Vladimir J. Jovanović (1859—1898)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir J. Jovanović (1859—1898)  (Pročitano 6836 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 24, 2010, 03:04:02 am »

**

JOVANOVIĆ VLADIMIR
profesor, pesnik


Jovanović Vladimir rodio se 1859 u Šapcu. Osnovnu školu i nižu gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja, a višu gimnaziju i Veliku Školu u Beogradu.

Od 10 juna 1876 do 3 juna 1880 bio je praktikanat u ministarstvu Financije.
Godine 1880 juna 4 postavljen je za draktikanta ministarstva prosvete.
Godine 1882 jula 23 postao je pomoćnik uredniku Srpskih Novina.
Godine 1883 oktobra 4 postavljen je za predavača u nižoj gimnaziji u Valjevu.
Godine 1885 avgusta 13 premešten je, po molbi, u gimnaziju šabačku.
Godine 1890 oktobra 6, postavljen je za profesora šabačke gimnazije.
Godine 1885 oktobra 1 premešten je, po potrebi, u prvu beogradsku gimanziju.

Imao je orden Sv. Save V reda.

Godine 1898 avgusta 11 stavljen je u penziju, jer je, kukavac, duševno već bio oboleo. Od te bolesti, posle dugog bolovanja i mučenja, preminuo je u Beogradu 1 avgusta 1899.

Jovanović Vlada pevao je darovito, skladno, lepo, milo.

Zbirku njegovih pesama pod imenom Iz Bračnog života izdali su Savići i kompanija u Beogradu 1896.





Milan Đ. Milićević
POMENIK
ZNAMENITIH LJUDI
U SRPSKOG NARODA
NOVIJEGA DOBA
U BEOGRADU
U SRPSKOJ
KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

1888.


DODATAK POMENIKU OD 1888
Godini 1901

Milan Đ. Milićević: "Knjiga ima dve pole.
U prvoj su pomeni novih pokojnika, a
U drugoj su dopune i ispravke za Pomenik od 1988..."-


(Jovanović Vladimir, drugi deo knjige, str. 62-63.)

[postavljeno 18.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 03:05:13 am »

**





VLADIMIR J. JOVANOVIĆ
(Šabac, 27.03.1859 — Šabac, 01.08.1899)


Rođen je 27. marta 1859. godine u Šapcu, od oca Jovana Markovića, abadžije, i majke Božice, rođene Jovanović. Jovan Marković se dva puta ženio. Iz prvog braka imao je ćerku Jelisavetu i sina Dimitrija, čuvenog među šabačkim kockarima kao Mita Lord. Po nasledstvu od majke, otac Jovan je bio težak duševni bolesnik. Posle jednog iscrpljujućeg nervnog napada, izvršio je samoubistvo, ubivši se iz pištolja, 1862. godine, kada je malom Vladimiru bilo samo tri godine. Majka Božica je ipak uspela da sazida omanju kućicu u šabačkom naselju Rabadžiluk.

Pošto je rano ostao bez oca, u prvi razred osnovne škole majka je Vladimira upisala pod prezimenom Jovanović i tako je ostalo i nadalje.

Osnovnu školu i četiri razreda Gimnazije Vladimir je završio u Šapcu, 1873. godine. Bio je dobar đak, primernog vladanja. Školovanje nastavlja u Beogradu, gde ga je prihvatio ujak Vladimir I. Jovanović, poznati političar, književnik i javni radnik. U vreme kad je Vladimir prešao u Beograd, ujak Vladimir je bio politički lider i ministar u srpskoj Vladi.

U oskudici, mlađani Vladimir je ubrzo počeo da podučava ujakovu decu, a zatim i druge đake. Zahvaljujući ujakovom uticaju i vezama, u VII razredu gimnazije, polovinom 1876. godine, postavljen je za praktikanta u Ministarstvu finansija. Ovde radi do 1880. godine, kada mu i majka prelazi u Beograd, a on sam napušta ujakovu kuću. Maturirao je 1877, u prvoj generaciji maturanata u Beogradu i Srbiji.

Na Veliku školu, Vladimir se upisuje 1878. godine i posvećuje se studijama istorije i filozofije. Od 1880. do 1892. godine radi u Ministarstvu prosvete, a potom u Državnoj štampariji, gde je istovremeno i pomoćnik urednika Srbskih novina. Studije je završio 1882. godine i odmah je bio izabran da, kao državni pitomac, ide na dve godine u Francusku. No, kako je bio bolešljiv, preterana majčina briga zadržala ga je u Beogradu.

U oktobru 1883. godine postavljen je za predavača Niže gimnazije u Valjevu. Dvogodišnji boravak u Valjevu i drugovanje sa pesnikom Ljubom Nenadovićem ostali su mu u izuzetno prijatnoj uspomeni. Čini se da je ovo bio i najsrećniji period u njegovom kratkom životu.

Već na studijama u Beogradu, Jovanović se aktivno uključio u društveni život. Posebno je bio aktivan u radu Studentskog društva Pobratimstvo, gde je, 1881. godine, izabran i za njegovog predsednika. Iste godine, Društvo je pokrenulo književno-naučni časopis Pobratimstvo; Jovanović je bio član Uređivačkog odbora i prvi saradnik.

Na sopstveni zahtev, zbog kuće u šabačkom Rabadžiluku, u avgustu 1885. godine, Jovanović prelazi iz Valjeva u Šabac, gde je postavljen za predavača u Šabačkoj gimnaziji. Odmah se uključuje u kulturni i društveni život, a istovremeno je to period pesnikovog najplodnijeg stvaranja. Aktivno radi na organizovanju pododbora Ujedinjene omladine, a kad se ovaj ugasio, na osnivanju nove organizacije pod nazivom Šabačka omladina. Istovremeno je i član Društva Sveti Sava i Kola jahača. Zahvaljujući iskustvu stečenom u Državnoj štampariji, ondašnje novine u njemu dobijaju dragocenog saradnika. Prema svim indicijama, bio je inicijator pokretanja Šabačkog glasnika, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1883. godine, a njegovom izdavaču, štamparu i uredniku Andriji Slavuju bio je glavni savetodavac i saradnik.

Posebne zasluge za uvođenje Janka Veselinovića u srpsku literaturu ima upravo Vlada Jovanović. Na njegovu preporuku, u Šabačkom glasniku je objavljen Jankov prvi rukopis Na prelu, da bi uskoro, u Slavujevoj štampariji, bila objavljena i prva zbirka Jankovih pripovedaka pod naslovom Slike iz seoskog života.

U Šabačkoj gimnaziji Jovanović je radio 10 godina — od 1885. do 1895. godine. Profesorski ispit je položio u Beogradu 1890. godine. Stihovima se služio i u svakodnevnoj konverzaciji i na svojim časovima. Pesnik Vladimir Stanimirović zabeležio je stihove koje je profesor Vlada Jovanović na času uputio svome učeniku Kosti Abraševiću, potonjem poznatom proleterskom pesniku:

Neka Kosta ćuti
da se nastavnik ne ljuti
Jer će imati posle pruti.


Posle položenog profesorskog ispita, pesnik sve manje radi i postepeno se povlači u krug najbližih prijatelja, a zatim u samoću i mir svoje bašte prepune cveća, ili sobe krcate knjigama. Bolest nasleđena od oca sve više uzima maha.

U nadi da će promena životne i radne sredine biti od pomoći, 1. oktobra 1895. godine premešten je u Beograd, u Prvu beogradsku gimnaziju. Kako je bolest neumitno napredovala, na predavanja više nije išao. Oni koji su ga prepoznavali na ulici, videli su da u sopstvenom neredu luta bez cilja, a Jovan Skerlić je zapisao: "Duh se njegov zavio u večiti mrak".

Penzionisan je 11. avgusta 1898. godine. Zajedno sa majkom, vraća se u svoj dom u Šabac, da u njemu skonča svoje poslednje tužne dane. Umro je 1. avgusta 1899. godine, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na Donjošorskom groblju, uz dostojan ispraćaj svojih sugrađana.

Od društvenih priznanja, dobitnik je Ordena Sv. Save V reda.

Jovanović se počeo baviti poezijom u svojoj 17. godini i spada u red veoma produktivnih pesnika. Prve pesme su mu objavljene 1878. godine u listu Starmali. Pesme je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Otadžbina, Pobratimstvo, Rad, Srbadija, Srpske ilustrovane novine, Javor, Stražilovo, Bosanska vila, Vitez, Kolo, Dnevni list, Mala Srbadija, Letopis Matice srpske, Delo...





Objavio je više zbirki pesama:


  • Iz udovskog života, "Otadžbina", 1890, (14 pesama)
  • Crtice iz samačkog života, Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, 1890. (44 pesme)
  • Iz detinjstva, zbirka dečijih pesama, "Mala Srbadija", Beograd, 1890. (74
    pesme)
  • Amazonske, "Letopis Matice Srpske", 1891. (27 pesama)
  • Pogašene zvezde, "Delo", 1895. (47 pesama)
  • Iz bračnog života, Štamparija Savića i kompanije, Beograd, 1895. (97 pesama)

Objavio je i tri zbirke prevoda stranih pesnika:

  • Lepe tuđinke, Štamparija Andrije Slavuja, Šabac, 1889. (155 pesama)
  • Cigančice, "Javor", 1890. (44 pesme erdeljskih Cigana)
  • S francuskog Parnasa, Srpska književna zadruga, Beograd, 1893.

Od ostalih ostvarenja, značajno je spomenuti spev Ašikov grob, koji je objavljen u Bosanskoj vili 1890, i stihovanu pripovetku Realista, koja je objavljena u nastavcima u Stražilovu 1894. godine.


Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI
I PODRINCI

Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 18.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 03:07:21 am »

*

VLADIMIR M. JOVANOVIĆ

Ako se reč realizam uzme u tendencioznom i političkom smislu koji joj je davan sedamdesetih godina, realistička poezija ima dva predstavnika, Jašu Tomića, koji je krajem sedamdesetih godina dao jednu knjigu socijalnih, upravo socijalističkih pesama (Prvo kolo pesama, Novi Sad, 1879), i Vladimira Jovanovića, od koga je ostalo nekoliko knjiga realističkih pesama.

Rođen u Šapcu 27. marta 1859. godine, u imućnoj trgovačkoj kući, koja je posle postradala, Jovanović je svršio osnovnu školu i nižu gimnaziju u mestu rođenja. Došavši u Beograd 1874. tu je 1877. svršio gimnaziju, a 1882. istorijsko-filološki odsek Velike škole. Kao velikoškolac bio je 1881. predsednik đačkog društva Pobratimstva, u doba kada je ono razvilo novu političko-socijalnu aktivnost. Po svršenoj školi bio je neko vreme praktikant u Državnoj štampariji i pomoćnik urednika Srpskih novina. Od 1883. do 1885. on je predavač gimnazije u Valjevu, gde je, kraj Ljubomira P. Nenadovića, proveo nekoliko plodnih i ugodnih godina. 1885. dođe za predavača u Šabac, 1890. položi i profesorski ispit, i tu je ostao do 1895, učestvujući u svima kulturnim pokretima i neumorno radeći na književnosti. Još od 1892. počeli su se opažati na njemu znaci nervnog rastrojstva, od 1895. bolest je uzela maha, i on je jadno svršio u Šapcu 1. avgusta 1898.

Jovanović je jedan od najplodnijih pisaca iz naraštaja osamdesetih godina. Počeo je pisati kao đak još 1876. godine, a već od 1878. on je vredan saradnik gotovo svih srpskih časopisa. 1889. godine izišla je u Beogradu njegova zbirka pesničkih prevoda iz svetskih književnosti Lepe tuđinke (drugo izdanje ove dobro primljene knjige izišlo je u Šapcu 1891). 1890. izišle su dve zbirke njegovih originalnih pesama: Crtice iz samačkog života i dečje pesme Iz detinjstva. 1893. Srpska književna zadruga dala je zbirku njegovih prevoda iz francuske poezije, S francuskog Parnasa. 1894. izišla je u Novom Sadu, iz Stražilova odštampana, pripovetka u stihu Realista. 1896, u Beogradu, štampao je novu zbirku pesama Iz bračnoga života. Pored toga, po časopisima i listovima ostao je rasturen znatan broj njegovih radova: ciklusi pesama: Iz udovskog života (1890), Iz prestoničkog života (1890), Amazonke (1890), Pogašene zvezde (1896), spevovi Dobrovoljac (1888) i Ašikov grob (1889), zatim nekoliko pripovedaka (U ustavnoj zemlji, 1887; Kovni slučaj, 1890; Nesrećni otac, 1890).

Književni naraštaj, osamdesetih godina uopšte, nije se odlikovao velikim književnim obrazovanjem; Jovanović je bio jedan od ređih izuzetaka, i, znajući nemački, francuski i ruski, on je prilježno čitao velike strane pesnike. Ali izbor njegovih prevoda pokazuje da nije uspeo da razvije svoj književni ukus. Uopšte, on je imao mnogo više dobre volje i vrednoće no stvarnog književnog talenta. Bez prave originalnosti, on je naizmenično potpadao pod uticaje pesnika koje je u trenutku čitao; tako se na njegovim stihovima jasno opažaju uticaji Branka Radičevića, Zmaja, Ljubomira P. Nenadovića, Beranžea. Beranžea je naročito cenio i najradije prevodio i 1890. pozivao je srpske pesnike na "književnu mobu" da ga celog prevedu. On je pisao i epske i lirske pesme, i pesme dečje, ljubavne, socijalno-političke, satirične, refleksivne, ali u svima nije mogao da iziđe iz osrednjosti i nije uspeo da im da ikakvo individualno obeležje. On se sam nazvao realističnim pesnikom i svoje shvatanje realizma dao je u predgovoru zbirke Iz samačkog života. On se tu izjašnjava za "realistički pravac", koji "svaki dan dobija sve više pristalica", smatrajući da su "i pesme, kao i pripovetke i drame i romani" "pogodni oblici za iskazivanje, pretresanje i opisivanje onoga što se u životu događa". Shvatajući realizam kao pričanje onoga "što se svaki dan viđa u ovome šarenom svetu", on je nadugo i prozaično opisivao zgode i nezgode običnih života, negujući uvek prigodnu patriotsku i političku poeziju. On život posmatra površno, ima samo opšta osećanja, i, što je najgore, neknjiževno se izražava. Svemu tome treba dodati bezbrojne i trome stihove, sa rđavim slikovima, u kojima nema poezije. Sva njegova poezija čini jedinstveno utisak prozaičnosti.

Umesto da bude realistički pesnik kako je sam zamišljao, Jovanović je postao prigodan i poučan stihotvorac, čije pesme su bile podjednako banalne i sadržinom i oblikom. Iako je želeo da bude moderan, on je u stvari bio novo izdanje Ljubomira P. Nenadovića, koji je na njega dosta i lično i književno uticao, ali koji mu nije predao svoju duševnu vedrinu i prijatan književan stil. Poezija Vladimira Jovanovića ima samo istorijsko-književni značaj, kao jedan veći pokušaj za osnivanje jedne realističke poezije. Neuspeh realističke poezije Vladimira Jovanovića bio je njegov lični neuspeh, posledica njegovih slabih pesničkih sposobnosti. I osamdesete godine, koje su dale odličnu realističku pripovetku, nisu dale dobru i pravu realističku poeziju.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 03:08:27 am »

*
Stihovi Vladimir J. Jovanović


KOCKAR

Kad Puna sam tuge, udes mi zao
Muž mi se karta već svako veče
Kažu i pre je za karte znao
Ali mi za to niko ne reče.
Oh, baba Stano, tebe posluša,
Sa tebe muku u srcu dobi...
Nek ti je zato prokleta duša,
Ti me ojadi, ti me zarobi!
"Dobar je", reče, "ne vodi brige,
Kod mene davno na stanu sedi,
Večito samo kupuje knjige
Ni na šta drugo nikad ne gledi!"
A on ti beše obećo mnogo
Miraz je dobar u mene bio,
A otac dobar pa šta je mogo
On je po volji meni činio.
I ja se tužna rado udadoh,
Al, mesto sreće, tugu poznadoh!

Već treće veče kod kuće ne bi,
Nema ga... nema... čudim se Bože!
Svašta u brizi predstavljah sebi
Mišljah gde li je, gde biti može?
Dok on pred zoru, nenadno dođe,
Pa, kako uđe ormanu priđe,
I uze novce, pa odmah pođe,
Uzaman vikah, on već iziđe!
I sutra rano kad dođe kući,
Bejaše tužan, bejaše zao,
Srce mi htede od jada pući,
Svu noć se s mojim novcem kockao!
I sada retko i gleda na me
Večito samo u krčmi sedi
Niti me voli, ni mari za me,
Nikad me lepo i ne pogledi.
Umesto sreće, još prvih dana,
postadoh tužna i samohrana.

Ništa mu ne sme čovek da rekne!
Ako što reknem, on tako skoči,
I odmah na me ljutito drekne,
Odmah mi jadnoj hoće za oči.
Svetu već žao, pa mi sve kaže...
Prijatelj Ješa obično dođe,
Čim on u krčmi karte dohvati,
Prijatelj Ješa krčmu ostavi,
Pa mi se odmah, tužnoj, navrati,
Te mi sve lepo, tačno, dostavi.
Često, po svu noć oluja duva,
A on iz krčme i ne dohodi,
Prijatelj Ješa samu me čuva,
I sa mnom dugo vreme provodi!
Ja često plačem, a on me teši,
"Čovek je", veli, "Mora da greši".

Sva je prokarto, ništa sad nemam,
Sve je njegovo prodato davno.
I za slavu se s uzdahom spremam.
Jad mi je svakom poznat odavno,
Još samo moja oprema stoji,
To niko ne sme za dug da uzme.
A on se mene već i ne boji,
Pa hoće i to da mi oduzme.
A ja se borim pa velim "Ne dam
To je još moje, to moram spasti,
Treba mi ovu decu da gledam,
Tvoj ih postupak vodi propasti!"
Kad mu to reknem, pravo mu nije,
Tada tek decu, snužden, poljubi,
Pa odmah ode, da što dobije,
Ali obično, opet uzgubi.
Oh, nek je zato i onog sveta
Provodadžiji duša prokleta.
 
Vladimir Jovanović, iz zbirke "Iz bračnog života", 1895. / Alma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Februar 24, 2013, 11:48:50 pm »

**
Stihovi Vladimir J. Jovanović


LJUBAVNA MILOŠTA

Kako mi je kad te ljubim,
To kazati lako nije —
Oh, čudna se struja slasti
U trenutku tome krije.

Nekad mi je... k'o da žedan,
Sa studenca vodu levam,
Pa, niz usne izgorele,
Na vatreno srce slevam.

Nekad mi je, k'o da sedim
Na mirisu od bagrena,
Pa uživam u proletu
Zanošljivih uspomena.

Nekad mi je kao da sam
Na vrhuncu svojih želja.
A nekada, k'o da plivam
Na valima od veselja.

Nekad mi je k'o da pijan,
kao kroz san svirku čujem.
Niti igram, niti pevam —
Tek se samo osmehujem.

A kad slatki zanos prođe,
Pa ostaviš moje grudi,
Kao da me iz sna slatkog,
Nelagodnog, sunce budi.


[postavljeno 23.10.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: