Miloš Jevtić — Poreklo nade [Razgovori sa Dragomirom Brajkovićem]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Knjiga o piscu « Miloš Jevtić — Poreklo nade [Razgovori sa Dragomirom Brajkovićem]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Jevtić — Poreklo nade [Razgovori sa Dragomirom Brajkovićem]  (Pročitano 15863 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 02:22:25 am »

**



Miloš Jevtić
Poreklo nade
Razgovori sa
Dragomirom Brajkovićem
Unireks
Beograd, 2000.




POREKLO NADE
RAZGOVORI SA DRAGOMIROM BRAJKOVIĆEM


[O D L O M C I]


Miloš Jevtić

Drago nam je što govorite za Radio Beograd, za ciklus emisija "Gost Drugog programa". To je program u kome delujete već dvadeset godina. To je, zapravo, prilika da slušaoci, koji znaju Vaše mnoge emisije, pre svega one o poeziji i književnosti, ali koji Vas znaju i iz Vaših knjiga, saznaju i Vaše biografije, onu životnu, ali i onu umetničku.


Dragomir Brajković

Pre svega, hvala Vam što ste mi pružili mogućnost da opširnije, nego inače, kažem ponešto o sebi i svom stvaralaštvu.


Miloš Jevtić

Predlažemo da ovaj Vaš radio portret započnemo pitanjima o Vašem prvom životnom polju, u koji se mogu uračunati sve godine koje ste proveli u zavičaju. Inače, to su godine detinjstva i školovanja, osnovnog, odnosno osmogodišnjeg, i gimnazijskog. To su godine koje pripadaju Vašoj rodnoj Pisanoj Jeli (nismo skoro čuli tako poetsko ime za neko selo!), zatim Tomaševu, gde ste učili više razrede osmogodišnje škole, kao i Bijelom Bolju, gde ste 1966. godine maturirali u poznatoj gimnaziji. Šta se svih tih godina trajno smestilo u Vaš duhovni i, posebno, poetski vidik? Da li su to, moguće je, prva upoznavanja života, ali i prva saznavanja sveta? Da li su Tomaševo i Bijelo Polje — ono naročito posle Pisane Jele — bili za Vas dokaz da je svet moguć, lep i čak prisan i van zavičajnog neba? Koje su ličnosti, svejedno da li iz porodičnog, školskog ili nekog drugog kruga, uticale da prihvatite i svet i život u svim njegovim različitostima i bogatstvima? Takođe, kakav ste bili đak? Da li Vas je knjiga privlačila od malena? Da li ste, kao mnogi mladi, osobito u takozvanoj provinciji, počeli rano da pišete stihove? Da li su to bile pesme o ljubavima ili ste bili i ambiciozniji, pa pisali pesme o tradiciji, slavnoj tradiciji tih krajeva, ili o svojim pomišljanjima? Uostalom, kako ste, primajući 1966. godine diplomu o zrelosti - kako se plemenito i podsticajno nazivala velika matura — videli budućnost, i svoju, i budućnost uopšte?


Dragomir Brajković

Rođen sam u selu Pisana Jela, nedaleko od Tomaševa, tada opštinskog mesta; sada je tamo samo mesna kancelarija. Selo, kako ste i sami naglasili (i kako sam od mnogih pri pomenu njegova imena često slušao) poetičnog imena. I meni to ime zvuči i lepo, i poetično, ali i zagonetno, no, što je najvažnije, prisno i toplo.

Tamo sam, decembra 1947. godine, rođen u znaku nepogrešivog Strelca. Tamo sam odrastao i prirodno je da sam, više nego za bilo koje drugo mesto, za njega emotivno vezan.

Moje detinjstvo nije obilovalo materijalnim, već duhovnim bogatstvom. U detinjstvu sam, u Pisanoj Jeli, među gorolomnim gorštacima, stekao osnovne pojmove o svemu u svetu. Tamo sam prohodao i progovorio, upoznao strah i lepotu, gledao svadbe i sahrane i pojmio kako razdaljina između njih nije prevelika, gazio sam tamo bos po pokošenim livadama ili po tek pooranoj njivi, video vatre i požare, naslušao se gromova, sa vetrom se natpevavao. To je moja kolevka.

Tamo je, po mom osećanju, sve sa merom. Kuće u kojima se živelo (i još uvek živi), malene su i skromne, ali nekako sklopite, tople i prisne. Imao sam osećaj da je naša kuća, inače čista i svetla (u belo okrečena), bila nekako srasla sa mnom i da je mogu, kao puž, nositi na leđima celog života da me zaštiti. To osećanje sigurnosti učvrstilo me Je u uverenju da Je taJ maleni svet sve što postoji. I sada, ponekad, pomislim kako je to klica svega onoga što ću kasnije videti i da su iz tih zametaka sva ostala čuda izrasla.

Sve drugo detinjem oku tada je izgledalo ogromno: i brda, i šume, i vode, i nebesa... Za mene je, u detinjstvu, postojala samo Pisana Jela i ostatak sveta koji je počinjao iza prvog brda. Emotivno, tako je i ostalo. Rastao sam u predivnom predelu i među ljudima sviklim na borbu svakodnevnu, ljudima svesnim da se ni lična ni kolektivna sloboda ne dobijaju na poklon, već se moraju osvajati. Taj nauk nisam nikad smetnuo s uma. Svako je tamo učestvovao u nekom oslobodilačkom ratu, ali to niko nije posebno isticao. Na primer, tek kad je moj djed Gligorije umro, saznao sam, gledajući medalje i ordenje koje je dobio, da je bio učesnik balkanskih ratova i da je kao vojnik stizao do Drača i Kumanova, da je učestvovao u Mojkovačkoj bici i slično. O tome oni nisu govorili, to im je bilo zazor i pomenuti, o tome su pevali guslari. Znalo se šta je čija nadležnost.

Takođe, zarana sam naučio, stasavajući u krilu čiste prirode, da sve što postoji služi nečemu: i travka, i urivak, i zarđala čivija, repušina ili repuh, odnosno lopušina, i kraljevac (taj severnocrnogorski ananas), pa iz rata zaostali šlem, i smrča i smrčak, i obruč spao sa rasušene i razobručene kace, kabla ili žbana, i zarđala kosa i nagriženo kosište, i probušeni vodijer, i nagorijela duga, i prošupljeni arar, razmontirana blanja i polomljena beleđija, vreslo sa bronzina, i santrač i verige — ništa se tu ne odbacuje, ali se ničemu ne produžuje vek lagarijama, lekarijama i krpljenjima, već sve traje do dana sudnjega, sagorevajući u svojoj lepoti, čekajući namenu.

A sve će, kaže se, nekad nekom zatrebati. Ovako ili onako. Misliti na one koji su bili i na one koji će tek biti daje smisla životu.

Zarana sam shvatio da ti pripada onoliko sveta koliko možeš pogledom obuhvatiti, koliko možeš u srce smestiti i dušom zagrejati. Priroda je u mom detinjstvu bila moje obdanište i moje obnoćište. Otvorena knjiga, posle toga — laboratorija. Ležati na slami posle vršidbe, uz guvno, čuvajući tek ovršeno žito (najčešće ječam) ili, za tih večeri (uglavnom vedrih), samo gledati u beskrajno ozvezdano nebo, privilegija je i lepota koja se ne da opisati, i ushićenje koje se, nažalost, ne ponavlja. Možda je sva ta lepota upravo u toj neponovljivosti?!

Prizori koje sam tada, kao dete, upio, reči koje sam čuo, zvukovi i boje, lica i sudbine bližnjih, komšija i retkih dolaznika, to je ono što sam, kasnije, oživljavao glaskajući se kroz njih onim najtajanstvenijim, a možda i najboljim u meni, onom dečaku koji je preko onih tamo livada znao, pun radoznalosti i željan sveta, i bosonog razguliti, verujući kako svetu nema kraja, a lepoti i sreći cene i granice.

Sada se sve smanjilo i izmenilo. Samo su izvori i nebesa ostali isti. Na svim mojim putovanjima i sada svetle zvezde detinjstva, ispunjavajući me i srećom, i očajem.

U Pisanoj Jeli sam završio četiri razreda osnovne škole. Iako je u četiri razreda bilo šezdesetak (možda i više đaka) mi nismo imali školsku zgradu. Učili smo istovremeno u jednoj učionici u privatnoj kući. Jedan od bolje stojećih domaćina (zvao se Mileta Krgović) imao je kuću na dva boja (sprata), a na gornjem je bila naša učionica.

Lepa prostorija, svetla. Od inventara: tabla (oveća), krede, sunđer i slova, raznobojna, koja nam je učitelj, Vukola Macgalj, izrezivao iz zaglavlja novina. Kad sam ja krenuo u prvi razred, pedeset i četvrte, mom učitelju je to bila prva godina službe. Kao i brojni vaspitači, ostao mi je u prijatnoj uspomeni. Možda i zbog toga što stoji na samim mojim počecima, on je nekako ostavio najupečatljiviji utisak. Često ga se i rado setim. Kao i Pisane Jele, uostalom.

Moj prvi učitelj je više i upečatljivije od drugih upamćen jer stoji na samom pragu života. Moje poštovanje prema pojmu i pozivu učitelja uopšte je neizmerno i skoro neiskazivo. Ne znam šta ima plemenitije i uzvišenije od tog poziva. Recimo, ovaj učitelj je u naše selo doneo prvi radio-aparat, na baterije je radio, naravno. Antenu smo mu postavili podalje od kuće, uz kotar pun stogova sena.

U zimske dane, u dokonluku, otac me je vodio da oko trinaest časova slušamo emisiju Pesmom i igrom kroz Jugoslaviju. Posebno su voleli da čuju Savu Jeremića, frulaša. I guslare, naravno, ali su frulaši i na mene ostavljali fascinantan utisak. Taj lirski meki zvuk, setan i zagonetan, odmah se uselio u moje srce.

Moje osećanje melodije, pa, ako hoćete, i ritma života, obeleženo je tom melanholičnom notom. U selu je bilo izvanrednih frulaša, naročito među čobanima, i sa pašnjaka je dopirao taj setni zvuk da seti kako je sve prolazno.

Posle četiri razreda osnovne škole, ne kao jedini iz generacije već iz celog sela, nastavio sam ostatak osmogodišnjeg školovanja u Tomaševu. Stanovao sam kod bake, Anđe Šćepanović, majke moje majke, Rovčanke koja je izvanredno pripovedala. Ona je, uz babu i djeda iz Pisane Jele, Milenu i Gligorija, bila moj veliki oslonac i zaštita. Oni su, svako na svoj način, uticali na mene. Baba Anđa je živela u selu Papama (nedaleko od Tomaševa), selu lepom i pitomom, punom zelenila, vode i voća. Mnogo je to selo pitomije od moje rodne Pisane Jele, ali mene je ka njoj srce vuklo posebno zbog toga što su mi tamo živeli roditelji, brat i sestre. Letnji i ono malo zimskog raspusta ja sam provodio u Pisanoj Jeli, i to su za mene bili pravi praznici. I sad me misao odvuče tamo, naročito za zimskih dana.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 02:24:01 am »

**
nastavak

Osnovnu školu u Tomaševu završio sam šezdesetih godina. Gimnazija u Bijelom Polju je sledeća stanica na tom putovanju. Ja sam, što se školovanja tiče, đak pešak, najvećim delom. Završne razrede osmogodišnje i prve i poslednje mesece gimnazijskih školskih godina pešačio sam. Bio je to dug put, ali sam ga prevaljivao sa radošću. Svakim se časom neka tajna otvarala pred radoznalim, na početku dečakovim, a kasnije već mladićkim očima. Pa, i pored toga, svet mi je bivao sve zagonetniji i izazovniji. Slutio sam da se iza onog vidljivog krije još mnogo tajni, baš kao što svet nije stao u Bijelo Polje zaklopljeno brdima. Priroda sa svim svojim čudima je tom, sada već bivšem dečaku, izgledala kao velika laboratorija, i mada ni tada, a ni kasnije, nije pokazivao naročitih sklonosti ka prirodnim naukama, prema prirodi gaji osećanje uzajamne povezanosti i pripadnosti. Svaka travka i svaki list su sa njim u srodstvu. U prirodi je (i od prirode) naučio mnogo toga.

Uz značajno uvažavanje škole i dužno poštovanje za nemale napore mojih nastavnika, ja sam na putu od kuće do škole i natrag (pri povratku kući), hodeći kroz čistu prirodu, više naučio nego na časovima. Svakog časa se u prirodi nenggo događalo; nešto je nastajalo, a nenggo umiralo, nešto sletalo a nešto uzletalo, jer je velika i nenadmašna laboratorija, po samo njoj znanim zakonima, radila neprekidno. Pratio sam sa najvećom pažnjom i dečjom ljubopitljivošću taj rad, pa sam često i sam uživao učestvujući u njemu. Te se lekcije nikad ne zaboravljaju, a mnoge od njih ponavljale su se sve dok se ne bi, kazano jezikom pedagoškim, dobro utvrdilo gradivo.

Ta prisnost sa prirodom od najranijih dana razvila je u tom dečaku osećanje sigurnosti, pripadnosti i odgovornosti. Osim toga, on je, gledajući mene i promene u svetu koji ga okružuje, sticao saznanja o prolaznosti, ali i o obnavljanju života. Prateći i u prirodi tu borbu neprestanu, recimo pretakanje oblika u oblik, on je mogao da sluti da je i sa ljudskim životom tako.

Kada je, još dok sam bio osnovac, umro moj djed Gligorije, osetio sam žestok udarac i, mada još dete, znao sam da je čoveku, da bi preboleo bol i izdržao patnju, potrebno da veruje kako ovakav rastanak nije zauvek i kako nijedan odlazak nije definitivan. Sad u to još čvršće verujem.

U Bijelo Polje sam stigao kao neko ko je starmali. Odrastao sam uz starije, umnije i staloženije osobe, pune iskustva i sam ga stičući. Za jedan takav prelaz Bijelo Polje je, reklo bi se, bio grad po meri. Bio je to grad, a gradska i seoska sredina, ma koliko bile blizu, nisu bliske. Seoska patrijarhalna sredina, u kojoj sam odrastao i formirao se, imala je čvrste norme i jasne životne nadzore. U gradu je već vladala logika snalaženja, čak i sitnog šićarenja, mangupluka. Neko je branio posao, neko se tek za njega borio, neko stečeni položaj, a neko napredovanje u službi.

Sve u svemu, stigao sam u novu sredinu i tu sam se morao održati. Mi, deca sa sela, dok je bilo lepog vremena, pešačili smo, a posle toga smo iznajmljivali sobe, obično na gradskoj periferiji. I sam sam tako stanovao. Još su mi žive slike smeštaja po tim, da kažemo, primitivnim privatnim internatima, a neke sam oživeo i smestio u pojedine pesme sabrane u knjigu Krvava svadba u Brzavi. Jedna od tih pesama je Đaci Kovrenci. Mnogi su tu prepoznali svoj negdašnji svet, pa je i to možda razlog što je ta knjiga doživela desetak izdanja, što je, i sami znate, retkost kod nas, pogotovu za knjige poezije.

Bijelo Polje je imalo sve ono što je mladosti potrebno: šetalište, to jest gradski korzo, i, tada mi se činilo, najlepše devojke na svetu, zatim park, igralište, vatrogasno društvo, salu za šah (uvek zadimljenu), šahiste (uvek zamišljene) i ono što je mene posebno privlačilo — kino dvoranu i biblioteku sa čitaonicom.

Slikovito rečeno, ono je za mene ona prva velika kapija i kroz nju sam prošao bez naročitih ožiljaka, mada te godine, po mnogo čemu, smatram teskobnim, ali za ono što ću kasnije postati — izvanredno produktivnim i podsticajnim. Bio je to, slikovito rečeno, izlazak na visoravan sa koje se vide zamamne svetlosti u daljini. Za njima je gorelo moje srce, u njemu upaljen taj plam je osvetljavao sva kasnija putovanja. To je vreme kad stičem uverenje da, sem Pisane Jele i Bijelog Polja, postoji ostatak sveta.

U našoj gradskoj biblioteci bilo je svega što je nedostajalo i udovoljavalo radoznalost dečaka koji već postaje mladić i kojeg je, kako bi se reklo jezikom narodne pesme, garila mrka nausnica. Naša čitaonica, u kojoj je radila hodžina kćerka, primala je sve listove i časopise iz ondašnje Jugoslavije, na srpskom jeziku štampane, naravno. Na mene su, kao gimnazijalca, poseban utisak ostavili Jež i NIN. U Ježu je pisao Branko Ćopić, kasnije Matija Bećković, Brana Crnčević i Vib, u NIN-u je Mihiz objavljivao kritike, dok su izvanredne reportaže objavljivali Vasa Popović, Lešić, Stojšin i drugi.

Imao sam i izvanredne profesore i vaspitače. Već pomalo preplašenog, zadivljenog, ali i zbunjenog, u novoj sredini skoro očinski me je primio moj prvi razredni starešina u gimnaziji, profesor istorije Vukašin Rabrenović. Zahvalan sam mu što su se mnogi moji strahovi raspršili, a mnoge moje bojazni pokazale bezrazložnim.

Njegovo tumačenje istorije pomoglo mi je da shvatim da sve ima lice i naličje i da tok istorije nije jednosmeran. I profesori jezika i književnosti (neki sada već upokojeni) mnogo su mi pomogli. Red je da pomenem neke — Vujo Golubović, braća Kneževići: Blažo i Ljubisav, Marko Šebek, Radoman Kordić, Rajko Cerović, ali i nastavnici prirodnih nauka imali su znatnog uticaja na moje formiranje. Zahvaljujući Ismetu Ćoroviću, ja sam (iako već načet poezijom i u neku ruku zavetovan joj) zavoleo matematiku. I sam sam ubeđen da je matematika jako bliska poeziji, da je to samo drugi oblik pesničkog jezika. Ona mi je otvorila dubinu sveta i beskrajne mogućnosti kombinovanja. Pomenuo bih još profesora filozofije i logike Markovića i profesorku biologije Milošević, rodom iz Srbije, koja je, nama ijekavcima, na lepoj ekavici naučno objašnjavala ono sa čim mi živimo od malih nogu: svet bilja i životinja. Meni su posebno svečano zvučali latinski nazivi za naše bilje, pa sam to doživljavao kao svetsku promociju i priznanje našem kraju. Činilo mi se da toga nigde nema sem kod nas, a da je svetu samo ostalo uzvišeno i naučno ime za celo naše okruženje.

Svega toga opsetile su se neke moje najnovije pesme.

Knjiga me je od malena privlačila i štitila da me, kao seljačko dete, ne šalju na teže poslove. Čim bi iskrsnuo kakav teži posao ili je samo bio u izgledu, laćao sam se knjige, bilo školske bilo neke, kako je baka govorila, za dokonluka. I to se uvažavalo. Iako smo živeli na selu, u našoj kući je bilo knjiga, pre svega Vukove pesmarice. Iako od upotrebe iskrzane, bile su tu da, za dugih zimskih večeri, okovanih mrazom i prekrivenih snegom, prekrate vreme, ali i da razgovore. To se poštovalo. Čak ni djed Gligorije (iako strastan pušač), kad mu ponestane novina ili artije za motanje cigara, nije za ovim papirom posezao, kao da je Biblija.

Kult knjige je rano uspostavljen. Kada sam posle završenih studija od babe jednom uhvaćen u čitanju, rekla je: "Samo ti uči, neću ja njima reći da nijesi završio." Ona je živela u uverenju da se iz knjiga uči dok se ne završe škole, a posle odloži knjigu ukoliko nije riječ o Vukovim pjesmaricama.

Iz ujčevine su mi kao dečaku poslali knjigu ruskih bajki, izvanredno ilustrovanu, pa sam ruske (a i inače bajke) zavoleo rano. Čitao sam dosta, mada sam, zahvaljujući babi Mileni, a i guslarima, još pre polaska u osnovnu školu mnogo narodnih pesama (i lirskih i epskih) znao napamet. Bio sam i ostao izvanredan slušalac i dobar pamtiša da ponekad pomislim kako je pamćenje za mene, uz ostalo, i velika kazna. Voleo bih da ponešto i nisam video, a pogotovu čuo i upamtio. Ipak su pamćenja zlata vredna. Mnoge sam narodne pesme čuo prvi put kao dete, upamtio ih do dana današnjeg, i do dana sudnjega, i to smatram svojim velikim bogatstvom. Baba je znala skoro sve pesme iz Vukovih zbirki, naročito one o Marku Kraljeviću i, mada je bila nepismena, kad bih joj kasnije, kad sam se opismenio, čitao te pesme, ako slučajno preskočim šta, ispravljala me je. Osim toga, za nju je čitanje tih pesama bilo zapevanje, a sve ostalo (kako je govorila) ciganisanje. Tako sam i bez naročite namere pripreman i učen da svaka pesma ima svoju melodiju i da sve nije na istu kajdu, baš kao što i svako kazivanje ima svoj dramaturški tok.

To mi je pomoglo u školi da se u nekim stvarima lakše i brže od drugih snalazim, u istoriji i književnosti naročito, ali i u drugim disciplinama.

Poznavanje narodne umetnosti i kulture uopšte od velike je pomoći, ali za punije razumevanje sveta nužno je upošljavanje mnogo čega drugog, uključujući tehnička i tehnološka otkrića.

U srednjoj školi sam uveliko pisao pesme i sebe smatrao pesnikom, trudeći se da i druge u to uverim. I u osnovnoj sam se školi u stihovanju okušavao. Tema se ne sećam, kao ni pesama. Pevanje o tradiciji, ili tradicije, došlo je kasnije, u zrelim godinama, kad se sve razvidi jasnije i kad na ispomoć pristižu brojna saznanja, pa, ako ste još u midosti jezika, onda se mnoge tajne, pa i sama baština, otvaraju, nude bez ostatka.

Mladost je tekla, sada mi se čini, žurno, a srednjoškolsko školovanje nije mi pričinjavalo posebne teškoće. I u osnovnoj i u srednjoj školi sam bio odličan đak, ali od onih odlikaša koje nisu mrzeli lošiji đaci. Naprotiv, meni nisu zavideli, a i ja sam se više sa njima družio nego sa onim izuzetnim. Izuzetnosti mi je bilo preko glave! Začudo, bio sam većinom u društvu vragolana i dane sam više provodio sa njima nego sa onima koji su bili ukalupljeni. Voleli su me i profesori. Sa radošću se sećam školovanja, ali su za moju prirodu i radoznalost te godine bile ne samo teskobne, nego, u neku ruku, tegobne.

Kad sam maturirao, bio sam na pustom polju. Gledajući poziciju sa koje sam startovao, i matura je bila velika dobit, a sameravajući sve iz moje ondašnje sigurnosti i samouverenosti — i Sorbona je bila malo. Mada nije bilo novca, ja sam se odlučio za studije. Dogurao sam do Beograda, a to je i bila moja želja. Prvi put sam otišao dalje od Bijelog Polja kad sam krenuo da upišem fakultet u Beogradu. Mojoj želji da ga što pre ugledam, pri dugom noćnom putovanju "Tarinim" autobusom, i od Čačka se pričinjavalo da je Beograd. Upisao sam književnost, i to opštu, ali sam se posle nekoliko meseci, ili pri kraju prvog semestra, prebacio na Grupu za jugoslovensku književnost.

Nisam mnogo razmišljao ni o čemu, znao sam da put kojim idem mora biti samo moj. I cena koju moram da platim nije mi bila previsoka. Zarađivao sam od prvog meseca studiranja: raznosio sam mleko, sa Božinom Mrdovićem lepio plakate po gradu za pristojan honorar, čistio tek izgrađene zgrade, prao prozore, pa se od toga školovao, kasnije sam dobio kredit i uredno ga vratio kad sam se zaposlio.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 02:24:43 am »

**
nastavak

Miloš Jevtić

Verujući da ste — kao gimnazista naročito — bili u toku zbivanja, kulturnih i svih drugih, u Vašem Bijelom Polju, sada bismo želeli da Vas podstaknemo da se setite Bijelog Polja i tog čitavog kraja u vreme Vašeg đakovanja. Da li je postojao, u Bijelom Polju barem, osmišljeniji kulturni život? Da li su ti sadržaji, stalniji sadržaji javnog života, omogućavali da se svi, mladi posebno, ne zatvaraju u svet svojih, samo svojih doživljaja? Takođe, kakve su bile komunikacije sa Beogradom, za koji je — i tada i sada — Bijelo Polje bilo istinski vezano? Da li su glavni mostovi otvaranja bili studenti i drugi Bjelopoljci koji su živeli i radili u "svetu", najviše u Beogradu? Da li su — za Vas, književne poletarce — poseban uzor bili Miodrag Bulatović, Blažo Šćepanović i drugi Bjelopoljci koji su tada bili aktivni učesnici kulturnog i književnog života u Beogradu, samim tim i u Jugoslaviji? Uopšte, kako su se intelektualci — znamo, bilo ih je tada u tom kraju dosta — otimali od zamamnih zamki provincijskog samozadovoljstva?


Dragomir Brajković

Bijelo Polje u danima moga đakovanja imalo je više kulturne živosti nego danas. Imali smo horove, kulturno-umetnička društva, gradske i školske amaterske pozorišne družine, školski orkestar, dobro snabdevenu biblioteku, izvanrednu čitaonicu, šahiste, sportske klubove, naročito u fudbalu, košarci i rukometu, izvanredne kajakaše, atletičare, bicikliste...

U svemu su glavni bili studenti. Zavičajni klub studenata pravio je proslave, igranke, sportska i druga nadmetanja, kvizove, donoseći, uglavnom iz Beograda, novine: muzičke, modne, svakovrsne. Mi smo se kao srednjoškolci po tome ravnali. Stizale su i farmerke, "super rifle", i zvonaste pantalone, i šimi cipele, bitls frizure, ali i ploče, knjige... Neko je, sećam se živo, tih godina doneo u Bijelo Polje pesme Branka Miljkovića, tek objavljene u Beogradu, i mi smo ih čitali sa oduševljenjem. Komunikacije sa Beogradom bile su samo autobusima, pruga Beograd-Bar je još živela samo u pesmama i snovima. Zahvaljujući studentskom udruženju, Beograd nam nije bio daleko, još manje dalek. Ja sam pomalo lokalpatriota. Zapravo, teško se može biti patriota ako nisi lokalpatriota. Ne znam kako su to drugi doživljavali, ali mene je i tada, a naročito sada, ponosom ispunjavalo saznanje da imamo sa čim izaći pred Miloša i stroge sudije svetske književnosti. Miodrag Bulatović, Vuk Miličin, kako smo ga zvali, moj je komšija rođenjem, iz Okladi, i njegove sam knjige zavoleo zarana. Nažalost, prisnije smo se zbližili tek koju godinu pred kraj njegova života. Često je zvao o Božiću iz Ljubljane da sretnjika praznike, posebno Badnje veče.

Blaža Šćepanovića smo čitali, ali je, kao pesnik, Risto Ratković za nas bio neprikosnovena zavičajna vrednost. I sada mislim da je ispevao nekoliko vrhunskih pesama.

Bijelo Polje, u to vreme, nije bilo provincija. Dali smo izvanredan doprinos srpskoj književnosti. I to ne od juče. Zar mesto u kome je nastalo Miroslavljevo jevanđelje može postati provincija? Nažalost, izgleda da može! Sada je Bijelo Polje na granici da to postane i to me čini nespokojnim. Sada, kada taj grad ima radio-stanicu i TV studio, lokalne novine (mislim nedeljne), Ratkovićeve večeri poezije i susrete dramskih amatera Crne Gore, Bijelo Polje se zatvara, tavori, ne živi, već životari. Umesto da kultivišu, oni razaraju. Recimo, sa radio-stanice trešti primitivna muzika i prodire čak i u sela, donoseći šund i pošast svakovrsnu, razarajući lep i skladan jezik.

Ali, za utehu, i ovo će jednom biti juče.


Miloš Jevtić

Kako smo naveli u uvodu, posle završetka gimnazije, nastavili ste — kao i većina Bjelopoljaca — na Beogradskom univerzitetu. Upisali ste jugoslovensku književnost. Da li je to bio Vaš izbor, izbor na osnovu već ispoljenih sklonosti, ili se radilo o nekom posebnom sticaju okolnosti? Ko je bio sve sa Vama na godini, kako se to obično kaže? Koji su profesori imali najviše ugleda? Da li je među njima bilo i onih koji su umeli da prepoznaju sklonosti svojih studenata i da ih, osobito one koji su daroviti, i podrže? Da li su tadašnji nastavni programi bili oslobođeni socrealističkih diktata? Takođe, da li su shvatanja književnosti, uprkos napuštanju ranijih, modernističko-realističkih razlikovanja, bila otvorena i za najnovija kretanja, i naša i svetska? Da li je i tada bila uticajna tradicionalna četrdesetpetica, u kojoj se ranijih godina, i to iz večeri u veče, višesatno debatovalo o značenju i mogućnostima književnosti? Da li ste i Vi bili učesnik ili, naročito prvih godina, samo pratilac književnih zbivanja? Uopšte, šta sve dugujete godinama studija?


Dragomir Brajković

Izbor mesta studiranja i šta ću studirati nisu slučajni. Kako rekoh, ja sam upisao opštu književnost, ali sam brzo prešao na Grupu za jugoslovensku književnost. Na fakultetu sam zatekao brojne, tada mlade, a danas već afirmisane pisce i kritičare. Mnogi su bili moji ispisnici. Radomir Putnik, Adam Puslojić, Srba Ignjatović, Dušan Ivanić, Sava Dautović, Miodrag Radović, Branko Letić, Miro Vuksanović, Milica Mićić, danas Dimovska, Miroslav Josić, i tada i sada Višnjić, Vladislava Ribnikar, Milisav Savić, Slobodan Mandić, Radomir Andrić, Radivoje Cvetićanin i mnogi drugi već su objavljivali u Studentu i drugde.

Imali smo izvanredne profesore: Vladana Nedića, Đorđa Trifunovića, Dimitrija Vučenova, Miodraga Popovića, Bosiljku Gavelu, a sa Jovanom Deretićem, Vasom Milinčevićem, Slobodanom Ž. Markovićem i, naročito, Todom Čolakom, sedeli smo po klubovima i kafanama, ali i revnosno slušali njihova predavanja. Svaki od njih je delovao podsticajno i ja ih nosim u najlepšem sećanju.

I pored toga što su morali da se pridržavaju predviđenog plana, oni su nas podsticali da tragamo, ukazujući koliko je naša književna prošlost neistražena, istovremeno kod nas razvijajući smisao za različitosti.

Na književnim tribinama na našem fakultetu gostovali su ugledni pisci: Desanka Maksimović, Vasko Popa, Oskar Davičo, Dušan Matić, Mihailo Lalić, i mi smo mogli sa njima da razgovaramo o svemu. U dane demonstracija, šezdeset i osme, u Sali heroja na Filološkom fakultetu satima su svoje stihove govorili naši poznati pesnici, a naši profesori su i nas priključivali tim programima. Ta raznovrsnost nas je upućivala da u književnim poslovima (ali i uopšte u životu) jednoumci nemaju šta da traže.

Naročito su, s razlogom, bila posećena predavanja Raška Dimitrijevića. Na ta sam predavanja odlazio redovno, iako sam već bio promenio grupu. I predavanja Voje Đurića su bila zanimljiva i rado posećivana. Ali, Raško Dimitrijević je priča za sebe. On je bio od onih pedagoga koji su učili, pre svega, vlastitim primerom. Osim toga, često je brinuo brige svojih studenata, onih koje je smatrao darovitim i izuzetnim. Pratio je njihov rad i bdio nad njima.

Bio je izvanredan besednik, ali se od njega moglo naučiti ponešto i o rečitom ćutanju. Kako se rado odlazilo na njegova predavanja, tako se s radošću odlazilo i u njegov dom, u ulici Lole Ribara, pored Ateljea 212. Tamo nas je, posle penzionisanja, stari profesor rado dočekivao i dugo zadržavao u razgovoru.

Okupljali smo se mi, nekadašnji njegovi studenti, u njegovom domu. Znao je o nama gotovo sve, svakako mnogo više nego što smo mi, raštrkani po svetu i rastrzani poslovima, znali jedni o drugima. Sa mnogima se dopisivao, upoznao je i njihove tek formirane porodice. Učio nas je da budemo kolegijalni i solidarni, da se radujemo tuđem uspehu i da se, u vlastitom, mnogo ne uznosimo, da muški primamo udarce koje nam je život tek počeo zadavati.

Naše ciljeve je usmeravao ka visinama, a lakomislenosti ka ćutanju. Pomenuo sam namerno dva pojma: visine i ćutanje, jer oni stoje u naslovu jedne od retkih Raškovih knjiga. Uostalom, njegove knjige su hodajuće, u svakom od nas ispisao je poneku!

Na Beogradskom univerzitetu je, inače, bio bogat i raznovrstan kulturni život, književni posebno. Mnoštvo književnih tribina, žučne i žestoke debate, kako to mladosti i dolikuje, krasile su te godine. Meni je to sve izgledalo kao jedna velika porodica.

Pored fakultetskog programa, svako je tragao za svojom lektirom. Ja sam se, po nekom književnom instinktu, okrenuo našoj međuratnoj književnosti: čitao sam Rastka Petrovića, Nastasijevića, Crnjanskog, Vasića... U omladinskoj i studentskoj štampi pojavljivali su se kritički tonovi, a Beograd je u mnogo čemu prednjačio. Na njegovim brojnim tribinama gostovali su pisci iz svih krajeva Jugoslavije, tako da smo neposredno mogli da čujemo šta se i kako piše širom zemlje. Bilo je i glasova iz inostranstva, gostovali su brojni pesnici. Sećam se gostovanja Šklovskog, Enđenija Montalea, Voznesenskog, Roždestvenskog, Okudžave i Ahmaduljine, a pesme sa Jevtušenkovom posvetom još čuvam.

U Domu omladine Beograda, na tribinama Otvorenog univerziteta, postavljana su i škakljiva pitanja. Tih godina su se pojavili filmovi koje su nazvali crnim talasom. Bilo je zabrana i reprejsija, ali je život, posebno kulturni, išao dalje, išao svojim putem, vrednošću potkopavajući dogme.

Šezdeset osma je došla kao neminovna reakcija nezadovoljne mladosti. Svuda je u svetu, tih godina, bilo mladalačkih previranja, a kod nas su postojali i dodatni razlozi. Bili su skriveni iza fasada, ali su se njihove posledice osećale. Socijalne tenzije bile su vidljive, nikakva pisma ih nisu mogla poništiti. Studenti se sa sve većim razlikama u društvu nisu mirili, oni su prvi ustali, što im, po prirodi stvari, i pripada.

Bio sam u tom pokretu od prvog časa, jer sam se sa društvom iz Studentskog grada zatekao ispred Doma kulture Vuk Karadžić u Novom Beogradu. Cele smo se noći (lepe i uzbudljive junske noći) preganjali sa policijom. Vraćali smo se od podvožnjaka, a Novim Beogradom su odjekivali pucnji. Ja sam o tome napisao jednu pesmu. Na nekom festivalu protestne poezije je, odmah posle toga, nagrađena, a zanimljivo je reći da je jedan od učesnika toga festivala poezije sa protestnim stihovima bio sada poznati roker Bora Đorđević.

Ne žalim što sam u studentskoj pobuni učestvovao, iako je rasplet bio porazan. Režim je bio čvrst i vešt, a mladost žurna i brzopleta. Ipak, svako je od toga imao neke vajdice: i učesnici i režim, a naročito simpatizeri pokreta, najviše oni koji su se priključili pobuni koju godinu kasnije, i svako je, opet, nosio neke ožiljke, kako to biva posle velikih lomova i previranja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 02:25:14 am »

**
nastavak

Miloš Jevtić

I u književnom životu toga vremena bilo je živo. I pre 1968. godine, ali i posle nje, mnogi pisci su se zauzimali za jedan drugačiji svet, za svet koji bi bio manje politizovan i za svet koji bi omogućio ne ideološko presuđivanje, već demokratsko rešavanje svih sporova, naročito u duhovnom životu već načete višenacionalne države. Međutim, romani Dobrice Ćosića, Mihaila Lalića, Oskara Daviča i Miodraga Bulatovića pokazali su da postoje — na istom tematskom podsticaju — različite interpretacije. Slično se moglo uočiti i u poeziji. Časopisi Delo i Savremenik, koji su ranije bili suprotstavljeni u raspravama o realizmu i modernizmu, dobili su neka nova zaduženja. To je važilo i za ostale književne publikacije. Slično je bilo i u izdavačkim preduzećima. Tako su se Nolit i Prosveta, dva tada vodeća izdavača, trudili da oko sebe okupe najuglednije pisce. Pri tome, dežurne političke instance se nisu, naročito posle 1968. godine, preterano oglašavale. Da li ste, budući student, odnosno mladi pisac, uočavali ozbiljnost i dramatičnost, ili Vam se činilo da je stvaralaštvo uspelo, konačno, da se osamostali? Koji su pisci uživali — tada — Vaše poverenje, ali i poverenje Vaše generacije? Da li ste bili u toku i zbivanja u drugim jugoslovenskim sredinama? Uostalom, kako ste osećali ta zbivanja?


Dragomir Brajković

Kad sam bio student, značajnu ulogu u književnom životu mladih imali su, pored beogradskih listova i časopisa, novosadska Polja i zagrebački Polet, pa, kasnije, i Telegram. Kulturni, i uopšte književni život u Beogradu, tih je godina bio raznovrstan i dinamičan. Stizala je nova generacija pisaca, neopterećena borbom kakva je bila između realista i modernista. Malo je koga interesovao i nadrealizam. Skoro da smo se ponašali po geslu o pokojniku sve najlepše. Osećao se dah novog i, uz razumljiva generacijska trvenja, mi smo išli dalje. Savremenik, Delo i Književnost otvarali su stranice mladim piscima. U Književnim novinama vladao je poseban duh. Tamo su, već posle šezdeset osme, u redakciji bili Brana Šćepanović, Dušan Puvčić, Bogdan A. Popović i drugi, a Tanasije Mladenović je i pre toga bio prema mladima blagonaklon. Ako je on, uz poznato njegovo: "Bando, elementu!", nekoga slao u potkrovlje zgrade u Francuskoj 7, to je značilo da mu je unapred isplaćivao honorar, a to su najčešće, ako ne isključivo, bili mladi pisci. Tako je povremeno radio i Zubac dok je vodio Polja.

U Udruženju književnika Srbije je formirana Diskusiona tribina Francuska 7, sada već glasovita, i sa Miloradom R. Blečićem ja sam bio jedan od njenih prvih urednika i voditelja. U tom sam poslu već imao nekog iskustva, jer sam se, kao student, koju godinu ranije, u sličnom poslu okušavao vodeći sa već iskusnim Svetom Vukovićem u Studentskom kulturnom centru Klub klubova.

Mi, mladi pisci, stasavali u studentskoj štampi, lako smo nalazili mesta i u književnoj periodici. Sedamdesetih godina formirana je Književna omladina Srbije, a i ja sam u pripremama učestvovao. Pre toga sam bio u uredništvu Vidika, časopisa koji je tih godina zabranjivan. Svako je od nas, već prema svojim afinitetima, imao svoje književne pretke. Ja sam rado čitao našu međuratnu liriku: Crnjanskog, Rastka, Nastasijevića... Generacija pre nas je retko o njima govorila i pisala, a poneki su o njima pisali negativno i čak sa ideološkim predznakom. Odomaćilo se već i estradno kazivanje stihova, generacija pre nas je već bila pripremila teren za one koji dolaze.

Širom Beograda su održavani književni programi. Kolarac, Francuska 7, Dom omladine, brojni radnički i narodni univerziteti — svuda se održavao svakodnevno po neki književni program. Poeziju su rado slušali, pesnici su bili popularni, njeni kazivači takođe. I sam sam voleo da govorim stihove i u tome sam, po opštem sudu, imao uspeha, ali slutio sam da  je poezija više lična, ;čak do kraja intimna stvar. Od značaja je za pridobijanje publike bilo to govorenje, ali, ipak, poezija je presabiranje u samoći.

Sećam se, tih sam se godina povremeno viđao sa Desimirom Blagojevićem, on je bio i ostao pesnik po strani, ali izvanredan liričar, i on bi uvek govorio da je poezija bruj jezika.

I kafanski život je bio buran, ali to je bila neka nova boemija. Tih godina sam upoznao mnoge naše pesnike, već klasike, Raičkovića, Kulenovića, Branka V. Radičevića, Svetislava Mandića, Slavka Vukosavljevića, ali je na mene, a mislim i na sve nas, snažan utisak ostavio povratak Miloša Crnjanskog iz izbeglištva. Sa ogromnom pažnjom smo ga slušali kad je, kako je on govorio, nastavio ratom prekinuto kazivanje svoje poezije na Kolarcu. Dolazak Crnjanskog u Beograd bio je veliki događaj. Njegove knjige su se, srećom, već bile vratile u srpsku književnost, jer je bez njih ona nezamisliva, kao što je nezamisliva bez Dučića. Crnjanski se, i fizički, vratio. Bio je kočoperan, spreman na sporenja, ali i smoren od dugog i neprijatnog stranstvovanja.

Na predstavljanju moje književne generacije publici u Domu omladine Beograda, na čuvenoj tribini Kod Orfeja u osam koju je uređivao Gojko Đogo, Crnjanski je imao uvodnu reč. Imao je uvodno slovo o novoj, mladoj lirici on, duhom uvek mlad i radoznao. Govorio je odsečno, a ono kotrljajuće "r" u njegovom izgovoru, imao sam osećaj, valjalo se u vazduhu kao kliker da bi ga mogao uhvatiti.

Ja tada još nisam imao objavljenu knjigu, stanovao sam u studentskom domu, hranio se po menzama i gde sve ne, ali sam živeo punim životom pesnika. Za mene je tada sve bilo poezija. Lepše potvrde i podrške od reči koje je te noći u Domu omladine uputio Crnjanski, nismo mogli imati.


Miloš Jevtić

Kako smo već rekli u uvodu, Vi ste se — posle diplomiranja i odsluženja vojske — posvetili novinarstvu. Prvo ste radili u omladinskom listu Mladost, zatim u Književnim novinama, a sada ste, i to više od dvadeset godina, u Radio Beogradu, na Drugom programu. Da li je opredeljenje za novinarstvo, a ne za nastavu, proisteklo iz Vašeg osećanja da ćete tako biti bliže književnosti? Da li Vam je zaposlenje u Mladosti, gde ste, koliko znamo, bili urednik kulturne rubrike, omogućilo da uđete i u književni život, što ste, kasnijim prelaskom u Književne novine, i potvrdili? Šta Vas je, opet, uputilo u Radio Beograd, gde ste i sada zaposleni, i to na veoma zahvalnom poslu, na poslu uređivanja pesničke rubrike? Uostalom, kako na Vaše pesništvo utiče novinarstvo, koje je poznato po dnevnim zaduženjima?


Dragomir Brajković

Kada sam se zaposlio, to je bilo sedamdeset i druge, decembra dvanaestog, dakle odmah pošto sam izišao iz vojske, ja nisam mnogo razmišljao o bliskosti novinarstva i književnosti, niti o nekakvim lakšim putevima i srodnostima. Meni je, pre svega, bilo stalo da ostanem u Beogradu, i ostao sam! U Mladosti, u kojoj sam objavljivao još kao student, ne samo pesme, već, zahvaljujući razumevanju i podršci Milana Vlajčića, tadašnjeg urednika kulturne rubrike, a pre njega Emiliji Bogdanović, i kritičke osvrte, pa i reportaže, bio sam pustio koren. Tadašnji direktor Mladosti Marko Lolić i glavni urednik Ljubinka Milovanović, da bi pomogli mladog studenta, darovitog pesnika, povremeno su me slali na putovanja i ja sam, sa tih putovanja, pravio priloge. Tamo sam, u Mladosti, već bio stekao prijatelje i kad sam se zaposlio bio sam među svojima. Na književnim konkursima koje je Mladost raspisivala ja sam dobijao nagrade i nekako je bilo prosto prirodno da radim tamo. Odmah sam primljen na mesto urednika kulturne rubrike, a ne kako je uobičajeno pripravnika. To mesto mi je omogućilo da ispečem novinarski zanat, obradu i pripremu tekstova za štampu, da u štampariji Glas omirišem i zavolim štamparsku boju, proputujem Jugoslaviju uzduž i popreko, da među svetom iz kulture (mlađim i starijim) steknem dosta poznanika i prijatelja. Rad u Mladosti bio je lep, pun poleta i međusobnog mladaljjčkog uvažavanja.

Zavoleo sam novinarstvo i, kako sami kažete, otkrio njegovu bliskost sa književnim pozivom, pa i u Radio Beograd sam došao posle niza godina saradnje, naročito u emisijama Drugog programa. Drugi program je, kao što i sami znate, i tada bio program kulture.

Svaki posao zahteva vremena, truda. Moju osnovnu preokupaciju — poeziju — nisam nikada izneveravao. Trudim se da poslovi koje radim budu sa njom u nekom srodstvu i da mi ne oduzimaju previše vremena i energije. Poslovi koje sada obavljam u redakciji Drugog programa su takvi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 02:25:44 am »

**
nastavak

Miloš Jevtić

Sada bismo u razgovor uveli teme o Vašem stvaralaštvu, o poeziji u prvom redu. Šta sve sadrži Vaš pesnički život? Kada započinje? Da li je prva objavljena pesma (a to je bilo, koliko znamo, 1966. godine) i prva napisana pesma? Da li biste je — kada biste sada pripremali izbor svoje poezije — stavili na početno mesto? Kada se pojavila prva knjiga? Kako ste se osećali kada ste uzimali prvi primerak te prve knjige u ruke? Da li se u zbirkama (a najvažnije smo naveli u početku) uvek nalaze novi stihovi? Takođe, kako nastaje pesma? Da li sve počinje, kako se to obično misli, inspiracijom, nazovimo tako onaj prvotni naum? Šta biva kada započnete pesmu? Dali je pišete u dahu, ili se dugo borite za svaki stih? Kada shvatite da je pesma — završena? da l iste u stanju, i to nas zanima, da se koncentrišete samo na jednu pesmu ili možete da nosite u sebi više poetskih povoda? Uostalom, da li biste nam rastumačili — nazovimo tako Vaše poetsko iskustvo — svoju pesničku zagonetku?


Dragomir Brajković

Na naoko lako i jednostavno pitanje, kako sam postao pisac, teško nalazim precizan odgovor. Ni lakšeg pitanja, ni težeg puta do precizna odgovora! Da bih se prisetio kako ispomažem se odgonetanjem kada. Tom vremenskom odrednicom, čini mi se, lakše ću doći ne samo do odgovora kako, već ću, bar donekle, odgonetnuti i zbog čega.

Svestan sam da su i najprecizniji odgovori na ova i srodna im pitanja, čija suština proističe iz ličnog iskustva, od slabe pomoći bilo kome a ponajmanje onima koji bi hteli da postanu pisci. To je tako lično, to je na neki način privatna svojina. Uostalom, retko se nešto postaje zbog toga što hoćeš, već, najčešće, zahvaljujući onome šta uistinu jesi. TAko se nema dara za određeni poziv, nije od pomoći ljubav, ma koliko bila jaka.

Tražeći odgovor na pitanje kada zapućujem se, sećanjem, u neprozirnost godina. Teško je, međutim, u njima naći pouzdan odgovor kada se i kako to desilo. Odluke da to postanem nisam donosio, pa je teško odrediti početak. A isključimo da je to bilo onda kad sam, kao i mnogobrojni početnici, zapisao prve stihove, to i nije pravi početak.

Kada se onda i kako to zaista zbilo? Sećanjem zalazeći u godine, sve gušće i neprozirnije, oni naoko najpouzdaniji dokazi najmanje su pouzdani odgovorima na ova pitanja. Neuhvatljivost trenutka (ili trenutaka) kada čini zagonetnim (skoro mističnim) i sam postupak kako sam postao pisac. Ako bismo postajanje (bolje bi, a duhu našeg jezika, primerenije i preciznije, bilo reći nastajanje) odredili nekom vremenskom odrednicom, recimo, objavljivanjem prve knjige, onda bi to bio tek jedan deo istine. Jer, u prvu knjigu su, kao i u sve one kasnije objavljene, ugrađeni mnogi detalji i elementi kojih najčešće nismo ni svesni. Minuli rad je ovde od posebne i presudne važnosti.

Ako bih rekao da se u meni sve to začelo i pre nego što sam naučio prva slova, to bi, možda, bilo najbliže istini. U svemu onom što sam kasnije zapisivao i u stihove uobličavao najdirektnije sudeluju upravo godine mog ranog detinjstva. Ono čuđenje i skoro fizičko osećanje samoće koju sam, još kao dete, izgubljen u jednoj prohladnoj ranojesenjoj, a vedroj planinskoj večeri osetio, kao da se, uvek iznova, vraća u moje stihove. Prožimajući ih jezom osamljena, izgubljena i izbezumljena deteta, te se godine oglašavaju kroz moje stihove zazivajući bližnje i bliske iz kosmičke samoće, kojoj smo, već rođenjem, kao bića izloženi. Usamljenost nas, i kad smo u najvećoj gomili, obeležava. Samoću pamtim od ranih godina detinjstva. Pratila me je kroz dečaštvo, ranu mladost, privatne internate bjelopoljskog gimnazijskog života, sdudentske domove, vojsku... Samoća je opasno, ali i izuzetno korisno društva. U njoj se ne susrećemo samo sa sobom, već je to prilika da se dovedu u vezu najudaljenije i najnespojivije stvari i pojave. Samoća i dokolica su roditeljke stvaralaštva.

Trenutaka u kojima je samoća stvaralački sarađivala sa maštom, a potom ih smeštala u slike i reči, radeći za budućeg pisca, bilo je jako mnogo. Svaki od njih mogao bi biti trenutak kada je preosetljivo dete (sačuvano i u odraslom čoveku), i fizički osećajući usamljenost — kao nekad u onoj prohladnoj planinskoj noći — počelo slati javke-stihove, istovremeno pokazujući da je živo i osetljivo, i da neće, tek tako, lako odustati.

Nada da će se na njegovo zapomaganje neko odazvati u zrelom se čoveku preobrazila u ubeđenje i veru, pa je i sam život obasjavala čineći ga kao putovanje ka istini i spasenju.

Tako se, u onom krajnjem, kada i kako ne samo ispomažu, već i prepliću, posredno ukazujući i zbog čega. Upravo je, toga radi, teško (skoro i nemoguće) dati precizan i pouzdan odgovor na pitanje kako sam postao pesnik. Uostalom, pisanje je proces, neprekidno dokazivanje. Svaka pesma je rađanje novog i potvrđivanje već oglašenog pesnika. Ostanemo li pri onoj slici sa početka ovog odgovora, pisanje kao i da nije ništa drugo do glaskanje onoga koji (kao i svi ljudi izloženi sveopštoj kosmičkoj studi i samoći) zaziva nadajući se da će ga neko ne samo čuti, već i razumeti. Možda pisac samo jače i intenzivnije oseća od drugih, preciznije imenuje — no, to ide u domen Božjeg davanja, a ne htenja i želje.

Kad god sednem za sto na kome je beo i neispisan papir, skoro fizički osećam sve one bolne, ali i veličanstvene trenutke samoće, u kojima sam se, dozivajući druge, približavao samom sebi. Tako se krugovi neprekidno otvaraju i zatvaraju, odlažući odgovor sve do sudnjeg časa.

Nije li poezija, uz ostalo, veliko putovanje, neizvesno i neobjašnjivo?! Kroz jezik i tamni vilajet putuje se ka reči koja nas kazuje. To veliko putovanje je što i rađanje: dolazak na svet, zanavljanje i čas otkrovenja.

Rađanjem zakoračismo na neizvesne staze, uputivši se na veliko putovanje. Nije li krik rođenja — prva obznana na kapiji života — i prva pesma čovekova?!

Pesnikov život, to je, po mom mišljenju, puna predanost svetu pesme, ona služba bez rezerve, bez ostatka. Svoju pesničku prirodu, ili pesničke sklonosti, spoznao sam rano, a ispoljio ih, čini mi se, u pravo vreme — ni prekasno ni prerano. Došao sam u Beograd, kako to biva, sa džepovima punim pesama i, već kao brucoš, objavio prve pesme. To smatram početkom mog književnog puta. Ali, bez one energije, bez one mladalačke ustreptalosti i ponesenosti ne bi bilo ničega.

Da kažem uzgred da sam prve pesme objavio u listu beogradske omladine Susret i da bih prvu pesmu, odnosno prve svoje objavljene pesme, objavio i sada. Ne stidim ih se i nemam razloga da zaturam svoje književne početke.

Ja sam, kako je neko od kritičara već primetio, bio poznat široj publici, onoj književnoj, i pre objavljivanja prve pesničke knjige. Zahvaljujući pre svega brojnim pesničkim festivalima, već sam imao širok prolaz ka književnoj publici. Kada je Mladost (koja je izlazila u boji i u velikom tiražu) na naslovnoj strani objavila moju fotografiju i pesmu Pun nebesa, koju i danas mnogi ondašnji omladinci znaju napamet, to je bilo čudo. Do tada su na naslovnim stranama izlazili samo fotosi sportista, obnaženih glumica i nasmejanih glumaca.

Pa ipak, prvu pesničku knjigu objavio sam relativno kasno, već je u rukopisu čekala nova, koja je, ubrzo potom, objavljena. Prva moja pesnička knjiga, Veliko putovanje, objavljena je u ediciji Prva knjiga Matice srpske i, mada je štampana u malom tiražu, imala je lep odjek. No, nije pristojno da ja o tome govorim!

Nisam se posebno obradovao prvoj knjizi, jer sam sebe već smatrao pesnikom, a činilo mi se da me i okruženje takvim prima i prihvata. Te godine sam primljen i u Udruženje književnika Srbije. Kad mi je objavljena prva knjiga, osetio sam čak i malo sete: nešto duboko moje trajno se odaljava od mene. Nešto slično, pretpostavljam, oseća rodbina kad im se udaje odiva. Ja sam u jedno bio ubeđen: da sam moju odivu — poeziju — opremio i uresio najbolje što sam znao i umeo, a uz to, bio sam siguran da je dajem u dobru i i domaćinsku kuću — u okrilje srpskog jezika i da ona mene priključuje brojnoj i jakoj porodici srpskih pesnika. Hvatala me pomalo zebnja od onog što dolazi, jer uvek se moraš dokazivati! Kasnije su usledile, jedna za drugom, nove knjige. Već sedamdeset druge u obnovljenoj biblioteci Savremenik Srpske književne zadruge objavio sam knjigu pesama Proleće u Teheranu. Bio sam tada, a i kasnije, najmlađi autor koga je objavila Srpska književna zadruga.

U prvim izdanjima mojih knjiga objavljivane su uvek nove, dotad u knjigama neobjavljivane pesme. Kako su, srećom, neke od tih knjiga doživljavale ponovljena izdanja (neke, kao na primer Krvava svadba u Brzavi, i desetak) ja sam ih dopunjavao novim pesmama ili sam pojedine pesme pregrupisavao iz zbirke u zbirku, vodeći računa, pre svega, o tematskoj i izražajnoj srodnosti. Osnovna struktura knjige uvek je ostajala ista.

Verujem u nadahnuće i inspiraciju, u onaj srećni trenutak kad sva čula progovore i otvore se, a kad se jezik ne opire, već štedro nudi sve lepote i snagu da se misaona uznemirenost i emotivna ustreptalost harmonizuju, nađu svoju melodiju. Pesmu dugo nosim u sebi, uobličavam je i tražim njen konačan oblik. Kad je već skoro celu znam napamet, stavljam je na papir. A onda, posle izvesnog vremena, opet joj se vraćam. Delikatan je trenutak definitivnog uobličenja. Vajaru je, recimo, lakše da odredi stepen dovršenosti svog dela. Odmakne se, omeri, uporedi. Idealno zamišljen oblik pesme, ili ona njena prvotna slika, postaje sve nejasnija što se ona više ostvaruje u jeziku. Čuveni Disov stih Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, doživljavam, pored ostalog, i kao srećno formulisano stanje stvaranja, kad poezija prepoznata u jeziku, izmiče realizaciji. Jer, kako je već rečeno, poezija je u svemu, samo je valja prepoznati i izdvojiti. Sposobnost prepoznavanja i moć izdvajanja nisu svakom dani. I ne doaze tako često trenuci inspiracije i nadahnuća, kako hoćete ih zovite. Poezija nije samo ono što smo pretočili u stihove, ona je i ono neuhvatljivo, ona aura oko reči, ono tajno i zagonetno što priziva iz jezika.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 25, 2010, 02:26:27 am »

**
nastavak

Miloš Jevtić

Ostajemo još kod Vaše poezije. Da li znate koliko ste do sada napisali stihova? Da li su svi objavljeni? Da li se može govoriti i o nekim jasnije razgraničenim tematskim krugovima? Da li je zavičajnost jedno od tih stalno ponavljanih polja? Takođe, da li biste nam — samo za ovu priliku — izdvojili najmanje pet, a najviše deset svojih pesama, onih koje, pretpostavimo, možete i budni da sanjate? Da li među njima postoji neka koja Vas, prema sopstvenom osećanju, najcelovitije — kao pesnika — predstavlja? Uostalom, da li biste nam sada rekli onu svoju pesmu sa kojom se najčešće budite?


Dragomir Brajković

Teško da bih i približan, a kamoli tačan broj mogao odrediti. Mislim da nije preveliki: radovalo bi me da je malobrojniji, sabijeniji, sažetiji moj, opus ali šta je tu je. Do suštine i ideala ponekad se putuje i stranputicama. Mnoge pesme nastaju kao put ka pesmi. Bez njih bi se teško, a možda nikad, stiglo do pesama koje ispunjavaju osećanjem punoće i zrelosti. Za te i takve pesme radile su i one koje izgledaju, ponekad i ponekom, rogobatne i nesavršene.

Srećom, nisam objavio sve što sam napisao, bolje reći zapisao. Uglavnom sam objavljivao ono za šta sam, u tom trenutku, verovao da ima konačan oblik. Kad prođe izvesno vreme, to, nekad čvrsto uverenje, bledelo je, pa sam pojedine pesme dorađivao. Vrlo sam retko to činio, ali kad god sam činio bilo je razloga.

Što se, pak, tematskih krugova tiče, oni se tek nakon pređenog puta, ili dela puta, prepoznaju i jasnije uočavaju. Jedan od tih krugova je, primetili ste, zavičajnost. Svi mi odnekud polazimo i nečeg se prisećamo. Poezija je, pored ostalog, i potiranje zaborava.

Rane godine, detinjstvo i mladost ne samo što dugo žive u čoveku, već određuju njegov karakter, uz to, bitno (ako ne i odlučujuće) sudeluju u pozivu koji on odabere, istovremeno usmeravajući njegovu ukupnu sudbinu. Kod umetnika (pesnika posebno) taj uticaj trajno svetluca kroz zlatni prah detinjstva, a u mnogim je stvaralačkim trenucima presudan. Piše se, uglavnom, za decu i preosetljive.

Iz zavičaja sam poneo mnogo toga važnog za ono što je moja sudbina i opredeljenje: pre svega jezik, koloritan i iznijansiran, bogatstvo i raznolikost leksičku, melodioznost i slikovitost reči. Onaj veliki raspon i širina njegove skale — od kletve, preko psovke i poslovice, do nežnog tepanja i mudroslovlja — stekla se u tom jezičkom bogatstvu, mom jedinom prtljagu ponetom iz zavičaja i detinjstva. Sve ono što je došlo kasnije nadogradnja je ili završni radovi. Osnova je više nego solidna, pa mi, i sad, kroz pomrčinu godina, zasvetle reči prvi put čuvene još dok sam bio detetom. One su podsticaj, ali i pletivo od koga se tka pesma.

Teško se mogu odlučiti za pet svojih pesama. Pri svakom izboru čovek je sklon manjim ili većim greškama. Uz to, važnu ulogu ima pristrasnost. Kao i u svakoj naklonosti čovek vidi samo vrline. Ali, evo, da izdvojim, to su: Žižak, Krvava svadba u Brzavi, Vuk s onog svijeta, Na baštini, Trag, Plavet, Kad kažem: ljubav, Slovo o postanju, Od tebe bežeći, Cvetina nedelja...

Mislim da_se u pesmi Žižak može prepoznati i ponešto od mojih ne samo poetičkih, već i životnih načela i principa.


Miloš Jevtić

Koliko mesto rođenja utiče na čovekova opredeljenja, posebno — kakav je i koliki taj uticaj na pesnika?


Dragomir Brajković

Teško je tačno odrediti meru i kvalitet uticaja o kojem govorite. Nesumnjivo je da on postoji. Ne samo kod umetnika. Još je Tesla isticao kako su u njegovom detinjstvu u Lici udarali žestoko gromovi, i kako je on, posmatrajući još detetom pražnjenje elektriciteta, zametnuo u sebi misao da otkrije poreklo i prirodu tih sila. Kod umetnika, pesnika posebno, sredina u kojoj je čuo prve zvuke, video prve prizore i upamtio prve slike, bitno utiče na njegov temperament. Niti se rađamo, niti nastajemo svojom voljom i zaslugom. Kroz naše se postupke, kroz naš rad i život, a kod pesnika i kroz njihovo pevanje, oglašava neka viša sila.

Mogao sam se roditi u nekom drugom mestu, rasti među drugojačijim ljudima, raditi nešto sasvim drugo, uopšte ne biti ovo što sam. Međutim, udešeno je da bude kako je bilo. Rođen sam tamo gde sam rođen i, u neku ruku, predodređen da budem to što jesam.

Opevao sam najbolje što sam znao i umeo ono što mi je ne samo blizu, već i što mi je blisko — svet u kome sam rođen i u kome sam odrastao. Raspevavajući ga, jezik me je iznova rađao. Rađanje u jeziku gde svih svetova razlike ćute, trajno je. Ta zora novog rađanja osmehuje se zamamnom svetlošću, zarudeloj u nekoj čudnoj reči koja zna da odvede i u predele onostrane.


Miloš Jevtić

Pišete i eseje, putopise, satirične pesme i pesme za decu, čak i kritičke osvrte. Pripremate i antologije, kao i scenarija za radio, televiziju i film. Kakvo mesto — u celini Vašeg književnog delanja — imaju ti Vaši okušaji?


Dragomir Brajković

Sve to što pominjete u svom pitanju je književnost. I sve to pomaže da što češće budem, ako ne u njoj, a ono u susedstvu poezije, moje osnovne preokupacije. Praviti antologiju lep je i rizičan posao, ali izazovan i, na kraju, pun zadovoljstva otkrivanja. Pisati za decu je povratak u detinjstvo, obnova radoznalosti i dečačke začuđenosti pred svetom i njegovim zagonetkama. A putopisi? I to je put ka sebi kroz drugo — prirodu i gradove, predele i ljude, istoriju i predanja.

Putovao sam često i rado, stizao svuda. Mesto me ne drži ni sada. Kal krenem nekuda, već razmišljam o povratku, jer samo to znači iznova putovanje. Putovati znači vraćati se čak i kad idem u nepoznato. Rastko Petrović je pevao kako još putovati vredi i živeti javno. Sa prvim delom ovog stiha sam bezrezervno saglasan; bez javnosti, bar one razgolićene, bez srama i zazora ljubopitljive, moglo bi se, i moralo. Nažalost, nije tako. Sve je manje privatnosti i sve manje imamo prava na intimu. Svevideće oko i sveprisutne uši prate nas i u krevet kad odlazimo. Sve se pretvorilo u sabiranje i odašiljanje poruka.


Miloš Jevtić

Ovaj deo razgovora bismo završili pitanjem o celini Vaših životno-stvaralačkih stavova i shvatanja. Kako biste objasnili pesnika i čoveka Dragomira Brajkovića?


Dragomir Brajković

To je komplikovan i čudan čovek. Znam ga oko pet decenija, a sve mi je manje jasan. Meša se u moje poslove, izbegava moje dugove. Šalim se... Nije, baš tako, plaća on i tuđe! Nema tu ničeg komplikovanog ni neobičnog. Reč je o čoveku koji zna, kako kaže jedan Pasternakov stih, da život nije što i polje preći. I to ga saznanje, na jednoj strani, čini nespokojnim, dok ga, na drugoj, tera da nešto uradi kako se, što reče Marko Miljanov, svome rodu ne bi zaludu rodio. Dan rođenja je samo najava, a istinski se rađamo kad nešto uradimo, stvorimo. Mora se razlikovati življenje od životarenja. Da nije tako, zar bi ova dva pojma postojala? Onaj od kojeg tražite da samog sebe objasni, i on to lakomisleno sada pokušava, opredelio se da živi punim životom. I da diše punim plućima.


Miloš Jevtić

Koje biste životne vrednosti posebno istakli?


Dragomir Brajković

Pre svega, moralnu postojanost. Potom, privrženost idealima pravde i slobode, kao i solidarnost sa slabima, nezaštićenima i nemoćnima. Mrzim bahatost i okrutnost. To čine osobe slabe i nesigurne u sebe. Prezirem samovoljne i egoistične, one koji se zaklanjaju iza titula i drugih nazovimo važnosti. Grozim se onih ispred kojih idu zvanja, a ne znanja.

Cenim i poštujem porodicu, svoju i tuđu. Harmoničan i pun poverenja porodični život roditelj je mnogim uspesima. Porodica, skladna i jaka, uliva samopoštovanje i samopouzdanje pojedincu, a čovek koji to nema opasan je. Mnoge nesreće i tragični nesporazumi proizilazili su iz toga što su društva vodili čak i oni koji ne vladaju situacijom u svojoj porodici, koji niti znaju svoju prirodu, niti vladaju njome. U ovom su narodu uživali poštovanje i oni koje je vlastita porodica odbacila i prezrela. Kako da okupe državu i izgrade stabilno društvo oni koji su rasturili prvo vlastitu, pa onda i brojne tuđe porodice?!

Ljubav prema porodici zametak je ljubavi prema svim ljudima. Ona zakonito vodi ka ljubavi za svoj narod. Jer, onaj koji ne voli svoje najbliže i svoj narod ne može biti ljubitelj čovečanstva. Naši internacionalisti i mondijalisti vole sve sem svoj narod. Nesvršeni srednjoškolci, recimo, bezočno čitaju lekcije jezičkim reformatorima. Zbrkalo se sve, pa su se i vrednosti zaturile i pogubile. Ali, bez jasne vrednosne skale nema uspeha zajednice.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 25, 2010, 02:27:04 am »

**

Miloš Jevtić
Poreklo nade
Razgovori sa
Dragomirom Brajkovićem
Unireks
Beograd, 2000.








Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 25, 2010, 02:27:31 am »

**

Miloš Jevtić
Poreklo nade
Razgovori sa
Dragomirom Brajkovićem
Unireks
Beograd, 2000.








Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 25, 2010, 02:27:59 am »

**

Miloš Jevtić
Poreklo nade
Razgovori sa
Dragomirom Brajkovićem
Unireks
Beograd, 2000.










Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 25, 2010, 02:28:31 am »

**

Miloš Jevtić
Poreklo nade
Razgovori sa
Dragomirom Brajkovićem
Unireks
Beograd, 2000.








Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 25, 2010, 02:28:54 am »

**
nastavak

Miloš Jevtić

Drugi deo razgovora bismo posvetili širim i aktuelnim pitanjima književnim i ostalim. Počeli bismo, pojmljivo, od književnosti. Zanima nas odnos književnosti i politike. Da li ohrabrujuće, ipak ohrabrujuće, deluje što se politike (više se ne može govoriti samo o jednoj politici, kako je bilo ranije!) ne mešaju u književnost? Znači li to da je društvo shvatilo da ne treba da bude sudija književnosti? Takođe, zašto su mnogi pisci vrlo aktivni u strankama? Da li je to znak da se i sama politika deprofesionalizovala, ili se radi o tome da pisci veruju da u njihova zaduženja spadaju i briga i odgovornost, politička i svaka druga, o opstanku države i naroda? Uopšte, kako treba postaviti, prema Vašim iskustvima, relacije književnost — politika?


Dragomir Brajković

Ohrabrujuće je kad god je književnost samostalna i autonomna. Književnost nije samo lepši deo nas, nego i najbolji, kod mnogih i najpodnošljiviji. Književnost nas nije nigde izbrukala, a politika jeste, čak i onda kad je imala dobre namere. Književnost nas je predstavljala boljima i kad smo bili loši i kad to nismo, a politika nas je, i kad smo bili na dobrom putu, znala odvesti na stranputicu.

No, književnost i politika se, i pored sukoba, još pronalaze. Loša književnost je uvek išla u susret bilo kakvoj politici. Za neka dela ne bismo ni znali da ih politika, loša politika, nije napadala i kinjila. U tim delima ima svega što je potrebno književnosti: i tema je odlična, ni jezik nije loš, tu nedostaje samo pisac. Pisca je "stvarala" loša politika, okomivši se bezrazložno na pojedina dela, obezbeđujući, najčešće minornim delima i marginalnim piscima, publiku i publicitet. Osim toga, zabranjivana su izvanredna dela sjajnih pisaca. Danas se ne znaju imena cenzora, a za ova dela će se znati još dugo. Književnosti ne može i ne sme da sudi ni dobra, a kamoli loša politika. Politika koja zna samo za poraze ne može suditi književnosti i umetnosti koje su smisao života i pobeda ništavila.

Nemam odgovora na pitanje zbog čega su pisci u strankama. Moja stranka su moje knjige i moji čitaoci. Ali, svaki čovek je slučaj za sebe. Neko u stranci vidi porodicu, neko preduzeće, nekoga tamo vodi vlastoljublje... Ipak, imali smo previše usrećitelja!

Priča o borbi za opstanak naroda i države je jedino kod onih koji su se književno potvrdili uverljiva, kod ostalih to je puki izgovor. Usrećitelja smo imali previše. I, što je njih bilo više, to je sreće bivalo sve manje. Književnost i politika imaju različite puteve i tako bi valjalo da ostane. Pametna politika će uvek umeti da iskoristi prednosti književnosti, a dobra književnost će uvek umeti da izmakne zamkama i zavodljivostima loše, a naoko prihvatljive politike.

Književnost nije rasturala državu i narod na partije, već ga je, kroz vekove, okupljala, sabirala i potpomagala brojna njegova pregnuća.


Miloš Jevtić

Sada bismo želeli da Vas zamolimo da nam iznesete svoje poglede o književnom životu. Kako gledate — kao pisac, pre svega kao pisac — na naše književne prilike, ali i neprilike? Kako na književno stvaranje deluju nesređene okolnosti u izdavačkim preduzećima, bibliotečkoj delatnosti i svim drugim, knjizi potrebnim i važnim središtima? Zašto masovni mediji, sve važniji i sve moćniji, nedovoljno podržavaju književnost i umetnost uopšte? Uostalom, da li književnost uspeva — i u sadašnjim okolnostima — da sačuva svoj tradicionalni primat u duhovnom i nacionalnom životu?


Dragomir Brajković

Ovo je doba sveopšte zbrke. I pometnje. Pomerile su se mnoge stvari, porazno su spušteni kriterijumi, tiraži knjiga su sve manji. Književni listovi i časopisi neredovno izlaze, velike izdavačke kuće su se urušile, propale. Biblioteke nisu u mogućnosti da otkupe ni stotinak knjiga godišnje, njihovi se fondovi ruiniraju i siromaše, pa ipak, piše se i objavljuje uprkos svemu. I to je dobro. Sponzora je sve manje, a izdanja sve više. O vrednostima bi se moglo diskutovati. Književna delatnost bi se mogla, ako se ovako nastavi, svesti na porodičnu manufakturu.

Udruženje književnika je postalo masovna organizacija, nešto kao zamena za narodni front. Ono sada ima više članova nego pojedine stranke, a o simpatizerima i da ne govorimo! Nekad je bio kriterijum za prijem objavljene knjige, sada je, izgleda, dovoljna i namera da će dotični pisati.
 
Narod koji misli na svoju budućnost ne sme knjigu dovesti do ovakvog položaja.


Miloš Jevtić

I o knjizi se u poslednje vreme rado i često raspravlja. Prvo, knjiga je skupa, preskupa, naročito za onaj sloj koji je, tek se obrazujući, dnevno upućen knjizi. Izdavači su, o tome smo govorili, nemoćni, ali je, ipak, sve više izdanja. Na drugoj strani, knjiga i čitanje su dobili mnogo takmaca, kako onih koji su ravnopravni (nazovimo tako kompjutersko čitanje!), tako i onih koji su neravnopravni, pošto — svojom ukupnošću — demantuju i knjigu i čitanje (pri tome mislimo, u prvom redu, na sve ono što je zabava, ali i na sve ono što podrazumeva preživljavanje!). Dolazimo, izgleda, u doba uzaludno pismenih ljudi. Da li će knjiga — kako se može čuti — biti trag civilizacije dvadesetog veka? Da li će se civilizacija narednih vekova, odnosno narednog milenijuma, odlikovati nekim drugim, nama sada, moguće je, i nepoznatim vrednostima? Uostalom, da li, uprkos svemu, verujete da su knjiga i čovek svevremeni?


Dragomir Brajković

Knjiga nije skupa, već su primanja bedna, mizerna. Može se kupiti odlična knjiga za novac koji date za dva primerka nekih ilustrovanih novina. Ali, dok god smo u ovakvoj ekonomskoj situaciji, sve će manje ljudi kupovati knjige. Knjiga, pored toga, jeste dobila takmaca, ali ona je u velikoj prednosti. Knjigu možete poneti na plažu, u avion, na brod, televizor i kompjuter teže; sa knjigom se može (ako već nema sa kim drugim) u krevet, sa televizorom i kompjuterom teško! Knjiga je strpljiva, njeno vreme ne prolazi. Možete je staviti u džep, poneti na izlet, ona je uvek pri ruci.

Pismeni ljudi nisu nikada uzaludni, samo ako su pismeni. Ni nepismeni nisu tako opasni, opasni su polupismeni, oni su ni tamo ni ovamo. Svet će se tehnološki razvijati i taj će razvitak ograničavati čovekove slobode, smanjivaće i sužavati mogućnost izbora, i čovek će se osećati sam sobom ugrožen. A sa dušom čovekovom, šta je sa njom? Nju nije pobedio još niko, pa neće, valjda, ni u budućnosti.Čovek je besmrtan i svevremen, njegovim nestankom nestalo bi i Božje delo. A knjiga, makar i ne bila na papiru, makar se odvojila do Gutenbergove galaksije (u šta sumnjam), trajaće.


Miloš Jevtić

Jedno od aktuelnih pitanja je i pitanje — jezika, srpskog jezika. U ovoj deceniji je, prvo, razbijen — i to, čini se, ne naučnom, već političkom voljom — zajednički jezik više južnoslovenskih naroda, pre svega Srba i Hrvata. Jezička deoba je bila dramatična, ali kao da nije još prestala. Do ruku nam je dopala i jedna knjiga koja se zauzima da se i jezik dva srpska plemena, onog koji živi u Srbiji i onog koji živi u Crnoj Gori, razdeli. Onda, pored Matičinog pravopisa, koji je pripremio naš najbolji pravopisan Mitar Pešikan, zajedno sa Jovanom Jerkovićem i Matom Pižuricom, pojavilo se još nekoliko pravopisa, koji negiraju ili, barem, menjaju tradicionalnu srpsku jezičku normu. I pitanje pisma se aktuelizuje. Raniji pobornici latinice preobrazili su se u borce za ćirilicu. Dešava se, mislimo nepotrebno, da se sada potiskuje i zatura latinica. U snopu jezičkih pitanja je i odnos prema stranoj leksici. Na kraju, prethodni teror konferencijaškog govora zamenjuje, isto tako nametljivo, teror mas-medija i ulice... Tek, jezičke muke i bruke su velike. Kako Vi na sve to gledate?


Dragomir Brajković

U jednoj pesmi posvećenoj Vuku Karadžiću zapitao sam se šta bi bilo kad bi se, kojim čudom, Vuk danas pojavio. Šta bi rekao, kako bi reagovao, šta bi ga posebno zaprepastilo. Pitao bi, sigurno, kaže se u toj pesmi, kako od jednog napraviste toliko naroda; pitao bi množe li se Srbi deobom, mimo sveta; kako od jednog napraviste toliko jezika; pitao bi otkud nam toliko gospodara i toliko kancelarija knjaževskih.

Mi jezik kojim govorimo nedovoljno negujemo, razaramo ga i razgrađujemo, trujemo, pogrešno primenjujemo i često preimenujemo. Ne razumem zbog čega se ustežemo da svoj jezik nazovemo pravim imenom. Osim toga, granice jezika jednog naroda često se ne poklapaju sa granicama države u kojoj taj narod živi. Tako je i sa srpskim jezikom. Njegovo rasprostiranje i zračenje i u vreme najsrećnije (ne i idealno i pravedno postavljenih) premašivalo je uveliko državne granice. Ako srpskim jezikom govore i drugi narodi u susednim nam državama, a nazivaju ga drukčije, zbog čega od njegova imena beže Srbi, koji su, još uvek, u zajedničkoj državi? To je teško razumeti.

Što se, pak, pisama tiče, i ćirilica i latinica su naša pisma. Neumerenost u korišćenju latinice, tako česta i karakteristična za područja koja su u bivšoj Jugoslaviji naseljena većinom Srbima, otišla je u drugu krajnost — potiskuje se sasvim latinica. Ekavica i ijekavica su dva naša narečja. Ko je još bežao od bogatstva koje nose raznolikosti? Neće nas udaviti latinica ako smo svesni ko smo i koji su nam koreni. Nećemo biti ni veći ni sigurniji ako samo ćirilično pismo priznamo, a svako drugo zapostavimo. Srpski jezik je jedinstven jezik ekavskog i ijekavskog izgovora i prirodno je da se uredi jedinstvenom, elastičnom, ali ne i neobavezujućom normom.

Jer, kako Andrić beleži, kad je Vuk otvorio pitanje jezika, on je otvorio jedno od najkrupnijih društvenih i istorijskih pitanja u sudbini jednog naroda. Zanimljivo je i u koje ga vreme Vuk otvara: onda kad se iznova stvara srpska država, kad će kultura i tradicija, jezik i vera biti od presudne važnosti za formiranje nacionalne svesti. I države svakako.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 25, 2010, 02:29:22 am »

**
nastavak

Miloš Jevtić

Može li se govoriti o srpskom pitanju danas ne razmišljajući o jedinstvu srpskog kulturnog prostora? Može li jedinstven srpski kulturni prostor biti zamena ili nadoknada za ono što imenujemo državnim jedinstvom? Dokle seže srpski kulturni prostor?


Dragomir Brajković

O jedinstvenom prostoru se može govoriti, jer, prateći granice dopiranja našeg jezika, kulturna obeležja i znamenja, srpski kulturni prostor uveliko preteže preko najudelanije iscrtanih granica srpske države.

Od Hilandara na jugu, do Sentandreje na severu, obeležen je i prožet prostor jedinstvenom duhovnošću. Na jugu svetli i greje Hilandar, a na severu gasne Sentandreja opominjućim sjajem. Koliko su se te, nekad čvrste veze održale u razobručenom i rasejanom srpstvu? Još je Sterija zapisao kako za veličinom svojom rasturen tuži kamen. Govore li nam, i danas, ovi Sterijini stihovi opominjuće o našem razbaštinjenju?

Bili smo rasejani u nekolike carevine, ali smo uvek težili matici. Najduže i najuspešnije smo se, od asimilacije, branili verom, duhovnošću i kulturom. I onda kad su naši sunarodnici silom ili milom preveravali, ili kada su, brojčano osuti, bili asimilovani, još dugo je u njima (pa i u njihovim potomcima) isijavalo naše kulturno nasleđe. Pa i kultura koju su stvarali naša je, iako neintegrisana u nju. U rasejanju stvaran, a pomeran prema matičnoj državi, naš se kulturni prostor sužavao samo geografski. I ne samo da se sužavao, već se usitnjavao, komadao i mrvio. Spadamo u narod koji se množi deobom. Baš kao što je od našeg naroda napravljeno nekoliko naroda, tako je i od naše kulture napravljeno nekoliko kultura. Nismo imali (a i danas imamo malo snage i volje) da se ti delovi učine jedinstvenim srpskim kulturnim prostorom. Iskustva iz prošlog veka, naravno uz kritičko preispitivanje, mogla bi nam, i danas biti od koristi. Nije matično samo ono što se stvara u matici. Nije li u rasejanju osnovana Matica srpska, Letopis, Tekelijanum? I prve novine serbske? Izvan granica prošlovekovnih srpskih država štampan je Rječnik srpskog jezika, Gorski vijenac, Brankove Pesme. U geografskom smislu, sa periferije srpskih država, naročito prema matici, dolazili su jaki podsticaji, kulturna pregnuća, značajne i stožerne istorijske ličnosti, naučnini, umetnici. Sve je to jedinstven kulturni prostor, mada nastajao u više carevina i država. Začudo, danas smo u mnogo čemu dalji i razdeljeniji nego što smo bili u prošlom veku. Skloni smo samozabaravu, a kultura nam je dijasporična. Naša kultura je, osim toga, i polifonična i policentrična. Kako je ujediniti? Jednim jezikom i pismom. Moramo, ipak, poštovati jezičke osobenosti i nijanse. Normativistika — da; uniformnost — ne; osećanje za jedinstvo — da, ali pravo na posebnost bez koje nema kreativnosti — da, jer na tome počiva stvaralaštvo. Tek tako će kultura biti osnova preporoda. Ona ne može zameniti ulogu države. Cilj nam mora biti država koja objedinjuje i kultura koja prožima jedinstveno srpsko biće.

Ekonomski jako, a kulturno samosvesno rasejanje, moglo bi matici biti ne samo oslonac, već i orijentir. Kao ilustrativan, navešću jedan primer. Nedavno sam boravio u Kanadi. Pored ostalog, održao sam književni susret u Srpskom kulturno-istorijskom društvu Njegoš. Sama ta činjenica da se oni okreću prema vrhovima i srži naše kulture, da za ime velikog pesnika i vladara vežu svoje delatnosti, dovoljno govori. Tamo društva nose imena Svetog Save, Dučićevo, Šantićevo, Desankino... A ovde? I to nas određuje, zar ne?

I da zaključim: kultura se može (i mora) graditi na razlikama i osobenostima, a država, zajednička država, na jedinstvenim težnjama i jednoj ideji.

Dijaspora ili, bolje rečeno, srpsko rasejanje sastavni je deo srpske kulture.


Miloš Jevtić

Tek je okončan (nadajmo se!) rat, težak, neočekivan i neželjen. Napale su nas najjače i najmoćnije države sveta. Napale su nas — bez najave, ali sa bezbednog odstojanja. Narod i vojska su se pokazali veličanstvenim. Kako ste doživeli i odživeli ovaj rat?


Dragomir Brajković

Ovo i nije bio rat. Rat je viteška, muška borba. Bar tako je bivalo. Ovo je bilo siledžijstvo, varvarizam i brutalnost. Gađati, kako ste i sami u Vašem pitanju naglasili, sa bezbedne udaljenosti, najmodernijim i najrazornijim oružjem, nezaštićen narod, nejač i sirotinju, nije rat i viteštvo. A to prodavati kao borbu za demokratiju i ljudska prava — pa to je cinizam i licemerje! Priče o legitimnim ciljevima idiotske su i na nivou imbecila. Kako mogu deca i bolnice biti legitimni ciljevi? Pored toga, razočaravajuće je što je sve to došlo iz zemalja koje su slovile kao demokratske.

Nije utešno što smo spoznali dvoličnost tog sveta. Još teže pada činjenica da je u velikoj meri ćutala evropska inteligencija. Utešno je što su protiv ovog divljaštva ustajali hrabri i odvažni pojedinci, ali oni su u svojim sredinama bili toliko usamljeni i tako izolovani da su izgledali kao bele vrane. Jasnije smo ih čuli mi nego njihovi sunarodnici koji su nas bombardovali. Ali, nama su njihovi glasovi protesta značili mnogo. Učvrstili su nas u uverenju da poštenje nije sasvim poginulo.

Narod i vojska su, u granicama svojih mogućnosti (pa čak i preko toga), pružili otpor. Taj tehnološki razvijen, a duhovno zakržljao svet, neosetljiv na nepravde pričinjene drugima, razorio nam je zemlju, zatrovao je, zgadio velike ideale demokratije. Najpogubnije je razaranje vere u ljudskost i humanost, u pravdu i istinu. Taj svet je prikazao satansko lice. Njima činjenice ne znače ništa. Ukoliko se, kao kod svih tirana i diktatora, činjenice ne poklapaju sa njihovim mišljenjem, utoliko gore po činjenice. Sada su, na našu veliku nesreću činjenice bile u sudaru sa njihovim htenjima i namerama. Mi smo, brojevima mereno, mali narod, mereno svim drugim merilima — nismo. Nas, kao takav narod, istorija obavezuje. Istorija nas, nažalost, često čini žrtvama interesa velikih sila.

Moglo se, i sada, kao i u nekim drugim istorijskim okolnostima, proći bolje i jeftinije, zavisi iz kog ugla posmatrate i čim sameravate stvari. Logikom rajinskom (a o njoj je govorio i pisao Cvijić) sve se može prihvatiti i opravdati, pa čak i ropstvo proglasiti za vrlinu i dobitak. Nek je živa na ramenu glava! Možemo mudrovati i nagađati u stilu šta bi bilo da je bilo, ali ono što je od nas traženo, sudeći po dostupnim nam informacijama, samo je ropski mentalitet mogao prihvatiti. Nije to samo stvar hrabrosti, ni odvažnosti, još manje ludila i inaćenja sa svetom, to je, jednostavno, udovoljavanje unutarnjim nalozima, to je cena slobode.

Ona je na ovim prostorima skuplje plaćena nego igde i, što je najgore, morala se ta cena plaćati u krvi, a račun je stizao skoro svakoj generaciji.

Niko razuman nije protiv uključenja u svet, pogotovu uključenja u demokratski i prosperitetni svet! No, različita su merila demokratije koja taj svet nudi. Jedna su za njih, druga za zemlje koje im se mogu suprotstaviti, a treća za male i nemoćne zemlje. Ovo vreme je vreme beščašća i licemerja. I za pisca, kao i za svakog moralno osetljivog čoveka, rat koji je protiv nas vođen je divljaštvo i nečoveštvo. Od toga šta je razvijeni svet spreman da učini i kakve nepravde da nanese slabijima, ledno je oko srca svakom razumnom stvoru. Uostalom, što bi se pisci u tom izdvajali i razlikovali od ostalih? Možda samo po pojačanom stepenu odgovornosti?! Pisanje nije samo bekstvo od stvarnosti, već ubežavanje u novu stvarnost, u jezik, gde je svemu ime i prezime, koren i karakteristike.

Zar nam se u jeziku (i iz njega) nije kazivalo da će nastanuti pošljednje vrijeme i zar nam nije poručeno kako, uprkos svemu, valja stati na biljegu i na strašnome mjestu postojati? Iz njega nas je dočekalo i ono obavezujućeg sadržaja pitanje šta nije čo'ek, a mora biti čo'ek? Kazivalo nam se mnogo toga. Možda i sve. Pozornica je ostala ista, dekor takođe, krvavi pir je mogao da počne. Valjalo je samo sačekati, imati strpljenja da se uključe kamere. I uključile su se. Razvidelo se i razdanilo, razbistrilo i jasno ukazalo ko je šta i gde je ko. Jezik nije prećutao ništa od toga.

Ko se, makar na tren, sklonio pod sigurnu strehu jezika, na sigurnom je, makar samo to imao. A oni srećne ruke i u punoj milosti jezika mogli su da i svoju muku upevaju i tako je pridruže opštoj. Uz to su mogli da kroz jezik spoznaju nepropadljivost. Mogli su da iščitaju da će biti što biti ne može i da je malen svijet za adova ždrala, te da ničija nije (a pogotovu krvnikova) gorela do zore, da velja kruška u grlo zapadne. Jezik nam je kazivao da će i ovo jednom biti juče. A u tom juče će se ogledati i naše slabosti i sujete, i mitomanije i megalomanije, ali i postojanost, hrabrost, odvažnost, pregnuća. Videće se, jasnije nego danas, ko je vjera, a ko je nevjera. Jezik obasjava pesnika, a pesnik pesmom jezik. Šta je čovek do jezik, rodna njegova grana, mnogo ogranaka i replika one Reči sa početka svega, ime tajanstvenog znaka i znamena Božijeg?! Čovek je jezik i misao, a u dugu razmišljanju on bi se stravio i raspomamio kad, zahvaljujući pojmovima, ne bi našao uporišnu tačku u Svedržitelju neba i zemlje. Tako se upućenijima u njegove tajne kroz jezik ukazuje prošlo, nagoveštava buduće, a taloži sadašnje nepogrešivom probirljivošću.


Miloš Jevtić

Nažalost, pouke rata nisu dugo trajale. Ujedinjeni narod su stranke ponovo počele da dele. Posledice su teške, ne jedino ekonomske. Vreme posle rata je postalo, isto, vreme neizvesnosti. Spominje se i građanski rat. Zar je moguće da se do rešenja ne može doći normalno, na uobičajene načine? Šta bi, prema Vašim slutnjama, trebalo učiniti da se očuva narod i unapredi država?


Dragomir Brajković

Kao odgovor na ovo pitanje najprikladnije bi bilo, kao izveštaj sa lica mesta, u celosti citirati Disovu pesmu Naši dani. A ona kaže: Nabujao šljam i pokor i poroci. Kaže i to da se razvilo crno vreme raspadanja. Proročke Disove reči uočavaju kako su se na visoko podigli sutereni, a i stih o podlim i lažnim suverenima kao da je pisan danas. I to da smo raskovali zemlju na partije ovdašnje je i današnje izvešće. Pesme imaju tu moć da vide i dalje i bolje od svojih tvoraca, jer kroz njih govori i iskustvo pokolenja. A, osim toga, ovde se malo šta menja. Bilo bi dobro da se nekim zakonom, čak i ustavnom normom, propiše da u Srbiji ne sme biti više stranaka nego što ima stanovnika. Ali, i pored ove crne slike, ubeđen sam, propasti nećemo! A i što bismo? Da obradujemo naše dušmane?! Prerano su se obradovali! Ni retke nam prijatelje nećemo našom propašću razočarati. Nije pristojno kukati nad svojom sudbinom, već valja nešto menjati. Država se spolja brani vojskom, a iznutra kulturom. Jaka svest o sebi i prožetost jedinstvenim duhom jezika i vere — održali su nas. I održaće nas.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 25, 2010, 02:29:51 am »

**
nastavak

Miloš Jevtić

Jedna od najkobnijih posledica rata je stanje na Kosovu i Metohiji. Svakodnevne vesti govore da je tamo, u srcu srpske zemlje (podsećamo, priredili ste, zajedno sa Vitezovićem, Čitanku Kosovskog boja, što znači da ste merodavan sagovornik i za ova pitanja), haos, da su Srbi žrtve sumanutog albanskog terora i da sve to, izgleda, navodna međunarodna zajednica samo posmatra. Kako osećate kosovsku tragediju, sadašnju kosovsku tragediju?


Dragomir Brajković

Ja sam, pored knjige koju pominjete, napisao i objavio, čak u četiri izdanja, knjigu pesama Vatra u rukama, u čijem podnaslovu stoji Kosovska rukovet. To je osnovna tema. A Kosovo je naša srž. Andrić je, pišući o Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli, zapisao da je ova drama počela na Kosovu i da se sve što se rađa u Crnoj Gori rađa sa refleksom kosovske krvi u pogledu. Ako nije neskromno, kod mene je taj refleks odblecnuo, bar kroz ovu knjigu.

Jer, o Kosovu niko od nas niti može misliti, niti pisati sam. Našem se glasu pridružuju glasovi naših predaka i prethodnika. Kosovo je jezgro našeg kulturnog pamćenja. Tako se u ovoj rukoveti, kao u našem crkvenom pojanju, čuju glasovi drugih. To su glasovi despota Stefana Lazarevića, sina Lazareva, Jefimije, Starca Milije, Višnjića, Sarajlije, Njegoša, Sterije, Šantića, Filipovića, Bojića, Rakića, Dučića, Crnjanskog, Desanke, Pope. Nema nijednog značajnijeg srpskog pesnika a da nije pevao o Kosovu. A Isidora, Veljko Petrović, Rastko, Andrić i drugi ispisali su nadahnute stranice o Kosovu i kosovskom mitu.

Mi, danas, o Kosovu pevamo u neveselim i za pevanje nimalo primerenim okolnostima. Cinici bi rekli da oni koji su sve u dvanaest zapevali sada bolno zapevaju.

Onog koji pesničkim osećajem za stvari i pojave na izmaku veka svedoči, još prizivaju glasovi onih koji se sa njim, kroz vekove, pozivaju.

I, kao u kakvom snoviđenju, oni bez očajanja svedoče da mogu nastajati zemlje i gradovi, a da je nerazrušivo samo ono što se pod skute umetnosti sklonilo i što je od njene, makar i krhke pređe činjeno. Gračanica, Ljeviška, Studenica, Dečani, Žiča, Sopoćani, njihove blistave kupole, zidovi oslikani freskama, a u ikonama i ornamentima oltari i njihove dveri, nadživeli su mnoge pohare.

U kosovsku ranu, duboku nekoliko vekova, i sada "dobročinitelji" i samozvani usrećitelji čovečanstva sipaju živu so, a so našeg plemena kao da se u prah i pepeo pretvorila, matrica nam se istanjila, a matica zabrinjavajuće smanjila. Onaj što, pevajući o Kosovu, slućaše da će nastanuti pošljednje vrijeme prepoznaje li kako se u ovim tmastim danima veka već zalazećeg jeza potopa lagano stani? Zabačena su, nažalost, sva pravila i poginula je pravda, pogažena je i unižena reč u kojoj je nada obitavala. Kosovo nas je uvek određivalo. Glasovi naših prethodnika nas bodre i sokole. Spomenimo ih se. I opomenimo. Akustika je mnogo jača i bolja ako je ponor dublji. A naš ponor je u vremenu iz kojeg bi hteli da nas istisnu, u vekovima kosovskim koje hoće da nam zatru. "Da trava caruje među slovima", koja tamo zabeležismo. O Kosovu, odista, niko od nas ne može ni misliti ni pevati sam. Za utehu, i ovo će biti juče, a za opomenu: kao i uvek će se pamtiti ko je vjera, a ko je nevjera.


Miloš Jevtić

Vi ste poreklom iz Crne Gore, Srbin iz Crne gore, kako piše u leksikonu Ko je ko u Srbiji. Kako je moguće da je došlo do sporova između Srbije i Crne Gore? Da li se radi, kako se ističe, o političkim nesporazumima, ili su u pitanju mnogo dublji razlozi? Da li je težnja za odvajanjem sadašnja, ili, kako se čuje, potiče od ranije? U stvari, da li je to samo posledica trapavih političkih poteza, ili je Crna Gora u sadašnjoj jugoslovenskoj zajednici doista neravnopravna? Uopšte, možete li da zamislite da će se — možda ne tako daleko, možda sasvim uskoro — dve eminentne srpske države razdvojiti?


Dragomir Brajković

Za mene, Crna Gora nikad nije bila samo geografski pojam. To ponajmanje. Doživljavao sam je, i doživljavam je, kao neku osobitu ili razgranatu porodicu. Sve je tamo u nekim bratstveničkim, plemenskim, kumovskim i prijateljskim odnosima. Svako je nekom nešto: predak ili potomak. Što bi se reklo: rod i pomozi Bog. Čak se i one tamne i visoke gore, koje Gospod nije slučajno ostavio tamo, prizivaju, svojataju, takmiče i nadgornjavaju.

Prosto se učini da je tamo sve u nekom rivalstvu, u nekom takmičenju i nadgornjavanju. Svako bi hteo da njegova bude prva i poslednja. Kao da su ogromne gore, među kojima se stasavalo, određivale visoku meru, kojoj se, iz pokolenja u pokolenje, stremilo i težilo. Možda je i to određivalo načela i htenja svakog pojedinca i kolektiva. Ostati u dobroj uspomeni, učiniti delo po kome će čovek biti upamćen, po dobru se spominjati, kao da je bio nepisani nalog. Te sam naloge sam osećao — i kao vezu, i kao obavezu. I kao stegu, i kao podsticaj.

Crna Gora je, za mene, i elegija i epopeja, i uzlet i beznađe. Obraćajući joj se stihom, mojom najprisnijom i najprirodnijom vezom sa svetom, i njom naravno, u knjizi Povratak u Crnu Goru zapitao sam je kojem je nauku učila. Šta se to razaznaje u toj gori crnoj, koju je ona, imenom i značenjem, u nas rasprostrla?

Znam da nema ni odlaska ni povratka iz nje, jer Crna Gora je ono što je u nama a ne van nas. Stihom joj se obraćajući — od tebe bežeći ja se tebi vraćam, | razrokom pogledu i tvom britkom zboru, | ma kuda kročio do koštane srži vreme utiskuje stud u Crnu Goru, imenovao sam lepotu i prokletstvo pripadanja.

To, istovremeno osećanje jeze i topline, žestine, oprosti i nežnosti u osnovi je moga odnosa prema njoj.

Crna Gora se izlila iz svoje geografije. Pod tim pojmom podrazumevam sve ono što je (fizički i duhovno) sa njom u vezi ili je poreklom otuda. Sve ono što je zlatni prah sećanja. Sve ono što je tamo klicom zametnulo, što se začelo tamo. A to je, moglo bi se reći, skoro sve. Malo koga imate na ovim našim prostorima a da starinom nije otuda, da mu se u dušu nisu ugnezdili radost i prokletstvo toga pripadanja.

Slikovito rečeno, Crna Gora je moćan koren sa žilama u istoriji i predanju, a sve ostalo je stablo, sa bogatom i razgranatom krunom, koje taj koren, spušten u mit, a protegnut kroz istoriju, hrani.

Crna Gora je mitologija i mitomanija. Lirskim govorom sam nastojao da prigušim i razgradim te naslage. Nije na meni da procenjujem rezultate i vrednosti te veze.


Miloš Jevtić

Kako gledate na nekadašnje progone i sadašnju situaciju u Crnoj Gori?


Dragomir Brajković

Daroviti su svuda, a posebno ovde, bili sumnjivi i nepodobni. Darovitost i odvažnost, spremnost na izdvojeno mišljenje, često su kroz istoriju uzimani za greh, ne samo od svetovnih, već i od crkvenih vlasti. Tako je bilo i tamo.

Ni danas mi nije jasno šta je tolike crnogorstvujušće poluinteligente teralo da tako strasno budu ono što nisu. U strahu od sličnosti ili istosti — što je uvek znak velikih kultura — stiglo se do samoubilačke originalnosti dukljanskog porekla.

Prosto im bilo što sebe za to vezuju, svako sebe najbolje zna, pa sebe još žive mogu proglasiti za arheološki lokalitet ili kakav fosil, ali neka druge ne svojataju i narod, koji odavno zna ko je i šta je, neka ostave na miru.

Nije sva Crna Gora stala u Crnu Goru. Dobro je što Crna Gora ne staje u smišljeno negovanu prosečnost samorodnosti. Unapređivanjem poslušnika, ni prošla, ni sadašnja, a ni buduće vlasti, ne usrećuju ni sebe ni narod. Uvek je bekstvo od korena davalo slabe rezultate. A isključivo vezivanje za njih pogubno je višestruko. Mala je prostorom Crna Gora da bi u nju stalo sve što je porodila, zadojila, odnjihala i nadahnula, ali je duhom prostrana da primi sve što odiše kulturom i slobodarstvom, mada se to uvek svodi na isto.

Nadam se da će Crna Gora i sada izabrati pravi put, te da će današnje generacije biti dostojne svojih predaka. Malo koga tako i toliko obavezuje istorija.



Čovečanstvo je, kao što i sami primećujete, na opasnom putu. Sklono je razaranju i samouništenju. Onaj divni sklad koji je nekada postojao između čoveka i prirode narušen je. U narednom periodu čoveku će, kao i do sada (a možda i više), biti potrebne vera i uteha. Tražiće ih u svemu, a najviše (i najčešće) nalaziti u poeziji. Ona je jedina sposobna da objedini raznorodna iskustva i da prodre do najtananijih osećaja čovekovih. U njoj će čovek prepoznavati svoju dušu, ona će biti najpreči i najsigurniji put ka njegovom izbavljenju i duševnom spokoju. Ona, u bezdušju vremena, spasava dušu. Ona je, ako ne najpreči, a ono najsigurniji put ka onoj sili koja je ovaj svet stvorila i koja ga, čak i na suprotnostima, obdržava.

Beograd, novembar 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 25, 2010, 02:30:16 am »

**

Miloš Jevtić
Poreklo nade
Razgovori sa
Dragomirom Brajkovićem
Unireks
Beograd, 2000.






Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Decembar 25, 2010, 02:30:39 am »

**

Miloš Jevtić
Poreklo nade
Razgovori sa
Dragomirom Brajkovićem
Unireks
Beograd, 2000.






Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Decembar 25, 2010, 02:31:04 am »

**




O OVOJ KNJIZI

Knjiga "Poreklo nade" — 71. u Kolekciji "Odgovori" — sadrži razgovore koje sam sa književnikom Dragomirom Brajkovićem vodio za ciklus emisija "Gost Drugog programa" krajem 1999. godine.

Pripremajući rukopis razgovora za objavljivanje, Dragomir Brajković i ja smo tekst pojedinih delova dopunili i proširili. Dodali smo, kao što je to uobičajeno u ovoj kolekciji, i izbor fotografija.

Zahvalan sam Dragomiru Brajkoviću — na razgovorima, ali i na svemu onome što je učinio da se rukopis priredi za štampu.

Zahvalan sam i izdavačima, beogradskom i podgoričkom "Unireksu". Drago mi je što se tako—- uz "Partenon", "Kej" i "Beogradsku knjigu" — uvećava spisak onih koji su zainteresovani da objavljuju knjige iz Kolekcije "Odgovori ".

Zahvalan sam i svima onima koji su — materijalno i na drugi način — doprineli da se ova knjiga pojavi u javnosti. I Dragomir Brajković i ja osećamo potrebu da istaknemo doprinos — Petra Čabovića iz Kostolca, kao i Milana Čukića, Rada Bošnjaka i Božine Mrdovića iz Beograda. Drago nam je što su zanimanje za ovu knjigu pokazali i njeno objavljivanje pomogli članovi Srpskog kulturno-istorijskog društva "Njegoš" iz Toronta, među ostalima i Vojin Đuričković, Ranko Radović, Slobodan Popović, Tripko Pešikan, Čedo Ašanin, Nedeljko Ikić, Rade Borisavljević, Zoran Bošnjak, Radivoje Batričević i Branko Marković.

Zahvalan sam, kao i ranije, stalnim saradnicima, Porodici Kolekcije "Odgovori", odnosno, Radovanu Popoviću, Bori Draškoviću, Nikoli Masnikoviću, Bogdanu Terziću, Milanu Tasiću, Vojislavu Nestoroviću, Vojislavu Nikoliću i Draganu Mikoviću. Kao i obično, njihov trud i pažnja pomogli su da se očuva i kontinuitet Kolekcije "Odgovori".

Nadam se da će i ova knjiga — kao i sve ranije u Kolekciji "Odgovori" — biti važno i potrebno svedočenje kako o jednoj aktivnoj pesničkoj ličnosti, tako i o vremenu u kome je delovala. To vreme, vreme druge polovine XX veka, dobija, tako, autentično osvetljenje.

Beograd, mart 2000. godine  
M. J.




Miloš Jevtić | Poreklo nade
Razgovori sa Dragomirom Brajkovićem
Unireks | Beograd, 2000.


~

Dragomir Brajković BIOGRAFSKO-BIBLIOGRAFSKI PODACI

[postavljeno 05.12.2009 | 24.05.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: