borislav Mihajlović — "Vasa Živković"
Duško M. Kovačević — "Vasa Živković — život, rad i pesništvo", Beograd 1990.


http://www.tvorac-grada.com
http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 02:27:25 am »

**
Stihovi Vasilije Živković


GRANIČARSKA PESMA1
              (Rado ide Srbin u vojnike)

Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike
Borba njemu zabava je draga,
Još milije: sakrušiti vraga.
     Jer puščani prah,
     Ne zadaje njemu strah.
          Njega na boj mati,
          I nevesta prati,
          Otac želi sedi,
          Da vraga pobjedi.
Napred ide s' oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom,
     Peva, kliče srpskij sin;
     Pred njim strepi dušmanin.

Puška puca a topovi riču,
A junaci oružani viču;
"'Ajte, Srblji, 'ajte u vojnike,
Već se kupe otadžbine dike.
     Kivni gazi vrag,
     Našeg doma mirni prag."
          Na bojnome polju,
          Gdie s vitezi kolju,
          Slave ber'te cveće,
         To uvenut neće.
Dok se naša snažna miče desna ruka,
Dopadnuće ljuti dušman trista muka.
     Kad zaželi svetli car,
     U smrt skače graničar.


Na početku 1844


MILETIĆEVA PESMA1

Or'o klikće sa visine,
Na nj' ozdole kevću psine,
Ni brige te, sivi tiću,
Mi smo s tobom, Miletiću,
     Kad izvesni kucne čas,
     Zovi samo, evo nas!


Duško M. Kovačević: Vasa Živković — život, rad i pesništvo, Beograd, 1990.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 02:28:31 am »

**

VASA ŽIVKOVIĆ


U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću: da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. "Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i... nemoć moju, kad već zaboravih na to — što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinskog dara i žara — jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem kliknuti sa Ovidijem: Est deus in nobis agitante calescimus illo."

Živković, iako je pripadao jednom naraštaju koji je prilično bio dotaknut romantičnom bolešću hipertrofijom ja, imao je prirodnog zdravog razuma i inteligencije, skromnosti, koja je više vrlina prema sebi no vrlina u odnosu prema drugima. On je 1885. osećao i uviđao da nije pesnik stasa i glasa Branka Radičevića, Zmaja Jovana Jovanovića i Đure Jakšića. Ali ipak, Živković, u navedenome pismu, bio je isuviše strog prema sebi, kao što su potonji naraštaji bili nepravični prema njemu.
 
Svakako, on nije neki izuzetan i obilan talenat, pesnik koji čini književne preokrete i stvara nove škole. On je bio skroman poeta minor ali sa izvesnim talentom i nesumnjivim pesničkim sposobnostima. On je bio ne samo lep predstavnik onih "revnitelja" i "rodoljubaca" iz 1848, no jedan od najboljih "ljubopevaca" pre Branka Radičevića i jedan od pesnika naših koji su najdublje prodrli u narod. Vasa Živković je pesnik u svoje doba slavnih i toliko pevanih rodoljubivih i sentimentalnih pesama: Rado ide Srbin u vojnike, Or'o klikće sa visine, Već iz gustog luga kupe se hajduci, Srpske kćeri čarnooke, Niči, niči, krine beli. Pesnik koji je pogađao i tako srećno izražavao osećanja nekoliko pokolenja celoga naroda, morao je i sam imati nečega u sebi. I kada se pročitaju svi njegovi stihovi, jasno je da Živković ako nije bio svetilo, a ono je bio pesnik od vrednosti.
 
*

Vasa Živković je pevao u dva trenutka svoga života. Prvi period njegova pevanja, to je doba od 1838. do 1848, kada se, kao licejac u Segedinu, pravnik u Pešti i Požunu, bogoslov u Vršcu i mlad paroh u Pančevu, javljao u Arnotovom Magazinu za hudožestvo i modu, Serbskom narodnom listu Teodora Pavlovića, Bačkoj vili Petra Jovanovića, Peštansko-budimskom skoroteči, beogradskoj Podunavci, i almanasima Golubici i Zimzelenu.

Za sve to vreme on stoji pod dvostrukim uticajem starije klasične poezije naše i novih nemačkih pesnika, u prvom redu Getea i Šilera. On je oduševljen poštovalac Lukijana Mušickoga i veliča "svetu liru đurđevačkog pevca"; on je poznat sa svima pravilima latinskoga "slogomerija", i njegove ode i epigrami imaju sav klasičarski rečnik "učenog stihotvorstva", počev od harfe, muze i Parnasa, pa do Minerve, Marsa, Ikara i Dedala. Ali taj uticaj stalno slabi, i na Živkovića sve više utiče starija nemačka lirika. Šiler i Gete njegovi su pesnički bogovi. On ih je prilično i srećno prevodio, i njegov prevod Šilerova Gnjurača sa pravom se uzima i često navodi kao jedan od najboljih i najuspelijih prevoda cele srpske književnosti.
 
Pod tim nemačkim uticajem, Živković je postupno menjao ne samo ton no i oblik svoje poezije. On je jedan od onih naših pesnika koji su početkom četrdesetih godina oslobodili, modernizovali srpsku umetničku poeziju, spasli je od robovanja klasičnoj prosodiji i od slepoga ugledanja na Horacija, dali joj novija osećanja i modernu strofu. O pesnicima toga doba, Jovanu Subotiću, Nikanoru Grujiću, Đorđu Maletiću i Vasi Živkoviću može se misliti kako se hoće, ali jedna stvar izgleda izvesna, da su oni oslobodili srpsku poeziju od starih kalupa, modernizovali je i tonom i oblikom, i tako znatno pripomogli da Branko Radičević, Zmaj i Jakšić stvore definitivan prelom u srpskoj poeziji.

Isto tako, cela ta škola, a naročito Vasa Živković u njoj, prva je uvela narodni jezik u poeziji, i u tome pogledu oni su bili brankovci pre Branka. Pod uticajem štetne i isključive filološke kritike, ukorenila se kod nas gotovo opšta zabluda da su svi pesnici pre Branka Radičevića pisali slavjanoserpskim jezikom, i da je pesnik Đačkog rastanka došao kao neki spasitelj. Treba pročitati stihove Vase Živkovića, pa i one sa kraja tridesetih godina, pa videti kako je u njima jezik čist, pravilan, gladak, sa nešto primetnim dahom starine, sa nečim što prijatno opominje na stare izbledele fotografije i one "srpske kćeri čarnooke", poetizovane prošlošću, kada se još verovalo u "srodne duše" i kada se sa suznim očima pevala "pečal serdca", i "ljubve žalost".
 
*

Ima u celoj poeziji Vase Živkovića nečega neodređenoga, neizvesnoga, nečega što mu daje obeležje prelaznoga pesnika. Odista, on je pesnik jednoga prelaznog doba, jednoga pesničkog pokolenja koje je stajalo ne samo između psevdoklasicizma i nemačke lirike, no i između takozvane "objektivne lirike", "lirike mirnoga čuvstva", i subjektivne, čiste lirike, poezije srca i mašte, kakva će preovladati kod nas šezdesetih godina. Pesničke ideje škole objektivne lirike najbolje je izrazio njen teoretičar, Đorđe Maletić, prikazujući stihove Vukašina Radišića.1 On ustaje protiv "hude čuvstvenosti" u poeziji, protiv pesnika kojima samo "čuvstva za pravila služe". Poeziji nije cilj stvarnost, veli on, no ideal, "idealno soveršenstvo"; ne priroda, no moralnost i istina. Pesnik ne sme da bude strasna priroda koja priča bolove svoga srca, no "uzvišen nad čuvstvitelnošću duh i blaga ozbiljnost proističuća iz saglasija sa sobom samim". Pesnik ima "srce svoje oblagoroditi, vkus ugladiti i um svoj istinim svetlim nauke presvetiti, ako želi da sebi i rodu od polze bude".
 
To shvatanje jedne objektivne i didaktičke poezije bilo je zajedničko celoj grupi pesnika škole "objektivne lirike" i "zdravoga razuma". I kod Vase Živkovića ima te suve didaktike, opštih tema "o radosti i žalosti", "o udatbi" i "pomodarima". Prve njegove lirske pesme opšte su, bezlične su, bez akcenta, i takve su da ih je ma ko i ma kada ma kome mogao pevati. Stihovi su pravilni i uglađeni, osećanja pristojno osrednja, rečnik obavezno i opšte poetski, sa belim golubovima koji guču i ljube se, sa zelenim šumama gde je trava rosna i gde slavuji pevaju u lugu, sa bistrim potokom koji žubori, sa plavim ljubičicama koje mirišu u hladu, i sa bledim mesecom bez kojega nema nijedne starinske "čuvstvitelne" pesme. Ton pevanja je nemačka plačevna osetljivost, verterovska rasplakanost. I to je često lepo i glatko kazivano, kao u pesmi Ljubopevac, pesmi opšte, neodređene tuge osetljivih duša onoga vremena, koja se tada na sve strane uz harfu pevala:
 
Ti plaviš, zoro zlatna,
tvoj sjajni blista zrak;
svi srećni tebe slave,
ja ljubim groba mrak.
 
Ti plaviš. "Eto krasne",
čuje se sveta klik;
ja pevac, suze lijuć,
tvoj rujni kunem lik.

I bežim. — Kuda? ne znam!
Usamljen tražim lug;
pokoja nigde nemam,
plač mi je verni drug.

 
Ali, kada je oko 1856. godine Živković ponova propevao, njegova poezija bila je sasvim drugača. Mesto opšte, neodređene, bezlične "objektivne lirike", došla je najsubjektivnija, najličnija lirika. Maletić je neprestano očekivao da neko ponova vaskrsne stariju nečuvstvitelnu, bltorazumnu i opštepoleznu poeziju, i jedno vreme se tome nadao od Jovana St. Popovića, pa od Nikanora Grujića, sve u nadi da će se sprečiti nova individualna poezija, "gde samo nestašna strasna uobraženja svoju vladu pokazuju". I on je iz tih razloga sa radošću pozdravio povratak "ljubopevca" Vase Živkovića u srpsku poeziju. Ali desilo se nešto što je on najmanje očekivao, što je uostalom i bilo teško očekivati od jednoga pesnika koji je bio vaspitan u najboljim tradicijama "objektivne lirike", kojega su i njegov sveštenički položaj i zrele godine čuvale od opasne "čuvstvenosti" i zanetosti mašte i čula.
 
Vasa Živković je otpočeo sasvim drugače pevati. Kao udovac on je zavoleo jednu ženu, koja, i kao udata i kao udovica, nikada se pred zakonom nije mogla njegovom. nazvati. To nije više bila "pojetska" ljubav mladoga bogoslovca, opevanje jednoga opštega mesta cele ondašnje sentimentalne poezije. To je bila plaha, čulna strast jednog zdravog čoveka koji se približavao četrdesetoj godini, i koji je u životu naučio samo na jednu ljubav, ljubav čovečansku i zemaljsku. Ono što on njoj peva nije mnogo "idejalno" i "pojetsko", u starinskom smislu reči. Ali to je tako duboko čovečansko i tako neodoljivo iskreno.
 
On je njoj pevao pesme, neke štampao, pod psevdonimom, u listovima, neke joj slao u rukopisnoj knjizi, neke stavljao sam na hartiju radi sama sebe, da olakša svojoj velikoj strasti. Sve se to svodi na jedno jedino, plahovito i tiransko osećanje:

Umreću — čuti neću
da kažeš: ja sam tvoja;
ne prezri roba svoga,
već budi, budi moja!


Ona je između njih osećala pregradu zakona i obzira, ali on je zaboravljao sve, zvao je na sunce, na slobodu, u visine strasti, da se otrese svega i vine sa njime "ko u zraku lastavica".
 
Cvet mladosti tek zamalo cvati,
brzo klone, vene i opada;
aj, otvori nedra i srdašce —
ljubi, . . . ljubi, sada il' nikada.


Sveštenik je zaboravio na svoju veru, uvaženi građanin je prelazio preko svih obzira i konvencija moralnih i društvenih, i govorio je jezikom romana Žorž Sandove, kao romantičarski ljubavnik koji iznad svega ističe "svetinju strasti" i pravo ličnosti na pun i slobodan život. On je svoju dragu preklinjao da "prirodu ne srdi", da se ne boji "svetskoga suda", no da ide za svojim srcem i mladošću. I on je padao u ista osećanja i dolazio u isti položaj u koji Zolin opat Mure:
 
Ja bez tebe živeti ne mogu,
za tebe se molim kod oltara,
molim Boga da mi piti dade
rajske slasti sa tvojih nedara!


Cela ta ljubavna drama tek se nazire iz ovih strasnih pesama. Sve se svršilo kao što se moralo svršiti: rastankom. Između njih dvoje bila se isprečila crkva, i ona se preudala. Kada je otišla u novi dom, 4. jula 1859. godine, on je osetio kako cela njegova mladost odlazi, i kako ostaje "međ sužnima crni sužan". Ona je već sela u kola,
 
Belom rukom na me maše,
srca nam se razumeše,
sastaše se oči naše!

Zbogom, mili; zbogom, mila!
poslednje nam reči biše,
kad mi Lenke moje nema,
nek i pesme nema više.


Sva ta ultrasubjektivna lirika morala je razočarati Maletića. U tim stihovima možda će biti i grublje erotike i naivnoga izražavanja, ali oni imaju nečega duboko iskrenoga, bolno strasnoga, i ko zna, kada ličnost Vase Živkovića i celo njegovo doba dobiju u budućnosti više perspektivne veličine, kada dođu pokolenja koja će zanimati književna psihologija, naročito psihologija uvek zanimljive romantičarske duše, ko zna da se u toj ljubavnoj istoriji jednoga pančevačkog pope i starinskog "ljubopevca" neće naći izvesne tragike i veličine?
 
*

Kao i svi naši ljudi toga vremena, Vasa Živković je "rodoljubac", i to više Srbin no "Slavjan". On je čovek od rada. Srbskoj slozi banatskoj on je duša; pred 1848. on je bio jedan od onih ljudi koji su stvarali snažan srpski pokret u rodoljubivoj i ustalačkoj graničarskoj varoši Pančevu, tako da su Pančevo i Novi Sad za dugo vreme bili najnapredniji i najaktivniji srpski centri u Južnoj Ugarskoj. U borbama šezdesetih i sedamdesetih godina, u nacionalnim i naprednim pokretima toga vremena, on će se nalaziti u krugovima narodne, slobodoumne stranke, na strani naroda, a protiv crkvene jerarhije, trudeći se iskreno da pomiri religiju koju je služio sa zahtevima istine i nauke, koje je njegov vedar i otvoren duh primao.
 
Što se tiče poezije njegove, u njoj je od prvoga trenutka nacionalna nota bila vrlo jaka. Srpski "rodoljubac" iznad svega, on je imao onaj isti istorijski patriotizam koji i njegovi suvremenici i onu istu veliku nadu na bolju budućnost srpskoga naroda. On je pevao prošlost ne da umetnički uživa u njoj, no iz nje da crpe snagu za borbe u sadašnjosti i hrane za nadu u budućnost.

Srbi, daće Bog
da i nama sunce sine,
posle duge pomrčine.

 
Kao i ostali Srbi, on sa verom i nadom gleda na Srbiju koja se dizala. Kada je pančevačko pozorišno društvo davalo predstave u Beogradu, 1847. godine, otpočinjalo se Živkovićevim lepim prologom:
 
Iz strane zemlje, tuđeg zavičaja,
u zemlju dragu — u srodne krajeve,
u toplo krilo Srbije pramajke,
preleće muza, nejacka, nevešta,
da polet kuša nad Avalom kršnom.

 
Pre 1848. godine, on je kao lojalan graničar mirio svoj srpski nacionalizam sa vernošću habsburškoj dinastiji. U onoj popularnoj pesmi Rado ide Srbin u vojnike, koja je 1848, u onom "velikom času slobode", kako je tada rekao Nikanor Grujić, bila kao neka ratna himna srpska, i dugo vreme zauzimala prvo mesto u repertoaru patriotskih pesama srpskih, poslednja strofa se svršava rečima:
 
Kad zaželi svetli car,
u smrt skače graničar.


A 1848. i 1849. tako se verovalo i tako je bivalo. Ali, kada je došlo ono strahovito razočarenje srpsko posle bune, kada je nastalo doba surovoga i germanizatorskoga apsolutizma, kada je i posle graničarskog skakanja u smrt na ravnicama Mađente i Solferina, Vojvodina srpska, san i nada tolikih srpskih naraštaja, otišla u nepovrat, u pogodbi između mađarske aristokratije i bečkoga dvora — tada je sam narod zamenio onaj stih sa novim, sasvim drugim, što je pesmi davalo potpuno nov smisao:
 
Kad zaželi svetli knez,
u smrt skače Srb-vitez.


I ne samo narod, no i pesnik te narodne himne, sam Vasa Živković, ubeđen događajima, izlečio se jednom za svagda od velike i vekovne predrasude graničarske, i svu svoju intimnu misao kazao je u drugoj onoj himni narodnoj, u pesmi Or'o klikće, koja je, o omladinskoj skupštini u Novom Sadu, otpevana Svetozaru Miletiću, u času kada je polazio u Vac na tamnovanje:
 
Kad izvesni kucne čas,
zovi samo, eto nas!


1885. godine, sećajući se u pomenutom pismu Aleksandru Sandiću svoje pesme iz doba pre 1848, kada je pevao graničarsku vernost caru, pisao je: "Danas se čisto stidim i prezam što u zanosu nekom pevah: da kad neko zaželi (ne znam krošto), u smrt skače graničar! A pesma nadahnuća s više treba da je večita istina, a ja se eto prevarih, pa i vas i druge obmanuh, jer evo se pokazalo da nije tako."

*

Vasa Živković, koji je i danas ostao jedan od najpopularnijih starijih pesnika naših, dosada nikako nije bio izdavan. Sada se sav njegov pesnički rad iznosi pred veliku publiku. I pitanje je kako će današnji srpski čitaoci, koji su i osećanjima i idejama daleko odmakli od dobrih "ljubitelja knjižestva" iz 1848. godine, i koji su razmaženi boljim i savršenijim pesnicima, kako će oni danas, posle više od pola veka otkako su te pesme ispevane, primiti ih i suditi ih? Za one koji su znali i čitali Vasu Živkovića u njegovo doba, stvar je jasna: oni u njemu gledaju pesnika od izvesnoga dara i od još izvesnijih zasluga, koji je vrlo lepo predstavljao svoje doba sa svim simpatičnim i smešnim stranama njegovim. Ali, i ovakav kakav je Vasa Živković u celini, ovako nerešljiv u pravcu u kome će pevati, sa svim svojim nesavršenostima, iluzijama i naivnostima svoga doba, naći će simpatija kod inteligengnog čitaoca srpskog, koji će u njemu gledati skromne početke naše nove poezije, i ceo jedan deo naše duhovne i duševne prošlosti.


Jovan Skerlić, 1907

_______________

1 Podunavka, 1844, Kritičeskij pregled stihotvorni proizvoda G. Vukašina Radišića.

Jovan Skerlić | Pisci i knjige I | Prosveta • Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2010, 02:29:35 am »

**

PESME Vase Živkovića


U lepom izdanju knjižare S. B. Cvijanovića, izišle su Pesme jednoga od boljih i zaboravljenih starijih pesnika naših, Vase Živkovića. Izdanje je za štampu kritički priredio dr Milan Ćurčin, koji je uz to napisao i dužu biografsku sliku pesnikovu i stručan i zanimljiv članak o njegovim valjanim prevodima sa nemačkoga. Uz ta dva članka o Živkoviću, a pred samim pesmama, idu još dva članka: književna slika Vase Živkovića, od Jovana Skerlića, i članak Todora Stefanovića Vilovskoga, gde se iznose uspomene matere piščeve, Milice Stefanović Vilovski o životu u rodoljubivom srpskom Pančevu oko 1848. godine i o pesniku, tada mladome parohu, koji je bio duša svega toga društvenog života i patriotskoga pokreta. Posle pesama idu korisne bibliografske napomene o svakoj pesmi, a najzad note najpoznatijih, još i danas pevanih Živkovićevih pesama, koje je za ovu knjigu naročito spremio Mita Topalović. Kao što se vidi, život i rad Živkovićev pregledan je sa više strana, i njegove su pesme tako potpuno i kritički izdane da mogu služiti za uzor docnijim izdanjima sličnih stvari.
 
Iako Vasa Živković nije mnogo pisao, ipak nije bio lak posao prikupiti sve njegove radove. Njegove pesme su rasturene po starijim listovima i časopisima našim (u Arnotovom Magazinu za hudožestvo i modu, Srbskom narodnom listu Teodora Pavlovića, Bačkoj vili Petra Jovanovića, Peštansko-budimskom skoroteči, Sedmici, zemunskoj Podunavci, beogradskoj Podunavci i almanasima Golubici i Zimzelenu). Neke od tih pesama bile su štampane pod šiframa (zanimljivo je da se i Živković potpisivao šifrom "Vladaslav", kada je Kaćanski već otpočeo pevati). Najzad, Ćurčin je, dobrotom pesnikove kćeri, došao do rukopisnih sveščica Živkovićevih (Umotvori Vasilija Živkovića i Stihotvorni umotvori Vasilija Živkovića), i na taj način mogao je u potpunosti da iznese ceo rad njegov.

Sve pesme Živkovićeve Ćurčin je raspodelio u pet prirodnih grupa, koje se vrlo često dotiču i prelivaju jedna u drugu, tako da ima pesama za koje je teško reći da pripadaju ovoj ili onoj grupi. U pesme lirske ušle su sentimentalne i ljubavne pesme, koje je mladi Živković pevao u dva maha, u dobu od 1838. do 1848, u svojoj mladosti, kao licejac u Segedinu, pravnik u Pešti i Požunu, bogoslov u Vršcu i paroh u Pančevu, i docnije kao zreo čovek, u dobu između 1858. i 1859, gde njegova lirika nije opšta i književna, no gde su kazivana iskrena osećanja jedne pogotovu tragične ljubavi.
 
Vasa Živković nije bio samo "ljubopevac" no u u isti mah i "rodoljubac", ne samo pesnik poznatih starinskih "čuvstvitelnih" pesama: Ti plaviš, zoro krasna, Niči, niči, krine beli, Raduj se, mlada nevo, Srpske kćeri čarnooke, no i patriotskih pesama, poznate davorije Rado ide Srbin u vojnike, koja je u buni od 1848. bila narodna himna, i Miletićeve himne Or'o klikće sa visine, čiji se pravi pisac nije znao sve do pojave ove knjige.
 
Posle rodoljubivih pesama, kojih je manje no lirskih i ljubavnih, dolaze prigodne pesme, posvete i ode, koje čine najslabiji deo Živkovićeve poezije. Isto tako su manje vrednosti "didaktične, refleksivne i druge pesme". Živkovićevi su prevodi isključivo sa nemačkoga, mahom iz Šilera, zatim iz Getea, i po jedna pesma iz E. Klajsta i J. N. Fogla. Nekoji od tih prevoda su vrlo lepo ispali; Geteova balada Bauk, a naročito Šilerov Gnjurač idu u najbolje prevode srpske književnosti.
 
Po celoj ovoj knjizi Vasa Živković izlazi kao jedan dobar poeta minor i zaslužan književni "revnitelj" iz doba pre Branka Radičevića, iz škole "objektivne lirike", gde su još bili Jovan Subotić, Nikanor Grujić i Đorđe Maletić, škole koja je mnogo učinila za oslobođenje srpske poezije od pseudoklasicizma, koja je modernizovala našu poeziju i unela u nju relativno čist i lep narodni jezik. Od tih pesnika koji su utirali puteve Branku Radičeviću, koji su bili brankovci pre no što je Branko i počeo pevati, ide i Vasa Živković, koji je imao izvesnoga talenta i koji je pisao vrlo lepim, gotovo besprekornim narodnim jezikom.
 
On je bio jedan od naših starijih pesnika koji su se najduže sačuvali i koji su stekli popularnost i u širim slojevima narodnim. Malo je naših pesnika njegova doba, pa čak i poznijih, koji se i danas toliko pevaju, i zbog toga Živković ne izgleda nepoznat ni današnjoj publici. "Pitanje je, veli se u književnoj slici koja ide uz ovu knjigu, kako će današnji srpski čitaoci, koji su i osećanjima i idejama daleko odmakli od dobrih "ljubitelja knjižestva" iz 1848. godine, i koji su razmaženi boljim i savršenijim pesnicima, kako će oni danas, posle više od pola veka otkako su te pesme ispevane, primiti ih i suditi ih. Za one koji su znali i čitali Vasu Živkovića u njegovo doba, stvar je jasna: oni u njemu gledaju pesnika od izvesnoga dara i od još izvesnijih zasluga, koji je vrlo lepo predstavljao svoje doba sa svim simpatičnim i smešnim stranama njegovim. Ali, i ovakav kakav je Vasa Živković u celini, ovako nerešljiv u pravcu u kome će pevati, sa svim svojim nesavršenostima, iluzijama i naivnostima svoga doba, naći će simpatija kod inteligentnog čitaoca srpskog, koji će u njemu gledati skromne početke naše nove poezije i ceo jedan deo naše duhovne i duševne prošlosti." (Str. XLIII)
 
Za one koji inteligentno vole starinu i prošlost, za stručnjake koji izučavaju srpsku književnost, i za one koji su lično znali čestitog i simpatičnog pesnika — ovo izdanje dobro je došlo.


Jovan Skerlić, 1907

Jovan Skerlić | Pisci i knjige I | Prosveta • Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2010, 02:30:29 am »

**

VASA ŽIVKOVIĆ


Publikacije u kojima su štampane Živkovićeve pesme upućuju nas gotovo na sve srpske listove i almanahe od tridesetih do pedesetih godina XIX veka ("Srpski narodni list", "Srpska novina", "Bačka vila", "Skoroteča", "Golubica", "Letopis", "Podunavka" itd.), a njegov životni put do 1848. otkriva nam centre ondašnje srpske kulture: klasične gimnazije u Sremskim Karlovcima i Segedinu, zatim školovanje u Pešti i Požunu, vršačka bogoslovija sa svojim patriotskim društvom "Srpska sloga banatska" i, najzad, parohija u Pančevu, mestu u kome od 1838. postoji pevačko, a od 1844. pozorišno društvo, jedno od prvih kod Srba uopšte. Živeći do kraja veka u Pančevu, gradu za koji je bio emocionalno vezan, Živković će se u njemu već 1848, kao sekretar revolucionarnog narodnog odbora, naći u centru političkih zbivanja. Pedesetih godina onakav je kakva je i poražena srpska revolucija: peva Franji Josifu kao pupoljku u bokoru ruža. Šezdesetih i sedamdesetih, ne kao pesnik već kao građanin, prota V. Živković ide ukorak s narodnim pokretom S. Miletića.

Kao što je Živkovićeva životna staza karakteristična kao put ondašnjeg vojvođanskog intelektualca kroz istoriju, tako nam i njegova poezija daje autentičnu predstavu o evoluciji naše poezije od klasicizma i sentimentalizma ka romantizmu. Rano, još u đačkim danima, Živković se oslobodio uticaja školskog klasicizma. Umesto heksametra, on prihvata stih nemačke poezije, odnosno strofu od četiri stiha; nekad ona je šilerovska (8 + 7); nekad, pak, sastavljena od sedmeraca, osmeraca ili deseteraca. Horacija zamenjuje Geteom i Šilerom, a klasicističke simbole metaforama i emocionalnim epitetima, koje najčešće, zajedno s melodijom uz koju se pevaju njegove rane pesme, preuzima iz nemačke sentimentalne lirike. Živkovićev prevod Lesingove drame "Emilija Galoti", koji je načinjen još u đačkim danima u Požunu, svedoči o njegovom ranom oduševljenju nemačkom književnošću, a izvrsni prepevi u deseteračkom metru iz Getea ("Bauk", "Ribar") i Šilera ("Gnjurač", "Čedoubilja", "Jemstvo") o ličnom afinitetu prema pesnicima "Sturm und Drang" epohe.

Rana Živkovićeva poezija, čiji su melodijski stihovi predstavljali omiljeni muzički repertoar vojvođanskih varoši tokom XIX i početkom XX veka, pored sentimentalno-ljubavnih, ima i rodoljubive pesme. Među poslednjima nalaze se pomalo klasicističke himne znatnim Srbima: Josifu Rajačiću, Simi Milutinoviću, Jevremu Obrenoviću, Savi Tekeliji, kao i pesme sa izrazito romantičarskim patosom i deseteračkim metrom. Inspirisan graničarskim patriotizmom, koji će u vreme oko četrdeset osme dobiti nove, revolucionarne akcente, Živković u svojim desetercima ne opeva samo careve; on veliča vožda Karađorđa i srpske hajduke, a nešto docnije slaviće u pesmi i S. Miletića. U njegovoj poeziji, kao i kod Milutinovića i Njegoša, srećemo se i sa zvukovnim i vizuelnim doživljajem kosovske epopeje.

Što huji tamo iz daljine puste?
Što seva i cvili kroz magle guste?
-------------------------------
Ha! ždral se peni i skače i vrišti,
Uzdiše konjik, srce muško pišti.


("Kosovo")

Patriotske pesme Živkovićeve srodne su herojskoj poeziji S. Milutinovića i Njegoša kako po zvučnim desetercima, tako i po herojskim metaforama i simbolima. Kao i prva dvojica, i Živković je opsednut likovima Miloša Obilića i vožda Karađorđa. Međutim, po temperamentu, on se ipak znatno razlikuje od pesnika patrijarhalne heroike. Mnogi njegovi stihovi, patriotski kao i sentimentalni, nastali su u stvari za potrebe Đurkovićevog pozorišta u Pančevu i Beogradu. Iako sam nije bio pozorišni pisac, pišući pesme koje su pevane sa scene, Živković je bio jedan od tvoraca takozvanog pozorišnog patriotizma kod Srba, a njegova poezija autentičan izraz rodoljubive atmosfere oko pančevačkog pevačkog društva i pozorišta četrdesetih godina XIX veka.

Na srpske rodoljube naročito su delovale Živkovićeve patriotske ideje. One više no poezija. Već sama činjenica da mladi bogoslov, u Austriji, tamnici naroda, slavi Karađorđa i peva o budućnosti prignječenog, napola zadavljenog i inkriminisanog Slovenstva budila je kod srpskih malovarošana slatke nadežde o slobodi. Iako Živković nije bio pravi herojski pesnik, onakav kao Njegoš i L. Kostić, njegovi patriotski stihovi rađali su herojske emocije, koje će se docnije, u 1848, razgoreti u mnogim borcima za nacionalnu slobodu.

Živković je nikao na tlu drugačijem od onog na kome su odrasli S. Milutinović i Njegoš. Ne u planini, kraj junaka i hajduka, već u mekoj i toploj atmosferi građanskih domova, među landšaftima i knjigama nemačke poezije. U njemu, u detinjstvu, nisu brujale guslarske strune, već se od rana u duši taložili molski zvuci harfe i tihe, sentimentalne, ko zna odakle dolutale melodije pesama koje su gospodične pevale kraj klavira.

Čim Vlašići zatrepte,
Ponoći grune čas,
Moja će prenut' duša
I harfe jeknut' glas.


Bio je Živković i buntovnik, mladi romantik. On će, zajedno s požunskim panslavistima, tražiti sebe i po srpskim i slovenskim istorijskim dubinama. Međutim, i na tim herdersko-šturovskim putevima, u dubini pesnikove duše uvek će živeti nežne melodije tihih bidermajerskih soba u kojima je rastao. U Živkovićevim pesmama one će dobiti nove, plemenitije boje, lepše no one na prašnjavim landšaftima. Glasovi mladog bogoslova sliće se s čežnjom nemačke romantike, postaće pesma-muzika. Biće to čista muzička senzacija data u stihovima uz koje obično ide pevni ritam dosta čest u srpskoj poeziji tridesetih godina.

Živkovićeva pesnička melodika bila je, na svoj način, nova, sasvim drugačija od crkvenog pojanja. Ona je bila topla, laka, setno-sunčana, kao zora i devojka. Prateći pesmu, pevna melodija u narodnoj lirici dopunjavala je ritmičnost stihova. Kod Radičevića, Zmaja, Jakšića, stvarajući nove ritmove, muzičari su komponovali svoju muziku na stihove pesnika. U Živkovićevim ljubavnim pesmama je drugačije. U samom dikcijskom kazivanju stihova pesme "Ljubopevac":

Ti plaviš, zbro zlatna,
Tvoj sjajni blista zrak,
Svi srećni tebe slave,
Ja ljubim neba mrak,


čuje se, dole, u njihovoj dubini, melodija uz koju se oni pevaju. Isto tako, kad se ova poznata melodija sluša kao čista muzika, bez kazivanja reči, i u njoj se prepoznaje autentični ritam Živkovićevih stihova. Muzička melodija izvire, na jednoj strani, iz pesničkog ritma, a na drugoj, baš ona čistom muzikom sugeriše i sam pesnički ritam.

Jampski akcenti na parnim slogovima, kao i oni na poslednjem slogu trećeg i četvrtog stiha, imaju u pesmi "Ljubopevac" neku magičnu moć. Oni daju zvučni polet Živkovićevim stihovima i nameću melodiju koja diže pesmu u plavet jutra. Ako ni po čemu drugom, Živković je romantičar po tome što je stih pretvorio u čistu muziku i tako, u najboljim svojim pesmama, ukinuo granice između pesničkog ritma i muzike. Ima u srpskoj poeziji pesnika koji su pravili muzički bolje stihove od njegovih, ali je malo stihova koji se, kao njegovi, pevaju sami od sebe. I malo stihova koji daju tako kondenzovan i oplemenjen pesničko-muzički presek jednog senzibiliteta kao njegove čežnjive pesme.

Kod Živkovića, opet u pesmi "Ljubopevac", po mnogo čemu izuzetnoj za doba u kome je nastala (1839), nalazimo prvi put u srpskoj poeziji i novalisovsku čežnju za smrću ("Ja ljubim groba mrak"). I za njega smrt je tihi san u tamnoj noći koja odnosi sa sobom "u more kivni dan". Živković, kao i svi romantičari, zna za kontrast i jedinstvo tame i svetlosti. Već u prvoj strofi rima zrak-mrak, na koju pada glavni zvukovni akcenat, posebno ističe ove reči-simbole i semantički ih povezuje među sobom.

Pesma "Ljubopevac" ima i kosmičku dimenziju. Pesnik se u njoj obraća zori, opšti s mesecom:

Pojav se, bled meseče,
Sa pratnjom zvezdica,
U suzi oka moga
Ogledajte lica.


Pored pesama u kojima je izrazit uticaj nemačke romantike i predromantike, u Živkovićevoj lirici ima i stihova folklorne invencije, što nam kazuje da i on, na određen način, ide Vukovim tragom. Živkovića, na primer, inspiriše melodija svadbenih pesama:

Raduj se, mlada nevo!
Već čarne tvoje vlasi
Od mirte venac krasi,
Zelene mirte splet.


("Mladoj nevesti")

Ali, i ovde, pesnička melodija je oplemenjena, upravo stihovi su obogaćeni zvucima koji pesmi daju dublji i neobičniji muzičko-ritmički ton. Čarne oči i mirta u ovoj pesmi nisu samo slike, već, pre svega, delovi celovite muzičke kompozicije. Preplet folklornog i novog, umetničkog, koji nesumnjivo govori i o sintetično-kreativnom karakteru Živkovićeve poezije, oseća se i u metričko-ritmičkoj strukturi. Tako kod Živkovića katren preuzet iz nemačke sentimentalističke poezije (8 + 7+8+7):

Niči, niči, krine beli,
I razvijaj divan cvet,
Ja ću tebe tužan plesti
U zeleni venca splet,


smenjuju stihovi u narodnom metru, u nesimetričnom i simetričnom deseternu, kao i u simetričnom osmercu.
I u pesmama folklorne invencije takođe nađemo muzički izvanredno skladne stihove, u čijem zvukovnom tkanju igraju presudnu ulogu asonance i aliteracije. Kao primer navodimo strofu iz pesme "Mladoj nevesti":

Gle druge dar ti nose:
Od ruža gnezdo krasno,
U gnezdu guču jasno
Dve sive grlice.


Već prvi stih nije zvukovno indiferentan: dvostruki udar na r skreće pažnju našem uhu. U drugom utisak se pojačava dovođenjem muklog sonanta u u vezu sa udvojenim r. Muklo u u prvom i drugom stihu (druge, ruža) istovremeno povezuje naš sluh i sa trećim stihom: "U gnezdu guču jasno", u kome pesnik ovim trostruko gučućim u dočarava sliku i onomatopejskom sugestijom. Lepotu strofe upotpunjuje poslednji stih. On svojim otvorenim triplim e i duplim i sasvim odudara od prethodnog stiha sa zatvorenim muklim u i daje novom stihu mekotu koja odgovara samoj slici dveju sivih grlica. Konsonant s koji se provlači kroz sve redove strofe, kao i rima krasno-jasno, sa svoje strane, pojačavaju zvukovno jedinstvo strofe čija draž čini baš ovaj kontrast između stihova sa muklim i otvorenim sonantima. Nema u poeziji do V. Živkovića ovako muzički skladnih stihova u kojima zvukovna struktura do te mere sugeriše smisao slike. Njih će doneti tek nova epoha, upravo V. Živković. U svojim najboljim strofama on se baš ritmičko-muzičkim talentom probija do romantike.




ŽIVKOVIĆEV AUTOGRAF "LJUBOPEVCA", SPREMLJEN ZA ČITANJE
NA SKUPŠTINI "BANATSKE SLOGE" U VRŠCU 1841.



Sa V. Živkovićem romantika će početi da prodire i u srpske bidermajerske salone. Njegova pomalo arhaična lirika, gledano istorijski, nastala je upravo na granici između sentimentalizma i romantizma. Nešto starinsko, predromantičarsko čuje se često u njenoj pesničkoj melodiji. A opet, po kvalitetu emocije, Živkovićeva lirika nekada je bliska Branku, Zmaju. Njen verterovski veltšmerc takođe je približuje romantizmu.

U stvari, sve je kod Živkovića u znaku evolucije od sentimentalizma ka romantizmu. Jezik je narodan, kao i u romantičara, tek sa pokojom slavenoserpskom rečju (ljubopevac, krasota, nadežda), koja, kao i kod Njegoša, ima izrazito pesničku funkciju: unosi u tekst arhaične boje. Mnoštvo emocionalnih epiteta takođe upućuje na romantičare. Neki od epiteta mogu se, doduše, naći i u sentimentalističkoj, predromantičarskoj poeziji: rajska slast, rosno cveće, bolna duša, slatki sanci, suvo lišće, tiha duša, crna sudba, klonut cvet, sjajno sunce. Ali, zato, drugi unose u Živkovićeve stihove izrazito nove, romantično-herojske boje: kivni dan, rujni lik, crna muka, crni sužanj, mutno oko, kamenita nedra itd. Kod Živkovića, draga je cvet, ljubičica, zlato, blago, ruža, paunica, lastavica, zvezda Danica. U njegovoj rodoljubivoj poeziji, uz metaforične epitete preuzete neposredno iz narodne epike (gorska vila, sinji rob itd.), nalazimo i herojske simbole naše usmene poezije: Miloš Obilić, Car Lazar, Kosovo.

Gledan u celini, kao pojava u istoriji srpske poezije, Živković je četrdesetih godina XIX veka bio isto ono što su Dimitrije Avramović i Katarina Ivanović bili u razvitku srpskog slikarstva: tiha evolucija od bidermajera (klasicističkog sentimentalizma) do romantizma. U slikarstvu kod Srba nije bilo naglog preokreta, nije bilo revolucije, te su Avramović i Katarina Ivanović, u istorijskom smislu, došli u prvi plan. U književnosti, na čelu sa V. Karadžićem, imali smo revolucionaran skok u romantizam, koji nije na Živkovića delovao onako snažno kao na Branka i Njegoša. Živković je, usled toga, kao istorijska pojava ostao u senci Njegoševe i Radičevićeve veličine. Pa ipak, i on će ostaviti trag za sobom. Ostaviće svoju pesmu-muziku, koja će živeti dugo posle njega; i kao stih i kao pevana melodija. Ona će biti onaj put u romantiku koji polazi od nežnih, sentimentalnih izvora tihe, ravne, čežnjive Panonije, sa njenim malim snovima, zorama i ljubavima na pragu jedne velike epohe: romantizma. Svojom mekom setom iz koje se rađa radost ("Iz tuge se radost rađa"), kao i drugi pesnici toga doba, i Živković će biti najava velikih romantičarskih svitanja.

Pedesetih godina, nakon revolucije, u kojoj je romantika pobedila i na bojnom polju, Živković neće ići dalje ukorak sa grupom romantičarskih poletaraca na stranicama "Sedmice", među kojima je bilo i tako darovitih pesnika kakvi su Đ. Jakšić, J. Jovanović i L. Kostić. U to doba, posle Brankove i Njegoševe smrti, kao delovi šire poetske kompozicije, nastaće Živkovićeve pesme Lenki. Za pesnikova života većina njih ostaće neobjavljena, tako da do romantičara nikada neće doći u celini niti će imati kakav uticaj na njih. Dugo, sve do 1907, do godine prvog Ćurčinovog izdanja Živkovićevih pesama, tajnu ljubavne drame koja je inspirisala Živkovićeve pesme Lenki krila je zbirka stihova u somotskim koricama. Ona je mnogo godina posle smrti pesnika i njegove nesuđenice pronađena na nekom vršačkom tavanu. Sakrivši većinu pesama od sveta, Živković ih je, zajedno sa objavljenim, onda kad se Lenka već bila udala, poslao njoj iz Pančeva u Vršac. I u ovom detalju, ovom skrivanju, upravo sahranjivanju sebe kao pesnika, živi ono setno, ono tužno, ono neprebolno što intonira pozniju poeziju pančevačkog prote V. Živkovića.

Pesme Lenki, i one po formi romantičarske na starinski način, takođe su melodične. I u njih reči, kao muzički znaci, unose sonorne boje. U nekim stihovima pesnik ritmički anticipira jezičko-muzičke skladove nekih Zmajevih đulića uvelaka:

Prenem, slušam — sve badava,
Nema leka mojoj bolji.
Ona mirno — mirno spava.
A ja bludim tamo amo
I zvezdama javljam jade...
O da znade ona samo
Da je ljubim, o da znade!


("U noći")

Kao i u ranijim pesmama, Živković se i ovde obraća kosmosu, zvezdama. Tragajući po nesanim noćima za likom drage, i on, kao i mnogi romantičari, umesto nje, sreće njenu senku.

Emocionalni raspon nove lirske kompozicije dosta je širok i nesvakodnevan. Dok je u pesmi "O prstenu" draga sladostrasni san, mašta:

Ja u noći i na danu
I u ljupkoj hlada senki,
I na javi i na sanu
Mišljah, sanjah sve o Lenki.

U snu ljubih milu,
Ljubih strasno dojke njene,
Na čistom joj ležah krilu,
Nagrlih se drage žene,


dotle, na drugoj strani, ona koja je nekad bila ruža nevinosti, sama bezazlenost, stoji u noći "nema na prozoru, kao mramor statua, i čeka sove".

Kao i kod Zmaja, i kod Živkovića ljubav nije gola strast. Pesnikova osećanja su bogata, oplemenjena, raznolika. Iz njegovih stihova izbija romantičarska pobuna protiv moralnih stega i predrasuda. On traži pravo ličnosti na pun i slobodan život. Ne samo za sebe no i za onu koju voli:

Ne boj se svetskog suda,
Nek misli šta ko hoće...
Ne preza ljubav sveta
Od reči kivnog zloće.


("Bojazljivoj Lenki")

Nezadovoljan zemaljskim zakonima, ojađeni poet kazuje sa amvona, umesto kletve, tihu molitvu Bogu:

Usliši, Bože sveti,
Očajni pevca glas,
Smireno tebe prosim,
Pomiluj dvoje nas.
Zakrili Lenku ti,
Pomozi! Otac ti si,
A deca tvoja mi.


("Molitva")

U ovoj molitvenoj apostrofi oseća se ne samo iskren religiozni zanos no i unutrašnji kontakt pesnika sa duhom stare srpske poezije, inače redak u poeziji ovog vremena.

Uprkos emocionalnoj autentičnosti, Živković se u ciklusu o Lenki nije uzneo do velike poezije. On se u njemu odveć čvrsto drži konkretnog životnog podatka. Emocija nije dematerijalizovana i dignuta u sublimne sfere. U stihovima dominira neutoljena strast:

Ah, otvori nedro i srdašce —
Ljubi, ljubi, sada il nikada.


("Jednoj gospi u spomenicu"),

a ne prečišćena lirska čežnja za nedosegnutom ljubavlju. U stvari, pesme o Lenki su pre dramski embrion jedne tragične ljubavne istorije negoli sublimna romantičarska lirska kompozicija. Junaci ove istorije su, kako se vidi iz samih pesama, sam pesnik, tada četrdesetogodišnji pančevački paroh, udovac kome su crkveni kanoni zabranjivali ženidbu, i Lenka, udovica umrlog zanatlije. Njihova plemenita, strasna ljubav je nedozvoljena, inkriminisana. Ona će se udati za nemilog, a on, pošto će, kao njen paroh, morati da je venča za drugog, ispevaće svoju poslednju lirsku pesmu, svoj oproštaj od nje i od poezije:

A mladuna rasplakana
Đelom rukom na me maše;
Srca nam se razumeše,
Sastaše se oči naše.


("Oproštaj")

Cela ova tragična istorija ima u Živkovićevim pesmama nesumnjivu lirsku intonaciju. Međutim, sam ciklus pesama o Lenki ne ide ipak u romantičarske lirske kompozicije kakve su Zmajevi "Đulići" i "Đulići uveoci" ili "Mozaik" J. Grčića Milenka. Svojim lirskim impulsima Živkovićev ciklus o Lenki pre deluje kao poetska osnova kakvog tragičnog romana negoli kao dovršeno i savršeno romantičarsko delo. Na roman nas upućuju i sociološka karakterizacija junaka, kao i kolorit malovaroške pančevačke sredine u kojoj se dešava tragična ljubavna istorija. Zaljubljeni je sveštenik; voljena žena je udovica zanatlije, a njen budući muž takođe ugledni zanatlija.

Iako su im dalji putevi i mesta u srpskoj poeziji sasvim različiti, Živković, po nekim osobinama, podseća na J. Jovanovića Zmaja. Pre svega, ideja o poetskom sublimisanju intimne ljubavne istorije u veću lirsku kompoziciju data je kod Živkovića pre nego kod Zmaja. Videli smo da je Zmaj i izvesne ritmičke intonacije preuzimao od Živkovića, ili, ukoliko nije čitao njegove pesme, samostalno došao do sličnih tek posle njega. Najzad, pančevački prota prethodio je Zmaju i plemenitošću svoje ljubavi. Kao i Zmaj, i on u ženi voli i čoveka, sa čijom nesrećom duboko saoseća. Pesnički manje stvarno, njegovo saosećanje sa konkretnom ličnošću, od koje ne uspeva da načini poetski simbol, u običnom životnom smislu, čak je dublje, stvarnije dato, sa više dramskih akcenata nego kod Zmaja.

U pesmama o Lenki, Živković nije romantičar u punom značenju reči. Njegova ljubav ne sublimiše se u ideal koji i posle nestanka drage iz dnevne pesnikove realnosti živi u pesničkoj viziji. Živkovićeva Lenka je samo lirsko-psihološka drama, a ne i mistična vizija romantičarski čiste i idealne ljubavi kakvu nalazimo kod Branka, Zmaja, Jakšića i Kostića. Ne prelazeći u lirsku metafiziku, Živković psihološki i sociološki motiviše postupke junaka ljubavne drame, te se tako, pre realizma kao pravca u srpskoj književnosti, približava realističkom prosedeu. Umesto ljubavne emocije koja bi prerasla u doživljaj apsolutne, večne, transcendentne drage, on nam opeva tragiku dva ljudska bića kojima društveni nazori nisu dozvolili da ostvare svoje ljubavne snove. U njegovom ciklusu o Lenki, u stvari, prvi put se u srpskoj književnosti javlja žal za mladošću, koja će, pedesetak godina docnije, kao znatno dublji poetski doživljaj, inspirisati prozno delo B. Stankovića.





Miodrag Popović
Istorija srpske
književnosti

romantizam II
Nolit • Beograd
1972


[postavljeno 23.12.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 24, 2010, 02:32:12 am »

**
Stihovi Vasilije Živković
 

LJUBOPEVAC

Ti plaviš, zoro zlatna,
Tvoj sjajni blista zrak;
Svi srećni tebe slave,
Ja ljubim groba mrak.

Ti plaviš. "Eto krasne"!
Čuje se sveta klik;
Ja pevac suze lijuć
Tvoj rujni kunem lik.

I bežim — kuda? ne znam!
Usamljen tražim lug;
Pokoja nigde nemam,
Plač mi je verni drug.

Od prvoga ogranka
Tih boraviću san,
Dok tamna noć ne sagna
U more kivni dan.

Čim Vlašići zatrepte,
Ponoći grune čas,
Moja će prenut duša
I harfe jeknut glas.

Pojav' se, bled meseče,
Sa pratnjom zvezdica,
U suzi oka moga
Ogledajte lica,

Pevati mlađan neću
Prijatnu loze slast,
Varljivo zlato neka
Sujetnima na čast.

Prijatelj svagda veran
Rebra Adamova,
Tom' pevat i služiti
Biće mi radost sva.


1839


MOJI JADI
  
Ah, kad tebe ljubit ne smem
Drugu ljubit ne ću ja,
Mada krasom i divotom
Ko Danica zvezda sja.
  
Ti jedina moja jesi,
Ti mi tuge vedriš noć,
Mutnog oka pogled bistriš,
Bolnoj duši daješ moć.
  
Pa i ti me izneveri —
Nevera me tvoja tre,
A ti gledaš 'ladnokrvno,
Gde nadežda moja mre.
  
S golubom se golub pari,
Slavuj ima druga svog,
A ja tužan bez ljubovce
Za života čeznem mog.

Nigde stanka ni radosti,
Moja radost nađe grob,
Dovek biću i ostaću
Crne sudbe sinji rob.

Zašto si me opčarala,
Pokoj srca ubila?
Zašto si mi mrežu plela,
Kad me nisi ljubila?

Ja sam negda miran bio,
Niti znado' šta je jad,
Zamalo sam srećan bio —
Slatki danci, gde ste sad?

Prazno mi je jadno srce,
Pustoš mi je ceo svet;
Kud god pođem, samac stojim,
Ko u pesku klonut cvet.

Aj dokle ću ev' ovako
Robovati sudbi zloj?
Zar za mene nikog nema,
Da osladi život moj?


1857

Duško M. Kovačević: Vasa Živković — život, rad i pesništvo, Beograd, 1990.

* * *

"Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja" uvodni su stihovi jedne od najlepših i najpoznatijih pesama Vase Živkovića, pod naslovom "Moji jadi", koju je napisao 1857. godine.
U to vreme imao je 38 godina i za sobom školovanje u Pančevu, Sremskim Karlovcima, Segedinu, Pešti, Požunu i Vršcu. Sjajno obrazovan, bogat duhom, naprednih stavova i pogleda, talentovan i svestran (završio je prava i bogosloviju), 1845. godine, posle očeve smrti, Vasilije se vratio u Pančevo i počeo da radi kao paroh Uspenskog hrama. U političkim previranjima krajem četrdesetih bio je mudar i odlučan, a narod mu je verovao i slušao ga, ali za porodične neprilike, nažalost, nije našao leka. Kako objašnjava Duško Kovačević u knjizi "Vasa Živković – život, rad i pesništvo", posle smrti njegove supruge, brojnih problema sa sinom i izneverene ljubavi prema Jeleni Matić, u četrdesetoj godini života napisao je poslednje stihove ("Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više") i bez zadrške se posvetio kulturnom, prosvetnom i političkom radu.
D. M. i J. T.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 24, 2010, 02:33:22 am »

*
Stihovi Vasilije Živković


OPROŠTAJ

4, junija 1859.

Zbogom dušo duše moje,
Sunce moje, moj živote,
Grozna sudba pakosnica
Iz srca te moga ote.

Zar da samo ja zakukam
Kad kićeni svati pođu,
Zar da pištim kad mladenci
Pored moje kuće prođu!

Siroče sam i pre bio,
Al' od sad šgo ću tužan?
S kukavicom kukat idem
Međ' sužnima crni sužan.

Ah ti si mi anđeo bila,
Moja slava, moja dika,
A odjako željan biću
Nagledat se tvoga lika.

Tvoga lika punog krasa,
Tvoga struka tankostruka,
Lepog oka golubija, —
Ah, samrtnih mojih muka!

Gorke moje tec'te suze,
Olakšajte tugu moju,
Tecte bujno i doveka,
Oplačige ljubu moju.

Jastreb gladni i pomamni
Ugrabi mi golubicu,
Međ' kandže je uze oštre,
Da mi zgnjavi ljubimicu.
 
Svi je žale — oplakuju,
Lepu dušu svaki žali,
Ali mene grom poraza,
U propast me grobnu svali.

Samo srećan đuvegija
Grli Lenku oko pasa;
Nevesticu grleć lepu
Muklo peva iz sveg glasa.

A mladuna rasplakana
Belom rukom na me maše,
Srca nam se razumeše,
Sastaše se oči naše!

Zbogom mili — zbogom mila!
Poslednje nam reči biše,
Kad mi Lenke moje nema,
Nek' i pesme nema više.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 24, 2010, 02:33:48 am »

*

VASA ŽIVKOVIĆ

Pesnik Vasa Živković— napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama. Kritičari su ga nazvali "pretečom srpsko pesničkog romantizma".

Godine 1922. javno je pomenuta stogodišnjica rođenja Vase Živkovića. Tom prilikom je Miloš Crnjanski oduševljeno govorio o Vasi Živkoviću, o njegovoj pesmi "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" i nazvao Vasino doba "Najlepšim dobom našeg pesništva".

Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike.
Borba njemu zabava je draga,
Još milije salomiti vraga.

Jer puščani prah
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati
I nevesta prati, prati,

Otac želi sedi
Da vraga pobedi, pobedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom.

Peva, kliče srpski sin,
Pred njim strepi dušmanin.
Njega na boj mati I nevesta prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi!


Prota Vasa Živković pisao je spontano i skromno. Bio je sveštenik i "obraćen veri". "Taj posao pesništva, tražio je od mene drukčiji vilinski žar..." — pisao je Vasa Živković. Ali, ljubav se obratila i svešteniku. I to ona najopasnija, čežnjiva i zabranjena. Tako su stvorene čuvene ljubavne pesme koje su odmah i komponovane: "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli".

Pisao je prota i svatovske pesme — "Odbi se biser grana" i "Raduj se nevo", ali čestitog Srbina, protu pančevačkog Vasu Živkovića, nije moglo da mimoiđe ni osećanje rodoljublja i ratništva . Njegove pesme "Već iz gustog luga" i "Rado ide Srbin u vojnike", često su na usnama svih srpskih rodoljuba, pevane i raspevane u svim ratovima Srbije, a evo i danas rado se pevaju.

Melodija za "Graničarsku pesmu", kako je originalni naziv pesme "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, stavljenih u "Barona Jovića marš". Ovaj splet narodnih pesama uradio je kapelnik Graničarske muzike u Pančevu — Antonije Jahimek. Iz ovog spleta, Nikola Đurković izvukao je melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muški hor. Prvi put je izvedena u Pančevačkom pozorištu 1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač, prevodilac i kompozitor.


GRANIČARSKA PESMA
 
Ovu melodiju obradio je za klavir Kornelije Stanković i, zahvaljujući toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" na pultove raznih horova, orkestara i pevača.

"Graničarsku pesmu",sa velikim oduševljenjem, radili su za razne horske stavove, od okteta do muškog i mešovitog hora, mnogi poznati muzički stvaraoci prošlog veka, a i kasnije, u naše vreme.

Očigledno je da je glavni "Muzički krivac" za pesmu "Rado ide Srbin u vojnike" — Nikola Đurković (1812—1875). Nastavnik muzike na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, upravnik Pančevačkog pozorišta, činovnik Dunavskog parobrodskog društva, kompozitor Nikola Ćurković, čovek nesrećnog i emotivnog života, seli se u Osijek i tu, 1875. godine, izvršava samoubistvo.

Dakle, od Jahimeka, preko Đurkovića i Stankovića, kretala se muzička istorija ove, verovatno izvorne narodne melodije.

Kroz vekove, Srbin je oduševljeni vojnik. I nikada-kukavica, izdajica. U danima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srbi su, naročito seljaci, rado išli u vojnike. Srpska krv se iz doba u doba, stalno obnavlja ovom ratničkom bojom. Srbina stalno napadaju. On se vekovima bori za svoje ognjište, njivu i šljivu. Zato Srbin, na zov ratničke trube, odmah kreće, onako "srca zategnutog kao strela", s čankom i u njemu malo proje i sira i ponekom jabukom iz pradedovske bašče. On vidi samo jednu sliku: maršira ka brdima i dolinama svojim, međama i vodama mirnim ali i plaovitim...


SLOBODA IZ SOLUNA

Kada su u danima proboja Solunskog fronta komandanti pokazivali srpskim vojnicima u daljine i govorili: "Eno, tamo je Srbija", ratnici su već čuli i videli svoj narod, oca, majku, dedove i bake, ali i ognjišta, livadu i lug. I onda: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari. Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ovako je o brzini izgona neprijatelja u vreme proboja Solunskog fronta pisao švajcarski list "Žurnal de Ženev".

Tako je, kada srpski vojnici marširaju u Srbiju! Jer, Srbi ne postoje bez otadžbine. Za njih ne važi ono: "Otadžbina mi je onde gde mi je dobro". Srbinu je dobro samo tamo gde su mu toplina doma, čeljadi, gde su goveda koja muču, gde pasu stada i čuje se pesma čobanska i pradedovska. I tamo gde su groblja njegovih predaka.

Bremenit ovakvim osećanjima za otadžbinu, zavičaj i pradedovsku pesmu, Srbin je stvarno rado išao u vojnike.


Piše: Žarko Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 24, 2010, 02:34:19 am »

*
Stihovi Vasilije Živković
 

GROB OBILIĆA
Odlomak

Gde Kosovo krvavo se pruža,
I grobove bela kiti ruža,
I nevena pronicava struk,
Tamo sjajna pade srpska slava,
Zora mrakom potamnila plava,
Tužan roda nju oplaka zvuk.

Grob do groba cvećem iskićeni,
I suzama ropskim zaliveni,
Tam' se vide; i dok večnost traje
Njina slava u potomstvu sjaje.

Tu viteški počivaju dusi,
Hrabra čeda nesložnog naroda;
Grobove im plačna vila busi,
Čelo krsta zaspala sloboda.
---------------------------
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 24, 2010, 02:35:36 am »

*
Stihovi Vasilije Živković
 

MLADOJ NEVESTI

Raduj se, mlada nevo!
Već čarne tvoje vlasi
Od mirte venac krasi,
Zelene mirte splet.

Kićeni svati viču:
Odbi se vita grana
Od plavog jorgovana,
Odbi se s granom cvet.

O, vrag' se, nevo, vrat' se!
Zar nisu seje mile
Dosta ti nežne bile?
Kuda ćeš? Vrat' se, oj!

Iz sveta zar je momče
Od majke slađe stare,
Što suze s vriskom tare
I život kune svoj?

Zar tamo, kud si pošla,
Zar sunce lepše sija?
Il' cveće lepše klija?
O vrat se, snahice!

Gle, druge dar ti nose:
Od ruža gnezdo krasno,
U gnezdu guču jasno
Dve sive grlice!

Ne sluša lepa Femka,
Već belom rukom maše,
Za njome ves'o jaše
Taj ženik nevera.

O, idi, divna nevo,
Gde sreća za te cvati,
I pesma nek' te prati
Tvog ručnog devera.

U nove ideš dvore,
Gde zaova cveće bere,
I nova majka stere
Od sadi-platna put.

Oj zbogom, krasna dušo,
Pa srećna dovek budi,
I odjek srodnih grudi
Jošt primi: Srećan put!


1845.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 31, 2011, 02:32:04 am »

*
Stihovi Vasilije Živković
 

U NOĆI

Kud me vuku čudne slasti
Kroz ulica tamne kraje,
Zašt' mi mame silne stasti
Teške srcu uzdisaje?

Bespokojan idem tamo
Gde boravi moja mila,
Da sam bliže onoj samo
Koja me je opčinila.

S nadeždom se misli bore:
"Valjda mila jošt ne spava!"
Do ponoći i do zore
Ne miruje ljubav prava.

Prozori su preškrinuti,
A ja naglo hodam tuda.
Vidiću je — srce sluti,
Al' nje nigde niotkuda.

Kroz prozore razređene
K’o da neko proviruje:
Jesu l' oči drage žene,
Il’ me sumrak zavaruje?

Neko tiho zašaputa —
Zove li me... ah, šta li je?
Opet prođem dva-tri puta,
Al' zaludu — ona nije.

Eno gde se nešto beli —
Ja protrnuh: "Biće Lenka!"
No što pusto srce želi
Ono nije — već je senka.

Sad kanda se promeškolji —
Prenem, slušam... sve badava!
Nema leka mojoj bolji:
Ona mirno — mirno spava.

A ja bludim tamo-amo
I zvezdama javljam jade...
O! da znade ona samo
Da je ljubim... ah, da znade!


1857.


ČAS SMRTI

Grč za grčom ljuto žile kida
U žilama besni jara, krv,
Grud se cepa, i snaga otpada,
Srce čupa nesavladni crv! -
Staza nije životu široka,
Ten još neće prelazit potoka.

Jeza telo neobično kinji,
Vatrom plamti belog čeda kras,
Iznemogla sila ruku sinji,
Nogu bodrost već ubio mraz;
Ne sprema se jošt k odlasku život
Jošt ne pušta ostanak u kivot.

Modrini je ustupila rumen,
Žar očiju progna bledilo,
Ljuta člene osvojila studen —
To seš srca razdire cedilo,
Život kroz cep taj u vozduh prne,
Haron čunić Hadesu obrne.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Mart 19, 2014, 09:46:10 pm »

*
PANČEVAČKI PAROH VASA ŽIVKOVIĆ IZMEĐU PATRIOTSKIH I LJUBAVNIH STRASTI


OBE SU LENKE BILE FATALNE

Antologijske pesme "Rado ide Srbin u vojnike", "Ako tebe ljubit ne smem" ili jednu od vojvođanskih himni "Orao klikće sa visine" ("Miletiću"), nisu narodne, kako se misli, već ih je napisao poeta i prota Živković, zaštitnik i prijatelj banatskih velikana Uroša Predića i Mihaila Pupina

Na izmaku prethodnog veka doterivan je spomenik pesniku i proti Vasi Živkoviću na pančevačkom groblju. Kameni beleg na grobu jednog od najznamenitijih Pančevaca je običan, sa gvozdenim, odavno rđom napadnutim krstom.

Vasa Živković, preteča srpskog romantizma i jedan od njegovih najznačajnijih predstavnika, bio je pravo čudo od skromnosti. Valjda zahvaljujući tome, u gradu u kojem je rođen i danas su živa sećanja na njega. Umro je 1891, u 72. godini, a na proslavi stogodišnjice njegovog rođenja Miloš Crnjanski nije mogao a da ne prozbori o skromnosti prote Vase: "Nisu uspeli da ga dovoljno proslave. Nisu ga pokolebale pohvale sa svih strana, ni pisma prijatelja, ni pozivi i ponude redakcija. Završio je život bez najmanje želje za slavom."

Paroh, pa prota pančevački, spada u najpopularnije srpske pesnike. Njegove pesme znaju i oni koji za njega nisu čuli. Dugo se mislilo da su "Niči, niči krine beli", "Ah, kad tebe ljubit ne smem", "Rado ide Srbin u vojnike", "Orao klikće sa visine", pesme koje je ispevao narod. Međutim, autor ovih stihova je sveštenik pančevački Vasa Živković.

Ne mareći za slavu, pesnik čije su pesme još za njegova života postale slavne nije doživeo da ih vidi sabrane u knjizi. Braća Jovanović, poznati pančevački izdavači tog vremena, svedočili su Ilarionu Ruvarcu da su protu, povodom proslave njegovog 70. rođendana, preklinjali da sakupi pesme kako bi mu oni izdali knjigu, ali je Živković to odbio. Tek je 1907. protin zemljak Milan Ćurčin izdao "Pesme Vase Živkovića". Sve do 1990. to je bilo jedino izdanje pesama slavnog pančevačkog rapsoda, a verovalo se da će ostati i konačno.

Smatra se da protine najbolje stihove dugujemo njegovoj neizmernoj privrženosti tada ugroženom srpstvu s one strane Dunava, ali i neostvarenoj ljubavi prema dvema pančevačkim damama koje su nosile isto ime — Jelena, s nadimkom Lenka. Kao student prava u Pešti, budući prota se, boraveći na raspustu u Pančevu, zagledao u Jelenu, Lenku, kćer uglednog građanina Vićentija Kostića. Kažu da je zahvaljujući toj neostvarenoj ljubavi "pokuljao iz mladog Živkovića jači pesnički talenat". Posle smrti žene Anke, koja mu je rodila dvoje dece, proti Vasi omekšala je srce druga Lenka, Jelena Matić, udova pančevačkog trgovca Stanka Krestića. Živkovićevi biografi kažu da tu ljubav nije krio i da je zahvaljujući njoj, posle duže stanke, opet zamočio pero i počeo da piše. Jelena Lenka Matić udala se 1859. u Vršcu za Đorđa Popovića Steriju, rođenog brata velikog komediografa. Tužna priča o neostvarenoj pesnikovoj ljubavi završava se podatkom da je buduće supružnike, kao sveštenik, venčao upravo Vasa Živković.

Osim obaveza prema svojim parohijanima, Živković je predavao srpski jezik u Višoj realki u Pančevu, zabeležio je Todor Stefanović Vilovski. U svojim zapisima pominje da je prota sa toliko osećajnosti znao da govori da su se i najveća spadala škole "tresla od plača i uzbuđenja". Među njegovim učenicima bili su i Mihailo Pupin i Uroš Predić. U svojoj autobiografiji "Od pašnjaka do naučenjaka" Pupin će se setiti plemenitog prote, koji mu je, prvi uočivši njegov talenat, izdejstvovao, kao učeniku pančevačke gimnazije, stipendiju i snabdevši ga svakojakim preporukama ispratio na studije u Prag. Pupin mu to nikada nije zaboravio i vazda ga je zvao svojim savetnikom, prijateljem i zaštitnikom. Stigavši iz Amerike u domovinu, već kao poznati naučnik, Pupin je iz rodnog Idvora otišao i u Pančevo da bi se poklonio već ostarelom dobrotvoru.

Kada su pančevačke gradske vlasti 1886. odlučile da obeleže 40 godina svešteničkog rada prote Vase, on je to energično odbio. Pristao je jedino, na navaljivanje Pančevaca, da ga portretiše njegov bivši đak Uroš Predić. Portret se i danas čuva u Galeriji Srpske crkvene opštine u Pančevu. Tako su mu se dva njegova najznamenitija đaka odužila.

U drugoj polovini 19. veka, upravo zaslugom prote Vase Živkovića, nastala je "narodna himna" vojvođanskih Srba. Godine 1870, kada je Svetozar Miletić trebalo da krene u zatvor u Vac, Vasa Živković je napisao "Miletićevu pesmu", poznatu u narodu po prvom stihu "Orao klikće sa visine". Note joj je dodao horovođa pevačkog društva, a hor iz Pančeva ju je prvi put izveo 29. avgusta 1870. pod Miletićevim prozorom u Novom Sadu, bodreći ga da ne posustane u zatvoru i vrati se, a onda nastavi da se bori za prava Srba.

Pančevački poeta u mantiji, prota Vasa, umro je 25. jula 1891. Prvi iza kovčega išao je Ilarion Ruvarac, koji je zbog toga došao iz Grgetega u Pančevo.

Želeći da očuvaju sećanje na svog slavnog sugrađanina, kasnije generacije Pančevaca su odlučile da škola i jedna ulica u njihovom gradu nose ime pesnika i prote Vase Živkovića.


Siniša Kovačević | Novi Sad, 10.03.2005.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: