Miroslav Maksimović (1946)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miroslav Maksimović (1946)  (Pročitano 10620 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 24, 2010, 01:39:57 pm »

*




MIROSLAV MAKSIMOVIĆ
(Njegoševo, 26.05.1946.)


Maksimović je jedan od vodećih srpskih pesnika. Autor je jedanaest knjiga poezije i dve knjige eseja. Prevođen je na mnoge strane jezike i dobitnik je najprestižnijih srpskih književnih nagrada. Najvažnije knjige su:

  • Spavač pod upijačem, 1971, Brankova nagrada
  • Menjači, 1972, nagrada Milan Rakić
  • Sećanja jednog službenika, 1983
  • Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1986, nagrada Branko Miljković, nagrada Rade Drainac
  • 55 soneta o životnim radostima i teškoćama, 1991, Nagrada Isidora Sekulić
  • Životinjski svet, 1992
  • Nebo, 1996, nagrada Branko Ćopić
  • Izabrane pesme, 2000, Zmajeva nagrada, Dučićeva nagrada
  • Beogradske pesme, 2002
  • 77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2008, nagrada Vasko Popa, nagrada Skender Kulenović
  • Šapat kiše o slobodi, izabrane pesme, 2009.

  
Dobitnik je i Disove nagrade, 2002, Žičke hrisovulje, 2005, nagrade Desanka Maksimović, 2008, nagrade Brankovog kola, 2009, za celokupno pesničko delo, kao i nagrade Zaplanjski Orfej za najbolju pesmu objavljenu 2008. Wikipedia

Fotografija: Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 01:40:32 pm »

**

GOLUBAČKA NOĆ MIROSLAVA MAKSIMOVIĆA


U poeziji Miroslava Maksimovića tema proticanja vremena, rastakanja životnih snaga i tradicionalnih smisaonih polja, počela je da biva naglašenije prisutna. Takav tematski smer posebno je vidan u onim pesmama u čiju su sadržinsku osnovu intenzivnije uvođeni motivi neposrednih egzistencijalnih i društveno-političkih lomova: rata i stradanja. Ali, kako se u velikim komešanjima i slomu vrednosti, koji ih na ovom prostoru poslovično prati, ne urušavaju i ne menjaju samo zatečeni sistem vrednosti, već hukom vremena i istorije bivaju zahvaćene i pojedinačne ljudske sudbine. Otuda je u poeziji ovog pesnika, zainteresovanog za pojavne vidove savremenosti, počela da biva očiglednija i sama empirijska osnova na kojoj se izgrađuje njegovo lirsko svedočenje. To je vidno u Maksimovićevim novijim sonetima. U tim pesmama su pred čitaoca izvođeni i prizori iz najneposrednijeg okruženja poetskog subjekta gde su do izražaja došla ljubavna osećanja, smrt bližnjih i slični (arhetipski) momenti iz svakodnevice i neposrednog okruženja. U takvim lirskim situacijama postalo je očigledno i to kako je proticanje vremena sljubljeno sa samom tematskom osnovom pesme u kojoj se, kroz naročito projektovanu tačku gledišta, takođe opaža i kako poetski subjekt uviđa da je i on biće koje je zahvaćeno neumitnošću dezintegracije i nestajanja. Na osnovi tako stečenih uvida izgrađena je i sonetna pesma "Noć u Golupcu". Međutim, u Maksimovićevo pevanje o prolaznosti ugrađena je jedna simbolički višeznačna tematska pojedinost — Dunav. Pevanje o ovoj velikoj reci pesnik postavlja u tematsku osnovu jedne pesme još u knjizi Životinjski svet, naslovljenoj prema imenu reke, dok je u podnaslovu ona topografski preciznije određena: "Pod Golupcem".

Gradeći poetsku predstavu o proticanju vremena, Maksimović je u ovoj pesmi kroz zaoštrenu vizuru, opazio i to gde je sve Dunav bio i šta je narodima koji se u njegovom koritu "smiruju" značio: "Bio sam pod Bečom. (...) Bio sam rimska međa,/ odvajao svetski smisao od besmisla." Pevajući o "znanju" koje je njegov lirski junak, klizeći "kroz zbunjene zemlje" stekao, pesnik ukazuje i na to da mu je svedočenje o sticanju saznanja koja donosi iskustvo trajanja bila jedna od prioritetnih stvaralačkih namera. Iz tog razloga on na polovini pesme, u kojoj se zasvođuje svedočenje o trajanju i putovanju koje se saopštava iz perspektive junaka-reke, kazuje kako zemlje kroz koje protiče Dunav "znaju" da je on "stariji". Dok u komentaru uz taj iskaz rezonerski dodaje kako: "Voda zna samo da teče svojim tokom/ i ako je niko ne uči". Na taj način bivaju spojena dva tipa saznanja: jedno kazuje o prirodnoj inerciji i neumitnosti, a drugo je obeleženo onim trajanjem koje su uredovali kultura i civilizacija — dakle, čovekova istorija.

U tom spletu sila prirodne nužnosti i kulturnog rada i trajanja, posle iskaza predoče-nog iz perspektive reke, u pesmi se začinje iskaz koji oblikuje govorno lice čije se stanovište može povezati sa ličnošću samog pesnika u čijoj se svesti i začinju ta diferencijalna saznanja: "Ali, imam i ja svoje oluje", reći će on i dodati: "imam i ja svoje nemire koji udaraju bez cilja / a zatim postaju istorija". Tako postaje vidno kako se u ovoj pesmi u ravan analogije dovode iskustva trajanja reke i iskustvo trajanja pojedinca koji, prozirući neumitnost promena, uviđa kako se njegovo trajanje saobražava opštijim načelima koja simbolizuje sama reka. Odnosno, kako se sile prirode i silnice društva u nekim tačkama saobrazno poimaju. S tim što čovek ono što je minulo kasnije ume da osvesti, da mu raspozna kauzalitet i da ga odredi kao istoriju.

Značenjsko i simboličko povezivanje proticanja velike vode sa prolaznošću čovekovog trajanja, u ovoj je pesmi izvedeno sa još jednom stvaralačkom namerom. Ona se može raspoznati u upitnom, završnom, iskazu govornog lica: "Jesam li reka koja sastavlja vremena i narode,/ ili sam sirota traka vode?" Samosvesna zapitanost o smislu i funkciji trajanja (i stvaranja) kojom je dominantno obojen ovaj iskaz, predstavlja vršnu tačku ove slikovite i retorične Maksimovićeve pesme. Tu se ambivalentno sustiču saznanja i uvidi o bezvremenosti prirodnih sila i prikraćenosti ljudskih nauma, odnosno o vrednosti onih napora koji su činjeni u pravcu "povezivanja". A kako su umetnost i poezija nerazlučivi i važni za takav napor, ova je pesma, jednim delom, izvedena i kao mala simbolizovana rasprava o sudbini poezije i stvaralaštva uopšte. A kako se ta sudbina nužno začinje, ispunjava i razrešava u vremenu, to je pevanje o smislu stvaranja ovde nužno povezano sa pevanjem o smislu istorije.

Takav interpretativni zaključak postaje očigledan kada se pogled uporedno usmeri na još dva komplementarna pesnička teksta Miroslava Maksimovića. Jedan je već naznačen, u pesmi "Noć u Golupcu", a drugi mu je naporedan i imenovan kao "Događaj u Golupcu".

Započeta kao izveštaj/opis u sonetnom dvanaestercu sa ukrštenim rimama i ova je pesma izvedena sa namerom da se, poredbeno, dođe do određenih diferencijalnih saznanja o smislu života. Otuda se već u prvom stihu kaže kako, dok na Dunav pada noć, "otvara se tama", a potom i to kako u pleneru "Hor zvezda ulazi, ore se svodovi" i kako pred očima grandioznošću prizora ponesenog poetskog subjekta "sve divno izgleda, božja panorama". Njihova veličina i lepota dodatno se ističu komentarom "svečano i moćno ko carski brodovi". Ali, kazaće odsudno govorno lice potom da sve je to "u suštini: praznina i ništa./ Tek reka i čovek slučajno se sreli". I tim iskazom, u kome se potire i smisaono i asocijativno sužava i prazni romantičarski patetično intonirana grandioznost opaženog prizora predočenog u prethodnom iskazu, on će markirati najuže polje svoje zainteresovanosti u vezi sa posmatranjem tog slučajnog susreta kome je i sam bio svedok. To je ono polje u kome može da se opazi kako i reka koja je iz "gradova slavnih boravišta", do Golupca dotekla zbog mogućnosti da sa tim posmatračem/poetskim subjektom "pomrčinu deli".

Pomrčina koju u ovoj sintagmi pominje poetski subjekt nije, očito, sasvim obična. Nije ona u ovom sonetu data kao puka reč koja imenuje jednu prirodnu pojavu. Njeno je značenje, na to ukazuje i celokupno aktivirano tematsko gradivo i misaoni sklop pesme, a posebno njena efektna završnica, ovde dato u prenesenom smislu — kao metonimijska zamena za imenovanje jednog dubinskog egzistencijalnog svojstva. Zbog toga je, da bi se to svojstvo intenzivno dovelo u prednji plan, poredbeni kontrast u tercetima predočen u slici direktnog i naporednog susreta dva aktera pesme: "Dunav Evropljanin, budućnosti vesnik./ A o meni misle da sam srpski pesnik./ Oba postojimo imenom i delom".

Ta naporednost u ovoj pesničkoj slici data je kao latentna suprotstavljenost njenih aktera. Da je to tako, može da se dosluti i pretpostavi već iz oglašene sklonosti ovog pesnika da svoje tekstove formira na tematskoj osnovi koju nudi dramatična savremenost, kao i stvaralačka sklonost da se slika savremenosti u pesmama predočava sa znatnom dozom ironijskog preokretanja i angažovano-kritički usmeravanog značenja. Tako je i ovde poetska slika konkretizovana u podrazumevanoj distinkciji elemenata koji je čine. Dunav je Evropljanin, dočim za pesnika kažu da je "srpski". To pridevsko određenje dato u ovoj pesmi, na podlozi savremenih dešavanja i aktuelnih stereotipno zaoštrenih odnosa Balkana i Evrope, za samog pesnika nije nimalo afirmativno. Međutim, takva spoznata suprotstavljenost koja se može iskustveno potvrditi i proveriti, budući da "Oba postojimo imenom i delom", nije u ovoj pesmi data kao njen najviši saznajni i smisaoni vrh. Ona je u njoj postavljena kao podloga na kojoj postaje moguća motivisana dalekosežna zapitanost poetskog subjekta: "A što smo i ko smo, star Dunav, stari ja?" — kazaće on da bi, potom, svoju upitnu misao izoštrio i gradirano ucelovio dodatnim pitanjem: "Njegova pod vodom, ili moja pod čelom/ čija je dublja prazna provalija?" O tome je, dakle, u ovoj pesmi ponornih misaonih uvida reč.

Sumorno saznanje poetskog subjekta do kog je došao u sumračnoj tami pored Dunava da je sve "praznina i ništa" (a reč praznina je dva puta u ovoj pesmi aktivirana) predstavlja vršnu smisaonu tačku ove pesme. Izgrađena na složenoj podtekstovnoj i međutekstovnoj osnovi, koliko i na empirijskoj podlozi, ona sabira različite tipove saznanja i nudi jasnu poruku. Tipovi saznanja koji se u njoj sustiču različiti su po svojoj prirodi. Jedno saznanje dolazi iz neposrednog susreta poetskog subjekta sa velikom rekom koja, kaže se to jasno u naporednoj pesmi "Događaj u Golupcu", "Ne zna zašto traje", dok je drugo opredeljeno složenim iskustvima i saznanjima same govorne instance u čijem se misaonom gestu podrazumeva i iskustvo kretanja kroz kulturu, koju i ovde valja shvatiti kao kolektivnu memoriju.

Ujedinivši determinističko saznanje da, kako se kaže u pesmi "Dunav", "Voda zna sama da teče svojim tokom/ i ako je niko ne uči" i saznanje predočeno u anegdotskoj pesmi "Događaj u Golupcu" da i "laptopsko doba" otvara tamu, ova Maksimovićeva pesma predočava porazna uverenja do kojih je došla zaoštrena intelektualna samosvest poetskog subjekta da, kao u biblijskoj Knjizi Propovednikovoj, sve je "tama i muka duhu"; da pod silom vremena sve prolazi, čili i nestaje. Takav pesimističan misaoni uvid i smer predočen u Maksimovićevoj pesmi (i pesmama), može da se interpretativno poveže sa podtekstovnom osnovom koju nudi pesma (i poetika) Jovana Sterije Popovića "Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava".

Varirajući u ovoj dugoj, retorički razvijenoj pesmi klasicističku tezu o večnoj promeni sveta i nepostojanstvu sudbe, ovaj je nacionalni klasik izgradio takvu poetsku viziju u kojoj se ništa ne otima razornoj sili vremena. Budući da "Sve, što na zemlji što je, meni podleže skoroj", neminovno je "da svi vremena žertva budu". Otuda dolazi i gorko iskustveno saznanje da "Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog", a na tom saznanju biva izgrađena teza da "Kratak je život ko san, dela su večita tek". Na taj način postaje vidno kako se, na podlozi Sterijine pesme, u Maksimovićevim pesmama oblikuje složena vizija i ambivalentni misaoni sklop koga čine sila prirode i stvaralačko nastojanje čoveka: da sve ljudsko neumitno propada i nestaje. I to je jedna od značenjskih srodnosti između pesama ova dva pesnika koji su u tematsku osnovu svojih pesama ugrađivali intenzivan i istančan do-življaj proticanja vremena, da bi na takvoj osnovi izgrađivali veoma složene, a u mnogim elementima srodne, individualne poetske slike i misaone koncepte.

Ti srodni gradivni elementi nisu samo formalni: tematski i sadržinski; oni su mnogo više idejni i, šire uzev, poetički i kulturološki. I jedan i drugi pesnik su osetili potrebu da svoj iskaz oblikuju kao spoj lirskog gradiva i narativnog postupka u kome su vidna dva naporedna toka — jedan dolazi iz prirode, dok drugi oblikuje čovek. Na taj su način u njihovim pesmama oblikovane, sasvim vidne, sižejne okosnice i dramska čvorišta, a tema prolaznosti u njima je postavljena kao dominantna misaona žiža koja sjedinjuje i intenzivira ostale aktivirane motivske podsticaje.

U pesmama oba pesnika Dunav je predstavljen kao veza između dva vremena i sveta. Govornom licu Sterijine antologijske pesma sa Dunava se pruža "divno pozorje oku", dok je subjektu Maksimovićeve pesme "Noć u Golupcu" pred očima "božja panorama". I jednom i drugom pesniku ipak su konačni ishodi sudbinske drame dobro znani. Maksimovićev lirski junak introspektivno opaža kako je i sam obuhvaćen tim, neumitnim, destruktivnim procesom. Iz tog razloga je moguće da se kaže kako je pesnik, naš savremenik, za podtekst svoje pesme (i pesama) eliotovski stvaralački preuzeo neke elemente iz pesme svog starijeg prethodnika, a sa njima i elemente njenog idejnog, misaonog i značenjskog sklopa. A to istovremeno znači i duha vremena, kulturnog i poetičkog konteksta i obrasca, i učinio ih nanovo aktuelnim, simbolički i smisaono delatnim i vrednim. Pokazujući, pri tom, na koji se to način plodotvorno obnavlja i uvećava snaga reči u vremenu.


Mileta Aćimović Ivkov
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 01:41:06 pm »

*

VREME I JEZIK

(Miroslav Maksimović: 77 soneta o životnim radostima i teškoćama,
Prosveta, Beograd, 2008)


Poetski glas Miroslava Maksimovića, za preko tri decenije trajanja, postepeno se menjao. Od samosvesnog stvaralačkog oslanjanja na nadrealističku tradiciju naše književnosti, preko opisa urbane svakodnevice, posebno u sonetima, naročito sugestivnog poetskog opisivanja sive "službeničke samoće" i, uopšte, socijalno-verističke zainteresovanosti, preko pevanja poetike, do prevođenja u izrazito lirski opis onih sadržaja koji su nastali na podlozi tragičnih novovremenih dešavanja. Zbog takvog stvaralačkog razvoja postalo je moguće da se kaže kako je poezija ovog pesnika u velikoj meri nastanjena onim sadržajima koji referišu na sasvim konkretno (savremeno) doba i prilike u njemu. A istovremeno je oblikovana i kao svojevrsno svedočanstvo o ulozi, smislu i funkciji poezije same. O specifičnom susretanju poezije i života, jezika i smisla, zbog čega neki njegovi pesnički tekstovi i bivaju kontrastno oblikovani od "tvrdog perja životnih lakoća".

Sa druge strane, Maksimović spada u one savremene autore koji u sadržaj svojih pesama, srazmerno često, uvode motive i stvaralačke postupke koji demistifikuju sam čin i način oblikovanja pesme. Takvih pesama, posebno među sonetima, ima mnogo. Takva je, recimo, i pesma "Sipo: Toviž" u kojoj poetski subjekt svedoči o svom nastojanju "da slovku po slovku / u rimovane snižem vrste". Dok u pesmi "Mala vaza", opisujući obilje motiva harmonizovano predstavljenih na predmetu svoje pažnje i posebno specifičnost likovnog, zanatskog načina na koji su oni organizovani u celinu, on decidno kaže kako: "Na svaku sitnicu umetnici paze, / i na prostoru manjem učine čuda". Ovaj poetski iskaz može, sa punom uverljivošću, da posluži kao manifestni reprezent njegovog stvaralačkog nastojanja višestruko iskazivanog i u ovoj poetskoj knjizi dugog nastajanja.

Dugovremeni lirski poduhvat Miroslava Maksimovića sada se pojavio pod nazivom 77 soneta o životnim radostima i teškoćama. U novom obliku on donosi nove tematske i smisaone akcente, ali i upućuje na potrebu da se čitaju prethodne verzije ovih pesama. Ovo je, dakle, staro-nova knjiga.

U vodeći u tematsku osnovu velikog broja soneta prizore urbane svakodnevice Maksimović je, uz latentne nanose humora i groteske, nastojao da izgradi jednu reprezentativnu sliku sveta. Pogotovo u onim pesmama u kojima je predstavljeno iskustvo običnog činovnika. Karakteristično iskustvo "službeničke samoće" i "hladne granice tuge" u kojoj njegov lirski junak bolno shvata kako njegovog "života nema". Iskustva u kome se jasno raspoznaju i karakteristični znaci jednog vremena čiji bi pesnik da bude lirski svedok i hroničar – zbog čega su ovi pesnički tekstovi oblikovani i kao svojevrstan mit o svakodnevici. Pogotovo zbog činjenice da se njihov lirski subjekt obraća iz jedne osobene perspektive — kao svedok i posmatrač: "Upamtio sam to"; "Gledao sam kroz prozor događaja sliku". Ali su u Maksimovićevim poetskim opisima ti empirijski sadržaji preoblikovani (očuđeni) i prilagođeni izgradnji jedne naročite slike sveta u kojoj postaje moguće da se uoči njegova ontološka ispražnjenost u jednom, po svemu, neherojskom vremenu u kome: "Proizvodimo tako brzo snove", dok "napolju rđaju unutrašnja zlata", i u kome se oseća ambivalentna napetost jednog "unutrašnjeg rata" u svetu i životu koji, kako se kaže u pesmi "Palma", "za jake reči nije". To u ovoj slikovitoj, pa i narativnoj poeziji postaje razlog i osnova na kojoj se izriču i određenije (auto)poetičke konstatacije u pesmi "Sad je sve prošlo", da: "Ni najzdravija spavanja u senu / odmorila me nisu kao pesma", i kako "oslobađa od zla me pisanje".

Naime, nastojeći da u mnogim svojim pesmama poetski opis veže za prepoznatljive životne situacije, pesnik je time izgrađivao podlogu sa koje je postalo moguće realizovanje dubinskih uvida u složenost i teškoće egzistencije savremenog čoveka. Njegovu epohalnu, istorijsku dimenziju. Zbog toga se u ovoj knjizi soneta lako prepoznaje kako su podsticaji koji su dolazili iz neposrednog okruženja, iz empirije, postajali središnje motivske okosnice novijih pesama. Kao i kako se ironična i humorno-groteskna intonacija, koja je karakterisala početne pesme, lagano menjala i, pod pritiskom oživljene istorije, pomerala ka refleksivnoj i tragičkoj. A u njoj je progovorilo: "Zlo bez uzroka, bez ivice, hlada" u kome "I guslar od reči postao je slep". I gde se posredno, veoma efektno i uverljivo, moglo da uoči i: "dvadesetog veka bežanje i klanje / kratko odmaranje pa bombardovanje". Sve je to pokazalo kako je Miroslav Maksimović od onih retkih pesnika koji umeju da u svojim pesničkim tekstovima predoče različite egzistencijalne situacije i stanja, ali i da zađu u ona područja i one sfere u kojima može da se razazna napor na opisivanju suštinskih fenomena čovekovog postojanja u istoriji, u svetu. Posebno njegove tragičke dimenzije.

To je svojstvo veoma izraženo u, na epskoj podlozi izgrađenim, pesmama iz knjiga Nebo i sonetnom vencu Skamenjeni — specifičnoj poetskoj celini koja je, kao stvaralački odziv, nastala na podsticajnoj osnovi znamentitog soneta "Kamena uspavanka" Stevana Raičkovića. A soneti iz tih knjiga našli su svoje mesto u ovoj. I upravo je u tim pesmama Maksimović došao u posed svog prepoznatljivog poetskog glasa, koji je izgrađen kao osvešćeni i angažovani refleks svesti jednog duboko osetljivog i zamišljenog pojedinstva koje se sa novovremenim naplavinama zla i destrukcije nikako ne miri, već ih, u stalnom nastojanju da poveže lirsko i narativno, tako stvaralački aktivira da čitalac uoči, ne samo znatan upliv subjektivnog tona i iskustva, nego i svu tragičnost i smisaonu ispražnjenost jednog vremena. Posebno karakterističnog po tome što je u njemu došlo i do velikog preokreta vrednosti koji se očituje po tome što se u njemu čuje i "jek razbijenih celina nebeskih". Ali i po tome što u njima mogu da se prepoznaju i epifanijski "čista svetla biljke", kao i različiti (metafizički) "znaci onih drugih svetova".

Značajnu komponentu Maksimovićevog stvaralačkog postupka čini upošljavanje različitih skrivenih i otvorenih citata u tekstovima pesama. Na taj način se u njegovim sonetima aktivira naročiti dijalog sa pesničkim precima i savremenicima. U knjizi Nebo, iz koje su i u ovu knjigu uključene pojedine pesme, čitalac neće propustiti da primeti kako su svi tekstovi oblikovani na podlozi srpske epike. Dok je u pesmi "Reke" u ovoj knjizi, koja je izgrađena na podlozi Herodotovih zapisa, predočena jedna upečatljiva arhetipska slika u kojoj: "Čovek kolje čoveka držeći ga za bradu". To intertekstovno relacioniranje izrazito doprinosi značenjskoj i smisaonoj složenosti njegovih pesama. Posebno onih u kojima se opeva tragično iskustvo, kao u pesmi "Vreme čuda II", u kojoj pesnički subjekt, ispovedajući opštije iskustvo kaže: "Svašta smo preživeli (...) države pravljene uz požurivanje / lažne običaje, slave, zavetine". A iz takvog iskustvenog uvida, on izriče i metafizički složena viđenja prošlosti i savremenosti; zapravo, ukupnosti trajanja. Ovaj kvalitet pevanja veoma se upečatljivo demonstrira, recimo, u novoj pesmi "Noć u Golupcu", u kojoj dok "Na Dunav pada noć, otvara se tama" i "sve divno izgleda, božja panorama, / svečano i moćno", pozicija poetskog subjekta gradi se tako da on, u preokretu koji može da bude podstaknut i lektirom koja govori o ništiteljskoj snazi vremena, zapravo uviđa da sve je u "suštini: praznina i ništa".

U tom dalekosežnom uvidu, zapravo, može da se prepozna i odjek čuvene Sterijine pesme "Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava". A nije to jedina pesma u ovoj knjizi oblikovana tako da u njoj može da se razazna podtekst na kome je izgrađivana. Posebno ne od one skupine koje motivisano svedoče o tome kako se u vremenu razaraju sve ljudske vrednosti i kako, u tom procesu, nastupi period kada se do pucanja zategnu "živci istorije" i kada se pojavi i "bog bez ljudskog lica". Kada budu i u "Drevnom domu žišci ugašeni, / Zlatni pehari davno ispijeni". Što je sve motivaciona osnova za uviđanje kako: "Nastupila je novog veka suša" — doba u kome "Nema ljubavi ne postoji duša".

Otuda se u četrnaestom sonetu ciklusa "Skamenjeni", u sažetku, kao nauk i moguće stecište smisla, povlašćuju: "Mali razgovor, pasulj vino pita", te "Oko voljenih ruka obavita". One elementarne vrednosti koje u svetu ovih pesama postaju poslednje životno i transcendentalno utočište. Jednostavni vrednosni zbir u kome se, u ograničenom simboličkom vidu, prepoznaje i pronalazi nešto čime može da se, donekle, ispuni egzistencijalna praznina. Dok je ontološku prazninu moguće prevazići stalnim traganjem za onim ka čemu se stremilo i u pesmi "Na verandi, pisao sam esej": "tražio sam ono što ne postoji a greje".

A to je jezički kreativni gest. Glas pesme kao suštog, odsudnog govora o životu koji, zatočen u vremenu i istoriji, svemu uprkos, traje. Tome je zdušno posvećeno i ovo, izvanredno, lirsko-narativno svedočanstvo Miroslava Maksimovića.


Mileta Aćimović Ivkov | Polja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 01:41:28 pm »

**
Stihovi Miroslav Maksimović


BEOGRAD, NOĆ

Tamnoplava dama legla je na grad,
ne da spava: da bdije.
Vreme nas je, narušivši sklad
žica i živaca, zaboravilo i zaspalo.

Volim takve vožnje kad moje oko
sme da iskoči na prvoj stanici.
Odatle gleda kako bučnim skokom
odmiče tramvaj sa napuštenim životom.

Volim što ostajem miran
i što jednostavno mogu reći:
lični postupak nije biran,
evo se, k'o tekućina, selim u sadržaj.

Nisam otišao s bukom,
ja smirujem grad.
Nežno, unutrašnjom rukom,
sklapam kapke na svetiljkama deteta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2010, 01:41:49 pm »

*
Stihovi Miroslav Maksimović


I onda se u vazduhu skameni.
Ne pitaj zašto, ne pitaj po čemu
Jer su visoko ostali znameni
Moćnog pesnika što stoji u svemu.
Nastupila je novog veka suša.
Ne peva život u svetskim čudima.
Nema ljubavi ne postoji duša.
I da li ima nečeg u ljudima.



ŽIVOTINJE

Iščezavaju, mnoge iščezavaju. Zgrade osvajaju šume,
grad se raskomočuje
u mirisnim i cvetnim poljima
i nervozno stresa
likove i lava i jarca i lakog konja
sa fasada.

Nema urlika
što je znao da ujedini prostor.
Mislim na jednog tigra
što je znao da preskoči ogradu,
da nas naoruža strahom.
Od čega da te zagrljajem
Zaštitim?

Iseckane, mnoge su iseckane
— tek u jelovnicima se množe.
Izdeljene u podklase —
ramstek biftek
krmenadla vešalica
rebarca mozak papci:
moja organska veza sa životom.

Gde je runo toplo od umiranja
da se ogrnem?
Čovek u sivom odelu
ulazi u hiljadu kancelarija
da bi zaradio za ljubav
veliku praznu prostoriju
s okačenim državnim slikama.

Tope se, isparavaju.
Tek oblak zadrži oblik konjske glave,
pogleda grad mutnim okom,
zatim pljusne kiša
i pisac čuje kako na oknu sobe
narasta i jača topot
iščezlih čopora
i krda.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2010, 01:42:10 pm »

**
Stihovi Miroslav Maksimović


ODLUKA
 
Na savetu mi radničkom dadoše crnu nogu.
Dadoše prazan pištolj, rekoše nisi za nas.
Umesto da trčkaram okolo i tražim spas,
zatvorih se u drvo što raste. Jer to mogu.
 
U dnu sam hodnika zadnji odbrojavao čas.
Mislio: zar velikih očeva istinu strogu
sin najverniji da plati? Kao žrtva bogu.
Čekao da u hodniku nikne trava, rodi klas.
 
Zatvoren u drvo, čuh kako drhti lišće.
Reč dragu stiskah kao majka dete što stišće.
U mirnim patnjama osvajah novu slobodu.
 
Slušah ljudsku tajnu otvorenog razgovora.
Videh vrh, i saznah da dno se dotaći mora.
Naučih hleb jesti i piti bistru vodu.
 

DRUGI SONET O PIJENJU PIVA
 
Odjednom iznesu stotinu krigli
za oznojenu gomilu košulja;
bled se službenik iz sale odšulja,
za njim odmagli i Švaba zadrigli.
 
Na pozdrav pivu svi su ruke digli,
svi stoje, s hrenovkama u stomaku;
kraj ulaznih vrata, crn u budžaku,
zbunjeno stao jedan tek pristigli.
 
Niko ga ne vidi, jer pivski pozdrav
ponosno širi stotinu nozdrva:
"za kriglu spremni!", "zig hajl!", ili "viva!".

I lampe klati ritam ovacija,
snažne akcije radost svima prija.
Raste, u pari, sablast mrkog piva.
 

PIJACA
 
Jutro polako diže maglu s pijace,
otkriva mračne redove tezgi:
šćućurene u zasedi.
 
Na slami, na kamionskim prikolicama
u podnožjima lubeničjih avala:
hrču seljaci.
 
(Neki se bude, ali zaslepljeni
trljaju tvrdo u očima pšenično trunje:
puste su ulice, bre, ničega nema.)
 
U sitnim kućama građani se stisli
u teskobe rodnih odaja:
u snu ih more misli.
 
(I kad ih izmami sunčev zrak
za sobom, senkama, izvlače napolje:
u hodnicima sakupljen mrak.)
 
Jutro je, još nema reči,
vlada prvotna svežina:
ćutljivim vazduhom leči.
 
Nedaleko, u stanu zgrade br. 42
brije se pijačni inspektor:
biti svež među svežim povrćem.
 
Pije kafu, lupka nezapaljenom cigaretom
po dugom stolu svoje karijere:
biti odmeren među varkama.
 
Pali radio,
sluša uobičajene vesti:
t. 25 gl. 21 Knjige o sudijama.
 
Stavlja u tašnu papire,
pečate, formulare, olovke:
na glavu stavlja šešir, u džep naočare.

Silazi,
u već probuđen (svakodnevni) pakao:
još jedan počinje pijačni dan.
 
Život se rumeni u rotkvicama,
maše zelenim perjem luka
i suštinski se beli u mladom siru.


JEZERO
 
Jezero. Oko. Moje zeleno, plavo.
Putnik je tu odložio prtljag i štap.
Svih ovih godina, koje sam prespavo,
život je bučao kraj mene kao slap.
 
Grgoljale su migrene i teškoće
pod poklopcem nervoze, u praznom loncu.
Stota godina službeničke samoće
i stotog puta približava se koncu.
 
Sada: jezero. Trenutak: čujem uvo.
Veče. Vetar stao, sve je već oduvo.
Prelazim u senku. I bivam sve duži.
 
Ptica se digne, i pada tik do vode.
Zatim leti s plenom, krilima sve užim:
kao da ima, iz oka, gde da ode.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Decembar 24, 2010, 01:45:05 pm »

*
MIROSLAV MAKSIMOVIĆ:

POEZIJA I BOEMIJA


Nema više boemije. Ni pesničke, ni bilo kakve druge. Zašto? Pa, princip boemije je — živeti. U životu kakav je. A princip tranzicije je — preživeti. Juriti za životom. Sa nadom da će se jednog dana negde stići. U međuveremenu se ne živi.

Šta je, u stvar, bila boemija?

Spoljni znaci su joj bili: piće, kafane, skandali, upečatljivi javnim gestovi, susreti s policijom, zatvori... Međutim, to su bili samo rekviziti. U suštini, boemija je bila pobuna protiv zadatih duhovnih i socijalnih okolnosti života. Ali ne pobuna na nasilan način revolucije, već samo nepristajanje na fioke u koje nas život gura da bi nam omogućio opstanak i osiguranje egzistencije. Traženje prostora slobode.

Tu su se boemija i poezija dodirivale. Nije slučajno pojam boema izjednačavan sa pojmom pesnika. I poezija je traženje prostora slobode, i zato su se pesme pesnika koji se, po spoljnim znacima, ne bi mogli svrstati među boeme nalazile u antologijama boemske poezije.

Najvažna institucija boemije je — kafana. Koja je bila i veoma važna društvena institucija. Sve ono što se nije moglo naći u drugim institucijama društva i čega tamo nije bilo — nalazilo se u kafani. Kafana je bila mesto za slobodu, socijalnu ravnopravnost, ljudsku komunikaciju. Potpuno je logično da u tranzicionom dobu takva institucija izumire. Kafana više gotovo da nema, nadiru kafići, specijalizovani restorani, zatvoreni klubovi. Nema mesta gde bi se ljudi mogli zbližiti. U Beogradu — čija se istorija ne može napisati bez priča o kafanama i boemiji — nema ni jednog ni drugog. Umiru poslednje preostale kafane, godinama je Jaša Grobarov više bio spomenik boemije nego aktivni boem.

Sve to je lako uočljivi simptom pravca kuda, kao rod, idemo (tranzicija je samo termin odabran za jedan segment tog kretanja). Formalno, slobode su sve veće, a u suštini totalitarizam je sve jači. Pojedinac je uspešan ako je u funkciji nevidljivog boga tržišta, a ako nije — onda je gubitnik, bez ikakve mogućnosti za boemsku pobunu.

Nema boemije. Nema kafana. Ostala je, u praznom prostoru, poezija.

Miroslav Maksimović — Skriveni posao (eseji, izdavač Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2014) stokinblog
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Decembar 24, 2010, 01:48:48 pm »

*

PESNIK I TRŽIŠTE


Žički duhovni sabor koji se svake godine održava o prazniku Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Kraljevu i manastiru Žiča pokrenut je 1992. godine. Centralni deo manifestacije čine programi posvećeni dobitniku pesničke nagrade Žička hrisovulja.

Organizator Žičkog duhovnog sabora je opština Kraljevo, u saradnji sa ustanovama kulture ovoga grada. Na čelu Organizacionog odbora se nalazi predsednik opštine. Gradska biblioteka koja nosi ime Svetog Stefana Prvovenčanog organizuje programski blok posvećen dobitniku Žičke hrisovulje: veče dobitnika nagrade, književno-kritički naučni skup o delu dobitnika koji se tradicionalno održava u čitaonici kraljevačke biblioteke i na osnovu koga se štampa zbornik tekstova kao trajno svedočanstvo o manifestaciji, i svečanost uručenja priznanja koje se uvek dodeljuje na sam dan praznika Svetog Preobraženja u trpezariji manastira Žiče. Dosadašnji dobitnici Žičke hrisovulje za "pesnička dela u kojima se na delotvoran način sprežu tradicijski tokovi nacionalnog pesništva sa savremenim pesničkim strujanjima" jesu sledeći pesnici: Dobrica Erić (1992), Milutin Petrović (1993), Miodrag Pavlović (1994), Ljubomir Simović (1995), Ivan V. Lalić (1996), Milosav Tešić (1997), Branislav Petrović (1998), Stevan Raičković (1999), Alek Vukadinović (2000), Matija Bećković (2001), Borislav Radović (2002), Rajko Petrov Nogo (2003), Milovan Danojlić (2004).

Dobitnik Žičke hrisovulje za 2005. godinu je Miroslav Maksimović, pesnik i esejista iz Beograda. Maksimović je autor 10 zbirki poezije i 2 knjige eseja. Prevođen je na mnoge strane jezike i dobitnik je najprestižnijih srpskih književnih nagrada.


  

Beseda pesnika Miroslava Maksimovića na dodeli Žičke hrisovulje

Na Preobraženje 2005. godine predsednik opštine Kraljevo, dr Radosav Jović i arhijerejski namesnik žički, protojerej Ljubinko Kostić, uručili su Miroslavu Maksimoviću ovo veliko priznanje. Tom prilikom Maksimović je održao tradicionalnu besedu dobitnika.  

Tačno pre šest godina, na istom ovom mestu, govoreći o Stevanu Raičkoviću, tadašnjem dobitniku Žičke hrisovulje, postavio sam pitanje: šta je to pesnik? I: ko je pesnik? Bilo je to u onom čudnom vremenu posle bombardovanja, posle uzleta anđela — ali ne ovih sa žičkih fresaka — koji su se na nebo digli da bi srpskom narodu odozgo milosrdno, ognjem i čelikom, uterali pamet u glavu. I bilo je logično da se takva i slična pitanja o pesničkom pozivu postavljaju u narodu sa čijim je opstankom — nije preterano reći — povezana poezija i koji je, u svom milosrđu, uvek nalazio mesta za pesnike.
 
Šest godina kasnije ne osećam da bih mogao postaviti isto pitanje. Kao da je prošlo šest vekova. Milosrdnih anđela više nema, odnosno bolje je reći da su sišli na zemlju, stavili kravate i uzeli laptopove u ruke, ali čini se da nema ni pesnika.

Pesnici naravno, postoje, ali kao da sve više iščezava prostor iz koga pesnici mogu govoriti i prostor u kome pesnici mogu govoriti. Lebde u praznom prostoru, prazan prostor praznim očima ih gleda.

Prirodan prostor pesnika je margina. Na njoj se nisu uvek najbolje osećali, ali odatle su najbolje mogli da čitaju gotovo nerazumljiv tekst ovog sveta. Mogao je taj svet i da ih ne priznaje, i da ih progoni, i da ih trpa u logore, i da ih tera da prosjače, ali oni su na margini bili slobodni. I znao je svet da njihovo pevanje sa margine daje smisao životu glavnog teksta.
 
Kratko rečeno: postojao je odnos pesnika i sveta, ili, preciznije, pesnika i društva, odnos ne baš uvek prijatan, ali je u njemu dolazilo do ispunjenja smisla pesničkog poziva.
 
Savremeno doba, kojim se završio drugi i otpočeo treći milenijum posle Hrista, i kome se nadevaju različita uža i šira imena (novi svetski poredak, globalizacija, tranzicija, uvođenje demokratije, postmoderna...), kao da pesnike oslobađa od svih oblika tiranije kojima su bili izloženi na margini — i ideoloških i socijalnih. Daje im apsolutnu slobodu, i neprimetno ukida smisao. Pa onda postavlja svoje pitanje: čemu služe pesnici? I daje odgovor, primeren svojim ciljevima: ničemu.
 
Za utehu, ta situacija je globalna, i ne odnosi se samo na pesnike, ali nevolja je što je danas globalno — konkretno globalno, i što svojim nežnim prstima kucka i na prozore onih koji bi ga radije prespavali.
 
Odnosi se, dakle, ova priča i na srpske pesnike. I oni će postojati, a prostor oko njih će sve više iščezavati. Na površini, sve to izgleda komično, a u dubini je dramatično i po posledicama nesagledivo. Neki novi Nušić, tranzicijski, kad bi ga moglo biti, napisao bi, na osnovu jednog novinskog teksta, sadržajnu komediju po sledećoj ideji: ako plati porez na svoje postojanje, pesnik može da postoji bez problema i da peva do mile volje na tržištu koje će — je li, a ko bi drugi — kako treba valorizovati njegova postignuća.
 
Tržište je, dakle, prostor za vrednovanje svih kreativnih poduhvata čovekovih, pa i umetničkih. Tržište je sudija koji će najslobodnije i najobjektivnije proceniti ko treba a ko ne treba da stvara i da živi punim životom.
 
A šta je, u stvari, tržište? Prazan i neodgovoran prostor. Šta je njegova objektivnost? Ono što oblikuju sile i ljudi koji kretanja na tržištu kanališu u svoju korist. Šta je njegova sloboda? Mogućnost da na njemu uspeva, i veliki profit donosi, i ono što neposredno uništava ljude, odnosno mogućnost da se kroz formu slobode uvedu lukavi oblici ropstva. Kakva je njegova stimulativnost? U ponečemu korisna za  razvoj čovekovih sposobnosti, ali najčešće podsticajna za oblikovanje nečega što ne vodi nikuda osim u kratkotrajna zadovoljstva posle kojih ostaje praznina u duši, da bi se ona brže bolje zatrpala izazovima novih zadovoljstava, i tako u krug. Kako ono doprinosi bogaćenju čoveka? Tako što pojedince materijalno obogati, ali i njih i sve ostale koji samo žude za materijalnim bogatstvom uvede u trku za "mirisom" robe, što možda nije napornije ali je svakako besmislenije od tumaranja naših predaka po prašumama i pramočvarama prapostojbine Zemlje u potrazi za mirisom hrane.
 
Tržite mora da "isprazni" suštinu proizvoda, da njegova svojstva oblikuje tako da bude tržišno uspešan. Zato poezija nema šansi na tržištu (koje je, u stvari, čitav savremeni tzv. razvijeni svet). Niti je ono želi. Zato svi autentični proizvodi kulture ne uspevaju na tržištu, osim ako nemaju medijska svojstva koja ih mogu uklopiti u "kulturu" tržišta. Zato promoteri tržišta, koji lako mogu da naprave uspešnu robu od bilo čega, nemaju interesa da to učine sa poezijom i sličnim proizvodima duha.
 
Tržište, takođe, želi praznim čoveka, da bi, takav, bio sposoban da bezrezervno prihvati čari potrošnje.
 
U toj opštoj praznini iščezavaju pesnici. Što su svesniji sebe, to im se više čini da su nepotrebni. A da li je tako?
 
U istoriji ljudskog roda smenjivale su se epohe trgovaca i epohe pesnika — ova pojma ne upotrebljavam u bukvalnom, već u metaforičnom i najopštijem značenju. Pesnici otvaraju kapije smisla, da bi ih trgovci ukrašavali đinđuvama i koristili za svoje poslove. Sada je u toku epoha trgovaca.
 
Žički duhovni sabor i slični poduhvati svesnih ljudi služe tome da se sačuva — makar u duši, do preobraženja — vreme pesnika, onih bukvalnih, po pozivu, kao što su dobitnici Žičke hrisovulje, ali i onih opštih, metaforičnih, sve do onog iz čijeg je oka kanuo manastir Žiča na zemlju na kojoj (po)stojimo.
Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Maj 11, 2012, 12:37:07 pm »

*

MIROSLAV MAKSIMOVIĆ, OVOGODIŠNJI DOBITNIK "ŽIČKE HRISOVULJE", O PESNICIMA I POEZIJI


DOZVOLJENO DA POSTOJE, ALI IM OPSTANKA NEMA

Poštovani gospodine Maksimoviću, ukratko recite šta je to što bi moglo da bude Vaša biografija, odnosno lična karta, mimo onoga što već imamo u knjigama.

Ne umem da Vam dam zadovoljavajući odgovor. Ne zato što se u toj biografiji ne bi moglo da nađe zanimljivosti. Moglo bi. Bar nekoliko sižea za romane. Ali, te romane nisam napisao. A nisam toliko prepotentan, niti sam sebi važan, da bih umeo da govorim o sebi izvan onoga što sam napisao.

Pesnik i poezija u ovakvoj Srbiji. Odnosno, koliko poezija ima veze sa stvarnošću, budući da su uslovi u kojima ovde rade književni stvaraoci specifični?

Nema poezije bez veze sa stvarnošću. Samo što ta veza nije uvek očigledna, kao što ni stvarnost nije samo ono što je očigledno. A što se tiče uslova u kojima rade književni stvaraoci, oni, uslovi, uvek su bili teški. Ja se bojim da u budućnosti neće biti teški. Jer ih neće ni biti. Nepodnošljiva lakoća postojanja, kako je jednu drugu situaciju lepo nazvao Kundera.

Kako Vi doživljavate Srbiju danas?

Ima moćne i zlonamerne neprijatelje koje teško može preobratiti u prijatelje, jer je njihovo neprijateljstvo nastalo zbog njihovih interesa a ne zbog srpskih nepočinstava (kojih nije da nije bilo). Tako strateški pritisnuta, bez dovoljno slobodnog prostora za prirodan rast, ona se sporo i teško uređuje kao država. Tome, naravno, pogoduju i neke naše osobine - javašluk, sklonost da individualno stavimo ispred zajedničkog. A bez uređene i jake države — nema demokratije, ni slobodnog razvoja svih potencijala. Sa takvom državom, prirodan ventil i korisno usmerenje bi imala i iskonska srpska težnja za slobodom, koja nam je dosta nevolja u istoriji donela ali i napravila od Srba neobičan i zanimljiv narod.

Kultura, tradicija, politika?

Kultura ne može bez tradicije, a mora pomalo da bude u vezi s politikom; tradicija ne postoji bez kulture, a najbolje je da nema nikakve veze s politikom; politika misli da je sama sebi dovoljna, ali kad se potpuno odvoji od tradicije, i kad zaboravi da je kultura njen temelj - onda ne služi ničemu osim političarima.

Gde je mesto pesnika i poezije u srpskoj stvarnosti?

Ako čitate novine, onda možete pomisliti ovako: tamo gde ga odrede MMF i Svetska banka. Šalu na stranu, ali mislim da su i srpska stvarnost, kao i mesto pesnika i poezije u njoj, pod velikim uplivom globalnog potrošačkog trenda, a u njemu nema mesta za nemoćne, pa ni za pesnike i poeziju. Odnosno, njima je dozvoljeno da postoje, niko nema ništa protiv, ali je čitav društveni kontekst postavljen tako da njima opstanka nema. Ako i u Srbiji razvoj dovede dotle da pesnici budu u praznom prostoru, bez ikakvih ideoloških i sličnih pritisaka, ali i bez istinskog socijalnog konteksta vlastitog života, onda će to pre svega biti šteta za srpsku stvarnost. U istorijskom pamćenju ovog naroda poezija je, na neki način, vezana za njegov opstanak. Videćemo kako će to izgledati kad naš opstanak više bude vezan za briselsku ili neku drugu svetsku/domaću birokratiju i plutokratiju nego za vlastitu poeziju. I za tu situaciju narod je već smislio poslovicu: drumovi će poželjet pjesnika, al pjesnika...

Pa u čemu je onda smisao pisanja poezije danas i ovde?

I to je rešila poslovica: na strašnom mestu postojati (ne mora se biti kadar stići i uteći, to se pomoću poezije ne radi). U istoriji ljudskog roda smenjivale su se epohe pesnika i epohe trgovaca. (Oba termina ne koristim u bukvalnom značenju, nego u opštem, metaforičkom.) Pesnici su otvarali kapije smisla, trgovci su ih ukrašavali đinđuvama i koristili za svoje poslove. Valja se nadati da će i epoha trgovaca koja je sada u toku jednom proći. Dotle će ovi bukvalni pesnici (na strašnom mestu) postojati, jer je njihovo postojanje vezano za iskonsku individualnu samoću čoveka, koja je u svim epohama krajnja tačka njegove sudbine.

Da li postoji nešto što bi se moglo okarakterisati kao "srpsko pesništvo" ili se, i pored svega što smo preživeli, radi o univerzalnoj pojavi, što poezija zapravo i jeste?

"Srpsko pesništvo" (valjda ste ovo stavili pod navodnike nošeni inercijom činjenice da je mnogo šta naše više navodno nego stvarno) postoji onoliko i onako — koliko i kako pesnici pišu na srpskom jeziku. A pišu, i to tako da smo u poeziji bogatiji od naroda koji su od nas materijalno bogatiji. Valjda i dalje više naginjemo carstvu nebeskom. A da bi to bogatstvo postalo univerzalno — valja savladati jezičku prepreku: setite se i sami koliko prevoda velikih pesnika iz drugih jezika vam je donelo istinsko uživanje. Veoma malo. Poezija je univerzalna kao umetnost, ona je neka vrsta središnje tačke u kojoj se presecaju ili iz koje izlaze linije drugih umetnosti, ali je, zbog jezika, daleko od izražajne univerzalnosti muzike ili likovnih umetnosti.

Šta za Vas znači to što ste jedan od dobitnika "Žičke hrisovulje", jednog od najznačajnijih priznanja za pesničko stvaralaštvo?

U ličnom odnosu prema tome što sam u proteklih 37—38 godina napisao, dobijam potvrdu da to nije bio poduhvat koji se kretao samo u ličnim koordinatama (što je u poeziji uvek slučaj) nego da je bio i u nekim opštijim. Žička hrisovulja taj momenat više naglašava nego neke druge, takođe ugledne i vredne nagrade.

Šta mislite o Kraljevu i Kraljevčanima?

U Kraljevu sam češće boravio kao pisac, nego privatno. Što znači da uglavnom poznajem Kraljevčanke i Kraljevčane koji su pisci ili imaju veze sa knjigama. Poznajem, takoreći, kompletnu kraljevačku literarnu elitu. I to mi je, u Kraljevu, najvažnije. Ti ljudi su mi dragi. Što ne znači da dosta ne gubim što ne poznajem i one druge ljude. Ali, to je nadoknadio moj otac koji je s nekima od njih ratovao u Kraljevačkom bataljonu i svake godine, dok je bio živ i dok je ta stvar bila živa, dolazio na bataljonske proslave u Kraljevo.

Pesnik Miroslav Maksimović je rođen 26. maja 1946. godine u Njegoševu, selu u Bačkoj. Detinjstvo je proveo u Beogradu (do jedanaeste godine) i Sarajevu (do petnaeste godine). Tih godina, kako stoji u njegovoj kratkoj biografiji, leta je provodio u Bačkoj i, ređe, u Cvilinu, kraj Drine. Školovao se u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Kninu. Od 1965. god. živi u Beogradu.

Miroslav Maksimović je objavio knjige pesama: Spavač pod upijačem (1971), Menjači (1972), Pesme (1978), Sećanja jednog službenika (1983), Soneti o životnim radostima i teškoćama (1986), 55 soneta o životnim radostima i teškoćama (1991), Životinjski svet (1992), Nebo (1996), Spavač pod upijačem: potpuna verzija(1997), Izabrane pesme (2000). Objavio je i dve knjige eseja : Pored (1995) i O knjigama i životu (2001).

Miroslav Maksimović je dobitnik brojnih nagrada za rukopise (1968—1971) i najznačajnijih književnih priznanja za objavljene pesničke zbirke — Brankove nagrade, nagrade Mlada Struga, nagrada Milan Rakić, Branko Miljković, Rade Drainac, Isidora Sekulić, Branko Ćopić, Zmajeve, Dučićeve i Disove nagrade za 2002. godinu.

Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, francuski, poljski, češki, slovački, rumunski, beloruski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Povodom uručenja Zmajeve nagrade, u izdanju Matice srpske 2001. godine, objavljen je zbornik radova Poezija Miroslava Maksimovića.

Bio je član redakcija časopisa Književna reč i Književnost. različite poslove (menadžerske, propagandne, uredničke) obavljao je u Književnoj omladini Srbije, Udruženju književnika Srbije i beogradskom izdavačko-grafičkom zavodu.


Ivan Rajović | 19.08.2005. | Polja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Novembar 19, 2012, 03:03:22 am »

*

MIROSLAV MAKSIMOVIĆPOEZIJE NEMA BEZ SLOBODNOG VREMENA

Miroslava Maksimovića, jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika, nedavno je ovenčan uglednom književnom nagradom "Desanka Maksimović". Aktuelnom zbirkom poezije "Skamenjeni" Miroslav Maksimović je iskazao svoj stav prema današnjici.

Gde je mesto poezije danas?

U današnjem društvenom okruženju poezija ne postoji. To je smela tvrdnja, koju svaki čitalac Glasa može da opovrgne brojnim primerima, pa, evo, i primerom da se u novinama objavljuje razgovor sa jednim pesnikom. Ja sam, međutim, namerno pojačao formulaciju odgovora na vaše pitanje — da bih ukazao na tendenciju razvoja ljudska društva koji ide u pravcu da se u čoveku izgubi potreba za poezijom, filozofijom i sličnim duhovnim disciplinama bez kojih se ne može doći do smisla života. Prostor potrebe za smislom zatrpava se forsiranjem uglavnom izmišljenih potrošačkih potreba. Nameće se trka za zadovoljavanjem tih potreba i čovek, jednostavno, nema ni vremena, ni unutrašnjeg vremena da se okrene suštinskoj strani svog života. Ali i resursi te potrošnje imaju svoju granicu. Kad se iscrpu, eto nama opet poezije i filozofije... Ako pre toga ne uništimo prirodnu osnovu biološkog opstanka čoveka.

Stevan Raičković je 1950. objavio čuveni sonet "Kamena uspavanka", a vi ste 2005. objavili, kao knjigu, sonetni venac "Skamenjeni", napisan po Raičkovićevom sonetu. Ima li neke simbolike u tom skamenjivanju?

Raičković je svoj sonet napisao neposredno posle Drugog svetskog rata, a "Skamenjeni" su napisani posle građanskog rata uzrokovanog raspadom Jugoslavije, koji još nema ime. To nije slučajno, ni to što rat još nema ime, ali ima žrtve i gotovo unapred određene krivce, a ni to što su te dve književne tvorevine nastale u poratnim godinama. I u sonetu i u sonetnom vencu skamenjene su, simbolično, suze i sudbine — različite, ali u suštini iste — ljudi koji pripadaju Raičkovićevom i mom narodu. To skamenjivanje u umetnosti nije ono koje traži politika, ratna pravda (koja je u istoriji uvek funkcionisala onako kako su nalagali ratni pobednici), i zato je univerzalno, nije ograničeno na srpski narod, kome autori tih dela pripadaju.

Ali uvek je mnogo onih koji se ne skamenjuju nego se, uopšteno rečeno, prilagođavaju?

Da, tako je, i u istoriji i u sadašnjosti. To je, valjda, uslov opstanka i pojedinaca i naroda. Ali iz prilagođavanja, opet uopšteno rečeno, ne izlazi ni umetnost ni istorijska bit postojanja. Skamenjivanje je u tom pogledu mnogo plodnije.

Ima li "skamenjivanja" danas i ovde?

Da se razumemo, kamen u poeziji nije isto što i kamen u nekoj tuči, ili kamen u nekoj šljunkari, gde se prodaje na kilo. Sve je to kamen, ali su različite njegove uloge. U tuči ćete s tim kamenom biti pobednik ili poraženi, u šljunkari ćete biti argat ili bogati vlasnik, a samo u poeziji, odnosno umetnosti možete postati kamen, skameniti se, tj. biti kamen-čovek. Samo tu ima skamenjivanja. I u istoriji, i u sadašnjosti. Zato valjda poezija i opstaje: niti vas može nahraniti, nit' vas može napojiti, a kad-tad bude vam neophodna.

Da li je ova današnja vreva, kako reče jedan pesnik, "živimo na strujnom kolu", otežavajuća okolnost za jednog poetu?

Otežavajuća je za poeziju. Da bi čovek osetio potrebu za poezijom, potrebno mu je slobodno vreme, možda tiha patnja ili tiha radost, ali svakako mi nije potrebna opterećenost životnim trkama i frkama. Trčeći — neko za tzv. uspehom, a neko, bogami, za korom hleba — ne stižemo da se suočimo sa smislom te trke. Ni sa poezijom, koja se uvek javlja kao (prva?) iskra zapretane vatre smisla. Ovo što sam rekao odnosi se na primanje poezije, ali izgleda da te okolnosti ne destimulišu ljude da pišu poeziju. Pesnika ima, i pesnika i pesničkih knjiga ima više nego pre, recimo, četrdeset godina, ali poezija je mnogo manje prisutna u životu društva. Ne znam kako da tu situaciju kvalifikujem.


Mila Milosavljević, 2008. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Mart 01, 2013, 01:52:38 am »

*

OSTALI SMO BEZ MITA A DOBILI MARKETING

Koka-kola postaje nosilac mita. Možda sam, u toj situaciji — bežeći od tog mitskog marketinga — nesvesno našao pesnički izlaz: svakodnevica, što bliže životu, izvoru, da bi se odatle krenulo u dublji pristup koji može da vodi ka mitu

S tačke gledišta vazduha, svuda je kraj zemnog sveta, zapisao je Brodski u pesmi iz zbirke "Vrsta reči". Tu filozofsku tačku kao da zaposeda i naš sagovornik, pesnik Miroslav Maksimović (1948), u svojim novijim knjigama poezije, naročito u poslednjoj, sonetnom vencu "Skamenjeni". Bezmalo svaka od njegovih desetak zbirki pesama (Spavač pod upijačem, Soneti o životnim radostima i teškoćama, Životinjski svet, Nebo...) osvojila je neko od vrhunskih srpskih pesničkih priznanja, kojima je ovih dana pridružena i nagrada "Desanka Maksimović".

Vaša poetika mogla bi se opisati kao mitologizacija svakodnevnog života radi otkrivanja sebe i unutrašnjeg smisla koji tom životu pesnik u vama pridaje? Kako ste otkrili to mitsko svojstvo svakodnevice?

Svi mitovi su nastali iz neke svakodnevice, iz potrebe da se ona osmisli, da se nađe oslonac za život. Svakodnevica mog (našeg) vremena nije izuzetak, ma koliko izgledalo da nije zgodna za mitska uopštavanja. A nije zgodna zato što ovo vreme ne voli dublji kritički pristup stvarima, koji je neophodan za nastanak velikih mitova, nego se sve svodi na površinsku manipulaciju. Ostali smo bez mita a dobili marketing. A to ne ide zajedno. Ili ide? Pa onda koka-kola postaje nosilac mita. Možda sam, u toj situaciji — bežeći od tog mitskog marketinga — nesvesno našao pesnički izlaz: svakodnevica, što bliže životu, izvoru, da bi se odatle krenulo u dublji pristup koji može da vodi ka mitu.

Čini se, posle vaših knjiga Nebo, Skamenjeni... da za pesnika više nema otkrivalačkih čari sveta i smisla, i da je vaša poezija ušla u rezignirani filozofski dijalog sa istorijom, vekom i sudbinom? Kako vam ta sudbina i taj smisao izgledaju danas?

Ta rezignacija, ako je ima — a izgleda da je ima, jer ju je više ljudi pominjalo u poslednjih nekoliko godina — nije posledica sagledavanja. Više je posledica osećanja da nikakva sagledavanja nisu dovoljna. Lako je rezignirati kad se pogleda to što nazivate (opštom) sudbinom. Ali iza tog pogleda, u dubini, nalaze se neobjašnjivi razlozi jedinog pravog čovekovog zadatka — razlozi kreacije. Iz tog prostora izašle su i Nebo i Skamenjeni. Neki moji stari pasionirani čitaoci nisu primili te knjige kao one ranije. A to je ista ruka, samo zatamnjena teškim bojama "istorije, veka i sudbine", da iskoristim Vašu formulaciju.

U vašim pesmama o detinjstvu, često se ponavlja reč "svet", sa svojevrsnom gradacijom: svet sobe, svet iza zidića u dvorištu, kasnije svet kancelarije, svet sveske ("Svet od moga trajniji/ spavao je u dosadnom papiru" iz Spavača pod upijačem), pa životinjski svet... Koji vam je od ovih svetova najdraži?

Možda taj "iza zidića u dvorištu". I ne najdraži nego najinteresantniji. Stvaran je, a tajanstveno dalek. Sve tajanstveniji što sam dalje od tog dvorišta u Njegoševoj 21.

I u vašoj najnovijoj knjizi soneta, Skamenjenima, inspirisanoj Raičkovićevom "Kamenom uspavankom", pesnička tačka gledanja je izmaknuta, da bi vidik bio širi (kao nekad u pesmi "Nebo"). Da li su sukobi, mržnje, haos... koji se otud vide, doista "skamenjeni", nepremostivi? Slutnja apokaliptičnog povratka u kameno doba?

Ti koji su uspavani, skamenjeni, pre više od pedeset godina, u jednoj od najboljih i sudbinski najtačnijih pesama srpske poezije u drugoj polovini 20. veka, na istom su mestu, skamenjeni, i početkom 21. veka, ali istovremeno i veoma daleko. Kao da se, nepokretni, kreću. Put ih može odvesti na razne strane, možda i tamo gde sugeriše Vaše pitanje. Iznenadili biste se, kao i ja, da ste čuli kuda je taj put usmerio autor "Kamene uspavanke", ali nažalost, zbog nekih detalja, moram tu priču da zadržim u privatnosti razgovora sa pokojnim prijateljom.

Iza svake vaše metafore, na koncu, čuči pesnik. I iza onog "pevca do poslednje zore", i iza "ptice do poslednjeg neba" u "Životinjskom svetu", koja u poslednjem sonetu Skamenjenih postaje "poslednja ptica". Kakva je ptica pesnik?

Ona koja leti od reči do reči, tražeći prave, koje kriju tajnu smisla. To je pogled iz ugla pesnika. A iz ugla aktuelne epohe, vidi se jedan od poslednjih, kažu nepotrebnih, letača po nebu duha.

Koje su to "Zveri, aždaje i strave" današnjeg vremena?

Kada bih i mogao da ih sve koje mi padaju na pamet pobrojim, našlo bi se ljudi kojima bi one ličile na kuce i mace. A da ih ima — ima ih (ne kuca i maca).

Šta znače stihovi: "Kad sebe nemate, sve vam bude tuđe/ Što više povesti, sve ste više nemi"?

Trebalo bi da to pitanje ja uputim Vama. Ako ti, ili bilo koji drugi stihovi ne znače nikome ništa, zalud su sva autorova tumačenja.

Na koje ste pesnike, konkretno, mislili rekavši da je vaša "unutrašnja pobuna", pesnička, bila protiv atmosfere i jezika tadašnje vladajuće poezije?

To je situacija od pre četrdeset i više godina, u nekim tekstovima sam je prilično tačno već opisao. Mislim da iskustvo zagušljivosti pesničke atmosfere ima svaki mladi pesnik koji pokušava da dođe do svog daha. Tu nisu bitna imena nego vlastito osećanje da vas aktuelna poezija (koju slušate po književnim večerima, čitate po časopisima, itd.) guši i da morate da izađete iz te "sobe pune zagušljivog dima". Ja sam izašao na svoj način i u svoje vreme. Možda neki mladi čovek danas, čitajući ovo, ima isto osećanje i traži svoj način izlaska.

Ima li danas "buntovnika" u poeziji? Kako biste opisali atmosferu i jezik savremene srpske poezije? Koji vam se tok čini najznačajnijim u "diskursu moderne"?

Ima, ako postoje mladi ljudi iz prethodnog mog odgovora. A "tokovi"? Nisam stručnjak za njih. Nisam, čak, siguran da ti "tokovi" stvarno postoje, verifikovani u književnim tekstovima. Više su to štake koje nam pomažu da što lakše i površnije shvatimo književnost, ili — ako je reč o samim akterima "tokova" — da se što lakše etabliramo u tzv. književnom životu.

Da li i danas osećate "strah od života" koji je u mladosti motivisao vaš odlazak u poeziju?

Ne sećam se konteksta u kojem sam to rekao da bih znao da li i danas osećam isto, ali iz iskustva znam da su životni strahovi mladosti i poznog doba različiti utoliko što se život gleda iz različitih (bioloških) pozicija. Načelno govoreći, strah od života je plodno tlo za nastanak umetnosti jer upućuje na kreativnost a ne vodi u ravnodušnost.

Ne tako davno, rekli ste da je vreme pesnika danas smenilo vreme trgovaca, a tome je posvećena i vaša stalna polemika u Bestseleru sa ekonomistom Boškom Mijatovićem? Kakvo je to vreme, kako poezija da opstane u njemu?

Upravo je taj moj govor u Žiči o smenjivanju epoha trgovaca i epoha pesnika i tvrdnja da je danas vreme trgovaca izazvao mog druga Boška da reaguje na, po njemu netačan, opis osobina tzv. tržišta. Pa smo poveli polemički razgovor, jer sam smatrao da se neki momenti epohalne situacije poezije ne mogu raspravljati samo među pesnicima. Polemika traje već šest meseci u Bestselerui sad je pri kraju. Poezija zbilja ne postoji u vidokrugu vremena u kojem je tržište (inače, od pamtiveka normalan način razmene rada i dobara među ljudima) hipertrofiralo udominantan ambijent i glavno merilo čovekovih poduhvata — čak poprima i ulogu ideologije koja modeluje smisao života — a profit (brz, taj pridev mu dodaje tzv. tranzicija) postao njegov glavni cilj. Takvo vreme nije doba razmaha slobodne kreacije, one koja je napravila kulturnu istoriju čovečanstva. Stimulisano je samo ono što je direktno iskoristljivo. Pa, šta da rade pesnici? Da se uključe u brzo tržišno trčanje? Ili da budu kadri na strašnom mestu postajati? Ako me osećanje iz žičkog govora ne vara, epohe se smenjuju, pa će epoha (ne bukvalnih, već simboličnih) pesnika doći čim prethodna uđe u ćorsokak. Opstati (biti) se može samo ako si ono što jesi. Ako se pomisli da se mora zagristi bilo koji mamac koji se nudi kao spas, onda to nije razmišljanje o tome kako da se opstane, nego kako da se u datom trenutku nešto sažvaće.


Vesna Roganović | 26.04.2008. | Politika
Foto Latif Adrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 15, 2016, 09:00:00 pm »

*
MIROSLAV MAKSIMOVIĆ:


POPA JE RAZMIŠLJAO EVROPSKI

Retki su srpski pesnici koji su se toliko i tako dobro bavili, u poeziji, važnim i dubokim nacionalnim temama, kaže pesnik

U kojoj meri je Vaše pevanje blisko poetici Vaska Pope?

Pišući o mojim ranim knjigama, davno, krajem sedamdesetih, Nikola Koljević je tu poeziju smestio u prostor između Stevana Raičkovića i Vaska Pope. Ako se to što sam radio pogleda iz perspektive savremenog srpskog pesništva, lako se vidi da mi je Raičković veoma blizak. To su mnogi primetili, ali je malo ko uočio dodirne tačke sa Popinim načinom pisanja. A ima ih. Recimo, kako jednostavno dati složenu priču, ili kako pesničku sliku pretvoriti u misao.

Popa je na vešt način spajao nacionalne teme i evropski duh. To nam je potrebno i danas, možda više nego ikada?

Retki su srpski pesnici koji su se toliko i tako dobro bavili, u poeziji, važnim i dubokim nacionalnim temama, kao što je to činio Vasko Popa. A istovremeno se ponašao i razmišljao ne samo kao evropski, nego kao svetski pesnik. Putujući po svetu, kao uspešan i mnogo prevođen pesnik, nosio je svoje Kosovo ("Polje kao nijedno/ Nad njim nebo/ Pod njim nebo"), ne krijući ga da bi dobio vizu. Nije bio zbunjen kao mnogi, među nama, koji brkaju političku priču o Evropskoj uniji sa autentičnom a evropskom osnovom bivanja srpskog naroda. Ako si ono što jesi, lako ćeš naći put komunikacije sa drugima, ako su oni autentični. No, to mogu poezija i pesnici, jer se bave večnim suštinama a ne trenutnim potrebama. U poeziji, Kosovo je srpsko, a u politici može biti svačije, ko god je jači.

Svoje pesništvo ste podelili na tri etape: rano, srednje i najnovije, koje nazivate kasnim tamnim dobom. Ima li izlaza iz tunela?

Pretpostavljam da ne mislite na moju pesničku priču nego na istorijski tunel u kome, navodno, tumaramo svi, kao država i kao nacija. Pa, ako je to tunel, onda sigurno ima izlaz, i to najmanje dva. Naše je da koračamo, ne čekajući prevoz. Nemamo snage, reći ćete. Onda jačajmo, i u tunelu može da se vežba: jedan-dva, jedan-dva... Biće nam potrebna ta snaga i kad izađemo iz tunela, ni tamo nas ne čekaju med i mleko. U međuvremenu, dok smo u mraku, neka nas ne zavara svaka svetlost koja se pojavi na vidiku: možda je to samo lampa nekog ko i sam tumara. A možda tako, radeći, na izlaženju, otkrijemo da i nismo u tunelu.

U nagrađenoj knjizi su soneti pisani poslednjih četrdeset godina. Iako ste češće pisali slobodnim stihom, nikada niste odustali od soneta?

Ni pristao, ni odustao. Soneti su do mene došli sami od sebe, prirodno se poklopili sa potrebama izraza. Pisao sam ih povremeno, po nalogu pesničkog instinkta, a ne po planskoj odluci ili po nekom opredeljenju. Sonet je, valjda, i opstao toliko vekova zato što lako "prima" potrebe različitih pesnika u različitim vremenima. U stanju je da podnese inovacije i "inovacije", a da zadrži stabilnu zadatu strukturu.

U zbirci je veliki broj starih soneta, ali ova knjiga je, ipak, potpuno nova?

Sve tri moje knjige soneta napravljene su od svih soneta, objavljenih ili neobjavljenih, koji su u tom trenutku bili napisani. Knjige sam sklapao onda kada bih osetio da je pisanje ušlo u jednu potpuno novu atmosferu, različitu od one u kojoj je bila prethodna knjiga. U toj novoj atmosferi, i stare pesme drukčije su zvučale. Zato su druga i treća knjige nove, uprkos tome što u njima ima dosta starih pesama.

U Vašim sonetima kombinujete metafizičko i "svakodnevni život".

Nema kombinatorike. Samo koristim pesnicima oduvek znanu metafizičku pozadinu svakodnevice. Svakodnevica je neka vrsta glumice: znate kako izgleda, znate kako se zove, ali umetnost od nje načini sasvim drugu osobu, koja živi u drugom vremenu, sa drugim imenom. Ako, recimo, novinari "Politike" još nisu otkrili metafiziku lifta u "Politikinoj" zgradi, tu je poezija, da malo okrene sliku i tu metafiziku pokaže. Pa, onda, možda ni Vama neće biti dosadno da se svakodnevno vozite između spratova.

U jednom sonetu kažete: "To što će pasti, dokaz je da je živeo stvarno". Da li to znači da ko padao nije, nije ni živeo?

Taj sonet je napisan krajem 1968. Jedino je moj pokojni drug Mile Perišić formulisao vezu istorijske 1968. i moje prve knjige soneta. Po njemu, ta veza je — duh poraza. Posle poraza (bučnih) ideala, valja naći (tiše) razloge života. Pri tom, ne treba nipodaštavati ideale — to što su poraženi je dokaz da su živeli stvarno — nego treba, koliko se može, ali čestito, graditi život.


Zoran Radisavljević | 03.07.2009 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: