Velimir Rajić (1879—1915)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Velimir Rajić (1879—1915)  (Pročitano 17325 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 03:33:28 pm »

*




VELIMIR RAJIĆ,
pesnik ljubavi i rodoljublja

Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu.

— Ah, moje pesme! rekao je.

Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić.

S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.

Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi.

"U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati", pisao je Jaša Prodanović 1923. godine.

Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.

Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima.

Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u "ZVEZDI" Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu — Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: Oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu:

ŽELJA

Haj, da mi je, milo drago moje
samo jednom da otvorim tebi
širom srce ojađeno svoje,
ništa drugo poželeo ne bi!
Ništa ne bih ja želeo druge,
do da glavu spustim ti na krilo,
i da plačem dugo, vrlo dugo
čini mi se, lakše bi mi bilo.


Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: "…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi". Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: Na dan tvog venčanja, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku.

Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: Jedna intimna istorija, Želja i druge. Pesma Moj san, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece:

MOJ SAN

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto
tu mala kuća, mala — ali moja,
u travi, sniska, starinskoga kroja
rumenog sunca zrak poslednji nesto
života drevnog dah poslednji presto…
na travi, posle umora i znoja,
ja sedim, srećan; pokraj mene moja
malena draga, a međ nama mesto
gde naše dete skakuće i cupka,
čas tatu svoga za brkove čupa
čas sečnu travu; bere mami cveće
Al' tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: "to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće".


Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku.

1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: "…Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu".

Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama Basna o životu, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti:

I utka Gospod u suton i mreže
od lastavice lake ljute jade
i kada tkivo, po svršetku leže,
on sreza život i meni ga dade.
U telu mome živi strašni pauk
što siše mozak, srž i krvcu svežu;
u duši — suton, i u njemu jauk: —
to pišti lasta, sputana u mrežu…


Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat.

Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje Ratne zapise. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, Dis-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje.

Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme!

Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru.

Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.


Nadežda Stanisavljević | 29.03.2007. | Aleksinac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 03:38:49 pm »

**
Stihovi Velimir Rajić


NA DAN NJENOG VENČANJA.

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!" . . .
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva . . .
I svršeno je! Ti si sada žena —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog dâ sunce sreće da ti sija!
Sve što god da počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva . . .
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"


Tekst ove pesme ima biografski karakter, a melodija je pozajmljena od nemačke pesme "Das verlorene gluck".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 03:39:57 pm »

**

PESNIK VELIMIR RAJIĆ

Milosav Mirković


Za dvadeset godina ozbiljnih književnih revizija, selekcija, antologija, čitanki i debata o raznovrsnosti i misiji naše poezije, o duhu njenog nereda i tragediji njenih autora, vrlo malo, čak bedno malo reči nađeno je i objavljeno o pesniku velikog bola, najtragičnijem intimnom životu, Velimiru Rajiću. U Antologiji srpskog pesništva Miodraga Pavlovića, međutim, nalaze se dve Rajićeve pesme, i to je povod, nimalo sentimentalan, da se vratimo, da makar brzopletom kamerom snimimo jedan kratkotrajni život i kratki poetski val. Bez pobune i bez adaptacije, strahovito usamljen u svom fizičkom bolu, u neizlečivoj bolesti koja ga je pratila od malih nogu pa do smrti, oktobra 1915, u košmarnim jesenjim noćima rata, Velimir Rajić nije stigao da napiše mnogo i ubedljivo, ali je svojom sudbinom, gorčinom koja bije iz svakog njegovog stiha i koja miriše na mrtvački sanduk pre no na proleća i na ekstaze koje su utešne, ispisao luk potresan i bolan, "samotan svugde i pred svim u strahu".

Nevin i nedužan, a strahovito i surovo kažnjen epilepsijom, koja ga je podmuklo napadala usred života i usred stiha, Velimir Rajić je u vrtoglavoj i bolnoj realnosti, u kovitlacu straha i iščekivanja bolesti uspeo da objavi samo jednu, tananu i tanku svesku stihova i proze, 1908, izazivajući toplu pažnju, pa čak i brojne pohvale. Napisao je i objavio jednu prigodnu, čak duhovitu dramsku scenu, a nekoliko njegovih prevoda s francuskog i ruskog takođe pokazuju njegovu književnu kulturu i radoznalost. Uoči balkanskog, srpsko-bugarskog i prvog svetskog rata, i između ratova, napisao je nekoliko patriotski žarkih i bolom neizlečnim takođe ispunjenih pesama. To su one godine velike, kolektivne odgovornosti za tle i otađbinu, za rodni prag i za porobljenu braću, kada su za trenutak, bili prevaziđeni tragični lični doživljaji i ponorna snoviđenja, i kada su čak takozvani dekadentni pesnici i izraziti subjektivisti pisali čitave rukoveti i knjige patriotskih etida i oratorijuma. U Rajićevoj patriotskoj intonaciji ima i nečeg setnog i nečeg bolnog i očajnog: pesnik duboko i emotivno, praotački i krvno (Rajić je praunuk impozantnog junaka iz prvog srpskog ustanka Tanaska Rajića) vezan za zemlju, očajava što ne može da obuče vojničko ruvo i da sa borcima bude na samom ratištu, u prvim rovovima. Ali, sa Aleksom Šantićem i njegovim pesmama Na starim ognjištima, Milosavom Jelićem i njegovim Srbijanskim vencem, zatim sa Disovim i Stanimirovićevim stihovima bola, junaštva i nade, zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom, i stihovi Velimira Rajića:

I evo ti se teškom kletvom kunem:
Zvezdanim plavim nebom nada sobom,
I zemljom, gde ću mrtav sam da trunem —
Životom svojim zemaljskim, i grobom...


Vrlo brzo, u jesen 1915, izmučen, smožden, bukvalno satrven bolešću, pošto je po drugi put pao Beograd u kome je Rajić radeći pozadinske ratne poslove proveo nekoliko požrtvovanih dana i noći, pesnik umire u Gornjem Milanovcu, boreći se da poslednjim rečima pokaže skromno i skrovito mesto gde je ostavio svoje poslednje rukopise.

Rajić je rođen u mnogobrojnoj činovničkoj porodici 20. januara 1879. godine u Aleksincu. Proveo je teško i mučno, u fizičkom i socijalnom pogledu, detinjstvo, bez mogućnosti velike metamorfoze i pouzdanog izlečenja. Školovao se na klasičnoj liniji, posle gimnazije upisao se na Filozofski fakultet, ali iako je žudeo za pozivom nastavnika i pedagoga, opet zbog bolesti, neumorne u podmuklosti, neprestane u razornosti, potražio je mesto u administraciji, koju je, opet, napustio očekujući da će u tišini Narodne biblioteke biti bliži knjigama i svetu umetnosti. Oni koji su ga poznavali i koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u Beogradu velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi: "U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Prema porodici bio je nežan; prijateljima je bio veran i odan; nepoznate je predusretao uzdržljivo, ali s pažnjom; prema protivnicima — ako se, kad je reč o njemu, može upotrebiti taj izraz — bio je blag i tolerantan; neprijatelja nije ni imao, sem svoje svirepe bolesti... Imao je u sebi mnogo više spreme i znanja nego što je hteo pokazati." Tako je o Rajiću pisao Jaša Prodanović 1923. godine, a Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića 1935. daje ovaj portre: "Mali, suv, riđih brkova, brade i kose, orlovska nosa na izbolovanom svetačkom licu na kojem su bile večito žive blage i tužne oči, miran i ćutljiv, Velimir Rajić je, u svome kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu."

Poezija tako žrtvovanog i tako nepravedno kažnjenog čoveka, koji nije imao vremena da boluje i tumači tuđe jade, sva je bila i ostala u jednom grču, strahu, u gotovo dečački bespomoćnom otporu i tihom očajanju, u tužaljkama i skromnim, tihim razgovorima sa bogom koji mu je jedini ostao društvo i uteha, a koga je bez bogotražiteljstva i mistike češće unosio u poeziju kao figuru i simbol no nešto filozofski zasnovano, religijski ostrašćeno. Po toj intonaciji i intenciji Rajić je veoma blizak međuratnom, avangardnom hrvatskom pesniku Antunu Branku Šimiću, koji, ne jednom, nosi stihove skrhanog tela a velike zrelosti u bivanju i traganju. Gotovo bi se na čelo jednog tankog, više sentimentalnog no književno selektivnog izbora Rajićevog kao moto mogli da stave Šimićevi stihovi:

Ne traži Boga mišlju; u praznini
U kojoj se miso, tamna senka, gubi
Uza te Bog je, uvek u blizini
U stvarima oko tebe, u zvuku i muku...


Videći sebe duboko u ogledalu smrti, noseći smrt u svome telu pre no što je poneo proleća i leta, snegove i nebesa, tajne i neostvarene ljubavi i lica žena, Velimir Rajić je u bogu našao svoj dijalog, svoje društvo, svoju bezutešnu utehu. Zato tako često njegovi stihovi elegično i gorko govore o životu da bi bili poentirani smrću, i zato jedna od njegovih najboljih pesama Basna o životu govori mizanscenski naivno, ali fizički iskreno, jednostavno i vidovito o tome kako je bog, i iz čega je bog stvorio njegov život, sudbinu, njegovo krhko telo. Osobito su završni stihovi ove poeme u svojoj jednostavnoj simbolici i u svome poduhvatu da se objasni zarobljenost tela i izvesnost smrti snažni, poetski podignuti i gradirani:

I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku leže,
On sreza život i meni ga dade...

U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši — suton, i u njemu jauk: —
To pišti lasta, sputana u mrežu...


Jedan od retkih stihova u kojima Rajić romantičarski istančano i nežno mizanscenira stravičnu i statičnu sliku, pauka i lastu koja je zanavek sputana u mreže, u nesreće i rugobe tela, u kavez lomni i neizlečivi. Rajićeva poezija i jeste neprestano preobražavanje bola, bukvalno fizičkog bola, u pesmu i ritmove, u ozarene slogove i katrene, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Sve što je od života i od proleća dato, sve što je mladićki veselo i vedro bilo je oteto pesniku Velimiru Rajiću, i jedina istinska očiglednost, jedina aktivna realnost bile su njegova bolest i njegova nesreća. Otuda su jecaji u njegovim pesmama iskreniji no u pesmama boljih, ostvarenih, umetnički sublimnih vršnjaka kakvi su bili Sima Pandurović, Dis, Milan Rakić ili Dučić. Ta bolest i taj bol u Rajićevoj poeziji nisu pragmatična osnova njegove poezije, nego čitavo osećanje, čitava jedna vizija. Prirodna poetska čistota Rajićeva nije se izrazila visoko, ni duboko, i osim uzbudljivih pitanja i definicija smrti, koja kao stalni rekvizit i stalna senka lebdi u svakoj reči, nema većih i plastičnijih vrednosti koje nam ova poezija nudi na distanci od pedeset punih godina. Osećanje smrti tako prisno i fizički blisko, taj akcenat koji odzvanja kao čekić na čamovoj dasci, ta "najbliža blizina", bez mistifikacije i pesničke deklamacije čini Rajićeve stihove treperavim i čistim, napetim i dramatičnim, vidovitim i posvećenim. Štaviše, sve što je stihom doneo i u stih, u bolnu maglu i zvonku rimu ugradio, ovaj pesnik kao da je učinio svojim neodoljivim, autentičnim posmrtnim plakatom:

Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak,
Već po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto će mi posle smrti ruža?


Bez krivice krivi, bez krivice intonirani, a opet sa mukom i mučninom pisani Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima. Tek što se probude i neobuzdano krenu iz pluća i srca ti tonovi ljubavni, čak i erotski treperavi, zgasnu pred tamnicom koja je njegovo bolesno, od malih nogu napadnuto i okovano telo. Čitavu poemu, doduše, deskriptivnu i u jednom tonu, Jednu intimnu istoriju napisao je Rajić ženi koju je sreo U prvi sumrak letnje noći jedne. Ali samo toliko: susret, jedno ljubavno pismo, pejzaž mladog borja na Kalemegdanu, i bol realni, fizički, zemaljski koji mu ne da ni koraka napred. Tu otmenu, svetački ispijenu gordost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi kao i svoga tela, Rajić je melodično, tamnim glasom mladosti intonirao u poznatoj pesmi, možda jedinoj koja ga je nadživela, Na dan njenog venčanja. Istorija ljubavna, uglavnom banalna; ritmovi poznati i malo veštački; slike reproduktivne i u jednoj liniji; vrlo malo metafora, a opet dosta direktne iskrenosti, i dramske težine.

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa.

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo,

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa...


Već smo se na marginama Rajićevih pesama i mučnog, ranjenog i neizlečnog života pesnikovog setili hrvatskog tragičnog poete Antuna Branka Šimića, za koga Dobriša Cesarić kaže da se od svih svojih umetničkih vršnjaka, pa čak u celoj našoj literaturi, najlepše pomirio sa smrću. Rajić se, međutim, sa smrću, i pre besmislenog i bespomoćnog plesa njenog u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915, pomirio, sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, sa njegovom krvožednom senkom, sa svojim "velikim bolom". I da je već u godinama kada je prohodao i promucao prve reči umeo da nađe ključ za svoju budućnost i za svoj bol u podmuklom kontinuitetu, on bi mogao, on bi morao, u svoj surovoj aktivnosti iskrenosti da kaže, da krikne ono što je kasnije kao poentu napisao u svojoj pesmi Svršetak:


Ja, danas gazim po samome sebi!


SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 18.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 03:43:16 pm »

**
УДК: 821.163.41.09-1 РајићВ.
ID BROJ: 196108556
Doc. dr Nataša Simeunović Bajić
Fakultet za kulturu i medije, Beograd


DUBINA LIRSKOG OSMIŠLJAVANJA EGZISTENCIJALNOG BOLA U POEZIJI VELIMIRA RAJIĆA


                                                              Jest leto novo, al' su dani stari...
                                                                                       Novo leto

Sažetak: Pesniku moderne Velimiru Rajiću, rođenom u Aleksincu, pridavana je neopravdano decenijama veoma mala pažnja. Iako je iza sebe ostavio neveliko pesničko delo, ono je po svim književno-estetskim kriterijumima vredno proučavanja. Ovaj rad pokušava da opiše i objasni bol kao izvor Rajićeve poezije, ali ne samo na planu lične pesnikove sudbine, već i u domenu poimanja bola kao univerzalnog svojstva egzistencijalnosti.

Ključne reči: Velimir Rajić, poezija, moderna, egzistencijalni bol




KNJIŽEVNO-ISTORIJSKI KONTEKST

Srpska književnost nije imala jasan i pravilan evolutivni tok sve do završetka Prvog svetskog rata. U svim prethodnim epohama ona je kasnila za velikim evropskim književnostima, a uzrok tome leži pre svega u teškoj istorijskoj sudbini koju je Srbija doživela: viševekovni gubitak slobode i državnosti, ratovi, seobe, borba za oslobođenje i nezavisnost. U takvim uslovima razvila se bogata narodna književnost, dok se u umetničkoj književnosti neki književni pravci nisu uopšte formirali ili su ostali u nagoveštajima. Zato je i pojavljivanje moderne u srpskoj književnosti1 kasnilo oko četiri decenije u odnosu na pojavljivanje moderne u zapadnoevropskim književnostima.2 Međutim, za modernu je karakteristično to što se srpska književnost tada u velikoj meri približila francuskoj književnosti, oslobodila se ruskog uticaja koji je bio dominantan poslednjih decenija 19. veka, oslobodila se uticaja narodne poezije, formirala moderni književni jezik, obogatila pesnički izraz, izrodila duh prestoničke beogradske književnosti i uspostavila estetske kriterijume u vrednovanju književnih dela. Za taj period veoma su važni i različiti književni časopisi među kojima je vodeću ulogu imao Srpski književni glasnik koji je postavljao merila književne i jezičke politike. U njemu su svoju poeziju objavljivali najznačajniji pesnici moderne među kojima i Velimir Rajić. Za razliku od Dučića i Rakića koji su bili slavljeni i za vreme života i nakon smrti, i koji su bili prisutni u školskim lektirama, različitim antologijama, prikazima, analizama, kritikama, Velimir Rajić je bio cenjen za vreme svog života, ali skoro sasvim skrajnut nakon smrti. Njemu i njegovoj poeziji decenijama nije pridavana ili je pridavana sasvim mala pažnja čime se neopravdano zapostavljala književno-umetnička vrednost njegovog dela. Najčešće je u recepciji poezije tog vremena samo pominjan i svrstavan u "one ostale".


O PESNIKOVOM ŽIVOTU

Velimir Rajić rođen je u Aleksincu 1879. godine u uglednoj porodici. Ugled porodice Rajić potiče još od njegovog pradede Tanaska Rajića koji je branio top na Ljubiću kod Čačka u Drugom srpskom ustanku. Njegov otac bio je policijski činovnik, a živeli su do preseljenja u Beograd u Taušanovićevoj ulici u Aleksincu. Od samog detinjstva pokazalo se da je Velimir krhak i nežan. Težak oblik epilepsije razvio se već u četvrtoj godini i to ga je pratilo sve do smrti. Iako je bio dobar i vredan đak, a kasnije marljiv student francuskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu Velike škole, on se nikad nije mogao pomiriti sa svojom bolešću. Njegov spoljašnji izgled (nizak, suv, bled, miran, ćutljiv) odavao je čoveka slabog zdravlja, iscrpljenog i umornog. Nakon završetka studija radio je u gimnaziji zatim u Ministarstvu prosvete pa u Narodnoj biblioteci. Za vreme balkanskih ratova i na početku Prvog svetskog rata pokušao je nekoliko puta da se priključi vojsci, ali je zbog bolesti svaki put odbijen. Umro je u Gornjem Milanovcu 1915. godine.3 Iza sebe je ostavio neveliko (ali ne i nevredno) književno delo, mada se još uvek ne zna šta je i koliko uništeno za vreme Prvog svetskog rata. Knjigu Pesme i proza objavio je 1908. godine. U njoj se nalazilo ukupno četrnaest pesama. Tek 1935. godine Živko Milićević je u izdanju Srpske književne zadruge Pesme Velimira Rajića i Stevana Lukovića dodao još šesnaest Rajićevih pesama koje je prikupio iz časopisa sa kojima je Rajić sarađivao.


POETIZOVANJE EGZISTENCIJALNOG BOLA

Vrednost Rajićevog pesničkog opusa primetili su najznačajniji kritičari toga doba, Bogdan Popović i Jovan Skerlić. Popović je njegove pesme uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike koja je objavljena 1911. godine, a Skerlić je njegovu poeziju odredio kao "najiskreniju", "najbolniju" i "najdirljiviju" "duševnu ispovest".4 Skerlić je dobro zapazio da je osnovna karakteristika kod Rajića bol kao "izvor poezije".5 O bolu su pisali i drugi: "A kako je Rajićev bol bio neprebolan, to je i ton njegovih pesama bio očajan, sav od težine i crnine".6 "Rajić nije tugovao ni iz mode, ni zbog imitacije, ni iz koketerije, ni iz želje da privuče poglede i zadobije simpatije. Iz njegove duše, preplavljene bolom, izlazile su pesme malo te ne onako prirodno i neizbežno kao kiša iz oblaka presićenih vodenom parom".7 "Ne, to je iskreni, istinski, pesnički, paćenički krik izraženim tužnim, ali životnim osećanjima".8 Međutim, iako su kritičari bili u pravu kad su govorili da je uzrok tom svekolikom bolu Rajićeva bolest, ipak, iščitavajući dublje njegovu poeziju, može se primetiti jedna izdignutost do opšteg nivoa bola kao univerzalnog svojstva egzistencijalnosti. Ono što se prvo primećuje u Rajićevom pesništvu svakako jeste velika količina bola, tj. brojni epiteti koji upućuju na bol: "očajanje",

"teret", "teški jad", "sinji jad", "čemer", "čama", "teška seta" itd. Ta pesimistička atmosfera nije samo deo pesnikove tužne sudbine ophrvane bolešću, već šira pesnička istina koja na suptilan način sugeriše prisustvo bola u ljudskom životu uopšte. Kao što je Jaša Prodanović dobro zapazio "individualan kao pesnik, on je bio socijalan kao čovek i spajao je vrlo često svoje ja sa jednim moralno odabranim mi"9, tako se slično može reći da njegovo lično viđenje kroz snažan izražajan jezik otkriva duboku istinu tragične ljudske egzistencije koja je ograničena. Smrt je neumoljiva i dolazi po svakoga. A život je kratka putanja koja se mora preći ma koliko se sa njenim izgledom i sadržajima čovek ne slaže. Život je kao kandilo koje se lagano gasi:

"Maloga kandila
Poslednji zraci, meki kao svila,
Umiru: nema ulja ko da kane..."10

Unutrašnja patnja lirskog subjekta nije obeležena samo ličnim pečatom i poređenjem umirućeg kandila sa umirućim životom, već postaje intimni prostor zajednice sa drugima zbog zatečenog reda stvari. Svi ljudi su smrtni i zato se pesnik duhovno izdiže u svom ličnom egzistencijalnom bolu do sveopšteg egzistencijalnog bola. Da, to jeste njegov život i njegova sudba, ali su oni istovremeno i deo simboličke projekcije sveobuhvatnog Života i Sudbe:

"I tako, Bog je, silom svoje moći,
I svetlost dana i tamninu noći
U jedno slio. U himni, divota

I groza što je dižu svakog dana,
U času kad se budi zora rana,
Treperi struna i mrtvog života."11

U teskobnoj egzistencijalnoj strepnji pesnik iz sve snage, pevajući glasno i neposredno, gradi opsesivnu sliku Života koji se ne može zamisliti bez prisustva Smrti:

"O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
Ni druge nade, osim očajanja!"12

A "kukavni život" koji je samo "prazna mašta"13 i kome je jedini cilj smrt uređuje Bog:

"U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti.
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti"14

Tako se motivsko-simbolički krug otvara i zatvara egzistencijalnim bolom koji se javlja izvan čovekove moći i bez njegovog uticaja kao posledica delovanja Boga i onog drugog, suprotnog bića kome Rajić ne pominje ime već ga označava kao On. Ljudsko bitisanje zasićeno atmosferom rastanka, nepripadanja, prolaznosti i nestanka kroz simbolički poetski govor dobija metafizičko značenje. Zato je Jovanović naglasio da je, iako su mnogi kritičari to prevideli, Velimir Rajić imao sasvim izgrađen fatalistički filozofski pogled na svet.15 Taj pogled najvidljiviji je u pesmi Basna o životu koju je, pored Zaveta, Miodrag Pavlović uvrstio u svoju Antologiju srpskog pesništva. Pošto je u takvom poretku stvari nemoguće bilo šta promeniti, lirski subjekt tragajući za smislom postojanja na ovom svetu, izražava temeljnu sumnju u božansku pravdu te stoga ne može vaspostaviti veru u svemoćno biće:

"Ali moja žrtva
Koju bih prineo
Onom gore tamo
Bila je obmana i prevara samo:
O, davno je, davno moja vera mrtva!"16

Smisao bivstvovanja ne može se dokučiti. Vera je mrtva pa se lirski subjekt rezignirano prepustio volji Jačeg, tj. Đavola:

"I najzad, ja sam izgubio nadu
Da ikad mogu obladati čunom,
I tad, na svagda, raskrstih sa bunom,
I priznah Nekom punu, ličnu vladu."17

Zapravo u Rajićevoj poeziji primetan je neprestani dijalog sa Životom na koji pojedinac nema uticaja pa se iz tog razloga iznova i iznova javlja egzistencijalna sumnja opstajanja na ovom svetu koja uzrokuje svekoliki bol. Ako Bog ne pomaže, ako je i drugo zlo biće prisutno, ako Život toliko boli, ako smrt mora da trijumfuje, onda se čini da je čitava Rajićeva poezija obeležena samo tamnim poetskim slikama i da se lirski subjekt nalazi u agoniji koja nikako i nikada ne prestaje. Međutim, razrešenje ove poetske evolucije koja je išla stazama tamne semantike izgleda da postoji u najličnijoj i najintimnijoj pesmi po kojoj je Rajić inače i upamćen, Na dan njenog venčanja:

"I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila ljubav moja živa!"18

"Lako je mogućno da znatnog udela u omiljenosti njenoj ima sentimentalna istorija19 koja tu pesmu prati, ali je sasvim izvesno da je od najvećega i odlučujućega dejstva da ona to postane bilo književno savršenstvo njeno i to bezmalo u svakom pogledu."20 Zaista, pesma Na dan njenog venčanja predstavlja potpuni sklad zvučanja i značenja. Ispevana je u jedanaestercu, ima ukupno deset strofa, prisutan je vrlo melodičan i u poetskom iskazu snažan refren "prosta ti bila moja ljubav živa", razvijeno je autentično raspoloženje, stvorene ključne reči simboli i ostavljen je pečat individualne pesničke jedinstvenosti. Ova pesma nastala je iz ogromne neophodnosti i iz iskrenosti govora pesnikove duše. Iako se u prvom čitanju može zapaziti najintimniji lirski glas, put ličnog, impresionistički zabeležene slike, boje koje su u skladu sa melanholičnim raspoloženjem, ipak, pesma nikako nije samo bolna sentimentalna istorija jedne tragične ljubavi. Na prvom eksplicitnom planu, pesma jeste svedočanstvo o subjektivnom doživljaju ljubavi i potvrđuje pesnikovo vlastito postojanje, ali se na dubljem implicitnom planu bol koji je u njoj iskazan ne pretvara u čist pesimizam i gorku napuštenost, nego dobija značenje univerzalnog simbola. Ma koliko da je pesma podržana stvarnom sudbinom svoga tvorca, ona je pre svega uvek posebna lirska tvorevina koja nastavlja da živi svojim životom. Zato je u ovoj pesmi prisutno prevazilaženje ličnog bola i pesničko uzrastanje do apsoluta ljubavi koji mora dovesti do isceljujućeg pomirenja sa Životom. Nevidljivo se ovde razotkriva u vidljivom, a intimno-ispovedni ton rađa jednu sveobuhvatnu otmenu smirenost. Bol se pretvara u čistu produhovljenost oplemenjenu opraštanjem kao smislom koji je iza i iznad svega.


ZAKJUČAK

Velimir Rajić uspeo je da za vreme svog kratkog života obeleženog teškim oblikom epilepsije stvori poeziju snažnu, iskrenu, osećajnu i produhovljenu. U toj poeziji nije prisutna samo rezignacija nad sopstvenim nesrećnim životom i lični bol, već i jedno simboličko poetsko uzrastanje do nivoa opšteg bola kao univerzalnog svojstva egzistencijalnosti. Zbog toga njegova poezija ne sme biti usko i površno posmatrana. Ona i dalje čeka neka buduća dublja iščitavanja.

____________

01 Модерна у српској књижевности обухвата период од почетка 20. века до Првог светског рата.
02 Преломни тренутак за формирање модерне у француској књижевности било је објављивање Бодлерове збирке Цвеће зла 1857. године
03 О животу Велимира Рајића погледати детаљније у: Милићевић, Ж. "Стеван Луковић и Велимир Рајић" (предговор), Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935., и у: Јовановић, М., Велимир Рајић — личност и дело, Љубостиња — Трстеник, Интерпрес — Београд, 2006.
04 Скерлић, Ј., Писци и књиге I (изабрао и приредио Јован Пејчић), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000, стр. 58.
05 Исто, стр. 58.
06 Милићевић, Ж., "Стеван Луковић и Велимир Рајић" (предговор), Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 17.
07 Продановић, Ј., Наши и страни, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1924, стр. 66.
08 Влатковић, Д., Волео сам, више нећу, Нова књига, Београд, 1986, стр. 169
09 Продановић, Ј., Наши и страни, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1924, стр. 63.
10 Мој живот, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 67.стр. 67.
11 Моја судба, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 67
12 Истинита песма, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 68. стр. 68 стр. 68 стр. 68 стр. 68.
13 Пред пролеће, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 86.
14 Басна о животу, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 101.
15 Јовановић, М., "Песма Велимира Рајића Басна о животу" у: Велимир Рајић — живот и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног у Алексинцу 24. децембра 1999.), Ниш, 2002.

16 Моја вера, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 70.
17 Вјерују, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 90.
18 На дан њеног венчања, Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935, стр. 82.
19 Велимир Рајић је волео своју колегиницу са студија, Косару Бобић, али се због своје болести никада није усудио да јој ту љубав призна. Она је у њему видела правог пријатеља, јер су се годинама дружили. Њена удаја је песника најтеже погодила. Детаље сазнајемо из прозног дневника који је Рајић записивао: "Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави. Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао... она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави." Јовановић, М., Велимир Рајић — личност и дело, Љубостиња — Трстеник, Интерпрес — Београд, 2006, стр. 27.
20 Пантић, М., "На дан њеног венчања и њена пародија", у: Велимир Рајић — живот и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног у Алексинцу 24. децембра 1999.), Ниш, 2002.



Literatura:

Влатковић, Д. Волео сам, више нећу, Нова књига, Београд, 1986.
Јовановић, М., Велимир Рајић — личност и дело, Љубостиња — Трстеник, Интерпрес — Београд, 2006.
Јовановић, М., "Песма Велимира Рајића Басна о животу" у: Велимир Рајић — живот и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног у Алексинцу 24. децембра 1999.), Ниш, 2002.
Милићевић, Ж., "Стеван Луковић и Велимир Рајић" (предговор), Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935.
Пантић, М., "На дан њеног венчања и њена пародија", у: Велимир Рајић — живот и дело (зборник саопштења са Округлог стола одржаног у Алексинцу 24. децембра 1999.), Ниш, 2002.
Продановић, Ј., Наши и страни, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1924.
Скерлић, Ј., Писци и књиге I (изабрао и приредио Јован Пејчић), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000

Lektira: Песме Велимира Рајића и Стевана Луковића, Српска књижевна задруга, Београд, 1935.


DEPTH OF LYRICAL CREATION OF EXISTENTIAL PAIN IN VELIMIR RAJIĆ'S POETRY

Summary

Velimir Rajić has managed, during his short life shadowed by heavy form of epilepsy, to create strong, sincere, sensitive and spiritualized poetry. That poetry shows not only the resignation of personal life unhappiness and pain, but also a symbolic poetic rise to a level of general pain, as a universal attribute of existentiality. Because of that his poetry mustn’t be evaluated trough narrow and superficial observation. His poetry still awaits some further deeper readings.

Karadžić Časopis za istoriju, etnologiju, arheologiju i umetnost | nova serija | broj 4/2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 03:44:59 pm »

**
Stihovi Velimir Rajić


RASKLAPA ZORA . . .

Rasklapa zora trepavice sane,
I budi danak sa svojega krila:
"Ustani, dragi, noć je veće bila!"
I danak sluša, i pokorno svane,

I krvav istok svom silinom plane.
U sobi tama. Maloga kandila
Poslednji zraci, meki kao svila,
Umiru; nema ko ulja da kane . . .

Kandilo moje, mi smo sreće jedne:
I moje grudi za životom žedne,
K'o ti za uljem; moj duh, svake noći,

I svakog dana, i svakoga časka,
Puckara, pišti — ali toga glaska
Nit' čuju, niti mogu mu pomoći . . .



JEDNA INTIMNA ISTORIJA

(1—12)

1.
U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
Da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled'o
Izbliže pođoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I ma da smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih . . .

2.
Od toga časa, u grud'ma mi planu
Nov plamen koji tako slatko žeže,
Od kog faleko crne misli beže,
I koji melem privija na ranu.

I meni zora k'o da jednom svanu; —
Po mrkloj noći gde severac reže
Oslavi jutro divotno i sveže,
I jasno sunce prvi put mi granu.

Ja željah da ste večno pokraj mene;
Da moja ljubav nikada ne svane;
I venac lepih želja ja sam pleo.

Al' kad sam kraj Vas bio, ja sam dugo,
I vrlo dugo, kaziv'o sve drugo,
Samo ne ono što sam reći hteo.



ZAVET.

Kada umrem — smrt će skoro doći,
Još tren koji pa će zakucati
I na moga života tamnicu:
Te rastočit' železne okove
Što mi dušu od postanka stežu,
I spasti je ropstva večitoga —
Nemojte mi ruke prekrstiti,
Jer mi živom behu savezane.
Nemojte me u crkvu nositi —
Jer kad god sam u Boga molio
Da me spase nevolje očajne,
On se svagda molbi oglušio.
Već me pravo groblju ponesite,
Kopajte mi raku preduboku,
Da me mrtva ne ogreje sunce;
Jer moj život studena je zima;
Nek' mi bude od zemljice toplo.

Čelo glave krst mi ne stavljajte,
Jer sam bio raspet za života;
Već naval'te gomilu kamenja,
Nek' se diže do neba visoko!
Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,
I kad mrtvi počnu ustajati,
Neka tada sve groblje oživi —
Kamen nek'  mi pritisne grobnicu,
Samo da se ja dići ne mogu.

Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Već po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto će mi posle smrti ruža?

Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Jer kad grane prvo premaleće,
Iz ruže će poniknut' ostruga,
Iz bosiljka pelen procvatiti:
Pelen će vam gorke suze mamit',
A ostruga srce razdirati,
Što mi niste zavet ispunili!



ZAROBLJENOJ BRAĆI.

Stari snovi naši nisu bili varka:
Na Srpskome Jugu nema više roba;
Prenula je snaga Miloša i Marka,
Vaskrsao Srbin iz Kosovskog Groba!

Bog je dig'o stare vitezove naše
Što za rod umreše u oružja zveci;
Njina trošna tela na Kosovu paše,
Al' duh njihov osta u njihovoj deci!

Planula je širom krv i ljubav žarka,
Izvidaše rane od Vidova dana:
Naš je danas Prilep Kraljevića Marka,
I malena Banjska Strahinjića Bana!

Slobodna je raja, ona duša čista,
Nad kojom se, davno, zaplakala Vila:
Car Dušana kruna u Skoplju se blista,
Nad njom Beli Or'o raširio krila!

Razmrskane glave leži guja šarka,
Krv, kap po kap, tužnom robu što je pila;
Prenula je snaga Miloša i Marka, —
Po gorama našim opet peva Vila!...



OTADŽBINI.

Krv rođena me sveg sažiže vrela;
U suzama se pokajničkim kupam:
Sa svetim strahom, pogružena čela,
Pred žrtvenik Ti grešnom nogom stupam.

Jest', ja sam silno grešan prema Tebi,
Ja nisam išo putem Tvojim svetim;
Ja sam se samo starao o sebi,
A nikad Tebe, Majke da se setim!

Do sad sam bio sebičan i ružan:
Za svoje bole ja sam samo znao,
Bez osećanja da sam Tebi dužan,
I da ti ništa, ništa nisam dao!

Al' danas ljutu ja osećam grižu
Do same srži svake svoje kosti,
I plačem: suze jedna drugu stižu,
I grcam: "Majko, molim te, oprosti!

Krv moja srpska žeže me i pali!
U grlu glas mi treperi i grca!
Ko vrelo gvožđe duša mi se kali
U ognju krvi i suzi što vrca!

I evo Ti se teškom kletvom kunem:
Zvezdanim plavim nebom nada sobom,
I zemljom, gde ću mrtav sam da trunem —
Životom svojim, zemaljskim, i grobom,

Životom večnim — i raspetim Bogom —
Da neću više grešit se o Tebe:
Po tvom ću putu ići čvrstom nogom,
Zaboraviti na samoga sebe!"



ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sastavio BOGDAN POPOVIĆ
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE u Beogradu, 30.07.1936. godine


Rajićeva pesma "Jedna intimna istorija" posvećena je ćerci Janka Veselinovića, Persidi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Jun 15, 2011, 10:55:26 pm »

**
Stihovi Velimir Rajić


BASNA O ŽIVOTU

U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti.
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti

Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,

Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkivu u početku.

U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigde nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom — puno, sve krupne i čiste...

Kad Gospod htede moj život da otka,
Preostaše mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.

I žice retke, svakog časa beže. —
"Hej! Malo pređe!" — anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.

Bog, zadovoljan, stade življe tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. —
"I ovde valja neku šaru dati." —
Donesoše mu tužnu pisku laste.

I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...

U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši — suton, i u njemu jauk:
—To pišti lasta, sputana u mrežu...



PRED PROLEĆE

U meni, opet, vaskrsava ono
Što ne znam šta je, al' znam šta će biti.
A biće sanak, rastrgane niti
Života mrtvog, i zagrobno zvono.

U spomen mrtvim, kojima je don'o
Brat, mlađi, vence da im groblje kiti,
I ime koje s njinim će se sliti,
Te da bi čovek potpunije klon'o...

Ja neću klonut', jer ne imam rašta;
Jer sav je život samo prazna mašta,
A prazna mašta hoće silne žrtve:

Ja ću i dalje osećati ono
Što ne znam šta je; moje grobno zvono
Proleća svakog pominjaće mrtve...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 12, 2012, 04:06:58 pm »

*
Stihovi Velimir Rajić


NOVO LETO

Tu skoro, ja sam mnoge ljude sret'o
gde jedan drugom dovikuju, gredom,
i s punim srcem: "Srećno novo leto!"
Svi moji dani jednaki su, redom:

Nijedan dan mi ništa nije dao,
te da ga brojim izvan onih drugi',
i da mi, danas, čega bude žao,
jer svi su bili dosadni i dugi;

jer svakog dana ja sam na noć ček'o,
a svake noći izgled'o sam zoru;
jer dan mi, svaki, suncem dušu pek'o,
a noć mi, svaka, donosila moru....

I svet se čudi, i pogleda krivo
čoveka koji ni za šta ne mari;
ta meni srce predskazuje živo:
jest leto novo, al'su dani stari...



ISTINITA PESMA
 
Da kogod znade kako mene boli
to što me sudba pastorčetom stvori!
Koliki teret moju dušu mori!
I kako duša preklinje, i moli!

I moje srce živo je, i voli.
Al' o tom jedne ne sme da prozbori!
I, kao žižak, samo sebe gori...
o, niko ne zna kako ljuto boli!

Pa gde su one zemaljske divote
rad kojih čovek Boga blagosilja?
Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...

O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
ni druge nade, osim očajanja!



ZAŠTO?

I noćas, opet, sedeo sam, pio,
sa ljudma koji tugu svoju blaže,
U vinu pokoj i zaborav traže, —
i opet nisam zadovoljan bio.

Na dušu moju teški jad se svio;
ni vino meni ništa ne pomaže:
sa svakom čašom sinji jad se slaže,
k'o da se čemer s rujnim vinom slio! —

Što večno tuga, i jad, i bol raste? —
Što pesma moja, tužna piska laste
bez gnezda, večno da Boga priziva?

Što večno da sam bekrija a trezan?
Što večno da sam slobodan a vezan?
Što da sam mrtav sred života živa?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 09, 2014, 05:05:10 am »

**
Stihovi Velimir Rajić


BEZ NATPISA.

Ne marim ljude koji dele vreme
I koji stalno isti poso rade
U isto doba; ljude koji grade
Najmanjoj stvari obligatne sheme;

I one koji silom traže teme,
I živo drvo u gȏ kamen sade;
Ni one koji vrebaju parade
Da progovore, i opet zaneme.

Ja radim onda kad, sred mrtvog muka,
Zatrepte nervi, i kad sȃmȃ ruka
Za pero hvata, danju ili noću;

Kad nešto silno u mozak prižeže,
Obične misli kad u nevrat beže, —
Kad jasno ne znam ni ja sam šta hoću...


Pesma "Bez natpisa" objavljena u "Bosanskoj vili", 1908. godine / Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Februar 17, 2016, 03:45:15 am »

*
Velimir Rajić ili opelo nesrećnoj ljubavi
 

I SRUŠIŠE SE LEPI

                       SNOVI MOJI...


Srpska istorija ga ne pamti kao junaka s ratišta, što je želeo, već kao poetu čiji život je obeležila jedna pesma

Taj događaj ne navode samo udžbenici istorije: ovekovečen je na starim gravirama, opevan desetercem, živi u usmenom predanju i pamti se u narodnom sećanju.
 
Proleće 1815. godine. U jeku je Drugi srpski ustanak. Na Ljubiću, nedaleko od Čačka, po šančevima, prsa u prsa, žestoki okršaji između Srba i Turaka. "Junak Rajić, kad vide da se Srbi pomutiše i osuše begati, povika: 'Ne bežite, braćo, no udrite, od Boga ne našli! Kako bi svoje topove ostavili!? Znate li kako nam je bez nji'!

Kako nam valjaju svud i svakada!' A kad vide da ga niko ne sluša, on vikne ovako: 'A ono ću ja kod nji ostati na oba sveta i do veka!' Turci jurnu u šanac, a Rajić, imajući u desnoj ruci sablju, a u levoj pištolj, ubijajući i sekući Turke i braneći sam Srbske topove, slavno pogine, gde sav isečen na komade bude, da mu se ni traga od tela njegovog naći nije moglo.”

Ovako je pogibiju Tanasija-Tanaska Rajića, čuvenog Karađorđevog barjaktara, rodom iz sela Stragara u nahiji kragujevačkoj, opisao pesnik i istoričar Sima Milutinović Sarajlija (1791—1847) u "Istoriji Serbije od početka 1813. do konca 1815". Prikaz Tanaskove junačke smrti, 25. maja 1815. godine, može da se smatra verodostojnim, jer je Sarajlija tada pisar kod ustaničkih vođa, dakle, svedok ili učesnik odlučujućih istorijskih zbivanja kad je 1500 ustanika izvojevalo pobedu nad 5000 Turaka. Ličnost Tanaska Rajića opevaće i u poznatom epu "Serbijanka".

Nepun vek kasnije Srbija je u balkanskim ratovima. U leto 1913. godine vode se teške bitke između srpske i bugarske vojske. Iscrpljena i još neoporavljena od Prvog, zemlja je sad ugrožena Drugim balkanskim ratom. Pored redovne mobilizacije, javljaju se i brojni dobrovoljci sposobni za borbu.
 
Okružen knjigama, jedan mladić 4. jula 1913. godine ispisuje svoju poslednju volju:

"Smatrajući da kao Srbin, kao sin i punopravni građanin ove zemlje, imam prava da se za nju i lično žrtvujem — polazim sutra na bojište." Iz želja koje zatim navodi uočava se nesumnjiva plemenitost i iskreno rodoljublje: moli da se zaborave i oproste sve pozajmice koje je učinio pojedincima, ali i da mu se, pogine li ili umre u ratu, ne drži nikakvo posmrtno slovo, već da sve bude "skromno, tiho, povučeno". Da li se u tom odvažnom momku, dok je drhtavom rukom pisao ovu sudbonosnu odluku, po ko zna koji put snažno javio spomen na njegovog slavnog pretka iz šanca na Ljubiću? Uz Stevana Sinđelića i Vasu Čarapića, istorija ustanaka u Srbiji uzdiže i Tanaska Rajića kao oličenje rodoljublja, junaštva i samožrtvovanja. Po toj dubokoj odanosti svom narodu spominjaće i njegovog unuka Velimira. Ali, ovaj Rajić nezaobilazan je i kad je reč o srpskom pesništvu, pogotovo onom posle Vojislava i Zmaja, u prvoj deceniji 20. veka.
 

SVE JE BILO BOL
 
Ma koliko to želeo, nikada nije otišao na front, ni u tom, balkanskom, ni u svetskom ratu, koji će Srbiju da zahvati već sledećeg leta. Kao odgovor na austrijske pretnje, srpska vlada objavljuje 25. jula 1914. godine proglas o opštoj mobilizaciji u kome stoji i ovo:
 
"Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado
odazvati."

Rajić se ponovo javlja kao dobrovoljac, ali je vojna komisija opet stroga i nepopustljiva: u uniformu i pod oružje mogu samo zdravi i snažni. To, nažalost, nije i ovaj tanani, bledunjavi mladić: u njegove grudi poodavno se naselila "žuta gošća", zla kob srpskih književnika, pesnika pogotovo.
 
Može da se pretpostavi kroz kakve je i duševne patnje prolazio Velimir Rajić: umesto puške, borbe i juriša, on se nije odvajao od maramice u koju je kašljao, svestan od rane mladosti da mu nema leka. Grudobolja, međutim, nije njegova jedina nesreća: to slabašno telo muči i epilepsija, ili padavica, užasna bolest zbog koje je, ne znajući kad će i gde da ga obuzme njen mučni napad, prinuđen da izbegava društvo. Daleko od bojišta, takav ne može da brani svoju zemlju i svoj narod niti da izvede čin koji bi bar podsetio na onaj nezaboravni njegovog dede Tanaska.

Budućnost će da ga spominje kao poetu, a ne kao bojovnika. Ostaje mu da vene u Beogradu, da u časima samoće i zamišljenosti piše setne stihove ili gorke ispovesti na stranicama svog "Dnevnika". Nemoćno će da gleda sve one ratne strahote koje će da zadese prestonicu: užasno bombardovanje, razaranje i paljevine, masovno stradanje, pljačke, glad.

U mesecima kad je Beograd bio oslobođen, od decembra 1914. do oktobra 1915. godine, Velimir Rajić uređuje "Ratne zapise". Osmog dana oktobra, dok se austrougarski vojnici iskrcavaju na beogradski kej, major Dragutin Gavrilović drži glasoviti govor braniocima, "puku koji je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine". Slede dramatični dani i meseci kad će cela Srbija da se pokrene u mukotrpno i neizvesno povlačenje.

I Velimir Rajić je primoran da napusti grad koji je toliko voleo. Opet čuje grmljavinu neprijateljskih topova i vidi strašne oblake crnog dima iznad beogradskih krovova. Njegovo telo sad je sasvim iznureno: polažu ga u kola s volovskom zapregom koja dugo i sporo, po kiši i hladnoći, putuju ka Gornjem Milanovcu. Tu stiže 20. oktobra. Smeštaju ga u kuću njegove strine Jelke Rajić. Sutradan, predveče, obraća se s postelje okupljenoj rodbini: "Svi ste vi ludi što se trudite oko mene!" Zatim je stisnuo rukama grudi i uzdahnuo: "Ah, moje pesme!" To su mu, u trideset šestoj godini, bile poslednje reči.

"Siromah Rajić!", dirljivo piše Branislav Nušić u memoarskoj knjizi "Devetsto petnaesta" sećajući se onih trenutaka kad je, negde u povlačenju, saznao za njegovu smrt. "Slab i inače, i svoj rođeni život je jedva nosio, a naišao ovaj slom te mu navaljao na dušu teške bolove.

On se nije žalio, nije se ni jadao ni vajkao, on je jauknuo pri svakoj nedaći koje su počele snalaziti našu otadžbinu. A nesreća se nizala za nesrećom, slom za slomom i jauk za jaukom i — on je presvisnuo. Biće mu je bilo bol, sav život njegov bio je jedan težak bol, bio je pesnik bolova, i umro je kao žrtva bolova!"

 
GDE NADEŽDA MOJA MRE...
 
"On je bio kulturan i otmen u pravom smislu reči", prikazuje ga Jaša Prodanović (1867—1948), poznati profesor, političar i književni istoričar koji je takođe blisko poznavao Velimira Rajića.

"Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati."
 
Bolest će da mu obeleži i sputa već rano detinjstvo, pa je sasvim prirodno da se Velja, sin uglednog beogradskog sudije Jevrema Rajića, sasvim okrene knjizi i učenju. Rođen u Aleksincu 20. januara 1879. godine, živeće u Beogradu, u sadašnjoj Svetogorskoj ulici, donedavno Ive Lole Ribara. Nekada je nosila poetično ime Dva bela goluba, po poznatoj obližnjoj kafani. Tu, na Paliluli, nedaleko od današnjeg Radio-Beograda i Ateljea 212, pre stotinak godina nalazile su se skromne porodične kuće s dvorištima, kaldrmom, česmama, baštama, voćem... Bio je to svojevrstan poetski "kvart": u Rajićevom komšiluku živeli su Jovan Ilić i njegovi sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko, svi pesnici, zatim od Velimira godinu mlađi Vladislav Petković Dis, kao i Milutin Bojić, najmlađi i najdarovitiji izdanak tadašnjih naraštaja srpske poezije. Kao dečak, Velimir je viđao najčuvenije srpske pisce i druge znamenite ličnosti od nauke i umetnosti kako idu u posetu Jovanu Iliću. Verovatno je tada i sam poželeo da doživi bar deo njihovog ugleda i slave...

Školuje se u Drugoj muškoj gimnaziji, a zatim studira Filozofski fakultet. Završava ga u roku, u dvadeset četvrtoj godini. Tada, 1903. godine, Ministarstvo prosvete postavlja ga za suplenta francuskog jezika — profesora pripravnika — u gimnaziji koju je i sam pohađao i u čijim klupama tada sedi učenik Milutin Bojić. Još dok se školovao, Rajić je maštao da radi kao profesor, ali ostvarenje te želje sprečava bolest. Ona će nemilosrdno da pokosi i sve ostale njegove nade. S tugom se zauvek oprašta od učionice i mladih, znatiželjnih đačkih lica i postaje službenik u administraciji Ministarstva prosvete. Međutim, ni tu ne ostaje dugo: 1908. godine opet je premešten, sad u Narodnu biblioteku, gde radi jednolični posao običnog pisara.
 
Živko Milićević, književnik, novinar i značajni međuratni urednik književne rubrike "Politike", zapisuje:

"...Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu."

Te iste, 1908. godine, objavljuje skromnu knjižicu "Pesme i proza" sa samo dvadeset pet pesama i dve lirske novelete. Pa ako i nisu tako melodični i misaono sadržajni kao oni Milana Rakića, Disa ili Sime Pandurovića, Rajićevi stihovi sigurno su nesvakidašnje potresni i iskreni: njegova patnja, beznađe i žal nad sopstvenom sudbinom lišeni su ma kakvog pomodarstva. A kad im se prisajedine i zapisi iz "Dnevnika", dobija se celovita sumorna slika jednog uistinu nesrećnog i čoveka i pesnika.
 

SMEM LI VOLETI?
 
Njegovi savremenici svedoče da je izgledom i ponašanjem ličio na sveca koji je sišao sa ikone: tužnih, tamnih očiju, tih i uvek zamišljen, koračao je polako i nečujno, kao u zebnji da će poremetiti nečiji mir. Odličan student i poeta od koga se mnogo očekuje, Rajić je već tada znalac francuskog i ruskog jezika. Prevodi književne priloge za časopis "Zvezda" koji uređuje Janko Veselinović (1862—1905). Zahvaljujući toj saradnji, dvadesetjednogodišnji student druge godine fakulteta upoznaje Persidu-Pepu Veselinović, maloletnu Jankovu kćerku.
 
U proleće 1900. godine, tajeći od Janka, Velimir u njen spomenar upisuje: "Listak će ovaj požuteti, pismena će ova pobledeti, ali će spomen na Vas ostati večno svež, svetao i čist." U sećanju pod rečitim naslovom "Drugarica Velja" o tome piše Maga Magazinović, jedna od najpoznatijih novinarki u istoriji srpskog žurnalizma, inače Rajićeva koleginica sa studija:

"Njegova prva ljubav bila je bezazleno devojče, kći Janka Veselinovića. Prostodušnost, prirodnost, smernost zaneli su ga. Verovao je da i ona njega 'pomalo voli'. Ali to je bio njegov san. Varao se nadom: ozdraviće, steći pravo na ljubav, na porodičnu sreću, za kojom je čeznuo do kraja. Bila je to varka. Ona se udala. On odbolovao i izmirio se sa udesom."


Karađorđev barjaktar Tanasko Rajić na slici Petra Ranosovića
 
A on je od pesnika čiji je i život i delo zauvek obeležila jedna žena, jedna ljubav i jedna pesma: njeni stihovi zaseniće i nadživeti sve ostale.
 
Zvala se Kosara Bobić. Takođe je studirala Filozofski fakultet, "imala je pametne oči" i dugu, tamnu kosu koju je svijala u punđu. Lepa i produhovljena devojka "iz kraja": stanuje u komšiluku, u Ratarskoj ulici. Viđaju se na fakultetu, čak i šetaju zajedno po Kalemegdanu. On joj piše pisma i posvećuje pesme. Zaljubljen je i — nesrećan. U osami, zapisuje: "Ja volim. A smem li ja uopšte voleti? Mladost, zdravlje, ljubav, život... Sve same za me nepoznate stvari, zabranjeni plodovi..."

Iako očajan, pokušava da bude i duhovit: "Danas mi je opet zlo, samo mnogo gore nego juče: pao sam... Moja bolest, zajedno sa čovečanstvom, divovskim koracima napreduje." Verovatno "napreduju" i Kosarina osećanja prema njemu jer ga više ne gleda samo kao kolegu sa studija i poznanika iz susedstva. Sve će, ipak, nadjačati razum, pogotovo posle tužnog događaja u njenoj kući...
 

SUMRAK JEDNOG JUTRA
 
Februarski sneg 1903. godine prekrio je palilulske krovove i sokake. Velimir Rajić prtinom dolazi u Kosarinu kuću gde zatiče samo njenu majku. I dok sedi i razgovara s njom, odjednom se ruši i gubi svest. Uveče se ispoveda:

"Današnji dan je za mene smrt... ali ne, ne smrt, jer to bi za me bio spas, već nešto mnogo gore, strašnije, užasnije... Da sam pri ruci imao kakva god oružja, ja bih se ubio." Zanosne zapise o ljubavi zamenjuju od tog dana sumorne misli o bolestima kojima leka nema. Smatrajući da ni dnevničke beleške ni stihovi više nemaju nikakvog smisla, zariče se da ubuduće nikada neće umočiti pero u mastilo. Međutim, sudbonosni događaj koji je usledio nagnaće ga da ne ispuni ovu zakletvu.

"...Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi", opet poverava hartiji svoj očaj mladi suplent Rajić. "Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao... Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi." Naime, tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića. Iste večeri, kao da ističu iz samog srca, potekli su stihovi: "I srušiše se lepi snovi moji, / Jer glavu tvoju venac sad pokriva..."

Dve godine kasnije, 1905, u uglednom "Srpskom književnom glasniku" pojavljuje se pesma od deset pravilnih strofa pod naslovom "Na dan njenog venčanja" ispod koje je stajalo — Velimir Rajić. Od tada, već 107 godina, ona je jedna od najomiljenijih u celokupnoj srpskoj ljubavnoj poeziji i decenijama se peva kao starogradska melodija.
 
Koliko sličnih sudbina su opevali njeni stihovi... Kad su objavljeni, znalo se u celom Beogradu, ne samo u književnim krugovima, kome su posvećeni i kojim povodom su ispevani. Za njih je pesnik primao čestitke ne samo od prijatelja, već i sasvim nepoznatih čitalaca. Da li su pri tom naslućivali koliko je njegove duše i jada utkano u svaku strofu? Kao mlad čovek, čiji se "srušiše lepi snovi", bolniji, tiši i povučeniji nego pre, odlazio bi povremeno u samotne šetnje po groblju. Ali, Velimir Rajić nije bio i usamljenik: ljudi su voleli njegovu mirnoću i otmenost i cenili njegovo obrazovanje i rečitost. Iako nije bio boem, sedeo je u poznatim beogradskim kafanama tog doba sa Disom, Matošem, Čiča-Ilijom Stanojevićem, Dobricom Milutinovićem, Simom Pandurovićem, Žarkom Ilićem, Milutinom Bojićem... U njegovu kuću su, pored ostalih, rado dolazili Petar Kočić, Svetozar Ćorović, Aleksa Šantić... Znameniti slovenački pisac Ivan Cankar ga je nazivao bratom.
 
Do kraja života maštao je o sasvim običnoj porodičnoj sreći: žena, deca, "tu mala kuća", cveće. Međutim, "to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće!" Sreća je mimoišla i Kosaru Bobić, udatu Elezović. Na spomen Rajićeve ljubavi, njegovih stihova i njene udaje, samo bi, sa suzama u očima, uzdahnula: "Sudbina..." Ona u Skoplju, u zimu 1919. godine, donosi Kosari grip od koga umire posle nekoliko dana. Prenesena je na beogradsko Novo groblje, Velimir Rajić takođe. Sudbina: počivaju u susednim parcelama.
. . .


Autor: Ivan Lončar | broj: 3153 | 2012 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: