Matija Ban (1818—1903)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Matija Ban (1818—1903)  (Pročitano 9659 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 17, 2010, 02:47:27 am »

**





MATIJA BAN
(Petrovo Selo kod Dubrovnika1, 16.12.1818 — Beograd, 13.30.1903)


Život Matije Bana obeležen je najtačnije podacima koje je on sam, po dužnosti, dao Godišnjaku Srpske Kraljevske Akademije kao njen član. Iz toga su Godišnjaka i ove prve, biografske, vrste.

M a t i j a  B a n  rođen je u Dubrovniku 4. decembra 1818. godine. Školovao se u tome gradu, izučavajući filosofske i pedagoške nauke. Po tom je, 1839, otišao u Carigrad, a odatle na obližnje ostrvo Halku, gde je postao profesor italijanskog jezika i književnosti u grčkom zavodu. Živeći tu, učio je francuski i grčki, a u francuskom je zavodu toga ostrva slušao, kao ljubitelj, predavanja i iz vojnih nauka. Posle godinu dana pređe u Carigrad gde dobi odmah dve katedre: jednu istorije i zemljopisa u Francuskoj školi Sv. Venedikta, a drugu italijanskoga jezika i književnosti u tada razglašenoj francuskoj kolegiji Bebeka na Bosforu. Idući godine kupi jedno poljsko dobro u Maloj Aziji blizu Bruse, te se oda ekonomiji i učenju. Proputovao je jedan deo Azije i naučio nešto turskoga jezika, pa onda odluči da se preseli u Srbiju. U Beograd dođe 1844. i tu se stalno nastani. Iduće mu godine poveri knez Alsksandar vaspitanje svoje ženske dece, a ministar Ilija Garašanin već je bio počeo upotrebljavati ga i po pojedinim političkim poslovima. Tako dođe i 1848. godina sa svojim revolucionim događajima. Srpska vlada pošlje Bana u Karlovce patrijarhu Rajačiću s misijom da uravna put savezu među Srbima i Hrvatima. Za tim ode u Novi Sad gde je sastavio proklamaciju kojom se Srbi pozivahu da ištu od cara svoje stare privilegije u Ugarskoj, da zavedu svuda upravne odbore sa jednim središnim odborom na čelu i da, po potrebi, oružjem u ruci pomognu svoje zahteve. Za tim obiđe svu Vojnu Krajinu, držeći na više mesta govore sakupljenom narodu, pa stigne u Zagreb da se sporazume sa Ljudevitom Gajem i banom Jelačićem. Odatle siđe preko Velebita u Dalmaciju; u Zadru naštampa drugu proklamaciju kojom upućivaše narod da pristane uz pokret u Vojvodini i Trojednici; u Dubroniku naštampa narodnu himnu dubrovačkih Srba, pa onda pohodi i Cetinje radi dogovora s vladikom Radom. Za vreme srpsko-madžarskog ratovanja srpska vlada u Beogradu odluči da se digne opšti hrišćanski ustanak na Balkanu. Rad na tome poveri, za zapadne krajeve srpske, opet Banu. On 1849. ponovo ode u Dubrovnik i na Cetinje, te se za nekoliko meseci spremi sve što je trebalo. Samo se očekivao znak iz Beograda. Ali' se prilike u Evropi bejahu već znatno promenile; one nalagahu Srbiji najveću opreznost, te Ban dobije poziv da se vrati u Beograd i da se svaki rad obustavi.

Godine 1850. počeo je predavati francuski jezik u beogradskom Liceju. Predavanju jezika on doda i predavanje istorije književnosti, držeći javne besede, prve takve vrste u Srbiji. Na ta predavanja dolazaše pored đaka i drugi otmeni svet srpske prestonice. Za takav mu rad Ministarstvo Prosvete izda naročitu zahvalnicu. Pored toga Ban je otpravljao i tajne poslove vladine koji su se ticali Istoka. Dva puta je išao s poverljivom misijom knezu na Cetinje, a 1854.—1855, za vreme Krimske Vojne, u Carigrad. Godine 1860.-1861. putovao je s naročitom misijom u Karlovce, Zagreb i Beč. Osem toga je predavao francuski jezik i u Vojnoj Akademiji i u školi za spremu telegrafista.

Pri kraju 1861. godine ustanovljen je pri Ministarstvu Spoljnih Poslova preski biro, i po nalogu kneza Mihaila za prvog mu je starešinu postavljen Ban. Na tom je mestu ostao punih devetnaest godina, odbivši u tri maha konzulsku službu na Istoku, kojom su ga bile ponudile neke evropske države. Kad mu je narodna skupština 1878. uvažila u godine činovničke službe sve vreme provedeno u raznim poslovima Srbije, mogao je Ban, docnije, dobiti odmora i kao penzionar provesti u miru poslednje godine svoga života. Preminuo je 1. marta 1903. godine u Beogradu. —

Ban je bio vredan, istrajan i plodan politički i književni radnik. Njegova se politička akcija razvijala i vršila uz nastupanje različitih političkih mena kojima je Srbija bila izložena za vreme od 1844. godine pa dalje. Banov je rad politički, smatran sa gledišta unutarnjeg političkog razvića zemaljskog, ocenjen kao rad umerenoga liberalca. Stoga je Ban, naročito u ranije doba, mnogo dolazio u sukob sa ljudima koji se tim granicama nisu mogli zadovoljiti. U spoljnoj, pak, politici rad je njegov i veći i jači. On se u nekoliko već vidi iz izložene kratke biografije Banove, a jasniji će biti kad ugleda sveta, u izdanju proznih mu sastava, bar jedan deo njegovih relacija i drugih predloga. A taj je rad uvek imao za cilj: oslobođenje i ujedinjenje Srpstva, za koji su se cilj imali upotrebiti svi, u politici dopušteni, načini i putovi.

Velik je njegov književni rad. Tu se najvidnije izdvaja poezija a u njenoj se oblasti ističe naj jače rad na drami.

Književni je rad započeo Ban rano. U svojoj sedamnaestoj godini on je već pevao na talijanskom jeziku na kome je napisao, pored ostaloga, i četiri drame. Docnije je sve to, osem ljubavnih pesama, spalio. Čitajući Šekspirove drame, stao je na drugo gledište i usvojio je dramaturgiju velikoga svetskoga pesnika. Dve sveske svojih  p e s a m a  štampao je u Beogradu 1853. i 1861. Godine 1849. ponovo se vratio drami napisavši  M e j r i m u, koja je štampana u Novom Sadu 1851. a za tim je došao čitav niz drama koje su prikazivane u Beogradu i drugim mestima, štampane u listovima ili u posebnim izdanjima. Tih drama ima četrnaest. Pošto je Srpsko Učeno Društvo 1885. godine proslavilo svečano pedesetogodišnjicu njegova rada književnog — a taj je jubilej proslavljen i u Dubrovniku, Zagrebu i Kotoru — preduzeo je Ban da sredi potpuno izdanje svojih sabranih spisa. Prva je knjiga tih Djela Matije Bana izišla 1889. a po tom su izlazile dalje redom do devete, na kojoj je stalo. Tih devet knjiga prikazuju pesnički rad njegov. Prvih sedam knjiga donose ovih četrnaest drama: Mejrima, Milijenko i Dobrila, Smrt kneza Dobroslava, Car Uroš, Kralj Vukašin, Car Lazar, Takovski Ustanak, Uskrs srpske države, Marta Posadnica, Kobna tajna, Vanda, Jan Hus, Marojica Kaboga, Knez Nikola Zrinjski. Svako je delo u pet činova i u stihovima trohejskog desetarca. U osmoj i devetoj su knjizi pesme Banove.

O dramama njegovim pisano je u raznim prilikama; naročito je u ranije doba bilo o njima češćega govora. Ali iscrpne rasprave o njima srpska književnost još nema. Kako je politički rad njegov različito cenjen, tako su dijametralno protivni bili i odzivi o dramama Banovim. U ocenjivanje je redovno unošena ili veća količina lične simpatije ili još veća primesa antipatije prema piscu. Danas se već može u književnu istoriju srpsku uneti zaključni sud, po kome je Ban dramatski pesnik, čije su drame ispunile čitav jedan period u razvitku naše dramatike, nastavivši istorisku dramu prihvaćenu od Jovana S. Popovića i zajedno sa Subotićem izvedenu do najnovijega perioda, do vremena osamdesetih godina devetnaestoga veka kad se pozorištu počinju stavljati i drukčiji zahtevi.

Osem čisto političkih radova Ban je u prozi napisao masu naučnih, istoriskih i književnih rasprava, ogleda, prikaza i ocena, što je sve štampano ili u različitim listovima ili u posebnim izdanjima. U potonje je doba bio naročito marljiv saradnik "Dubrovnika" i "Slovinca". Od poznijih, posebno štampanih, radova naročito se ističu Moralne i političke iskrice iz slovenske istorije, Ivan Gundulić, Dramski nazori i dr. —

Još je odlika svega rada Matije Bana bila u njegovoj pažnji da se ne samo ne povećava stvoreni antagonizam između Srba i Hrvata već i da se razborito uklanja pametnim radom i s jedne i s druge strane. Zato je njegova reč imala vrednosti za svu zajednicu srpsko-hrvatsku; rad je njegov služio napretku te zajednice; uspomena se njegova ima čuvati u njoj.


ZNAMENITI SRBI XIX. VEKA.
GODINA III
ANDRA GAVRILOVIĆ, PROFESOR
Naklada i štampa Srpske Štamparije (deon. društva)
Zagreb, 1904.


~

Matija Ban, potresen Ćele-kulom, napisao je dirljivu pesmu:

Oj, molimo! Ispolinsko
Pokolenje to bijaše,
Svi od ropstva domovinu
Iskupljujuć' život daše...

~

Matija Ban je obavljao poverljive poslove za srpsku vladu i istovremeno se bavio književnošću. Uz njegovo ime ostalo je zapisano da je 1849. godine u Dubrovniku pokrenuo zabavnik koji se zvao "Dubrovnik".
Politikin Zabavnik

Matija Ban, Dubrovčanin, srpski političar, tajni diplomata i pesnik, po njemu je beogradsko Banovo brdo dobilo ime.-
Rajko Todić

Iz Beograda, idući drumom uz reku Savu, pošto se pređe Topčiderska reka i još malo se pređe ravnicom uz Savu, udara se u breg, koji se kao greben pustio baš na Savu - svojevremeno je zapisao jedan od hroničara Beograda. Uz dno tog brega, polovinom devetnaestog veka, bila je mehana koju je držao neki Stojko Čukar iz Beograda, a po Čukarevoj mehani ceo taj deo beogradskog atara dobiće naziv Čukarica. A na vrh brega, na Golom brdu u Košutnjaku, prvu kuću podići će 1862. godine Matija Ban, pisac,akademik i diplomata mlade srpske države, po kome će se brdo i nazvati — Banovo.
Živadin Mihailović


[postavljeno 23.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 17, 2010, 02:48:01 am »

*




MATIJA BAN

U prvoj polovini XIX veka dubrovačka književnost, kao celina, gasi se, i dubrovački pisci prilaze ili srpskoj ili hrvatskoj književnosti. Dvojica od najpoznatijih dubrovačkih pisaca iz doba oko 1840, Matija Ban i Medo Pucić, opredeljuju se za srpsku književnost.

Matija Ban rodio se 4. decembra 1818. godine u Petrovu Selu kod Dubrovnika. 1834. stupao je u franjevački red,69 iz koga je izišao brzo, već 1836. On ostavlja zavičaj, ide na Istok, postaje učitelj jezika u grčkoj školi na ostrvu Halki, potom u Carigradu i Brusi. 1844. dolazi u Srbiju, i 1845. je vaspitač kćeri kneza Aleksandra Karađorđevića. Srpska vlada ga često upotrebljava u diplomatskim misijama i u poslovima nacionalne propagande. Oko 1848. obilazio je Novi Sad, Zagreb, Zadar, Dubrovnik, Cetinje. 1850. postao je profesor francuskoga jezika na Liceju u Beogradu. Prilikom dinastičke promene, 1858, izgubio je državnu službu. 1861. postao je šef presbiroa i na tome mestu ostao je do 1880, kada je stavljen u penziju.70 Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 1. marta 1903.

Ban je počeo pisati rano, još oko 1834, i na srpskom i na talijanskom. Od četrdesetih godina nastaje njegov vrlo živ i plodan književan rad. Za više od pola veka napisao je, kako se računa, preko 40.000 stihova. Na srpskom i francuskom jeziku napisao je nekoliko političkih rasprava i pedagoških spisa, čak i vojnih rasprava, ostavljajući na stranu obilan novinarski rad.

1853. i 1861. izišle su u Beogradu dve sveske njegovih Različnih psama. U njima se vidi čisto racionalno shvatanje književnosti. Celom svom radu Ban postavlja za zadatak: "razvoj svijesti i moralnosti našega naroda, kao i njegov ugled pred svijetom". Bez talenta, bez ikakve pesničke mašte, u osnovu svoga bića hladan i vazda učiteljski moralist, on je neumorno pisao slabe stihove, konvencionalne i ukočene.

Relativno važniji je njegov rad na drami. On je jedan od najplodnijih dramskih pesnika srpskih. Od njega je ostalo 13 drama i tragedija: Mejrima (1849), Milijenko i Dobrila (1850), Smrt kneza Dobroslava (1851), Smrt Uroša V ili poslednji Nemanjići (1857), Kralj Vukašin (1857), Car Lazar (1858), Cvijeti srbske (1865), Vanda (1868), Kobna tajna (1869), Marta Posadnica (1871), Marojica Kaboga (1879), Jan Hus (1880), Knez Nikola Zrinjski (1888). Svi ti komadi, sa predmetima iz slovenske, naročito srpske istorije, imaju mnogo slovenskog i srpskog patriotizma, ali malo umetnosti i poezije. To su kabinetski radovi, u kojima pisac pokazuje oskudno nadahnuće, slabu maštu, nedostatak osećanja, površnu psihologiju. Radnja je troma, izlaganje suvo, stihovi slabi, celi komadi krajnje dosadni. Danas je teško shvatiti kako su takvi komadi mogli imati ne samo pozorišnoga no i književnoga uspeha. U svoje vreme Ban je, sasvim ozbiljno, bio poređen sa Šekspirom i njegove drame prevođene na nekoliko slovenskih jezika. Romantična drama, življa i većma pesnička, potisla je njegovu suvu kabinetsku dramu, i on se od sedamdesetih godina i kao dramatičar i pesnik počeo gubiti. Umro je gotovo sasvim zaboravljen.


Jovan Skerlić
ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2012, 04:17:23 pm »

*
Stihovi Matija Ban


MLADA JELKA LJUBI JANKA

Mlada Jelka ljubi Janka
kao život svoj.
A što tajno ti ne dođeš meni,
Janko moj?
 
Ja bih doš'o bolna Jelko,
ali ne smijem,
svud je straža naokolo,
pazi na mene.
 
Dođi Janko, dođi dušo,
dođi k' meni ti,
Jer ja bez tebe živjet' neću,
moram umrijeti
 
Stražu oca nemilosno
prevariću ja,
niko nas neće probuditi
iz duboka sna.

Pesma je nastala po istinitom događaju koji se odigrao krajem IX veka,
o zabranjenoj i nesrećnoj ljubavi Jelke Žarković i Janka Kojića.
Osim Davorina Jenka na ove stihove su komponovali i Isidor Bajić i Stanojlo Rajačić.


 MOLBA POTOKU

 Potočiću, srebrnu
 Koji valjaš vodicu,
 Kamičkima klopočuć
 Kroz nijemu šumicu,
 Kao da joj šapućeš
 Neku slatku tajnicu,
 
 Koliko se u tebi
 B'jelih lica opralo!
 Koliko se nad tobom
 Ljupkih r'ječi kazalo!
 Koliko li kraj tebe
 Usana celivalo!
 
 I ja s' nadah sreći toj,
 Dugo ovdje čezneći;
 Nu sni moji ljubavi
 Već s' odmiču bl'jedeći,
 Već vesela pjesma mi
 Zan'jemi u nesreći.
 
 Nu molim te, potoče, —
 Tak' ti bilo vodice,
 I rasle ti vječito
 Nakolo ružice,
 I u tebi ljubavno
 Ods'jevale zv'jezdice! —
 
 Kada moju djevojku
 Amo želje doviju,
 Da u tebi ogleda
 Plamak svojih očiju,
 Ili da žeđ ugasi
 Svojih vrelih prsiju, —
 
 Ti zadrži, potoče,
 Njenu sliku ljubljenu,
 Da bar kada došetam
 Na vodu ti studenu,
 Na tom glatkom zrcalu
 Ugledam je snimljenu.
 
 1839.

 Mladen Leskovac: "Starija srpska poezija" | Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: