Milan Ćurčin (1880—1960)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Ćurčin (1880—1960)  (Pročitano 13259 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 01:28:44 pm »

*




MILAN ĆURČIN
(Pančevo, 14.11.1880 — Zagreb, 20.01.1960)

Milan Ćurčin, pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac. Poticao je iz imućne trgovačke porodice. Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd — Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi. Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis "za kulturna, politička i društvena pitanja" pod nazivom Nova Evropa, koji uređuje i izdaje Ćurčin. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...).


KNJIŽEVNI RAD

Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju.

"U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!", pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme — osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine. U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom ("Moja je ljubav od ovoga sveta…"). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga "Pesme" izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.

U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar.



BIBLIOGRAFIJA

  • Pesme, 1902—1905, Beograd, 1906.
  • Nemačka romantika, Beograd, 1906.
  • Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908.
  • Versifikacija Milana Rakića, Beograd,1912.
  • Druge pesme, Beograd, 1912.
  • Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914.
  • Ivan Meštrović, studija, London, 1919.
  • Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928.
  • Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937.

http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 01:29:25 pm »

**
Stihovi Milan Ćurčin


PUSTITE ME KAKO JA HOĆU!

Zašto uvek jedno i isto,
Zar baš mora biti jasno i čisto,
I svuda propisan broj?!
Ta pesma nije akt, i mis'o nije slovo.
A duh traži uvek novo,
I hoće da bude svoj.
Ritam će kroz muziku reči
Probiti sebi pute, I otići u pravi kraj;
U pesmi zakoni ćute — Pustite osećaj!



"...Bogdan Popović, kao prvi tumač moderne srpske poezije, već je 1903. godine naslutio 'prevratnički duh' u Ćurčinovim stihovima. U pesmi Pustite me kako ja hoću! Milan Ćurčin uzvikuje:

"Zašto uvek jedno i isto,
Zar sve mora biti jasno i čisto,
I svuda propisan broj!?"

Ovo je bio otvoren poziv napuštanju tradicije, prihvaćenih formi i konvencija. Iako još uvek ne silovit napad na postojeće pesničke norme, to je bio glas koji je u srpskoj poeziji najavljivao promene koje će uslediti u narednom periodu..."
Dragan Ćalović: "Avangarda u tradiciji"

* * *

"...Modernista Milan Ćurčin u svoje pesme unosi slobodan stih, humor i prozaizme, čime je nagovestio naredno pesničko razdoblje."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 01:30:14 pm »

*
Stihovi Milan Ćurčin


"PUČINA JE STOKA JEDNA GRDNA".

Ja demokrat nisam nigda bio,
Ma da sam nekad i sam drž'o da sam;
Ali tek danas smem priznati šta sam,
I reći što sam i od sebe krio:

Ja strepim od tog divljačkog puka,
I s osećajem večnim, iste vrste
Što dete ima kad ukoči prste,
Pa pruža ruke plašeć' se bauka,
Ja žudim samo da me ne dodirne.

Ah, da mi nije mlade snage ove,
Što mrzi mlaki nerad duše mirne,
Sve bih mu dao, da ne bunim snove.

Ma nismo isto. Ni srce ni glava;
Moje su misle nestalne i nove;
Ja imam snova, a puk mirno spava.



RODOLJUBIVA PESMA.

O rode! Pun si krupnih i sitnih ružnih
strasti,
Primljenih od otaca, i rođenih u
tebi;
Od njih te tuđa pomoć ne može nikad spasti,
S njima te k sebi svojski primio niko ne bi.

O Rode! Ti si malen, i sve je u tebi malo, —
Rasturen, — ni sam ne znaš dokle ti dopiru međe,
Ti brata svog ne poznaš, i malo ti je stalo
Sto su međ' vama staze sve bleđe i ređe.

O Rode! Nema nade da skorim drukče bude:
Nit' imaš dosta snage da sam se preporodiš,
Nit' nosiš svest u duši i ljubav cele grude,
Da s dušmanima mnogim svud jednu borbu vodiš…

Ja vidim rulju s brega, gde juri da te skrha,
I gledam tebe kako niz brdo i sam hrliš.
I nigde svetle tačke u viziji, — od vrha
Do dna grančice, nigde da rukom je obgrliš.

Pa ipak, Rode, mi smo tu, — i na sve spremni, —
Volja nam naša raste s brojem nevolja tvojih!
I takvi, mi smo jači neg' nebo i šar zemni!
Veruj u snagu, Rode, dobrih sinova svojih!



DA L' HOĆEŠ TAKO?

Čuj, istinu ću ti reći:
Moja je ljubav od ovoga sveta.
Da li sam ti peti, il' tek treći,
Mom osećaju to ne smeta;
Ni ti meni nisi prva, što ću kriti?
A i ko zna šta još može biti!
S anđelima te nisam poređiv'o,
Da nadzemaljski stvor ja obožavam;
I nisam hteo — ne razumi krivo! —
Da dušu svoju ljubavlju spasavam.
Ja ženu tražim, snage i poleta!
Moja je ljubav od ovoga sveta.



S DRVEĆEM.

Crno i mokro stoji u parku drveće,
Ne miče se i ćuti;
Ne tiče ga se ono sunce što se jedva kreće?
I u magli kao kolut žuti,
Bez strasti i plama,
Tromo gazi gornjim putanjama.

Gledaš u kaplje: svaka grana plače.
Stiskaš ruku oko hladne kore;
Priljubljuješ se uz mene jače,
I misli ti gore. —
Pusti srce, nek silno uzdiše;
Ali se ne, boj, — to drvo diše.



U TROJE.

Kad zemlja prosta da tuži.
Te se na ranoj ruži
Rascveta prvi cvet,
A leptir polete beli
Da prvi kuša let, —
U vrtu smo se sreli,
Gde jarko sunce sja,
Proleće, ti i ja.

Leptir ljubavno ruži
Šapće, i oko nje kruži,—
Mirisni ljubi cvet.
U cvetnom zemnome raju,
Bez misli za drugi svet,
U bezbrižnom zagrljaju,
Idemo druga tri:
Proleće, ja i ti.

Al' kad žarko leto dođe,
I mladost ružu prođe,
Povije glavu cvet;
Ljubavi leptir se mane,
I malaksa mu let, —
Poći ćemo na razne strane
— Kud? sam Bog sveti zna ! —
Proleće, ti i ja.



U "BEČKOJ ŠUMI".

Sveže je i vedro, jutro, —
Ko početak lepe priče;
I po granju, i po žbunju
Nešto se budi i nešto se miče.

Trčaćemo po šumi svude;
Ti ćeš pričati puno i živo!
Ja ću te dirati mnogo,
A neće ti biti krivo.

Al' posle, bićemo tužni,
Jer znamo šta biti ne sme.
Veče će biti lepo —
K'o svršetak tužne pesme.


NA STRANPUTICI.

Doće t. zv. jesen,
T. j. stalo padati "žuto lišće", i t. d.
Te skoro pod svakom granom
Po jedan pesnik;
Stoji, i vidi
Gde "mre" priroda, i pogreb joj prati!

I ja sam pokuš'o jednom
Da pazim na pesnički usus:
Da se svojski rastužim,
Pa da procvilim u ritmu.

Al' ozgo vedro nebo,
A u meni nasmejana duša,
Ismejaše mi tugu,
Te ni kraj najbolje volje
Ne mogoh otkriti smrt
U prirodi.

Naprotiv, ja volim kad pada lišće,
Te u stotini boja,
Od crvene do crno-mrke,
Pokrije tle;
A sunce na njega padne,
Pa dotka ćilim.



NA BALU.

Po glatku i klizavu podu
Gomila čudno se vrti;
Sve dođu dvoje i odu,
I muško žensku prti;

U ženske, gole grudi;
Pogled joj mutan, i bludi . . .
A ozgo neko gudi —
Šta rade ovi ljudi?

Ponoć je davno prošla, zora rudi,
Sanjiva i bleda lica uokrug još se kreću;
Svak stisn'o žensku na grudi,
Pa zajedno preleću
S kraja na kraj, a nogom šaraju slova
Sve nova i nova.

Htedoh da zapitam gde sam, i šta to rade?
Al' čovek u crnom ruhu preda me stade:
"pardon!" kanda je rek'o, i mrka lica
Na vrata prstom pokaza lako:
"Na bal se ne dolazi tako,
Bez fraka i rukavica! . . ."

— A, tako!...


[postavljeno 02.09.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 01:30:36 pm »

*

MILAN ĆURČIN


Nečega novog i originalnoga uneo je u srpsku poeziju Milan Ćurčin.— Svoj pesnički rad otpočeo je pod uticajem bečkih modernista, početkom XX veka, i pisao mahom u Srpskom književnom glasniku. Zbirka njegovih stihova Pesme izišla je 1906. Njegova poezija, čudna, katkada čudnjačka po idejama, osećanjima i obliku, bunila je mnoge ukorenjene predrasude, i retko je koji pesnik dočekan sa toliko zle volje i podsmeha. Kod njega ima afektiranja, stih mu nije dobar, jezik nije siguran, ali neočekivane pesničke i estetičke ideje kazivane su smelo i prkosno, i gotovo uvek interesantno. Iskrenost i originalnost u duhu, oholo preziranje ranijeg i tuđeg, prezriv ton i borben stav, odlikuju ove originalne pesme. Ćurčin je jedan od prvih pesnika koji su izišli iz konvencionalne versifikacije i počeli pisati slobodnijom razmerom.

[Bavio se i istorijom srpske narodne poezije u stranim književnostima (Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur, Leipzig, 1905. — Foriel i njegove preteče u Nemačkoj, SKG, 1911, 27. — Dode i ilirstvo, LMS, 1913, 293—4). Izbor srpskih narodnih pesama na nemačkom u zbirci Insel-Bücherei, Leipzig, 1907. — U Beogradu, izdao Pesme Vase Živkovića. — 1910. i 1911. izdavao Srpskohrvatski almanah. — Preveo Ničea Tako je govorio Zaratustra (Beograd, 1912).]
[Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti]


* * *




Poznati književni kritičar, Bogdan Popović, uvrstio je u ANTOLGIJU NOVIJE SRPSKE LIRIKE (oštampala je DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE U BEOGRADU, 30.07.1936. godine u 6500 običnih primeraka) osam pesama Milana Ćurčina: Pustite me kako ja hoću!, Na stranputici., Na balu., U troje., U "Bečkoj šumi"., Da l' hoćeš tako?, Pučina je stoka jedna grdna., Rodoljubiva pesma.. [Angelina]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 01:31:45 pm »

*
Stihovi Milan Ćurčin


KARNEVAL U ŠUMI

Pružile mrke grane gole ruke
Da maglu bezbojnu skinu,
Pa od strasti drkćuć' čekaju zvuke
Vetra, i pomrčinu.

A vetar po šumi zimske instrumente kupi
I krči staze i pute,
Pa će tad silno prvi akord da rupi,
I svi će da zaćute;
Zagrliće se grane,
I na sve strane
U razbludnoj igri će da se kreće
Drveće.

Šum — šum — šum, jedan — dva: —
Noćne orgije slaviće šuma sva.


POD JELAMA ŠTO SE SUŠE

Mirno k'o u hramu, svečano bez kreta,
Šumica od jela u vrtu, van sveta,
U plavo na nebu svoje grane spleta,
I zatvara ćutljiv i osamljen kut.
Isušeno bodlje tu mek ćilim stere.
To sam mesto uvek voleo bez mere,
I poznajem dobro skoro svaki prut. —

Sred jela i mraka, s pola sna u oku,
Lež'o sam tu juče. K'o u snu duboku
Ćutale su jele; u jednakom toku
Spirala je voda, blizu, kamen, go.
Tad prođe tud šumar na neke utrine,
I reče mi nuzgred da polako gine
Ta šumica jela. Oseć'o sam to.


Pustara Đurđevac

_________________

Milan Ćurčin (1880—1960). Pesme (S. B. Cvijanović, Beograd, 1906)...

Опало лишће Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 25, 2010, 01:32:07 pm »

**
Stihovi Milan Ćurčin


POSLE SVEGA

U mojoj sobi ima mrtvo nešto.
Ma kud uporno da upirem zene,
Ma u što za čas da utonem vešto, —
Ono je uvek negde blizu mene.
 
Kada mi znanci svrate, kod svih redom
Meni se čini, dokle ih ispraćam,
Da sažaljivim motre me pogledom.
I tad se s težim srcem natrag vraćam;
 
Ne hoteć' katkad za glavu se mašim:
Obrazi još su sveži i rumeni.
Što se sve više misli svoje plašim,
Da nije nešto umrlo u meni?


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 25, 2010, 01:32:30 pm »

**

SRPSKI MODERNISTA
M. ĆURČIN: PESME

Antun Gustav Matoš


Već davno me lektira knjige nije ostavila u većoj neizvjesnosti.

Svi mi u Beogradu znamo da je g. Ćurčin, sin pančevačkog trgovca, vrlo bogat, i glavna impresija njegove knjige bijaše pomisao da se možda šali sa publikom, da je ta knjižica otmjena mistifikacija.

Štampana je u 440 relativno vrlo elegantih primjeraka, od kojih je 70 namijenjeno prijateljima u veoma finom bibliofilskom izdanju. G. Cvijanović figurira tek kao formalni izdavač, jer se knjiga uopće ne prodaje. Ćurčin je očigledno imitirao neke francuske lirske amatere i diletante s aristokratskom atitidom, i prvu pojavu Nijemaca Stefana Georgea i Huga fon Hofmanstala, ljudi bogatih i nezavisnih, koji su znali da su pjesme "što se ne mogu kupiti" najbolja reklama za njihovo kupovanje.

Ja ne bih ništa imao protiv toga "splendid-isola-tiona" da nije pomalo smiješan. Da su te pjesme sasvim neizdane, hajde de, imalo bi smisla kriti ih od nepozvanih filistara, ali to davanje aristokratske nepristupačnosti nečemu što bijaše u rukama cijelog svijeta — to je snobizam. Sve su te eksperimentalne lirske dangubice već štampane u "Srpskom književnom glasniku". Dok se o ovakvim privatnim, diskretnim izdanjima ne pišu indiskretne ocjene, "Odjek" je već pohvalio Pesme, koje tobože ne pripadaju javnosti. Demokrat Jovan Skerlić ovako zaključuje tu recenziju na svog saradnika iz "Glasnika":

Ta iskrenost misli i osećaja, ta originalnost izražavanja, smelost ideja i mlado i oholo preziranje starih formi i konvencija, to je ono što se dopada u poeziji Ćurčinovoj. (Pesme Pred crkvom, Pod jelama što se suše, U troje, Da l' hoćeš tako, nove i mišlju i izrazom, sasvim su lepe pesme, koje samo treba čitati bez predrasuda i naći u njima nesumnjivih lepota.

I moglo bi se učiniti još prilično takvih navoda, koji bi dokazali svakome koji ima slobodan duh i ne robuje ni duhovnim ni književnim tradicijama da je Nurčin pesnik od vrednosti i od budućnosti. U njega ima i bizarnosti i snobizma, i jeftinog ničeizma, ali on ima živih senzacija, smelih misli, jedno lepo pagansko osećanje sveta i prirode, vrlo često srećnu originalnost, a to nisu nepoetične i svakidašnje vrline.


Vrlo žalim što se, kao obično, ne mogu složiti ni s jednim od tih sudova. Po mom mišljenju, Skerlić daleko tačnije prosuđuje prozu od stihova jer ima više inteligencije od ukusa. Njegove studije o pripovedačima mnogo su uspjelije od članaka o liricima, naročito modernim.

Ne, Ćurčin nije baš interesantan po onome što je dao, iako je vrlo zanimljiv po onome što je htio dati. Tamen est laudanda voluntas. Pesme su zanimljivi pokušaji, slični Jelovšekovim Simfonijama i prozi naših umuklih simbolista-crtičara.

Paganin Ćurčin nije nimalo, jer je ljubavan pjesnik i subjektivan pejzažista, a klasici — kako je poznato — nisu pravi ljubavni pjesnici, ne poznavajući gotovo onog osjećanja koje mi zovemo ljubavlju. Naša ljubav i pejzaž kao simbol duševnih stanja su paganinu nepoznate stvari. Ćurčin, dalje, nije paganin ne samo radi sižea (sasvim neklasičnog) nego i radi forme, upravo radi preziranja perfektnog izraza, kojemu se toliko divimo u djelima drevnih i modernih pagana. Ateizam i individualizam također nisu ideje karakteristične za paganstvo, velikom većinom politeističko, monoteističko, nacionalističko i kolektivističko. Ateist i tiranin ne obilježavaju helensko društvo, taj ideal paganstva. "Pagansko osećanje sveta i prirode" je najzad u svim manifestacijama svojim prosto, primitivno, dok je Ćurčin komplikovan. Ničeovac je utoliko ukoliko je individualist, dok njegove ljubavne pjesme nemaju ništa ničeovskoga iz tog prostog razloga što je Niče prononsiran misogen i antierotičar.

Kao Sremčevu, Skerlić hvali i Ćurčinovu "iskrenost". To konstatovanje iskrenosti kod pisca je po mome sudu puka doskočica, koja nije nimalo interesantna i estetična. Otkuda, molim lijepo, zna gospodin Skerlić da li je Ćurčin iskren ili neiskren? Ko je još dijelio pisce u iskrene i neiskrene? Jovan Skerlić je — nije fajde — moralista, jamačno iskren moralista, kao što je i iskren demokrat, pa me začuđava kako se ne spotaknu o surov antidemokratizam stihova:

Ja demokrat nisam nigda bio,
Mada sam nekad i sam držao da sam;
Ali tek danas smem priznati šta sam,
———————————————————
Ja strepim od tog divljačkoga puka,

I s osećajem večnim, iste vrste
Što dete ima kad ukoči prste
Pa pruža ruke plašeć se bauka,
Ja žudim samo da me ne dodirne.
———————————————————
Mi nismo isto. Ni srce ni glava,
Moje su misli nestalne i nove; —
Ja imam snova, — a puk mirno spava.


Pjesmi je naslov jedan moto iz Njegoša, nimalo u ukusu Skerlićevog iskrenog demokratizma: Pučina je stoka jedna grdna.

U Pesmama ima tri vrste lirike: vezane, nevezane i — u prozi, i ja ne pojmim kako zalutaše Soneti bez sheme u "pesme". Pjesma je — pjesma, proza je proza, i svako protivno uvjeravanje je apsurdno. Sonet bez sheme je mistifikacija, jer je baš forma, forma i samo forma, dakle baš ono što je Ćurčinu suvišno, glavno i jedino obilježje soneta. Što bi rekao naš prozaični sonetist kada bi ga ja sad uvjeravao da su ove moje riječi didaktična pjesma? Njegovi "soneti" mogu, doduše, biti materijal za sonete, ali siže ne može biti forma, materijal nije umjetnina. Sukno nije gotov kaput, a mramorna gromada još nije Diskobol. Zatim neka mi se oprosti ako te sonete smatram onim što su odista: crticama, vrlo subjektivnim, mjestimice hotimice zagonetnim, sa mislima i senzacijama dosta poznatim i već opisanim u sto varijacija, stila bezbojnog, sličnog Milčinovićevom u sličnim produktima, katkada rđavog:

Nije mi misao o nepotrebnosti zanavljanja (?) života u meni toliko snažna da hoću njoj posvetiti moju volju i postati joj zatočenikom; jer čula mi i sokovi protive se kretanju bez promene, i krv mi zaglušuje misli razuma.

Stil?!

Niče je bez sumnje razumljiviji, a ako je taj stil po nejasnosti sličan stilu u Divagationis, Malarme je taman, jer traži savršen izraz simbolske lapidarnosti, dok je Ćurčin konfuzan, jer kao naivan stilista jamačno misli da je konfuzan stil najbolje sredstvo za sugestiju zagonetnih duševnih stanja.

Obožavalac forme, ja ne cijenim mnogo "slobodnih stilova" i smatram ih prozom, visokom prozom, dabogme. Dok u pravilnosti stiha ima mjesta samo ono — kako zgodno primjećuje Šeli — što se ne da izraziti prozom, jedino ritmom stila i slobodom proze. Takve su Psalmi, biblijska poezija, Eshil, Gete, Leopardi, Novalis (Humnen an die Nacht) i Hajne u pjesmama koje ne htjede vezati rimom, da bi što silnije ječile titanskom slobodom mora. A Ćurčin? U pjesmi Na Lidu imitira Hajnea:

... Idi, jadniče, kući,
pa sedi za drven stočić,
i griskaj pero,
pa pričaj
kako je Sima voleo Julu,
A Jula ga nije htela...
A ovde, —
ovde će vetar
i more
pevati vekovima;
jer: trošni i smrtni
čovek je
mravak ovde,
gde more zemlju ljubi.


I u Na stranputici se ruga pjesnicima, i to elegijskim pesimistima, i tvrdi da i u jeseni i u smrti vidi vječni život. To je vrlo lijepo, ali je pro primo vrlo poznato i stoput kazano, a pro secundo nije baš teško rugati se banalnim mislima i lošim pjesnicima — neizrađenim stihovima i frazama. Polusnovi (kod Eurčina naslovi ne odgovaraju često sadržaju) nisu polusnovi, nego jedno pjesničko priznanje.

Ah,
Al' ne, neću ispevati pesmu,
Jer imam snage,
A nemam reči,
Ostaću i dalje sam.


Ćurčin se tu ljuto vara. Snaga bez riječi može biti snaga, ali pjesnička snaga zacijelo nije. Pjesnik je riječ poput one stvaralačke što bijaše u početku. Samo riječ postoji, i sve je riječ. Pjesnik nije čovjek samo dubokog osjećanja i velike fantazije; nije svak pjesnik ko je poetičan. Pjesnik je samo onaj ko posjeduje superiornu moć riječi i izraza. I taj elemenat, jedini što čini pjesmu pjesmom, kod Ćurčina je vrlo zanemaren.

Pjesme u vezanom stilu su u toj knjižici ipak u većini, jer su obične, jer su, najzad, pjesme. Jedne su ljubavne, druge su čista lirika puna refleksije i "Naturgefuhla", lirika podsjećajući sasvim na njemačku. Jedne su refleks komplikovanije duše, bez kontura, maglovite impresije slične slobodnim verzima, kontemplativnog psihološkog mistika Momberta i poetičnoj prozi J. Šrafa, dok drute — najbolje — podsjećaju vedrom naivnošću i prostotom na narodnu njemačku liriku, kojoj tako srećno podražavaju germanski lirici od Getea i Milera do Mejera i Lilijenkrona.

Leptir ljubavno ruži
Šapće, i oko nje kruži,
Mirisni ljubi cvet.
U cvetnom zemnome raju,
Bez misli za drugi svet,
U bezbrižnom zagrljaju,
Idemo druga tri,
Proleće, ja i ti.

 
                    (U troje)

To je tačno, ugodno, ali — neka sudi čitalac ima li tu šta novo, "moderno". Najljepša je u tom jednostavnom žanru i najuspjelija u cijeloj kolekciji pjesama Planovi:

Poraniću jednog jutra,
Dohvatiću listak-dva;
Pisaću ti: danas sutra
Bog te pita gde sam ja.

Pokupiću čeg' se setim;
U vagonski sešću kut,
Da plačući letim letim,
Kud po pruzi puzi put.

Šta će onda dalje biti,
— Nemam pojma. Uokret
Projuriću, probroditi
Parče zemlje, prazni svet.

Pa ću onda opet stići
Tačci s koje pođoh pre;
Sve će, znam već, lepo ići
Unatraške — ko i pre.


To je vrlo lijepa pjesmica, i neka vas njena prostota ne prevari: ona je vrlo umjetnički izrađena. Rima, ritam — vrlo šik, nepogrešivo elegantno, a poslednji stih druge kitice je savršeno podražavanje ne samo željezničkog jurenja preko pruge nego i onog ritmičkog udaranja točkova o svaku novu "šinu": Kudpo — pruzi — puziput — kudpo — pruzi — puziput...

No i Ćurčin je pokvario većinu svojih pjesama, jer zlo rimuje. To nesrećno pitanje sroka mora se jedared svestrano pretresti, jer naši najbolji pjesnici tu griješe, te radi nepravilne rime imamo tako malo uspjelih pjesama. Po mom mišljenju, samo riječi s akcentom na istoj slovci mogu se pravilno sricati. "Slovo — novo" je pravilna, "slovo — olovo" je nepravilna rima. Da se odviše ne udaljim, uzmimo na primjer Kranjčevića i Nazora, inače dobre pjesnike, u poslednjem "Savremeniku". Prvi sriče: "ljube — golube", "mati — lopati", a drugi: "Crne — liburne" "rogovi — plovi", "trozubu — rubu", "ponora — sumpora", itd. To je nepravilno, nemuzikalno, a ako samo jedna loša rima dostaje da pokvari cijelu pjesmu u našoj, i hrvatskoj i srpskoj lirici nema više od tridesetak uspjelih pjesama. Rima po "dužini", a ne po akcentu, nije rima. Uzmite strane antologije i uvjerićete se da je taj metrički princip već stoljećima akceptiran u evropskoj poeziji.

I Ćurčin, dakako, ni u tome nije modernista, rimujući kao naši "stari": "Obožavam — spasavam", "drveće — kreće", "uzdiše — diše", "jablana — grana", "vremena — sena", itd. On, čini mi se nije načisto šta da metne u prozu, šta u stih. Dok su Soneti bez sheme izgubljeni stihovi, neke pjesme su sižeji za prozu — i to ne uvijek zanimljivu. Izgubljeni trenut priča (mopasanska tema) kako je gospodin Ćurčin "nju" dizao na kamaru sijena, pa kako žali da ju je — samo dizao. I Na balu je anegdota, crtica sa poentom:

Na bal se ne dolazi tako,
Bez fraka i bez rukavica...
— A tako!


U drugoj jednoj pjesmi (pa još iz Firence!) priča se kako je pjesnik brao ljubičice, naišao na zaljubljeni par i —

U nezgodi nisam znao
Kuda ću, pocrveneh, tako me je bilo sram.


Kada je već ta talijanska "Seufzerallee" tako neugodno presenetila stidljivog krotkog sanjara, pitam se šta ga je moglo navesti na pričanje te banalne anegdote, pa još u versima? G. Ćurčin je bez sumnje stidljiviji berući ljubičice no pjevajući o njima.

Ta antinomija osjećaja je najvidljivija u ljubavnim pjesmama. Tu je pjesnik sad blaziran, sad opet idealan, i ironija kojom govori skeptik Ćurčin o Ćurčinu idealistu je vrlo kuriozan i moderan pojav, dajući, kako je poznato — onaj tragični čar dvostrukog, kontrastnog života poeziji Hajneovoj i Miseovoj. U jednoj seriji ljubavnih pjesama veli naš pjesnik da dragu "s anđelima nije poređivao", zove je na uživanja, poslije kojih je i životinja tužna, žali "izgubljene trenutke", izaziva njenu sliku, "gde joj je bio telu ponajbliže", dok u drugim pjesmama spiritualistički ideališe, pati i snatri. Kada je s njom, on je ljubi platonski, a u platonskoj daljini, on je voli donžuanski.

... Stid me kasti,
Al' čedno ja ko i ti
Provodim mladost...
————————————
Platonske uzdisaje
Ne moraš, vidiš, kriti,
Jer znaš sad eto šta je
Čedan sam ja ko i ti.


Libertinstvo je dakle Ćurčinu tek maska, malo tužna i ironijska, a platonizam njegove erotike nije u tome što on vidi u dragoj ideal, već u tome što mu je ona tek sredstvo za cijelu jednu skalu sasvim idealnih senzacija. On ne ljubi zbog žene, on ljubi zbog ljubavi, naročito zbog njene velike čežnje. Ljubav tu nije zbog žene, nego je žena zbog ljubavi. Tu, u tome osjećaju, formuliranom u Poslednjoj pesmi, Ćurčin je čist dekadent, podsjećajući na poeziju Baresovog Bereničinog vrta. Taj siti, naivni i istovremeno rafinirani spiritualni erotizam, tih, mekan i bezbojan, imao bi nečega morbidnog, umornog i bizantskog da u Ćurčina nije vrlo razvijeno osjećanje za prirodu, po kojemu je toliko sličan svom banatskom, na žalost, sasvim zamuklom zemljaku Mileti Jakšiću.

Ćurčin u prirodi najviše traži nijansu u pojavama i kroz sve te pjesme zvuči kao fuga osnovni ton jedne sasvim savremene misli: Ćurčin je monista. Nije izrazit panteist ni materijalist; ali on vjeruje u život, u vječni život palingenetičnog svijeta. U tome je "geteanac", a Geteu je priroda najprije misao, simbol, a onda tek čovjek, kao čovjek što je priroda, a ta intimnost je najljepše u Ćurčinovim osjećajima, dajući njegovim stihovima nešto idilsko i harmonijsko, melanholiju širokih vidika i čar samotnih vjetrova, elegijsku notu pejzaža, koja tako umirljivo zuji kroz pjesme Vojislava i kroz prvu poeziju Mihovila Nikolića. Karneval u šumi i Idila su vrlo lijepe i originalne pjesme, a u Pod jelama što se suše je sve prekrasno:

Sred jela i mraka, s pola sna u oku,
Ležo sam tu juče. Ko u snu duboku
Ćutale su jele; u jednakom toku
Spirala je voda, blizu, kamen go,
Tad prođe tud šumar na neke utrine,
I reče mi nuzgred da polako gine
Ta šumica jela. Osećo sam to.


Poslije ovakvih impresija pitam se kako mogaše Ćurčin štampati ovo:

Ne pitam da l' će sunce sijati,
Nit me se tiču redom srodnici.

Znam da će sluga slugu vijati,
Cveća će biti puni hodnici,
I dolaziće da čestitaju.

Al' dok u salon stanu hrliti,
I gde se tobož željno pitaju,
Bezbrižno ja ću tebe grliti
I ljubiti.


                   (Na tvoj rođendan)

Ćurčin je njemački ćak. U ljubavnim pjesmama vidi se dojam Hajneov (U bečkoj šumi, Kako ti narediš, Na Lidu). Kao Hajne parodira uzajamnošću ljubav i konvencionalnost. Moralom je ničeovac, geteovac filozofijom. Dok je Vojislavljev pejzaž idealizovana, Milete Jakšića realistička slika, Ćurčinova priroda je već refleksivna, humanizovana. Od srpskih pjesnika podsjeća na jedinoga Đ. Jakšića, i to tehnikom dramske, sonorne rime (Ljubavna pesma, Poslednja pesma).

Iako su Pesme još traženje, eksperimentisanje, Ćurčin je u njima bez sumnje najoriginalniji — iako nije najbolji — srpski modernista. Najbolji srpski modernista je po mom sudu Sima Pandurović, pokrenuvši prošle jeseni "Književnu nedelju", vrlo karakterističan list, koji je oficijelna kritika "Srpskog književnog glasnika" jednostavno prećutala.
Karakteristično je da se modernizam srpski ispoljava tek u lirici, a još je zanimljivije da nije nimalo demokratski. Dok je hrvatski modernizam bio u jezgru demokratičan, srpski je aristokratičan. I opet jedan dokaz za dijametralnu razliku srpskih i hrvatskih prilika.

Ćurčin je Pesme posvetio Hrvatici, baronesi Rene Vranicani, i "neizbežnom" profesoru Bogdanu Popoviću. Dok kod ostalih naših novih knjiga ne interesuje ni ono što je uspjelo, Ćurčin je vrlo zanimljiv i tamo gde je bizaran.

C'est quelqu' un, rekao bi Francuz.





PRIREDIO
Miodrag Pavlović
Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića
Nolit | Beograd, 1972


[postavljeno 01.09.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jun 08, 2012, 02:21:59 am »

*

PREDOSEĆANJE KNJIŽEVNE I UMETNIČKE BUDUĆNOSTI


1.
Sa Ćurčinovom pesmom "Pod jelama što se suše" susreo sam se prvi put početkom 90-ih godina prošlog veka, kada sam radio knjigu Sabrane pesme Milana Ćurčina (Sveske, Pančevo, 1991). U toj knjizi koja je već sada bibliofilska vrednost, sem prve, poznate knjige M. Ćurčina, objavio sam i drugu njegovu knjigu, koju je sam pesnik skoro jedna vek uspešno zatajio od javnosti. A sem toga, i pesme koje su ostale van korica knjiga, kao i važan autopoetički tekst "O Mojim Pesmama", i mnoštvo odlomaka o pesniku i njegovom delu.

Knjiga je potvrdila mišljenje da je Milan Ćurčin u srpskoj poeziji svog doba, u okviru prve moderne, bio veoma važan glas koji je, pre svega, nastojao da destruiše romantičarske i modernističke obrasce pevanja, ironijski ih dovodeći u pitanje. Depatetizacijom i namernom trivijalizacijom njihovih motiva pesnik je želeo da savremenu srpsku liriku približi obrascima pevanja koje je zapazio školujući se u Beču, što je sve odgovaralo i njegovom (mladalačkom) karakteru.

Ili rečima Gojka Tešića: "Po onome što je učinio u razaranju tradicionalističke poetike Ćurčina s razlogom uzimamo za rodonačelnika avangardne poezije/ poetike..." Završavajući svoj osrvrt, Gojko Tešić je zapisao: "Jer, konačno, zahvaljujući Ćurčinovom zavičaju (Pančevu), ovaj pesnik se vraća u modernu poetsku maticu srpske poezije".

Ovim rečima trebalo bi dodati i reakcije Jovana Skerlića, iz vremena trajanja Ćurčinove avanture, i reči Matoševe, pa sve do Radomira Konstantinovića, koji je možda najpreciznije označio suštinu sukoba u autorskoj ličnosti Milana Ćurčina. Konstantinović ističe da "dvojnost koja je progovarala kroz poeziju Milana Ćurčina jeste dvojnost romantizma žudnje i anti-romantičarske svesti koja u Ćurčinu ne veruje ni u stvarnost (nužnost) njegovih sopstvenih osećanja". I nešto docnije: "Ćurčinov izlazak iz poezije (...) nije ništa manje tragičan od Rakićevog izlaska iz poezije, iako je prošao bez 'oproštajne pesme' i gotovo potpuno neprimećen: bez krika, s osmehom".


2.
Poverovao sam tada da će pojava Sabranih pesama Milana Ćurčina, u raznolikosti pesnikovih radova, doprineti revalorizaciji njegovog mesta i najposle pojavi nekih njegovih odličnih pesama u srpskim antologijama prošlog veka. Nažalost, to se nije dogodilo. Zašto – teško je pitanje, ali je, verovatno, posvemašnji mehanički pristup onih koji su se bavili takvim poslovima doprineo da zaobiđu ovog važnog pesnika. Zato, ponovo skrećem pažnju na jednu od njegovih najboljih pesama, meni svakako najdražu, verujući da u njenoj atipičnosti i smisaonoj složenosti treba tražiti i razloge Ćurčinovog prevrednovanja.

"Pod jelama što se suše" nosi u sebi i nešto od ilićevske naracije, ali i nešto od molskog tona eterične poezije Milete Jakšića, no sveukupno reč je o vanvremenoj pesmi, čiji ću smisao i značaj ponovo podcrtati kraćom analizom koja sledi.

Pesma "Pod jelama što se suše" sastoji se od četrnaest stihova. Dakle, ukupna energija jezičke materije u njoj je sonetska, ili eventualno kriptosonetska. Međutim, pažljivije čitanje dve strofe od po sedam stihova pokazuju da je pesnik smišljeno izbegao sonetsku formu i da bi, logično podeljena na drugačiji strofički oblik, pesma bila građena od prvog katrena, prve tercine, potom drugog katrena i druge tercine. Oni su, jedino u tom poretku, osamostavljive, relativno izdvojive jedinice. U obe strofe pesnik, koji se zalagao mnogo pre svog zemljaka Crnjanskog za slobodni stih i polemički ratovao zbog toga, konsekventno rimuje po obrascu: aaabccb.


3.
Pogledajmo sada pesmina prva četiri stiha. Ona otpočinje s neba pa u rebra, odredbom atmosfere pejzaža u kojem i povodom koje će se pevati:

Mirno k'o u hramu, svečano bez kreta...

Reč je o dve tvrdnje koje se dopunjuju, iznoseći jednu idiličnu, pomalo toržestvenu atmosferu svečanog i nepokretnog stanja. Tek u drugom stihu, a ipak brzo, čitalac saznaje čega se te dve tvrdnje tiču:

Šumica od jela u vrtu, van sveta,

Ćurčin je precizirao prirodu rastinja koje formira mikropejzaž pesme i odmah ga je izdvojio iz celine ostatka sveta, insistirajući na toj izdvojenosti. On hitro dovršava i uobručuje deskripciju:

U plavo na nebu svoje grane spleta,

I skoro poentira prva četiri stiha ćutljivošću (dakle nemošću, gluvilom) i osamljenošću (koja se može tumačiti i dvojako: osamom po sebi, ali i osamom za lirskog subjekta, to jest pesnika):

I zatvara ćutljiv i osamljen kut.

Kako se vidi, ovaj opis još uvek je suštinski asubjektivan — onaj ko "pripoveda" i opisuje je neizvestan. Može da bude svako ili gotovo svako. Mene posebno privlači to što i peti stih pesme nastavlja deskripciju, iako ga rima "odvaja" od "katrena":

Isušeno bodlje tu mek ćilim stere.

Tačka na kraju stiha je Ćurčinova.

Pesnik koji je uvek voleo maternji jezik i ekstravagancije u upotrebi reči, u građenju "lokalizama", intervencije u glagolskoj rekciji itd. – insistirajući na subjektivnosti "rada u jeziku", ali i samoj "materijalnosti" jezičke građe, koristi reč bodlje, koju ne beleži nijedan rečnik, pa ni fascinantni tezaurus SANU. Ta reč prkosi svojoj narednoj odredbi, neko će je videti i kao izvesnu pesnikovu neopreznost, ali ona je tu i stvar tumačenja prepušta nama.

Možda baš sa težnjom pesnikovom (podsvesnom?) da samog sebe dovede u pitanje i tako privuče pažnju čitaoca pesme.

Naredna dva stiha su od kapitalne važnosti. Na scenu stupa lirski subjekt, recimo, mladi Milan Ćurčin lično, koji je posećivao pustaru Đurđevac. Kaže:

To sam mesto uvek voleo bez mere,
I poznajem dobro skoro svaki prut. —


Ova dva stiha su nam kazala da ovo mesto – mesto koje je često posećivao — toliko dobro poznaje, znajući "skoro svaki prut", odnosno drvo, granu etc. Prut je metonimija rastinja, šume, pojedinačno i kao celine.

Na neki način prva strofa je smisaono i ritmički savršena, a semantički uobličena vrlo preciznom deskripcijom i snažno centriranim lirskim subjektom na samom kraju strofe.


4.
Čitava prva strofa bi, dakle, mogla da bude oznaka bilo kojeg prošlog vremena. Hipotetički, pesnik je mogao da je napiše posle deset, dvadeset, trideset, pa zašto da ne i pedeset godina. Temporalna udaljenost doživljaja u prvoj strofi ostala je neizvesna, dakle vanvremena ili nadvremena. Kao da se lirski subjekt s kraja strofe i pojavio da bi nam istakao tu metafizičnost pejzaža i sebe u njemu. Sledi odlično iznenađenje, prva dva stiha naredne strofe, koji zbivanja iz pesme gotovo maksimalno približavaju trenutku nastanka pesme. Sve o čemu pesnik govori, osvrćući se na istoriju emocije, faktički je svrhunilo koliko juče:

Sred jela i mraka, s pola sna u oku,
Lež’o sam tu juče. Ko u snu duboku


Obratite pažnju na disovsko s pola sna u oku... Dva ma koliko različita pesnika su živela i objavljivala istovremeno, a i samo doba ih je, na izvestan način, približavalo. To s pola sna u oku, dakle dremež, može da se čita i kao nepotpuna, delimična svest pesnikova o onome što se dešava okolo njega, ali i kao insistiranje na delimičnoj somnabulnoj prirodi snažnog doživljaja. Prevarno Ko u snu duboku, ne odnosi se na lirskog subjekta, iako je približeno njemu i ne možemo a da ga smisaono ne "lepimo" i uz njegov ležeći, dremežni lik, ali treći stih, do kojeg stižemo efektnim opkoračenjem, kazuje nešto drugačije i presudnije po tumačenje:

Ćutale su jele; u jednakom toku

gde se san šumice jela i ćutnja povezuju u nerazmrsicu tajne, a druga polovina stiha, posle cezure ponovo dramatično usmerava, od u jednakom toku ka:

Spirala je voda, blizu, kamen go.

Obratite pažnju na tačku na kraju četvrtog stiha. Smisaona celina je uobličena, sjajni perfektivni glagol spirala... koji uvodi (prošlo) kretanje u mirnoću i nemost "hrama", i zvučno treperi, utišava se golim kamenom, oznakom dugovečnosti procesa. Kamen je go, dakle dvostruko mrtav. Mrtav u svom večitom životu, ali i površinski mrtav, bez sloja života (mahovine ili algi) na sebi. Tu se san, u hramu, tišina, i zvuk vode, u mrtvom, zaustavljeno izdvojenom svetu spajaju u neku vrstu himničkog poklona pred fascinacijom lirskog subjekta ukupnim psihološkim doživljajem. (Mesto gde se sve zbiva, pesnik dobro poznaje, oseća, voli ga bez mere, poznaje ga do tančina.)

Dobro! — lirski subjekt, mladi Milan Ćurčin, leži tu, nepomičan, u mraku gotovo, s pola sna u oku, čuje taj ravnomerni (dakle uporni, odnosno neumoljivi) zvuk vode, ali sve je to kao neka vrsta iluminacije o usamljeniku u prirodi. Gotovo romantičnom liku iz neke idile.

Bio je potreban neko drugi, setite se dalekosežnih reči Radomira Konstantinovića, da bi se ova fascinacija prekinula, ali istovremeno i utvrdila u svojoj podignutoj snazi. I Ćurčin ga poentno dovodi na scenu:

Tad prođe tud šumar na neke utrine,

Glagol je gotovo trenutni, skraćenje je disovski simpatično nespretno, šumar jakako IDE, što bi trebalo podrazumeti, na neke utrine (scena je globalno pustara!) i on će uneti razjasnicu — pesniku o biti njegovog metafizičkog osećaja, a nama o smislu čitavog kompleksa smisla pesme. Subjekt je nesposoban da sam razreši situaciju očaravanja, ali eto službenog lica:

I reče mi nuzgred, da polako gine
Ta šumica jela. Osećo sam to.


Šumar otkriva da je reč o idealnom predelu koji nestaje, umire, dok se sve to zbiva, i da to ginuće traje polako... Perfekcionista bi zamerio i zamerali su Milanu Ćurčinu glagol gine, ali ne samo zbog rime, već i zbog personifikacije šumice, glagolu je tu bilo pravo mesto. Pesnik ga je svesno pomerio u smislu. A građa Rečnika SANU mu je debelo docnije dala za pravo, jer su i drugi, pesnici i nepesnici govorili o bilju koje gine.

Obratite pažnju na poentni prekid u poslednjem stihu. Na snažni akcent uviđanja suštine osećanja koje se i lirskom subjektu odjednom raskazuje, putem govora drugog, prolaznika, za kojeg je sve to nuzgredno, dakle nevažno. Sličan potez koristiće skoro vek docnije pesnik Miroslav Maksimović u nekim sonetima.

U stvari, u pesmi "Pod jelama što se suše" umro je naš romantizam, a individualni, nejasni doživljaj moderniteta preko tišine i empatije sa smrtnošću i smrću tog predela, ušao u srpsku pesničku reč. U pitanju je antologijska pesma, po svakom kriterijumu. Estetskom, književno-teorijskom, književno-istorijskom.


6.
Ovu moju tvrdnju, iznetu eto i sto godina posle nastanka Ćurčinove besmrtne pesme, potvrđuju još neke stvari u njoj, koje su vanredno predosećanje književne i umetničke budućnosti. Obratite pažnju: nisu nadrealisti izmislili sjajnu sintagmu bez mere, već Ćurčin. Nije se izvrsna sintagma van sveta, objavila na kraju veka u prozama Pavla Ugrinova, nego ju je skoro vek ranije, Ćurčin iskoristio u svom sjajnom elegičnom naumu. Setite se, ono plavo na nebu, pojaviće se docnije, kao uteha u delima Miloša Crnjanskog...

Jer velike pesme čine i to: nagoveštavaju jezik budućnosti (poezije), pronalazeći ga instinktivno da bi što bolje završile svoj diskretni obračun sa prošlošću.


Vasa Pavković | godina LIII / broj 452 / jul–avgust 2008. | POLJA
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 21, 2012, 01:47:58 pm »

*

STIHOVI SA PATINOM





Stihovi jednog novosadskog gimnazijalca, a potom bečkog studenta, posle punog jednog veka, svoju prvu javnu promociju doživeli su tek ovih dana. Iako s patinom, nisu izgubili na svojoj svežini. Odmah su skrenuli pažnju mnogih ljubitelja poezije, jer je reč o prvim stihovima Milana Ćurčina, kasnije poznatog pesnika, književnog kritičara, publiciste i jedno vreme, docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu (bio je doktor književnosti).
  
Milan Ćurčin (1880—1960) objavio je samo dve zbirke pesama i to u mladosti, a druga zbirka, iz nekih razloga, objavljena je samo u šezdeset primeraka. Ali i to je bilo dovoljno da Ćurčin kao jedan od prvih modernista, u srpskoj poeziji zauzme značajno mesto. Njegove najpoznatije pesme, s puno razloga, Bogdan Popović je uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike, a Jovan Skerlić u svoju Istoriju nove srpske književnosti.

Sada, posle jednog veka, mlada izdavačka kuća iz Novog Sada "Aurora" objavljuje zbirku "Draga moja..." u kojoj su rane i najlepše ljubavne pesme Milana Ćurčina. Rane pesme su one koje je mladi pesnik ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće slao svojoj sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka prikupila je i dosad nepoznate stihove za štampu priredila Fedora Bikar. A Vasa Pavković u recenziji ispisuje: "Milan Ćurčin nas svojim stihovima ni danas ne ostavlja ravnodušnim, što je znak naročite relevantnosti njegove poezije."

 
J. J. | 21.03.2002 | NIN
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: