Jovan Grčić Milenko (1846—1875)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Grčić Milenko (1846—1875)  (Pročitano 19091 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 03:23:31 am »

**




                    JOVAN GRČIĆ — MILENKO


Daroviti pesnik srpski J o v a n  G r č i ć, s književnim imenom Milenko, rodio se znamenite 1847. godine u Čereviću na Dunavu i na podnožju Fruške Gore. Po svršetku srpskih osnovnih škola u mestu rođenja učio je u Varadinu takvu školu nemačku a po tom u Novom Sadu niže razrede gimnaziske. "Novi Sad bijaše tada središte i izlazna tačka novijeg društvenog preporođaja. U gimnaziji je vejao čisto srpski duh, a u društvenom životu bejaše već u velike probuđeno iskreno rodoljublje. I jedno i drugo imalo je velika upliva na tadašnje gimnazijalce, među kojima je Grčić jedno od prvih mesta zauzimao. Straiji đaci prijatelji sklopiše malu družinu koja je izdavala pisan pod imenom "Pupoljak", u kome su izlazili razni pokušaji pojedinih članova. Jovan Grčić beše jedan od najvrednijih članova i tu su u "Pupoljku" izišli prvi njegovi pesnički pokušaji. U Novom Sadu ne bejaše tada više od četiri gimnazijalna razreda, te tako svršeni četvroškolci, a među njima i Grčić, moradoše ostaviti Novi Sad. Raziđose se braća i prijatelji, i nestade u Novom Sadu privatne male ali odabrane družine, a uginu i "Pupoljak"". — Oduševljen takim započecima, Grčić je želeo da produži gimnaziju u mestu gde će biti i srpske omladinske družine književne. Stoga ode u Segedin, gde uz učenje u školi bejaše odličan član družine "Sloge". Pesme koje je u "Slozi" čitao štampane su u novosadskoj "Danici". Najzad gimnaziju dovrši i ispit zrelosti položi u Požunu; tu je u "Slobodi", najstarijoj đačkoj družini literarno-istorijskog značaja, bio najoduševljeniji član i prvi pesnik. Pesme su te dalje štampane u "Danici". Posle svega ode u Beč, gde otpočne učenje medicinskih nauka, pevajući i odlikujući se omladinskoj družini "Zori"; pesme njegove, pored "Danice", donosila je i "Matica".

Godine 1869. izdao je svoje dotadašnje pesme u celini, u zbirci "Pesme. Spevao ih Milenko". Svoje pesničko ime protumačio je u ovoj pesmici:

Oh, kako mi pero dršće,
oh, kako mi čelo gori!
Al' na srcu što mi leži
hajde, pesmo, izgovori:
od imena tvog M i l e n o,
sazid'o sam spomen mio,
u ranjenoj strasti svojoj
M i l e n k o m  se prekrstio.


Ta zbirka bi ocenjena u "Mladoj Srbadiji". Ocena je nalazila da nisu u njoj sve pesme od jednake vrednosti, i zamerila je pesniku što je s knjigom hitao; da je zbirku docnije štampao bile bi u njoj samo lepe pesme, kao što su neke i neke koje kritičar navodi. Mladi pesnik to primio vrlo teško, i povuče se od javnosti. Ali pevanje ne napusti. U nekoliko je zaglađen nemio utisak prve ocene drugom koja izađe u Letopisu Matice Srpske u poznatom nizu "Naša novija lirika". Ali on tek pred samu smrt stupi opet na javnost i to anonimno povećim ciklusom "Mozajikom", što je bilo vrlo lepo primljeno primljeno a iziđe u ilustrovanoj bečkoj "Srbadiji".

U avgustu 1873. poboli se mladi pesnik, ali se od bolesti uporno otimaše. Iduća ga jesen nađe teško obolela na postelji. Videći da nema leka, siđe u mesto svoga rođenja da izdahne na rukama tužne majke. S proleća 1875. pređe u obližnji manastir Beočin gde je 29. i preminuo. Na grobu mu je skroman spomenik i na njemu reči Z. J. Jovanovića:

Evo ti gore, evo,
kojoj si tol'ko pev'o —
gora ti čuva telo
a spomen Srpstvo celo.


Sve do poslednjeg časa ne ostavljaše poezije. Fruška Gora, Dunav, brežuljci, manastirska tišina, potočići i česme — uspomene iz mladosti — izazivahu osećaje iz kojih se stvarahu nežne i dirljive pesmice. Život koji se gasi seća se života negdašnjeg, veselog, bujnog, bezbrižnog! Taj kontrast dade nisku pesmica koje dolaze u najnežnije i najelegičnije zvukove što su se u srpskoj književnoj poeziji ikada čuli, onako kao što je ta ista priroda ranije bila opevana u jedinstveno lakim, živim i upečatljivim pesmama njegovim.

Nekad je pesnik pevao:

Bila tica kraj Dunava
raširila krila;
tica ta je selo moje
što ga čuva vila.
------------------

Širi, širi, a Dunav će
krila da ti štedi:
da me s njima poutešiš
kad budem u bedi.

Tico bela, selo moje,
čuj šta reče vila:
al' ne boj se, širi samo
tvoja bela krila...


Ili "Na česmi":

Stara pesma zasušila
na malenom bregu,
nad njome se lipa svela,
da se tice legu...
mile tice legu...
---------------------

Oh, pa zdravo, česmo mila,
međ' veselim slavljem!
Pa mi napoj selo moje
sa junačkim zdravljem!
Sa čeličnim zdravljem!


Takve su pesme u ciklusima "Selo" i "Proleće" — u pomenutoj zbirci. U njima zdravo srce peva lepotu prirodnu, snove mladosti i mile slike — a tuga je tu samo kao odjek tuđe nesreće. Ali je pred smrt ovako pevao D u n a v u:

Rado te gledah, reko,
sa bujni tvoji vali,
tad još — e da l' se sećaš? —
kad bejah dečko mali.

Danas te gledam opet,
ali — kroz gorke suze...
reko, došao neko —
tvom dečku zdravlje uze.


F r u š k o j  g o r i, koju je u tolikim pesmama opevao i proslavio, bolni se pesnik obraća ovako:

Lepote svake puna,
i puna svakog milja,
još svud si puna, goro,
lekovnog svežeg bilja.

Pa bolan k tebi, goro,
tvoj pevac dođe, evo:
priteci, lek mu reci —
ljupko je tebi pev'o.


U takvim je pesmama i opisima moć Grčićeva pevanja. U tužnim ljubavnim i patriotskim pesmama njegovim vidi se pesnik također, ali on ide  s v o j o m  stazom kad se nađe u prirodi i njenom bogastvu.

"Rad njegov — rekao je Grčićcev biograf u "Srbadiji" 1875. — moći će se tek onda oceniti, kad celokupan na javnost iziđe, jer do sad je najmanji i najslabiji deo njegova rada na javnost izišao, a po tome se nikako ne da pravedan sud izreći o Grčiću kao pesniku. Vreme će i dela će njegova pokazati da je jedan od najboljih mlađih pesnika... Danas već možemo slobodno reći, da je Grčić imao talenta, da se u njegovim pesmama ogledala njegova idividualnost sa svojim iskrenim i plemenitim osećajima; svaka mu je pesma okrugla, a dikcija mu je osobito čista i lepa... Jovan Grčić - Milenko beše darovit pesnik, iskren prijatelj svoga naroda, a dobar drug i prijatelj."

Sve je to znala prva uprava Srpske književne zadruge kad je u proglas, upućen srpskom narodu, kojim je obeležila svoj postanak i zadaću, unela i ime Milenkovo među imena onih književnika, koji će biti prva briga njena... Vreme je da se i iskupi ta reč onih, koji su Zadrugu stvorili, jer i literarna istorija očekuje završan sud o darovitom pesniku Grčiću.



Tekst i slika preuzeti iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 03:26:54 am »

*

JOVAN GRČIĆ MILENKO
(Čerević, 1846 — Manastir Beočin, 29.05.1875)

Grčić pripada mlađem naraštaju omladinskom, onom koji se javio posle velikih pesnika nove škole. Rodio se u Čereviću, u Sremu, 1846. Tu je svršio srpsku osnovnu školu; nemačku osnovnu školu u Petrovaradinu, nižu gimnaziju u Novom Sadu, višu gimnaziju u Segedinu i Požunu, 1867. U Beču je počeo da uči medicinu, ali, razbolevši se, napusti studije. Umro je 29. maja 1875. u manastiru Beočinu, u Fruškoj gori.

Jovan Grčić se pesnički razvijao kao svi mladi pesnici novoga naraštaja. Počeo je pevati po đačkim družinama, u segedinskoj Slozi, požunskoj Slobodi i bečkoj Zori; zatim se javio u časopisima, Danici, Matici i Mladoj Srbadiji. Zanesen Brankom Radičevećem, sa kojim je imao dosta zajedničkih crta i gotovo istu sudbu, on je ispevao priličan broj stihova, koji su izišli u zbirci Pesme u Beču, 1869. Pored toga prevodio je nemačke pesnike, Getea, Šilera, Hajnea, pisao sentimentalne pripovetke, činio nevešte oglede u drami i u epu.

Kao pesnik radio je na patriotskoj, ljubavnoj i epskoj lirici. Na patriotske pesme on je najviše polagao, ali one su bez originalnosti, u stvari stihovani članci Zastave i besede Svetozara Miletića. Znatno bolje su mu ljubavne pesme, u kojima se izražava njegova meka, blaga, nežna, slovenski osetljiva i poetska duša. On je u životu imao jednu istinsku ljubav, po imenu devojke koju je voleo, Milene, nazvao se Milenkom, i svoja topla, iskrena i čista ljubavna osećanja on je prosto i prirodno kazivao.

Najbolje su mu pesme na koje je on najmanje polagao, one koje je on nazivao prostim pesmama. "U prostim pesmama, veli on, čuvao sam prostotu, kao nepomirljivi neprijatelj takozvanom visokom nerazumljivom pevanju." Otresajući se svih "izmišljenih osećaja" i "čednih ačenja", on je istakao svoj pesnički ideal: približiti se što više "k životu i prirodi". I bez ikakve afektacije, prostodušno i neposredno, "fruškogorski slavuj" je pevao cveće, tice, selo, Frušku goru. Ton je srdačan, i te pesme imaju izvesnu intimnu poeziju. Sa naročitom ljubavlju on je davao seoske pesme, "koje u prostom stilu kazuju težakova zanimanja u proleće i seoske zabave". Te sveže pesme, sa izvesnim realizmom, rani su počeci seoske poezije i verizma u našoj književnosti. Isto tako intimnu lepotu imaju njegove melanholične pesme u kojima je predosećao svoju ranu smrt.

Grčić je pesnik koji nije imao vremena da se razvije, ali u svojim prostim pesmama pokazao je izvesne lepe pesničke osobine, tako retke kod pesnika njegova doba: živo osećanje prirode, osetljivost, iskrenost i intimnost, kao i izvestan smisao za lepotu u običnom život.


Jovan Skerlić
Istorija novije srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 03:28:19 am »

*

Srpska književnost 19. vijeka (30)


POSLJEDNJI PJESNICI SRPSKOG ROMANTIZMA

Trećoj generaciji srpskih romantičara pripada nekoliko pjesnika, čije mjesto u sistemu srpske književnosti nije bez značaja. Njima je zamjerano da su samo prepjevavali već ovještale ideje ranijih pjesnika, da im je manjkalo originalnosti, da su zbog nedostatka prave inspiracije pisali u kitnjastom i sentimentalnom stilu. Ali, bilo je to doba kada su se umjetnička poezija i proza tek razvijale kod Srba i kada su i najmanji tragovi tog razvojnog luka bili bitni, bez obzira na veći ili manji kvalitet književnih ostvarenja koja su ih predstavljala. Zato su u istoriji naše književnosti i ostala zabilježena imena: Milorada P. Šapčanina, Jovana Grčića Milenka, Stevana V. Kaćanskog i drugih.

piše: Anja Jeftić


JOVAN GRČIĆ MILENKO

Jovan Grčić Milenko je pjesnik koji je imao tipičan razvoj romantičarskog pjesnika. Pohađajući gimnaziju u Novom Sadu, Segedinu i Požunu, a potom studije medicine u Beču, on je počeo pjevati po đačkim družinama. Bio mu je uzor Branko Radičević i pod njegovim uticajem je objavio prvu zbirku pjesama. Osim toga je napisao i poneku pripovijetku, isprobavao se u drami i epu, i prevodio je Šilera i Hajnea. Trudio se da piše što prostije: U prostim pesmama, veli on, čuvao sam prostotu, kao nepomirljivi neprijatelj takozvanom visokom nerazumljivom pevanju. Neki su ga nazvali "pjesnikom prirode" jer je oduševljeno i mnogo pjevao o sremskoj prirodi i o mladićkim raspoloženjima koja je ona podsticala u njegovoj duši. Osim toga, on je, kao i Šapčanin, naročito prižežno pisao "seoske pjesme" — koje u prostom stilu kazuju težakova zanimanja u proleće i seoske zabave. U pjesmi Na česmi, on opjevava česmu oko koje su se u nekom selu njegovi stanovnici okupljali i gdje su se održavale seoske svečanosti: Stara česma zasuzila / na malenom bregu, / nad njome se lipa svila, / gde se ptice legu... / mile ptice legu... / O, pa zdravo, česmo mila, / međ veselim slavljem! / pa mi napoj selo moje / sa junačkim zdravljem, / sa čeličnim zdravljem!...  

Jovan Grčić je sebi dao nadimak Milenko po imenu djevojke Milene, koja mu je bila jedina istinska ljubav u životu. Jedva je desetak godina trajao njegov pjesnički staž. Još od rane mladosti je bio obolio od tuberkuloze, zbog nje je morao da napusti studije, i bolesti je podlegao prije svoje tridesete godine. Tako se i on uvrstio među slavne ličnosti iz srpske istorije koje je prerano pokosila ova teška bolest, zajedno sa Njegošem, Brankom Radičevićem i drugima. Kada je umirao u svojoj sobici u selu Čereviću, sve je zidove iznad bolničke postelje ispisao svojim stihovima, i prizivao je seoske djevojke i mladiće da mu dolaze u posjetu. Molio ih je da mu posjedaju oko postelje i da se veselo i neusiljeno, kao što bi to radile napolju u prirodi, šale, pjevaju i vesele. Tako je zadržavao dodir sa životom. Umro je 1875. godine u manastiru Beočinu na Fruškoj gori.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 03:30:21 am »

*

JOVAN GRČIĆ MILENKO


Jovan Grčić se rodio u selu Čereviću, u Sremu, 15 novembra 1846 godine. Kako je selo na Dunavu, ono je imalo dosta razvijenu trgovinu, naročitu u prvoj polovini 19. veka. Među trgovcima se nalazio i znatan broj posrbljenih Grka, od kojih su se istakli Goreski i Kostići, poznati osnivači stipendiskih fondova za srpske đake. Iz jedne takve trgovačke, posrbljene grčke kuće bio je i Jovan Grčić, pripovedač i pesnik.

Pravo prezime njegove porodice bilo je Grčki. U protokolu krštenih, dete je bilo zapisano kao Grčki i kao takvo išlo u školu. Još 1863, na jednom primerku Subotićevog "Celjtnika srbske slovesnosti", sam je zapisao da knjiga "prinadleži Jovanu T. Grčkom, slušatelju gimnazije". On je uzeo prezime Grčić, po svoj prilici, istom kad je počeo da štampa pesme. Time je hteo, nesumnjivo, da jače naglasi svoje Srpstvo, kao i mnogi naši pesnici onog vremena, među njima Atanacković, koji je svoje ime Timotije zamenio sa Bogoboje, i Radičević, koji je bio kršten kao Aleksa, a nazvao se Brankom.

Svog oca Todora pesnik nije upamtio. Izgubio ga je u četvrtoj godini, 8. marta 1850. Znao ga je, valjda, jedino po portretu, dosta dobrom radu nepoznatog slikara, očuvanom u porodici sve do naših dana. Todor izlazi, po toj slici, kao čovek energičan i strogog izgleda, srednjih godina, visoka čela, male i vrlo fine brade. Izgleda da je sin na oca dosta fizički ličio, i da mu je dugovao nekoliko značajnih svojih osobina: jaku volju, sklonost ka redu, radljivost, sposobnost strogog mišljenja i ozbiljnost.

Mati Grčićeva zvala se Ana i bila je iz porodice Barako. Imala je troje dece: Jovana, Đorđa i Katicu. Đorđe je ceo vek proveo u Čerević, gde je, pored trgovine, upravljao jedno vreme imanjem narodnog dobrotvora i svoga srodnika Atanasija Gereskog, koji je pod starost živeo u Odesi, odakle je bio oženjen. O odnosima među braćom danas svedoči još samo jedna lepa fotografija koju je Jovan poslao bratu sa posvetom na poleđini: svome bratu Đoki, u Beču, 1869.

Posle smrti svoga muža, Ana Grčka nije se preudavala, nego se posvetila svojoj deci. Čini se po svemu da je ona bila žena vanrednih vrlina. Pesniku je, celog veka ona ostala velika ljubav, gotovo vrsta božanstva. On je o njoj pevao pesme; posvetio joj jedan ciklus pesama u svojoj zbirci; na jednom primerku svoje knjige, koji se čuva u porodici, zapisao joj je posvetu: "Mojoj dobroj materi u zahvalu". U celoj našoj književnosti nema primera takve velike i odane ljubavi pesnika prema majci.

Izgleda van sumnje da je Grčić nasledio pesnički dar od matere. To potvrđuje činjenica da se karakter Grčkih znatno menja posle njenog ulaska u porodicu: njen drugi sin, Đorđe, bio je čovek vedrog duha, bez senke sklonosti ka tvrdičluku koju su pokazivali raniji pretci i bliži rođaci. Uticaj majke na pesnika naročito je bio veliki, trajan i blagotvoran. Za svoju kuću i porodicu on je uvek imao samo ljubav i toplo sećanje.

Posle svršene osnovne škole u rodnom mestu, Grčić je otišao u nemačku školu u Petrovaradin, a odande u novosadsku gimnaziju. U to vreme, Novi Sad je bio jedan od centara duhovnog srpskog života. Sredina je pogodovala razvitku pesničkog talenta u Grčića, i on je još kao dečko počeo da piše pesme i da ih čita na sastancima književnog đačkog društva Pupoljak.

Iz novosadske gimnazije, koja je onda imala samo šest razreda, Grčić je prešao u Segedin, gde je zatekao društvo Slogu, u kojem je produžio da piše. Odatle je, 1863, poslao Danici svoju prvu pesmu "Ne boj mi se...", i to mu je prvi štampani rad. Bilo mu je onda sedamnaest godina.

I javni i privatni život njegov počinje da dobiva od to doba u punoći i snazi. U Danici se javlja sve češće originalnim i prevedenim stihovima; zajedno sa ostalim članovima družine Sloge odlazi, 1864, u Veliku Kikindu i šalje Danici zanesen dopis o besedi i koncertu koji su onde priredili, veličajući omladinu i njen rad; na njega vrši uticaj njegova velika i duga ljubav prema Mileni Stefanovićevoj, poznanici od detinjstva.

Jovan Grčić i Milena, gotovo susedi, vrlo mladi, krotki i bolešljivi, voleli su se, izgleda, dugo, nežni i bezazleno. Kao što sam kaže, on se po njenom imenu, nazvao Milenkom, ali se prvi put tako potpisao pod pesmom "Zaplakaće", koja je izašla u Danici, 1865, kada je Milena već bila umrla. Od tog vremena on će Milenko uvek dodavati uz svoje ime, a zbirku će štampati jedino pod tim imenom.

Milena je umrla još dok je on bio u gimnaziji, koju je svršio u Požunu, gde je radio u književnom đačkom društvu Sloboda. Odatle je prešao u Beč da uči medicinu. Kako je od kuće bio siromah, primio se da poučava decu trgovca Đoke Miličevića, čijoj ženi je posvetio jedan ciklus pesama u zbirci. U isti mah je dobio, 1867, stipendiju Matice Srpske, iz zadužbine svog zemljka Petra Kostića.

Uz studije na fakultetu, Grčić je u Beču mnogo radio na svom književnom obrazovanju i usavršavanju. O njegovom poznavanju i čitanju nemačkih pesnika svedoče prevodi Getea, Hajnea, Lenaua i drugih, koje je prevodio u Danici tih godina.

Ni svojim radom ni izgledom, Grčić kao medicinar u Beču nije ličio na običnog mladića i studenta. Već  pomenuta fotografija, koju je poslao svom bratu 1869, prikazuje ga kao sasvim otmenog i zrelog mladog čoveka.

Prve Grčićeve godine u Beču, 1868 i 1869, znače vrhunac njegove književne aktivnosti i snage. U Matici, u koju je prešao iz Danice, njegovih pesama ima više nego od svih drugih pesnika zajedno, i u njoj počinje da štampa i jednu veliku pripovetku. U društvu Zori učestvuje vrlo živo i postaje joj sekretar.

Osećajući svoju snagu, Grčić rešava da izda u zbirci izbor svojih objavljenih i novih pesama. Knjiga je izašla u Beču, 1869, s pesmama podeljenim u cikluse, sa interesantnim predgovorom i sa jednim žalosnim svršetkom u prozi.

Mlad, samouveren i ambiciozan, kao što je tada bio, Grčić se nije uplašio od prvih neprilika. Tek što su mu izašle "Pesme" on objavljuje, u Zastavi (1870, br. 3), oglas u kome poziva čitaoce da se pretplate na njegove nove knjige. Nada se, kaže, da će sada biti bolje pomognut nego pri štampanju stihova. Prvo misli izdati "Sremsku ružu", 'veliku pripovetku iz srpskog seljačkog života'. Ako bi s njom uspeo, dao bi u štampu alegorijsku tragediju "Guslareva sreća", "Milkinu zvezdu", skasku sa sela, i razne pripovetke iz seljačkog života.

Te Grčićeve knjige nikad nisu ugledale svet. I ne samo to, nego je bezmalo sasvim prekinuoi sa saradnjom u književnim časopisima: od kraja 1869, pa do pred smrt njegovu, nije se pojavio gotovo nigde nijedan njegov stih. Razlog je bio u kritikama koje su izašle povodom njegovih "Pesama". Slučaj je zanimljiv i baca ružnu senku na kritiku i književne naravi kod nas u sedamdesetim godinama 19. veka.

Izašle su dve kritike, u Mladoj Srbadiji i u Danici, obe vrlo nepovoljne. U Mladoj Srbadiji (1870) kritičar koji se nije potpisao nego se sakrio pod šifrom T (Toša Nedeljković?). Zamera Grčiću što mnogo piše, a nema šta da kaže.

Kritika u Danici (1870) opet pod pseudonimom Artemijev, u neprijateljskom tonu, puna napada.

Za Grčića je to bio težak i nenadan udar. Osuda je iz najuticajnijih književnih krugova. Bio je jako uvređen. I uredniku Danice, Đorđu Popoviću i uredniku Mlade Srbadije, Antoniju Hadžiću, on je bio najvredniji saradnik i prijatelj. Šta više, ciklus "Proleće" je bio posvetio Hadžiću, u čijoj Matici je on bio stub bezmalo dve godine. I sad ta dva prijatelja, urednici časopisa koji su živeli od njegovih pesama i proze, puštaju bez ograde takve nepovoljne i pakosne kritike.

Ogorčenje Grčića je bilo tako veliko da nije za punih pet godina, — koliko je još živeo, — nigde pod potpisom objavio gotovo nijednog stiha. Zaludu je, u Letopisu (1873), St. V. Popović objavio povoljan članak o njegovim "Pesmama" i zalud su ga prijatelji nagovarali da produži sa štampanjem, on je pisao, ali nije objavljivao.

Istom pred samu smrt, 1875, u Srbadiji, štampao je duži ciklus kraćih pesama pod naslovom "Mozaik", ali pod šifrom. Ciklus je posvetio Lazi Kostiću, jednom od retkih koji su ga razumeli i hrabrili za rad. U tom istom časopisu, već posle smrti pesnikove, zabeleženo je da je "Mozaik" izazvao senzaciju i da su ga hvalili i neprijatelji pesnikovi. Samo je to priznanje stiglo dockan.

Bolest koju je Grčić vukao od detinjstava i zbog koje je, kao student, morao da prekida školovanje, pojavila se u akutnom obliku 1873. u Beču. Morao je doći kući (1874) i opet živeti kod matere. No ni tad nije prestao da piše. Da bi imao više nege, s proleća 1875, prešao je u manastir Beočin. Ali, pomoći nije bilo: 29 maja 1875, umro je Jovan Grčić Milenko na rukama svoje majke i bliskih srodnika.

Kao što često biva, savremenici su tek posle njegove smrti videli koga su izgubili. Donoseći na poslednjoj strani vest da je "u manastiru Beočinu umro u zoru 29. o.m. Milenko Grčić", Zastava dodaje da se više njegovih prijatelja spremaju "da mu učine poslednju uslugu(?!) i otprate ga do groba". Pogreb je bio "sjajan, kakvog je malo ko tamo zapamtio. Prof. A. Sandić govorio je na opelu besedu pogrebnu, a prijatelji i doktori Zmaj Jovan Jovanović, Ilija Ognjanović, Laza Stanojević i drugi, uneše telo pesnikovo u crkvu..."

1905. povodom tridesetogodišnjice od smrti Milenkove, izložio je, u Brankovom kolu G. Milan Šević biografiju pesnikovu i doneo pametan sud o njemu kao o pesniku, previđajući, nažalost, Grčićev rad u prozi.

Od drugara Grčićevih, još najvidnije mu se odužio Đena Pavlović. On je objavio u Srbadiji (1875) dvadeset i devet pesama iz "Mozaika".

Ne može biti nikakve sumnje, ma da o tom ima najmanje pisanih dokumenata, da je smrt Grčićevu najdublje osetila njegova stara majka. Nije prošla ni godina, a ona je otišla za njim, 22. januara 1876.

Uspomena na Grčića u književnim krugovima brzo je izbledela. Časopisi ga se opominju samo kad donose koju pesmu iz njegove zaostavštine, a ta zaostavština je bila znatna, jer je puno pisao, a nije štampao. Ali Grčić nije imao sreće ni sa neobjavljenim rukopisima koje je ostavio iza sebe. Čuvani u porodici sve do 1914, oni su, u svetskom ratu, nepovratno propali.

I tako, od ovog umnog mladića plemenitog lika nije ostalo ništa drugo i ništa više do pesme i priče objavljene po časopisima i u jednoj zbirci, i mali grob u porti manastirske crkve u Beočinu, sa skromnim spomenikom na kome su urezani Zmaj-Jovanovićevi stihovi:

"Evo ti, gore, evo,
kojoj si tol'ko pev'o.
Gora ti čuva telo,
a spomen Srpstvo celo
"

Manje svetao i skromniji pesnik od Branka Radićevića, koji leži na Stražilovu; Jovan Grčić Milenko je pogreben u dolini pored crkve, na domaku šume i reke koje je toliko voleo.

Po svemu, Jovan Grčić nije bio revolucionar ni meteor koji je u jednom mahu bacio svetlost na srpsku književnost i zasenio novinama savremene pisce i čitaoce. On nikad nije bio popularan, ni dočekivan oduševljen, uznošen i hvaljen. Njegov rad je bio tih, razvitak postupan, život kratak, uspeh spor. Ali, kad se zagleda bolje, onda se vidi da možda niko, izuzev Laze Kostića, nije imao, u vremenu između 1868 i 1875 godine, više težnje u književnosti od njega, niti je iko, može biti, tako postojano i odlučno izrađivao svoj unutrašnji svet, i svoj rečnik, i svoj ritam, i svoj stil, kao ovaj bolesni mladić plemenitog lika.

Po onom što je uspeo da stvori za svog kratkog veka, Grčić je možda zbilja samo pisac drugog reda, ali po mogućnostima svog talenta, po traženjima i radoznalosti, on ostaje retka i draga književna ličnost. Kao pesnik, on je donosio nove teme, slobodan ritam i duboko osećanje prirode i smrti u našu književnost. Kao pripovedač, on je stvarao, zajedno sa Ignjatovićem, sa manje snage i širine, no s više vedrine i artizma, našu realističku pripovetku iz seoskog života. Ima u njega, s jedne strane, nečeg mladićskog i prkosnog, lakog i samouverenog, igranja snagom i talentom, oštrog i jasnog zapažanja i raskoši svežeg, toplog osećanja, i, s druge starane, ima u njega rane zrelosti i izmirenja sa sudbinom i sa svetom, velika senka na duši mladića koji bezmerno voli život i čeka skoru smrt.


Milan Kašanin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 03:31:24 am »

*

JOVAN GRČIĆ MILENKO


"Najprijatnije iznenađenje za dobroga čitaoca predstavljaju književnici koje je istorija obeležila kao pisce drugog reda: zato što nisu mnogo slavni, oni nisu mnogo ni čitani, tako da lepote njihovog dela, neočekivano otkrivene, donose iznenadnu i retku radost, koja je utoliko zamašnija što krupni pisci često gube kad se upoznaju u celinii sa svim njihovim početničkim i slabijim radovima, dok se neznatniji, mali pisci obično pokazuju u punoj snazi i svoj svojoj vrednosti istom kad se sagledaju i prouče celi.

U našoj književnosti 20. veka, Jovan Grčić je, više no iko, jedan od tih pisaca drugog reda koji daleko više vrede nego što se obično misli i čija je istorijska uloga veća no što im se daje. Grčić je nešto više i bolje od darovitog početnika i od pesnika kome prerana smrt nije dala da se razvije. To je jedna određena književna fizionomija, lik plemenit, mlad i svež, talenat znatnih mogućnosti i dozrelih uspeha, složeniji i dublji nego što u prvi mah izgleda, i pisac čije su istoriske zasluge neosporne.

Kao liričar, Grčić nije išao samo "utrvenim stazama" ni bio imitator, nego je stvorio i dosta novog i izrazito svoga. Odužujući se potrebama i ukusu svoga doba, on je, istina, ispevao, po primeru svojih starijih i slavnijih drugova, znatan broj rodoljubivih i ljubavnih pesama bez jače lične note i originalnijih akcenata, ali je, u isti amh, stvarao jednu novu i svoju, vrlo zanimljivu i privlačnu poeziju prirode, gde se pokazao kao izvrstan slikar predela i malih ljudi. Uz to, on nije bio samo uznesen i bolešljiv mlad pesnik koji je razumeo i voleo zemlju i njene draži, nego i čovek koji je imao jaku sklonost ka meditaciji i razvijen unutrašnji duhovni život. Nekolike njegove pesme, i plemenitošću osećanja, i lepotom misli, i muzikalnošću dikcije  i ritma, idu u najbolje koje su kod nas napisane.

Kao prozni pisac, Grčić je možda još više zanimljiv, značajan i nov: on je, u pripovetci, realist, sa vrlo malo romantičnih i sentimentalnih preliva. Uz retku sposobnost zapažanja, on je raspolagao i vanrednim humorom, i unosio je u svoju prozu artizma i lirike. Te njegove osobine daju mu sasvim zavidno mesto i značajnu ulogu u istoriji naše pripovetke. Na deset godina ranije od Milovana Glišića, a u isti mah sa Jakovom Ignjatovićem, on je pisao veliku pripovetku iz seoskog života koja je puna najčistijih realističkih shvatanja i humora. Po mnogim svojim odlikama, Grčić je jedan od osnivača naše moderne proze.

Sve to nije ni neznatno ni malo za jednog pisca koji je sve svoje najbolje stvari napisao kao mlad student, i koji je od detinjstva nosio u sebi opake klice tuberkuloze, i umro još kad mu je bilo dvadeset i devet godina."


Milan Kašanin
(Biblioteka srpskih pisaca, IP NARODNA PROSVETA)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 25, 2010, 03:32:24 am »

**
Stihovi Jovan Grčić Milenko


TEBE NEMA.

Kitnjasto se kolo eno
Pred kućicom tvojom sprêma, lako sprêma;
Sve se cure uhvatile,
Samo tebe jošte nema . . . tebe nema!. . .

Star ti babo kolo gleda
Kroz prozore žalostivno, žalostivno;
U oku mu suza drhti:
Jer ne vidi čedo divno i predivno!. . .

On kraj kola mene vidi
Žalostiva i presjetna, oh presjetna;
Ali ne zna, da me mori
Tuga 'naka — istovjetna, istovjetna!. . .

Ja ne idem kolu za to.
Što i meni sreće sprêma, lako sprêma;
Većem tebe da potražim,
AI u kolu tebe nema . . . tebe nema!...


PUTNICI.

"Oj potoče, bistra oka,
Pomogô ti Bog!
A što si se otisnuo
Od izvora svog?"

— "Oj putniče, vedra čela,
Pomogô ti Bog!
A što si se otrgnuo
Od selanca svog?"

"Selo mi je malo, brate,
Uzak mi je kut,
Otrgoh se — u daljinu
Na života put!"

— "I izvor je mali, brate,
Naspram nada mog,
Ja u more, ti u gore, —
Pomogo nam Bog!"


Milenko Grčić

Umiljati ovaj pjesnik, koji pobuđivaše svojini radom vrlo lijepe nade, bijaše iste sudbine, kao i njegov predčasnik Branko. Učio je kao i ovaj medicinske nauke u Beču, no zarana uhvati sušicu, koja ga surva u grob.

Rodio se u Čereviću u čarnoj Pruskoj gori g. 1846., gdje i preminu g. 1875., navršivši tek 29 godina.

Svoje pjesme izdao je pjesnik g. 1869. u Beču. To su svježe i nježne ljubavne što idilske pjesmice.

Poslije njegove smrti izašla je u bečkoj "Srbadiji" (1875.) njegova posmrčad pod naslovom "Mozajik". Ima tu svega 29 pjesmica.


NAŠA PJESMA Antologija hrvatskog i srpskog pjesništva
Priredio Josip Milaković 
II knjiga | Troškom I. K. Ostojića | Gift Dr. Stanko S. Miholić
Sarajevo, 1905
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 25, 2010, 03:32:54 am »

**
Stihovi Jovan Grčić Milenko


PLAMENOVI
(odlomak)

Moj živote, živi dane!
Moj živote, pesmostane!
Sa vatreni, svetli slovi,
sa rumeni plamenovi
razgnaću ti noć!

Sve u danu bogodanu,
u plamenu silna maha,
bez niskosti i bez straha
hoću da mi sjaš.
A plamenje — pesme mlade,
smerna čeda — smerne nade,
rodu da mi daš!
Da moj rode, kruno zlatna,
dična kruno, kruno mila,
u osmehu rujne zore
štono si se zažarila,
tebe zdravljam u radosti,
u teretu i žalosti;
ta najlepši pokret duše
posvećen je tebi, evo:
sreću tvoju, bole tvoje,
sinak ti je plamno spevo.
Sad ti peva...
A kad mu se pesma čista
u dušmanskoj krvi smuti,
za tebe će izda'nuti!...
Plamenovi razigrani!
Plamenovi zica moga!
Sjaj-glasnici, izaslani
iz srca mi vatrenoga!
Potecite, pozdravite
miso zdravu, srca zdrava;
prigrlite moci mlade
da ih nojca ne pokrade...
Pritisnite vrela ljuba
na ceoce nove zore,
klanjajte se i vi zisku,
dok se sunce ne razgore!



RAZDRAGANOJ BRAĆI

Krivica, braćo, krivica znajte,
Na srcu valja preteški kam;
U grudma ruši životnu snagu,
A rađa zmije i otrov sam!

Srce je groblje kad snage nema,
A pak'o: snaga kad mu je kvar.
Pazimo, braćo, da rodu milom
Ne damo snagom mekuški dar!

Zanat je stari što ga teramo,—
Nesloga, to je starinski kras;
Pokaž'mo slogom — e, to je novo —
Da nam je mio srbinski spas.

Zar osmeh prvi lanjskog ushita —
Što sinu krasno, ko sunčev sjaj —
Da bude glasnik kobna nemara,
Da bude suza, da bude vaj?!

Teška je kletva narodne suze,
Još crnje zgađa svojtinu grud!
Zgazimo dakle neslogu — zmiju
Što srče snagu, a pljuje stud.

Krivica, braćo, krivica, znajte,
Na srce valja ledeni kam.
Rumen na licu, ponosnom, mladom,
Nek nam je zdravlje, nek nije sram!



ZAPLAKAĆE...

Zaplakaće zlatna mladost
Kraj grobnice moga žića,
Zakukaće sretni dani,
Brzo jato sokolića!

Zaplakaće zlatna nada
Sa milinom prošlih leta,
Zasuziće lepo oko
Svenuloga moga cveta.

Zaplakaće struna tužna
Na guslama pesmostana,
Pa i ja ću da zaplačem
Pod teretom svetih rana!

Zdrobiće se kosti moje,
Tako će mi biti žao
Što, kao Srbin, na Kosovu
Za slobodu nisam pao!...


[postavljeno 03.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 25, 2010, 03:33:18 am »

*
Stihovi Jovan Grčić Milenko


PLANINSKA SLIKA

Ja nađoh izvor bajan
u kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro-sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute.
Sve biljke ko u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...



NA ČESMI.

Stara česma zasuzila
Na malenom bregu,
Nad njome se lipa svila,
Gde se ptice legu...
Male ptice legu...

Još k'o derle gologlavo,
Čim proleće sine,
Česmi toj sam hit'o pravo,
Da me želja mine.
Topla želja mine.

Tu sam svagda ponajviše
Naš'o kukureka,
I ljubica mirisavih
Proletnjih mu seka,
Plavookih seka.

Tu sam uvek sluš'o rado
Dunava šuštanje,
I gledao mirno stado
Kako brsti granje.
Zelenkasto granje.

U zidu sam ime svoje
Urezao: Jova;
A uz njega i sad stoje
Imena drugova.
Milih mi drugova!

Kako mi je mila, Bože,
Ova česma stara
Kad me i sad jošte može
Evo da očara...
Moćno da očara...

Na doba me prvo seća,
Što nam život zlati,
S kojim ode prva sreća
Da se ne povrati!
Nikad ne povrati!
 
Oh, pa zdarvo, česmo mila,
Međ veselim slavljem!
Pa mi napoj selo moje
Sa junačkim zdravljem!...
Sa čeličnim zdravljem!...



NE BOJ MI SE...*

Ne boj mi se, zlato moje!
Tude niko sade nije,
Do slavujak onaj mali,
Što umilno pesmu vije.

Gle, kako je veseo, dušo!
Čuj, veselo kako poje —
Opevaće plet pesama,
Gledajući lice tvoje.

Ne boj mi se, krine beli,
Moje lepo ljiljan-cveće!
Ta slavujak našu tajnu
Nikom, nikom otkrit' neće.

Vi'š, da su ga već zanele
Tvoje lepe oči crne —
Smeta li ti? — sevni okom,
Sad će s grane da posrne!

Ostaćemo tada sami
Do zorinog belog dana;
Ta i ko bi s' pre rastao
Od tvojijeh med-usana!



MOJA I NJENA SREĆA

U krasnom vrtu moje lepojke
Treperi cveća čarobni splet:
Do ruže zumbul, do lale božur,
Međ' njima ona — najlepši cvet!

Čas ružu ljubi, čas bosilj grli,
Sad ovaj — onaj zaleva red;
Sad opet pčelu pažljivo gledi,
Gde šeboj ljubi i srče med...

A slavuj mali sa jorgovana
Izvija bajno pesmica roj.
Sve cveće sluša; a ona šapće:
"Kako smo srećni, o Bože moj!"

Srećna si, srećna, sunašce moje!
Tu krasnu sreću daje ti Bog,
Meni će dati kad Uskrs vidim,
Negdašnju sreću naroda svog!


* Biblioteka Matice srpske: Jovan Grčić Milenko (1846—1875), katalog izložbe, autor: Mirjana Brković

Jovan Grčić Milenko, sledbenik Branka Radičevića, romantičarski pesnik poznat kao "fruškogorski slavuj", umro je veoma mlad. Ipak, napisao je zbirku pesama (objavljene u Beču 1896 pod nazivom "Pesme") u kojoj se ogleda njegov snažan talenat koji nije stigao da se razvije.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 25, 2010, 03:34:14 am »

**

"PLANINSKA SLIKA" JOVANA GRČIĆA MILENKA


Ja nađoh izvor bajan
U kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro-sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute
Sve biljke ko u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...
 
... Kratak idiličan uvod pesme već u četvrtom stihu dobija jedan suprotan ton: u naizgled bezbednoj dubini prirode vedro-sjajan potok žubori strah. Nagoveštava se prisustvo nečeg što remeti skladan poredak stvari. U tajnom nekom strahu ptice su se ućutale, a biljke stoje kao u tuzi. Dramski raskorak, bremenit sukobom, širi se. Najzad, na kraju ove skice, iskrsava nosilac te opasnosti. Prizor koji je počeo žuborenjem potoka u vedrini završava se puzanjem crne zmije po hladnom stenju. Tajna, sa čijim dejstvom smo se već upoznali, otkrivena je. Simbol hladnog neprijateljstva smrti, zmija, kao da izlazi iz same pesme i ostaje nam pred očima. Slika je utoliko plastičnija što vijuganje zmije podseća u isti mah na krivudanje uplašenog potoka, kao da se vedri sjaj potoka, i zlokobno, crno približavanje zmije, negde pretvaraju jedno u drugo, izjednačuju. Nad onim što smo očekivali da je sam simbol života pojavljuje se znamen smrti. Pesnik je ovde upotrebio oruđe sugestije, inače retko u celom našem romantizmu.
 
Melodija ovog sedmerca originalna je. Mi smo imali sedmerac u narodnim pesmama, no njegov zvuk je drukčiji:
 
Nakiti se grančicom,
Pa pogledaj nizbrdo . . .
 
Kod naših romantičara nalazimo sedmerac skoro isključivo spregnut sa šestercem, što čini u stvari takozvani "poljski trinaesterac", sa nešto jačom cezurom. Upotrebljavali su ga i Zmaj i Kostić, i njegov zvuk dečje deklamacije uvek nas podseća na detinjstvo, bez obzira što su ovim oblikom pisane tad i ljubavne i dečje pesme i himna sv. Savi:
 
Kad sva deca ustanu,
On i onda spava . .
 
Svoj dečji prizvuk ovaj metar ima ne samo zbog slaganja sa šestercem nego i zbog svog trohejskog hoda. Jampski hod u sedmercu koji se takođe smenjuje sa šestercem našli smo u jednoj pesmi Đure Jakšića, napisanoj posle smrti Grčića-Milenka. Pesma se zove Kao kroz maglu. — Dakle, jampski sedmerac bez naglaska na poslednjem slogu, dosledno sproveden u samostalnim oktavama, ostaje oblik kojim se od romantičara služio samo Grčić-Milenko.
 
No još u jednom važnijem smislu ova pesma za nas znači prevazilaženje uobičajenih postupaka našeg romantizma. Iako počinje sa "ja", sa subjektom pesnika, ona se posle opisanog intermeca ne vraća na emotivne izlive ili na diskurzivna izlaganja u prvom licu. Njeno je razrešenje u simbolu koji sam sebe održava: kao da se zaboravlja na "ja" iz početka pesme. Ali subjekt ipak nije zaboravljen: vidi se jasno da uporedo sa zbivanjem na ovoj maloj gorskoj sceni teče i jedno zbivanje u samom pesniku, koje se celom slikom podudarno izražava. Pesnik vidi bezazlenu bistrinu života, svog i ljudskog uopšte, kako je ugrožava smrt, koja je odmah tu, u samom srcu idile, kao zmija pored potoka. Bitno je da se pesnik nije upustio u objašnjavanje te alegorije, kako bi to romantični pesnik po pravilu učinio. On je ostao u slici koju je stvorio, imao je poverenja u pesničku izražajnost objektivacije, i na njoj se, sa ukusom i stvaralačkom vidovitošću, zadržao. Ovaj umetnički uspeh predstavlja važnu kariku u našem pesničkom razvoju pri kraju dominacije romantizma: postupak objektivacije, ovde tako uspešno započet, a bez baladnog, narativnog prizvuka, vodi pravo u izvesne presudne postupke u poeziji Vojislava Ilića, i produžava se do nekih kratkih pesama Dučićevih iz ciklusa Sunčane pesme. —


Miodrag Pavlović


intermeco, tal. — međuigra, međučin; idila, grč. — dramsko-epska scena iz pastirskog ili seoskog života; diskurzivan, lat. — misaone, pojmovne prirode; objektivacija, lat. — prenošenje subjektivnog stanja svoga "ja" na spoljni, objektivno postojeći svet; ovde: unutrašnji nemir pesnikov prikazan je (objektiviran je) u slici zmije kraj potoka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Jul 16, 2011, 01:29:11 pm »

**
Stihovi Jovan Grčić Milenko


PROLEĆE NA GROBLJU
 
Sunce, milo sunce, što sijaš ovde?
Nikoga ne greješ!
Ptico, mila ptico, što pevaš ovde?
Niko te ne sluša!
Cvete, mio cvete, što klijaš ovde?
Niko te ne bere!
Oh!...
I tužnom vrtu svenulih žića
Pružilo dara proleće milo;
Al' zaman, zaman, proleće drago:
Srce se ovde u tamu skrilo
U kraju hladnom podzemna mira
Niko o žiću više ne sanja,
Niti ga mlado proleće budi,
Niti ga zima surova ganja.
Oh!...
I jadna svojta zaman se žuri
Da na grob spusti proletnje vence:
Tu zaman deva zove babajku,
A suzna majka svoje detence...
Tek hladna oka kad se zagledaš
U vence blede na krsti mali,
Osetiš pravu sliku života,
A uzdah bolan reč ti potpali:
"Nadgrobni venci, ala ste tužni!
Tišini mrtvoj studenih grudi
Cveće se vaše mirno predalo,
K'o tajnom mrazu planinska ruža,
Il' smrtnom sanku detence malo...
Svečano sve je... i strašno sve je
Što se priviđa lišću vam suvom;
Tiha zapevka lahora bolnog
Strahotno drhti na grobu gluvom.
I opet, venci, rado grlite
Malena krsta na grobu tavnom,
Gde se vrlina uz rđu kletu
Zemljom pokriva sa merom ravnom!
I sve je novo... i sve je staro
Što vam na danu u pohod dođe;
Jutrom se jedno tekar nastani,
Večerom drugo sprema da pođe.
Sve tako dalje...
A kad vam lišće vihor ponese,
Rastavi s' trakom negde trobojnom,
Vi tiho jošte šanete "zbogom",
Poslednje "zbogom" milom pokojnom.
Nadgrobni venci, ala ste tužni...
Oh!...
 
Sunce, milo sunce, ne sijaj ovde:
Nikoga ne greješ!
Ptico, mila ptico, ne pevaj ovde:
Niko te ne sluša!
Cvete, tužni cvete, ne klijaj ovde:
Niko te ne bere!
Oh!...



BRIGA MATERINA

Užeži, ćerko, kandilo!
Potpali žuta tamjana!
Sutra je ravno godina
Kako nam nesta Damjana...

Užeži, ćerko, kandilo!
Ne štedi žuta tamjana!
Pomol' se Bogu s materom
Za dušu malog Damjana...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Avgust 12, 2012, 10:36:12 pm »

**

JOVAN GRČIĆ MILENKO


Milan Kašanin, koji je dao iscrpnu biografiju i analizu književnog dela Jovana Grčića Milenka,1) izneo je i prilično podataka o Grčićevu zdravstvenom stanju. Odatle saznajemo da je Grčić "od detinjetva nosio u sebi opake klice tuberkuloze", da je u ranoj mladosti zavoleo devojku Milenu, da su se oboje, "krotki i bolešljivi", voleli "lugo, nežno i bezazleno", da je Milena umrla a njen dragan, da bi je sačuvao od zaborava, svome imenu pridružio je i njeno, preinačeno u muško, stvarajući jednu od romantičnih legendi:

Od imena tvog, Mileno,
Sazid'o sam spomen mio,
U ranjenoj strasti svojoj
Milenkom se pokrstio!


Desetak godina kasnije ista sudbina zadesiće i pesnika. Dotle, on je studirao medicinu i sirotovao u Beču, kao i njegov već slavni zemljak Branko; iz tog perioda ostala je jedna njegova fotografija koja, po Kašaninovu opisu, "prikazuje ga kao sasvim otmenog i zrelog mladog čoveka: visok, suh, primetno tuberkulozan i zamišljen, male fine brade, u naočarima, visoka čela, on dostojanstveno sedi za stolom na koji je ostavio cilindar i rukavice". Međutim dostojanstveni izgled nije značio i parvenijski duh: Grčić je na slobodoumnijem krilu Ujedinjene omladine srpske i Miletićeve Narodne stranke. Pesnička slava nije dolazila a smrt nije čekala: grudobolja, po rečima njegova biografa, "pojavila se u akutnom svom obliku, avgusta 1873. u Beču". Sve iza toga bilo je sunovraćivanje: povratak u Čerević, bolovanje u majčinom domu, drugovanje sa seoskom prirodom i samovanje sa vlastitom tugom; samo jedno je predstavljalo uspon: pesme koje je tada pisao predosećajući kraj. Teško bolestan traži lek i spokoj u manastiru Beočinu i njegovom šumskom vazduhu, ali ga smrt i tamo nalazi: maja 1875. umuknuo je zauvek "fruškogoroki slavuj", baš u vreme kada su svuda okolo oni drugi slavuji kliktali u slavu života i ljubavi.

Grčić je u svome kratkom veku započinjao mnoge književne poslove, ali je retko stizao da ih privede kraju, ali još ređe da da svoju punu meru. Kao u jednom dugom, zagrcnutom dahu prevodio je nemačke pesnike, pisao pripovednu prozu i negovao najrazličitije vrste lirske poezije — patriotsku, ljubavnu, opisnu, elegičnu.

Grčićevo pripovedačko delo je obimom maleno ali je značajem veliko: njegova Sremska ruža, sa uvodnim delom U gostionici kod Poluzvezde" na imendan šantavog torbara, umnogome predstavlja izuzetnu pojavu u razvoju naše novelistike. To je svojevrsni amalgam realističkih scena iz života prelivenih humorom i romantičkih pasaža natopljanih sentimentalnošću, kozerskog stila sa evropskim duhom i šarmom i insistiranje na nacionalnim osobanostima sa primesama folklornog izraza, artističkih egzibicija i kompozicione tromosti. Mada je Sremska ruža sticajem prilika ostala nedopieana, ispalo je kao da je namerno ostavljena tako da se kob, tajanstvo i tragika samo naslute kao potmula i daleka grmljavina iz oblaka koji se još ne vide. Čujni su zvuci crkvenog zvona koji oglašuju nečiju smrt u selu i glasan je piščev sumorni komentar povadom toga: "Kud onaj ode, tamo se i ovaj uputio".

Grčićeva poezija je mnogo neujednačenija po vrednosti, i u njoj ima mnogo više stvari za odbacivanje. Prilično dugo je pesnik lutao dok nije našao svoj put — puteljak kroz rodnu Frušku goru ushićujući se njenom prirodom, a kasnije bolestan tugovao nad njenom lepotom koja u jesen vene, i nad svojim životom koji se gasi. Prve njegave pesme vrve tipiziranim izrazima poznoromantičarske stilistike, kao što su "slavujak onaj mali", "lepo ljiljan cveće", "jedan praman kose tvoje", "zora rujna", "ruže bajne", "slatko uzdisanje". Dva osnovna motiva romantičarske lirike, ljubav prema dragoj i ljubav prema domavini, više su odjek ranije i savremene poezije te vrste nego što su jek iz pesnikova srca. Pesnik upoređuje "svoju lepu i dobru devojčicu" sa "ružom rumenom" i "s neba anđelom", vidi je kako "nedarce kiti ljubicom plavom" i s ushićenjam plete venac od cveća koji mu je njegova "dika dala". Kao rodoljubivi pesnik Grčić je očekivao "srpsku zoru", proklinjao "neveru Vuka", u Kosovu gledao "jade naše", oplakivao "rajine suze" i upirao pogled "tamo, tamo, prako Save!"

Prvi pravi poetski akcenti javili su se kada je Grčić počeo pevati o zavičaju. Pasnik bi mogao reći nešto slično kao jedan Cankarov grudobolni junak, koji se iz sveta vraća u rodno selo: Zavičaju, ti si kao zdravlje! Fruškogorska priroda i tih i jednostavan seoski život kao da su na Grčića delovali umirujuće i okrepljujuće. On im se obraća u tuđini sećajući se vremena provedenog u Čereviću, svome "selancetu": kao da su se iza njegovih sklopljenih očnih kapaka rojile zaboravljene slike, koje su se neposredno pretvarale u pesme. Mnoge stihove ove vrste Grčić je ispevao boraveći u rodnome mestu. I u jednom i u drugom slučaju Grčić je ostvarivao svoj estetički ideal, proklamovan u Predgovoru zbirke Pesme iz 1869. godine, — "približavanje k životu i prirodi". To je, samo po sebi, približavalo pesnika realističkoj deskripciji, ali je ova bila i njegova intimna potreba: autantična slika pejzaža (ili nekog prizora iz života značila je za pesnika, hotimice ili nehotično, jadnu vrstu duhovne regeneracije. Identifikovanje nečega što postoji u neizmenjenom vidu, što se pamti od detinjstva i voli se kao potvrda svoga bitisanja u sadašnjici, — ne dočarava samo sliku života, već stvara i iluziju produžanog življenja. Uostalom to se vidi iz motiva koji je pesnik birao i načina na koji ih je opevao. Ima nečega melemski blagog u tim pesmama, kao što su i pesme koje viju ptice u njegovim lugovima "smirene, čedne, slatke i bajne". Mada je pesnik samo jednu od ovih pesama okarakterisao kao idilu (Potočara), mnoge su to po osnovnom štimungu. Neki kritičari proglašavali su Grčića kao autora Sremske ruže prethodnikom seoske realisstičke pripovetke; on je to mnogo više ovim "prostim pesmama", kako ih je nazivao.

Pesnik od svih godišnjih doba najviše voli proleće i najviše peva o njemu. Težakova pesma u proleće je himna radu i probuđenoj prirodi:

Zeleni se mio breg,
Sve na njemu živo;
Dosta ga je beo sneg
Zimuske pokriv'o!

Blagoslov je u zori,
To je s neba dato!
Ori, pluže, zaori,
U zemlji je zlato!


Pesnik se, zajedno sa ovojim seljanima, raduje bujnoj prolećnoj kiši koja sve pere i podmlađuje; kao da joj je i sam, raširenih ruku, trčao u susret i zabačene glave gutao njene mlazeve:

Grmnu evo ... Sevnu evo...
Sva zadrhta zemlja sade, —
A s visine, k'o iz kabla,
Proletnica kiša pade.

(Kiša proletnica na selu)

Ushićen je svežinom i lepotom prirode koju je umila kiša; kao da je posle nje i sam sav preporođen:

Oh kako sunce sija,
Kad gusti oblak prođe!
Oh kako zračak prija
Kad blaga tišma dođe!

(Posle kiše)

Zajedno sa decom i njihovim dedom kliče šarenim duginim bojama:

— Gle, duge, deco! o glete duge!...
I u vis diže slabačku ruku
Veseli starac...

(Duga)

Ispevana slobodnim stihom, prošarana dijalogom (dečjim uzvicima: "Vi'š, deda, kolko zelenog ima!" "Crvenog, deda, još više ima!" i dedinim rustikalnim tumačenjima koja dečje divljenje lepoti prevode na praktični jezik ali ne gube nežnost: — To žito znači, dedin skakavče! — To vino znači, dedin beraču!), — pesma više od svih stihova ispevanih u doba pseudaklasicizma, pa i od kasnije opisne poezije V. Ilića, izražava duh i šarm antičke ekloge. Međutim, njen završetak je romantično melanholičan: jedan od dečaka toliko je opčinjen onim što vidi da diže ruku "ž'o da bi dirno sliku šarenu", ali duga uskoro nestaje ostavljajući u dečjoj duši prazninu gubitka koju popunjuje tuga. Radost je, dakle, kratkovečna: posle zanosa, kao iza sna, neminovno sledi otrežnjenje, slično onom iz Radičevićeve pesme Cic. I sam pesnik ume da se oduševi kao dete i da progovori jednostavnim dečjim jezikom potvrđujući da su deca maham pesnici, i da kasnije postaju pesnici oni koji uspevaju da u ponečemu ostanu deca:

Po zračnome svetu
Leluja se svila...
Stani, bela svilo,
Gde si dosad bila?
Obustavi let!
Obustavi let!


Neke su pesme upravo odjek nekadašnjeg bezbrižnog detinjstva, i refren u njima, kao i u ostalima, pored ritmičke funkcije, ima i psihološku ppdlogu: pesnik se zadržava na nekom detalju koji za njega ima posebno emocionalno značenje, pa se zato refren često stapa sa srodnom intonacionom figurom, ehom, i zvuči kao usklik ili, još češće, kao uzdah:

Stara česma zasuzila
Na malenom bregu,
Nad njome se lipa svila,
Gde se ptice legu...
Mile ptice legu.

Još k'o derle gologlavo,
Čim proleće sine,
Česmi toj sam hit'o pravo,
Da me želja mine.
Topla želja mine.

(Na česmi)

Laku igru udesili,
Nestašni dečaci,
Uska im je soba njina,
A uski sokaci —
Na breg! Na breg!

(Nestašni dečaci)

U ovim ovim pesmama kao da je došlo do izražaja prastaro verovanje da će bolnik ozdraviti ako se okupa u vodi punoj lekovita bilja. Gnjurio je pesnik lice u zavičajnu rosu i kišu, u bujno šumsko zelenilo, u davno protekle vode detinjstva, disao punijim grudima i postajao ozareniji: ovakve pesme su za njega zaista značile ono što danas tako često nazivamo rekreacijom. Uostalom i grudobolni Vergilije našao je spokoj u idiličnim Georgikama.

Grčić ima i izvestan broj pesama ispevanih ritmom, rečnikom i stilom narodnih pesama, ali i tu nastoji da sačuva lokalni kolorit, za razliku od mnogih ranijih pesnika koji su podražavali otšta svojstva narodne lirike. Tako imladi volujar moli kišu:

Možeš kvasit' ambar u šogora,
I strinino seno na livadi,
I tetkovu kuću prokisavu,
Al' ne kvasi Milkino rukavlje,
I košulje vešto sašivene,
I čarape plavo prepredene,
I marame sitno porubljene,
Što'no ih je na jedek iznela,
Jer se tebi, kišo, ne nadala;
Ne kvasi ih, većma je ne srdi!
I tako je dosta rasrđena
Što sam Dragu kmetovu uštin'o

(Mladi volujar)

Slična je i pesma Kolarić, razigrana kao seosko kolo i duhovita kao poskočice koje se uz igru pevaju; kao da se bolešljivi pesnik posebno uživljavao i uživao u gizdavom i obesnom paorskom momku koji se razmeđe mladošću, snagom i zdravljem:

U kolara krasna kola
Kolarić, Kolarić!
Svi točkovi okovani,
Osovine izreckane,
A lesice iseckane,
Lese! Lese!...
U kolima dva žerava,
Od svile im duge grive,
A od srebra potkovice,
Kolarić, Kolarić!
------------------------

Kad večerom kola tera,
Sve zastane, pa ga gleda,
Svi šorovi živnu mahom,
Pa se čude momku plahom,
Kolarić, Kolarić!
Na prozoru pršte stakla,
Nemilice lete dole:
Tako cure proviruju —
E, kako ga svaka vole!
Kolarić, Kolarić!


Ipak Grčić je najviše bio pesnik u pesmama sa elegičnim akcentima. Samo u nekim od tih pesama on opeva uopštene motive, kao u Proleću na groblju:

Sunce, milo sunce, što sijaš ovde?
Nikoga ne greješ!
Ptico, mila ptico, što pevaš ovde?
Niko te ne sluša!
Cvete, mio cvete, što klijaš ovde?
Niko te ne bere!
Oh!...


Novina u pesmi je nešto drugo: naslućivanje da groblje nije završna stanica ovozemaljskog života i polazna za neki drugi, već predvorje nirvane. Sve što ostaje s ovu stranu ništavila (Sunce, ptica, cvet) postaje besmisleno jer neko ko je to osmišljavao i doživljavao kao radost i lepotu, postao je "niko" i ništa, ili, kako pesnik podvlači, "srce se ovde u tamu skriva". Samo po uzviku "oh", koji mu se otima iz grudi, pesnik se odaje priznajući kako se iza onog "niko" ipak krije neko, on sam, — i koliko mu teško pada što će ga smrt obezličiti. Za razliku od Disa, koji će celim pesničkim bićem uranjati u nirvanu priželjkujući je kao spas od života, Grčićevi stihovi su pokušaj pomirenja sa neminovnošću, pa zvuče kao kontrastni pandan Radičevićevim ustreptalim apostrofama:

Zoro bela, sunce ogrejano,
Lisna goro, polje obasjano,
Cveće milo, roso, bistro vrelo,
Pa ti jošte, moje čedo belo!
Ko da gledne čarne oči tvoje,
Pa u srcu da mu ne zapoje!


Slična je i Briga materina, baladica od dve strofe, jedina Grčićeva pesma koja je ušla u Antologiju novije srpske lirike Bogdana Popovića:

Užeži, ćerko kandilo!
Potpali žuta tamjana!
Sutra je ravno godina
Kako nam nesta Damjana!


Koliko je tuga osnovno Grčićevo osećanje, pokazuje slučaj njegove ljubavne lirike: on nije umeo da opeva svoju sreću, ali je našao pravi poetski izraz da predstavi ovoju žalost zbog smrti devojke koju je voleo:

Kitnjasto se kolo, eno,
Pred kućicom tvojom sprema, lako sprema;
Sve se cure uhvatile,
Samo tebe jošte nema... tebe nema!...


Kolo pred kućom gleda kroz prozor otac umrle devojke ne znajući da još neko sa njim tuguje:

On kraj kola mene vidi
Žalostiva i presetna, oh presetna;
Ali ne zna da me mori
Tuga 'naka istovetna, istovetna!


Motiv u drugoj pesmi Mitrovdan je prividno rodoljubiv jer se zasniva na staroj uzrečici: Mitrovdanak — hajdučki rastanak, ali ono po čemu pesma vredi, to je opis ogolele šume koju već stežu prvi mrazevi i koji po slikovitosti ne zaostaje od najboljih deskripcija Milete Jakšića:

Gora je mirna...
Svečana tišina na grud joj pala,
Pa k'o da krvcu rumenu sanja;
A slabi vetrić — prozeblih krila —
Glasno zapeva vrh suva granja...
Planinski potok, ledena srca,
Niz kršno stenje potmulo huče...
Na oštrom šljunku pakosno ciči,
U tavnom rovu tavno jauče...


No pesnik se ne zadržava samo na deskripciji već ide dalje, dajući slici simbolično značenje i projicirajući preko nje strepnju od smrti:

Oh, čudno sve je! I strašno sve je!
U mirnoj gori sve pusto stoji:
Od granja svoga drvlje se preza —
Gora se sama od sebe boji...


Isto tako duga pesma Venci, sastavljena iz četiri dela, svedena na samo četiri početna stiha iz svakog dela, deluje kao efektna i sumorna gradacija:

Detinjski venci, ala ste srećni!
------------------------------
Venčani venci, ala ste dični!
------------------------------
Pobede venci, ala ste sjajni!
------------------------------
Nadgobni venci, ala ste tužni!


Inače Grčić u ovakvim pesmama prvenstveno peva o sebi. Koreni njegove sete su vidljivi jer ih i sam peonik otkriva: to je bolest koju nosi i misao o smrti koja ga muči. Ove pesme su melanholični fragmenti nikad nenapisanog romana u našoj literaturi o darovitom đaku ili studentu seoskog porekla, koji se u gradu, mahom sirotujući, probija do znanja, ali, stekavši tuberkulozu, vraća se u selo da ,tu, u zabiti, bespomoćno tuguje, negoduje, boluje i umre. Skoro sva seoska groblja imala su po koji takav grob. Kasnija srpska literatura ponudiće samo Sremčevog Vukadina, odbojnu sliku seoskog đakelje, laktaša i grmalja, koji se uvija i dovija da bi dospeo do cilja; Grčićev lirski dnevnik otkriva tragediju onih drugih, boljih ali neotpornijih, koji su na pola puta pali. Pesnik proleća, istoimene pesme i čitavog "odseka pesama" sa takvim zaglavljem, gazio je jesenje lišće i vapio:

Proleće drago, čedašce neba!
Povrati šumi grane zelene:
Uteši brda, doline mile,
Obraduj ptice, razvedri — mene...

(Jesenje lišće)

Pesnik je počeo osluškivati zvuk zvona, i on ga je uvek podsećao na smrt:

Kad nad mrtvim zvono plače,
S njim bih plak'o i ja tade,
Ja osećam isto ono,
Ja osećam zvona jade —
Ja ga razumem!

Pa sve dokle tako plačem,
Mene teret neki goni,
A čim stane, nepravo mi
Što i dalje još ne zvoni
Kad ga razumem!

(Zvono)

Grčić je izuzetno bio privržen majci, i koliko je tugovao predosećajući smrt, toliko je patio i zbog majčina bola:

Sa kule zvona biju,
I školsko zvonce zvoni.
Kraj mene mati sela,
Pa gorke suze roni.
"Što plačeš "dobra nano?"
Umilno ja joj reko',
"Teško mi srcu, 'rano,
— Umrlo đače neko"...

(I njen je sin đak)

Vraćajući se teško bolestan u zavičaj, pesnik se ponovo seća majke i onoga što su o njoj i njemu nekada govorili seljaci — i predoseća šta će sada govoriti:

Kad pređe bejah doma,
Vedro mi beše čelo;
"Blago mu majci staroj!"
Šaptaše celo selo...
No mračno sad mi čelo,
Jer bolan stižem doma.
Sada će šaptat' selo:
"Sirom' — o — siroma'!"

(Nekad i sad)

Svaki susret sa starim dragim mestima zadavao je pesniku nov bol i spontano mu nametao paralelizam između prošlosti i sadašnjice; naslov prethodne pesme, Nekad i sad, mogao bi biti zaglavlje i drugih:

Rado te gledah, reko,
Sa bujni tvoji vali,
Tad još e, da l' se sećaš? —
Kad bejah dečko mali.
Danas te gledam opet!
Ali kroz gorke suze...
Reko, došao neko —
Tvom dečku zdravlje uze.

(Na Dunavu)

Pojavio se sumorni pandan i ranijoj vedroj pesmi Na česmi:

Je l' ovo staza ona
Što k česmi na breg vodi?
Srce mi šapće: jeste!
A staza: hodi, hodi!
O da l' ću, česmo mila,
Kraj tebe sada da stanem,
Da prvo vode srknem,
Il' pre da suzu kanem?

(Tužno sećanje)

Dirljivo se bolni pesnik obraća Fruškoj gori, o kojoj je nekada toliko pevao a sada od nje traži opasa:

Lepote svake puna,
I puna svakog milja,
Još svud si puna, goro,
Lekovnog, svežeg bilja!
Pa bolan k tebi, goro,
Tvoj pevac doće, evo:
Priteci, lek mu reci,
Ljupko je tebi pev'o...

(Fruškoj gori)

Drugim očima peonik sada gleda zavičajni pejzaž; nestale su iz njega pastoralne boje; verističku deskripciju zamenila je simbolična vizija:

Ja nađoh izvor bajan
U kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro — sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute.
Sve biljke k'o u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...

(Planinska slika)

Ispod ovakvih stihova mogao bi se potpisati, tridesetak godina kasnije, i Jovan Dučić, i za čudo je kako Bogdan Popović, sastavljajući svoju Antologiju, nije ih zapazio i uneo u nju! Čudno je i kako oni koji zastuiaju tezu o Iliću kao začetniku simbolizma u srpskoj poeziji, olako prelaze preko Grčićevih simboličnih pesama, mada bi im one i te kako pomogle da objasne "simbolističku fazu" u Ilićevu pesništvu; mi ćemo to učiniti kada budemo govorili o Iliću. Uopšte Grčić je pred kraj života naglo sazrevao kao pesnik, i njegov ciklus lirskih minijatura Mozaik, posvećen Lazi Kostiću, i objavljen ne sa pesnikovim potpisom već sa tri krsta koja najavljuju kraj života, poezije i nesporazuma sa kritikom, — zaslužuje punu pažnju kao vesnik modernijeg srpskog pesništva. Jamb, rimovanje početnik reči stiha sa završnim, spontana aliteracija i asonanca, sveže, inventivne slike, setne poente na kraju pesme, — samo su neka obeležja te poezije.

Poslednja Grčićeva peoma, U bolesti, potresan je krik za životom koji se gasi:

Nado moja — raščupani venče!
Zaman pevac tebe plesti zače;
U srcu mu tajno pesma plače,
Ka' u gori ranjeno jelenče.


Pesma je iz 1875. godine; te je godine Grčić i umro. Bolest mu je oduzela život ali ga je i učinila pesnikom. Bez nje bi ostao stihotvorac, kakav je bio u velikom broju rodoljubivih i didaktičkih pesama. Pada u oči kako je Grčić drukčije reagovao na bolest i smrt nego mnoga njegova sabraća po peru i udesu: kod njega nema pesimizma, ni očaja, ni kletve kao kod drugih, već samo tiha seta i laka zamišljenost. Dve stvari su mu svakako pomogle da smirenije podnese svoju nesreću: urođena krotkost i stečeno medicinsko znanje.


_________________

1) Milan Kašanin: Jovan Grčić Milenko. Život i rad. Predgovor Celokupnim delima, Biblioteka srpskih pisaca, Beograd.
.




Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973


[postavljeno 14.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Septembar 29, 2012, 01:02:10 am »

 *
 Poezija za decu Jovan Grčić Milenko


 NESTAŠNI DEČACI
 
 Laku igru udesili
 nestašni dečaci,
 uska im je soba njina,
 a uski sokaci —
 na breg, na breg!
 
 U polje se zahuktali
 ka zelenom bregu,
 odavno im dojadilo
 u školskome stegu —
 na breg, na breg!
 
 U gorici prezelenoj
 srce im se snaži,
 tu im oko leptirića
 šarenoga traži —
 na breg, na breg!

 Tu uskliču ponosito
 kol'ko šuma vredi,
 a proleće iza džbuna
 ćuti, pa ih gledi —
 na breg, na breg!
  
 Gleda vazda umiljato,
 pa im sreću snaži,
 u proleću — sreće dosta,
 srećan — ko je traži!

 

 TICE SELICE

 Let, let, tičice male!
 Let, let, let!
 Gde toplije sunce sjaje,
 Lepšu zemlju, lepše kraje
 Čuva za vas svet,
 Let, let, let!
 
 Let, let, tičice male!
 Let, let, let!
 Radost nek vam svuda sija,
 Svuda gde god smerno klija
 Mirisavi cvet,
 Let, let, let!
 
 Let, let, tičice male!
 Let, let, let!
 Otputujte čilom srećom
 A dođite još sa većom
 Opet u naš svet,
 Let, let, let!

 

 TEŽAKOVA PESMA U PROLEĆE
 
 Zeleni se mio breg,
 Sve na njemu živo;
 Dosta ga je beo sneg
 Zimuske pokriv'o!
 Blagoslov je u zori,
 To je s neba dato!
 Ori, pluže, zaori:
 U zemlji je zlato!...
 
 Na voćke nam pao cvet,
 Miris mu poleće,
 Bog je dobar, mraz nam klet
 Nauditi neće.
 Blagoslov je u zori,
 To je s neba dato!
 Ori, pluže, zaori:
 U zemlji je zlato!...
 
 Podrumu će sok da da
 Brdo, vinogradi;
 a žitarice punit zna
 Svaki, koji radi!
 Blagoslov je u zori,
 Ori, pluže, zaori:
 U zemlji je zlato!...
 
 Košnice će punit' med
 U željenoj slasti:
 Medljaćemo svaki jed,
 Da nam ne poraste!
 Blagoslov je u zori,
 To je s neba dato!
 Ori, pluže, zaori:
 U zemlji je zlato!...
 
 A selo je krasan drug
 Svakome težaku,
 K'o tičici zelen lug
 Na sunčanom zraku …
 Blagoslov je u zori,
 To je s neba dato!
 Ori, pluže, zaori:
 U zemlji je zlato!


 Zorana Opačić: "Antologija srpske poezije za decu predzmajevskog perioda"  
 Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: