Milutin Nikanor Grujić (1810—1887)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milutin Nikanor Grujić (1810—1887)  (Pročitano 10943 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 24, 2010, 03:18:25 am »

**





NIKANOR GRUJIĆ.

Po krštenom imenu Milutin — a po crkvenom Nikanor — Grujić rodio se u selu Lipovi, u Baranji, 1. decembra 1810. god. od roditelja Prokopija i Agripine. Otac mu je bio sveštenik, vredan, viđen i uvažen čovek u svojoj okolini. On — kao što veli jedan biograf Grujićev — "istina nije bio učen, al' za to je bio prirodno bistar čovek i žestok Srbin, koji je mnogo čitao i bio osobiti pripovedač, te kao takav često bi svome sinu Milutinu pripovedao o raznim stvarima. Milutin je očine pripovetke rado slušao, i u svakoj prilici Srbin je bio najbolji đak — ako mu je o đacima pripovedao, naj jači — ako mu je o hrvanju pripovedao, najdalje se bacao kamena — ako mu je pripovedao o bacanju kamena s ramena. On je u očinskim pripovetkama ne samo uživao no se ujedno i radovao što je i sam Srbin, i samo mu je to bilo žao što i on nije onakav kao što je bio u kojoj pripoveci onaj za koga mu je obično dodao otac njegov na kraju svake pripovetke sa svim ozbiljno: "Ali to je bio Racika!"

Školovanje je otpočeo u mestu rođenja, pa je produžio — učeći gimnaziju — u Mohaču i Pečuju. Kad je bio u četvrtom gimnaziskom razredu u Pečuju, profesor, koji ne mogaše nikako shvatiti njegovoga imena, promeni ime Milutinovo i zameni ga imenom Mihailo, kojim se docnije zvao sve do stupanja u red kaluđerski. U Pečuju dovrši gimnaziju i filozofiju pa izuči i pravne nauke. Tadaje već u svoj Baranji bio dobro poznata ličnost: njegove đačke latinske ode i besede bejahu redovno nagrađivane hvalama i novcem. Biskup pečujski Sepeši reče mu jednom prilikom: "Da niste one vere koje jeste — i od koje Vas ja ne odvraćam — ja bih znao šta bih s Vama učinio!"

Po svršetku škola proputovao je Slavonijom. Natome odmoru ispevao je oko trideset veselih i ljubavnih lakih pesama, koje su brzo prelazile u publiku a neke su i štampane. U književnosti se javlja prvi put 1836. godine svojim pesmama u "Srpskom Narodnom Listu", i na književnom je polju radio punu polovinu stoleća.

I ako je bio odlično svršio škole ipak ne mogaše dobiti službe jer ne bejaše plemić. Stoga, a i po želji očevoj, stupi u karlovačku bogosloviju, koju dovrši 1840.

Kao bogoslov je produžio pevanje, te je postao poznata i rado viđena ličnost i u građanstvu karlovačkom. Dotle se, štampajući pesme, potpisivao imenom Milutin; ali se tada i u "Danici Ilirskoj" javlja drugi jedan poeta koji se poče tako isto potpisivati, stoga Grujić svome imenu krštenom dodade i ime narodnosno te se od tada potpisivao:

S r b — M i l u t i n. Pesme mu izlažahu u "Srpskom Narodnom Listu" i u Letopisu Matičinu. "U tim njegovim pesmama ogleda se ne samo pesnički dar no i oduševljenje pesnikovo za Srpstvo. Pesme su se njegove vrlo rado čitale, i one izgledaju među pesmama ostalih pesnika kao orao među golubovima. Dočim je većina tadašnjih srpskih pesnika ode pevala pojedinim znatnijim Srbima, a ne retko i ličnim svojim prijateljima, događalo se da su i jedan drugom ode pevali, a u njihovim pesmama ni trunke poezije ne nalazimo. Grujićeve pesme iz toga vremena dišu ne samo restkim rodoljubljem no i pune su poezije".

Na Petrov dan 1841. Grujić se pokaluđeri u manastir Kuveždinu, gde ostane dve godine, a po tom se u Karlovcima zađakoni i postane profesor bogoslovije. U ostalim činovima postupno je napredovao, te je godine 1848. bio protosinđel a za tim arhimandrit.

Na znamenitoj Majskoj Skupštini glavni govornici bejahu protosinđel Nikanor Grujić i Sergije Kaćanski. Posle govora Kaćanskoga Skupština je glasom svojim obnovila dostojanstvo patrijarha srpskoga, izabravši mitropolita Rajačića za patrijarha. A posle govora Grujićeva Skupština je proglasila Srpsku Vojvodinu i izabrala Stevana Šupljikca za vojvodu.

Te je godine Grujić bio jedan od srpskih zastupnika na čuvenom Slovenskom Kongresu u Pragu. Za sve vreme burnih i krvavih događaja 1848.—1849. Grujić je bio patrijarhu Rajačiću u pravom smislu desna ruka, radeći i danju i noću, pišući naredbe, uputstva i propise, iz Karlovaca i iz Zemuna gde je tada patrijarah stanovao.

Po svršenoj buni Grujić je ostao narodnim i patrijarhovim ljubimcem. Želja i jednog i drugog - i naroda i patrijarha - bejaše da Rajačića nasledi Grujić. Ali se tome stavljahu na put prepreke, tako da Grujić ne bi izabran za episkopa ni onda kad se imadoše birati četiri vladike u jedan put. Videći sve to, Rajačić posveti Grujića za episkopa o proslavi svoje pedesetogodišnjice, 1861, i ako ne bejaše prazne eparhije. Ranije je Grujić već zastupao, kao arhimandrit, episkopa gornjo-karlovačkog kad 1859. preminu drug mu i saradnik Kaćanski koji je bio episkop te eparhije. A kao posvećeni episkop poslatje u Pakrac najpre za administratora a po tom i za vladiku pakračkog.

Pevanje nije ni tada napuštao. Pedesetih je godina naročito lepo radio u "Sedmici", a 1861. štampao je prvi deo krasnog epa" Sveti Sava", koji je ostao i u rukopisu.

Naistorijskom Blagoveštenskom Saboru 1861. Grujić je bio duša svega rada i najbolji govornik. Slikari su upotrebljavali za slikanje Sabora momenat kad na govornici stoji Grujić. I docnije, na tako zvanom "raspravnom saboru", Grujić je uzimao najživlja učešća.

To bejaše, bez sumnje, najveći srpski besednik u devetnaestom veku. Njegove su besede dvojake: političke i crkvene. U prvom se odlikuju njegovi govori na Blagoveštenskom Saboru i naročito iz 1850. pozdrav patrijarhu Rajačiću. Crkvene besede njegove štampane su nakon smrti mu, u lepom zborniku 1892. Tu su trideset i tri značajna govora. Sve su mu besede sklopljene po svima pravilima govorničke umetnosti. Ali to nije došlo po naročitom usiljenom nameštanju: klasično obrazovanje Grujićevo i prirodni dar njegov spremali su za srpskog besednika obrasce iz kojih se mogu izvesti prečišćena pravila za srpsku besedničku umetnost.

Godine 1870. umre patrijarah Samuilo Maširević, a za administratora bi postavljen episkop Arsenije Stojković, ličnost također poštovana i popularna. Posle dve godine, 1872, Stojković bi carevim rešenjem vraćen na svoju eparhiju a za zastupnika patrijarhovog postavljen Grujić. On držaše da stvar narodna ne gubi što će biti u njegovim rukama, ali mu prvaci narodne stranke zameriše što se toga primio, te među njima i Grujićem nasta nesporazum. Vlada se ugarska znade time koristiti: ona preporučivaše izbor Grujićev, a prvaci narodne stranke držahu da im je dužnost birati ma koga pre no Grujića. Oni tako i učiniše, pa u svome organu izjaviše da je to srpska osveta. Grujić se, razočaran i videći sebe i svoje lepe želje dovedene u disharmoniju sa faktičnim stanjem, povuče u Pakrac slomljenoga srca i tužne duše. Vreme je ubrzo donelo satisfakciju čestitom Srbinu: na glas o smrti njegovoj reče onaj isti list — novosadska "Zastava" — kamo sreće da smo onda prihvatili izbor "vladinoga" kandidata!

U radu književnom istrajao je do posletka. Bio je saradnik srpskih književnih listova, preveo je pet odabranih krasnih knjiga zabavno-poučne sadržine za omladinu, pisao je religiozne i patriotske pouke, prevodio poučne članke, pa se kad što javljao i pesmom koja je u njegovoj duši bila vazda lepa, vazda iskrena i uzvišena.

Nikanor Grujić je preminuo 8. aprila 1887. u Pakracu, a sahranjen je po svojoj želji, kao i Mušicki, u samom groblju.

Rukopisi Grujićevi još čekaju na urednika i izdavača. Oni će dodati nove svetlosti imenu mitronosnoga pesnika, koje je ostalo u svetloj i uzvišenoj uspomeni u narodu srpskom.



Tekst preuzet iz knjige: | Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.

[postavljeno 18.11.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 03:18:40 am »

*

NIKANOR MILUTIN GRUJIĆ


Grujić Nikanor, (01.12.1810. Lipova, Baranja, Ugarska — 08.04. 1887. Pakrac), književnik, pesnik, crkveni govornik, vladika pakrački, u pesništvu nazvan Srb Milutin. Na Majskoj Skupštini 1848 bio je jedan od dva glavna govornika, te je posle njegova govora proglašena Srpska Vojvodina i izabran vojvoda.


ŽIVOTOPIS

Kao đak je bio najbolji pisac latinskih stihova i osobiti besednik. Nižu gimnaziju završio je u Mohaču, višu u Pečuju. 1837 stupio je u karlovačku bogosloviju. 1841 zakaluđerio se i dobio je ime Nikanor. Kao brat manastira Kuveždina prešao je u Karlovce 1843 za pridvomog kaluđera mitropolitu Rajačiću. 1848 postao je protosinđel, i tada se istakao kao govornik na Majskoj Skupštini u Karlovcima i na Sveslovenskom Kongresu u Pragu. 1850—1861 bio je arhimandrit manastira Krušedola, 1861 posvećen je za episkopa u Pakracu, 1871 je imenovan za administratora karlovačke patrijaršije na mesto smenjenog administratora, "narodnog patrijarha", Arsenija Stojkovića, zbog čega je mnogo izgubio od popularnosti, te nije ni bio 1874. izabran za patrijarha. On se tada povukao u Pakrac, i nije više dolazio u Karlovce do smrti.

 
KNJŽEVNI I NAUČNI RAD

U književnosti se javio 1836; u početku se potpisivao krštenim imenom, a kad se s takim potpisom javi u Gajevoj "Danici" još jedan poeta — on svom ličnom imenu dodade i narodno: Srb-Milutin.

Počeo je pisati patriotske i sentimentalne pesme, koje su se već pre Branka Radičevića isticale čistotom jezika i narodnim duhom. Pedesetih godina, pod raznim potpisima, štampao je prigodne i alalegorične pesme protiv bečkog apsolutizma. 1861 izdao je epski, pobožno-patriotski spev "Sveti Sava Nemanjić", 1852. u Primedbama oštro je ustao protiv Vukovog prijevoda Novog Zavjeta. Kasnije, kao episkop, sasvim je napustio poeziju i posvetio se pobožnoj i poučnoj književnosti. Tako je 1885 izdao u Novom Sadu: Uvod u tumačenje Sv. Pisma i Iz života svetih ugodnika, božjih.

Još 1882. izdao je u Novom Sadu dva prijevoda: Pripovijetke mojoj kćeri i Saveti mojoj kćeri od moralističkog francuskog pisca J. N. Bouilly. Godine 1886. štampao jeu Novom Sadu prijevod Dva prijatelja od Le Sage-a.

Posle njegove smrti (1904), objavljena je njegova Avtobiografija, koja je zanimljiva i čitka, a, ima znatne vrijednosti za pobliže poznavanje prilika, narodnih borba i ljudi iz njegova vremena. Kao crkveni govornik on zauzima prvo mesto pored Teofana Živkovića i Germana Anđelića. Besede mu je izdao D. Ruvarac 1892.


SPEV SVETI SAVA

Osobeno stoji u poetskoj književnosti srpskoj Sveti Sava, koga je napisao Nikanor Grujić i od koga je samo prvi deo štampan, u Karlovcima 1861. Ovaj posao Grujićev nije pobožan spev u običnom smislu; u njemu je toliko studije i više umetničke koncepcije da je šteta što je Grujić po izradi drugoga dela koji je ostao u rukopisu prekinuo dalji rad koji je imao da se razvije u veliku poemu. Klasički obrazovan, književno odlično spreman i po osećanju i reči istiniti pesnik, Grujić je u "Sv. Savi" zasnovao ep koji po mnogim odlikama stoji usamljen u ovoj vrsti književnosti kod Srba. Objavljeni deo obuhvata poznato kazivanje o Rastkovu odlasku u Svetu Goru, poteru i događaje one noći kada ga košljenici nađu u manastiru.

Četrnaesto-složni stihovi, s redovnim uzastopnim slikovima, održavaju ozbiljnost pesničke dikcije do kraja, i daju delu kolorit uzvišenog pesničkog čina.

Literatura Spev Sveti Sava: Andra Gavrilović


Literatura:

  • Narodna encikopedija 1927. godina
  • Vlad. Krasić, Nikanor Grujić, srpski pravoslavni vladika pakrački (Glas Istine, 1887, br. 8.);
  • M. Dimitrijević, U slavu i spomen vladici Nikanoru Grujiću (Letopis, 1889, knj. 158);
  • Biografija Nikanora Grujića od D. Ruvarca, uz Crkvene Besede (1892);
  • Đ. Magarašević, Život i književni rad Nikanora Grujića, pakračkog vladike (Rad, 1904, knj. 156);
  • Avtobiografija Nikanora Grujića, nekadašnjeg episkopa pakračkog (Bogoslovski Glasnik, 1904—1905, i zasebno, 1905);
  • J. Skerlić, Nikanor Grujić (Pisci i knjige, 5, 1911)
  • Andra Gavrilović

http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 03:23:10 am »

*

NIKANOR GRUJIĆ.


...Još kao đakom počeo je pevati na latinskom jeziku. Prvim svojim tečnim stihovima, koji su nosili potpis "Srb-Milutin", odskakao je od gomile mnogobrojnih "stihokresatelja" onoga vremena, i njegove rodoljubive i sentimentalne pesme privlačile su opštu pažnju. On se naročito interesovao za narodni jezik i narodnu poeziju, i njegove pesme odlikovale su se čistotom jezika i narodnim duhom. Pedesetih godina, pod raznim potpisima, pisao je prigodne i alegorične pesme, u kojima je kazivao veliko političko nezadovoljstvo srpskog naroda protiv bečke reakcije. 1861. izišao je njegov epski spev Sv. Sava Nemanić, pun pobožno-patriotskih razmišljanja, ali u teškim stihovima i bez živosti i poezije.

Grujić je dosta pisao u prozi. Protiv Vuka Karadžića, koji je bez odobrenja Sinoda izdao 1847. svoj prevod Novog zavjeta, on je napisao polemičke Primtve (Zemun, 1852), u kojima je ne samo kritikovao tačnost prevoda no i sumnjičio Karadžića da je u tom poslu "tuđinsko oruđe" u borbi protivu pravoslavlja. I inače, u celom svom proznom radu on je bio crkveni čovek, bogoslov i moralist. Kao pisac u starosti naročito se bavio poukom i pobožnom književnošću. Od njega je ostalo nekoliko prevoda i originala u tom pravcu: Uvod u tumačenje Sv. pisma, Iz života svetih ugodnika božjih, dve knjige (Novi Sad, 1885); Pripovetke mojoj kćeri i Saveti mojoj kćeri, od francuskog pisca Ž. N. Bujija (Novi Sad, 1883); Dva prijatelja, od Lesaža (Novi Sad, 1886), itd. Posle njegove smrti, tek 1907, izišla je njegova Avtobiografija, koju je pisao u dubokoj starosti. To je u prvom redu delo jednog nezadovoljnog kaluđera koji u crkvenoj karijeri nije doterao donde dokle bi po svojim sposobnostima mogao ići; zatim, to su polemike sa liberalnim političkim protivnicima koji su hteli u srpskoj crkvi da ograniče moć episkopa. Ali u tom spisu ima dobrih opisa scena iz mladosti; jezik je lep i čist.

Kao crkveni besednik Nikanor Grujić zaslužuje naročiti pomen. Njegove besede, naročito iz 1848, imaju široke rečitosti, i idu u najbolje stvari srpskoga crkvenog besedništva. Neke od tih prigodnih beseda štampane su u zasebnim knjižicama.

Grujić je bio pisac od izvesnog talenta, ali je crkveni čovek i didaktičar i moralist ugušio u njemu pesnika. Od pedesetih godina njegove pesničke sposobnosti očevidno su počele da slabe, i uzalud je Đorđe Maletić, koji je u njemu gledao "dostojnog prijemnika Mušickog", izražavao nadu da će on "povratiti didaktičku poeziju u celoj njenoj krasoti". On to nije mogao učiniti, kao vladika i politički čovek napustio je poeziju i ostavio traga samo kao crkveni besednik.


Jovan Skerlić: "Istorija novije srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 03:27:13 am »

**

AUTOBIOGRAFIJA NIKANORA GRUJIĆA

Za štampu priredio arhim. Ilarion Zeremski.
Sremski Karlovci, 1907.

 

Još dok je ova autobiografija izlazila u Bogoslovskom glasniku, odakle je sada odštampana, bilo je o njoj reči u Srpskom književnom glasniku (1905. godine, knj. XIV, br. 10), povodom rasprave Đorđa Magaraševića o Nikanoru Grujiću. Sada je izišla u zasebnom izdanju, koje je priredio Ilarion Zeremski, arhimandrit i profesor bogoslovije u Karlovcima. On ju je štampao u celini, ili, bolje reći, gotovo u celini. "Izostavljena su dva-tri neznatna mesta iz razloga koji nisu zavisili od nas; no sama avtobiografija ne gubi time ništa, pošto ta mesta ne zasecaju u život samoga pisca njezina." Nama je nemogućno znati prirodu i važnost tih cenzurisanih mesta, ali možemo pogađati da su to ona mesta gde se govori o onim silnim i ružnim intrigama koje su razrivale srpsku crkvu u Karlovačkoj mitropoliji. Ako je objašnjivo što izdavač, crkveno lice, iz pojmljivih obzira, nije hteo da to donese u jednom službenom crkvenom listu, ipak nije trebalo da padne u istu grešku u koju je pao izdavač zanimljive autobiografije Save Tekelije, da cenzuriše mrtvog čoveka i da krnji jedno delo, koje je, iznad svega, istorijski dokumenat i književan rad. Inače, ovo izdanje Grujićeve autobiografije izrađeno je sa savesnošću i sa razumevanjem, i ispod teksta, u primedbama, dati su obilni i korisni podaci o licima, često manje poznatim, koja se u knjizi pominju.

Ova autobiografija, kao što se vidi iz predgovora, pisana je preko zime 1885. i 1886. godine. Grujić, u dubokoj starosti, teško oboleo, napisao ju je na molbu svojih prijatelja i poštovalaca, i namenio je Vladimiru Krasiću, koji je tada priređivao izdanje njegovih književnih dela. Sa neobičnim pamćenjem, koje ga je retko varalo, vladika je opisao svoj dugi i obilno ispunjeni život, počev od svojega rođenja, 1. decembra 1810. godine, pa do 1. decembra 1884. godine, do sedamdeset petog rođendana, na dve godine pred samu smrt.
 
Grujić opis svoga života nije podelio u glave, te je izdavač, bar u pregledu sadržine, morao sam da podeli na tri dela: Mladost i školovanje Nikanorovo, Monah, đakon i prezviter i Nikanor kao vladika. U prvom delu, koji je najzanimljiviji, Grujić opisuje svoje detinjstvo, prve uspomene, školovanje u rodnom mu mestu Lipovu, u Mohaču, Pečuju i Karlovcima, svoj književan rad, uspehe koje je "Srb - Milutin" imao. Tu se lepo daje videti nacionalno i književno obrazovanje jednog mladog Srbina iz pokolenja koje će ući u život u toku četrdesetih godina, i koje će voditi prvu reč u 1848. godini. Tu su mnogi korisni podaci za istoričara naše književnosti i našeg duhovnog razvitka, i u tome pogledu ova autobiografija je jedan od najkorisnijih dokumenata svoje vrste.
 
Što je više ulazio u život, Grujić je sve više napuštao književnost, gde je imao lepoga uspeha, i sve se više ograničavao na crkvenu delatnost. Uman čovek, besednik prvoga reda, on je zauzeo jedno od prvih mesta u srpskoj crkvenoj jerarhiji, i na srpskim crkvenim saborima, u onim borbama koje su potresale srpsku crkvu šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka. U tim prilikama njegova uloga nije bila tako visoka, njegov rad ne tako besprekoran, kao što je on sam zamišljao i kao što njegov izdavač ističe. Šta-više, jedan čitalac, svetovnjak i slobodnoga duha, daje mnogo više za pravo Svetozaru Miletiću i narodnoj stranci no Grujiću i njegovim klerikalnim jednomišljenicima. Veći deo autobiografije čini utisak da je Grujić hteo da pravda svoj rad na crkvenom polju, i svuda se suviše opažaju njegove kaluđerske mržnje i žučnosti što nije izabran za patrijarha. Onde gde opisuje svoje detinjske uspomene, svoje đačke uspehe, svoj književan rad, on kudikamo izgleda simpatičniji no kada izlazi pred nas kao crkveni velikodostojnik, diplomat i klerikalni političar, koji se strasno okomio na "veroborce", "bezverce", "nadničare zapadne" i "jeretike". Njegova tvrđenja i ocene ljudi i prilika iz toga drugoga dela njegova života ne mogu se bez velike kontrole primati. U onome velikome sporu između naroda i jerarhije, između svetovnoga i klerikalnoga duha, koji se započeo još u XVIII veku, koji se raspirio u doba od 1860. do 1875. godine, koji je još i danas u periodu najljuće borbe, u tome istorijskom sporu, Grujić se ne može uzeti kao svedok no kao parničar koji samo brani sebe i svoje drugove.
 
Cela ova autobiografija ima dvostruk interes. Ona daje vrlo korisne podatke za poznavanje života i prirode jednog od naših starijih pisaca koji nije bio bez talenta i koji je u doba pred 1848. i u samoj 1848. mnogo značio; a isto tako ona je vrlo dobar dokumenat za proučavanje duhovne formacije celog jednog naraštaja koji je igrao veliku ulogu u našem istorijskom razvitku. Ako to može da zanima istoričara naše književnosti i ideologije, drugi, veći deo autobiografije, onaj gde se govori o crkveno-političkim borbama, od vrednosti je za istoričara srpske crkve i crkveno-školske autonomije u Karlovačkoj mitropoliji. A ono što ovome delu daje još više važnosti, to je jasan, jedar, mestimično lep jezik kojim je napisano.
 
Sve da u našoj književnosti nije velika oskudica autobiografija i izvora iz prve ruke, ova knjiga, sama po sebi, i nezavisno od svakih drugih obzira, jeste vrlo korisna prinova i nesumnjiv dobitak.


Jovan Skerlić, 1907

Jovan Skerlić | Pisci i knjige I | Prosveta • Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2010, 03:28:08 am »

*
Stihovi Nikanor Milutin Grujić


PRSTEN

Idi k dragoj, međ visoke, oj prstene, stene,
Dar si mali, al' srdečan, vredan ruke njene.
Il' se češlja na zrcalu, il' na svili spava,
Il' dobrotu srna pesme glasom izražava.
Ako spava, pogled tihi na lice joj baci,
I primeti javljaju l' se na tom ljubve znaci.
Mudro gledaj, i pričekaj dok se ne probudi,
Kad se prene, ukloni se — stidljive je ćudi.
Nađeš li ju kod prozora, poklon vitkim stasom
Učini joj, — progovori k njojzi tihim glasom,
Tihim glasom, da ne čuju ni kamene stene
(Ah, bojim se i sav strepim!) ove tajne njene.
Išti ruku da celuješ; kad ti ovu pruži,
Pridrži ju, nežno samo, pak joj se potuži:
Najpre kaži da si svedok moje ljubve žarke,
A potom joj sve iščisli moje muke jarke;
Hoće l' joj se ražaliti, pazi pak mi kaži,
A međutim sebi mesto na ruku joj traži.
Daj joj povod desnom rukom lepo što nek' radi,
Na levu se brzo, verni prstene, potkradi!
Stegni sebe oko prsta, da t' drugi ne zbace,
Ta je ruka blizu srca, čućeš joj udarce.
Ako nežno, kad t' oseti, na tebe pogledi,
Raspusti se, da ju krug tvoj mali ne uvredi,
Jer je ona nežna, same od nežnosti ruža,
Koju vređa i obara i najmanja stuža.
Na čelu ti spomen stoji, al' joj ti objavi
Da ćeš njojzi verne ljubve svedok biti pravi.
Digde l' ruku da t' upita šta želiš od grudi
Njenih, kaži: Vernost koju česni hrane ljudi.
U smeju joj na usnama volju ti primeti,
Bude l' dobra, tad pomisli da si već na meti.
Kad ja dođem i upitam, kazaćeš mi stanje,
Taj će vopros bit mom sercu najslađe pitanje.


1838.


IDEALU

Poletu misli visprenih, tankog iz
Oblačka divno, sjajna k’o zenica,
Trepćeš odozgor, put blistanjem
Zračka svetlaš mu kroz magle mutne!

Dižu se žara iz čistijeg sile
Zemnika umnog tamo kud ji milo
Poziva pogled tvoj; dižu se,
Al' badava! Sve više letiš ti.

Zemnom se rukom nikom dodirnuti
Ne daš. I sam duh retko te domaše.
Bežiš od ruke, uma bežiš
Od hitlenog; k sebi misli mamiš.

Katkad im svetliš k'o višeg života
Svetilnik; javljaš staze k besmertiju;
Pružaš na slave vekovečne
Hramove sjajnosti tvoje zračak.

Bliže li stupe k tebi, u visotu
Uzlećeš od njih naviše; no opet
Bleskom se tvojim rad osmeneš
Natrag, da za tobom željno blude.

Bajnoj to često traže po pustinji,
Traže po čuvstva širokom prostoru, —
Ni senke tvoje bez izumljenja
Svesti zemne ne mogu da nađu.

Vara ji katkad divna Poezija,
Da tvoj u nedru svetinje svoje lik
Nosi; — povrvi k njoj sve živo, —
Zrake ti nađu, — ne tebe samog.


1842.

 
VARALICI NADI

Kud nas mamiš s umiljatim licem,
Zavaravaš oči od namera
Sa tobožnje ljubavi pogledom,
Što nam laskaš s podmuklim osmejom
I šapućeš kojekakve tajne,
Kad si prazna k'o mesečna senka
Pretvorena u utvoru časkom?
Svaka praznost: bila pa i nije!
Al' tvoja je k'o gromovna strela
Koja dušu i srce potresa,
Pa i silu života iz grudi;
Kano vijor u oluji strašnoj
Iz korena što izvalja drvlje
I sve što je snagom malaksalo.
Bež' s očiju, varalico kleta,
Da za onim više ne ginemo
Što na tvome gledasmo obliku!
Nije šala za opsenom poći
I sa vrlom sigrati se glavom,
U svetu se zaboravit na se,
A sve dublje tonut u propasti:
Nije šala, mada mi tko kaže,
Što proletnom obećaš u cvetku
Slatka voća za jeseno doba,
A kad tamo — ono ni crvenjka:
Vetar mu je plodotvorni prašak
Raspirio širom po vozduhu;
Što težaku mesto triest zrna
Jednim klasom jedva deset plaćaš:
Kiša ga je ubila u cvetu;
Što semena plugom zaorana
I čokoće čelikom skresano
Ni do nežnog ne podižeš vlatna, —
To je ništa, makar da je tužno, —
Krivica se na drugog obara.
Al' što pleme u ljudstvu junačko,
I darov'ma od starine slavno,
Pokraj duha, pa i srca snage,
S opsenljivim čin'ma,
Da na javi, k'o kad smrtno spava,
Sa očiju dremeža ne stresa,
Već da žmire čami u nemaru
Čekajući šta ćeš mu da pružiš:
Pred očima stog si mi krvava.
Tim si rane pozledila ljute
Od kojih će mnoga lepa duša
Padajući u vrtlog nesvesti
Od jadanja doći do skapanja,
U pomisli što se varat dala.
Smrtna j' rana prevarom zadana.
Bež' s očiju, i opet ti kažem,
Bež' s očiju, ne vidila sveta,
Laskanje nam tvoje dodijalo!
Ljuti otrov jedovite guje
Na nestašnog mišicu prosuti,
Koliko ga zapleće u bedu,
Pa opet mu viče: "Traži leka!"
A ti s tvojim varljivim laskanjem
u večnoj nas zadržavaš čami,
Da ozbiljski koračit ne smemo:
Njive su nam zarasle u trnje,
Divjakinje rastu bez kalema,
Po livada čkalj s dikicom vlada,
Vinogradi ginu od ševara.
Mi čekamo — ali šta? — ne znamo.
Da na vrbi valjda rodi grožđe!


1842.


SIVA MAGLO...

Siva maglo, ti ne padaj na me!
Kraj mene su razvaline same,
S kojih tuga najčešće poleće,
Tu ni tebi dobro biti neće.
Sklonište je ovde ciglo za me —

Siva maglo, ti ne padaj na me!
Već se diži nebu u visine,
Pusti sunce nek? mi jednom sine!
Duša žudi mira koji čara,
Želi da se s nebom razgovara,
Za tobom će kad je teret mine
— Pa se diži nebu u visine!


 
MOJ GROB

Biće pa će proći sve to kano san,
I suđeni jednom osvanuće dan.

Biće pa će proći i žalost i vaj,
Poblediće zvezde — spomenu je kraj.

I na grobu mome, večnom domu mom,
Dići će se drvce u rascvatu svom.

Raširiće grane, osenčiće 'lad,
A njemu će prići putnik neki mlad.

Ostaviće teret, s lica otrt znoj,
U mislima tražeć on zavičaj svoj.

Zapevaće pesmu, odjeknuće gaj:
"Zavičaju mili, odmora mi daj!"

Uzabraće, možda, još i koji cvet,
Pa odmoran ići sve dalje u svet.

A kad padne veče i večernji mir,
Zašumiće jablan, proteći će vir.
 
Pričaće mi tugu u putnika tog
Što mu dušu tišta sa udesa zlog.

Pričaće mi mloge radosti i jade.
Salomljenu veru, pokošene nade.

Teško će mi biti slušat priču tu,
u trenuću jednom snoseć sudbu svu.

Ja sam davno putnik taj što nosi jad,
Ja sam onaj koji žiću bejah rad.

I kraj groba svoga, beruć stručak cvetka,
Pevam pesmu svoju nemilog svršetka.


Mladen Leskovac: "Starija srpska poezija" | Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2010, 03:29:48 am »

*
Stihovi Nikanor Milutin Grujić


MUZA PRI POŽARU

Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk! —
A modri plamen sipaju široke
Vulkana čeljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.

Morfeja toplu ostavlja postelju,
Pa skače malo, veliko na noge,
Bez duše trči svaki, — viče:
Pomoći! Pomoći! vatra! propast!

Trenuće jedno nagloj u gibelji
Premnogo znači: — Izbavlja, il gubi. —
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj veštini; — sama teži

Čas i u ljuti k predel'ma svojima,
Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na večnost odande
Truleži umove, srca zemna. —

Svi čujte! — Svima s' govori: primera
Iz malog tko zna ceniti nameru
Višnjih namišljaja, tog neće
Strašilo skrušit slučaja groznog.

Čujete l jauk nadežde lišeni
Požarom strašnim? — Žertva je bogatstvo
Nestanka. — Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!

Tko traži blaga dušnosti u čistoj:
Bezbedno traži. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.
 
Ponavlja rane svirepa sudina
Na srcu često. Često se vraćaju
Užasni na zemnost udari:
Kolo se bede okreće vavek.

Sve strepi, drkće, što sili vremena
Zalaže biće osnove, šum kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.

U bedi pravu srca sokrovište
Dobija cenu; — jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaša,
Nit ih je volna pogruzit kadra.

Ne štedi truda doznati života
Sladost duhovnog: tu ti se nadmeću
Lepšem i lepšem u obliku
Nevine radosti večnog vkusa!

O kad bi smrtni svetu na nravstvenost
Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teženju trajanje
Na večno mislili, cel na večnu!

Kakav bi ovaj svet bio lep! — bio
Prijatno k večnoj žizni predverje, —
Gdi cena lepe čovečnosti
Sprovodi srca k nadzemnom čuvstvu.

'Ah nema! nema tog među smrtnima',
Vičeš mi. Znam da okovi samosvog
Dobita vežu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!

Al neće! neće to dugo trajati. —
Nepravde carstvo mora se srušiti. —
Počesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat će večna Pravda!



OČAJANJE

Zape mi duše jasnija slovesnost.
Od mutne krvi srce utrnulo
Dražest zemnoga bića pređe
Gnusne u obraze crnog pakla.

Poleti uma sveta od Božjeg
Beže. — U tamu misli se zapleću.
Krvava sva zemlja pogledu,
Krstovi smrtni po putu niču.

Propasti same, strašne i razvale
Bednika krajnjeg krajnja osećanja
Prate; — ne dadu glasu zemnog
Anđela do uva im dopreti.

Na glavu oblak gusti, magluštine
Otrovni pokrov stere; da višnjeg je
Blistanja zraci ne ozare, —
Duh ne probude na ljubav žizne.

U sredu samog nutrašnjeg života
Čameća volja izdiše. — Na čas se
Pojavi, — al opet na veki
Obamru nadežde krajnja sila.

Padajte žizne strašila u more! —
Bednik vas više ne vidi. Dosta je
Vašeg besnenja. Strmoglav se
Nizvrže duša u večnu tamu.
Muza pri požaru

Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk! —
A modri plamen sipaju široke
Vulkana čeljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.

Morfeja toplu ostavlja postelju,
Pa skače malo, veliko na noge,
Bez duše trči svaki, — viče:
Pomoći! Pomoći! vatra! propast!

Trenuće jedno nagloj u gibelji
Premnogo znači: — Izbavlja, il gubi. —
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj veštini; — sama teži

Čas i u ljuti k predel'ma svojima,
Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na večnost odande
Truleži umove, srca zemna. —

Svi čujte! — Svima s' govori: primera
Iz malog tko zna ceniti nameru
Višnjih namišljaja, tog neće
Strašilo skrušit slučaja groznog.

Čujete l jauk nadežde lišeni
Požarom strašnim? — Žertva je bogatstvo
Nestanka. — Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!

Tko traži blaga dušnosti u čistoj:
Bezbedno traži. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.

Ponavlja rane svirepa sudina
Na srcu često. Često se vraćaju
Užasni na zemnost udari:
Kolo se bede okreće vavek.

Sve strepi, drkće, što sili vremena
Zalaže biće osnove, šum kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.

U bedi pravu srca sokrovište
Dobija cenu; — jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaša,
Nit ih je volna pogruzit kadra.

Ne štedi truda doznati života
Sladost duhovnog: tu ti se nadmeću
Lepšem i lepšem u obliku
Nevine radosti večnog vkusa!

O kad bi smrtni svetu na nravstvenost
Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teženju trajanje
Na večno mislili, cel na večnu!

Kakav bi ovaj svet bio lep! — bio
Prijatno k večnoj žizni predverje, —
Gdi cena lepe čovečnosti
Sprovodi srca k nadzemnom čuvstvu.

'Ah nema! nema tog među smrtnima',
Vičeš mi. Znam da okovi samosvog
Dobita vežu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!

Al neće! neće to dugo trajati. —
Nepravde carstvo mora se srušiti. —
Počesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat će večna Pravda!


"Nikanor Grujić u svojoj klasicističkoj pesmi Očajanje već govori o 'jasnijoj slovesnosti duše'; pesnik podseća da duša ima 'spratove', kako je volela da kaže Isidora Sekulić, i da slovesnost, razumnost, nije na svim spratovima podjednako svetla."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 26, 2011, 02:57:59 pm »

*
Stihovi Nikanor Milutin Grujić


NAŠOJ STAROJ SMOKOVNICI

Sveto drvo! Smokovnice stara!
Kakva teška pritisnu te kletva,
Te postade podsmevanju žertva
Sad, kad ti se već i grob otvara!

Nadvisuješ visinom drveće; —
Al na tebi više ploda nema; —
I listak ti svaki čami, drema,
Ko na žegi zaliveno cveće.

O kako smo, pre nekolik' leta,
Gledali te, ko najveću diku!
I bila si; — jer u tvom obliku
Klanjasmo se luči večnog sveta.

Svi mi na te bacasmo poglede,
Bilo mila radi, il od tuge; —
S tvog oblika, ko s šarene duge,
Doznavasmo šta nam dani vrede.

Il nam vele činiti veselje,
Kolo vodit pored rodnih polja; —
Il se plašit gladi i nevolja,
Suze liti na besplodno zelje!

A sad, jadan! niko te ne gledi;
Jer svu te je obuzela tama; —
A po tami sovuljaga sama
Kostreši se, kazuje šta vredi.

Noćnica se tica drži mraka,
U mraku je njena prava vlada,
Pa se čuva, da kako ne strada
Od svetlosti sunčanoga zraka; —

Al tvoja se ne boji ni sveta,
Već i danju na nas oči beči, —
Kostreši se, i iz grla dreči, —
Da se znade njena vlada kleta.

Smokovnice! Smokovnice stara!
Ko te s noćnom tom suklatom združi,
Pa te tako pod starost naruži,
Da ti nema u tom nigde para!

Stresaj avet tu sa svoga granja,
Da ne prođeš zbog njenog neduga,
Kao tvoja jevanđelska druga,
Sačuvaj se poznoga kajanja!



LULO MOJA SREBROM OKOVANA

Lulo moja srebrom okovana
pušio bi al' nemam duvana.
Već nedelju dana ja nemam duvana
al' nemam ni para da kupim cigara.

Torba plače što slanine nema
a čutura što rakije nema.
Slaninu ne pržim, ćuturu ne držim,
nemam šta da jedem moram da prilegnem.

Taman leg'o, krevet se provali
komšija mi kolibu zapali.
Koliba se ruši, dim da me uguši,
nemam gde da legnem, moram da pobegnem.


Lulo moja srebrom okovana. — "Kao 'varoška' pesma iz Vojvodine, ona je imala usmenu melodiju još od 1836. godine, koju je dao sam pesnik.
Tekst i napev pesme štampao je Franjo S. Kuhač u delu Južno-slovjenske narodne popievke, Zagreb, 1882, knj. IV, br. 1425.
Mokranjčeva harmonizacija iste pesme je samostalan gimnazijski rad. Horska pesma, nije sačuvana."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 31, 2011, 01:53:14 am »

**

NIKANOR GRUJIĆ, VLADIKA PAKRAČKI, PESNIK.

Zašto se Nikanor Grujić potpisivao Srb-Milutin?

Vladika Nikanor potpisivao se, kao što je poznato, pod svojim pesmama po raznim srpskim listovima najradije "Srb-Milutin". I to evo za što. On je kršten bio Milutin, a ne Mihailo, nego kako profesori Maćari u Pečuhu ne znađahu kakvo je to ime "Milutin", nego mišljahu da je to "Mihaly" (Mihailo), te ga tako i zvahu. Međutim on se sve do g. 1840. potpisivao pod svojim književnim radovima "Milutin".

No u 33. broju g. 1840. Pavlovićevog "Srpskog narodnog lista", što je u Pešti izlazio, potpisao se pod pesmom "Na anologiju serbijanskog pjevca" (ovo je neki odziv na pesmu Đorđa Maletića u 29. broju istoga lista) prvi put "Srb-Milutin". A za što? Na to nam sam pesnik odgovara pod zvezdicom kod te pesme evo ovako: "Da ne bi čitatelji "Srpskog narodnog lista" i ilirske "Danice" mene s Milutinom, koji se od skora pojavio, pomešali i moje proizvode õa njegove, ili njegove za moje primali, prinužden sam od njegove strane, a od moje svojevoljno i radosno od sad prilagodoti dosadašnjem imenu "Milutin" i milo mi narodno ime "Srb" s tim opominjanjem, da ako bi se i pod ovim imenom kakovo djelo u Danici od sad čitajućem svetu soobštilo, to nece opet biti moje."
("Srpski narodni list" 1840.)

Nikanor Grujić i narod.

Nikanor Grujić je vrlo voleo svoj narod i nije nikada dopištao, da se nad njim razmeću zvani i nezvani. Tako se jednom prilikom neki vajni rodoljubivi raõmetali po narodu: kako mu je popustila narodna svest, kako je pokvaren, kkao propada i t. d. Na to će Nikanor uzvišenim glasom: "okanite se toga posla, jer Srbinova svest je kao prikrivena žeravica, danas neka što pirne a svest će planuti u oganj živi; inače je Srbin vrba, što ga više krešu on više tera, zapamtite to, gospodo!"
(Kikinda "Srbadija" za 1898.)

Nikanor Grujić u Pečuhu.
 
Moj prijatelj dr. Milan Savić pripovedao mi je još onda, godine 1864. u Pečuhu, a sad mi je i ponovio ovaj slučaj: Zbog nekih "nesporazumljenja" sa školskim zakonima u pečujskoj gimnaziji moradoh dva četvrtka ostati u "najužem" krugu gimnazijskog zdanja. Kad sam se toga radi sa svojim "istosudbenim" drugom Ivanom Rogulićem, sad fizikusom sremske županije, prijavio famulusu, starom i dobroćudnom Joški, on nas, valjda utehe radi, potapše po ramenima i reče: "Još pre dva deset dana i pet, a možda i više godina bio je već jedan Srbin takav isti gost moj, kao vi sad. A to beše neki Grujić, najpametniji al' i najraskalašniji đak ovoga liceja. On je jednom prilikom pozdravio novog biskupa na latinskom jeziku, koji se na taj govr tako razdragao, da ga je zagrlio pred celim svetom i poklonio mu zlatan sat i lanac, a posle svake nedelje ga zvao na ručak. Samo što taj ne htede primiti katoličku veru — a šteta!"

Za vladiku Nikanora Grujića znalo se se sve to, samo ne, da je ručavao i kod — famulusa.


______


Omiljena anegdota vladike Nikanora Grujića.—

Mitronosni pesnik Nikanor veoma je rado pričao ovu anegdotu:
Uhvate jednom nekog pravoslavnog Srbina u razbojništvu i osude ga na smrt. Pošto mu je presuda bila izrečena, dođe k njemu katolički sveštenik obećavajući mu, da će ga spasti od smrti, ako pređe u katoličku veru. Ovaj je znao da to ne može biti, ali ipak pristane, da vidi, šta će taj katolički sveštenik učiniti. Dođe i dan vešanja. Bio je tu i katolički sveštenik, da mu da poslednju utehu. Kad su osuđeniku metnuli već konopac na vrat, okrete se on silnom narodu, koji se tu iskupio, pa reče: "Braćo, evo vidite kakva je pravda na ovoj zemlji: Vlah harao, a Šokca vešaju!"


Platon Atanacković: "Zanimljive priče i beleške iz života znamenitih Srba"

[postavljeno 30.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Mart 23, 2012, 02:31:37 am »

*

DVA VEKA OD ROĐENJA PESNIKA NIKANORA GRUJIĆA


NOVI SAD — Biblioteka Matice srpske priredila je izložbu u prostorijama Matice srpske, povodom 200 godina od rođenja pesnika i besednika Nikanora Grujića (1810-1887). U pratećem katalogu navedeni su izvodi tekstova koje su o Grujiću napisali Đorđe Magarašević, Jovan Skerlić, Vuk Stefanović Karadžić, Dimitrije Ruvarac, Laza Kostić, Bude Budisavljević Prijedorski, Andra Gavrilović, Slavko Gavrilović, Golub Dobrašinović, Đorđe Perić i Jovan Pejčić. Autorke postavke i kataloga su Ivana Grgurić i Silvija Čamber.

Jeromonah Grujić, poznat i pod pseudonimima Srb Milutin, N. Gruič, Milutin j(eromonah), Nenad, Naum, Zorana i dr, rođen je pod imenom Milutin 1810. godine u Lipovi, u Baranji. Pored rodnog mesta, školovao se u Haršanju, Mohaču, Pečuju, Pešti i Sremskom Karlovcima. Zamonašio se u manastiru Kuveždin, jedno vreme bio je arhimandrit manastira Krušedol, a 1861. godine postavljen je za episkopa pakračkog. Kao besednik proslavio se na Majskoj skupštini u Karlovcima i Slovenskom kongresu u Pragu 1848. godine, a njegova poezija, objavljivana u mnogobrojnim časopisima, isticala se čistotom jezika i narodnim duhom. Grujić se bavio i filološkim i pedagoškim radom, publicistikom, prevođenjem i prikupljanjem narodnih umotvorina. U njegova najpoznatija objavljena dela ubrajaju se Narodna srbska skupština (1848), Nastavak narodne srbske skupštine (1849), spev Sveti Sava (1861), Crkvene besede (1892) i Avtobiografija (1907). Bio je počasni član Matice srpske i Matice slovačke, član Društva srbske slovesnosti i dopisni član Srbskog učenog društva u Beogradu. Umro je u Pakracu 1887. godine.


Tanjug
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: