Milorad M. Petrović Seljančica (1875—1921)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Milorad M. Petrović Seljančica (1875—1921)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad M. Petrović Seljančica (1875—1921)  (Pročitano 17458 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 03:50:38 pm »

*
ZABORAVLJENO:





PISAC
MILORAD PETROVIĆ SELJANČICA

KRATKA BIOGRAFIJA Rođen 1875. u Velikoj Ivanči u kojoj je pohađao osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Beogradu, a Učiteljsku školu u Aleksincu. Radio je kao učitelj, sa ženom Ružom, počev od 1899. u Velikom Krčmaru kod Kragujevca, Stojniku, Raniloviću, Selu Mladenovcu (bio je upravitelj škole i predavao u prvom, trećem i učetvrtom razredu od 1905. do 1907. godine: tu su napisane, od znaučajnih, pesme "Nevero, rane, nevero...", "Hej, ne rosi!", "Oj devojko", "Navire noć", "Mišar", "Stani zoro", "Pod jablanom", "U jesen", "Na đerđevu", "Volim"... ) Žarkovu i Beogradu.

Objavljuje od 1898. Prevodio sa sedam jezika. Pisao je pesme (više od 300; ključna zbirka "Seljančice"), pesme u prozi, komade s pevanjem, književne kritike, osvrte i stručne radove. Pisao tekstove za komade sa pevanjem. Bio urednik lista "Srpsko đače" u kojem je objavio veliki broj pesama za decu. Živeo boemskim životom i družio se sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom, Miloradom Mitrovićem, Vladimirom Stanimirovićem, Borislavom Stankovićem, Vladisavom Petkovićem Disom i drugima.

Učestvovao je u oba balkanska rata (Kumanovo, Jedrene) i u Prvom svetskom ratu (Suvobor). Pri povlačenju srpske vojske 1915. razoleo se od tifusa. Prognan preko Morave, kao "praznoskitajušći" živeo je, odvojen od žene i dece, u Kruševcu i Beogradu. Sarađivao je u "Beogradskim novinama".

Razboleo se od turbekoloze. Živeo je teško, i u "Narodnoj prosveti" 3. aprila 1921. piše: "Zaboravljen od sviju i svakoga, teško bolestan i bez ikakve nege i udobnosti traje svoje poslednje dane Milorad M. Petrović, bogodani pesnik Seljančica, jedan od najznamenitijih pesnika u Srpstvu." Po svedočenju njegove žene Ruže, predosetio je 3. marta da ce umreti 17. aprila (umreće toga dana na Mihailovcu). Njegov školski drug Radomir Cvijović rekao je: "Umro kao pravi prosjak, napušten od celog sveta. "Sahranjen je na Topčidarskom groblju, o državnom trošku. Nema spomenika na njegovom grobu. Prvi pravi mladenovački pesnik.

OSVRTI Ne mislimo da je Milorad Petrović Seljančica klasik srpske poezije, ali smo ubeđeni da on ima svoje zasebno, malo i iskošeno, nesumnjivo, mesto u njenoj tradiciji i da nipošto ne bi smeo biti, kako je to sada slučaj, skrajnut. Nijedna poezija se ne svodi, i ne sme se svesti, samo na nekoliko velikih pesničkih imena. Njegove pesme ušle su u narod i pevaju se još a da se skoro sasvim zaboravilo ko je njihov autor. Gotovo da nema značajnog srpskog kompozitora koji nije muzički obradio (najčešće za hor) neku njegovu pesmu. Seljančica je početkom dvadesetog veka bio pesnik kojeg su, upravo zbog apsolutne dominacije zvučnog nad semantičkim, prigrlili srpski (a ne samo oni) kompozitori. Lista je ipozantna: Isidor Bajić, Stanislav Binički, Josip Bersa, Jakov Gotovac, Antun Doronić, Bladimir Đorđević, Davorin Janko, Božidar Joksimović, Dragutin Jelačić, Petar Konjović, Petar Krstić, Josif Marinković, Kosta Manojlović, Miloje Milojević, Stevan Mokranjac, Ivan Matetić Ronjgov, Jovan Srbulj, Robert Tolinger, Stevan Hristić, Đorđe Balašević... Horove naslovljene "Seljančica" imaju S. Binički (6. pesama), P. Krstić (6. pesama), S. Mokranjac (4. pesme), P. Konjović (3. pesme), M. Milojević, K. Manojlović i R. Tolinger. "Čučuk Stanu", komad s pevanjem, muzikom ce propratiti Stevan Hristić i Isidor Bajić. Pesme iz "Cučuk Stane" ima i Kosta Manojlović. Najpopularnije pesme su: "Jesen stiže...", "Čini, ne čini " i "Igrale se delije". Sa muzičke ravni posmatrano, ostaje uvertira "Srpska raja" Hristićeve "Čučuk Stane", Joksimovićeva svita "Mladost" i solo pevanje "Vragolan" P. Konjovića, "Klipa, klapa" S. Krstića, "Oka na momka" S. Mokranjca, "Divna noći" S. Biničkog i već spomenute muzičke obrade pesama "Jesen stiže..." i "Čini ne čini"...

Stihovi "Igrale se delije, nasred zemlje Srbije" Milorada Petrovića Seljančice nalaze se u "Antologiji srpskih svečanih pesama"...

... Pokušali smo u kratkim crtama da podsetimo najpre naše mladenovčane na jednog našeg pesnika. Sigurno ste čuli pesmu i stihove: "Igrale se delije, nasred zemlje Srbije, sitno kolo do kola, čulo se do Stambola..." Njih je napisao Milorad Petrović. Mladenovčanin, pesnik, učitelj, srpski ratnik i na kraju svoga života tragičar. Od te davne 1853. godine do danas, škola se menjala, s njom su se menjala imena seoskih škola i sve to se slilo u istoriju, iskustvo, tradiciju u jedan naziv: Sve je to Osnovna škola "Kosta Đukić", Mladenovac.



Ovo je pokušaj učenika škole da Vam predstave jednog od naših prvih i najznačajnijih učenika naše škole. Osnovnu školu je učio u izdvojenom odeljenju naše škole, u Velikoj Ivanči 1882. Prvi mladenovački pesnik. "S' obzirom da život nije proba, učini posebnim ovo doba u kome živiš."  

Za ovu stranicu koristili smo deo teksta iz knjige "Devojče, vraće" koju je priredio mr. Dušan Stojković (Šumadiske metafore, specijalno izdanje — knjiga 2), Mladenovac


Deo teksta preuzet sa OŠ Kosta Đukić

Pevani pesnici — Milorad Petrović Seljančica
Autor fotografije Milan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 03:51:15 pm »

*

MILORAD M. PETROVIĆ


Milorad Petrović - Seljančica, rođen 26. jula 1875. godine u Velikoj Ivanči, na padinama Kosmaja, gde je završio i osnovnu školu. Sem poslednjih deset godina ceo život je proveo na selu, gde je za vreme svoga učiteljovanja (Krčmari, Ranilović, Stojnik, Mladenovac-selo).

Čuvene stihove: Igrale se delije, nasred zemlje Srbije, sitno kolo do kola, čulo se do Stambola, stihovi koji su u Srpskoj svečanoj pesmi, napisao ih je upravo on, Mladenovčanin, pesnik, učitelj, srpski ratnik i na kraju svoga života tragičar. Čudna je sudbina nekih naših stari(ji)h pesnika: pesme su im još za života postale toliko popularne da su zašle u narod i poistovetile se sa narodnim tvorevinama, a oni sami, njihovi autori, ostali su zaboravljeni.

Igrale se Delije — muziku je komponovao Božidar Joksimović 1919. Pesma kao da samo ponavlja želje srpskih ratnika koji su u Balkanskom ratu kretali na Jedrene, zauzimali ga i vraćali se kući. Stari ratnici pričali su da im je mnogo žao što opsadu Jedrena nisu iskoristili da produže dalje sve do Istambula. Hteli su da se osvete za petstogodišnje robovanje pod Turcima. Ta pesma je priča za sebe. Gotovo da se ne moze među srpskim pesnicima naći onaj koji je u ovolikoj meri, i ovako uspešno, "prizivao" sebi kompozitore. Konkurenti Miloradu Petrović Seljančici bi mogli biti, u tom pogledu, B. Radičević, Đ. Jaksić, Zmaj i V. Popa. Svi oni su kudikamo značajniji od njega; nijedan, međutim, nije pevljiviji. Pevljivost se ne može uzeti za manu kada je o lirici reč. Pogotovo kada je pesnik hteo, i uspeo, da je ostvari. Seljančica se lako peva. U pregledu "Srpska kjiževnost 1904. godine" — piše kako pesnik iz Velike Ivanče, Mladenovac — "peva sveže, melodične pesme, veoma uspele odjeke lirskih narodnih pesama". On nije klasik srpskog pesništva, ali jeste nesumnjiva književna činjenica. Niko ko se u pesništvo iole razume ne može ga pobrkati s drugim pesnikom. Znaju ga i oni koji za njega nisu čuli. Ako im nije u duhu, nesumnjivo im jeste u uhu. Jeste, i ostaje, trubadur u opancima.

Jovan Dučić u članku objavljenom u "Našem Selu" (1929) ističe sledeće: "Srbiji je država seljačka, dinastija seljačka, vojska seljačka, a seljačka literatura pod imenom narodnih pesama i narodnih pripovedaka dala je nama pesnicima sve obasce figura i metafora, savršen metar i ritam stiha, često čak i bezazlene ali lepe rime. On što italijanski pisac uči iz "Božanstvene komedije" naš pisac može, bez svakog drugog napora, da nauči iz raskošnog izvora te literature koje je delo našeg seljaka. Mislim da nema primera sličnog u istoriji ni jedne druge rase."

Zar tvorac "Seljančice" nije najbolji primer za navedene stavove velikog Dučića? Uostalom na to je još ranije jasno ukazao i sam Jovan Skerlić. "Ugledajući se jako i uspešno na narodnu lirsku pesmu, Milorad Petrović je seoski pesnik, kao što je Janko Veselinović seoski pripovedač", stoji u "Istoriji srpske književnosti" (Beograd, 1914).

Teško bolestan, živeći u stalnoj bedi i nemaštini, umire na Mihailovcu kod Beograda 17. aprila 1921. ne dočekavši svoj 46. rođendan.
Tvorac grada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 03:51:39 pm »

**
Stihovi Milorad Petrović Seljančica


ZA ALBUM

G-đici Milici Vlatkovićevoj.
 
Ima reči koje jezik
Ne mož' reći niti ume,
Njih kroz oko duša priča
A oko ih ne razume.
 
Ima bola bez prebola
Od kuda su ne mo'š znati,
Ima ljudi što te bole
Mogu slatko bolovati.
 
Ima duša koje pate
Od ljudskoga zaborava,
Ima srca što umiru
Kad im nada vaskrsava.
 
Ima stvari anđeoskih
Što ko sunce svetu greju,
Što te bole, što te duše,
Što ta srca razumeju!...



Uz pesmu pok. Milorada Petrovića
 
U ovoj svesci donosimo pesmu pok. Milorada M. Petrovića - Seljančice, poznatog pisca zbirke Seljančice i mnogobrojnih popularnih pesama koje je komponovao Isa Bajić. Pesmu Za album g-ci Milici Vlatkovićevoj dobili smo od ljubazne g-đe Milice Stojanovićke-Vlatkovićeve kojoj je pisac tu pesmu i posvetio.
Objavljeno u "Književni polet", mesečni časopis, Šabac, april, 1929.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 03:52:06 pm »

**
Stihovi Milorad Petrović Seljančica


DIVNA NOĆI ! . . .

Divna noći, divna ti je
Draga moja!
Za glavom joj pero vije
Tice noja.
Pod grlom joj niz bisera,
Moj biseru!

Grlo slađe od šećera,
Moj šećeru!
Na prsima sjajna puca
Zlatne boje.
U prsima srce kuca —
Srce moje!


TAMNA NOĆ . . .
(Iz "Seljančica")

Tamna noć . . . tamno mi je,
Od večeri, do večeri,
Tamnina mi snagu pije,
Od mraka do zraka,
Od zraka do mraka.

Stara mi se majka vajka,
Od večeri do večeri:
Što mi kopniš mila ćeri,
Od mraka do zraka,
Od zraka do mraka?

Dugi danci, duge noći,
Od večeri do večeri,
Suđenika čekajući
Od mraka do zraka.
Od zraka do mraka.


Pesma "Divna noći! ..." preuzeta iz antologije "Naša pjesma" (II knjiga, Sarajevo 1905), priredio Josip Milaković
Pesma "Tamna noći" preuzeta iz "Bosanske vile", 1910.


"Znaju ga i oni koji za njega nisu čuli.
Ako im nije u duhu, nesumljivo im jeste u uhu".


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 03:52:34 pm »

*
Stihovi Milorad Petrović Seljančica


IGRALE SE DELIJE

Igrale se delije,
Nasred zemlje Srbije,
Sitno kolo do kola,
Čulo se do Stambola.

Svira frula iz dola,
Frula moga sokola,
Sitno kolo do kola,
Čulo se do Stambola.

Čulo se do Stambola,
Carskog grada ohola.
Igra kolo do kola,
Ne haje za Stambola.



NE LUDUJ, LELO

Ne luduj, Lelo, čuće te selo.
Čini ne čini po mesečini,
po tihoj noći i ladovini.

Ne luduj, Lelo, čuće te selo.
Ta tvoja usta, plamena, pusta,
te tvoje kose pamet mi nose.

Kad padne veče i mesec mine
za one puste, puste planine.
Čini ne čini po mesečini,
po tihoj noći i ladovini.

Išetaj šorom, selom se kreni,
ja ću te sresti, pa hajde k meni.
Čini ne čini po mesečini,
po tihoj noći i ladovini.



JESEN STIŽE, DUNJO MOJA

Jesen stiže, dunjo moja,
jesen rana.
Od jeseni do jeseni,
sve se selo već izeni.
Dušo moja, beži meni!
Ne varaj jarana!

Svake noći dunjo moja,
svakog dana,
brojim sate, mislim na te,
dušo moja, umreh za te!
Budi moja, blago meni!
Ne varaj jarana!

Mladost prođe, dunjo moja,
mladost rana.
Ja te, dušo, željan osta',
čekanja je bilo dosta.
Beži meni o jeseni!
Ne varaj jarana!



MAGLA PALA BISER ROSA POKAPALA JORGOVAN*

Ej . . . Ej . . .
Magla pala, magla pala EJ.
Biser rosa pokapala jorgovan, jorgovan,
Tu sam svu noć proplakala uzaman, uzaman,
Tu sam svu noć proplakala uzaman, uzaman.

Dragi reče, dragi reče EJ.
— Doći ću ti prvo veče u akšam, u akšam,
A što reče pa poreče da čekam, da čekam,
A što reče pa poreče da čekam, da čekam?



YouTube: Danica Obrenić — Magla pala biser rosa pokapala jorgovan
YouTube: Gordana Lazarević — Magla pala biser rosa pokapala jorgovan

* Stihovi preuzeti iz knjižice notnih zapisa Tihomira Vujičića: "Muzičke tradicije Južnih Slovena u Mađarskoj"



Napomena: Milorad Petrović Seljančica autor je stihova "Ne varaj jarana". Široj publici pesma je poznata po početnom stihu "Jesen stiže, dunjo moja". Pevaju je između ostalih: Predrag Živković Tozovac, Milan Prunić i Raša Pavlović. Međutim, još jedna pesma nosi isti naziv ali reč je o pesmi drugog autora i drugog kompozitora. Pevaju je Dušan Jakšić, Snežana Savičić, Zvonko Bogdan, "Legende" itd. Na duplom CD Zvonka Bogdana koji je izdat 2003. godine pod nazivom "Uspomene na vreme koje se sigurno ponoviti neće" kao autor ovih stihova navodi se Jovan Jovanović Zmaj a kao autor muzike Bogdan Istvan.
Na više mesta Đorđe Balašević se pominje kao jedan od kompozitora Petrovićeve pesme "Jesen stiže, dunjo moja". To nije tačno. Zapravo, reč je o jednoj staroj pesmi Đorđa Balaševića iz 1983. godine, pod nazivom "Svirajte mi, jesen stiže, dunjo moja". U refrenu navedene pesme Balašević poziva muzičare da mu sviraju "Jesen stiže, dunjo moja, jesen rana" dok je ostali deo teksta kao i muziku napisao Balašević.
Angelina

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 25, 2010, 03:53:20 pm »

**

MILORAD M. PETROVIĆ
SELJANČICE (BEOGRAD, 1902)

Jovan Skerlić


S vremena na vreme, čoveku je dopušteno da plati sebi luksuz jednoga latinskog citata. I kada pogleda na obilnu proizvodnju pesama kod nas za ove poslednje dve godine, nehotice mu padaju na um reči Plinija Mlađeg u jednom pismu Tacitu, gde ga izveštava o novostima u Rimu: Magnum broventum poetarum annus attulit... godina nam je donela veliku žetvu pesnika...

Mala i skromna knjiga o kojoj je ovde reč samo je još jedan dokaz kako se svesrdno udarilo pevati u ovoj našoj poetskoj i liričnoj zemlji. No ipak, stihovi g. Petrovića su nešto više no prost znak vremena.

Vidik tih pesama je veoma uzak, suviše uzak; on ne ide dalje od tornja seoske crkve. Glavna, jedina stvar koju pesnik peva jeste idilička, bukolička ljubav na selu, "na mesečini, po ladovini". Kako se mnogo, zamorno mnogo voli u selu! Kakve idile! Berdani zveckaju na belim grlima devojačkim, nižu se brojanice od kojih rumen silazi na jedra pleća zajapurenih igračica, pa noćni sastanci pod zvezdanim nebom, u samoći polja, pod toplim i mirisnim vetrovima, duga čekanja do jeseni da jaran dođe sa svatovima, mladost koja se preliva, hoće da voli i da bude voljena, čežnja za milovanjima u dugim zimskim noćima! Cela ova poezija ima samo jedap motiv, ljubav, sensualnu, sirovu i jednostavnu ljubav. Čas se čuje kako dragi ječi: "Mladost prođe, dunjo moja...", čas žudnja i čežnja izbija u lepim i toplim stihovima kao što je u najlepšoj pesmi ove zbirke:
     
Noć miriše!...
Dušo moja, nije lako ni u noći
Samovanje. Znaš, ne znala,
Drugo ću ti veče doći
Ti me čekaj, do petala!
Ne mogu ti 'vako više...
Noć miriše!...

Noć miriše!...
Drago moje, samoća me pusta satre!
Kojekako dan proteče,
Ali strepim ko od vatre
Kad nastupi crno veče.
Ne mogu ti 'vako više...
Noć miriše!...


Sva ta erotična poezija zbiva se na selu. Ljubavni osećaji bili su za pesnika glavno, on je samo njih osetio i izrazio, zbog toga mu je selo bledo, dekoracije neizrazite, okvir neprimetan. Mi vidimo svet koji sve vreme, i dane i noći, provodi u nekoj primitivnoj ljubavi, samo ne osećamo dovoljno da se to zbiva na selu uopšte, u srpskom selu napose. Ipak, katkada, u ređim slučajevima, oseti se seoska atmosfera. Ona ne udara na katran i znoj, no na sveže seno, majčinu dušicu i dunje u vajatima. Tako, na primer, početak pesmice Prošla žetva...:

Prošla žetva, stigla setva,
i kuruzno branje,
Sutra ćemo, ako Bog da,
Zorom na oranje,
A doveče, ko i sinoć,
Hajd na komišanje.


Takva je sveža pesma Posle kiše, gde se mokre streje cede, gde ispod ćeramida vire slamke iz vrapčijih gnezda, a u daljini se čuje čežnjiva pesma jarana. Veče na selu podseća na onu lirsku i divnu sliku Jankovu Momče; povetarci prelaze preko njiva, popci cvrče, stado se vraća, zvonca zvone, čobani pevaju:

A kroz selo birova se
čuje glas:
"Kup'te danak, naređuje
kmet i vlas'!"


Sve pesme g. Petrovića nadahnute su našom narodnom lirskom poezijom, "ženskim pesmama", kako je zanimljivo rekao Vuk. Tu je ona prostodušnost, spontanost, vedrina, primitivnost dece i mladih naroda: tu je karakteristični refren sviju narodnih poezija ("Sitna kiša sitno pada", "Stan', pričekaj, crna noći", "Ne varaj jarana", "Moj dilbere", i tako dalje); tu je onaj lak, živ, pokretan ritam. Ima pesama koje čovek čim pročita oseća potrebu da ih pevuši na kakvu poznatu narodsku melodiju. Tako,

Duni, vetre!
Duni, ladovino!
Sijaj, mesečino!


Tako isto u pesmici Sneg zapade:

Sneg zapade na livade.
Zasu staze i bogaze
I sokake
I drumove
Stare...


Ima tu izvesne lakosti i ritmičnosti, neka muzikalnost koja se ne nalazi često u naših pesnika:

Magla pala,
Biser rosa pokapala
Jorgovan.
Tu sam svu noć proplakala
Uzaman!...


Tako je i u jednoj vinskoj pesmi:

Oka na momka,
Sve na sat,
Pismo do zore
Za inat;

Kad svanu, bure presan'u!


Pored toga srećnoga uticaja narodne poezije, — može biti i nešto uticaja Zmajevih Đulića — oseća se još jedan rđav uticaj stihotvoraca iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Otuda, one lažne, ružne "poetske" reči: miomir, miriti, perivoj i tako dalje. One isto tako ulepšavaju sveže i jedre Seljančice koliko jopne, štivletne i crveni amreli ulegapavaju seljanke na saborima i sajmovima. Zatim, iz doba Laze Kostića ostao je onaj idiotski alkoholni patriotizam, gde se rodoljublje meri prema jačini alkohola, i za najdostojnijeg potomka Marka i Dušana smatra se onaj koji se poslednji otkotrlja pod sto. Tako g. Petrović pada u oduševljenje pevajući da će sve donde trajati i slave i Srbina dokle god bude imalo vina. Zato nam tako lepo i ide!

Knjižica g. Petrovića je sveža, vedra, prijatna — prava lepuškasta seljančica. Ali ona je monotona kao obzorje i život seoski, jednostrana motivima, preterano optimistična po onome što pisac vidi na selu i što drži za dostojno da se u stihove stavi. Ta oskudica nadahnuća, ta skučenost horizonta glavna je mana cele naše mlade poezije, cele, bez ijednoga izuzetka. Seljančice se daju čitati, to je knjižica od vrednosti, ali koliko je sve to daleko od prave poezije!




PRIREDIO
Miodrag Pavlović
Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića
Nolit
Beograd, 1972


[postavljeno 02.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 25, 2010, 03:53:47 pm »

**

MILORAD M. PETROVIĆ: Vaskresenje


U jednom skorašnjem članku u ovom časopisu bilo je reči o umetničkoj neuzbudljivosti i ravnodušnom "olimpizmu" naših mlađih pesnika posred ovih sudbonosnih događaja. Dobar deo naših pesnika kao da su za program uzeli reči Teofila Gotjea: "Pesnik treba da vidi ljudske stvari kao što bi ih video kakav bog sa visine svoga Olimpa, da se one odblesnu u njegovim mirnim i neodređenim zenicama, i da im sa potpunom ravnodušnošću da viši život forme." Jedan od boljih pesnika naših koji tako ne misle jeste i Milorad Petrović, i on je izišao sa malom zbirkom patriotskih pesama, ispevanih pod dubokim utiskom poslednjih događaja.
 
Vaskresenje to su osam kraćih rodoljubivih pesama, od kojih je svaka posvećena po kom uglednijem Srbinu iz raznih krajeva srpskih. Uvodna pesma Molitva, posvećena Aleksi Šantiću, daje notu cele zbirke:
 
O, zablistaj vedra, čista i prozirna,
dušo moja srpska . . .


I bacivši pogled na stradalničku prošlost srpskog naroda, prizivajući boga, koji je dužan pomoći one koji pate, pesnik patetično uzvikuje:
 
Ako je i kletva, nje je dosta bilo, —
otac celog sveta večito ne kune;
žrtava i patnje premnogo je bilo,
grobovi su puni, kosturnice pune.
 
Dvanaest kolena, sve jedno za drugim,
sin do oca, unuk do sedoga deda,
klečalo je, bože, stolovima dugim,
i sad evo kleči, i u tebe gleda:
Podigni ih, bože! . . .

 
Inače, zbirka ima glatkih stihova koji idu u bolju pesničku retoriku. Petrović ovom zbirkom pokazuje gipkost svoga pesničkog talenta. On, koji u Seljančicama ima sasvim svoj manir i svoj stih, ovde je uspešno imitovao versifikaciju i ton Milana Rakića (naročito u pesmi Ustajte mrtvi). Rakić, iako je malo pisao, vrši stalan i jak uticaj na mlađe koji danas pevaju, sa više ili manje uspeha, ali svakako sa malo originalnosti.

 
Jovan Skerlić, 1909.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 08, 2011, 02:40:09 am »

**
Stihovi Milorad Petrović Seljančica


REGRUTI

Jutros nas naše okitiše seje,
Jesenjim cvećem, orošenim slanom,
Jutros nas naše izljubiše majke,
I ispratiše s nadom prehrkanom.

Očevi naši nisu doma bili,
Da nas razumu, da ih razumemo,
Kao i onda, kad su od nas pošli,
Oni su tamo, kuda mi idemo.

Mnogo je patnje njinom čelu sedom,
Mnogo je borbe za njihova pleća,
Al mi ćemo ih odmeniti redom
Jer mi smo njina odmena i sreća.

Grunuće more naše snage mlade,
I ostanuće za potomstvo bajke,
Ko smo, i šta smo, i kakvi smo bili,
I propevaće nam i seje i majke.

KANDILA slobode : (ratna poezija 1912 — 1918) / sakupio i priredio Dragoljub Janojlić. — Aranđelovac : Stvarnost, 2014 (Smederevska Palanka)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Mart 05, 2012, 10:28:54 pm »

*
OSVETLJAVANJA


VEČNE PESME ZABORAVLJENOG AUTORA

Pre tačno sto godina izašla je iz štampe mala zbirka pesama "Seljančice", Milorada Petrovića

Čudna je sudbina nekih naših stari(ji)h pesnika: pesme su im još za života postale toliko popularne da su zašle u narod i poistovetile se sa narodnim tvorevinama, a oni sami, njihovi autori, ostali su zaboravljeni.

Ko od nas, recimo, ne zna i ne pevuši rado pesme: Jesen stiže dunjo moja, Ne luduj Lelo, čuće te selo, ili Igrale se delije na primer. (O navijačima popularnog beogradskog sportskog kluba, što se poslednje tiče, i da ne govorimo!) Malo ko, međutim, zna da su sve te navedene pesme delo pesnika Milorada M. Petrovića, o kome je ovde reč.

Rođen 26.7.1875. godine u Velikoj Ivanči, na padinama Kosmaja, gde je završio i osnovnu školu, Petrović pet razreda gimnazije pohađa u Beogradu, a zatim prelazi u učiteljsku školu, koja se školske 1896/97. seli u Aleksinac. Tu se zagledao u svoju koleginicu Ružu Knežević, ćerku narodnog poslanika Kole Kneževića, koji je streljan kao učesnik Timočke bune 1883. godine.

Posle završene škole, čuvene po svojim tadašnjim profesorima (dr Tihomir R. Đorđević, Milivoje Bašić, Petar Ilić, Petar Despotović, Jovan Miodragović i drugi), njih dvoje izmoliše isto mesto službovanja — selo Veliko Krčmare kod Kragujevca. U rodnoj Šumadiji, mladi učitelj svojoj budućoj supruzi Ruži će zapevati:

"Jesen stiže dunjo moja,
Jesen rana,
Od jeseni, do jeseni
Sve se selo već iženi,
Dušo moja, beži meni!
Ne varaj jarana!"...

PODRŠKA LETOPISA

Tako nastaju prve Petrovićeve seljančice (pesme koje pevaju o selu) nove i po duhu i po izrazu. On pronalazi svoje motive obične i jednostavne, svoj ton i naročito svoj melodiozan stih, oslanjajući se na narodnu lirsku poeziju. Ispevavši niz stihova o selu, ispunjenih čas bezazlenim humorom, čas tugom, čežnjom i ljubavlju moma i dilbera, uz optimističko osećanje za sve što je u prirodi, Petrović biva zapažen i postaje popularan. Prikupivši svoje napisane pesme (njih 34), on ih pod naslovom "Seljančice" (sa posvetom "Mojoj Ruži") štampa u Beogradu 1902. godine. Zbirka je odlično primljena od kritike i Milorad Petrović oduševljeno nastavlja rad i već iduće godine najavljuje se "Seljančica" u drugom proširenom izdanju, sa preko sedamdeset pesama. Jedan primerak prvog izdanja Petrović šalje u Novi Sad, "Letopisu Matice Srpske na prikaz", kako će svojeručno da napiše. Receziju je dao tadašnji sekratar Matice i glavni urednik Letopisa dr Milan Savić (1845—1930), koji će pored ostalog napisati i sledeće:

"Pesniku je selo sve i sva, on neće i ne može van njega, jer u seoskoj sredini oseća svu sreću, sve blaženstvo svoje. Ko zna, da li bi mu pesme tako mirisale, da je otišao van svoje sfere. Na sveže poljsko cveće ili na svežu, pokošenu travu zacelo ne bi. Možda bi se, da je selo napustio i otišao u varoš, u pesme uvukao i smrad varoške kloake, bolesti i frivolnosti. I idila je lepa, lepa kao jutro na selu sa balzam - mirisom s planine ili s livade. Beatus ille, ljui procul negotiis"...

I drugo izdanje "Seljančice" (1903.), Savić će toplo pozdraviti:

"Čitajući te pesmice, čisto nam je žao što je minulo leto, jer 'Seljančice' tako umiljato mame na svež vazduh, na livadu i meku travu njenu... Uz ovu bi knjižicu propevalo i starije grlo, a kamoli mlado!"

Koliko je dr Savić bio u pravu, najbolje svedoči činjenica da "Seljančice" komponuju bukvalno svi naši kompozitori: od najstarijih Marinkovića i Mokranjca, pa preko Joksimovića, Bajića, Biničkog, Đorđevića, Krstića, Manojlovića, Konjovića, Hristića i Milojevića, do npr. Logara, koji je rođen iste godine kada su pesme oobjavljene. Tako je mala zbirka pesama Milorada Petrovića postala najveća muzička inspiracija.

Prepoznatljiv po svojim pesmama Petrović dobija nadimak "Seljančica" koji mu je dobro došao, s ozbirom da je u to vreme na vrhuncu slave i popularnosti bio glumac Milorad Petrović (1865—1928), jedan od velikana srpske pozorišne scene (navedimo ovde da je on pored ostalog uspešno odigrao i naslovnu ulogu u filmu "Karađorđe" u režiji Ilije Stanojevića u francuskoj produkciji. Premijera filma je održana u sali bioskopa "Pariz" u Beogradu 11.10.1911. godine).

Milorad Petrović Seljančica je našoj književnosti dao i nekoliko lepih rodoljubivih pesama u prozi, a pisao je i dečje pesme kao i knjige za omladinu (Riznica). Za pozorišu scenu Petrović daje četiri komada: "Mladost" (1904), "Čučuk-Stana" (1907), "Komadić švajcarskog sira" (prema pripoveci Đure Jakšića) i "Sirotan". Pesme za "Mladost" komponuje Boža Joksimović (najpoznatija "Igre se delije!"), a Čučuk-Stanu muzički tumače Stevan Hristić i Isidora Bajić.

Milorad Petrović Seljančica rođen je na selu i sem poslednjih deset godina ceo život je proveo na selu, gde je za vreme svoga učiteljovanja (Krčmari, Ranilović, Stojnik, Mladenovac-selo), napisao sve što je gore navedeno. U Beogradu je premešten 1910. godine gde živi u rodoljubivom zanosu pred predstojeće ratne sukobe. Vihor rata ga potom odvodi na razna bojišta (Kumanovo, Jedrene) gde se razboljeva i jedno vreme sklanja kod porodice u okupirani Aleksinac, odakle se, proteran, vraća u Beograd gde je i dočekao oslobođenje. Već teško bolestan, živeći u stalnoj bedi i nemaštini, umire na Mihailovcu kod Beograda 17.04.1921. godine ne dočekavši svoj 46. rođendan.

TRAJNIJE OD DUKATA

Jovan Dučić u članku objavljenom u "Našem Selu" (1929) ističe sledeće:
 
"U Srbiji je država seljačka, dinastija seljačka, vojska seljačka, a seljačka literatura pod imenom narodnih pesama i narodnih pripovedaka dala je nama pesnicima sve obasce figura i metafora, savršen metar i ritam stiha, često čak i bezazlene ali lepe rime. On što italijanski pisac uči iz 'Božanstvene komedije' naš pisac može, bez svakog drugog napora, da nauči iz raskošnog izvora te literature koje je delo našeg seljaka. Mislim da nema primera sličnog u istoriji ni jedne druge rase."

Zar tvorac "Seljančice" nije najbolji primer za navedene stavove velikog Dučića? Uostalom na to je još ranije jasno ukazao i sam Jovan Skerlić.

"Ugledajući se jako i uspešno na narodnu lirsku pesmu, Milorad Petrović je seoski pesnik, kao što je Janko Veselinović seoski pripovedač", stoji u "Istoriji srpske književnosti" (Beograd, 1914).

Milorad Petrović je u mladosti bio gotovo uvek viđen u šumadijskoj narodnoj nošnji, a ispod gornje košulje, kažu, nosio je amajliju — platneni zamotuljak u kome je čuvao grumen zemlje sa njiva svoj rodne Velike Ivanče. Iz Petrovićevog "beogradskog perioda" pomenimo i njegova drugovanja sa Borom Stankovićem, Disom i Simom Pandurovićem i... jednu anegdotu.

Požali se Milorad jednom prilikom, poznatom beogradskom optičaru Šajnesonu na izdavača Gecu Kona, koji je odbio da mu plati obećanu akontaciju. Šajneson tada predloži pesniku da mu ovaj napiše reklamu u stihu, za koju će biti dobro plaćen. Znajući u kakvoj je nevolji, Milorad brzo smisli sledeće:

Oči kvari Geca Kon,
A popravlja Šajneson.

Kao nagradu, za svaku reč Milorad je dobio po jedan dukat. Trajnija od dukata, ostaje naravno poezija Milorada Petrovića Seljančice. Pesme koje je ispevao u jednom dahu pune ritma i melodije, pevaju se i danas. Naš zadatak je bio da na to ukažemo. Ako smem samo nešto...


Miodrag Milanović, 2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 13, 2012, 10:32:18 pm »

*

REKLI SU O MILORADU PETROVIĆU SELJANČICI...
      

Ugledajući se jako i uspešno na narodnu lirsku pesmu, Petrović je ispevao ceo jedan niz seoskih pesama, koje su odmah bile primećene i 1902. izišle u zasebnoj knjizi pod naslovom Seljančice (drugo izdanje u Beogradu, 1903). Motivi su obični i jednostavni, seoska ljubav, seosko veselje, život šumadijskog sela sa idilične strane, sa prostarosrdačnošću i neposrednim tonom narodne poezije. Pesme se dopadaju svojim lakim i lepim stihovima, i svojom muzikalnošću. Mnoge od njih su komponovane i ušle su u narod.
Petrović je, docnije, pokušao da opeva seoski život i sa neidilične i nepoetične strane, i u tom pogledu idući za primerom svoga učitelja Janka Veselinovića. To su interesantne slike sa današnjeg srbijanskog sela.
Jovan Skerlić


U tim kratkim pesmicama vri čitav jedan život, doduše u uskom, seoskom, krugu...
Pavle Marković Adamov


Moglo bi se reći da su se naši kompozitori nadmetali ko ce da unese i pogodi više svezine, duhovitosti, neke gracioznosti, u te kratke, metrički precizne, jasne i ljupke stihove..., koji je uspeo u vreme između Vojislava Ilića s jedne, i Ducića i Rakića s druge strane, da inaguriše taj prostonarodni žargon, kao nešto ranije Janko Veselinović u pripovedci, i inspiriše prve originalne zvuke koji su nam bili nagoveštavani već Mokranjčevim rukovetima, onim iz Šumadije, naravno.
Petar Konjović


Posle Jovana Subotića i Jovana Grcića Milenka a u doba Janka Veselinovića i on peva poeziju seoske idile:
ljubav i veselje u tonu narodne pesme. Mnoge su mu pesme komponovane ušle u narod. Odlikuje se lakim muzikalnim stilom.
Dragutin Prohaska


Petrović je stekao popularnost uspešnim podržavanjem narodnoj lirici, stvorivši neku sredinu između čisto narodne i umetničke pesme.
Jeremija Živanović


Danas u mladenovačkoj opštini nema ni jednog pomena i znamena na Milorada Petrovića - Seljančicu. Zasto smo ga zaboravili?
Radomir Vasilić








Janko Veselinović (sedi u sredini) sa prijateljima:
Vladimirom Jovanovićem, Miloradom Petrovićem Seljančicom
i Antunom Gustavom Matošem


Fotografija sa IZLOŽBE povodom stogodišnjice smrti Janka Veselinovića, 2005. godine.
Autor izložbe: BRANISLAV STANKOVIĆ



Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: