Vladimir Vasić (1842—1864)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Vasić (1842—1864)  (Pročitano 7902 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 03:08:36 am »

**





VLADIMIR VASIĆ
(Šabac, 08.08.1842 — Loznica, 22.08.1864)

Vladimir Vasić rođen je u Šapcu 8. avgusta 1842. godine. U Loznici je počeo učiti školu, koju je produžio u Šapcu a za tim u Beogradu, gde je svršio šesti razred gimnazije, pa je 1861. s jeseni stupio u vojsku. Naskoro je, po tom, bio poslat, kao državni pitomac, u Prusku. Dve je godine proveo u kraljevskim strelcima u Berlinu, a treće bude upućen u Erfurt gde mu se razvi klica suve bolesti. Stoga se vrati kući u Loznicu, i tu preminu 22. angusta 1864. Sahranjen je do same crkve lozničke koja je u nekadašnjem šancu vojvode Bogićevića.

O njegovu životu u Berlinu čitamo u predgovoru njegovih pesama: "Uvek se u pismima tužio svojim prijateljima, koji ga opominjahu i pozivahu na rad, da mu ništa nije mogućno pisati. I doista pisma njegova otud bejahu uvek kratka, tužna nevessla, vazda ga tamo tištaše žudnja za Srbijom i za našim životom i navikama... Beše poštena srca, blage naravi i bujna osećanja pesničkog, koje ne znadijaše niti šćaše znati za kakvo okolišanje, pa mnogo i mnogo stvari današnjega sveta i današnjeg sklopa društvenog tištahu ga teško... Beše čovek s osećanjem, koji se ne mogaše kretati svetom ni živeti u njemu ne mareći za napredak, za sve bolje i lepše, za čistiju i svetliju budućnost; a beše Srbin, kojemu za svoj narod sve ovo beše zenica u oku, najdraža misao i izvor svekolikog oduševljenja, svekolike volje na rad i život. —

Prelazeći na pomen onoga što nam je od pesama ovoga mladog pokojnika ostalo, valja nam najpre pomenuti što se o pevanju njegovu nalazi u pomenutom predgovoru, koji je od pesnikovog druga iz mladosti, St. Novakovića. "On je — veli se tu — počeo štampati svoje pesme još 1860. godine u "Snetovidu", a od 1862. što je izlazilo njegovih pesama izlazilo je u "Danici" u Novom Sadu i to treba uzeti za pravi početak njegovog književnog rada... Nije nikad ni imao dovoljno vremena da se mogao prihvatiti pažljivije negovanja svog dara. Đakom dok je bio, istom se bejaše otrgao početničke bojažljivosti i stao na sranu stazu smele misli i prave vrednosti pesničke, morade ići u vojsku. Vojničke dužnosti smetoše i misao i rad oko pesništva, ne dadoše mu negovati lepe slike, koje gajaše puna nežnog i lepog osećanja duša njegova... Ovo je svakojako samo venac od onoga cveća koje beše počelo klijati i pupiti i koje bi se samo pod njegovom rukom, pod toplim ogrevanjem i negovanjem njegova srca i osećanja potpuno razvnlo i zamirisalo".

Danas nisu potrebne tolike ograde, tolika pravdanja i objašnjenja. Navršuje se skoro četvrta desetina kako pesnika nema među živima, i kad je njegovo pevanje preživelo sve to vreme i došlo do nas kao prava poezija njemu ne treba lepše preporuke!

Danas je retka, veoma retka, jedna knjižica pesama, na 121 strani šesnaestine, štampana u nekad dobro poznatoj štampariji Sopronovoj 1865, a na kojoj je natpis "Pesme Vladimira Vasića". Ona je danas sa svim antikvarska retkost kao što je i pesnikovo ime predmet pažljivog sećanja tek u krugovima dobro posvećenim u razvitak umetničke poezije naše. Među tim nekada se i više znalo o pesniku i bolje se poznavala njegova poezija... "Ja ostadoh samohrano drvo na svetu — pisao je pesnikov otac po smrti svoga sina — ostadoh bez sina kojim bejah svuda i pred svakim svetao, ostadoh bez jedinca, u koga beše i nadanje i život mojih starih dana"... "To je bio — pisaše na glas o smrti njegovoj "Danica" 1864. — nežan, tih pesnik, kanda zato odaren da izbudi mnogo uspavanih mekih srdaca". "Vladimir Vasić je — piše kritičar Lj. Nedić — mlad umro, kao vojnik, a iza njega nam je ostala samo mala sveska pesama, koje su sve, gotovo, patriotske tendencije; one su danas, većim delom, poboravljene, i ako bi zasluživale da se više čitaju, jer se u njima ogleda pravo i istinito patriotsko osećanje njegovo. Ja sve predstavljam ovog mladog, prerano umrlog, vojnika i pesnika srpskog da bi on, jedini među svojim drugovima, održao bio reč, i da bi, da je dočekao naše ratovanje za oslobođenje, postao bio srpskim Kernerom". —

Pesnik peva ljubav, peva slavu svoga narodnog imena i svoje otadžbine, iznoseći slike onakve kakve mu se u duši stvaraju: veo tuge pada na njih i u njemu se gubi perspektiva pesnikova pogleda. To se tugovanje ne daje sakriti ni onda kad bi pesnik hteo da u veselom društvu nađe utehe.

Prvo, i najlepše, obeležje pesmica Vasićevih jeste iskrenost u osećanju. Čitajući pesme njegove i čitajući biografiju njegovu — u oba slučaja dobijamo jednu sliku. Toj iskrenosti pesnikovoj lepo odgovara lakoća oblika i podešenost izraza.

Istražujući uticaje koji se mogu tragati u poeziji njegovoj, valja se zaustaviti na narodnim iesmama, a od pesnika-umetnika na Branku, čiji se uticaj vidi najbolje u pesmi "Drugovima na rastanku", koja je imitacija "Đačkom Rastanku". Ali je ta imitacija bolja od mnogih pesama drugih poeta koji su svoju zavisnost od suverena srpske umetničke lirike želeli sakriti. Moglo bi se još reći da jedrina u izrazu a u nekoliko i oblik podsećaju na pesme Đ. Jakšića, ponajpre one u ciklusu "Ljubav" koje su bile štampane u "Danici" 1862. Tako se Vasićeva pesma "Kad jarko sunce zađe" — ispevana 1863. — svršuje:

Pa svakog dana zborim    
Gledajuć' salik tvoj:    
Oh, al' te ljubim, volim,  
Ka' mio narod moj!  
Pa svakog dana samo
Mislim o nadi toj:
O, Bože, kad ću tamo,
Tamo u narod moj?!

... Pesnik koga je svega dvadeset i dve godine grejalo sunce a koji je ipak ostavio posle sebe pesme koje žive već dva puta tolikim životom i koje će još dugo živeti — nije bio obična pojava književna. On je neosporno najbolji predstavnik svoje pesničke generacije i kao takav znamenit radnik na knjizi srpskoj. —

Lik je po fotografskoj slici njegovoj u doba kad se u Pruskoj bavio.



Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
I izdanje
Zagreb, 1901.


[postavljeno 13.02.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 03:09:21 am »

**

VLADIMIR VASIĆ


Vladimir Vasić, prerano preminuli pesnik, rođen je u Šapcu, 8. avgusta 1842. godine, u svešteničkoj porodici. Preci njegovi starinom vode poreklo od Bjelopavlovica iz Crne Gore. Njegov otac, loznički prota Ingnjat Vasić, poznat je po svom autentičnom Dnevniku koji je, uz obilje dragocenih podataka, pedantno vodio od 1872. do 1878. godine.

Vladimir je osnovnu školu počeo učiti u Loznici, gde mu je otac službovao, da bi dalje skolovanje nastavio u Šapcu, a potom u Beogradu. Drugovi su ga zapamtili kao mladića poštenog srca i blage naravi.

Po završetku VI razreda gimnazije u Beogradu, iz "nezgodnih uzroka", koji su ostali nepoznati, morao je napustiti dalje gimnazijsko školovanje, da bi, u jesen 1861. godine, stupio u vojsku. Kao državni pitomac, već naredne godine je poslat u Berlin, u prusku vojsku, gde je bio rasporešen u "kraljevske strelce". Posle dve godine, 1864, premešten je u vojnu školu u Erfurt, "gde mu se razvi klica suve bolesti". Ne završivsi vojne škole, vratio se u Loznicu gde je ubrzo umro, 22. avgusta 1864. godine, proživevši samo 22 godine. Sina jedinca neutešni otac Ignjat je sahranio kod lozničke crkve.

U duhu ondašnjeg vremena, poezijom se pošeo baviti veoma rano, još u gimnazijskoj klupi. Najstarija njegova sačuvana pesma potiče iz 1859. godine, kada mu je bilo samo 17 godina. Prve stihove je objavio već naredne, 1860. godine, u beogradskom listu Svetovid, koji je izdavao i uredđivao Aleksandar Andrić.

Najviše pesama, gotovo polovinu od ukupno sačuvanih, ispevao je 1861. godine. Od 1862. godine, svoje stihove je objavio u novosadskoj Danici, glavnom književnom časopisu toga vremena, koji je uređivao Đorđe Popović.

Sudeći po pismima koja su skoro uvek bila kratka, tužna i nevesela, dvogodišnji boravak u Berlinu nije lako podnosio. Prijateljima se tužio da mu, na književnom planu, nije lako raditi, jer je preopterećen vojnom službom i u tuđini se oseća jako usamljenim. Muče ga i jaka nostalgična osećanja, prožeta žudnjom za Srbijom, njenim životom, navikama i običajima, pa stoga i nije čudo što su, iz njegovog pera i njegovog srca, 1863. godine, protekli stihovi:

Pa svakog dana zborim
gledajući salik tvoj:
Oh, al te ljubim, volim,
kao mio narod moj!
Pa svakog dana samo
mislim o nadi toj:
O, Bože, kad ću tamo,
tamo u narod moj?!

                                                                                                  
/Kad jarko sunce zađe/

Više volje i entuzijazma iskazuje 1864. godine, u vojnoj školi u Erfurtu, gde je počeo prikupljati i sređivati svoje pesme, svakako u nameri da ih objavi u zbirci. Međutim, bolest je bila jača i brza; više mu nije dozvojavala ni da uči ni da peva. Neumitnu smrt, možda i nesvesno, najavio je još 1861. godine, u dugoj pesmi Drugovima na rastanku, koja sadrži skoro 470 stihova i koja je pisana po ugledu na Radičevićev Đački rastanak:

Hod'te, braćo, hod'te kod svog brata,
da zagrlim sve vas oko vrata,
da izljubim, da vam zbogom velim,
tugu moju da sa vama delim!
Hod'te, braćo, hod'te, dajte leka,
hod'te, vreme znate da ne čeka!


Posle Vladimirove smrti, pesnikovo delo su od zaborava otrgli otac Ignjat i dobar drug, Šapčanin po rođenju - Stojan Novaković, koji je, u to vreme, i sam pisao stihove. Njih dvojica su prikupili Vladimirove pesme štampane u časopisima i one sačuvane u rukopisu i objavili ih, odmah posle pesnikove smrti, 1865. godine, u zasebnoj zbirci, koju je izdala Sopronova štamparija u Zemunu. Mnogo kasnije, u Biblioteci srpskih pisaca, Milan Kašanin je priredio Vasićeva Celokupna dela, u kojima je objavljeno 50 njegovih pesama.

Vasić je prevashodno pesnik patriotske provenijencije, jedan od izrazitijih rodoljubivih zanesenjaka svoga vremena. Sasvim je sigurno da je patriotizam i rodoljublje poneo iz roditeljskog doma, da bi ova osećanja bila još više produbljena za vreme neveselog boravka u inostranstvu.

Bavio se i ljubavnom lirikom, ali kritičari za ove pesme nisu imali previše pohvala.

Motive i inspiraciju za svoje pesme Vasić je nalazio u trajnom uzoru Branku Radičeviću, narodnim pesmama i nemačkim liričarima.

Među širokom čitalackom publikom, Vladimir Vasić je ostao poznat po stihovima pesme Nek vidi dušman, za koju je muziku komponovao Davorin Jenko i koja je doživela neverovatnu popularnost:

Šta ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Protrljaj oči, slava te zove,
slava te zove na crno groblje,
na ono tužno Kosovo polje.


Vladimir Vasić je jos jedan od pesnika koga je smrt prerano pokosila, pre no što je uspeo da jasnije obeleži, definiše i odredi svoj pesnički lik.




Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 13.02.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 03:09:57 am »

**

ČITAOCIMA

ove knjige i mojim i pokojnog mi sina
ZNANCIMA I PRIJATELJIMA.


Smrt mi oduze i ugrabi sina, jedini ponos, koji mi beše ostao za moje stare dane. Bi suđeno da ja preživim onoga, od koga se nadah da mi oči sklopi i da mi grob prelije. Božja je volja htela i ja je trpim, snosim njegovo sveto naređenje i ako ne mogu zatajiti kako me silno boli ovaj preteški gubitak, ova ljuta rana. Ja ostadoh samohrano drvo va svetu, ostadoh bez sina kojim bejah svuda i pred svakim svetao, ostadoh bez jedinca, u koga beše i nadanje i život mojih starih dana.

U teškoj mojoj žalosti evo vam dajem ono što je vaše, što zatekoh iza moga pokojnog Vladimira. Nek ide u svet njegovo pevanje - tužno mi je zamenjivati ga u ovoj radnji, boli me to, jer me ovako sve opominje na njega, ništa me ne teši.

A vi svi, koji ste poznavali mog sina, primite k srcu žalost tužnoga oca, u kojoj on predaje ove ostanke svoga jedinčeta vašoj ljubavi i sećanju.

Ignjat Vasić
prota Loznički.


~~~

Pokojni Vladimir Vasić rodio se u Šapcu 1842. godine 8. avgusta i preminuo je u Loznici 22. avgusta 1864. Učio se u manjim školama najpre u Loznici a posle u Šapcu i svršio je u Beogradu šest razreda gimanzije, pa je posle stao u vojsku 1861. godine u jesen. Odatle ga je vlada poslala u prusku vojsku i bio je tamo dve godine u kraljevskim strelcima u Berlinu. Treće godine je premešten u vojničku školu u Erfurtu, gde ga je i snašla suva bolest rad koje se morao povraćati kući i koja mu najposle svrši mlađani vek.

On je počeo štampati svoje pesme još 1860. godine u "Svetovidu" a od 1862. godine što je izlazilo njegobih pesama izlazilo je u "Danici" u Novom Sadu i to treba uzeti za pravi početak njegovog književnog rada. U "Danici" su mu izlazili prilozi, koje je slao iz Berlina. Što je davao u "Svetovid" davao je đakom u Beogradu, onda kad je počinjao pisati pesme i kad najpre ogledaše hoće li moći pristati mlađane radine u našoj književnosti; to i jesu sve slabije stvari njegove, koje on u poslednje doba nije ni sam brojio u svoj posao, nego ih je kao početničke slabačke oglede odbacivao i koje se ne bi nikad u nigde više dotad ni pominjale da je njemu Bog dao žibota pa da zbiljski počne raditi na knjiženosti i da pokloni dovoljno pažnje i negovanja svome lepom i živahnom pesničkom daru. A kad se to nije dalo pokojniku, ovo ne možemo da ne ubrojimo u njegov rad pišući mu ovaj žalosni spomen.

Pokojni Vladimir nije ni imao doljno vremena da se mogao prihvatiti pažljivije negovanja svog dara. Đakom dok je bio, istom se bejaše otrgao početničke bojažljivosti i stao na pravu stazu smele misli i prave vrednosti pesninčke, morade iz nekih nezgodnih uzroka ostaviti i školu i svoje društvo i prijatelje, te ići u vojsku, otkuda se otište još dalje i od društv i od prijatelja svojih u Nemačku. Vojničke dužnosti i tamo mu kao i u Srbiji smetoše i misao i rad oko pesništva, ne dadoše mu negovti lepe slike, koje gajaše puna nežnog i lepog osećanja duša njegova. Za dve godine u Berlinu on je vrlo malo uradio, a uvek se u pismima tužio svojim prijteljima, koji ga opominjahu i pozivahu na rad da mu ništa nije mogućno pisati. I dosta pisma njegova otud bejahu uvek kratka, tužna, nevesela, vazda ga tamo tištaše žudnja za Srbijom, i za našim životom i navikama. To beše ono tugovanje koje ćuti i tako ćutom trpi i snosi svoje muke. Mnoga mu pisma behu vrlo prosta, i tako kratka kratka kao da je sasvim obično stanje oko njega. A u gdekojima tek pokazivaše crna melankolija, i ono tugovanje koje najvećma tišti. Beše poštena srca, blage naravi i bujna otkrita pesničkog osećanja, koje ne znadijaše šćase znati za kakvo okolišenje, pa mnogo i mnogo stvari današnjeg sveta i današnjeg sklopa društvenog tištahu ga teško. Uzdisaše za mnogim manama, za mnogim krivudanjem i neugodnim pravcem našega života i sklopa društvenog. Beše čovek s osećanjem koji se ne mogaše kretati među svetom ni živeti u njemu ne mareć za napredak, za sve bolje i lepše i za čistiju svetliju budućnost; a beše Srbin, kojemu za svoj narod sve ovo beše zenica u oku, najdraža misao, i izvor svekolikog oduševljenja, svekolike volje na rad i život.

Pošto je taman započeti posao u Beogradu prekinuo i tek nađenu stazu pesničku oporavivši, rad i čitanje napustiti morao, stupajući u vojsku i polazeći u Berlin, ne mogaše za dve godine skoro ništa dalje. U Erfutu vidi se da je pored škole opet prihvatio zapušteni ali ne zanemareni rad svoj. Tu je prikupio i preradio svoje pređašnje pesme. Ali se ovde uplete bolest, koja mu i rad prekide i život pre vremena uze.

Meni pokojni Vladimir beše odavna drug i znanac po starom prijateljstvu, a u poslednje doba nežan i veran prijatelj. Na mene i pade dužnost da primim od oca ostavu njegovu i da je uredim za štampu. Knjigu sam podelio na dva dela.

U prvi deo dolazi deo njegove ostave, koji je on sam za života bio prepisao u jednu knjigu i onako u red stavio kao što se i štampa. U drugom je pak delu ono što sam ja iz njegovih hartija pobirao, prepisao i u sadašnji red stavio. Većina je od tih stvari prepisana bila u jednu svesku u koju je on bio u Loznici 1861. godine prepisao svoje stvari. na toj knjizi nađoh njegovom rukom na svaki način u poslednje doba napisane plaivazom ove reči: "Ove mi pesme ne valjaju, nije ni ruge, prvina su." Ja sam se morao obzirati kako ću odatle izimati stvari u ovaj njegov spomenik. Postavio sam sebi za pravilo da uvek u biranju ono ostavim što bi sam pokojni Vladimir odbacio, za što bi se upravo on sam vrlo srdio da mu ga je ko za života preko njegove volje štampao, a da uzmem sve ono što je spomenik njegova života, što iskazuje kakvo njegovo osećanje i što krije iskru i misao kakvu mlađane mu duše. Ovo je svakojako samo venac od onoga cveća koje beše počelo klijati i pupiti i koje bi se samo pod njegovom rukom, pod toplim ogrevanjem i negovanjem njegova srca i osećanja potpuno razvilo i zamirisalo. Tu mi misao najvećma drži to, što se ovako nalazi toliko stvari u ovoj knjizi, kojima će se doista moći puno obradovati svaki prijatelj lepote i veštine.

Ja s bolom završujem ove kratke redove. Nek ovo zajedno s celom knjigom budu pozdrav s posmrtne postelje Vladimirove, koji se šalje njegovim znancima i prijateljima, nek ovo sve bude nadgrobnica za koju nas tera nemila kob da je podižemo u književnosti mlađanome Srbinu, koji bojaše nauman biti joj pobornik i poslenik, koji bejaše voljan stati u red boraca za svetliju i lepošu budućnost našeg naroda. Tužno je to pomisliti i meni i mojim i njegovim prijateljima, koji bi hteli pružiti ruku ne da ovu uspomenu prime, no da se s Vladimirom rukuju u slatkoj i svetoj zaveri ponavljajući kletvu da zajednički ljube svetinje srpske, da zajednički budu trudbenici njihovi.

U Beogradu,
Stojan Novaković





Pesme
Vladimir Vasić
štamparija J. K. Soprona
Zemun, 1865.
izdane na svet nakon smrti njegove


[postavljeno 18.11.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 03:13:20 am »

**
Izbor iz zbirke pesama
"Pesme" Vladimira Vasića


I.

OĆEŠ ŽIVOT

Oćeš život dušo?
Aoh zoro bela!
Ja života nemam,
život si odnela.

Oćeš srce?... nemam,
nije više moje,
utonulo davno
u te oči tvoje.


U Beogradu, 1861.


III.

DOSTA SAM SE...

Dosta sam se nagledao sveta,
gledah sunce kad se rodi, zađe,
iza gora mesec kad izađe;
dosta gledah tanane oblake,
svele, guste, crne - svakojake,
i te zvezde što se noću ospu,
i njih gledah kad svetilo prospu,
kitna polja i šareno cveće
oko cveća kad slavuj obleće,
gledao sam, nagled'o se dosta,
što ne videh još ništa neosta,
je l' ti malo? da me ko god pita,
e reko bih sveg mi duša sita.

Dosta sam se nagledao sveta,
sit svačega nagled'o se jesam,
ali jošte, aoh željo pusta!
Još se drage naljubio nesam.


1861.


IV.

ČUDO

Dok sam dete jošte bio,
svašta mi je čudno bilo,
pa sam čudom nazivao
i što mi se noću snilo.

Gledao sam kako sunce
skotrlja se, pane, zađe,
pa mi čudno od kud posle
s' druge strane da izađe.

Gledao sam kako noću
zvezde sjaje i trepere,
pa mi čudno čija ruka
danju sjajnost njinu bere.

Gledao sam punan mesec
kad na nebu sjaji noću,
pa mi čudno ko ga tura,
ko mu daje tu bledoću?

Gledao sam u to nebo —
čudno bilo mome oku,
čudio se, da Bog nađe
kožu dugu i široku?

E sve mi je čudno bilo,
svud de god sam nogom stao,
i svačemu čudio se,
svijet čudom nazivao...

Dok sam dete jošte bio
svašta mi je čudno palo,
a sad sva su stopila se,
samo jedno još ostalo:

Kada zlato moje ljubim —
e sad nisam dete ludo,
što se nikad ne umorim,
divno mi je sada čudo?...


1861.


V.

BLEDI MESEC

Bledi mesec sjaji noću
da razagna crna mraka,
al još bolje crnu tminu
goni sa tvog lica zraka.

Zora rosu na cvet vije
da jos bolje zamiriše,
al' od cveta mirisnije
duša tvoja zlato, diše.

Zora sunce jutrom kupa
da jos jaču svetlost daje,
al iz oka tvoga zraka
i od sunca svetlija je.

U zoru su lepa usta
rumenilom, kažu, cvate,
al od tvojih nesu lepša,
jer poljupcem tvoja šapte.

Oj pa kad si tako divna, —
anđelčiću umiljati!
Prečekaj me... jošte malo,
ljuba ćeš se moja zvati.


1861.


"Stihovi rano preminulog pesnika Vladimira Vasića ne spadaju u vrhunske domete srpske romantičarske poezije, ali u potpunosti odslikavaju vreme kada su nastali."

[postavljeno 18.11.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 03:13:48 am »

**
Izbor iz zbirke pesama
"Pesme" Vladimira Vasića


X.

UZDAHNEM...

Ja srca nemam,
njega su stopile te oči dve.
Ja srca nemam,
njega su zgorele te oči dve!

U mesto srca grudva je
pepela život moj.
A vihar dušo lagani,
vihar je uzdah tvoj.

Uzdahneš a uzdah lagani
tu grudvu srca raznese,
uzdah ga tiji lagani
na grudi tvoje donese.

Uzdahneš, ta samo uzdahneš,
taj uzdah srce razveje,
pa na te grudi viline
taj uzdah srce poseje!


1861.


XIII.

VOLEM TE!

Volem ti kosu crnu,
volem ti osmeh taj,
što mi iz srca trza
lagani uzdisaj.

Volem ti oči crne,
Volem ti gled tvoj,
volem ti više dušo
nego i život moj!


1863.


XV.

NIJE LJUBAV...

Nije ljubav cveće šareno
što no cvati i miriše.
Nije ljubav kita smilja,
ta još slađe ljubav diše.

Al' kad svene ljubav pusta,
kad uvene, kad precvati,
nikada se, nikad, nikad
ne mož' više da povrati!


1861.

[postavljeno 17.02.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 25, 2010, 03:14:16 am »

**

XIX.

NEK VIDI DUŠMAN!

Što ćutiš, ćutiš Srbine tužni,
protrljaj oči, slava te zove.
Slava te zove na crno groblje,
Na ono tužno Kosovo polje.

Ta da li živiš, ta da li čuješ
tu crnu kletvu, taj uzdah teški,
da li jos pamtiš, da li još znadeš
za onaj bojak, bojak viteški.

Grešniše teški, trgni se, tresni
lancem o zemlju, nek mine mrak,
nek dušman vidi, nek dušman čuje
Da Srb' još živi, da je junak.


1863.


XX.

JA TE LJUBIM...

Ja te ljubim, a ti ćutiš dušo,
te ćuteći poljupce mi vraćaš,
u ćutanju jače krepcije se
oko mene, srca moga vaćaš.

Ja te pitam, a obraz ti plamti
vreliji padne na lice mi dar,
obraz gori, oće da sagori,
ćutis, ljubiš, a sve veći žar...

Srce srcu primakne l' se bliže,
plamti opet... tu je smalaksala
jer iz usta tad se samo diže:
ljubi dragi, srce sam ti dala!


1860.


XXIII.

A ZAR PITAŠ...

A zar pitaš dušo,
šta te mladu budi,
kada pojutarce
zoricu probudi.

Šta ti nako plaho
grli vrele grudi,
kada noćca mine.
Kad zora zarudi.

Šta li oko tebe
kao vihor teče,
pa ti nešto šapti,
grli i obleće?

Oj ta to su dušo!
sve poljupci moji,
tope se kraj oka,
pokraj grudi tvoji.

A taj vihor zlato!
to je uzdah lagan,
on ti šapti, zbori:
tvoj te ljubi dragan!


1861.


XXIV.

OJ DUŠICE...

Oj dušice! nasmeše l' se
ta mlađana usta tvoja,
ja ne pitam: je li zora?
Ti si onda zora moja.

Stas tvoj viti kad ugledam,
kad ugledam lice tvoje,
ja ne pitam: greje l' sunce,
ti si onda sunce moje!


1859.


U pesmi "Nek vidi dušman!" poziva se srpski narod na borbu za oslobođenje domovine, da se podseti junačkih dana iz prošlosti".

[postavljeno 19.03.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: